Насеља Града Београда

249 коментара

1. 5. децембар 2013. у 21:15

   Милодан

   Порекло становништва села Болеч, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

   Положај села.

   -Ово је село са обе стране Гурбет Дола, чији је поток десна притока Болечице. У горњем делу овог дола је Горњи Крај села, а у доњем Доњи Крај, који је испод овога, раздваја их пут. Куће су дуж путева који кроз село воде.

   Воде.

   -Воду мештани пију углавном из бунара, а од извора познати су: Стублина, Ајдучка Вода, Дубока Јаруга и др. Као лековита вода познат је извор Клење.

   Земља, паша и шума.

   -Оралије, ливаде и шуме имају по: Лозовику (њиве), Грабовцу (њиве). Церју (њиве и ливаде), Деоницама (њиве), Великој и Малој Липовици (општинске шуме), Орашћу (њиве), Броду (њиве и по који забран) Забрану (општинске шуме), Виноградима (њиве) Клењу (ливаде) Гробљу (њиве) Великом Лугу (ливаде) Голом Брду (њиве), Збеговишту (њиве), Пољани (њиве) Зеленој Бари (државна шума), Тороманову Гробу (општинска шума) и Дољачи (њиве).
   Шуме би имали много да им држава није одузела. Остало им 50-60 хектара.
   Утрина има на местима која се зову: Ивова Бара, Пољана, Забран, Крак, Вир, Мали и Велики Камен, Мала и Велика Липовица.

   Тип села.

   -И ово село има тип као и остала подунавска села, даље од Дунава. Куће су по средини села, ближе потоку и путу, који кроз село води, збијеније, док је по окрајцима село разбијеније. Дуж пута куће су одаљене 20-30 корака, а при крајевима села 100-150 корака (крајње куће према изворишта потока Гурбет Дола). У селу има око 160 кућа. Подељено је на Горњи и Доњи Крај, које раздваја сеоски пут. Горњи Крај је већи од Доњег.

   Име селу.

   -Прича се да је ово село добило име по реци Болечици.

   Старине у селу.

   -На месту Орашчићима било је, веле, Маџарско село; ту има и данас ћерамидина. Поред друма близу механе постоји Бећарско гробље, а близу пута за в била и џамија, као и једна паланчица, која је служила као станица за Татаре. Од старог пута познаје се и данас калдрма идући од Болеча за Гроцку. Између Болеча и Гроцке на том путу је била караула. Онда је у Болечу било, веле, више механа него данас, јер су путници из Београда углавном ту коначили. Од тада је заостало и ово, што народ каже: „Бог да прости болечку кафану; Јесмо, писмо и кусур добисмо“ – кад’ је један добио кусур више но што је потрошено. Селиштем се зове место на десној страни Болечице, до данашњег грибља. Ту је било у почетку садашње село Болеч

   Постанак села и порекло становништва.

   И ово село спада у ред старијих села околине београдске. У њему има неколико породица, за које се данас не зна одакле су досељене:
   -Абазовићи, за њих се прича да су најстарији у селу, који су водили порекло од неког Србина Абаза, некадашњег спахије у селу; данас од њих нема потомака.
   -Певаличићи и Николићи су наследили њихово имање, а неки веле, да они воде порекло од Абаза, али то вероватно није тачно, јер Певаличићи славе Мратиндан а Николићи Ђурђевдан. За њих се прича да су најстарији у селу и да је сво сеоско мање некада било њихово.
   Не зна се одакле су досељени и:
   -Гагићи* – Никољдан.
   *Из те породице је био Јанко Гагић , буљубаша из Болеча, кога су међу првима погубиле дахије 1804. године.

   -Ђурићи и Аћимовићи су једна породица, Св. Петка.
   -Милутиновићи а сада Јевтићи – Јовањдан.
   За остале породице се зна одакле су досељене:
   -Тодоровићи а сада Јовановићи су од Пирота, дошли око 1813. године, Јовањдан.
   -Рајковићи су од Поповића под Космајем, предак им био посечен на Делиграду, Ђурђевдан.
   -Ковачевићи су из Војводине, деда им био ковач; звали их Маџарима. А и сада их тако зову. Аранђеловдан.
   -Лукићи су из Заклопаче, одакле им је дошао дед Лука, Ђурђиц.
   -Марковић Милисав је од Кичева из села Патеца***.
   -Крстићи су од Кичева из села Св. Врачи, тамо носили презиме Сизановски, били механџије у Болечу, Никољдан.
   -Смиљанићи, сада Николићи и Марићи су из Гроцке, Св. Петка.
   -Ђурићи (Обрен) су из Босне, славе Трифундан.
   -Ковачевићи су из Босне, Стеван дошао жени у кућу, Јовањдан.
   -Јевтовић Јован је из Херцеговине, Никољдан.
   -Паун (не каже се презиме) је из Стрмостена, Деспотовачки срез, дошао жени у кућу, Никољдан.
   -Петровић Максим је из Сланаца, Лучиндан.
   -Марковићи су из Сланаца, Никољдан.
   -Јевтић Спасоје је из Вишњице, Митровдан.
   -Николић Живам је „Банаћанин“ је из Старчева***.
   -Недељковић Милан је из Бегаљице, Ђурђиц.
   -Савић Тривун је из Бегаљице, Никољдан.
   -Рајковићи су из Маковца на Косову, предак дошао у аргаштину па се призетио, Ђурђиц.
   -Јовановић Димитрије је из Чечине, Нишки срез***.
   -Ђукић Живан је из Бечеја, дошао за време Маџарске буне, Никољдан.
   -Милошевић Мирко је из Влашке под Космајем, Никољдан.
   -Вујичићи су из Великог Села, Никољдан.
   -Јованчевић Танасије је из Врчина, Ђурђевдан.
   -Грочићи су прво били у Гроцкој, Никољдан
   -Стевановић Адам је из Пожаревца***.
   -Милосављевић Паун је из Пожаревца***.
   Досељеници из новоослобођених крајева и из Македоније раније су дошли у ово село, те су се већ у сваком погледу изједначили са осталим становницима. Код свих је говор исти и правилан, те и опажају неправилност говора код становника оближњих села Великог и Малог Мокрог Луга и др. Уз то је и женска ношња шумадијска, а по селу се виђају на кућама шумадијски димњаци са „капићем“. Све то може с’ једне стране доказивати, да су и старе породице у овом селу, за чије се порекло не зна, досељене из Шумадије или српских западних и југозападних крајева.
   Пре бежаније 1813. године ово село је било на Селишту, које је на десној стани Болечице испод данашњег гробља, где је било и старо гробље. Ту су данас њиве и шљиве од старијих шљивика. Ту је, веле, био бунар и подрум, па је све данас затрпано. Близу тог села водио је друм у турско доба, а и данашњи друм овуда пролази, само не увек по истој траси.
   За време бежаније 1813. године сви су становници Болеча побегли у Банат. Онда је у селу било око 10 кућа, а све су оне старе породице биле тада у селу. При повратку нису се хтели на старом месту – Селишту – где су раније били, јер су им Турци „сејмени“ много досађивали; сви пређу у Гурбет До, где је данашње село Болеч, а то је даље од Селишта 15-30 минута хода. Онда је, веле „овдекана“ у Гурбет Долу била густа шума; од једног стабла правили су 4 греде. Ту су боравили Цигани-Гурбети, који су правили корита и по којима је назван овај крај као у поток, Гурбетски Поток.

