Лакташи и околна села

21. јун 2012.

коментара: 28

Завичај - села и градови

ЛАКТАШИ

Алексићи, Бакинци, Босански Александровац, Бошковићи, Буковица, Чардачани, Ћетојевићи, Деветина, Довићи, Друговићи, Гламочани, Гумјера, Јаблан, Јакуповци, Јаружани, Кадињани, Кобатовци, Кољани, Косијерово, Кришковци, Крнете, Лакташи, Љубатовци, Маглајани, Маховљани, Мало Блашко, Милосавци, Милошевци, Мрчевци, Папажани, Петошевци, Рајчевци, Ријечани, Слатина, Шешковци, Шушњари, Трн и Велико Блашко.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (28)

Одговорите

28 коментара

  1. 22. септембар 2017. у 12:42

    vojislav ananić

    АЛЕКСИЋИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 11 км источно од општинског центра, осам од Клашница и три км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Претежно је равничарско, са благим нагибом према југу и ријеци Турјаници која протиче цијелом јужном страном села. Налази се на 155-288 м н. в., а површина износи 5,579 км . Централним дијелом села пролази асфалтни пут дужине 3,9 км изграђен 1991. године.
    Село је разбијеног типа пошто су куће претежно лоциране по благим падинама с лијеве стране пута (из правца Лакташа). Окружено је селима Деветина, Бошковићи, Кадињани, Љубатовци и Ћетојевићи. Источном страном протиче рјечица Бојана која љети пресуши, а ту су још и потоци: Петровац, Точковац, Црнадак и Опаљени поток. Готово трећина села је под бјелогоричном шумом.
    Становништво Алексића бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у Лакташима, Бањалуци и иностранству. Узгајају се пшеница, кукуруз, јечам и зоб, а добро успијева и воће: шљива, јабука, крушка, трешња, ораси, јагоде, као и поврће: кромпир, паприка, парадајз, купус, махуне…
    Село је познато по локалитету Витњик, на крају села (тромеђа Алексића, Љубатоваца и Ћетојевића), гдје је био дућан до почетка Другог свјетског рата (назив по власнику Стевану Витњику). На том мјесту, у бараци је била амбуланта Црновршке партизанске чете (20 кревета) за вријеме Другог свјетског рата, о чему свједочи постављена спомен-плоча.
    Године 1993. поред асфалтног пута, на средини села, саграђена је Црква Успенија Пресвете Богородице, задужбина Бранка Ђукића, рођеног у сусједном селу Деветина. Патријарх Павле је освештао крстове на куполама цркве 16. октобра 1993. Дана 15. августа 2010. цркву је освештао владика бањалучки Јефрем и она отада улази у састав СПЦ и припада чардачанској парохији. Алексићко гробље (у коме се сахрањују Срби, а Украјинци се сахрањују у украјинском гробљу у Деветини) налази се на брду око километар удаљеном од цркве.
    Ђаци основну школу похађају у селу Бошковићи. У селу раде двије продавнице и бензинска пумпа. До 28. маја 2001. постојао је мјесни уред. Мјесну заједницу, уз Алексиће, чине Рајичевци, Љубатовци и Бошковићи. У просторијама мјесне заједнице налази се спомен-плоча шеснаесторици погинулих бораца ВРС – из Бошковића петорица, Љубатоваца двојица и Рајичеваца деветорица. Из Алексића није нико погинуо у рату 1992 – 1995. године.
    Учесници Првог свјетског рата у аустроугарској војсци били су: Јово Глигорић и Остоја Крљо Глигорић.
    Погинули борци НОР-а: Илија Ђукић (1914-1941), Никола Рогић (1926-1945) и Мирко Стегић (1905-1942). Њихова имена су исписана на спомен-плочи испред школе у Бошковићима. На тој спомен-плочи је и име Петра Мокрицког (1920-1946).
    Припадници ЈВО били су: Ратко Глигорић (1911-1946), Ново Рогић (1922-1946), Рајко Теодоровић (1922-1946). Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Чардачанима
    Село је добило електричну енергију 1971, а телефонске прикључке 2000. године.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. У селу нема ниједно презиме Алексић. Може се претпоставити да је име родовског поријекла, настало од неког давног претка Алексе. У вријеме аустроугарске власти Украјинци су населили рубне дијелове села, гдје неки од њих и данас живе.
    Према попису из 1879. године Бошковићи-Алексићи су имали 40 кућа у којима су живјела 273 становника (153 м. и 120 ж.) „грко източњака”.
    Године 1885. Бошковићи-Алексићи имали су 45 кућа 328 становника „источно-православних” (167 м. и 161 ж). Алексићи су 1895. године имали 20 кућа (три ненасељене), са 138 становника домаћинстава (8,33 по домаћинству); године 1901. Имали су 17 домаћинстава и 150 становника (8,33 по домаћинству).
    Према попису 1910. године село је имало 26 домаћинстава и 175 становника (94 м. и 81 ж. Од тога 173 „српско-православна” и по један муслиман и римокатолик);
    Године 1921. – 186 становника (136 православаца, шест римокатолика, 39 гркокатолика и 5 муслимана; по матерњем језику Срби или Хрвати 141, Русини 41 и 1 Мађар.
    Попис из 1948. године биљежи 57 домаћинстава и 326 становника; 1953. – 338 становника; 1961. – 206 становника; 1971.- 259 становника; 1981.- 222 (188 Срба, 1 Хрват, 13 Југословена и 20 из реда осталих. 1991. – 62 домаћинства и 104 становника (180 Срба, 2 Југословена, 1 хрват и 21 из реда осталих).
    Године 2000. село је имало 65 домаћинстава и 107 кућа и викендица у којима је живјело 219 становника.
    Половином 2010. село је имало 62 домаћинства, 112 кућа и викендица, а у домаћинствима је живјело 209 становника (197 Срба и 12 Украјинаца).
    Најбројније породице: Рогић (14 домаћинстава, 21 кућа и 48 становника), славе Никољдан; Глигорић (7, 10, 19), дио слави Марковдан, а дио Ђурђевдан и Пејић (6, 10, 17) – лоцирани на Пејића брду, славе Св. Пантелејмона. Славе осталих породица: Адамовић, Петровић и Самац славе Јовањдан; Бабић, Маринковић – Св. Стефана; Бобрек, Радоми, Стахнек – В. Госпојину; Вукелић, Гајић, Јовичић, Манојловић, Поповић, Радинковић, Ћетојевић – Ђурђевдан; Густоварац – Покров Пресвете Богородице; Данојевић, Теодоровић – Св. Игњатија; Ђукић, Ђурић, Радоја – Св. Василија; Ковачевић – Никољдан; Кресојевић – Томиндан, Радановић – Никољдан. (Породице Клајбер, Корда, Конајица, Фанић и Шмељцер су викендичари и нису у попису становника Алексића.)
    Од познатијих личности, у селу су рођени Милутин Пејић (1947), привредник и књижевник и Мирослав Данојевић (1945- 2010), пољопривредни стручњак.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895; 1910; 1948; 1953; 1961; 1971; 1981 и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 105,106; Споменица погинулим борцима општипе Лакташи 1991 – 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКТАШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

