Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
7. новембар 2013. у 20:19
Милодан
Порекло становништва насеља Сремчица, општина Чукарица – град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је на платоу, који је изрешетан многобројним вртачама. Куће се налазе на заравањцима између тих вртача, а има их и по самим вртачама тако да се у некој вртачи нађе једно читаво имање са кућом. Ти су заравањци, као и саме вртаче, покривени су дебелим слојем глинуше, те се сеоске куће налазе на њој.
Воде.
-Воде пију са извора, којих има много као и бунара. Доста су јаки и познати извори: Дебела Вода, Турски Точак, Пећина и др. По веровању сељака вода у извору Дебела Вода долази подземно из Ракине Баре а Турски Точак из Језера.
Земља, шума и паша.
-Земља за обрађивање је око кућа и ван села. Вртаче су култивисане и у њима има понегде воћњака. Близу села, на пола сата хода, налази се Липовачка Шума, која је на јужној страни, док је Рт на северној страни села. На тим местима има и паше. У турско доба ово је село, као и остала, имало спахију, који је имао кулу где је данас школа. Он је народу давао земљу у закуп и наплаћивао десетак. Када је кнез Милош почео владати Србијом, заповедио је свакоме, да заузме онолико земље,колико је ко може искрчити. Спахија је, веле, и даље имао права на своју ранију земљу и наплаћивао је жировницу од шума, али је седео-живео у граду.
Тип села.
-У селу се издвајају два краја; Горњи и Доњи Крај које не раздваја никакав природни објекат, удаљени су један од другог колико и куће међу собом. Централни део села је груписанији, а у осталим деловима села су удаљене једна од друге, те је у целини ово село разређеног типа. Село је таквог типа због вртача, којих има на земљишту где је и село. Куће су по зарављеним местима, ретко и по вртачама где су углавном сеоска имања, њиве, воћњаци и др.
Име селу.
-Ово село се пртходно звало Провалија и било је на месту које и данас носи тај назив. То је име постало због многих вртача, којих у селу има. О имену Сремчица не прича се ништа. Постало је јамачно од имена Срем.
Постанак села и порекло становништва.
-Ово село, када се звало Провалија, постојало је на данашњем месту, званом Провалија. Прича се да је за време „Лаудана“ имало 13 кућа и да су становници тог села пребегли у Срем за време рата између Турака и Аустријанаца. Када је цар Леополд ратовао са Турцима, његова војска пређе код Кленка у Шабац, где цар остане а војска пође даље ка Београду, где отпоче градити „Лауданов шанац“. Т томе су Леополодовој војсци помагали становници Провалије, те се становништво одсели у Срем а Провалија оста пуста „за 9 година“.
-Марковићи, Милићи и Симићи: Отуда се најпре врате Марковићи и настане на месту, где је сада село Сремчица; куће су им биле близу садашње школе. Од њих су Милићи и Симићи.***
-Сарићи су се вратили одмах после Марковића, који се настане код Ракине Баре.
-Стекићи су се вратили после Сарића.
То су најстарије породице у селу. За њих се не зна, одакле су се доселили, још у старо село Провалију.
-Влајићи, Пантелићи и Тодоровићи: Ни за њих се не зна одакле су се доселили, али се и за њих каже да спадају у ред старих породица.
После њих доселиле су се ове породице:
-Миљковићи су из Јелашнице код Ниша.
-Нешићи су из Крчимира у Заплању.
-Крстићи су из Крчимира, качарска породица, првили каце, ведрице и остало дрвено посуђе.
-Јелчићи су из Заплања.
-Никшићи су из Никшића у Црној Гори, дошли после Лаудана а пре оних породица из Заплања.
-Живановићи или Марићи су из Ужичког округа.
-Васићи су из Босне.
-Стојановићи су из Буштрења, срез Пчињски.
-Бајићи су из Босне.
-Дамњановићи су руског порекла, заостао један од Руса, који је под Карађорђем ратовао, па се у селу призетио.
-Пејићи су из Ужица, дошли пре 100 година.
-Стојановићи су из Тиквеша, предак се призетио пре 40 година.
-Давидовићи дошли пре бомбардовања из Босанске Крајине.
-Петровићи су из Бугарске.
-Панчевци су пореклом из Новосадског Салаша, одакле им је отац дошао.
-Лукићи су из Хрватске, дошли пре око 80 година.
Најстарије продице су у Доњем Крају а новији досељеници су поглавито у Горњем Крају села. Село је до скоро имало заветину на Усековање, 29 августа по старом, 11 септембра по новом календару.
***У овом тексту није писало за фамилије коју славу славе.
8. новембар 2013. у 21:42
Милодан
Порекло становништва насеља Сланци, општина Палилула – град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је са обе стране Сланачког Потока, на месту, где се долина проширила, те је село као на равни, која се од потока према странама, нарочито десној, поступно диже. Куће са леве стране потока су поглавито дуж сеоског пута, као и дуж искривуданих и неправилних сокака, који на тај пут излазе. Куће са десне стране Сланачког Потока су без реда распоређене, мада и ту има сокака. Село је са свих страна, изузев преме ушћу и извору Потока, окружено косама, које су голе и обрађене.
Поред Потока су баште, а и кућа има ближе Потоку, али је овај незнатан, те не наноси никакве штете, када надође.
Воде.
-Становници пију воду из извора и са бунара. Од извора су познати: Точак, Врућа Вода служи за пиће, Врело, Балабановац, Обрадова Вода, Савина Вода, Сарићева Вода, Бубања и др. Бунари готово сви за време суше пресушују изузев једног старог бунара за који причају да је још од Римљана.
У овом селу је хладније но у оближњим селима као у Великом Селу или Вишњици, где снег увек раније копни но у Сланцима. Од ветрова горњак доноси кишу, а кошава је најјача.
Земља, шума и паша.
-Становници овог села немају довољно земље за обрађивање. Око кућа ретко има њива, само су понегде до куће баште или мали воћњаци. Сва је земља за обрађивање око села у равници и по косама, а на местима званим: Било, Виногради, Тапино Брдо – ту су били виногради, Балабановац, Брестићи, Ча-Пајино Брдо – и ту су били виногради, Пајстовица, Лешће, Вреле, Точак, Осовље, Градиште, Висле, Оџина Забран – нема шуме, Гај – њиве, баште и луг, Брешће, Деонице, Мала Утрина – где су њиве појединаца и др. Баште су поред Потока и то више села, местимично у селу а највише испод села. Паше (ливада) има мало, само по Пајстовици. Шуме нема осим неколико забрана, један на Балабановцу.
Тип села.
-Ово село је збијеног типа, мада је местимично и доста разређено. Куће са леве стране Сланачког Потока су дуж пута и сокака, који излазе на тај пут. Ти су сокаци обично кривудави и неправилни. Куће са десне стране Потока су више разређене а нарочито по окрајцима, где су куће издељених задругара и где око кућа има већих дворова и шљивика.