   ***Не каже се коју славу славе.

   Reply

2. 6. децембар 2013. у 20:58

   Милодан

   Порекло становништва село Врчин, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

   Положај села.

   -Ово село је са обе стране Врчинске Реке, а по косама, које се ка реци спуштају. Крај Брђани и Прљуша јесу на пљоштој коси, која се састоји из плиоценског сивог и жућкастог песка, преко кога су дебели наноса жућкасте глине – живице. Куће краја Рамница јесу по набрешцима и косицама између двеју долина.

   Воде.

   -Познати су извори овога села: Велики Бунар*, Степана Бунар, Слатина (чешмица) Ћупријица, извор на Грабу и др.
   *Прича се да су овај извор још Маџари градили, те је вода била затворена па потом отворена.

   Земља, паша и шума.

   -Земље за обрађивање становници овога села имају довољно и она је већином ван кућа. Утрина им је на местима званим: Касаповац, Слатина, Жежењичина и нешто на Рамницама. Држава је становницима одузела утрина на местима: Карагачу, Рамнице, Водичко Брдо, Велики Камен и Мајдан.
   Шуме је раније било много у атару овог села. Највише је посечена, када је била подигнута топионица у Шупљој Стени (Рипањ). Данас шуме има даље од кућа местимично по површинама коса и страна долина. У непосредној близини Врчина шуме је веома мало.

   Тип села.

   -Ово село је разбијеног шумадијског типа, подељено на крајеве: Доњу и Горњу Малу. У Доњој Мали се унеколико издваја као посебан заселак Репница, а у Горњој: Брђани, Рамнице – Рамничари, Бајићи, затим, Прљуша, Јасик и Јашићи. Често се место назива Горње Мале употребљавају само ти називи, те назив Горња Мала постоји само у односу на Доњу Малу. Куће су у крајевима разбијене, местимично су и доста збијене, или разређене, међусобно удаљене до 60 метара. Крај Рамнице јесте потпуно шумадијског типа. Ређе су куће на одстојању од 100 метара, махом су оне удаљене од 200 до300 метара. Окућнице нису толико велике, али поред малих шљивика имају чешће и гајеве. У овом делу села нема праве улице осим сеоског пута — коловоза – који везује куће. Општи изглед Рамничара чини утисак новијег краја. Преовлађује тип новијих кућа. По казивању мештана прва кућа је ту саграђена пре 10 година. То је један готово сасвим одвојен крај од Брђана, на растојању од 1-2 километра. Али је правог шумадијског разбијеног типа крај Брђани. Све су куће по пљошти брђанској. Теменом косе води сеоски пут. Куће су само са једне стране овог пута, али увек дубоко увучене у окућницу; ретко их има са друге стране пута. Око кућа су велике окућнице и шљивици. Куће су једна од друге свуда около преграђене високим плотом и тарабама. Одстојање између кућа је до 200 метара. Ретко где су ближе једна другој, а и тамо где је тај случај, јамачно је од новијег времена – по свој прилици издвојени чланови какве задруге. Брђани су један од старијих крајева у овом селу. У њима су куће једне од највећих породица у овоме селу – куће Товиловића. Крајеви, који су најстарији у овоме селу ка Прљуша и др; имају много збијеније куће. Међусобно им је одстојање 50-100 метара, јер су се издељени члановин ондашњих старијих породица настањивали у непосредној близини старих кућа. Тако се исте куће густо једна до друге и у крају око сеоске цркве и око горње механе. Због тога ти делови села већ нису разбијеног шумадијског типа.
   Презимена породица су ова:
   У Горњој Мали, са свим деловима су: Товиловићи, Крантићи, Бугарчићи, Јашићи, Пуровићи, Кузмановићи, Грујићи (Товиловићи), Синђелићи (Товиловићи), Јованчевићи, Бајићи, Косанићи, Илићи, Јеремићи, Кнежевићи, Пајићи, Влаовићи, Исидоровићи (Пуровићи), Обрадовићи (Пуровићи), Соколовићи, Марковићи, Јевтићи, Сарићи или Ненадовићи, Стојановићи, Михајловићи и др.
   У Доњој Мали су: Рајићи, Маринковићи, Ђорићи, Стекићи, Кнежевићи, Вагићи, Дамњановићи (Стекићи), Ивковићи, Васићи, Старчевићи, Максимовићи, Несторовићи, Мијатовићи, Влаовићи, Васиљевићи и др.
   У Репници су: Вагићи, Вујићи, Кузмановићи, Јанковићи, Кнежевићи, Маринковићи и др.
   У селу има око 400 кућа.