  2. 22. септембар 2017. у 15:08

    vojislav ananić

    БОШКОВИЋИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 7,5 км југоисточно од општинског центра. Удаљеност од раскрснице у Клашницама износи пет км. Кроз село пролази асфалтирани пут Клашнице – Прњавор у дужини од три км, асфалтиран 1975. године. Асфалтираног пута у Бошковићима има још шест км (до села Алексићи према Милошецима и према Деветини). Неасфалтираног (макадамског) пута има око пет км. Терен је претежно брежуљкаст, осим равнице зване Баре на десној обали Турјанице.
    Простире се на површини 7,254 км , а смјештено је на 140-244 м н. в. Куће су разбијеног типа, претежно лоциране по засеоцима: Лакановићи (Радинковићи), Ново село, Поповићи (на Поповића брду) и Рачићи (на Рачића брду). Позната су и брда: Ролихово, Глигорића, Игњатића и Бунића обала. Између заселака и брда су мање површине под бјелогоричном шумом. Граничи се са селима: Алексићи, Довићи, Деветина, Кадињани, Милошевци и Чардачани.
    Становницима су још у сјећању Вранчића и Тадића дућани који су радили до Другог свјетског рата. Први је на граници према Алексићима, а други према Друговићима. Јужном страном протиче ријека Турјаница, источном страном рјечица Цетинац, која љети пресуши. Ту су још и мањи водотоци (потоци): Грабовац, Грујинац, Јовац и највећи међу њима Тутњевац по коме је превој преко кога иде магистрални пут Клашнице-Прњавор добио име.
    Становништво Бошковића бави се пољопривредом. Од житарица се највише гаје пшеница и кукуруз, а добро успијева воће, посебно трешње и шљиве. Мањи дио мјештана је запослен у Лакташима, Бањалуци и иностранству (највише у Словенији).
    У селу нема цркве, па мјештани задовољавају своје вјерске потребе у цркви у Алексићима. Бошковићи су, према подацима из 1901. године, били сједиште парохије којој су, осим Бошковића, припадала и села: Алексићи, Довићи, Милошевци, Петошевци и Чардачани. Парохија је имала 189 домова и 1.410 душа. Свештеник је био Ђорђе Поповић, а предсједник црквене општине Ђурађ Пејић.
    Подручна основна школа (некада је носила назив Милан Радман), припада матичној ОШ „Холандија” у Слатини. Почела је да ради школске 1975/1976 (друго полугодиште), Дана 18. октобра 1999. завршенаје санација школе, а 2010. уз зграду школе је дограђена фискултурна сала. Пред школом је чесма и биста Милана Радмана, који је погинуо недалеко од тог мјеста као партизан, 19. јуна 1942. Поред магистралног пута је и споменик крајпуташ палом борцу из Другог свјетског рата, Душану Мрђи (који није из Бошковића).
    Бошковићане сахрањују у гробље на врху села (Ћеркетино гробље), а дио мјештана у сусједном селу Довићи (Кнежевића гробље Солунци су били: Бојин и Митар Кресојевић, који се није вратио. Осим њих, у Првом свјетском рату у аустроугарској војсци били су: Којо Василић, Перо Вранчић, Цвијо Добрњац, Петар Игњатић, Ђука и Остоја Радинковић, Видак Теодоровић.
    Солунци су били Бојин и Митар Кресојевић који се није вратио. Осим њих , у Првом свјетском рату у устроугарској војсци били су: Којо Василић. Перо Вранчић, Цвијо Добрњац, Петар Игњатић, Ђука и Остоја Радинковић, Виктор Теодоровић.
    Погинули борци НОВ су: Љубо Василић (1921-1943); Ђурађ Вранчић (1906-1941); Јевто (1897-1944) и Стојан Глигорић (1911-1943); Раде Добрњац (1921-1947); Бошко (1919-1944), Драган (1925-1945), Јово (1920-1945), Љубо (1920-1945), Урош (1921-1946) и Остоја Кресојевић; Љубица (1930-1944) и Милан Радинковић (1916-1943); Виктор Ролих (1922-1945); Дара Тадић (1922-1944); Васо Теодоровић (1916-1944) и Остоја Пејић (1923- 1944).
    Жртве хрватско-муслиманских усташа: Миле Бунић (1871-1941), Радован Црногаћа (1928-1942), Митар Цвијић (1884-1941), Никола Радинковић (1905-1941), Миљка Ролих (1885-1943), Ђурђија (1907-1942), Јелена (1937-1942) и Невенка Вранчић (1938-1942).
    Имена Алексе Васиљића, Ранка Вранчића (1924.1944) налазе се на спомен – плочи погинулим припадницима ЈВО у Чардачанима. Драго Радинковић Лакановић (1943), Томо Пејић ( 1943) и Радојица Рачић (1944) погинули су као припадници краљеве војске, али се њихова имена не налазе на спомен-плочи у Чардачанима, већ у књизи Лакташи у НОБ и револуцији 1941-1945.
    У рату 1992-1995. погинули су као борци ВРС: Златко Галић (1957-1995); Жељко (1968-1995), Пантелија (1957-1994) и Предраг Поповић (1955-1995); те Ратко Тривић (1953-1992). Осим њих погинуо је и Коста Вранчић 1992. на сарајевском ратишту, идентификован 2005. и сахрањен у гробљу у Довићима. Он није на спомен-плочи са осталим борцима у МЗ Алексићи.
    У селу постоје двије продавнице мјешовите робе, ресторан, вулканизерска радња и расадник украсног биља.
    Село је добило електричну енергију 1971. године. Воду је добило 60 домаћинстава 1977, а коначна изграња водовода је завр- шена 1980. Телефонски прикључци су у функцији од 2001. године.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. Ономастички назив највјероватније потиче од неког Бошка, мада у селу нема ниједно презиме Бошковић. Украјинци су населили његове дијелове према Деветини и Алексићима крајем 19. и почетком 20. вијека, гдје неки од њих и данас живе.
    Према аустроугарском попису из 1879. године Бошковићи (Алексићи) су имали 40 кућа у којима су живјела 273 становника (153 м. и 120 ж.) „гркоизточњака”.
    Године 1885. Бошковићи (Алексићи) имали су 328 становника „источно-православних” (167 м. и 161 ж).
    Према пописима Бошковићи су 1895. године имали 32 куће (двије ненастањене) у којима је живио 221 становник (115 м. и 106 ж.), од тога 5 „римокатолика” и 216 „источно-православних”, а 1910. – 49 кућа и 317 становника (176 м. и 141 ж. 264 „српско-пра- вославна”, један муслиман 22 римокатолика и 30 гркокатолика);
    Године 1921. – 392 (280 православаца, 33 римокатолика, 78 гркокатолика и један муслиман; по матерњем језику: Срба и Хрва- та 284 становника, Русина 77, Пољака 13, Словенаца 13, Руса два и Нијемаца три); 1948. – 57 кућа и 464 становника; 1953. – 443 становника; 1961. -421 становник; 1971. -417 становника; 1981. – 408 становника (366 Срба, пет Хрвата, два Југословена и 35 из реда осталих); 1991. – 62 домаћинства и 403 становника , Видљиво је да осим српских, постоје и породице других националности: Змјесни, Мелнек, Москаљук, Овшек, Присташ, Ро- бак, Хуцман, Мохач, Фаусто, Ролих, Марић.
    Село има 133 домаћинства и 68 презимена (приближно два домаћинства – једно презиме). Најбројније су породице Кресојевић (13 домаћинстава и 36 становника), Тривић (11, 44), Рачићи (8, 21), Пејић (6, 15), Поповић (6, 13), Василић (5, 13) и Радинковић (5, 17). Заступљена су још презимена: Бојић (три домаћинства), Бунић (три), Вранчић (четири), Врачар (два), Вујић (два), Галић (два), Глигић (три), Јовичић (три), Крупљанин (два), Малкић (два), Миљевић (два), Москаљук (три), Овшек (два), Присташ (три), Робак (два), Рудић (два), Савић (два), Тадић (два), Теодоровић (три). По једно домаћинство имају породице: Алексић, Аулић, Бојко, Вукмир, Вујмиловић, Главаш, Добрњац, Дмитрић, Дуљић, Жабић, Зељковић, Змјесни, Иваниш, Игњатић, Инђић, Козомара, Косић, Малешевић, Марић, Марковић, Мелнек, Микић, Милинко- вић, Мишура, Мохаћ, Новаковић, Петреш, Радак, Радивојевић, Ра- доја, Радујковић, Рајић, Раковић, Рисовић, Рогић, Ромић, Фаусто, Хуцман, Црнадак, Црнокрак и Чолић.
    Ђурђевдан славе породице: Бојић, Бунић, Глигић, Жабић, Игњатић, Јовичић, Козомара, дио Поповића, Радинковић, Рисовић, Тривић, Црнадак; Никољдан – Врачар, Галић, Зељковић, Инђић, Косић, дио Поповића; Св. Стефана – Дмитрић, Малкић, Радак, Радоја, Раковић; Јовањдан – Вујмиловић, Добрњац, Иваниш, Ми- љевић, Петреш, Ромић, Рудић, Црнокрак; Св. Игњатија – Рогић, Теодоровић; Митровдан – Вукмир, Ролих; Ђурђиц – Аулић; Часне вериге – Видовић, Радујковић; Аранђеловдан – Радивојевић, Тадић; Петровдан – Марић; Марковдан – Вујић, Мишура, Крупљанин, Рајић; Томиндан – Дуљић, Кресојевић; Илиндан – Василић;
    Св. Пантелејмона – Пејић; Велику Госпојину – Змјесни, Мелнек, Москаљук, Овшек, Присташ, Робак, Хуцман; Св. Јована Милости- вог – Вранчић; Ивањдан – Милинковић; Покров Пресвете Богоро- дице – Савић. Један дио Рачића слави Св. Ћирила и Методија, а други Св. Кирила Словенског.
    Од познатијих личности у селу су рођени Александар Кресојевић, др економских наука, Живко Кресојевић, друштвено- политички активиста, Звонимир Кресојевић, привредник и Урош Василић, чувени самоуки мајстор.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895; 1910; 1948; 1953; 1961; 1971; 1981 и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-
    1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 105,106; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991 – 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