У селу постоји три мале: Ћуковац, Рибошка и Масларова Мала.
-У Ћуковцу живе: Казанџићи, Сарићи, Бугарчићи, Перичићи (Мишићи и Томићи), Давидовићи и Марковићи.
-У Рибошкој Мали: Рибошки, Павловићи (већ се изгубила стара породица), Врајкорци и Јовановићи.
-У Масларовој Мали су: Масларовићи, Ђурђевићи, Софронијевићи и Кузмановићи.
У селу има око 130 кућа.
Име селу.
-Осим имена Сланци, постоји и Мало Сланце, где је, причају, била слана вода те да је по томе и село добило име.
Мале су назване: Рибошка и Масларова – по презимена породица а Ћуковац – по називу места, на коме је.
Старине у селу.
-На месту Маломе Сланцу било је некада село, од којега је остало маџарско гробље, које је ту у близини а зна се и за старије српско гробље у Маломе Сланцу. На месту Лешће, прича се, да је било маџарско село Лешће. Ту се налазе темељи од кућа а ту је и чесма Вреле, где налазе старе ћункове. Близу Лешћа је место Жежница, где је било казана у којима се топило олово, а и данас се може наћи „бронза“. У селу постоји један стари бунар (Николе Ристића) за који се прича да је још од Римљана, Близу села постојао је манастир Св. Стевана, који је доцније порушен.
Постанак села и порекло становништва.
-Прича се да је у овом селу било некада само 7 кућа и породица, чији су преци онда живели у селу, најстарије су и о њиховом пореклу се не зна ништа. То су:
-Рибошки, Јовањдан.
-Ча-Пајини, Јазавчевићи или Павловићи, Никољдан.
-Јевтићи (Јефтовићи), Јовањдан.
-Сарићи, Томиндан.
-Давидовићи, Никољдан.
-Мишићи, по старом а сада Тапићи, Ђурђиц и
-Кузмановићи***
Старе породице су и:
-Масларови или Петровићи, дошли са Косова, Никољдан.
-Казанчићи су пореклом из Врчина, Никољдан.
Остале породице су се доселиле после њих, то су:
-Миловански-Илићи, пореклом су из Маслошева, Јасенички срез. Отуда је дошло шесторице браће за време бежаније, 1813. године, да пребегну „преко“. Када су се за време Другог устанка под кнезом Милошем поново вратили да војују у Србији, само се један од њих, Тривун, врати и Маслошево, а остали заостану по селима у Подунављу и Посављу. Један остаде у Сланцима и од њега воде порекло Илићи, један се насели у Вишњици (Јован Шваба), један у Остружници а један у Моштаници.
-Стојковићи или Ристићи, Врајкорци, су пореклом из Босне, одакле су им дошли парадедови, од њих су Врајкорци, Михољдан.
-Бугарчићи су од Ниша, отуда им је предак дед (човек од 70 година) побегао, убивши тамо девојку. Побегао је са братом, који се одселио у Панчево, Митовдан.
-Марјановићи, по староме Јовановићи су дошли „из прека“ (Сурдук или Венек). За њих се прича да су најпре живели у овом селу, па затим побегли „преко“ и потом се вратили у Сланце, Никољдан.
-Бранковићи су из Бегаљице***.
-Марковићи, по старом Јовановићи су од Свилајнца (из Стропоња?), одакле им је дошао дед због зулума. Неки кажу да су пореклом Власи***.
-Ђурђевићи, по старом Вићентијевићи су из „прека“ одкуда им је дед дошао, Никољдан.
-Софронијевићи су „иу прека“, Никољдан.
-Мишићи су из Ковиља, преко Дунава од Сремских Карловаца, Јовањдан.
Најновијих досељеника има само неколико и то:
-Павловић Никола је дошао из Прилепа, пре 40 година, чувао стоку у селу па се овде и оженио-призетио у породицу Казанџића, Никољдан.
-Спасојевић Павле је из Великог Села, доводац***.
-Јосифовић, ковач, је дошао „из прека“, из Црепаје а старином је од Смедерева***.
-Стевков Којо је „пречанин“, из Долова, Св. Петка.
Ово село расте искључиво прираштајем. Нема новијих досељеника, јер нема незаузете земље, где би се насељавали*.
*Старац Михаило Илић (Кумрић) прича, како су многи долазили да се населе, али су их сељаци враћали, није било довољно земље ни за њих.
Сеоска слава је Младенци а Трећег дана Васкрса носе литије.
*** Не каже се коју славу славе.
10. новембар 2013. у 21:47
Милодан
Порекло становништва села Рипањ, општина Вождовац – град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Ево како је М. Ђ. Млићевић описује положај свог родног села: „На југ од Београда, четири сата обичног пута, а железничком пругом око 22 километра, на старом крагујевачком друму, насељено је село Рипањ. Село се то пружило по једној коси, која се одваја од оног била, на коме су висови: Космај, Ковиона и Авала. Од Авалиног присоја ту косу, на којој је село Рипањ, одваја се вода, која се на свом ушћу у Саву зове Топчидрска река“.
Куће су по теменима неколико широких коса, које су између речица Паланке и горњег тока Топчидерске Реке, где се ова зове Пречица.
Страна косе на коме је Брђански Крај, према потоку Шутиловцу врло је стрма, пење се за 40 метара и тек горе почињу прве брђанскекуће, које су на почетку само са једне стране пута, а потом, идући ка средини села, са обе стране пута.
„Сваки крај (мала) села Рипња има своје њиве и ливаде и држи своју стоку на оној страни сеоског атара, која је њему ближа и погоднија. Зато се Рипањци готово никада не могу састати ни на раду нити за стоком. Докле су Брђанин Рипањац пре састане и упозна са Барајевцима или Парцанцима него са својим сељацима Муселинчанима, дотле се опет први пре виде и упознају са Рушањцима и Пиносавцима, него са сељацима из других мала“.
Тип села.
-Рипањ је подељен на ове крајеве или мале: Муселимце – западно од цркве и механе рипањске, Ере (пише „Хере“) – источно и североисточно од цркве и школе, Белоземљане – на Белој Земљи, а са десне стране потока, који тече на исток од Чешме сеоске, Рамаћане – западно од пута, што води од сеоских механа у Брђане и Брђане – „на коси, која се пружа на југ од Белоземљена и Рамаћана чак до Шутиловца и до Боташине“ а поглавито са леве стране пута Рипањ – Барајево. Кроз Брђане води пут дуг за читав сат хода.
Село је заузело велики простор, мале прелазе једна у другу.
Куће у малама су доста близу, много ближе но у осталим шумадијским селима, те јеово село више друмско, куће су редовно удаљене 50 до 100 корака, мада их има сасвим близу као у вароши, а по нека од тих кућа има врата са улице, иначе су увучене у двор и једна од друге удаљене 100 до 200 корака. Местимично између кућа има остатака старе храстове шуме и ту је размак између кућа много већи, 250-300 метара. У крају Брђанима пут је широк око 30 корака, а куће су удаљене, како где: 40-50, 50-80, 100-120, а ближе су, 10-30 корака, куће идељених задругара.
