Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
30. јул 2014. у 18:13
Милодан
Порекло становништва села Губеревац, Градска општина Сопот – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положј села.
-Губеревац је на рипањској површи, која је јако рашчлањена, због чега је село разбијеног, готово старовлашког типа. Уз то су се и родови деле и одељени чланови одлазе на имања.
Воде.
-Главнији извори у селу су: Прутен, Точак, Бездан и Добрица.
Земље.
-Делови сеоског атара су: Гомилице, Врбовац, Преки Гај, Вртаче, Умка, Бојишта, Бодољин, Наврци, Боровик, Мачије Рупе, Равни Рит, Златара, Селица, Суводол, Орнице, Главчине, Ловењак, Стубло, Пољане, Крушик и Бук.
Тип села.
-Село је, као што је већ речено разбијеног, скоро старовлашког типа. Дели се на: Старо Село, Главицу, Дубраве, Рт, Реку, Шеварице и Тодоровићски Крај.
Постанак села и порекло становништва.
-Губеревац је старије насеље. Лангер је на карти забележио под именом Kubrоwce Прве куће су биле у „Старом Селу“ у чијој је близини данашње гробље. У близини овога је и „Маџарско Гробље“. По предању многи су напустили село и бежали у Банат и Срем а због турског зулума и строгог губеревачког бега. Неки родови су тамо остали, неки су се вратили и данас у Банату и Срему имају своје рођаке. Неколико родова, који су побегли из Губеревца, задржао је „добри бег ошљански“ и населио их у Ошљане, одакле су се доцније преселили у Грбуљу, данашњу Стару Винчу и то су први досељеници у Винчи. Губеревац се налазио у саставу Катићеве кнежине и имао је 1818. године 52 а 1822. године 55 кућа. Године 1846. године припадали је туријском срезу и имао је 70 кућа а 1921. године ово село је имало 193 куће.
Као најстарији родови сматрају се:
-Босанкићи (Милошевићи), славе Никољдан.
-Ненадовићи, славе Никољдан.
-Ђосићи, славе Никољдан. Ћосићи причају, да су њихови стари бежали „преко“ и да имају рођаке у београдској Винчи.
У старе родове убрајају се и:
-Јаковљевићи (Гаврићи, Јеремићи и Обрадовићи), славе Стевањдан. Њихов предак Јаков „доселио од Ужица“.
-Чупићи (Милојевићи), славе Лазаревдан. Оно су старином из Херцеговине а имају рођаке у београдској Винчи и у Срему.
Стари родови су и:
-Тодоровићи (Мијаиловићи, Недељковићи, Павловићи, Гајићи и Ранковићи), славе Никољдан.
-Лазаревићи (Ћурчићи), славе Петровдан.. Они веле да су из „прека“.
-Томићи, славе Јовањдан. Они су такође бежале „преко“, где имају рођаке.
-Гачићи (Јанковићи, Иванковићи, Петровићи, Недељковићи и Николићи), славе Никољдан. Који су, кад су пошли „преко“, оставили кошнице у потоку Љепојевцу и по повратку их на истом месту нашли.
-Дражићи (Љубинковићи, Давидовићи, Ђурђевићи и Марковићи), славе Никољдан. Не знају за своје порекло. Бежали су „преко“. У Бежанији код Земуна имају рођаке (Дражићи).
-Савићи (Никодиновићи, Трифуновићи, Стојковићи и Сапсојевићи), славе Савиндан. Прадед Павле дошао из околине Шапца, где је био капетан.
-Николићи (Плачићи), славе Никољдан. Деда им се доселио „на имање“, дошао из рудничког округа.
-Петровићи, славе Аранђеловдан су из Липња у Качеру.
-Јанковићи, славе Аранђеловдан. Њихови стари су дошли из Божице, срез босиљградскки.
-Петровићи, славе Св. Агатонија. Отац побегао из Бијелог Поља, где је убио Турчина на дан своје славе. Због тога славе ову славу, раније су славили Ђурђиц, који сада преслављају.
-Петровићи, славе Ђурђевдан. Куће су им у Реци. Дошли су из“Ерске“.
Не знају своје порекло:
-Белкићи, славе Пантелијевдан.
-Марјанчићи, славе Никољдан.
-Живковићи, славе Пантлијевдан.
-Спасојевићи су Цигани-Роми, славе Нову Годину – Св. Василије.
31. јул 2014. у 18:26
Милодан
Порекло становништва села Дучина, Градска општина Сопот – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај села.
-Дучина је на странама Дучинског Потока. Већи део село јужно од потока и пружа се све до извора Дучинца а мањи је северно од потока, на Петловачи.
Воде.
-Мештани се служе поглавито водом са ђермова (бунара). Изван села су извори: Дучинац, Лочевац, Стублина, Јасен и Циганка. Лочевац се сматра да је лековит.
Земље.
-Најбоље њиве и ливаде на местима: Момина, Дучинац и Селиште. Осим тога, сеоска имања су и на местима: Јастребару, Коси, Грабовцу, Петловцу, Циганки, Аљаји, Мрамору, Кривим Њивама, Врлајама и Кулишту.
Тип села.
-Дучина је шумадијског, разређеног типа и дели се на крајеве: Селиште (Селиштански Крај), Арнаутски Крај, Дајићски Крај и Петловац.
Име селу и крајевима.
-По предању село је некада било у Селишту, у извору потока Дучинца. „Ту је живео војвода Дуч, који је одвео на Косово осамдесет коњаника од којих се ниједан није вратио“. По Дучи је назван поток Дучинац и данашње село. Бежали су „преко“ и тада је село било готово опустело. Када су се касније повратили и неки родови су се задржали десној обали Дучинског Потока, чули су певца да кукуриче, по томе се, веле, тај крај назвао Петловац.