  3. 22. септембар 2017. у 18:26

    vojislav ananić

    Велико Блашко

    Село у општини Лакташи, удаљено три км сјевероисточно од општинског центра. Кроз село пролази магистрални пут Клашнице-Прњавор (2 км) и регионални пут Клашнице-Слатина (4 км), асфалтиран 1975. године. Заузима повр- шину од 8,916 км , смјештено је између 127 и 274 м н. в. Терен је претежно равничарски, мада има и брежуљака. Село није богато шумом.
    Куће су збијене на уском појасу земљишта поред саобраћајница и ријеке Турјанице, а раштркане по брдовитим засеоцима. Граничи се са селима Довићи, Мало Блашко, Чардачани и Шушњари. Припада МЗ Клашнице.Западном страном протиче Врбас, а сјевероисточном Турјаница. Познатији топоними су: Доње поље, Дурала, Горње поље, Јошик, Ластавица, Млиниште, Оџинац, Суво поље, Пољашани, Порасница, Тукови, а познатији извори су Студенац и Јованића буковка. Од брда најпознатија су Бијела стијена и Јекића вис. Већи засеоци су Гајићи, Глишићи, Вукосављевићи, Јекићи, Калабе.У народу се некад стока називала благо зато што се давала за новац-благо. Дијалектологија познаје именицу блашче (марвин- че), а значи једно грло стоке. Могуће је да је некад село било бо- гато стоком (благом), па отуда можда потиче Блашко.
    У Опширном попису Босанског санџака из 1604. године за- писано је да село Врхблашка , припада Нахији Кобаш: Баштина Милорада, у посједу Џафер-војводе; Баштина Мустафе, сина Јусу- фовог, у посједу Оруча, сина Јусуфовог; Половина баштине Мех- меда, сина Абдуллаховог, у посједу његовог сина Бајезида – 140; Баштина Перванеа, сина Хизировог, у посједу Бејира Перванеовог; Баштина Исе, Тимурхана Матијиног, у посједу његовог сина Му- стафе; Баштина Турхана Матијиног, у посједу његовог сина Мустафе; Баштина Мехмеда, сина Увејсовог, у посједу Коркуда, сина Сулејмановог; Баштина Јована, у посједу Ејнехана, сада у посједу Иванка Ивановог; Баштина Мурада, у посједу Мемије Несуховог; Баштина Грубца, у посједу Сефера, сина Ејнебегијиног; Баштина Хусејна, сина Исиног, у посједу Мехмеда, сина Курдовог; Башти- на Михојила Вукадиновог, у посједу његовог сина Ђурашина; Баштина Цвитише, сина Стипановог; Баштина Николе, сина Милашиновог; Баштина Николе, сина Маргешиног, у посједу његовог сина Радоње; Баштина Мирка, сина Гргуровог, у посједу његовог сина Михојила; Половина баштине Љубинка, сина Маргешиног, у посједу Турхана Хасановог – 140; Баштина пришлаца Турхана; Половина баштине Ивана Вукадиновог – 140; Земин Осман-аге, Фер- хад-пашиног мердума, то су њиве које он ужива а које је, на осно- ву кадијског хуџ-џета купио у селу Врхблашка од особа по имену Ејнехан, син Хасана, Иса, син Тимурхана, Меми и Мито – 40; ку- ћа: 16 по 280, 3 по 140, одсјеком 1 по 400. Село је имало 20 кућа и плаћало је порез (ресим) од 5300 акчи на годишњем нивоу.
    Аустроугарска је доласком на ове просторе (Берлински конгрес 1878) обавила неколико пописа становништва. Први је сачи-њен 16. јуна 1879, други 1. маја 1885, сљедећи 22. априла 1895, а посљедњи 10. октобра 1910. године.Према попису из 1879. „Блажко8 је имало 30 кућа, 221 становника „гркоисточњака” (131 м. и 90 ж.). Године 1885. у саставу села „Блажко” била су села Слатина и „Блажко велико”. Имало је 41 кућу и 285 становника (169 м. и 116 ж.) од којих 29 „мухамеданаца”, 254 „источно-православна” и два „римокатолика”. Била су 164 неожењена и 101 ожењен, те 20 који су остали без брачног друга. Село је имало три тежака, 80 кметова, три помоћна радника, 180 жена и дјеце, три аустроугарска држављанина.
    Велико Блашко је 1895. имало 54 куће (шест ненасеље- них) и 365 становника (колико и година има дана, 199 м. и 166 ж.), од тога 34 „мухамеданца”, 329 „источно-православца” и два „римокатолика”. Према црквеном шематизму из 1901, село је имало 43 домаћинства и 261 становника (131 м. и 130 ж.); а према аустроугарском попису 1910.-59 кућа (двије ненасељене) и 408 станов- ника (215 м. и 193 ж., 384 „српско-православна”, 22 муслимана и два римокатолика).
    Године 1921. село је имало 433 становника (431 правосла- вац и два муслимана); 1948. – 131 домаћинставо и 679 становника; 1953. – 746 становника; 1961. – 787; 1971. – 828 (816 Срба, три Хрвата, један муслиман, један Југословен и седам из реда осталих); 1981. – 898 (849 Срба, 13 Хрвата, 31 Југословен и пет из реда оста- лих); 1991.-251 домаћинство и 948 становника (915 Срба, два Хр- вата, 26 Југословена и пет из реда осталих. Било је 481 м. и 467 ж.).
    Обављен је попис и 31. марта 1931. Велико Блашко је тада припадало општини Клашнице за коју постоје збирни подаци о броју кућа, домаћинстава и становника, из којих није могуће утвр- дити колико је учешће овог села у тим подацима.
    Према снимљеним подацима, средином 2012. село је имало 476 домаћинства, 569 кућа и викендица, а у домаћинствима је живјело 1.526 становника.
    Види одредницу Мало Блашко (страна 131) због претпоставке да су пописом 1879. године обухваћена села В. и М. Блашко.
    Према овом попису В. Блашко је обухватало „Блашко велико, Клашнице и Пољаче”. Преглед и табела на стр. 211-232. У селу има неколико викендица које нису евидентиране из објективних разлога (непознати власници). Слично је и са једним 6ројем избјеглица (за једне није 6ило могуће
    Најбројније породице су: Вукосављевић (25 домаћинстава, 32 куће и 79 становника), славе
    Марковдан; Гајић (10, 14, 29), Јекић (37, 44, 111), Мајсторовић (12, 14, 47) – Ђурђевдан; Ђукић (12, 12, 37) и Јошић (8, 10, 24) – Св. Стефана; Марковић (13, 13, 39) – Митровдан и Ђурђевдан; Савић (14, 17, 48) – Јовањдан, Илиндан и Св. Василија; Станковић (18, 19, 56) – Ђуриц, Ђурђевдан и Митровдан; Тамамовић (12, 11, 30) – Јовањдан.
    У селу живе и породице: Амиџић, Бошњак, Говедарица, Гузијан, Јагодић, Јованић, Јовић, Мутић, Савичић, Тешановић, Ћеркета и Шкорић – славе Никољдан; Атлагић, дио Бабића, Бисерчић, Благојевић, Васић, дио Вујића, Вучић, Гатарић, Гембић, Грубор, Драгић, Зеленика, Јанковић, Јерковић, дио Калаба, Кесић, Кнежевић, Костић, Крчмар, Млађеновић, дио Поповића, Петровић, Радинковић и Стаменић – Ђурђевдан; Батинар, Безер, Блажић, Богдановић, Бојић, Војновић, Вокић, Врховац, Вукајловић, Вученовић, Голијан, Голубовић, Дубочанин, Душанић, Клепић, Кудра, Лати- новић, дио Матића, Мијатовић, Павловић, дио Поповића и Шкрбић – Јовањдан; дио Бабића, дио Калаба, Новаковић, Тепић – Аранђеловдан; Брдан, Јовичић, Марић, дио Матића и Пејчиновић – Часне вериге; Бркљач и Савановић – Илиндан; Вилипић, дио Вуковић и Чубрило – Лучиндан; дио Вуковића – Св. Пантелејмона; дио Вујића, Дујаковић и Каралић – Марковдан; Глишић и Јеж – Св. Игњатија; Граховац – Апостола Матеја (29. 11.); Жабић и Станивуковић – Ђурђиц; Љубичић, Малешевић и Пилиповић – Св. Стефана; Кисин и Кресојевић – Томиндан; Мајкић – Мратиндан; Лазаревић – Св. Василија Великог. За породице Вујанић, Вукомановић, Глигорић, Деветаковић, Зубер, Млађановић, Николић, Полић, Петковић, Ратковић, Рибић, Ролих, Стојановић, Цвијановић, Црнић, Шепур, Шкрбић и Шљивар није утврђено коју славу славе.
    Породице досељене током и послије рата 1992-1995. су: Бабић, Божичковић, Бурсаћ, Васић, Видљиновић, Војводић, Вуковић, Вучковић, Гамбирожа, Глушац, Дошеновић, Драгосавац, Зец, Зо- рић, Јовандић, Јовић, Јокић, Касаповић, Керовић, Кисо, Кричка, Кричковић, Кубат, Кукољ, Курељушић, Латиновић, Лончар, Лончина, Лукић, Мајданац, Малијевић, Маљуга, Марјановић, Марковић, Матић, Миљевић, Мрђа, Никодиновић, Нинић, Новаковић, Ожеговић, Омчевић, Остојић, Пилиповић, Петровић, Праштало, Радмановић, Раилић, Ратковица, Санчанин, Стакић, Стоисављевић, Ступар, Томишић, Хрваћанин, Шеховац, Шкапина, Шкрбић, Шлић… Мјеста из којих су доселили: Босански Петровац, Грахово, Доњи Вакуф, Дрвар, Дринић, Завидовићи, Загреб, Кључ, Кнежево, Крупа, Купрес, Сански Мост, Ријека, Приједор,…
    У Великом Блашку регистрована су и сљедећа презимена за која, из објективних разлога, није утврђено да ли су викендаши или су породице досељене током и послије рата 1992-1995.: Бартуловић, Бијелић, Божанић, Бојновић, Боснић, Васојевић, Вељић, Вишић, Вујмиловић, Вуњак, Гашић, Голић, Гранулић, Грбић, Давидовић, Димитрић, Дмитровић, Драгичевић, Драгомировић, Ћугумовић, Ђурић, Живковић, Илић, Иванчић, Јавор, Јамеџија, Јањуш, Јевђић, Јовановић, Капетановић, Картал, Керешевић, Кесић, Кисин, Козарагић, Којић, Колешка, Кондић, Косовац, Костадиновић, Крњајић, Лиовић, Лисац, Лулић, Љубојевић, Малбашић, Малић, Медаковић, Микић, Миладиновић, Митровић, Мичић, Мр- каљ, Мујчић, Њежић, Ољача, Панајотовић, Пердув, Пиралић, Попадић, Радојевић, Радош, Рогић, Роквић, Симић, Стајчић, Стевић, Стовраговић, Стојић, Субашић, Табаковић, Тамгуз, Тартић, Татић, Тодић, Томановић, Трајковски, Тулумовић, Ћурић, Ћутковић, Умићевић, Хасановић, Чупурдија, Џамкић, Шабић, Шакић, Шахурић, Шњегота, Штркоњић, Штула.
    Од познатијих личности у В. Блашку су рођени Будимир Станковић и Момчило Поповић, привредници.