Групе се кућа виђају поглавито код изедељених задругара.
Под Високом у Bаташима пре 4-5 година из Брђана су досељене на имање две кућа Станисављевића и Марића. Таквих одсељеника на имања има и у другим местима овога села.
„Рипањ је једно од највећих села у овоме крају Шумадије. Године 1863. у њему је било 1839 становника са 378 пореских глава; године 1883. самих пореских глава је било 538 а године 1886. тај број се попео на 700. Старци су ми причали да је Рипањ 1813. године имао само 40 кућа, па се и онда бројао у велика села Шумадије“. У старије време било је око Рипња неколико заселака, које је све Турчин, рипањски спахија, саселио у Рипањ. Отуда је Рипњу дошао овако велики атар да му данас завиде сва околне села.
Засеоци који су у Рипањ сасељени поименце су:
1. Трешња, заселак, који је био где је сада механа на Трешњи.
2. Степашиновац, на северној страни од данашњег Рипња, идући под Авалу.
3. Паланка, на запад ор Рипња.
4, Чаршија под Авалом.
На местима где су били ти засеоци сада су њиве и ливаде.
Име селу.
-О постанку имена Рипња М. Ђ. Милићевић забележио је ово: „Селу на истоку, поред реке, има стена, која се зове Рипа. Неки саљаци веле, да је од те Рипе и селу дошло име Рипањ. Али ваља уз то поменути, да се она сама чешма у селу, која је на југоисток од цркве и школе, под самим брдом Зове Рипањ“. Неки, опет, овако размишљају и постанку имена села Рипањ: Кад су на месту Паланци постојала Паланка – насеље, где су биле топионице и ради њих мехови; када су се ти меховима радило чуло се далеко, и по томе, што су се ти мехови дизали и спуштали, „рипали“, и село је, веле, добило име Рипањ. Постоји и још једно домишљање о постанку имена села, видети под „Зуце“, од израза-термина „рипа“.
Крај Муселимци назван је по некоме Муселиму, који је ту седео, Ере (Хере) – по Игњату Ери, који је дошао жени у кућу, Рамаћани – по селу Рамаћи а Белоземљани – по месту званом Бела Земља, као и Брђани – што су на брду.
Старине у селу.
-У овом елу једно место под Авалом зове се чаршија. Прича се да је ту некада била турска варошица. По том месту, као и изнд њега уз Авалу има удубљење (пингова), која су постала по томе што се земља сурвала над старим подкопима. Један део села се зове Паланком, где су „у старо време биле неке рудокопине“ а и данас онамо има много трагова од рударских радова“.
Постанак села и порекло становништва.
У селу Рипњу има старих породица, за чије се порекло не зна. То су:
-Јоксимовићи***
-Станојловићи, Аранђеловдан.
-Цивићи***.
-Милићевићи ( у крају Муселимцима)***.
-Несторовићи, по старом презимену Стевановићи, а сада:
-Станичићи и Петровићи, Чардаклићи и још неке породице, гране поменутих породица.
Досељеници су ове породице:
-Марићи од којих су и Милићевићи други су из Старог Влаха. Када су њихови преци дошли, у Рипњу на Трешњи, је по причању било 6 кућа (Станојловићи, Милићевићи у Муселимцима, Јоксимовићи, Цивићи, а у Отавицама 9 кућа (Несторовићи, Кобасичићи, Милановићи, Гавриловићи и др). О доласку ових Марића ево шта пише М. Ђ. Милићевић, који је из те породице, цитат:
-Отприлике пре триста година, крену озго из Старог Влаха (не зна се тачно име места) три брата: Цветоје, Радак и Вук, са својим породицама, да потраже боље место за живљење.
Спустивши се у нахију београдску, зауставе се сва тројица на десној страни реке Колубаре, близу данашњег села Вреоца, мислећи да се ту настане за свагда. Ту, у том месту, прича се даље, једном су за неку своју потребу хтели обалити један стари грм; дванаест људи радило је цео летњи дан секирама својим, докле су грм посекли и оборили га на земљу. Кад други дан дођоше на то место, затекну дванаест коза како угодно леже и преживају на пању обореног грма, толико му је стабло било дебело. Радак и Вук, видећи то рекоше:
-Ово је место тако горевито да га ми не можемо никада покрчити за њиве и ливаде, него да идемо тражити какво повољније насеље.
-А мени је овде лепо, одговори Цветоје, ја боље нећу да тражим.
И одиста остане овде, изроди синове, дочека унуке и праунуке, те тако насели читаво село, које се, по његовом имену, назове Цветојевац, данас Цветовац.
Радак и Вук, пише М. Ђ. Милићевић, одселивши се од Цветоја, пређу у Барајево и ту се населе. После неког времена Радаку ни Барајево не буде по вољи, одели се од брата Вука и, са својом породицом, пређе у Стари Рипањ (где је данас механа Трешња).
Ту је са својим синовима и унуцима живео до смрти. Пошто Радак умре, удари један помор у његове потомке те затре све мушке главе, осим једног детета, коме је било име Нестор.
Мати овог детета, оставши удовица, преуда се у село Кнежевац за некога Анђелка Маснобраду. У овај свој други дом одведе она и нејаког Нестора, својега сина из првога брака. Како јој је у свом првом дому, у Рипњу, било све замрло, она је сву живу стоку и покретно имање, колко га је било превезла у Кнежевац, другом мужу свом Маснобради. Доцније силом неприлика, које задесише Нестора, овај се врати у Рипањ, на своју очевину, али како сам није могао куће кућити, Барајевци се порежу и даду му 12 динарчића ондашњих те се ожени.
Оженивиши се, Нестор не хтеде дуго остати у Старом Рипњу (на Трешњи), него се пресели у Рипањ садашњи. Ту је доцније изродио пород, оженио синове, дочекао унуке и умро. Од тог Нестора остали су Несторовићи: Влајко, Милић и Мија.
Од Влајка су данашњи:
-Марићи, Некићи, Ицићи, Јевтићи и Војиновићи.
Од Милића су:
-Милићевићи, Степићи и Манојловићи.
Од Мије су данашњи:
-Бранковићи.
Сви они, као потомци Несторови, славе Никољдан а посте о Аранђеловдану, од болести кратеља (колере)“, крај цитата.
-Кузмановићи, Станимировићи, Стајићи, Лазићи и Тодоровићи воде порекло од једног детета, које су, прича се, још када је Мађар владао, а за време неког бекства, нашли Станојловићи, старинци у селу. Они су дете покрстили и дали му име Милован, па га и очували. Сви славе Аранђеловдан, као и Станојловићи.
-Скадрићи (у Ерској мали) дошли су из Ерске пре 100 година. За њих причају да су били катранџије, да су прави „Ерови“, Аранђеловдан.