Постанак села и порекло становништва.
Лангер је ово насеље забележио под именом Tutczina. Године 1818. Дучина је имала 17 а 1822. године 20 кућа и улазила је у састав Катићеве кнежине. Године 1921. Дучина је имала 146 кућа.
-Милијановићи (Милинковићи, Јованићи и Симеуновићи), славе Св. Јован Златоусти, су старинци. Веле да су дошли иу околине Панчева. Вероватно, да су тамо прво пребегли „преко“ па се отуда вратили.
-Мишићи, славе Ђурђевдан, они су досељени из Босне.
-Лазаревићи (Живановићи), славе Ђурђевдан. Старац од 70 година не зна за порекло, зна да су његови стари бежали „преко“.
-Мијаиловићи (Ивковићи и Јанковићи), славе Митровдан. Предак Стојадин је дошао од Сјенице. Били су у „бежанији“.
-Остојићи (Стевановићи), славе Ђурђевдан. Прадед Гаја дошао је из околине Тузле када је Карађорђе ослободио Шумадију. Најпре се задржао у Бранетићима – таковски срез, па прешао овде због питомине. У Бранетићима имају рођаке – Остојићи.
-Поповићи, славе Никољдан. Старином су Сјеничани. Зову их „Ерама“. У Колетини (Јасеница) имају рођаке – Вујовиће.
-Сарићи, славе Никољдан. Њиховог прадеду Петра довела је мати из Миросаљаца – колубарски срез – где имају рођаке – Сариће.
-Даниловићи (Милићевићи), славе Лучиндан су досељени из околине Ужица.
-Банкоићи (Ђерковићи), славе Митровдан, Они су од Сјенице, Станују у „Арнаутском Крају“. Зову их „Арнаутима“. Са њима су род Максићи.
-Илићи, славе Никољдан. Стари су им досељени из „ужичке нахије“.
-Стојановић, „Бугарин“, не каже се одакле су нити коју славу славе.
Непознатог порекла су:
-Живковићи;
-Николићи;
-Терзићи;
-Стекићи;
-Радовановићи и;
– Маринковићи.
Горе поменуте породице славе Ђурђевдан.
-Павловићи су Цигани-Роми, славе Аранђеловдан, доселили су се из околине.
1. август 2014. у 18:14
Милодан
Порекло становништва села Ђуринци, Градска општина Сопот – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај села.
-Ђуринци леже на косама између потока Кокорина и Великог Луга, односно између железничке пруге која иде долином Луга и друма Београд – Крагујевац. Има нешто кућа источно од друма.
Ту је била алија, која се помиње у „Списку свих алија нахије Београдске“ писане на старословенском (оп. Милодан) налазећи се у години 1834. Граница алије Ђуринаца почињала је „од стране Ропочева, од Станојеве њиве путем на Булину Раван, до на врх Кокорина, низ поток Кокорин до Селишта на Ђурину њиву, по врх Вреоцког дола на Павковића њиву уз реку, опет, на Станојеву њиву. Величина села је једа сат хода по дужини и пола сата хода по ширини.
Воде.
-Главнији су извори у селу: Змињак, Карличина, Дубока Јаруга и Стублине.
Земље и шуме.
-Њиве су на местима: Врелски Дол, Вукојевац, Бучије, Кокорин и Лука. Ливаде су на местима Мандарине, Бунарић и Стублине а шуме на Вукојевцу и Кокорину.
У овој алији налази се свега ораће земље 83 дана, завате 12 дана, косанице 84 кос. и винограда 26 мотика; остало је жирородна гора, у луг зарасле земље нема. Земља је поглавито питома. Спахији нико ништа није плаћао осим десетка. Речено село без ове алије бити не може, будући да је на истој алији насељено.
Тип села.
-Село се дели на крајеве: Друминци (поред друма), Петковића Крај и Циганске Куће.
Село је новијег постанка. На поменутој алији насело је село „Ђуринац“, које се састоји од 18 кућа и оно су земљу зирати.
Постанак села и порекло становништва.
-Када су први досељеници дошли, затекли су пусту алију и најпре су се населили у долини потока Карличине, одакле су се доцније премештали и заузели данашње положаје. Ђуринци су улазили у састав Вићентијеве кнежине и имали су 1818. године 10 а 1822. године 13 кућа. Године 1846. су припадали космајском срезу и имали 25 кућа. Године 1921. године село је имало 147 кућа.
-Војиновићи су први овамо дошли, славе Јовањдан. Доселио их Војин Јелић, отац старца Милије од 83 године, из Мокре – белопаланачки срез. Род су им Пешићи у Бабама.
-Петковићи (Петровићи) су дошли после Војиновића, славе Никољдан. Пејча Павловић, деда човеку од 80 година, „кренуо је од Пирота“. Када је са синовима дошао овде настанио се у потоку Карличини, где начини колибу. У Наталинцима (Јасеница) имају родбину.
-Лазићи, славе Ђурђевдан. Њихов предак Лаза Банцар дошао је у исто време и из истог краја одакле и Петковићи. И њих и Петковиће зову „Бугарима“.
-Пешићи, славе Св. Врачи. Предак Пеша дошао је из Трна.
-Ћирићи, славе Никољдан. Деда Ћира дошао је из Мокре – белопаланачки срез. Његов унук има 60 година.
-Петровићи (Димитријевићи), славе Никољдан. Њихов се предак населио најпре у Рогачу, одакле је дошао овамо. У Рогачу је дошао од Трна. Због тога што је живео у Рогачи звали су га „Рогачки“.
-Јовановићи, славе Никољдан. Јован „Хајдук“ дошао је из „Бугарске“.