    ИЗВОРИ: Пописи 1604, 1879, 1885, 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић; Сдатински крај у прогилости, Лакташи 2002.; Лакташи и Народнооослободилачкој борби и револуцији: 1941—1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 103; Статистички преглед\Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

  4. 22. септембар 2017. у 18:59

    vojislav ananić

    ГУМЈЕРА

    Село у општини Лакташи. До 1946. године било је насељено претежно Пољацима, а до 1958. припадало је срезу Србац. Удаљено је 12 км сјевероисточно од општинског центра, 15 од магистралног пута Клашнице-Прњавор, те три км од асфалтног пута који пролази десном обалом Врбаса према Српцу (Кришковци-Шешковци). Заузима површину 12,945 км ; смјеште- на је на 168-293 м н. в. У (мањем) насељеном дијелу путеви нису асфалтирани, док осталу путну мрежу (25 до 30 км) чине (запуштени) шумски путеви.
    Село се први пут помиње када су доселили Пољаци. Њима је додијељено шумско, тзв. државно земљиште у брдовитим предјелима које су морали крчити и претварати у оранице, воћњаке или винограде. Окружују га села Кољани, Друговићи, Милосавци, Папажани, Кришковци и Шешковци у лакташкој, те Просјек (у прњаворској) и Нови Мартинац (у србачкој општини).
    Село је претежно брдовито и богато шумом и водотоцима. Под бјелогоричном и црногоричном шумом је више од 95% површине. Са њених падина према Врбасу се сливају рјечице Гумјера, Велика ријека, Мала ријека, Сарачевац, Гропска ријека, Лазића ријека, те потоци Вретенац, Раковац, Јошиковача, Бошковац и Дубоки поток.
    Од шумовитих предјела (брда и коса) познатији су Миља- ковац, Бијело брдо, Кукиловац, Звјездић, Липице, Ћубаково брдо, Станића бријег, Копанкино брдо, Алијин бријег, те Гумјерска, Перића, Дуга, Лисовчева, Црквена, Крива и Церова коса.
    Педестих година 20. вијека већа површина ненасељеног ди- јела села додијељена је на газдовање Пољопривредном добру „Мотајица” из Српца. Тада су засађени воћњаци (јабуке, крушке, трешње, шљиве, винова лоза, рибизла). Након десет година, газдовање је преузела Земљорадничка задруга Кришковци, а потом „Инцел” из Бањалуке, и простор уништених воћњака пошумио садницама црногорице.
    У близини села Кришковаца налазе се бунари са неколико бетонских преливних базена који су изграђени за вријеме аустроугарске владавине. Тренутно је неколико домаћинстава прикључено на тај извор питке воде.
    Село је електричну енергију добило 1972, а телефонске прикључке 1993. године. Никада није имало школу. Дјеца похађају основну школу у Кришковцима. Мјештани се сахрањују у гробље у Кришковцима. У селу нема привредних, трговинских и угоститељских објеката.
    Погинули Пољаци, борци НОВ: Павле (1926-1944) и Станко (1924—1944) Алексиљ, Јан Каљита (1916-1944), Станко Кијевски (1918-1944), Станко Клеха (1920-1944), Антун Кожух (1918- 1944), Станко Комуш (1922-1944), Лудвиг Кушмић (1917-1944), Антун Матијевић (1918-1944), Фалтин Мјечек (1917-1945) и Јан Золотарски (1920-1943). Као жртве фашистичког терора страдали су Игњац Сабадаш (1921-1944) и Каја Слобођа (1920-1944).
    Претпоставља се да су назив селу дали Пољаци по истоиме- ном мјесту у Пољској одакле су досељавали од 1894 до 1905. године. Село је имало два дућана, католичку цркву, свештенички дом и два гробља. Црква је порушена за вријеме Другог свјетског рата, а
    свештенички дом 1970. године. Гробља су обрасла шумом, напуштена и необиљежена.
    Пољаци су се бавили земљорадњом и занатством (израда запрежних кола, оруђа и алатки за обраду земљишта, кућанског намјештаја, кломпи, пристроја за ткање), зидарским и тесарским радовима, те градњом дрвених објеката. Још се памте презимена: Бјегач, Галушка, Ошљак, Ћубак, Ранка, Вољак, Костреш и друга.
    Половином 1945. године Пољаци су изразили жељу да се врате у матичну земљу. С том намјером упознали су Родољуба Чолаковића, тадашњег предсједника Владе БиХ. Он је упознао Јосипа Броза и након његове сагласности, формирана је делегација која је посјетила Владу Републике Пољске и упознала их са својом намјером. Дана 2. јануара 1946. потписан је званични међудржавни протокол о повратку Пољака (састављен у два примјерка на српском и пољском језику). Према том протоколу сваки исељеник је писмено изјавио да се исељава добровољно и да се одриче непокретног имања у Југославији. Протокол је у име Југославије потписао Владимир Велебит, а са Пољске стране амбасадор у Југославији Јан Карол Вендле. Одређено је мјесто исељења – област Доње Шлезије у Пољској. Тако се Пољаци у 32 конвоја враћају у Пољску са комплетном покретном имовином (намјештај, пољопривредне машине и алати, занатски алат, по два говечета, два коња, три козе и три свиње). Процес исељавања је трајао од 28. марта до 2. децембра 1946. године.
    Одлуком власти, од 1947. до 1948. године породице Басало, Добрњац, Драгојевић, Зеленац, Јелисавац, Солдат и Ћејић из Кришковаца населили су нека напуштена имања. Већина ових породица се 70-их и 80-их година 20. вијека вратила у Кришковце или преселила у Лакташе и друга мјеста.
    Према пописима, Гумјера је 1910. имала 111 кућа и 656 становника (331 м. и 325 ж., 587 римокатолика и 69 гркокатолика); године 1921.-713 становника (665 римокатолика и 48 гркокатолика; по матерњем језику: Пољака 656 становника, Срба или Хрвата шест, Чеха један, Русина 49 и Нијемаца један); године 1991. пет домаћинства и 14 становника.
    Половином 2010. године село има шест домаћинстава, шест кућа, једну викендицу (и два ловачка дома), а у домаћинстви- ма живи 17 становника, Срба.
    Породица Драгојевић слави Никољдан, Зеленац и Радинко- вић – Ђурђевдан, Сладојевић – Мратиндан.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

  5. 22. септембар 2017. у 19:39

    vojislav ananić

    ДЕВЕТИНА

    Село у општини Лакташи. Од општинског центра удаљено 12 км. Протеже се правцем исток-запад око девет и правцем сјевер-југ непуна два км на површини од 13,461 км . Терен је претежно брдовит са благим падинама према сјеверу и југу, које су обрасле бјелогоричном и црногоричном шумом. Обрадивог земљишта и воћњака је врло мало.
    Село је смјештено на 199-381 м н. в. Од Љубатоваца га дијели брдо Кремењак (316 м н. в.), а од села Црквене (Дрењика) плато (висораван) Баир (381 м н. в.) на коме се некада за вријеме вјерских празника, на игранкама, окупљала омладина. Граничи се са селима Алексићи, Бошковићи, Милошевци, Друговићи и љубтовци из лакташке, те Хрваћани, Црквена (Дрењик) и Скакавци из прњаворске општине. Кроз село пролази пут дужине око осам километара од којих је 2000. године асфалтирано нешто више од три км. Село је добило електричну енергију 1972, а телефонске прикључке 2004. године. Прва школа у Деветини отворена је 1931. године и радила је до почетка Другог свјетског рата. У школској згради настава је извођена од 1972. до 1979, а данас се користи за повремено окупљање омладине (друштвени дом). Дјеца основну школу похађају у Хрваћанима. Најпознатије врело је Вржина које питком водом напаја већи дио села. Још су познати водотоци Вучијак и Ријека. На брду Крндија (317 м н. в.) налазе се телекомуникациони репетитори.
    У Другом свјетском рату погинули су Илија Фетко (1906- 1944), Штефан Курела (1926-1944), Славко Нахирни (1928-1944) и Гена Кубина (1926-1942), а као жртве рата пали су: Анка Вијан (1925-1946), Петар Максимовић (1906-1943), Алекса Мерњак (1902-1943), Текља (1904—1947) и Евгенија (1924-1947) Сагати, Фрањо Баћа (1931-1942), Војтек Шкупљик (1903-1945).
    У рату 1992 – 1995. погинуо је борац ВРС Станко (Стојана) Николић (1950-1995), који је сахрањен у гробљу Папић у Хрваћанима.
    У селу постоји девет камених стијена (осам у шуми Церик, а девета је у шуми иза цркве). Вјерује се да је село добило име по овим необичним каменим плочама. Нема доказа да су то остаци храма који се ту, према народном казицању, налазио прије неколико вијекова.
    Међу становништвом кружи легенда да је село добило име по девет јунака који су на том мјесту јели једном дрвеном кашиком. Друга, слична легенда каже да је испод девет каменова сахрањено девет јунака. Трећа говори да су дивови из Црног врха добацили девет камених стијена. Најреалнија претпоставка за назив села су девет узвишења (брда), која се могу видјети из околних села.
    Такође, непровјерене су тврдње неких мјештана да се у бечком архиву налази карта са трасом пута који је пролазио кроз ово село и који је повезивао Прњавор и Бањалуку. Деветина је на половини тог пута.
    У Деветини је 1902. године саграђена пољско-украјинска црква. Као што и назив каже, била је заједничка. Када је дошло до несугласица, 1936. године, Украјинци су поред те направили нову. То је садашња украјинско гркокатоличка Црква Успења Пресвете Богородице. Још су видљиви темељи прве пољско-украјинске цркве, која је срушена када су Пољаци одселили.
    Украјинци се сахрањују на гробљу код цркве, а Каравласи на хрваћанском и мањи дио на љубатовачком гробљу. На Креме- њаку постоји запуштено гробље на којем су сахрањивани Пољаци.
    У селу нема привредних, трговинских и угоститељских објеката.
    Деветина је позната по украјинској културној манифестацији „Червона калена”, која се одржава у љетним мјесецима сваке године, а на коју долазе Украјинци и многобројни гости из многих мјеста некадашње Југославије.
    Данашње становништво Деветине бави се пољопривредом, а велики дио је запослен у иностранству, највише у Аустрији. То се посебно односи на Каравласе. Многи су изградили велике куће, дворишне објекте и ограде, каквих ријетко има у жупским селима, па чак и у приградским насељима.
    Деветина је подијељена на два дијела – један у којем су у великој већини Украјинци, које је ту населила аустроугарска власт, и други, у којем живе Каравласи. Једни с другима скоро да немају додирних тачака. Први Украјинци су доселили крајем 19. вијека (око 1895. године) из Галиције.
    Каравласи су доселили 15. августа 1946. Те године многе породице Пољака су одселиле у матичну државу. Тадашња власт је Каравласима додијелила напуштене куће у којима су живјели Пољаци. У један дио Деветине, из околине Високог најприје су дошле породице Јовановић, Маринковић, Ћорђевић, Петровић, Лукић и Станковић. Пошто нису били вични земљорадњи, бавили су се дрводјељством. Израђивали су дрвену галантерију (чанке, вретена, преслице, кашике, водијере, плоске, заструге). Жене су ишле по оближњим селима, а мушкарци у удаљенија села и ближа градска насеља са коњским запрегама да би продавали своје производе.
    Данашње куће, које су саградили Каравласи, ушорене су и распоређене по засеоцима (Лукићи, Станковићи,Јовановићи,Ђорђевићи,Петровићи.., док су украјинске куће саграђене дуж пута и углавном у близини цркве.
    Према пописима, 1910. године, у селу је било 170 кућа (једна ненасељена) и 1050 становника (536 м. и 514 ж., 482 римо- католика и 568 гркокатолика); године 1921. – 380 кућа и 1.191 становника (по вјероисповијести: 453 римокатолика, 738 гркока- толика; по матерњем језику: Пољака 400, Русина 788 и Срба или Хрвата три); године 1948, Деветина је имала 136 кућа и 800 становника; 1953. – 734 становника (360 мушкараца и 374 жене); 1971. – 589 становника; 1981. – 598 (311 Срба, 33 Хрвата, један Муслиман, 15 Југословена и 238 из реда осталих); 1991. – 102 домаћинства и 479 становника (246 мушкараца и 233 жене). Тада је уписано 297 Срба, 153 из реда осталих, 18 Хрвата и 11 Југословена.
    Половином 2010. село је имало 129 кућа. У 59 домаћинстава борави 176 становника (70 кућа су празне), од тога у Деветини II – 88 Каравласа, а у Деветини I исто толико становника – (Укра- јинаца – 81 и Хрвата – седам).
    У једном дијелу Деветине живи 35 породица Украјинаца и двије хрватске у 56 кућа (девет пустих). У изградњи је једна кућа српске породице. У другом дијелу села, каравлашких породица има 21 у 72 куће и нема ниједне напуштене, али има много пра- зних, јер су њихови власници на раду у Аустрији. Међу таквима су најбројније породице Станковић (78), Јовановић (53), Ђорђевић (50), Лукић и Маринковић по 33 члана, православне вјероиспови- јести, као што су то и сви Каравласи. У дијелу Деветине гдје живе Каравласи има десет презиме- на у 72 куће. У већини су породице: Станковић, која има 20 кућа, Јовановић и Ђорђевић по 13, те Лукић – осам. Станковићи славе Аранђеловдан, а све друге породице Св. Петку. Заступљена су још презимена Петровић (седам кућа и седам породица), Митровић, Николић и Васиљевић имају по једну, Стојановић двије и Маринковић шест породица. У Аустрији 2010. живи и ради 275 каравлашких становника, што је трипут више од оних који тренутно живе у Деветини.
    Најбројније украјинске породице су Лешчешен са четири, те Прихода, Сапун, Холовчук и Репчен имају по три куће. Остале породице имају по двије или једну кућу. Међу њима су Бахтјак, Борошенко, Гуц, Дамјанчук, Кобица, Кошћук, Кулешка, Кутни, Москаљук, Петиљ, Пјекни, Ребачек, Сташешен, Харасум, Хнатек, Холовати и Хуцман. Сви они славе Велику Госпојину. То је уједно и сеоска слава. Још су заступљена презимена Комарчевски – слави В. Госпојину; Маркијевић – В. Госпојину; Ћетојевић – Ђурђевдан; Бркић и Перак, а још постоје куће у којима су живјеле породице Бучи, Гајић, Гоћур, Ковачевић, Ловреновић, Мохач, Синкарчук, Солонемка и Трач, али су пусте.
    Од познатијих личности, у селу су рођени Бранко Ђукић, привредник и Павле Холовчук, књижевник.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1910, 1921, 1948, 1953, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991 – 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

