Порекло становништва села Друговићи, општина Лакташи. Према књизи Живка Вујића „Лакташка Жупа – прошлост и садашњост“, издање 2013. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села и комуникације.
Село у општини Лакташи, удаљено 12 км источно од општинског центра, а осам од Клашница. Смјештено је на средокраћи пута између Бањалуке и Прњавора (на 27. км). Терен је претежно равничарски, са благим нагибом према југу и ријеци Црквени која протиче јужном страном села. Површина износи 19,339 км2, од чега 10,629 км2 су Доњи, а 8,710 км2 Горњи Друговићи. Дијели их линија – Бијелића главица, Сикимића поток до ушћа у Црквену. Налази се на 134–272 м н. в.
Кроз село пролази магистрални пут Клашнице–Прњавор, који је асфалтиран 1975, и неколико краћих асфалтних путева, дужине 17 км, а макадамског пута има око 25 км.
Тип села, земље и шуме.
Село је разбијеног типа; куће су претежно лоциране око путева и по брежуљцима. Између њих су плодне њиве и воћњаци, а има и бјелогоричне шуме око 30 одсто укупне површине села. Граничи се са селима Милосавци, Милошевци, Деветина, Кољани и Гумјера (општина Лакташи) и Хрваћани (општина Прњавор).
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Становништво Друговића бави се пољопривредом. Од житарица се највише гаје пшеница и кукуруз, а добро успијева воће, посебно трешње и шљиве. Мањи дио мјештана је запослен у Бањалуци, Лакташима и иностранству.
Локалитети: Бјелића главица, Тешиновића брдо, Игњатића брдо, Амбарине, Поповача, Селиште, Клупице, Царева гора, Ћућуново брдо, Гај.
Село је добило електричну енергију 1969, а телефонске прикључке 2001. године. Водовод, којим се напаја око 80 кућа, грађен је од 1987. до 1990. године. Вода је званично пуштена 16. априла 1991. Гробље се налази код цркве. Друговиће је 31. Августа 1950. године задесио катастрофални земљотрес осмог степена Меркалијеве скале.
Водотоци су: Црквена, Бојића вода, Сикимића поток, Остојића поток, Рјечица, Илиџа, Муратовац, Студенац, Лужине, Вукина вода, Барељци, Гагичковац…
Већи засеоци су: Амбарине, Бојићи, Бундале, Гушићи, Јовановићи, Остојићи, Стаменићи, Стегићи.
У засеоку Амбарине, на Стегића брду изграђено је насеље за избјеглице од 22 стамбене јединице (десет дуплекс кућа и двије самосталне) у којима живи 48 становника прогнаних из разних крајева садашње Федерације Босне и Херцеговине (Доњи Вакуф, Сански Мост, Гламоч, Крупа, Кључ, Купрес, Зеница…)
Друговићи су једно од ријетких села у општини Лакташи које је међу првима имало цркву и школу у 19. вијеку. Градња прве цркве у Друговићима започела је 1863. године. Црква, посвећена Рођењу Пресвете Богородице завршена је и освештана 8. новембра 1867. Тадашњој друговићкој парохији припадала су села Милосавци, Папажани, Кришковци, Кољани и Хрваћани. Занимљивост у вези са црквом, свакако је велики црквени кључ, сачуван до данашњих дана, тежак 1,3 кг који је исковао Ристо Врањеш из Милосаваца. Први парох је био Василије Игњатић (рођен 1834. y Папажанима, у народу познатији као поп Bajaн), који је службовао све до 1905. године. Међутим, свакако је најпознатији свештеник Ђорђије—Ђоко Радић, шести парох по реду, који је рођен 1907. у Санском Мосту, а преминуо 1993. Године и сахрањен у Бањалуци. Службовао је од 1934. до 1969. године.
На мјесту старе цркве, од 1963. до 1967. године саграђена је нова, послије стотину година откада је освештана прва (стара) црква у Друговићима.