   Име селу.

   -Видети о имену села Зуца, где је поменуто народно домишљање и о имену села Врчина.

   Старине у селу.

   -На три места у атару овог села постоји назив Маџарско Гробље. Једно је код воде Велики Бунар, који је усантрачен и веле, да је из маџарског времена. Ту, неки кажу, постоји и Селиште. На месту Клењу, близу некадашње цркве, било је некада село, а сада је ту неколико кућа. Где је сада црква, био је раније Прњавор. Постоји и манастириште или Наманастирина на Завојицима. У Белој Земљи постоји Црквиште. На месту званом Грабље, у горњем делу данашњег села, било је најпре садашње село Врчин. Постоји и Селиште, где има остатака старог воћњака (шљиве) а ту су биле куће Крантића још када је село имало спахију. Ту је био хан, те и једно место данас има тај назив.

   Постанак села и порекло становништва.

   -Косанићи су, прича се, први дошли и да су најстарији у овом селу. Никољдан.
   -Бугарчићи су дошли за претходнима, чији се предак доселио из Бугарске, Никољдан.
   У ред старијих породица, за чије се порекло не зна, спадају и:
   -Старчевићи и Васићи – Никољдан
   -Пуровићи, Исидоровићи и Обрадовићи – Стевањдан.
   -Бајићи – Јовањдан
   -Јованчевићи – Ђурђевдан.
   -Рајићи – Никољдан.
   -Коцићи – Јовањдан а један слави Ђурђевдан.
   -Максимовићи – Никољдан.
   За остале породице познато је, одкуда се досељене.
   -Вагићи су пореклом из призренске околине, одкуда је њихов чукундед дошао у Врчин. Тамо су живели у великој задрузи, па им се предак наљутио на браћу и доселио у ово село, где је је наишао на:
   -Дамњановиће, који славе Симеундан. И они су били отуда и када је доша предак Вагића, препознају га и ожене; пошто је био „алчак“, даду му и девојку „алчак“ (ћораву), те он остане у селу. Од њега воде порекло:
   -Вујићи
   -Кузмановићи
   -Маринковићи
   Тада су били у селу и:
   -Кнежевићи, које зову белопољци – дошли из Бела Поља, а управо их „укоревају“ као Арнауте, јер су љути, а Вагиће као Грке – тврди на пазар као Грци. Од Кнежевића су
   -Стекићи и сви славе Симеундан.
   -Кнежевић (Алекса) се презива по презимени породице Кнежевића, код којих се призетио а пореклом је са Мајевице код Дервенте, дошао пре отприлике 50 година, презивао се Богојевић, славио Ђурђевдан а сада слави, као и Кнежевићи, Симеундан.
   -Крантићи и Филиповићи, предак Крантића се доселио са Косова из села Колова, слава им је Митровдан. Стеван и Лазар Крантић зову се Крантићи по поочиму, а воде порекло од неког Филипа, који је за време Мађарске буне доселио у Врчин из села Сакуле у Војводини. Лазар Крантић, који се презива и Филиповић, слави славу свога оца – Никољдан, а Стеван Крантић поочимову, Митровдан.
   -Теофиловићи (Товиловићи – а неки их зову и Швабићи) – „Ере“, дошли „одозго“, од Чачка, а старином су из данашње Старе Србије. Најпре су дошли у Завојице код манастира а одатле прешли у Врчин. Данашњи Товиловићи су пето колено. Предак им је имао 4 сина од којих су данас ове породице; од једног:
   -Мићићи и Јовичићи;
   од другог:
   -Синћелићи и Теофиловићи (Миле):
   од трећег:
   -Теофиловићи, Апостоловићи и Грујући;
   од четвртог:
   -Лалићи, Лазаревићи и Којићи.
   Товиловићи су и:
   -Живановићи, Митрићи и Грујићи.
   То је највећа породица у овоме селу: „Треба им, веле, још 18, па читав батаљон“; има их преко 100 кућа а око 20 посебних породица. Већина живи у горњем делу села, у Грабљу, где је било прво село. Сви славе Никољдан.
   -Влаховићи (Влаовићи) су пореклом Власи, из Кара Влашке; предак им је био слуга у селу, па ту заостао. Има их и у Панчеву, Никољдан.
   -Сарићи или Ненадовићи су из данашње Старе Србије (из „Арнаутске“), Никољдан.
   -Јашићи су из Болеча, где и данас постоји Јашићева воденица, дошао прадед због неког убиства***.
   -Максимовићи су из Бугарске, предак им био терзија у селу, па ту заостао, пошто је купио имање***.
   -Пајићи, дед им се доселио у Врчин, не зна се одакле, Ђурђевдан.
   -Несторовићи, једнима је отац из Параћина од Несторовића а други су исти са Дамњановићима у овоме селу, први славе Никољдан, други Симеундан.
   -Јеремићи воде порекло од Станка Станковића, кога је Јеремија довео из Београда, пошто се оженио његовом мајком; Станко је старином са Косова, једнии славе Јовањдан а други Никољдан.
   -Мијатовићи су доведени из Парцана у Стекића породицу, Ђурђевдан.
   -Јањићи воде порекло од доводца у Старчевиће, Јовањдан.
   -Кљајић (Владимир) је пореклом из Бањалуке (Босна), одкуда му се отац доселио, Никољдан.
   -Паскијевићи су из Војводине, одкуда им се отац доселио***.
   -Ђорићи (у Горњој Мали) воде порекло од Ђоре Бугарина, који је служио у селу, па се потом оженио***.
   -Деспотовићи воде порекло од Деспота „Бугарина“, који се доселио пре 100 година. Тај Деспот је, веле, први дошљак у овоме селу, Св. Ћирило.
   Већина од осталих досељеника су новији дошљаци:
   -Михајловић Вељко је из Поповића, дошао пре 30 година***.
   -Грбић Јован „Рват“ је из Лике, одкуда је дошао пре 20 година, служио у селу, потом се закућио, Аранђеловдан.
   -Петровић (Михајло) је од Скопља, Митровдан.
   -Јевтићи су из Пудараца у околини, дошли пре 25 година, Ђурђевдан.
   -Кузмановићи и Марковићи су дошли из Друговца, Смедеревски срез, пре 25 година, Лазаревдан.
   -Илићи су, такође, из Друговца***.
   -Стојановић (Величко) је од Врања, дошао пре 25 година***.
   -Соколовићи су из Црвене Јабуке, одакле им је предак дошао пре 20 година као дунђер, Аранђеловдан.
   -Костић (Васа) је од Крушева, доселио се пре 25 година***.
   -Тодоровић је дошао из Бањалуке. Призетио се у селу***.
   -Ивановић Стојан је пореклом са Косова, Никољдан.
   -Маринковићи воде порекло Маринка, доводца у Рајиће, дошао из Баћевца, Никољдан а права слава му је Ђурђиц.
   -Зорић (Матеја) је пореклом Мађар, из Баје, доселио се пре 16 година, дотле био у Пожаревцу и Смедереву где је радио као ћурчија, Никољдан.
   -Костић (Аврам) је из Куманова, дошао пре 10 година, Никољдан.
   -Табаковић Милорад (ковач) је из Војводине, Аранђеловдан.
   -Херман Селеш (колар) је из Хомољице (Омољице)***.
   -Бугарин (Станко) је из Камбеловца, Лужнички срез, земљорадник а уз то и циглар и мјстор***.
   -Благојевић (Живојин) је из Гроцке, Ђурђиц.
   -Васиљевић Павле је ковач, дошао из Војводине са дететом, Никољдан.
   -Петровићи – механџије (петоро браће) су из Маврова у Македонији, дошао им отац пре 50 година, дана се то по ничему не познаје да су отуда***.
   Један пастир се доселио још 1859. године из Кочине (Кумановска Пчиња) и у селу стално живи. Не каже се презиме и име***.
   За врме бежаније 1813. године сви становници овог села су бежали преко Саве и Дунава. За Товиловиће се зна, да су се настанили у селу Јарковцу (околина Панчева), где је дошао деда са 7 синова. Отуда су се вратили неки ускоро, неки после 2-3 године а неки су се тамо за стално настанили.