  6. 23. септембар 2017. у 09:43

    vojislav ananić

    ДОВИЋИ

    У Другом свјетском рату као жртве хрватско-муслиманских усташа и фашистичког терора погинули су: Богдан, Јека, Јово и Стеванија Ракић, те Лазар Раковић. Њихова имена су исписана на спомен-плочи у Чардачанима.
    У рату 1992. – 1995. погинули су борци ВРС: Ненад Вишњевски (1971-1992), те Бранислав (1965-1993), Вито (1959-1993) и Свето Ракић (1955-1995).
    Поузданих и провјерених података о називу села и пори- јеклу становништва нема.
    Према попису из 1879. године Довићи су имали 12 кућа у којима су живјела 103 становника (52 м. и 51 ж.) „грко източњака”.
    Године 1885. село је имало 12 кућа и 80 „источно-православних” становника (37 м. и 43 ж.).
    Према пописима 1895. године село је имало 13 кућа, 16 домаћинстава у којима је живјело 95 становника (53 м. и 42 ж.); године 1910. – 16 кућа и 114 становника (59 м. и 55 ж., сви српскоправославне вјероисповијести); године 1921. – 137 православних становника; 1948. – 46 кућа и 286 становника; 1953. – 289 становника; 1961.-278; 1971.-258; 1981.-314(275 Срба, деветХрвата, 16 Југословена, 14 из реда осталих); 1991. – село је имало 99 кућа и 310 становника (160 мушкараца и 150 жена), од којих 270 Срба, један Хрват, 17 Југословена и 22 из реда осталих.
    Половином 2010. село је имало 103 домаћинства (138 кућа и викендица) у којимаје живјело 319 становника, углавном Срба и мањи број Украјинаца.
    Становништво се искључиво бави пољопривредом. Мањи дио је запослен у иностранству,Кпашницама, Лакташима или Бањалуци.
    Најбројније породице су Кнежевићи (12 домаћинстава, 15 кућа и 37 становника), Ђукићи (12 домаћинстава, 14 кућа и 33 становника), Жабићи (седам домаћинстава, 11 кућа и 25 становника), Мишићи и Ракићи по шест, те Бенићи пет домаћинстава. Кнежевићи славе Ђурђевдан, Жабићи – Ђурђиц, Ракићи – Петровдан, Мишићи – Часне вериге, Бенићи – Никољдан, једна породица Ђукића слави Св. Василија, а остале Илиндан.
    Заступљена су још презимена: Брдан (4 домаћинства) и Ко- џоман – славе Часне вериге; Вишњевски (3) – Марковдан); Вранчић (2), Тешановић (1) – Ивањдан; Вујмиловић (4), Пећанац (1) – Јовањдан); Бабин (1), Нахирни (3) – В. Госпојину; Цвијић (3), Радељић (3), Ђукановић (1), Савичић (1) – Никољдан); Рудић (3), Стојановић (1) – Јовањдан; Станивуковић (4) – Ђурђиц; Црногаћа (3)- Св. Василија; Аћимовић (1) – Митровдан; Баштинац (1), Малкић (1) – Св. Стефана; Видаковић (1), Војводић (1), Зечевић (1), Зорић (1), Станковић (1), Јовичић (1), Каракаш (1), Ћетојевић (1) – Ђурђевдан; Главаш (1) – Аранђеловдан. Остало су викендаши.
    Од познатијих личности из овог села потиче пјесник Братислав Ракић, који живи и ствара у Њемачкој.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941- 1945, Лакташи 1981; Први гиематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901.; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991 – 1995, Лакташи
    2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