Једна од најстаријих основних школа у тадашњој БиХ саграђена је у Друговићима 1868. године, нај више захваљујући архимандриту Васи Пелагићу, који је тада био први човјек бањалучке епархије и богословије. (Он није био само поборник и покретач изградње цркве, већ и школе у овом селу.) Школа је саграђена у црквеном дворишту и звала се Српска народна школа. Први учитељ је био Прокопије Трифуновић, Војвођанин. Школа је радила до 1975, а поново је почела са радом 1893. године, пошто су аустроуграске власти дозволиле наставак рада у црквеној згради, која је саграђена 1878. године. Школа је радила до 1913. године. Након девет година (1922), саграђена је зграда са учионицом у приземљу и станом за учитеље на спрату. Убрзо је била саграђена још једна зграда са још једном учионицом. За 142 године постојања, до 2010, школа је активно радила 112 година. Тридесет година није радила због ратова (четири рата) или дотрајалости школске зграде. Из школе је изашло 96 генерација ђака. Према неким подацима у школи је први пут формирана школска библиотека 1923. године. Школа и данас ради као трогодишња подручна школа ОШ „Холандија„ у Слатини. Занимљиво је да су многи Друговићани школовали своју дјецу у разним градовима бивше државе, али се само мањи број вратио у село или ближу околину. У томе би, између осталог, требало тражити разлоге што се једно од највећих села лакташке Жупе постепено урушава.
У селу има хотел „Браћа Ђукић “, бензинска пумпа, четири продавнице мјешовите робе, аутоотпад и каменолом „Нискоградње” из Лакташа. До 2001. године постојао је мјесни уред. Мјесну заједницу Друговићи, поред истоименог села, чине Деветина и Кољани.
Порекло становништва.
Половином 2010. село је имало 285 домаћинства, 376 кућа и викендица, а у домаћинствима је живјело 816 становника српске националности, осим у двије породице (Олењук и Замфировски).
Најбројније су породице:
-Бојић (26 домаћинстава, 30 кућа и 60 становника), по 12 домаћинстава имају:
-Бјелошевићи (12, 39) и Тешиновићи (14, 34),
-Бундале, Остојићи, Стегићи и Стаменићи имају по девет домаћинстава,
-Улетиловићи, Рајилићи и Савићи по осам,
-Сикимић, Радујковићи, Михајловићи и Манојловићи по седам домаћинстава.
Бојићи и Стаменићи славе Св. Василија, Бјелошевићи, Остојићи, Тешиновићи, Улетловићи – Никољдан, Бундало и Михајловићи – Jовањдан, Стегићи – Срђевдан, Рајилићи – Св. Игњатија, Савићи — Св. Стефана, Радујковићи – Часне вериге, Манајловићи и Сикимићи ~ Ђурђевдан. У селу се још славе Томиндан, Марковдан, Св. Пантелејмон, Лучиндан, Св. Јован Златоусти, Петровдан, Видовдан, Аранђеловдан, Митровдан.
Заступљена су још презимена:
-Јовановић, Поповић, Микача и Црнадак по шест домаћинства,
-Крмењац, Сумрак и Зарић по пет,
-Балабан, Гушић, и Ковачевић по четири,
-Бенић, Божић, Вујиновић, Радинковић и Широњић по три,
-Бабић, Босанчић, Видовић, Дујдуп, Љубојевић, Милановић, Мишковић, Марковић, Маринковић, Симић, Тркуља, Трамошљанин и Шиканић по двије, те:
– Агић, Алексић, Бјегојевић, Вукосављевић, Копреновић, Кркић, Олењук, Веселић, Врховац, Галић, Глишић, Грујић, Драгић, Ђукић, Игњатић, Јанковић, Лазић, Калезић, Копрен, Праштало, Рајић, Предраговић, Рогуљић, Рудић, Самарџић, Сладојевић, Сакан, ћејић, Ћетојевић, Ћућун, Чавић, Зафировски, Шерван и Шуман.
Пустих кућа има 28, а викендица 27, а празних 39. (Без становника избјегличког насеља58.)
-Антонић, Богојевић, Бубњевић, Вукотић, Главина, Кесер, Ковљеновић, Леви, Лукач, Малиновић, Мирјанић, Пребег, Радаковић и Томић су викендичари.
Од познатијих личности које су рођене или су живјеле у Друговићима су: ћорђије ‘ћоко Радић, свештеник, Велиша Калезић, дугогодишњи директор школе и Славољуб Славко Рогуљић, привредник.
ИЗВОР: Према књизи Живка Вујића „Лакташка Жупа – прошлост и садашњост“ , издање 2013. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)