-Марковићи (Лукићи и Миливојевићи), славе Ђурђевдан. Дошли су пре 60 година из Драгачева. Зову их „Еровима“.
-Станојевићи („Власи“), славе Св. Петку. Деда Стојадин дошао из Хомоља.
-Ђурићи, славе Никољдан. Као кочетари дошли од Лесковца.
-Сибиновићи, славе Алимпијевдан. Њихов предак, као стругар, дошао од Битоља. Звали су га „Гога“.
Цигани:
-Јанковићи, Симићи и Васићи, славе Никољдан, литија Ђурђевдан. Дошли су из Маминца – прешевски срез. Били су чергари, па кад им је наређено да се морају стално настанити, ови остану овде а један део оде у Влашку. Најпре их је било само три черге у „Пресеки“.
2. август 2014. у 17:34
Милодан
Порекло становништва Велика Иванча. Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај села.
Кроз село протиче река Бесна која долази са Космаја. Село се дели на „Овај“ и „Онај Крај“. У долини Бесне су школа, црква, Земљорадничка и Здравствена Задруга, механе, дућани и неколико кућа.
Земље.
-Делови сеоска атара су: Водице, Врановац, Јасење, Клење, Крушик, Пржевина, Турчић, Ћуковац, Беле Воде, Добре Воде, Конопљиште, Купиновац, Караула, Мрамор, Мрчевица, Прокоп, Нерезине, Сикиљевац, Велике Ливаде, Ђерам, Ковачице, Леска, Липар, Црвени Поток и Равни Луг.
Тип села.
-Велика Иванча је село разбијеног типа. У знатном делу селе се поједине породице на своја имања, изван села, „у ливаде“. Одселило се око 80 породица и њихових кућа има чак до Трновог Брда, Човке, Боришинца и преко потока Слинчара.
Постанак села и порекло становништва.
-О старости села не може се готово ништа поуздано рећи а и предање о томе није очувано. Зна се да је за време Турака у селу становао спахија и то у Реци, на месту где је данас кућа Николића. У близини данашњег гробља је Гумниште, где се за време Турака врло спахијско жито. Велика Иванча је улазила у састав Вићентијеве кнежине и имала је 1818. године 62 а 1822. годне 68 кућа. Године 1846. село је припадало космајском срезу и имало је 108 кућа, а 1921. године 448 кућа.
-Милановићи се сматрају за најстарији род. Славе Аранђеловдан. Ни најстарији људи од Милановића не знају ништа о свом пореклу.
Стари род непознатог порекла су и:
-Чојановићи (Милојевићи, Пауновићи, Јешићи, Вујучићи, Тошаковићи и Милошевићи), славе Алимпијевдан. Чојановићима их зову због тога што су први понели чојано (чохано) одело.
-Максимовићи (Шиљићи), славе Аранђеловдан, не знају за своје порекло.
-Степићи (Бабићи, Ристићи, Пантелићи, Марковићи, Митровићи, Јокићи, Николићи и Петровићи), славе Јовањдан. Човек од 87 година не зна одакле су старином, прича да су за време Турака „бежали у Немачку“.
-Терзићи (Тодоровићи), славе Игњатијевдан, су стари род и не знају за своје порекло.
-Маринковићи (Милојевићи, Јанковићи, Гачићи, Милошевићи, Урошевићи, Јеленићи, Игњатовићи, Радовановићи, Милосављевићи и Арсићи), славе Гавриловдан, 6. септембар по старом календару. Сви воде порекло од три брата, који су дошли из Бијелог Поља у Полимљу. Два брата се настане на левој а трећи на десној страни Бесне.
-Аврамовићи (Јанковићи, Матејићи, Радосављевићи, Павловићи, Ђорђевићи, Симићи, Јовановићи и Алексићи), славе Митровдан. Прадед Аврам је, пре Првог Устанка дошао из Бијелог Поља у Полимљу. Велемуге у Белом Пољу (Гружа) су им род.
-Бугарчићи (Јовановићи), славе Митровдан. Прадед Јован се доселио из „Бугарске“.
-Миловановићи (Мијаиловићи), славе Јовањдан, доселили су се из Дрлупе где су им род Љубичићи.
-Богдановићи, славе Михољдан. За њих кажу да су „Бошњаци“.
-Јанковићи (Павловићи, Илићи, Николићи, Деспотовићи, Недићи, Петровићи, Костадиновићи и Миловановићи), славе Марковдан.. Њихови стари су дошли са Косова. У Азањи имају рођаке – Анђелковиће.
-Чумићи, славе Томиндан. Деда човеку од 70 година дошао из Доње Трешњевице (Јасеница) где су им род Чумићи. Чумићи су у Доњу Трешњевицу дошли из Чајетине – златиборски срез.
-Мијаиловићи, славе Јовањдан. Дошли из Рамића код Груже.
-Павловићи, су дошли из Кораћице, славе Никољдан.
-Марковићи су Цигани, ковачи, не каже се коју славу славе.
Непознатоиг порекла су:
-Тошићи;
-Милошевићи;
-Петровићи
-Костадиновићи;
-Урошевићи;
-Ивановићи и;
-Живковићи, сви славе Ђуршевдан.
-Ранковићи;
-Милојичићи;
-Бинићи;
-Јовановићи и;
-Милојковићи, сви славе Никољдан.
3. август 2014. у 20:27
Милодан
Порекло становништва села Манић, Градска општина Барајево – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај ссела.
-Куће су на косама, са обе стране Стојничке Реке. На десној обали је Манић а на левој је његов крај Мечак, који има око 50 кућа, од који су 32 циганске.
Воде.
-Село се служи изворском и бунарском водом.
Земље.