   ***Не каже се коју славу славе.

   Reply

3. 7. децембар 2013. у 19:42

   Милодан

   Порекло становништва села Заклопача, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

   Положај села.

   -Ово село је на левој страни Гавран Реке, а у изворишта потока Селишта и Ћелија, који се после става уливају у Гавран Реку. Са свих страна је ово село окружено брдима.

   Тип села.

   -Село је разбијеног типа. У селу има око 180 кућа.

   Име селу.

   -Село је, веле, названо Заклопача по томе, што је са свих страна брдима окружено, управо затворено – заклопљено.

   Старине у селу.

   -У селу има два Селишта, на којима је раније била Заклопача. Једно место до села, где је била стара црква, зове се Ћелије као и поток, који туда протиче. Ту су налазили немачке парице.

   Постанак села и порекло становништва.

   -Узбеовићи (Максимовићи) су се најпре доселили али се не зна одакле, Никољдан.
   После њих су се доселили:
   -Пејаковићи су дошли из Рудничког округа, доселили су се због гладне године***.
   -Лукићи су из Врчина***.
   -Мијатовићи су из околине Софије, Никољдан.
   -Сапунџићи су из Старе Србије, Ђурђиц.
   -Јелчићи, данас Павловићи су из Божурње, Крагујевачки округ***.
   -Крајинци су из Крајине, кажу из Трнова***.
   -Тодоровићи сада Илићи су из Рамаће, Крагујевачки округ***.
   И др…

   ***Не каже се коју славу славе.

   Reply

4. 8. децембар 2013. у 19:44

   Милодан

   Порекло становништва варошице Гроцка, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

   Положај насеља.

   -Варошица Гроцка је на Дунаву са обе стране Грочанске Реке, десне приточице Дунава. Права варошица је под Циганским Брдом, најближа Дунаву и ту је чаршија, а од ње се издваја остали део Гроцке, који има изглед села и у коме су куће без реда растурене. У томе су делу крајеви: Ћулук, Бугарски Крај, Прњавор и Банатска Мала.
   Кроз Гроцку води пут (Цариградски Друм) из Београда за Смедерево, а из Гроцке један за село Пударце а други за Заклопачу.

   Порекло становништва.

   Крај Чулук населили су поглавито исељеници из варошице, који су прелазили на своја имања. Осим њих у томе крају има досељеника из Босне, затим „из прека“, Македоније (Ташићи), Градишта и др.
   Бугарску Малу населио је кнез Михајло досељеницима из Видина и Лом-Паланке, одкуда су бежали од Черкеза. Поред њих у овој мали има и досељеника из осталих српских крајева.
   -Лазаревићи су из Омољице (Банат) а старина им је из Врчина, одакле су побегли „преко“ за време бежаније 1813. године а при повратку се населили у Гроцкој.
   –Ђурчићи су „из прека“, из Брестовца, доселили се пре 22 године.
   Ове мале одвојене су неколико кућа Бошњака.
   Прњавор, који је до Бугарске Мале, насељен је за време Другог устанлка.
   -Томићи су најстарија породица, који су дошли из Ресаве (Гложана) а неколико породица је досељено из Параћина.
   Банатска Мала је изнад Прњавора, насељена је пре 10-15 година и то досељеницима из Брестовца, Омољице и Панчева.