-Чарапићи данашњи нису прави Чарапићи. Они су изумрли, а њихово презиме су примили Николићи, чији се предак као слуга пре бежаније доселио из Трстеника и дошао у кућу жени из породице Чарапића, славе Ђурђиц – славу Николића док су Чарапићи славили Ђурђевдан. Прави Чарапићи су били од Васе или Танасија Чарапића, који су после 1804. године прешли из Белог Потока у Рипањ, где су саградили куће и засадили воћњаке „од којих и сад постоји једна трешња или који орах“.
-Танасијевићи су из Баната, Митровдан.
-Ђукановићи су из Баната, Јовањдан.
-Јовановићи су из југиисточне Србије (од Пирота или Лесковца), одкуда им је дед дошао, носили су, веле, вране гуње, Никољдан.
-Качаревићи (Богдановићи и Родићи) су из места Куле у Лици, Лучиндан.
-Стојановићи су од Зајечара („од Ртња“), предак им је још пре бежаније 1813. године био слуга код Чарапића, Ђурђиц.
-Ненадовићи су пореклом из Босанксе Крајине. Њихов се предак још за време бежаније оженио из куће Чардаклића, био „привук“, Никољдан.
-Исајловићи, који се зову и Филиповићи и Лукићи су дошли из Лике пре бежаније. Причају (Пантелија Марић) како су их звали Хрватима, како им је ноишња – нарочито женска, била друкчија, како су певали и играли: „У Филипа црвен пас, пандрули, пандрули..“, Јовањдан. И они су за веме бежаније бажали „преко“ и веле да су тамо неки и остали, где и данас живе.
-Мандћи су старији досељеници, али се не зна одакле су, Аранђеловдан.
Тако се не зна порекло:
-Бакаловићи који живе у Прњавору, Ђурђевдан.
-Арнаутовићи, Савиндан. Сви су они били у бежанији. Арнаутовићи су добили презиме по томе, што је један од њихових предака био убојица, те су га назвали Арнаутин, те отуда презиме Арнаутовићи.
-Тумићи, дошли пре бежаније „из Немачке“, Аранђеловдан.
-Блажићи ду од Црне Реке, пре 90 година им деда био слуга у селу, Јовањдан.
Познији досељеници су:
-Петковићи су од Ниша, зови их „Бугарима“, Јовањдан
-Дробњаци воде порекло од три брата, који су дошли из Левча, јамачно из Рековца, одакле су као хајдуци прогнани пре 70 година. За њих се прича да им је кнез Милош давао земљу у Београду на Теразијама нашта они нису пристали, хтели су да живе у шуми и због тога остали у Рипњу***.
-Петровићи су од Ивањице „где се прави катран“, били, веле, хајдуци, па их отуда протерали, Ђурђевдан.
-Илићи и Манојловићи су дошли „из прека“, зову их „Шокци“, Аранђеловдан.
-Бабовићи су од Ивањице, предак им пре 50 година служио у селу и ту остао***.
-Давидовићи, Сима дошао пре 30 година из Високог у Босни, чуо да је овде добро па се због тога доселио – где се и оженио, Стевањдан.
-Томићи су од Модре Стене, Лужнички срез, Никољдан.
-Андрејићи су дошли пре 40 година, предак Јова надничио у селу и ту се населио. Зову га и Јова Бугарин, пореклом из села Раковца, који је у Турској на путу Врање-Прешево, Св. Петка.
-Јањићи су заостали у селу као мајстори пре 20 година, пореклом су из Турске, зову их Бугарима, Митровдан.
-Ђорђевићи су из Клисуре, близу Трна, Илија дошап ре 30 година у кући жени из породице Костића, који су старинци***.
-Тадићи су из Босне, Стевањдан.
-Терзићи или Алексићи су из Перлеза „из прека“, Велика Госпојина.
Осим њих има још неколико досеених „из прека“, двојицу занатлија, који су се скоро доелили зовоу „Швабе“ и др.
11. новембар 2013. у 21:09
Милодан
Порекло становништва насеља Остружница, Градска општина Чукарица – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај насеља.
-Остружница је са обе стране, у доњем и средњем току Остружничке Реке, десне притоке Саве. Један део села је у Дољи – у равници обе стране поменуте реке, а и по страни долине – на Вису. Други је крај села Брђани – на брду, управо на коси, са леве стране Остружничке Реке. Куће у Дољи су већином у равници, поред реке. У крају Брђанима куће су поглавито дуж пута, који води косом.
Воде.
-Остружничка Река при надоласку плави по који пут баште и њиве, које су поред Реке, а исто тако наноси штете и кућама поред ње, те је то разлог да се оне измештају.
У делу села ближе Сави становници пију воду са Саве, а остали се служе водом са бунара (3-4, у Брђанима само један бунар), чесама и извора као што су: Скелеџина (извор), Селска Чесма, Бунар (исзвор) и други. Ван села постоји извор Точак.
Земља, шума и паша.
-Земља за обрађивање је око села, а то: Макишу, Брду, Вису, Дрењку, Николчиној Греди и др. На неким од тих места становници имају по мало шуме и паше – ливада. Заједничка им је утрина, где имају шуме, паше и земље за обрађивање, на местима: Дреновачи (њиве), Браничеву (шума и паша), Витковцу, Церју и у Вићином Потоку. Земље за обрађивање даје општина становницима под закуп.
Тип насеља.
-Село је подељено на два краја; Брђане и Дољу, које раставља лева, умногоме стрма, страна долине Остружничке Реке. Део села у Дољи је збијеног типа а у Брђанима разбијеног. Куће у Дољи јесу поред пута, који кроз село дуж Реке води, као и поред сокака, који на пут са обе стране излазе. Куће у Дољи су међусобно удаљене 10 до 40 коарака а према Вису и уз Реку растојање је веће од 100 корака. Куће у крају Брђанима поглавито су дуж пута, који води косом, а и дуж сокака, који се одвајају од пута ка Дољи или према Сави, например сокак Утвића, Божића и др. Куће су међусобно удаљене 40-120 корака, а има и група кућа на растојању од 20 до 40 корака; ове обично припадају једној породици, чији су се задругари изделили. При окрајцима села има група кућа међусобно удаљених и по 250 до 300 коарака. Она, као и куће у Брђанима и према Вису чине, да ово село има у појединим својим деловима изглед разбијеног типа. У селу има око 180 кућа; у Дољи око 140 а у Брђанима око 40.
Имена насеља и крајева.
-Не зна се откуда је име селу а крајеви су названи: Брђани – због брда, управо косе на којој је овај крај а Доља – због долине, „доље“ у којој је део села.
Старине у селу.
-Са десне стране Остружничке реке, где су данас њиве, постоји старо Селиште, на коме се при орању наилази на лобање, предмете од гвожђа, цигле и друго.