-Око села према Слатини, Стојнику и Лисовићу, земљиште је пуно вртачастих увала, чије се стране стално обрушавају. Делови атара су: Вис, Равнице, Велико Поље, Станков Гроб, Вујин Поток, Шеварице, Војиште, Јасене и Вртаче.
Старине у селу.
-На месту Црквине има још и данас трагова од зидина старе цркве. У забрану Илије Миловановића има и данас споменика од „Маџарског Гробља.
Постанак села и порекло становнишрва.
-Предање о постанку овог насеља и о његовој старости није очувано. Манић је улазио у састав Катићеве кнежине и имао је 1818. и 1822. године 14 кућа. Године 1846 село је припадало туријском срезу и имало је 24 куће. Данас (1921. године) чини политичку општину са селом Бељином, Рожанцима и Слатином и има 95 кућа.
За најстарије породице у селу се сматрају:
-Ниџићи (Миловановићи), славе Ђурђевдан.
-Нешковићи, Петровићи и Јовановићи (у Бељини) су један род, славе Ђурђевдан.
Стари досељеници, не зна се одакле су дошли:
-Марковићи, славе Јовањдан.
-Огњановићи, Бркићи (Јовановићи, Алексићи, Јеремићи и Пантелићи), славе Никољдан.
-Стевановићи (Барајевци), славе Стевањдан. Предак им се доселио из Барајева, тада срез посавски.
У крају Мечаку су:
-Пантићи, славе Аранђеловдан. Три брата, Милека, Милан и Панта дошли су 1823. године из Горњих бањана – срез таковски. Милека и Милан су остали у Слатини (Милекићи и Милановићи) а Панта је дошао у Манић.
-Огњановићи, славе Никољдан. Род су са Огњановићима у Манићу (да не буде забуне ради се о засеоку Мечаку).
-Јанковићи (Влајковићи), славе Аранђеловдан. Старином су из Теочина – срез таковски.
-Пантелићи, славе Илиндан. Дошли су пре 40 година из Степојевца, тада срез посавски.
Цигани-Роми:
-Лукићи, Ђорђевићи, Петровићи, Салићи, славе Никољдан. Били су чергари. Становали су неко време у Вранићу, тада срез посавски, одакле су се доселили овамо. Општина им дала земље поред гробља, али они „због вампира“ нису смели ту да се настане, већ купе земљу у Мечаку. Баве се земљорадњом и свирачином.
4. август 2014. у 18:13
Милодан
Порекло становиштва села Међулужје, Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај села.
-Међулужје је у равни између Алинца, Великог Луга и Милатовице.
Воде.
-Мештани се служе са водом из ђермова. У месту Стојинцу, поред железничке пруге Младеновац – Аранђеловац има неколико напуштених извора.
Земље.
-Имања су на местима: Алинце, Куса Јаруга, Пањеви, Гај, Бела Клада, Сековиште, Мало Поље, Јазбине, Велико Брдо, Топољак, Баване, Свинчине, Дреновачко Брдо, Леска, Саставке и Клисура.
Тип села.
-Међулужје је друмско насеље. Не дели се на крајеве, већ на групе кућа које носе имена родова.
Старине и име селу.
-У Јазбинама је „Џидовско Гробље“ у коме се приликом копања налазе камене плоче. Северније, према Младеновцу, је Селиште, где је, по предању, раније било село. Одавде су се због турскких зулума склонили у лугове, по којима је село добило име.
Постанак села и порекло становништва.
-Лангер је на карти убележио као насељено место Medialasch. Међулужје је 1818. године улазило у састав Вићентијеве кнежине и имало је 24 куће. Године 1822. у селу је било 25 кућа а 1846. године је имало 48 кућа и припадало је космајском срезу. По попису из 1921. године село је имало 160 кућа.
Предање вели, „да су први поболи колац селу“:
-Масаровићи (Богосављевићи и Станојевићи), славе Лазаревдан. Прадед им је дошао са четири брата од Сјенице. Настанили су се у Међулужју а у Јагњилу су имали трла. Бежали су 1813. године у Срем, где је један брат остао а остали се вратили. Сва три брата нису остали у Међулужју, већ се један задржи у Јагњилу (Мићићи) а други оде у Шаторњу (Месаревићи) а трећи остане у Међулужју од кога су ови данашњи.
У старе родове убрајају се:
-Блажићи (Филиповићи и Јанићијевићи), славе Стевањдан. Раније су се презивали Гојковићи. Дошли су из Кораћице, где су им род Кијачари (Гојковићи).
Остали родови су:
-Петровићи (Урошевићи, Илићи и Марковићи), славе Никољдан. Зову их општим именом Гузоњићи и овај надимак им је од старине. Преци су им дошли из Херцеговине, како прича старац од истог рода. По другима су дошли из Железника, врачарски срез а имају рођаке у Рудовцима – колубарски срез и у Жабарима – крагујевачким.
-Бујагићи, славе Никољдан. Прадед Илија је дошао из Кнића (Гружа).
-Максимовићи (Илићи и Завишићи), славе Илиндан. Стари су им дошли из Богмиловића у Црној Гори.
-Мировићи, славе Св. Петку. Године 1868. дошли су из Винића у Црној Гори. Прво су су дошли у Катргу – љубићски срез – где су остали неко време, затим дођу у Кусадак (Јасеница), па пређу у Загорицу (Јасеница) и најзад дођу у ово село.
-Јолићи (Јовановићи, Крстићи, Степановићи, Радојковићи, Спасојевићи и Петровићи), славе Лучиндан. Доселили су се из Никшићке Жупе.
-Павловићи, славе Андријевдан. Дошли су из „Старе Србије“.