   Reply

5. 9. децембар 2013. у 20:29

   Милодан

   Порекло становништва села Рогача, Градска општина Сопот – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

   Положај села.

   -Ово село је југозападно од Космаја, а по косама са обе стране Рогачке Реке, која се у изворишту зове Тресија (поток), а даље испод села Турија. Са десне стране у теку утичу потоци Тројанац и Симеуновац, а са леве Мала Тресија, Кошарник, Самац, Радовац, Лалинац, Лучне Јаруге, Господски Поток и Глоговац.

   Земља, паша и шума.

   -Земље за обрађивање има на местима званим: Пландиште, Брезница, Лом, Дрење, Тасанчић, Самац, Лупоглав, Родовац, Дрењак, Ковијуна, Спахијина Граница, Јендек, Глоговац, Турија, Кујановац, Мешетин, Јапонџица, Дубраве, Ровине, Дучанско Брдо, Мујница, Крушик, Тресије, Бегључара, Ртови, Пољане, Анђечкуша, Милошевица, Велико Поље, Мекоте, Парлози, Међугорје, Велика Ливада, Мађарско Гробље, Мијаиловац, Мандраћ, Ковнице, Табановица, Котлин, Пауново Брдо, Развршине, Орнице, Селиште, Брод, Ћавица и др.
   На неким од их места има шуме и паше. Космај и Лупоглав према Рогачи били су сеоска својина до пре неколико година, сали су сада државни.

   Тип села.

   -Село се дели на ове крајеве. Арнаутски, Павића Крај, Кандићи, Шијачки, Јарански и Дебљачки Крај.
   У Арнаутском Крају живе: Жујовићи, Обреновићи, Окетићи, Радовићи, Банковићи – сви су једна породица; Михајло Милић, Гаја Срећковић; Катићи, Радојковићи, Милоје Савић (ковач), Васа Поповић („Шваба“), Радован Радовановић (ковач), Чеда Николић и други.
   У Павића Крају су: Павићи, Моричићи – једна породица; Катићи, Тимотијевићи, Богосављевићи, Попадићи, Борикићи, Павловићи-Гогићи; Дачићи, Ракићи и други.
   И Кандића Крају су: Кандићи, Вуица Блажић, Дача Милосављевић и други.
   У Шијачком Краху су: Милосављевићи, Швабићи-Јовановићи, Бељанчевићи, Бујагићи, Блажићи, Ивковићи, Стојковићи, Бугарчићи, Цветковићи, Чекићи, Чамџићи (Павловићи), Милоје Павловић-Џеврљић и други.
   У Јаранском Крају су: Платонићи, Тодоровићи, Јарановићи, Аћимовићи и други.
   У Дебљачком Крају су: Јарановићи, Антонијевићи, Мишићи, Окетићи, Бложићи, Петар Радосављевић-Крнић и други.
   Школа и црква су у средини села, између Шијачког и Јаранског Краја.

   Име селу.

   -Не прича се ништа о имену села, а крајеви су, изузев Дебљачки, названи по презименима породица у њима.

   Старине у селу.

   -У селу постоји Маџарско Гробље и Селиште. За Селиште се прича, да су ту некада становали Цигани, па се одатле разишли и од тада остало име Селиште.
   У крају села под самим Космајем има развалина од манастира Тресија.

   Постанак села и пореколо становништва.

   Прича се, са су у селу старинци ове породице:
   -Чекићи***,
   -Катићи***,
   -Милосављевићи***,
   -Павићи***,
   -Антонијевићи***,
   -Стојковићи***,
   -Јарановићи***,
   -Старинчевићи (Павловићи)***,
   -Платонићи*** и
   Тодоровићи***.
   За остале породице се зна одакле су досељене:
   -Жујовићи, Окетићи, Обреновцићи и Мишићи су пореклом од Сјенице, из села Корита. Катићи су их настанили на месту, где су им данас куће – под Космајем а са обе стране потока Мале Тресије. Преци су њихови, доселивши се у ово село, у почетку чували Катићеве овце а Антонијевићима свиње. Зови их „Арнаутима“***.
   -Банковићи су пореклом од Сјенице, из села Шароње***.
   -Кандићи су досељени из југоисточне Србије, од Ниша***. Отуда су и:
   -Цветковићи („Бугари“)***.
   -Бугарчићи*** и
   -Ивковићи***.
   -Алексићи („Цинџарини“) су од Призрена***.
   -Павловићи („Швабићи“) су „из прека“ ***, одакле су и:
   -Поповић Васа („Шваба“)***,
   -Стошић Милан*** и други.

   ***Не каже се ни за једну породицу коју славу славе.

   Reply

6. 10. децембар 2013. у 20:06

   Милодан

   Порекло становништва села Дрлупе, Градска општина Сопот – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

   Положај села.

   -Ово село је на неколико коса између Турије и Сибничке Реке.

   Тип села.

   -Село је врло разбијено, разбијеније од Рогаче.

   Постанак села и порекло становништва.

   Најстарије породице (старинци) у Дрлупи су ове:
   -Сирковићи, Љубичићи, САвићи и Благојевићи су иста породица***, затим:
   -Пауновићи*** и
   -Гачићи***.
   Остале су породице десељене:
   -Драговићи су из Драгана (качерски срез)***.
   -Матићи су из Бихора, одакле им се доселио предак Милован, који је, веле, имао 12 синова и био кнез у селу, а када се доселио наишао је на Сирковиће и остале старе породице, чије су куће биле на данашњем Селишту. Прича се, да је од породице њиховог претка Милована, када је ћесар уништио ово село, остало само једно дете – Костадин, који се склони у Неменикуће, где је одрастао и доцније, оженивши се, имао сина Стојадина а овај Мату. Из Неменикућа Мата оде у Рогачу, а из Рогаче, дознавши за своју старину, оде у село Дрлупу, где је чувао говеда и тек, када је био у 40. години, ожени се девојком из породице Драговића и роди 4 сина, од тога су данашњи Матићи*, слава им је Трифундан.
   *Из исте су породице, како веле, Синђелићи у Ропочеву, а има их и у Вранићу.
   Познији досељеници:
   -Лазићи су из села Понора, Нишавски округ***.
   -Антоније „Бугарин“ је свакако из новоослобођених крајева.
   Неки су се доселили из Пиносаве и других места.