У селу постоје два стара моста на Остружничкој реци, оба од тесаног камена; један је близу општине а други близу приватне сеоске механе. На месту Рту постоји Маџарско Гробље а код данашње цркве је старо гробље овога села. У Дољу, недалеко од општинске механе, постоји конак кнеза Михаила – једноспратна зграда, покривена ћерамидом са зиданим и бело окреченим димњацима. Данас је напуштена и у њој је ковачница. Код овог села била је једна од главних скела на Сави и обично се прича, како је ово село раније имало важну улогу – било је знатније но данас. Више села, прича се, да је раније водио пут из Умке и Пећана за Железник и даље. Тај пут је пролазио испод ондашњег Маџарског Гробља.
Постанак села и порекло становништва.
За прве досељенике у овом селу не зна се одакле су досељени. То су:
-Станковићи. Никољдан.
-Сушићи, Игњатијевдан.
-Бранковићи, Стевањдан.
-Мишићи воде порекло од Петра Гузоњића из Железника, кога је мајка довела у Остружницу, удавши се за неког у старој породици Мишића, чије се порекло не зна, Никољдан.
-Јаблановићи или Милетићи, Јовањдан.
-Талићи или Танасковићи, Ђурђиц.
-Бранковићи или Алимпићи, по старом Јоцићи, Стевањдан.
-Плочићи, Никољдан.
-Аксентијевићи, Лучиндан.
-Јанковићи, Никољдан.
-Драгићевићи, Јовањдан.
-Станимировићи или Утвићи, Јовањдан.
-Ђурићи, Аранђеловдан.
За остале се зна одакле су досељени:
-Дољенчевићи су из села Дољана, које је било близу овог села, Игњатијевдан.
-Јовићи, Митровићи и Костићи су једна породица су из села Лесковца, Посавски срез,***.
-Милошевићи су из Зворника на Дрини, Ђурђевдан.
-Јањићи „Цинцари“ су из Македоније,***.
-Аћимовићи су из Босне, Јовањдан.
-Лазаревићи су из Рудничког округа, Аранђеловдан.
-Ристићи, преддак Крста дошао из „Арнаутлука“. Стевањдан.
-Вукосављевићи, предак Ђока је дошао из Кикинде, Игњатијевдан.
-Петровићи су из Дубичке нахије у Крајини – Босна, Ђурђевдан.
-Јовановићи су из „Арнаутлука“, Јовањдан.
-Глишићи, предак „Госа“ је дошао из Лике, Никољдан.
-Буквићи, преак Панта је дошао из Куле (пише Банат, ја бих рекао Бачка, оп. Милодан), Ђурђевдан.
-Рељићи су из села Красаве, Подрињски округ, Стевањдан.
-Миловановићи, предак Живан дошао из Баната, Аранђеловдан.
-Комленски, предак Никола дошао из Новог Сада, Никољдан.
-Станковићи, предак Ђока дошао из села Сасе (пише Банат, ја бих рекао Срем, оп. Милодан), Јовањдан.
-Баћаковићи, предак Тоша је дошао „из прека“, Мратиндан.
-Алексићи, предак Јован је дошао из Невесиња – Херцеговина, Стевањдан.
-Илићи, Ђурђа је мајка довела из Ресника када се у ово село преудала, Никољдан.
-Лукићи су из Кнежевца, доводац***.
-Ђукић Ђурђе је „из прека“, ***.
-Манићи, предак Вељко је из Ђале – Банат, Никољдан.
-Ђорђевићи, предак Илија је дошао из Срема, пореклом Циганин, био ковач у селу, Ђурђевдан.
-Ристић, предак Миле је дошао из Босне***.
Изузев прве 3-4 породице све остале су се доселиле од пре 50 година.
За време бежаније, 1813. године, скоро сви становници су бежали преко Саве, а неки су се склонили у шуму, које је било свуда око села. Вративши се из бекства, живело се бедно; уместо кућа имали су привремен „бурдеље“, а толико су били сиромашни, да су по две куће куповале једног вола и тако се служиле.
Распоред кућа унеколико одговара старини породица. Многи су први досељеници у Дољи, изузев Лазаревића, Аксентијевоића и др. А најскорији досељеници су по окрајцима села, изузев занатлија.
Напомена:
*** значи да у књизи не пише коју славу славе.
12. новембар 2013. у 20:07
Милодан
Порекло становништва насеља Миријево, Градска општина Звездара – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај насеља.
-Насеље је у залеђу Миријевског Потока, а по благим странама његове долине. Горња Мала је на левој а Доња Мала је на десној страни овог Потока.
Воде и клима.
-У селу се пије бунарска вода. Скоро свака кућа има бунар у двору. Бунари су плитки, али им је вода добра. Постоје и две чесме, које никада не пресушују. Са њих становници пију воду мада се ту обично пере рубље.
Око села има извора који су удаљени на пола сата хода од села а зову се: Водице, Троглав, Чубура и др. Изворе Водице сматрају мештани као лековито на који долазе и становници околних села.
Село је заклоњено, те је у њему топлије у односу на околна села. Кишу доноси Горњак или западни ветар. Маџарац дува „из прека“ а Кошава или Устока никада, причају, не доноси кишу.
Земља и шуме.
-Земља за обрађивање је око села. Њиве су родне и на њима најбоље успева кукуруз и пшеница. Шуме немају становници, те је у томе права оскудица у селу. Дрва набављају куповином и то у Врчину и даље. Црква има мало своје шуме на месту Заградама. Удаљена је од села око пола сата хода.
Тип села.
-Село је више збијеног типа, подељено на Горњу и Доњу Малу, које раздваја Миријевски Поток. Куће су тако поређане, да постоје две главне улице, које се скоро под правим углом у средини села секу. Највеће растојање између кућа је до 100 метара. У селу има око140 кућа.
Име селу.
-За име овога села постоји прича, да је постало по неком миру, који је закључен у време када су Турци владали Србијом.
Старине у селу.
-У атару овога села постоје два Селишта. Јено је више села на месту, где је данас сеоско гробље и на њему нема никаквих трагова старог насеља. Друго је удаљено од села на месту Смрдану, где има трагова старог насеља, за које сељаци кажу, да је било маџарско; ту има развалина цркве. Више села са западне стране преко брда Лешја водио је стари Цариградски Друм.
Постанак ссела и порекло становништва.
-И ово село као да спада у ред оних новијег постанка. Изгледда да није старије од 18. века, јер је познато да је било насељено Немцима. И Богић В. А. помиње како је то „село постало у новије вријеме“.
Најстарији досељеници у ово село су:
-Јокићи,
-Василијевићи и
-Ристићи.
За њих се не зна одакле су досељени. Сви славе Никољдан и у селу су били у време Карађорђа.
Од осталих породица зна се да су:
-Ђуђићи из српских крајева под Турцима, Никољдан.
-Марковићи су из Старе Србије***.
-Радосављевићи са Косова***.
-Чолићи су из Боке, одакле су дошли пре 30 година***.