-Обрадовићи су дошли из Неменикућа од Обрадовића, славе Никољдан.
-Гајићи су дошли из Божурње (Јасеница), славе Никољдан.
-Драгићевићи су из Белосавца (Јасеница), мати се преудала и довела их очуху, славе Аранђеловдан.
-Димитријевићи су дошли „од Мораве“, славе Ђурђиц.
-Димитријевићи други, славе Аранђеловдан. Мати претка довела из Вукосавца (Јасеница), где су им род Ђорђевићи, пореклом од Сјенице.
-Танасијевићи у из Корита – између Пештера и Бихора – имају рођаке у Белом Потоку и Кумодражу, славе Никољдан.
-Маркићевићи су дошли из Кусатка (Јасеница) у кућу Јолића.
-Лазаревићи. Њихов дед Богић је дошао из Бјелопавлића, славе Илиндан.
-Арсићи су непозантог порекла, славе Мратиндан.
-Лукићи, предак „Шваба“ дошао „из прека“, славе Никољдан.
-Дикановићи (Јелићи и Марићи), славе Никољдан. Старином су из Херцеговине. Најпре су дошли у Краљево па отуда у ово село.
Цигани-Роми:
-Петровићи, Марковићи, Стевановићи и Алексићи, славе Никољдан. Дошли су из Бање (Јасеница).
-Симићи, славе Никољдан, су дошли из Лисовића.
-Стојановићи, славе Св. Петку.
Сви су ковачи.
5. август 2014. у 19:38
Милодан
Порекло становништва села Село Младеновац. Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковић „Космај“.
Положај и тип села.
-Село је на пиносавској површи, збијеног је типа и дели се на Горњи и Доњи Крај.
Воде.
-Употребљава се вода са ђермова и извора. Главнији су извори: Ћуковац, Урвина, Смрдан, Црквине и Радмиловац.
Земље.
-Имања су у Лугу, Серови, Батошевцу, Царевици, Букви, Маковици, Врбовцу, Метаљки и Кривој Липи. Нарочито су добри виногради у Царевици.
Старине у селу.
-По очувано предању у Црквинама је некада била црква. Прича се да су са њених рушевина односили камен за грађење цркава у Неменикућама и у јасеничким Црквинама.
Постанак села и порекло становништва.
-По Лангеру се у првим десетинама 18. века ово насеље помиње под именом Mladinovaz. У селу се помиње кнез :“вђ Младеновци кнез Петронје“ Почетком 19. века Младеновац је припадао Вићентијевој кнежини и имао је 1818. године 29 а 1822. године 32 куће. Године 1846. село је припадало космајском срезу и имало је 52 куће. По попису из 1921. године у селу је било 224 куће.
По предању прве куће су биле на месту Пањевцу, одакле се село ширило до данашњих граница.
-Милетићи (Срећковићи, Петровићи, Костадиновићи, Танасијевићи, Николићи, Стеванчевићи, Милојевићи и Радојевићи), славе Симеундан. Сматрају се за најстарији род у овом селу. Њихов предак, Кара-Петар, пребегао је са браћом „од Бијелог Поља“, из Дубнице, и дошао у Рајковац (космајски). „Захватили су земље колико су хтели“ и настанили се у близини данашње школе. Нису се слагали са тамошњим Арсићима, због чега пређу у Младеновац. У Ковачевцу (Јасеница) су им род Дамњановићи а ови имају рођаке у београдском Јунковцу.
-Ивановићи (Станојевићи, Василићи, Стојановићи, Блажићи и Ђорђевићи), славе Ђурђевдан. Преци Јакша и Никша су дошли од Сјенице. Од Јакаше је био Иван а од Никше Раосав (није грешка) и по њиховим синовима и унуцима су Ивановићи добили своја ужа презимена.
-Крстићи (Петровићи), славе Лучиндан. Крста је дошао из Страгара (Јасеница). Овде се оженио и био писар у општини.
-Мијатовићи (Јовичићи) су из Црне Горе, славе Ђурђевдан.
-Јовановићи (Ајдуковићи), славе Мратиндан. Јован „Ајдук“ дошао је иу Лисица у Драгачеву и оженио се од Милетића.
-Митровићи, славе Св. Петку, Цигани-Роми-ковачи, род су Станковићима у Влашкој.
-Симићи (Марјановићи), славе Ђурђевдан. Дошао жени у кућу („уљез“) из Буковика у Јасеници.
-Гавриловићи, славе Лучиндан, дошао из Рајковца.
Непознатог порекла су:
-Јовановићи, славе Јовањдан. Имају рођаке (Ћирковиће и Јовановиће) у Копљарима (Јасеница).
-Петровићи (Петричевићи), славе Аранђеловдан.
6. август 2014. у 18:59
Милодан
Порекло становништва (тада) варошице Младеновац, Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Пложај насеља.
Младеновац је у долини Великог Луга, на прузи Београд – Ниш и на друму Београд – Крагујевац.
Постанак насеља и порекло становништва.
-До 1882. године овде није било ниједне куће, већ само неколико „станова“ (колиба) Села Младеновца. Тек те године подигнута је једна кафана (данас „Космај“). Од када је прорадила пруга Београд – Ниш почели су појединци долазити и подизати кафане, дућане, радионице, млинове, магазе и зграде за становање.
Међу првим досељеницима били су:
-Ђорђевић Стојан из Велике Крсне.
-Ђорђевић Цветко из Међулужја.
-Анастасијевић Наум из Тетова, који је пре тога држао кафану код Кошева, на путу Младеновац – Белосавци.
-Вељковић Серафим из Влашке.
-Ђорђевић Никола из Ковачевца.
-Марковић Светозар из Кораћице.
-Парезановић Радисав, плугар, Ужичанин.