  7. 23. септембар 2017. у 10:35

    vojislav ananić

    ДРУЛОВИЋИ

    Становништво Друговића бави се пољопривредом. Од житарица се највише гаје пшеница и кукуруз, а добро успијева воће, посебно трешње и шљиве. Мањи дио мјештана је запослен у Бањалуци, Лакташима и иностранству.
    Локалитети: Бјелића главица, Тешиновића брдо, Игњатића брдо, Амбарине, Поповача, Селиште, Клупице, Царева гора, Ћућуново брдо, Гај.
    Село је добило електричну енергију 1969, а телефонске прикључке 2001. године. Водовод, којим се напаја око 80 кућа, грађен је од 1987. до 1990. године. Вода је званично пуштена 16. априла 1991. Гробље се налази код цркве. Друговиће је 31. августа 1950. године задесио катастрофални земљотрес осмог степена Меркалијеве скале.
    Водотоци су: Црквена, Бојића вода, Сикимића поток, Остојића поток, Рјечица, Илиџа, Муратовац, Студенац, Лужине, Ђуки- на вода, Барељци, Гагичковац…
    Већи засеоци су: Амбарине, Бојићи, Бундале, Гушићи, Јовановићи, Остојићи, Стаменићи, Стегићи.
    У засеоку Амбарине, на Стегића брду изграђено је насеље за избјеглице од 22 стамбене јединице (десет дуплекс кућа и двије самосталне) у којима живи 48 становника прогнаних из разних крајева садашње Федерације Босне и Херцеговине (Доњи Вакуф, Сански Мост, Гламоч, Крупа, Кључ, Купрес, Зеница…).
    Друговићи су једно од ријетких села у општини Лакташи које је међу првима имало цркву и школу у 19. вијеку.
    Градња прве цркве у Друговићима започела је 1863. године. Црква, посвећена Рођењу Пресвете Богородице завршена је и освештана 8. новембра 1867. Тадашњој друговићкој парохији при- падала су села Милосавци, Папажани, Кришковци, Кољани и Хрваћани. Занимљивост у вези са црквом, свакако је велики црквени кључ, сачуван до данашњих дана, тежак 1,3 кг који је исковао Ристо Врањеш из Милосаваца. Први парох је био Василије Игњатић (рођен 1834. у Папажанима, у народу познатији као поп Вајан), који је службовао све до 1905. године. Међутим, свакако је најпознатији свештеник Ђорђије-Ђоко Радић, шести парох по реду, који је рођен 1907. у Санском Мосту, а преминуо 1993. године и сахрањен у Бањалуци. Службовао је од 1934. до 1969. године.
    На мјесту старе цркве, од 1963. до 1967. године саграђена је нова, послије стотину година откада је освештана прва (стара) црква у Друговићима.
    Једна од најстаријих основних школа у тадашњој БиХ саграђена је у Друговићима 1868. године, највише захваљујући архимандриту Васи Пелагићу, који је тада био први човјек бањалучке епархије и богословије. (Он није био само поборник и покретач изградње цркве, већ и школе у овом селу.) Школа је саграђена у црквеном дворишту и звала се Српска народна школа. Први учи- тељ је био Прокопије Трифуновић, Војвођанин. Школа је радила до 1975, а поново је почела са радом 1893. године, пошто су аустроуграске власти дозволиле наставак рада у црквеној згради, која је саграђена 1878. године. Школа је радила до 1913. године. Након девет година (1922), саграђена је зграда са учионицом у приземљу и станом за учитеље на спрату. Убрзо је била саграђена још једна зграда са још једном учионицом. За 142 године постојања, до 2010, школа је активно радила 112 година. Тридесет година није радила због ратова (четири рата) или дотрајалости школске зграде. Из школе је изашло 96 генерација ђака. Према неким подацима у школи је први пут формирана школска библиотека 1923. године. Школа и данас ради као трогодишња подручна школа ОШ „Холандија” у Слатини. Занимљиво је да су многи Друговићани школовали своју дјецу у разним градовима бивше државе, али се само мањи број вратио у село или ближу околину. У томе би, између осталог, требало тражити разлоге што се једно од највећих села лакташке Жупе постепено урушава.
    У селу има хотел „Браћа Ђукић”, бензинска пумпа, четири продавнице мјешовите робе, ауто-отпад и каменолом „Нискоград- ње” из Лакташа. До 2001. године постојао је мјесни уред. Мјесну заједницу Друговићи, поред истоименог села, чине Деветина и Кољани.
    Солунски добровољци из Друговића били су: Стојко Бојић (1880-1943), Ристо Бојић, Остоја Јовановић, Остоја Манајловић, Остоја Остојић (1887-1971), Славко Симић, Млађан (Пејо) Стаменић (1895-1972), Миле Тркуља и Глишо Широњић.
    У аустроугарској војсци било је много мјештана. Поуздано се зна да су Глиго, Ђуро, Милош и Спасоја Бундало учесници Првог свјетског рата.
    У Другом свјетском рату из Друговића су погинули борци НОВ: Ђуро Аулић (1908-1944); Ненад (1914-1944), Коста (1923- 1944), Славољуб (1918-1945), Славко (1920-1944) и Вид Бундало (1894-1946); Костадин Бјелошевић (1923-1946); Никола Дујдуп (1913-1942); Вацлав Вено Хавлик (1916-1942); Саван Којадиновић (1921-1944); Рајко Копреновић (1915-1945); Недељко Манојловић (1916-1943); Васкрсија (1924-1944), Витомир (1916-1944), Дамјан (1907-1941) и Бошко Стегић (1913-1943); Милош Широњић (1922-1943); Крстан (1925-1944) и Доста Улетиловић (1925-1944). Жртве хрватско-муслиманских усташа: Илија Балабан (1894-1943); Цвијо Бундало (1875-1944); Вукосав (1903-1943) и Сретен Ћућун (1939-1943); Чедо (1924-1941) и Стјепан Јовановић (1906-1943); Крстина Манајловић (1925-1945); Остоја Остојић (1923- 1941); Недељка Стегић (1915-1943). Спомен-плоча са њиховим именима налази се код друштвеног дома, поред пута Клашнице- Прњавор.
    У друговићком гробљу сахрањени су борци НОР-а: Крстан Гвозден (1943), Гојко Љубојевић (1945), Дамјан Стегић (1906- 1941) и двојица непознатих бораца.
    На спомен-плочи код цркве налазе се имена припадника краљеве војске који су погинули од 1941. до 1946. године: Воји- слав (1944) и Владо Бојић (1942); Данко Врховац (1944); Бошко Дујдуп (1944); Милош Јовановић (1943); Бранко Јокић (1942); Петар Крмењац (1943); Бранко Курија (1942); Бошко Љубојевић (1944); Остоја (1944) и Пане Микача (1944); Ристо Манојловић (1944); Милован Михајловић (1944); Данило Мирнић (1946); Никола Остојић (1943); Чедо (1944), Душан (1944), Вељко (1944) и Леко Поповић (1944); Бранко (1944) и Вукан Радујковић (1946); Жарко Симић (1946); Благоја Сикимић (1943); Душан (1943) и Остоја Стаменић (1944); Остоја Стегић (1945); Душан Трамо- шљанин (1943); Богдан Тешиновић (1944); Милош Црнадак (1944); Светко Шерван.
    На другој спомен-плочи код цркве налазе се имена осмори- це бораца ВРС из Друговића који су погинули у рату 1992-1995. године: Бранко (1953-1992) и Веселко (1964—1992) Бојић; Бранко Остојић (1954-1993); Драган (1972-1996) и Радован Стаменић (1974-1994); Славољуб Стегић (1950-1994); Горан Црнадак (1965- 1992) и Радомир Широњић (1954-1995).
    Село истог имена први пут се помиње у књизи Гацко кроз вијекове, чији је аутор Новак Мандић-Студе, гдје, поред осталог, стоји: „Југозападно од Гацка, преко Великог и Малог поља, испод посљедњих обронака Вучије баре и с десне стране ријеке Мушнице, налази се насеље Друговићи.” Лакташки Друговићи су дуго но-
    сили име Драговић, или Драговићи.
    Према попису из 1879. године Драговић (Друговићи) су имали 56 кућа у којима је живјело 468 становника (203 м. и 205 ж.) „грко източњака”.
    Године 1885. Драговић (Друговићи) су имали 69 кућа у којима је живило 551 становник (292 м. и 259 ж.), 11 „мухамедана- ца” и 540 „источно-православних”. Нежењених је било 315, оже- њених 216, удоваца и удовица (обудовјелих) 20. Регистрована су три тежака, 157 кметова, један трговац, четири помоћна радника, те 385 жена и дјеце.
    Друговићи су 22. априла 1895. године имали 78 кућа (једна ненасељена) са 700 становника (371 м. и 329 ж.), од чега 1 мухамеданац”, 694 „источно-православна” и пет „римокатолика”. Пољодјелством” се бавило 688 особа, а занатством 12; 1901.-78 домаћинстава и 629 становника (м. 326 и ж. 303);
    Године 1910.-107 кућа (двије ненасељене) и 829 становни- ка (443 м. и 386 ж., 827 српскоправославних, и по један муслиман и римокатолик); године 1921. – 968 становника (по вјероисповијести: 952 православца, 13 римокатолика и три гркокатолика; по матерњем језику: Срба или Хрвата 960 становника, и по четири Пољака и Русина); 1931. – 182 домаћинства са 1212 становника (607 м. и 605 ж.); 1948. – 244 куће и 1311 становника; 1953. – 1367 становника (692 м. и 675 ж.); 1961. – 1289; 1971. – 1.205 (1.194 Србина, четири Хрвата, један Муслиман и шесторо из реда осталих); 1981. – 1.034 (982 Срба, 45 Југословена, три Хрвата и четири из реда осталих); 1991. – 287 кућа и 876 становника (863 Србина, десет Југословена, два Хрвата и један из реда осталих).
    Половином 2010. село је имало 285 домаћинства,376 кућа и
    викендица, а у домаћинствима је живјело 816 становника српске
    £ ^
    националности, осим у двије породице (Олењук и Замфировски) .
    Најбројније су породице Бојић (26 домаћинстава, 30 кућа и 60 становника), по 12 домаћинстава имају Бјелошевићи (12, 39) и Тешиновићи (14, 34), Бундале, Остојићи, Стегићи и Стаменићи имају по девет домаћинстава, Улетиловићи, Рајилићи и Савићи по осам, Сикимић, Радујковићи, Михајловићи и Манојловићи по седам домаћинстава. Бојићи и Стаменићи славе Св. Василија, Бјелошевићи, Остојићи, Тешиновићи, Улетловићи – Никољдан, Бундало и Михајловићи – Јовањдан, Стегићи – Срђевдан, Рајилићи – Св. Игњатија, Савићи – Св. Стефана, Радујковићи – Часне вериге, Манајловићи и Сикимићи – Ђурђевдан. У селу се још славе Томиндан, Марковдан, Св. Пантелејмон, Лучиндан, Св. Јован Златоусти, Петровдан, Видовдан, Аранђеловдан, Митровдан.
    Заступљена су још презимена Јовановић, Поповић, Микача и Црнадак по шест домаћинства, Крмењац, Сумрак и Зарић по пет, Балабан, Гушић, и Ковачевић по четири, Бенић, Божић, Вујиновић, Радинковић и Широњић по три, Бабић, Босанчић, Видовић, Дујдуп, Љубојевић, Милановић, Мишковић, Марковић, Маринковић, Симић, Тркуља, Трамошљанин и Шиканић по двије, те Агић, Алексић, Бјегојевић,Вукосављеви, Копреновић, Кркић, Олењук, Веселић, Врховац, Галић, Глишић, Грујић, Драгић, Ђукић, Игњатић, Јанковић, Лазић, Калезић, Копрен, Праштало, Рајић, Предра- говић, Рогуљић, Рудић, Самарџић, Сладојевић, Сакан, Ћејић, Ћетојевић, Ћућун, Чавић, Зафировски, Шерван и Шуман. Пустих кућа има 28, а викендица 27, а празних 39. (Без становника избјегличког насеља.)
    Антонић, Богојевић, Бубњевић, Вукотић, Главина, Кесер, Ковљеновић, Леви, Лукач, Малиновић, Мирјанић, Пребег, Радако- вић и Томић су викендичари.
    Од познатијих личности које су рођене или су живјеле у Друговићима су: Ђорђије Ђоко Радић, свештеник, Велиша Калезић, дугогодишњи директор школе и Славољуб Славко Рогуљић, привредник.