-Аксентијевићи су из Вршца***.
-Димићи су из села Катранице код Битоља, славе Св. Танасија.
Има једна породица из Градишке (Босна), једна су Маџари из Бечеја и др.
Црква и село славе Светог Илију.
Напомена:
*** не каже се коју славу славе.
13. новембар 2013. у 20:19
Милодан
Порекло становништва насеља Лештане (по књизи Лештани), Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај насеља.
-Главни део овог села је под брдом Забраном са леве стране реке Болечице. Већи део кућа је на страни, а једна је група при дну долине. При свом поводњу село плави река Болечица,која је при надоласку веома бујна, из разлога пошто протиче кроз клисурасти део долине, који је одмах више села. Дотле Болечица прима велику количину воде од својих притока и изворишта, са источне Авале и брда Торлака. Уз то терен не пропушта воду, те због тога Болечица има довољну количину воде и при надоласку често плави село и имања сеоска.
Воде.
-У селу се пије бунарска вода, а око село има доста јаких извора у Нешиној, Јовиној и Баштинској Јарузи, као и у Кречанама.
Земља, паша и шума.
-Земља за обрађивање је поглавито око села. Шуме имају становници у Малој Липовици и у Кречанама. Ту имају и паше за стоку.
Тип села.
-Село је подељено у две мале; Горњу и Доњу. Осим тога издваја се као засебна мала група кућа породице Живковића. Она је са десне стране Болечице при ушћу потока Кречане. У селу има око 60 кућа; у Горњој Мали око 30, Доњој Мали око 20 и 10 кућа Живковића.
Име селу.
-Село је, веле, познато по лескама, којих је некада било на месту данашњег села. И сада око села има доста лесковине, а у атару сеоском постоји место Лештар, мада на њему нема ниједне леске.
Старине у селу.
-Поред реке Болечоце на километар далеко од данашњег села постоји Селиште. До пре 5-6 година ту је било много воћа – доказ о ранијем насењу на том месту, које потврђују и многи други остаци, које ту налазе становници приликом орања. Прича се да су се становници одатле разишли и прешли у данашње место због Турака, који су овуда пролазили Цариградским Друмом и често им досађивали.
Постанак села и порекло становништва.
-Ово села спада у ред села, која нису старија од 18. века. И Богић В. А. помиње за Лештане, да „није давнашње, а људи су се у њега населили из више места“. Ово село је постало тако што су становници ранијег села, које је било на садашњем Селишту, прешли на данашње место, где је сада село. Горња Мала је старија од Доње.
Најстарије су породице:
-Пејчићи су из Пирота***.
-Рватовићи су из Лике***.
-Ракићи су из старог Јагодинско округа***.
Неке су породице пореклом из Лесковца.
Новијих досељеника има из Босне – 6 кућа; неколико из Баната а има доста досељеника из околних села; из Сланаца 6 кућа, из Великог Мокрог Луга око 7 и др.
Напомена:
*** не каже се коју славу славе.
13. новембар 2013. у 20:37
Милодан
Порекло становништва насеља Калуђерица, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је у изворишту потока Бубња, који се у доњем току зове Бара, лева приточица Болечице. Куће су по благим странама долине.
Тип села.
-Село је подељено у две мале; Горњу и Доњу. Најзбијеније су куће по средини села. Растојања неких крајњих кућа са десне стране сеоског пута износи 40-60 и 70-100 метара. Има неколко кућа, које су издвојене из села и доста растурене.
Старине у селу.
-Једно место између Кумодража и Великог Мокрог Луга, где је отприлике пре 100 година било данашње село Калуђерица, становници зову Стара Калуђерица.
Постанак села и порекло становништва.
-Прича се да је данашње село Калуђерица постало онда када су становници због чуме прешли из Старе Калуђерице на место где је данас село. И то прво село, а премо томе и данашње, није тако старо. Основали су га досељеници из Левча и источне Србије. Од тих првих породица и данас неке постоје у садашњем селу Калуђерица. То су:
-Мусићи***.
-Веселиновићи***.
Новији досељеници су:
-Стојановићи су из српских крајева под Турцима***.
-Анђелковићи су од Прилепа***.
Напомена:
*** не каже се коју славу славе.
14. новембар 2013. у 19:57
Милодан
Порекло становништва насеља Кумодраж, општина Вождовац – град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је на изворишту Кумодрашке Реке, која постаје од Староселскког и потока Тополе. Састоји се од четири краја: Тополе, Липака, Беле Земље и Старог Села. У крају Тополи куће су по коси са леве стране потока Топола, као и по странама долине, која је пространа, једнолика и обрађена; само је по нека кућа у равни долине. Између долине Тополе и Староселског Потока коса је пространа и по њој има местимично остатака старе шуме; од малог Забрана, како се зове један део те шуме, па према развођу Кумодрашке реке и Болечице уз косу налазе се куће краја Липика; куће су са обе стране сокака и сеоских путева, има их и по самом развођу Кумодрашке Реке, Болечице и Раковичког Потока, а у близини Крагујевачког Друма коју ту пролази. Крај Бела Земља налази се у једној валози, која је у почетку Староселског Потока, где је долина проширена и доста пространа. Куће су по равни долине, местимично на странама и ивицом њеном према развођу Кумодрашке реке и Болечице. Испод Липака и беле Земље налазе се куће Старог Села.
Воде и клима.
-Река и потоци нису тако велики при надоласку и не засипају нити односе њиве и имања у потеесу.
Становници воде пију поглавито са извора, од којих су познати: Водица, Бегбунар (сада чесма), Извори, Буква и др. А у потесу Чешмица, Аџинац, Вишивац, Папкова Вода, Чавин До и др. Становници у селу пију воду и из бунара, али их је мало.
У овом селу је хладније него у околним селима, јер је на већој висини. Највише дувају исток и север, који је најхладнији и најјачи.
Земља, шума и паша.
-Оралије (земља за орање) становници имају на маестима званим: Денова Међа, Девојачки Гроб, Чавин До, Читлук (где има и ливада), Гуњак, Крушик, Дугачке Њиве, Одмор, Бунар, Стражара и др.
Земља је плоднија него у околним селима.
Паше – утрине –становници имају довољно и то на местима званим: Равни Луг, Јемирова Ливада, Клен-вода, Рајина Коларница, Курјачке Рупе, Разбојиште, Стари Виногради, Њиве код Старог Друма и др.
Тако исто и шуме становници овога села имају довољно и то на местима која се зову: Торлак, Пањеви, Белопоточко Брдо, Пречице, Бубањ, Гумниште, Ђоричина Мандра, Ладна Вода, Дуго Било и др. Сва је шума заједничка, сеоска, а уз то та места служе и за испашу стоке. Шума је храстова, букова, церова а има и „смрекве“ (вење) на месту званом Ђорђин Гроб. На многим местима шума је веома стара, као например, са леве стране долине Тополе, Торлаку итд. Шуме употребљавају за грађу и гориво.