   ***Не каже се коју славу славе.

   Reply

7. 10. децембар 2013. у 21:05

   Милодан

   Порекло становништва села Сибница, Градска општина Сопот – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

   Положај села.

   -Село је са обе стране Сибничке Реке, десне притоке реке Турије.

   Тип села.

   -Село је подељено у три краја, Горњи, Доњи и Брђански Крај.

   Име селу.

   -Име Сибница је, веле, по томе, што је у селу постојала кула у коју је, приликом градње, сипано блато, те отуда Сипница а затим Сибница.

   Старине у селу.

   -У селу постоји Маџарско Гробље. На њему је било камења, које је употебљено за градњу цркве, а ту су ископаване људске кости, лобање и др. Код Сеоне у атару овог села причају да је било село Сеоница, које је доцније нестало. Ту је близу Манастирина, где је постојао манастир. Прича се, да су калуђери тога манастира заклали дете, које су ту хајдуци склонили. Због тога хајдуци поубијају калуђере, те манастир поропадне а затим је и село Сеоница уништено. У атару овог села (Сибнице) постоји Селиште, где је најпре било данашње село Сибница, па је одатле, због турског зулума, измештено на садашње место. Онда су, веле, у селу биле 4 куће. Ту су данас ливаде и њиве. На Селишту су при орању становници налазили вериге, тестије и др. Хан, где су за време Првог устанка, поубијани Турци, био је поре д рума, који је водио кроз село а близу данашњег дућана према чесми.

   Постанак села и порекло становништва.

   У селу су најстарије породице:
   -Иванковићи*, Поп-Лазићи или Обрадовићи, славе Никољдан.
   *За њих се прича да су први у селу на кући озидали оџак (димњак), дотле се све куће биле лубаре.
   -Мандићи и Милијановићи су једна породица, Никољдан.
   -Скорупановићи, Никољдан.
   -Марковићи или Павловићи, Никољдан.
   За остале породице се зна одакле су досељене:
   -Митровићи су од Сјенице***.
   -Црњаковићи или Радојковићи, за њих се не зна одакле су досељени, прадед име је дошао у Горњи Крај села, по причању неких, личе да су од Сјенице***.
   -Станојевићи и Радовановићи по старом презимену а сада:
   -Милосављевићи или Милићи пореклом су из неког села близу планине Јелице, Чачански округ; одкуда је дошао њихов прадед Станоје. Тамо су, веле, „око заранака“ убили Турчина и најпре дошли у село Влашку и ту провели лето. За време неке бежаније долазили су до села Жаркова, па се портом вратили, не прелазивши „преко“, и настанили до данашњег гробља у селу Сибница; одатле касније пређу на место где су им данас куће. За време бежаније бежали су и у Срем и тамо неко време били близу Новог Сада. Данас их зову „Арнаутима“***.
   -Ристивојевићи су дошли из Овчина, Рачански срез***.
   -Кујунџићи су из Рековца, одакле им је дошао прадед, Никољдан.
   -Миладиновићи су дошли из околине Пирота пре 80-100 година***.
   -Тодоровићи су из Јагодине, дошли су када су Катићи владали у Рогачи, зову их „Бугарима“, Аранђеловдан.
   -Станисављевићи су са Косова, из околине Вучитрна, дошла су два брата пре око 60 година, зову их Косовцима, станују у Брђанском Крају, Никољдан.
   -Стевићи су из сел Присјака, Нишки округ одакле им је дошао предак пре 50-60 година као занатлија – колар; зову их „Бугарима“, Стевањдан.
   -Маринковићи су из Заладинаца, Нишки округ, дошао им дед Миладин, и њих зову „Бугарима“, Ђурђевдан.
   -Ранковићи, за њих се не зна одакле су, живе у Горњем Крају, Јовањдан док они што живе у Доњем Крају славе Стевањдан.
   -Јоксимовићи, Спасојевићи или Пајчићи су једна породица, преселили су се из Гараша***.
   -Станковићи су из села Кошарња на путу између Врања и Куманова, предак им пре 50 година дошао као дунђер и ту остао, Аранђеловдан.
   -Павловићи (Златко) су од Зајечара***.
   -Милосављевић Владислав је из Солотуше, Ужички округ, по занимању пинтер***.
   -Аксентијевић (Петар) је из Баната („Шваба“)***.
   -Младен (не каже се презиме) „Тишлер“ је из „прека“ („Шваба“)***.
   -Драгутин је дошао од Ужица пре 10 година, занатлија – терзија***.
   -Дамњановић (Риста) је дошао око 1866. године из Велеса у Македонији („Цинцарин“)***.
   За старе породице и старије досељенике, прича се, да су 1813. године бежали у Срем и у Купинову пробавили 3 године.

   ***Не каже се коју славу славе.

   Reply

8. 12. децембар 2013. у 21:10

   Милодан

   Порекло становништва села Ресник, Градска општина Чукарица – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

   Положај села.

   -Ресник је на једној коси, која се од Авале пружа према северозападу. Куће су по темену косе и по њеним благим странама према Раковичком Потоку и Топчидерској Реци.

   Воде и клима.

