Порекло становништва села Гумјера, општина Лакташи. Према књизи Живка Вујића „Лакташка Жупа – прошлост и садашњост“, издање 2013. године. Припремио сарадник Порекла Милодан
Положај села и комуникације.
Село у општини Лакташи. До 1946. године било је насељено претежно Пољацима, а до 1958. припадало је срезу Србац. Удаљено је 12 км сјевероисточно од општинског центра, 15 од магистралног пута Клашнице–Прњавор, те три км од асфалтног пута који пролази десном обалом Врбаса према Српцу (Кришковци–Шешковци). Заузима површину 12,945 км2; смјештена је на 168–293 м. н. з. У (мањем) насељеном дијелу путеви нису асфалтирани, док осталу путну мрежу (25 до 30 км) чине (запуштени) шумски путеви.
Постанак села, воде, земље и шуме.
Село се први пут помиње када су доселили Пољаци. Њима је додијељене шумско, тзв. државно земљиште у брдовитим предјелима које су морали крчити и претварати у оранице, воћњаке или винограде. Окружују га села Кољани, Друговићи, Милосавци, Папажани, Кришковци и Шешковци у ла У близини села Кришковаца налазе се бунари са неколико бетонских предивних базена који су изграђени за вријеме аустроугарске владавине. Тренутно је неколико домаћинстава прикључено на тај извор питке воде.
Село је претежно брдовито и богато шумом и водотоцима. Под бјелогоричном и црногоричном шумом је више од 95 одсто површине. Са њених падина према Врбасу се сливају рјечице Гумјера, Велика ријека, Мала ријека, Сарачевац, Гропска ријека, Лазића ријека, те потоци Вретенац, Раковац, Јошиковача, Бошковац иДубоки поток.
Од шумовитих предјела (брда и коса) познатији су Миљаковац, Бијело брдо, Кукиловац, Звјездић, Липице, ћубаково брдо, Станића бријег, Копанкино брдо, Алијин бријег, те Гумјерска, Перића, Дуга, Лисовчева, Црквена, Крива и Церова коса.
Постанак села и остали подаци.
Педестих година 20. вијека већа површина ненасељеног дијела села додијељена је на газдовање Пољопривредном добру „Мотајица” из Српца. Тада су засађени воћњаци (јабуке, крушке, трешње, шљиве, винова лоза, рибизла). Након десет година, газдовање је преузела Земљорадничка задруга Кришковци, а потом „Инцел” из Бањалуке, и простор уништених воћњака пошумио садницама црногорице.
Село је електричну енергију добило 1972, а телефонске прикључке 1993. године. Никада није имало школу. Дјеца похађају основну школу у Кришковцима. Мјештани се сахрањују y гробље у Кришковцима. У селу нема привредних, трговинских и угоститељских објеката.
Претпоставља се да су назив селу дали Пољаци по истоименом мјесту у Пољској одакле су досељавали од 1894 до 1905. године. Село је имало два дућана, католичку цркву, свештенички дом и два гробља. Црква је порушена за вријеме Другог свјетског рата, а свештенички дом 1970. године. Гробља су обрасла шумом, напуштена и необиљежена.
Занимање становништва.
Пољаци су се бавили земљорадњом и занатством (израда запрежних кола, оруђа и алатки за обраду земљишта, кућанског намјештаја, кломпи, пристроја за ткање), зидарским и тесарским радовима, те градњом дрвених објеката. Још се памте презимена: Бјегач, Галушка, Ошљак, Ћубак, Ранка, Вољак, Костреш и друга.
Половином 1945. године Пољаци су изразили жељу да се врате у матичну земљу. С том намјером упознали су Родољуба Чолаковића, тадашњег предсједника Владе БиХ. Он је упознао Јосипа Броза и након његове сагласности, формирана је делегација која је посјетила Владу Републике Пољске и упознала их са својом намјером. Дана 2. јануара 1946. потписан је званични међудржавни протокол o повратку Пољака (састављен у два примјерка на српском и пољском језику). Према том протоколу сваки исељеник је писмено изјавио да се исељава добровољно и да се одриче непокретног имања у Југославији. Протокол је у име Југославије потписао Владимир Велебит, а са Пољске стране амбасадор у Југославији Јан Карол Вендле. Одређено је мјесто исељења – област Доње Шлезије у Пољској. Тако се Пољаци у 32 конвоја враћају у Пољску са комплетном покретном имовином (намјештај, пољопривредне машине и алати, занатски алат, по два говечета, два коња, три козе и три свиње). Процес исељавања је трајао од 28. марта до 2. децембра 1946. године.
Одлуком власти, од 1947. до 1948. године породице Басало, Добрњац, Драгојевић, Зеленац, Јелисавац, Солдат и Ћејић из Кришковаца населили су нека напуштена имања. Већина ових породица се 70-их и 80–их година 20. вијека вратила у Кришковце или преселила у Лакташе и друга мјеста.
Према пописима, Гумјера је 1910. имала 111 кућа и 656 становника (331 м. и 325 Ж., 587 римокатолика и 69 грко-католика); године 1921. – 713 становника (665 римокатолика и 48 грко–католика; по матерњем језику: Пољака 656 становника, Срба или Хрвата шест, Чеха један, Русина 49 и Нијемаца један); године 1991. пет домаћинства и 14 становника.
Половином 2010. године село има шест домаћинстава, шест кућа, једну викендицу (и два ловачка дома), а у домаћинствима живи 17 становника, Срба. Породица Драгојевић слави Никољдан, Зеленац и Радинковић – Ђурђевдан, Сладојевић – Мратиндан.
ИЗВОР: Према књизи Живка Вујића „Лакташка Жупа – прошлост и садашњост“, издање 2013. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)