Тип насеља.
-Насеље је разређеног типа. Дели се на четири краја, који један у други прелазе. Куће су у њима разређене, јер су између њих воћњаци и њиве; раздалеко… недостаје једна страна у којој се пише о старинама у селу, имену и настанку села, оп. Милодан.
Порекло становништва.
-Живановићи се зову и Ривићи; за њих се каже да су најстарији и да су у овоме селу „од Косова“, тј. од времена косовске битке 1389. године. У читуљи коју има та породица, означено је име њиховог најстаријег претка, који се звао Лауш*, Никољдан.
*Та читуља је својина Благоја Живановића из те породице.
-Тодоровићи, Костићи и Маринковићи, Никољдан.
-Живојиновићи, Аранђеловдан.
-Бабићи и Петровићи, Никољдан.
-Јанковићи и Бранковићи, Никољдан.
-Матићи, Мратиндан.
-Маршиловићи, Аранђеловдан.
За остале породица зна е да су досељене
-Бркићи, Стојковићи, Ивковићи, Маринковићи, Живковићи и Николићи, су, кажу, од Косова одакле им се прадед доселио, Ђурђевдан.
-Животићи су из Старог Влаха, Јовањдан.
-Митровићи и Радаковићи, по старом Гутешевићи су из Лике, одакле се доселио Гутеш, Никољдан.
-Сремчевићи (Јовановићи) и Марковићи, предак им као „Влах“ дошао из Пожаревца пре бежаније 1813. године, Ђурђиц.
-Томићи, по старом Давидовићи су „Личани“. Овде су дошли из Степашиноваца код Рипња, одкуда су били расељени, Јовањдан.
-Ристићи су досељени из новоослобођених карајева; дошли после бежаније 1813. године, Никољдан.
-Пауновићи су из Белог Потока, одкуда их је довела мајка, пошто се преудала у ово село, Стевањдан.
-Живадиновићи су од Крушевца одакле им је дошао предак Живадин, који се потом оженио из Пиносаве, Јовањдан.
-Степановићи* су из Сремчице, одкуда их је довела мајка, преудавши се за неког Степана у овом селу, Јовањдан.
*Из ове породице је војвода Степа Степановић, оп. Милодан.
-Милићевићи су од Карановца (Краљева), одакле им се доселио дед Милић, Аранђеловдан.
-Стојановићи су од Ужица, одакле се доселио Сима, који се потом удомио у Кумодражу, Аранђеловдан.
-Тодоровићи; отац им се доселио из Босне па се овде удомио, Михољдан.
-Косовци су од Ивањице, предак Димитрије био слуга у селу, па се овде призетио, Никољдан.
-Поповићи су из Босне; Јован отац Благојев радио по мајданима, па се „скрасио“ у овом селу, Јовањдан.
-Поповићи други су из Маврова у Македонији, Зарије служио у селу 25-30 година, па се овде и удомио, Илиндан.
-Јовановићи су од Прилепа, Милутинов отац му пре 30 година био мајстор у селу и ту остао, Св. Врачи.
-Петровићи су из Ресника, одакле је дошао Спасоје, Ђурђевдан.
-Барјактаревићи, отац Живота је из једног од околних села; призетио се у Животиће, Никољдан.
-Крстићи су из Кнежевца, одакле им је претка довела мајка, пошто се преудала у селу, Никољдан.
-Живојиновићи други су пореклом Личани („Рвати“), Марков отац радио у селу, па се призетио у Живојиновиће прве, Никољдан.
14. новембар 2013. у 21:02
Милодан
Порекло становништва села бели Поток, Градска општина Вождовац – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је на североисточној, најблажој страни Авале, по њеним благим косама, које су раздвојене долинама.
Тип села.
-Село је подељено на два краја; Доњи и Горњи, а ван ових има местимично кућа, за које веле, да су „на брду“, а за становнике да су „са брда“. У крајевима се виде и групе кућа по породицама а поједини делови села – посебно његов средишњи део, има изглед „друмског“ насеља.
Име селу.
-Село је названо по потоку, такозваном Белом Потоку, јер се, наводно, на њему девојке платно белиле. Познато је предање, да је ту „једном добро родило бијело жито“, а има више поточића, па се овако село назвало.
Старине у селу.
-У црквеној порти постоји надгробни натпиис свештеника од 1781. године и други од 834. године.
Постанак села и порекло становништва.
-Ово село не спада у ред данашњих старих села у околини Београда. Богић В. А. је забележио ово: „Кажу да је ово село у новије вријеме постало, јер зна се кад овуда није било кућа“.
Најстарији досељеници у селу су:
-Пириватрићи за које се прича да су први „запирили ватру“. Има их по свим крајевима села, нико не зна одакле су досељени, Трифундан.
-Чарапићи су се доселили касније из Црне Горе од Куча. О њиховом презимену и доласку М. Ђ. Милићевић је забележио ово, цитат:
„Чарапића је у Кучима било око 30 кућа и сви су били доброг стања. Један од њих некако убије пашину кучку, и турски суд пресуди; да се плати за кучку кесу новаца (500 гроша). Чарапићи саставе паре да кучку плате; али да би се Турцима, колико толико осветили, не пошаљу им паре у кеси, као што је био ред, него их пошаљу у чарапи. Турци их због тога, како се прича, од тада назову Чарапићи.
После неког времена, наврну Турци да им отму једну одиву те да је потурче. Чарапићи су се неколико пута оружјем бранили од напасти, али најпосле, видећи да се не могу големој сили турској довека одупирати, оставе своја огњишта, и крену да траже мирније место. Дошавши у Србију, једни се настане у Ужичком округу, други суђу у Мачву – у село Ноћај (кажу да је од њих био Стојан Чупић), трећи застану у селу Ракову (од ових је била жена војводе Ломе) у округу Рудничком а четврти се спусте чак у Бели Поток под Авалом.
У Белом Потоку настанили су се Иван и Јован, рођена браћа Чарапићи. Ту су се оженили и децу изродили. Иван је имао синове Саву, Васу и Танасија, а Јован Марка и Маринка.
Кад је Васа, син Иванов, дорастао за пушку, баш је био немачки рат (1787-1788). Тада се он упише у добровољце (фрајкоре), те је војевао против Турака“, крај цитата.
И Пириватрићи и Чарапићи настанили су се испод чесмице Каменица, у јарузи – долини, којом тече Бели Поток. Није речено коју славу славе Чарапићи.
-Ерићи су дошли из Ерске, Аранђеловдан.
-Вићентијевићи, чија је баба од Копљараца, те се зову Копљарцима, дошли су из Буковика – Јасенички срез. Била су три брата, па су сва тројица, по свој прилици, пре 130 година кренула из Буковика; један остане у Влашкој, други у Парцанима а трећи дође у Бели Поток, где га приме Чарапићи и ожене из куће Копљараца. Прави Копљарци дошли су из Копљара, а старином су из Црне Горе; највећа је фамилија у селу, има их 17 кућа и славе Лучиндан.