   -Воде пију са чесама, из бунара и са извора. Познати су: Сикиљевац, Стублина (у Орловцу), Рибник, Бунар у Пландишту (извор), Ладна Вода, Брестови, Пашин Бунар, Кадијин Бунар и др.
   Ово је село ниже у односу на оближња села те се не осећа толика хладноћа као у њима. Од ветрова Савац (запад) доноси кишу, устока је најјача а северац најхладнији.

   Земље, паша и шума.

   -Земље за обрађивање имају око кућа и ван њих, а на местима: Орловцу, под-Авалом, Пашиним Њивама, Кречанама (поглавито луг) Мариним Пурама и др.
   Шуме имају мало и то по Орловцу, те већином дрва купују од становника околних села.
   Општинске земље, утрине, имају по : Орловцу, Гају, под-Авалом и Малом Забрану. На тим местима имају и пашу за стоку.

   Тип села.

   -Село је разређеног типа, подељено у два краја; Горњи и Доњи. Дели их сокак, који попречно пресеца косу, на којој је село и јаруга, управо шира долиница, у којој је стара чесма овог села. Сокак је широк 10-15 корака.
   Куће су у крајевима разређене, а све у близини сокака и путева, који воде кроз село, а широки су 10-15 или 15-20 корака. Куће су већином даље од ограде, која је према сокаку, имају обично простране дворове и уз њих су често воћњаци. Растојање између њих је како где, 40-60 корака или више. Збијеније куће су местимично у Доњем Крају ближе чесми и другде. Презимена становника су различита у крајевима села.
   У селу има око 180 кућа.

   Име селу.

   -Прича се, да је село Ресником названо по чесми, која је старија од свих становника (породица) у селу а звала се Ресник. Градили су је, веле, Римљани а по некима Маџари.

   Старине у селу.

   -На месту, где је данас „запис“, прича се, да је била црква. Ту је и место звано Манастирине. У селу постоји Маџарско Гробље, које је у близини Горње Мале, где је сада сеоско гробље; на њему нема никаквих остатака.

   Постанак села и порекло станоништва.

   Прича се, да су најстарија породица у овом селу:
   -Јеличићи или Ћалићи, сада Петровићи. За њих се не зна одакле су дошли. Њихова је прва кућа била близи данашње чесме, за коју веле, да је старија од садашњег села и од ових Петровића; близу ње до скора је био велики брест. Око ове чесме биле су куће најстаријих породица у селу, Јовањдан.
   -Заркуловићи су по старини први иза претходних. Ова породица је изумрла (Дача-Дамјан).
   За све остале породице се, углавном, зна одакле су досељене:
   -Алексићи (Недељковићи, Пауновићи, Манојловићи и други) су пореклом „Косовци“ одакле су дошли пре 120 година због зулума, Никољдан.
   -Рњићи*, сада Матићи, дошли су из села Леваја, које је веле у Ужичком или Рудничком округу (?). Предак име је убио Турчина и овамо побегао пре 120 година, Ђурђевдан.
   *Њихов предак Иван био, веле, „рња“, тј. имао је расечена уста, те су по томе његове претке назвали Рњићи.
   -Кумрићи (Марковићи, Миљковићи, Радојчићи, Вићентијевићи, Јанковићи, Радовановићи, Живојиновићи и др.) су пореклом из Бојковца (могуће је Бољковци, Горњи Милановац, оп. Милодан), који је у околини Аранђеловца(?), Аранђеловдан.
   -Митровићи или Ча-Јоцини, за њих се не зна одакле су дошли, по причању личе на Косовце, Митровдан.
   -Миловановићи су дошли из околине Врања***.
   -Филиповићи су из Леваја. Њиховог претка Филипа довео је Иван Рња, Никољдан.
   -Аџићи по старом а сада Јеремијићи, Маринковићи и др. Причају да им је предак био Румун-Влах, само се не зна одакле је. Када је дошао, у селу био је спахија, који му је дао један део земљишта – „кључ“- који је он искрчио, Никољдан.
   -Радојчићи су, по причању неких, из Бољеваца у Срему а Богић В. А. је забележио ово о њима: „А породица садашњијех Радојчића, веле, да је постала од неког Маџара, који је овде пребјегао из аустријске војске, па се овђе настанио са 5 синова“***.
   -Милићевићи по старом а сада Марковићи пореклом су, као и Радијчићи, из истог места, Бољевца у Срему. Аранђеловдан.
   -Митрићи или Пророковићи (Пророк Митар) по старом а сада Мијајловићи су пореклом из Атенице-Драгачево. Њиховог претка, деду довела је мајка отуда, пошто се у Реснку преудала у Пророковиће. Веле да има 100 година, како им је дед дошао „озго“. Онда је у селу било 15-20 кућа и село је имало спахију, који је давао земљиште досељеницима. Сада славе Аранђеловдан а слава Пророковића је Ђурђевдан.
   -Миленковићи а сада Миљковићи пореклом су из „Арнаутлука“, од куда им је прадед доша, по мајци су Кумрићи, Јовањдан.
   -Срећковићи а сада Живојиновићи, Гајићи и др. Су пореклом „Бошњаци“, мада су Срећко, Гаја и Мијајло рођени у Губеревцу а имају своје родове у Бељини (Космајски срез), Трифундан.
   -Полугићи а сада Тривуновићи и Милићи су пореклом из околине Чачка, Лучиндан.
   -Шаргићи су пореклом Сјеничани. Тамо им је дед, Кара-Радован, био сточар, па када наиђе Турчин на стоку, пси појуре Турчина, овај обије пса а Кара-Радован убије Турчина и због тога побегне. Потера сву стоку собом, прода је успут и са породицом дође у Кнежевац и ту поче надничити код Турака. Његов син Илија (дед старцу Јовану Шаргић, који има 84 године) дође из Кнежевца у Ресник и ожени се из породице Филиповића. Када је он дошао у Реснику је било 17 глава војника, који су војевали а мање кућа; затекао је све досадашње поменуте породице. Од тог Илије воде порекло сви Шаргићи***.
   -Николићи (Радивоје) су пореклом из Карановца (Краљева); дошао им прадед Риста са сином Николом због сиромаштине; тражио боље и питомије место***.
   -Сремечевићи или Марјановићи, Јовановићи и Симићи су из Срема – Бољеваца. Јован и Живан, чији је отац био Сима, дођу у Ресник и настане се а Стојан и Алекса, који су били браћа од стричева остану у Београду. Имају род у Сремчици, Аранђеловдан.
   -Митићи су дошли у време Карађорђа из Врбице близу Аранђеловца, Никољдан.
   -Анокићи по старини, сада Недељковићи су пореклом из Чачанског округа, Ђурђиц.
   -Тацићи су из Остружнице, дошли пре 90-100 година. Њихов деда Танасије (Таца) гонио је и убијао Турке у друштву са Ђорђем Г. Вијиновићем из Железника, Алимпијевдан.
   -Ђурићи („Ђуро Бугарин“) су од Лесковца. Њихов је предак дошао пре 70 година као дунђер и ту се настанио, Стевањдан.
   -Јанковићи (Младен), предак им пре 60 година правио ћумур, па потом као младић служио у селу и ту се оженио, Никољдан.
   -Јоксимовићи (Вићентије) воде порекло од пасторка, кога је мајка пре 60 година довела из Жаркова, пошто се преудала у Реснику, Св. Враче.
   -Игњатовићи су дошли пре 50 година од Приједора у Босни или из Костајнице, Никољдан.
   -Ристићи, предак Стеван Моравац дошао пре 40 година из Лоћике, Белићки срез да служи у селу, где је и остао, Ђурђиц.
   -Јовановић Марко из Белог Потока, дошао пре 40 година, Мратиндан.
   -Бркљачи су из Лике, из места Зрмање, дошли пре 30-40 година због сиромаштине, Јовањдан.
   -Богић Миливоје је из Страгара. Пре 20 година служио у селу и потом заостао као доводац, Никољдан.
   -Богић Петар („Шојка“) је из Баната, дошао пре 18 година, земљорадник, Ђурђевдан.
   Новијох досељеника у Реснику нема много, као у околним селима; Кнежевцу, Железнику и др. Због тога, веле, у Реснику има више домородаца Шумадинаца но других.
   За време бежаније 1813. године сви сзу бежали „преко“ и потом се вратили, али су многи тамо и остали те и данас знају за своје сроднике у Земуну. Сурчину и другим сремским местима.