    ИЗВОРИ : Пописи у Бих 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива;

    ЛИТЕРАТУРА: Д. Јовановић, Ђруговићи, сјећања и казивања, Лакташи 2011; Лакташи у Народноослобођилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 179; Споме- ница погинулим борцима општине Лакташи 1991 – 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

    • 8. децембар 2017. у 16:46

      Dragica

      Otac mi je iz porodice Ostpjić Anđa i Stevan selo Drugovići. snaja im Dosta .Izgubila sam svaki kontakt sa njima. Otac mi je 1994 g. preminuo. Molim vas dali je neko od Ostokića živ. Čula sam da imaju ćerku Ljubicu u Švajcarsku. Volela bih neki kontakt. Unapred hvala. Dragica.

      Одговори

    • 8. март 2018. у 13:15

      Василије

      Поштовани Војиславе,
      Наишао сам на сајт Порекло.рс и заинтересовали су ме ови текстови, јер имам родбине која потиче из тих крајева, из Лакташке Жупе.
      Желио бих нешто више сазнати о томе, па ме занима како сте дошли до књиге Ж. Вујића.
      Да ли Ви потичете из тих крајева, па Вас молим за адресу за контакт.
      Срдачан поздрав!

      Одговори

  8. 23. септембар 2017. у 10:57

    vojislav ananić

    ЈАРУЖАНИ

    Изградња друштвеног дома започела је 2009. године (још је у току). У селу никада није било цркве, а мјештани припадају слатинској парохији.
    У селу постоје два православна гробља – Ћурића гробље и тзв. Побус гробље. Дио становништва Јаружана се сахрањује у гробљу у Доњим Кадињанима.
    У селу је фабрика љековитог биља „Плантаго”, етно-излетиште „Парк природе” (власништво Бране Ђурића), ветеринарска станица, пилана и двије самосталне трговинске радње. Послије катастрофалног земљотреса 1969. године републичка комисија је пронашла 203 тешко оштећене куће у Јаружанима.
    Телефони су прикључени 1999, а село је добило електричну енергију 1972. године. Дио села је прикључен на градски водовод 1991. године, а има доста локалних водовода с обзиром на то да је село богато изворима питке воде.
    У Другом свјетском рату погинули су борци НОВ: Стево Бабић, Јово Ђурић, Гојко и Миливој Ћеркета. На спомен-плочи код бараке у Ћетојевићима исписана су имена Стеве Бабића, Миливоја Ћеркете. Они су припадали Црновршкој партизанској чети. Погинули су и Раде (Цвијо) Јањић и Петко Ћеркета, чија су имена такође на тој спомен-плочи. Рањени су Никола Јаћимовић, Драгомир Петреш и Вид Ћеркета, рођен 1922. године, најстарији становник села.
    Животе су изгубили Драго (1944) и Петко Ђурић; Ђорђо Петреш (1944), те Пантелија и Славко Ћеркета, као припадници ЈВО.
    У рату 1992-1995. године погинула су шесторица бораца ВРС: Зоран Јањић (1967-1995), Драган Јаћимовић (1950-1994), Душко (1965-1995) и Златко (1965-1993) Петреш и Светко Ћеркета (1952-1995). Њихова имена су на спомен-плочи у Јаружанима заједно са именима дванаесторице бораца из Кадињана и Ћетојевића. На тој плочи је и име Бошка Станивуковића (1971-1991).
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу села нема. Постоји народно предање да је село добило назив по мноштву јаруга, локава и бара.
    У аустроугарском попису из 1879. нема села Јаружани, а за годину 1885. видјети попис за Слатину!
    Према пописима, Јаружани су 1895. имали 28 кућа (двије ненасељене), са 195 становника (112 м. и 83 ж.); 1901. – 28 домаћинстава и 223 становника (122 м. и 101 ж.); 1910. – 35 домаћинстава и 270 српскоправославних становника (139 м. и 131 ж.); 1948. – 76 домаћинстава и 486 становника; 1953. – 538 станов- ника; 1961. – 560; 1971. – 551 (548 Срба и три Хрвата); 1981. – 598 (563 Србина, један Хрват и 34 Југословена); 1991. – 127 домаћинства и 550 становника (523 Србина, десет Југословена, два Хрвата и 15 из реда осталих).
    Крајем 2012. село је имало 151 домаћинство, 193 куће и викендице, а у домаћинствима је живјело 456 становника.
    Најбројније породице су: Јаћимовић (31 домаћинство, 37 кућа, 96 становника), Петреш (31, 33, 88), Ћеркете (22, 26, 73) и Ђурић (17, 24, 57).
    Породице Вујмиловић, Ђурић, дио Јањића, Марјановић, Мијатовић, Петреш, Солдат и Станивуковић славе Јовањдан; Гузијан, Малешевић и Ћеркета – Никољдан; Бабић, Јаћимовић и Јовић – Св. Стефана; Глигић, Јолџић, Лончар и Млађеновић – Ђурђевдан; Веригилас и Јокић – В. Госпојину; Вујић и дио Јањића – Марковдан; Глишић – Св. Игњатија; Докић – Св. Петку; Јошић – Вратоломије; Партало – Часне вериге; дио Станковића – Трифундан; дио Станковића – Аранђеловдан. У селу живе и породице Остојић, Рачић, Сајић, Цота…
    Познатије личности из овог села су Милан Станивуковић, дугогодишњи друштвено-политички радник и Гостимир Јаћимо-вић привредник.

    ИЗВОРИ: Пописи у БиХ 1879, 1895, 1910, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић: Слатински крај у прошлости, Лакташи 2002.; Лакташи
    У Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први гиематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901, 103; Статистички преглед, 2; Споменица погинулим борцима опилтине Лакташи 1991- 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

    • 17. јануар 2018. у 14:06

      Sveto

      Poštovani Vojislave želim da Vam se zahvalim na uloženom trudu i da ukažem na greške koje ste vjerovatno prepisali iz djela uvaženog g. Živa Vujića, a i on sam je dobio netačne podatke. Naime društveni dom je sagrađen u Kadinjanima a za potrebe mjesne zajednice Jaružani pa samim tim i spomenik poginulim borcima (91-95) se nalazi u Kadinjanima. Fabrika ljekovitog bilja Plantago nalazi se u Malom Blašku a ne u Jaružanima. S’ poštovanjem.

      Одговори

  9. 23. септембар 2017. у 11:14

    vojislav ananić

    КАДИЊАНИ

    Село је разбијеног типа; куће су претежно лоциране по брежуљцима. Граничи се са селима Алексићи, Бошковићи, Довићи, Јаружани, Мало Блашко и Ћетој евићи.
    Сјеверном страном протиче ријека Турјаница, а јужном Вукешница, која се улива у рјечицу Слатину, а ова у Турјаницу. Познатији извори су Душанића бунар, Вујмиловића бунар, Јагодња- ча, Кршића бунар, Лончаревац, Ивановац (Лукина вода), Студенац и Потребица.
    Терен је претежно брежуљкаст, углавном нагнут према југу, па је повољан за гајење житарица (пшеница, кукуруз, зоб, јечам), а добро успијевају све врсте воћа.
    Од брда познатија су Вујмиловића, Вујасиновића, Вуковића и Радинковића брдо, а постоји Римов, Сексенов и Цигански бријег, те Станковића сокак и Кадина страна. Поред ових познатији топоними су: Главица, Кадјеница, Кућишта, Растоке, Столовача…
    Становништво Кадињана бави се пољопривредом, а мањи ио је запослен у Лакташима, Бањалуци и иностранству.
    Засеоци су: Башићи, Душанићи, Маџари, Станковићи Гор- њи, Станковићи Доњи, Црногаће…
    Године 1932. отворена је прва школа у Кадињанима у коју су ишли ђаци из Алексића, Бошковића, Јаружана, Кадињана, Љубатоваца, Ћетојевића и околних села. Први учитељ је био Светозар Митровић. Школа је радила до почетка Другог свј етског рата када је порушена. По завршетку рата, поред старе школе направљена је друга, мања, која је радила до катастрофалног земљотреса 1969. године. Данас се на том мјесту налази рушевина зарасла у шипра- жје. У близини је споменик народном хероју Рудију Чајавецу који је на том мјесту погинуо 2. јула 1942.
    У селу постоје двије цркве, освештане 2000. године, и два гробља. У Доњим Кадињанима је Црква Св. влм. Марине (Огњене Марије), а у Горњим Св. Василија Острошког Чудотворца. Про- давнице нема.
    Године 2007. мањи број кућа је добио воду из градског водовода. Отада вода се уводи постепено, тако да је преостало још