-Ацовић Радисав „Рудничанин“.
-Баџак Јанко из Јагњила.
-Аранђеловић Ћира „Нишевљанин“.
-Илић Никола из Аранђеловца.
-Милојевић Никола из Села Младеновца.
-Николић Пера из Београда.
-Станковић Марко из Ковачевца.
-Јованчевић Милован из Влашке, и др.
У току три-четири године већ је формирано насеље, које од тога доба све више напредује. Главна пруга, друм Београд – Крагујевац, крак железничке пруге уског колосека Младеновац – Лајковац и даље, богата околина, учинили су брзи напредак ове варошице. Године 1893. ово насеље је проглашено за варошицу, а годину дана доцније ово се насеље одвојило од села са којим је чинио једну општину.
Младеновац је насељен махом становништвом из села космајског среза, затим суседних срезова, београдског, крагујевачког и смедеревског округа.
Када изузмемо покретно становништво, чиновнике и државне службенике, од 384 ккуће – колико је у Младеновцу постојало по попису од 31 јануара 1921. године – на досељенике из космајског и суседних срезова долази 269 кућа. Остало су досељеници са других страна и то:
Из Ужица (две куће), Оклетца (1), Чачка и околине (3), из Херцеговине (1), Крнуле у Подрињу (1), Госпића (1), Лике (1), Бугојна – Травник (1), Пријепоља (2), Бачина – Темнић (1), Ловаца – Белица (1), Свилајнца (2), Крушевца (2), Трстеника (1), Црнатова – Копаоник (1), Призрена (1), Приштине (2), Тајмишта – горњопалошки срез – (1), Параћина (1), Битоља (2), Лесковца (1), Ниша (3), Кнез-Села – нишки срез – (1), Орланца – скопски срез (1), Јагодине (1), Крушева (1), Алексинца (1), Псодера (1), Ћићевца (1), Јенице-Вардара (1), Врања (10), Горњег Јабукова – пољанички срез – (1), Пирота (4), Великог Суводола – нишавски срез (2), Пожаревца (2), Мелнице – млавски срез (1), Срема (1), Беодре и Бочара у Банату по једна кућа; Пивница у Бачкој (1), Суботице (1), Вуковара (1) и из Словеније и Јерменије по једна кућа
7. август 2014. у 21:52
Милодан
Порекло становништва села Неменикуће, Градска општина Сопот – Град Београд. Према књизи Боривоја Дрбобњаковић „Космај“.
Положај села.
-Село је североисточно од Космаја, на косама, које су раздвојене дубодолинама.
Воде.
-Главнији извори су: Ђаконовац, Лукинац, Стублина, Сопот, Змајевац – „лековит извор“, Врело, Кастаљан, Ратковац, Ладна Вода, Турија, Кашинац и Саринац.
Земље.
Делови атара су: Бастав, Бакчине, Буквања, Бабајнац, Бргљочевац, Воденик, Велико Поље, Весела, Страна, Крушик, Коленовац, Кленовац*, Костинац, Крива Липа, Липовац, Мелница, Мекоте, Медведњак, Мраморје, Оровац, Росуља, Ратковац, Стрмоглавчина, Ћерамиде, Умка и Цајбара.
*Кад се из Каменца пође Тресијама наилази се на „Сватовско Гробље“. И у Парцанима има једно „Сватовско гробље“. Предања о њима скоро су иста: „на путу су се срели двоји сватови, који се једни од других нису хтели склонити, услед чега је долазило до сукоба и мртвих глава. Изгинули сватови су ту сахрањивани, због чега се ова гробља зову Сватовским.
Тип села.
-Село се дели на Горњи и Доњи Крај. У новије време поједине породице одлазе на имања, која су често изван граница сеоског атара.
Постанак села, старине у њему и порекло становништва.
-Неменикуће су старије насеље. На Селишту је свакако било насеље још у Средњем Веку. Развалине манастира Тресије у Космају као и развалине Кастаљана трагови су који сведоче о ранијој насељености. У првим десетинама 18. века Неменикуће се помињу као село, које је 1732. године имало 18 кућа. Село је имало цркву „водружену“ од храстових дасака, покривену храстовом шиндром, без свода и неосвећену „како справљена има 24 љета“ (Д. Руварац). Како је овај извештај из 1732. године, значи да је црква подигнута 1708. године.
У раније поменутом Лангеровом делу у грочанском дистрикту је поред осталих забележено и насеље Neminikutie, а на карти (уз исто село) је уцртано насељено место Neminikutja.
Пред крај 18. века, за време аустро-турских ратова, становнишво се морало склонити у збег, „у подлужје“, а доцније у Вртиште у Космају. Месеца јула 1788. године кренули су „преко“. Тек после тих ратова се већи део избеглог сатовништва вратио на своја огњишта. Од тада долазе нови досељеници у све већем броју. Године 1818. село је улазило у састав Вићентијеве кнежине и имало је 57 кућа а 1822. године је имало 63 куће. Године 1846. је припадало космајском срезу и имало је 99 кућа а 1921. године у селу је било 353 куће.
-Видаковићи се сматрају за најстарији род у селу. Од свох ових је био Милован Видаковић, који се родио у Неменкућама око 1780. године. Предак Видаковића, од кога је Милован Видаковић био шесто колено, „уклонио се са својим племеном овамо дубље у Србију од Дрине реке из места Лознице у време Георгија II Бранковића, деспота и грофа, и то због неке буне, немира на босанској граници и турског нападанија“. Кућа Видаковића била је близу реке „мало више где је друм из Београда пресеца“, а то ће бити отприлике у крају, који се зове Мекоте, у близини кућа Маричића и извора Сопота. Данас у селу нема Видаковићевих потомака. Јоаким Вујић наводи, да је 1826. године у Неменикућама налазио Видаковићева брата Радосава (Путешествије). По причању старца Панте Прокића Видаковићеви су рођаци, после 1813. године, отишли у Барајево и тамо се населили.