-Бугарчићи-Јањићи су дошли из јужних крајева српских, Митровдан.
-Томићи, не зна се одакле су дошли, имају кумове у Даросави и у Буковику, не каже се коју славу славе.
18. новембар 2013. у 20:50
Милодан
Порекло становништва села Пиносава, Општина Вождовац – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Ово село је на благој и заравњеног коси, која се пружа од Авале према северозападу.
Воде.
-Воде становници пију са извора, чесама (2) и бунара. Познатији извори овога села су: Ладна Вода, Паригуз, Секулинац и др.
Земље и шуме.
Земље за обрађивање мештани Пиносаве имају по: Селишту, Деловима, Ладној Води, Паригузу, Гају, Мајданима, Таборишту, Стублини, Орловцу (њиве и лугови), Миљковици (њиве и лугови) и др. На свима тим местима појединци имају и бранике.
Утрина им је на местима званим: Равни Гај, Млађине, Пландиште, Осредак, Коларница, Животин Забран, Попова Њива и др.
Тип села.
Ово село је разређеног типа, као и околна села Ресник и Рушањ. Што се из средине села иде према крајевима куће су све више разређене, нарочито у правцу према Авали. Прве куће, када се од Авале низ Гај у село уђе, куће су удаљене од 60-70 корака, неке 100-130 коарака, неке око 3 минута хода, а што се иде даље у село све су ближе, 20 до 30 корака или још збијеније.
У селу се издвајају два дела, главни део је права Пиносава и други део – Табориште. Неки село деле на три краја; Арнауташе, Горњо-крајце и Табориште, али је подела села на два краја очигледна.
У Пиносави станују: Пешићи (Арнаути), Радисављевићи, Јовановићи, Алабаковићи, Оскорушићи, Војиновићи, Белиловићи, Вукадиновићи, Качаревићи, Дамњановић (Јова), Живковић (Игњат), Којић (Драгутин), Павловић, Танасковићи и Мијаиловићи.
У Таборишту су: Николићи, Аћимовићи, Петровићи, Црљенци, Филиповићи, Стојанчевићи, Дамњановићи, Јовичићи, Пењевићи и Новковићи.
У селу има око 125 кућа; у Пиносави око 85 а у Таборишту око 40 кућа.
Старине у селу.
-У атару овог села постоји Селиште, у коме се налазе трагови ранијег насеља. Ту су данас њиве. О селу, које је било на том месту, причаја да га је чума уништила. О маџарским гробљима, говоре да су била на местима: Мајданима (више Пајине воденице), на Орловцу и Секулинцу.
Постанак села и порекло становништва.
Ово село није ранијег постанка, свакако није старије од 18. века. Прича се да су први дошли и населили се у данашњу Пиносаву:
-Оскорушићи, који славе Аранђеловдан.
-Војиновићи су по старини одмах иза претходних, воде порекло од Кара-Војина, за кога се зна да је хајдуковао, па се потом населио у овом селу, не зна се одакле је дошао, Митровдан.
-Туфегџићи су дошли после Војиновића из околине Краљева, одкуда су утекли (прадедови) пре бежаније 1813. године због убиства, тамо су хајдуковали, Митровдан.
-Пешићи (Цветићи, Стошићи) су из Битоља (Округ крушевачки, Срез расински), где и данас имају сроднике, дошли су пре бежаније 1813. године. Њихов је предак Пеша, зову их „Арнаутима“ те су старином јамачно из данашње северозападне Старе Србије***.
-Николићи, Аћимовићи и Петровићи. Предак им је црни Здравко, пореклом Шоп – „горео“ је ћумур у селу, па се потом ту и настанио; зову их „Бугари“, Никољдан.
-Пењевићи су се доселили пре бежаније 1813. године али се не зна одакле. Алимпијевдан.
-Филиповићи су дошли, такође пре бежаније, из Ирига, Томиндан.
За време Карађорђа су дошли:
-Нововићи, из Сланкамена, Јовањдан.
-Белиловићи воде порекло од белог Стојана, који је био Шоп, „горео“ је ћумур у селу, па ту и остао, имао три сина Вучка, Китана и Миленка, Нокољдан.
-Вукадиновићи „Ере“ су из југозападних крајева данашње Србије, имају сроднике у Аранђеловцу, Никољдан.
-Петровићи други, предак Сава је пореклом из Жабара (у Босни између Градачца и Брчког), доселио се пре бомбардовања Београда, Никољдан.
-Црљенци су из Црљена (вероватно Великих, оп. Милодан) у Колубарском срезу, одакле је дошао Милоје, пре бежаније 1913. године, са синовима Јовицом, Грујицом и Радојицом; били су, веле, отишли у Жарково да раде, па их неки Црни Стојан позове у жетву у Пиносаву, где и остану, Јовањдан.
-Алабаковићи или Мијаиловићи су пореклом од Солуна; њихов је предак после бежаније доведен у Пиносаву; прича се да га је један од овдашњих становника нашао за време нереда у Београду, где је био залутао бежећи из града и довео га у Пиносаву да му чува стоку; причају да ниједну српску реч није знао, био пореклом Турчин та га још у путу овај прекрсти, да му име Михајло, доцније га ожени, Никољдан.
-Стојановићи су дошли пре бежаније 1813. године, не зна се одакле, Никољдан.
-Јовановићи су пореклом из Пиротског округа; предак им правио и продавао ћумур па остао у Пиносави, Никољдан.
-Павловићи су дошли из новоослобођених крајева, Ђурђиц.
-Стојковићи су из Житорађе, предак отуда дошао пре 60 година као надничар и ту остао***.
-Илићи, предак Таса „Рват“ се доселио поодавно, Јовањдан.
-Дамњановићи, предакк Јова дошао из Раковице пре 40 година, Ђурђиц.
-Трајковићи, предак Здравко је из села Зекља (?), дошао пре српско-бугарских ратова 1885. године, Никољдан.
-Живковићи, отац Игњатов је пореклом из Херцеговине одакле је дошао пре 30 година, био „паор“ у селу, Лучиндан.
-Којић, отац Драгутин „Ера“ дошао пре 20 година из Ужица а пореклом је од Новог Пазара, Андријевдан.
-Бојановићи, Риста је пореклом из Ивањице, дошао пре 20 година жени у кућу, Лучиндан.
-Кочевић, Стојан је дошао из Велеса пре 20 година, радио као дунђер па се у селу удомио, Алимпијевдан.
-Дробњак Илија је из Рипња, дошао пре 15 година***.
-Радивојевић Јоца „Шојка“ је из Перлеза у Банату, ради као ковач, Никољдан.
-Радичевић Марко је пореклом из Лике, био слуга у Кумодражу, па пре 3 године се призетио у Пиносави, Јовањдан.
*** не каже се коју славу славе.