    око 50 кућа које немају градску воду. Село је добило електричну енергију 1971, а телефонске прикључке 2000. године.
    Солунски добровољци су били: Илија Башић и Ђорђо Вранчић, а у аустроугарској војсци је погинуо Тешо (Стево) Станковић.
    Погинули борци у Другом свјетском рату: Богдан Башић, Драган Глигорић, Душан Маџар, Ратко Курузовић, Остоја Тешановић, Миомир Вујасиновић. Активисти НОВ: Милан Курузовић, Стојан Станковић, Милица Тешановић. На спомен-плочи у Ћетоје- вићима исписана су имена: Богдана Башића, Душана Маџара, Ратка Курузовића, Остоје Тешановића и Стојана Станковића.
    Као припадник ЈВО погинуо је Веле Рачић (1947).
    У рату 1992 – 1995. погинули су борци ВРС: Драган Вранчић (1970-1992); Слободан Вујасин (1969-1993); Грујо Вујмиловић (1963-1993); Драган (1974-1995) и Томо Глигић (1950-1994); Милорад Глигорић (1953-1995); Зоран Пејић (1958-1993) и Мла- ден Рачић (1948-1995). Погинуо је и Милош Вранчић (1968-1991).
    Њихова имена су исписана на спомен-плочи код МЗ Јаружани.
    Поузданих података о поријеклу становништва нема, али постоји занимљиво народно предање о настанку имена села. У До- њим Кадињанима била је велика шума (око 50 дунума), звана Кад- јеница. Чобани су у њој, за вријеме турске власти, направили „судницу за кадију”. О једно стабло су објесили свог чобанина. Налетио је зец, а чобани су помислили да је кадија, па су се уплашили и разбјежали. Онај чобанин је остао да виси и тако је умро. Претпо- ставља се да је по томе село добило име – Кадињани.
    У Кадињанима, испод брда на сјеверној страни, очувани су топоними Турија, Римов бријег и Кућишта, што указује да је ту било старо насеље и средњовјековно село Турија. Може се довести у везу са тврђавом Градина (у Шушњарима), која је одатле удаљена око 6,5 км, па чак и са средњовјековним градом Глаж.
    Године 1885. Кадињани су, највјероватније, били укључени у попис Слатине.
    Године 1895. Кадина Мала је имала 48 домаћинстава, 43 куће (једна ненасељена), и 280 „источно-православна” становника
    280 (148 м. и 132 ж.)
    Према пописима, Кадињани су 1901. имали 38 домаћинстава, са 258 становника (130 м. и 128 ж.); 1910. – 54 домаћинства и 353 становника (190 м. и 163 ж., 349 „српско-православна” и
    четири муслимана); године 1921. – 384 православна становника; 1948. – 137 домаћинстава и 789 становника; 1953. – 834 становника; 1961. – 795; 1971. – 701 (697 Срба, један Хрват и троје из реда осталих); 1981. – 604 (547 Срба, 56 Југословена, један из реда оста- лих); 1991.- 175 кућа и 623 становника (593 Срба, 18 Југословена, седам Хрвата и пет из реда осталих).
    Крајем 2011. село је имало 181 домаћинство, 291 кућу и ви- кендицу, а у домаћинствима је живјело 511 становника (506 Срба и четири Украјинца).
    Најбројније породице су Станковић (34 домаћинства, 44 куће, 111 становника), славе Арханђеловдан (16 породица), Ђурђев- дан (9), Јовањдан (5), Трифундан (1), Покров Пресвете Богородице (1); Глигић (24, 29, 65), славе Ђурђевдан; Вујмиловић (19, 32, 62) – Јовањдан, осим једне породице која слави Митровдан; Душанић (14, 18, 37) – Јовањдан; Вуковић (13, 16, 34) – Св. Игњатија; Маџар (7, 9, 25) – Никољдан.
    У селу су заступљена и сљедећа презимена: Башић, Вујасин, Вујасиновић, Јанковић, Јеринић, Радановић, Радинковић, Ра- дић, Тривић – славе Ђурђевдан; Брдан, Мишић – Часне вериге; Василић – Илиндан; Вранчић – Ивањдан; Вујанић, Сексен – Лучиндан; Глигорић, Звјерац, Јагодић, Рибић, Рогић, Тилић, Томаш, Ћеркета, Шкорић – Никољдан; Ђукић, Јакша, Јовановић – Св. Иг- њатија, Јошић и Партало – Вратоломије, Пејић – Св. Пантелејмона, Петреш – Јовањдан, Рачић – Аранђеловдан, Црногаћа – Св. Василија.
    Остали су викендичари и њихова презимена нису у овом попису. Пустих кућа има 24, а празних (власници раде у иностранству) и викендица (чија су презимена заступљена у селу) има педесетак.Од познатијих личности, у селу су рођени Светозар Ћерке- та, Славко Станковић и Борко Радинковић, привредници, др Томо Вујмиловић, Урош Маџар, друштвено-политички активиста.

    ИЗВОРИ: Пописи у БиХ 1885, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић: Слатински крај у npoutnocmu, Лакташи 2002; Лакташи и Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981;
    Први шематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годипу 1901, 103; Статистички преглед, 2; Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991- 1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори

    • 26. фебруар 2018. у 20:09

      Sveto

      Jedina moja želja je da ono što ste ovde napisali bude što tačnije pa pošto sam u nekim događajima lično učestvovao smatram da mi je dužnost da netačne navode ispravim. Naime crkva V. Ostroškog u G. Kadinjanima osveštana je 2003.g. a crkva Ognjena Marina osveštana je 2005.g.Rijeka Vukešnica ne ulijeva su u Slatinsku rijeku nego se obadve na jednom mjestu ulijevaju u Turjanicu. Pozdrav!

      Одговори

  10. 23. септембар 2017. у 11:32

    vojislav ananić

    КОЉАНИ

    Село у општини Лакташи, удаљено 19 км сјевероисточно од општинског центра, 16 км од Клашница и 3,5 км од магистралног пута Клашнице-Прњавор. Простире се на површини 5,157 км, смјештено је између 147 и 230 м н. в. Централним дијелом села пролази асфалтни пут дужине 0,5 км, изграђен 1989. године. Село је разбијеног типа, граничи се са селима Друговићи, Гумјера (лакташка), те Хрваћани, Просјек (прњаворска општина).
    Познатији водотоци су Собањска ријека, Лукин поток, те Барељци и Лужине. Терен је претежно брежуљкаст, осим уз водотоке.
    Становништво Кољана бави се пољопривредом, а мањи дио је запослен у иностранству. Од житарица успијевају кукуруз, пшеница, зоб, раж, а од воћа шљиве, јабуке, крушке и др.
    Познатији засеоци су: Веселић, Копрен, Остојић, Широњић. Село је познато по локалитету Амбарине .
    Школа је радила од 1959. до 1975. године. Отада ђаци похађају основну школу у Друговићима. Зграда некадашње школе је неуређена.
    Црква, посвећена Св. Архангелу Гаврилу изграђена је 2008. године.
    У селу постоје два стара (напуштена) гробља и гробље Балабан од 1962. године, продавница мјешовите робе и кафић. Водовода нема, телефони су прикључени 1998, а електрична енергија 1969. године. Прва продавница мјешовите робе је отворена 1981. године.
    Солунски добровољци су били: Вид и Љубо Веселић, Душан Милинковић и Остоја Џакула.
    Учесници Првог свјетског рата били су: Петар Веселић, Стојко Вукомановић, Стојан Јевђенић, Мирко и Станко Копрен, Саво и Станко Остојић, Милан и Тривун Широњић. Као борци НОР-а у Другом свјетском рату погинули су: Нада Веселић (1928-1945), Ђорђо Копрен (1925-1943), Недељко Ми- линковић (1926-1943), а жртве хрватско-муслиманских усташа били су: Јово (1922-1941) и Душан Копрен (1919-1941), те Петко Малбашић (1913-1941). Њихова имена су исписана на спомен- плочи испред зграде мјесне заједнице у Друговићима.
    На спомен-плочи код цркве у Друговићима исписана су имена бораца Краљеве војске (ЈВО), који су погинули у Другом свјетском рату: Душан Милинковић (1946), Остоја (1944) и Петар (1944) Остојић и Бошко Црнадак (1944).
    У рату 1992-1995. живот су изгубили борци ВРС Ратко Добрњац (1945-1994), Драган Лазаревић (1967-1995) и Горан Остојић (1975-1995). Њихова имена су исписана на спомен-плочи код цркве у Друговићима.
    Поузданих података о поријеклу становништва и називу се- ла нема.
    Према аустроугарском попису из 1879. године, Кољани су имали 16 кућа у којима је живјело 120 становника (72 м. и 48 ж.) грко източњака”. Године 1885. Кољани су имали 19 кућа у којима је живјело 136 „источноправославних” становника (81 м. и 55 ж.). Нежењених је било 80, ожењених 52, удоваца и удовица четворо. Евидентиран је 91 кмет, пет помоћних радника, те 229 жена и дјеце.
    Кољани су 1895. имали 31 домаћинство у 23 куће, са 159 „источно-православна” становника (93 м. и 66 ж.). „Пољодјелством” се бавило 159 особа; 1901. – 18 домаћинстава и 153 станов- ника (98 м. и 55 ж.); 1910. – 41 домаћинстава и 266 становника (140 м. и 126 ж. 217 „српско-православна”, два муслимана, 42 римокатолика и пет гркокатолика); 1921. – 244 становника (по вјероисповијести: 206 православаца, 34 римокатолика и четири гркокатолика; по матерњем језику: Срба или Хрвата 207, Пољака 34 и Русина три); 1931. – 50 домаћинстава и 321 становника (161 м. и 160 ж.); 1948. – 63 домаћинства и 376 становника; 1953. – 369 становника (185 м. и 184 ж.); 1961. – 356; 1971. – 271; 1981. – 208 (207 Срба, један Југословен); 1991.-61 домаћинство и 205 становника (201 Србина, једног Југословена, два Хрвата и једног из реда осталих).
    Крајем 2012. село је имало 47 домаћинстава, 75 кућа и викендица, а у домаћинствима су живјела 133 становника.
    Најбројније породице су Веселић (седам домаћинстава, 20 становника) и Широњић (шест домаћинстава, 19 становника). Веселићи славе Ђурђиц (осим једне породице која слави Марковдан), а Широњићи Јовањдан. Још су заступљена презимена: Бабић, Малкић, Савић славе Св. Стефана; Бојић – Св. Василија Великог; Васић, Вукомановић – Часне вериге; Вулин, Косић, Лазаревић, Михајловић – Јовањдан; Зеленац, Јунгић, Станић – Ђурђевдан; Јевђенић – Св. Јована Златоустог; Кнежевић – Срђевдан; Копрен, Остојић, Цвијић, Црнадак – Никољдан; Милинковић – Аранђеловдан; Добрњац – Ђурђиц; Савић, Чолић – Лучиндан.

    ИЗВОРИ: Попис у БиХ 1879, 1885, 1895, 1910, 1921, 1931, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године; Лична архива.

    ЛИТЕРАТУРА: Д. Јовановић, Друговичи, сјечања и казивања, Лакташи 2011; Лакташи у Народноослободилачкој борби и револуцији 1941-1945, Лакташи 1981; Први гиематизам митрополије Бањалучко-Бихаћке за годину 1901\ Споменица погинулим борцима општине Лакташи 1991-1995, Лакташи 2007.

    Извор: Живко Вујић, ЛАКАТШКА ЖУПА (прошлост и садашњост), Лакташи, 2013.

    Одговори
1 2 3