У старе родове убрајају се и:
-Ђорђевићи (Зечевићи), не знају за своје порекло, славе Никољдан.
-Сарићи, славе Ђурђевдан. Са Сарићима су род;
-Маричићи и;
-Ранђићи.
Ако су ови Сарићи потомци старице Саре, која је Видаковићевој кући чинила многе услуге, онда су Сарићи са Маричићима и Ранђићима старином од Херцеговине, због чега су њихове претке -синове Сарине – Илију, Милутина и Николаја, звали „Херама“. Њихове су куће биле спрам куће Видаковићеве. Пред Херином кућом на великој старој крушки био је запис, а и сада је стари запис пред кућом Маричића.
Поред побројаних, у селу су и ови родови:
-Прокићи, славе Ђурђевдан. Доселио се Бошко, прадед човеку од 95 година, од Нове Вароши.
-Ђурићи, славе Ђурђиц. Зечевићи су, по предању, нашли у збегу једно мушко српско дете и једнои женско – Циганче. Очували су их и доцније се ови узму и од њих су Ђурићи.
-Негићи, славе Јовањдан. Чукундеда Негу као малог нашли су Кнежевићи (Костадиновићи) у збегу и одгајили га.
-Паунићи (Јеринићи, Мирковићи и Ранковићи), славе Јовањдан. Доселио се прадед од Косова и дошао најпре у Ковачевац, а одатле „пошто су му се метиљавиле овце“, пређе у Неменикуће.
-Кнежевићи (Костадиновићи), славе Јовањдан. И они су од Косова, мисле да су род Паунићима.
-Маринковићи, славе Јовањдан. Род су са Паунићима.
-Милошевићи (Дамњановићи и Ђорђевићи), славе Аранђеловдан. Раније су се презивали Стојановићи, воде порекло од претка Балића, старином су иу „Старе Србије“.
-Црнићи (Јовановићи и Аћимовићи), славе Јовањдан. Њихов предак, који је био хром, дошао је од Косова. Има их „преко“ (Видаковић помиње неког хромог Марка, који им је био кум, чија је кућа била наспрам хана – код данашње суднице).
-Жујовићи, славе Аранђеловдан си из Корита код Сјенице на Пештеру. По забелешкама Младена Жујовића, његов отац Миленко се преселио у Србију у доба када је Карађорђе са војском пошао на Сјеницу. У матици је род био велики. Жујовићи су имали куће, воденице, станове и земље у Бихорцу, Коритима, Суводолу и на Полицама. Прича се, да их је било „40 пушака“, али су се још тамо издвајали и сељакали. Када су прешли у Шумадију, растурили су се по крагујевачком, београдском и ваљевском округу. Стриц Младенов, Јован, прешао је у Србију још у почетку Првог Устанка и српској војсци дотерао је нешто стоке за храну. Кадкад се враћао кући и са Србима уговарао, да се и они дижу на устанак. Због тога су Турци ухватили Јованова брата, Миленка, а Младеновог оца одведу у тамницу у Рожај, кућу му запале а стоку и мал разграбе. Миленко је успео да из затвора побегне, пребегао је Карађорђу и кад је Карађорђе на Сјеници Турке разбио, ослободио је Миленкову жену и децу. После ових догађаја Жујовићи са најближим рођацима пребегну у Србију и склоне се на планину Јешевац близи Борча (Гружа) где су остали до 1826. године. Жујовићи су били чувени сточари, па им је чак и кнез Милош слао своје овце, да се код њих јагње и исхране, жалећи се „да не могу живети од ових дошљака“, који су својом силном стоком велике просторе заузели. Кнез Милош пошаље Господар Јована и Вучића, да ову ствар извиде и они реше да Жујовиће раселе. Миленко није могао село одбранити и оно се морало раселити. Кнез је Миленку понудио опустелу баштину Чарапића у Рипњу, али овај то није хтео примити, већ се населе на неке турске спахијске земаље у Неменикућама. Жујовићи имају рођаке у космајским селима Рајковцу, Рогачи, Врбици, Кораћици, Ропочеву, Сопоту и у колубарском Врачевићу.
-Обрадовићи, славе Никољдан. Доселили су се из Крушевице – колубарски срез.
-Ђукићи, славе Јовањдан, „Грци“ из Македоније.
-Кршљански, славе Видовдан. Дошли су из Велике Крсне (Јасеница). Судећи по слави они су род Дреновчанима из Велике Крсне, који су старином од Сјенице.
-Гајићи, славе Св. Василија – Нова Година. Као ковач дошао из Велике Крсне.
-Матковићи, слав Лучиндан. Матија, деда човеку од 65 година, дошао из Кнића (Гружа) где имају рођаке.
-Радовановићи (Зубани), славе Ђурђевдан. Њиховог претка довела је мати из Копљара (Јасеница) где су им род Каратошићи, старином од Бијелог Поља.
-Петровићи су из Пауна код Ваљева, славе Никољдан. Предак Сава је био абаџија у Београду. Када је кнез Милош „делио плацеве“ на Теразијама, позвао је и занатлије да их ту насели. Мислећи да земљу мора платити, Сава побегне из Београда и насели се у Неменикуће.
-Шаргићи, Петровићи и Рутићи, славе Јовањдан, пореклом су из Рашке, некада су се презивали Туфегџићи.
-Миленковићи, славе Св. Петку. Миленко, деда човеку од 43 године, дошао је од Косова.
-Вујићи, славе Никољдан. Предак Вуја дошао је из Осата у Босни као мајстор.
-Јовановићи, славе Лучиндан. Доселили се из Белог Потока, врачарски срез.
-Степановићи, славе Лучиндан, доселили су се из Јешевца (Гружа).
-Лазаревићи, славе Јовањдан, пореклом су од Пријепоља.
-Јоксимовићи, славе Лучиндан. Дошли пре 50 година из Орашца (Јасеница) где имају рођаке, Јоксимовиће, који су пореклом из Роваца (Брда).
-Николићи, славе Мратиндан. Човеку од 70 година дошао отац из Јагњила (Јасеница) где су им род Ђурковићи, који су старином од Сјенице.
-Попадићи, славе Јовањдан. „Из Рватске су“.
Не знају порекло:
-Јанковићи, славе Никољдан.
-Савкићи, славе Аранђеловдан.
-Јекићи, славе Аранђеловдан.
-Борићи, славе Ђурђевдан.
-Танасковићи, славе Никољдан.
-Стојановићи, славе Никољдан.
-Љубисављевићи, славе Јовањдан.
8. август 2014. у 18:21
Милодан
Порекло становништва села Поповић, Градска општина Сопот – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај села.
-У овом селу је рипањску површ просекла река Раља, која раздваја Поповић од Иванче.
Воде и старине у селу.
-Главнији извори су: Несторовац, Турскаћ, Карапоток, Гаглова, Каца, Бесни Бунар, Водица и Јаки Извор (у чијој је близини „Маџарско Гробље“)
Земље.
-Сеоска имања су на местима: Мирковица, Красни Гај, Студенак, Павлов До, Баре Рава, Воденичко Брдо, Кошариште, Гркова, Клисура, Збеговиште, Сикирица, Зољина Јаруга, Равнице, Булин Поток, Водица и Виноградина.
Тип села.
-Село се дели на крајеве: Гркову, Јавор, Друмине, Мудрово и Жабари.
Име селу.
-Милићевић је забележио предање по коме је неки Стојан Поповић из овог села одвео 400 војника на Косово. По овоме Стојану Поповићу, вели предање, село је и добило име.
Постанак села и порекло становништва.
-Најстарији људи у селу причају да је село „од увек“ било на данашњем месту, као ид су њихови стари „за време ратова“ морали бежати „преко“. Како су их „Аустријанци узимали у војску да за њих ратују“, вратили су се, и пошто у село нису смели, јер су у њему Турци имали хан – код извора Турскаћа – задрже се на Трешњи. Са Трешње су, када су прилике биле повољније, прелазили у село, и заузели косу Јавор. Доцније су „крчили павитњаке и лугове“ и са Јавора се спустили у остале делове села.
Село Поповић је припадао Вићентијевој кнежини и имао је 1818. године 56 а 1822. гоине 62 куће. Године 1846. село је пипадало космајском срезу и имало је 89 кућа а 1921. године у селу је било 259 кућа.
-Косанићи (Стајкићи), славе Никољдан. Сматрају се за најстарији род у селу. Овамо су дошли из Кораћице а у Кораћицу са Косова. Бежали су „преко“. Имају рођаке (Косаниће) у Дебељачи у Банату.
-Кумрићи (Матејићи, Васићи, Јовичићи и Ђуричићи), славе Никољдан. Старином су „од Драгачева“. Прадедови су им бежали „преко“.
-Јовановићи (Секулићи, Миливојевићи, Ристићи, Радосављевићи и Милошевићи), славе Јовањдан. Предак Стојан, са два брата, дошао је из Бијелог Поља у Полимљу. Морао је бежати, јер је „посекао неке Турке“. Један брат отишао је у Кумодраж београдски а други у Болеч (Грочићи).
-Чолићи (Животићи и Јеринићи), славе Никољдан. Старином су такође од Бијелог Поља.
-Васковићи (Арсенијевићи, Марковићи, Стевановићи, Јеремићи и Ранковићи), славе Јовањдан. Три брата; Милан, Станош и Драгош, дошли су из Васојевића и на Рту и Кућинама начинили колибе. Са њима су од старине род:
-Костадиновићи;
-Мијаиловићи (Неговановићи);
-Дунићи;
-Станкићи;
-Павићи и ;
-Радовановићи.
-Павловићи, славе Никољдан. Род су са Кумрићима.
-Вуковићи, славе Стевањдан. Предак Никола је дошао из Босне.
-Јоковићи (Јевтићи), славе Стевањдан. Прадед човеку од 50 година дошао је из Драгачева. У Парцанима су им рођаци Драгачевци (Радисављевићи и Митићи.
-Гагићи, славе Никољдан. „Били су у селу, када се у Сибници дигла буна“.
-Марковићи, славе Никољдан. Предак дошао као абаџија из Међулужја.
-Јоцићи, славе Јовањдан. Њихов прадед Јоца убио је Турчина у Врчину и побегао овамо.
-Максимовићи (Исаиловићи, Будимкићи и Матејићи), славе Стевањдан. Чукундеда дошао из Бијелог Поља.
-Марјановићи (Ивковићи), славе Ђурђиц, су из Мајдана – таковски срез – где су им рођаци Божовићи.
-Марковићи, славе Ђурђевдан. Мати им се преудала и довела их из Кумодража.
-Ивекићи, славе Никољдан. Род су са Косанићима.
-Митићи, славе Аранћеловдан. Зову их „Маџарима“.
-Симиџићи (Ивановићи), род су са Васковићима, славе – као и они – Јовањдан.
-Васићи су Цигани-Роми, славе Св. Петку.
-Ојданићи су дошли пре 30 година из Берана., славе Св. Петку.