   Reply

9. 13. децембар 2013. у 21:25

   Милодан

   Порекло становништва насеља Жарково, Градска општина Чукарица – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.

   Положај насеља.

   Ово насеље је на заравњеној пљошти, која се поступно спушта према равници Макишу, а са обе стране јаруге Провалије, чији поток тече у Макиш. Од Београда је удаљено 7 километара.

   Воде.

   -Река Сава само при надоласку, када прелије насип, који иде кроз Макиш, плави ливаде сеоске.
   У средини јаруге има два извора (чесме), са којих пију воду готово пола становника овог села. Један је извор, звани Провалија, при свршетку истоимене јаруге у Макишу; служи за пиће а њима наводњавају и баште, којих има при крају јаруге. Близу села је доста јак извор Репиште, чија се вода употребљава за пиће и наводњавање башти, којих ту има доста. Вода је у тим изворима доста јака. У селу има и бунара, око 10, али се вода пије само из четири. Изван села има још неколико познатих извора: Жењиковац је на четврт сата хода од села, а поред лазаревачког друма, појавио се пре 4 године и био врло јак извор али је трајао свега три месеца, а сада му се готово и не зна место. Бела Вода је 10 минута далеко од села, а поред лазаревачког друма. Некада је вода у том извору била доста јака, да се са даљине око 5 километара чуло како вода тече; али је нестанком шуме умногоме опала, мада је и даље јак и служи за пиће и заливање башти. Бунарић је пред механом на друму лазаревачком. Тај извор име везе са извором Провалијом. Кад се у Провалији затвори једна рупа, онда Бунарић ослаби. Змајевац је на западној страни села, далеко 10 минута хода. Вода је у том извору најбоља, те се и један део становништва, коме је ближи извор Провалија, служи водом са овог извора. Око села има још десетак изворчића, који се повремено јављају. Од њих је најачи Пејчина Вода, на пола сата хода према Београду.

   Земља, паша и шума.

   -Становници имају доста земље за обрађивање, а подељена је у два потеса, један на јужној а други на северној страни, један засејан кукурузом а други пшеницом и то се сваке године редовно мења. Највише место се зове Баново Брдо у северном и Петлово Брдо на јужној страни села.
   Пашњака има доста: Алуге – су на југоисточној страни села, Једен – на северозападној у Макишу. Сви пашњаци су општинска својина.
   Шуме има мало и то; на источној страни села је млада храстова шума а на јужној је стара, такође, храстова али је ретка. Земље за обрађивање је доста родна. Јеној породици, да умерено живи, потребно је 5-6 хектара земље и да има заједничке паше, као данас.

   Тип насеља.

   -Жарково спада у ред села збијеног типа. Куће су дуж главног пута, који кроз село води, као и поред сокака, који на пут – главну улицу – излазе. Најближе су куће 4-5 метара а најудаљеније 50-100 метара. У близини су куће међусобно издељених задругара, који су од појединих зграда у двору (например штале) начинили кућу. Разређеније су куће на ободима насеља.
   Село ма заселак Чукарицу, далеко од села, идући Београду, за 45 минута хода. Од пре неколико година почела се нагло ширити и сада изгледа као варошица; у њој има око 400 становника, већином радника. У Жаркову има око 260 кућа, а на Чукарици око 30 кућа.

   Станови – трла.

   -Само њих неколико (4-5) имају ван кућа на општинској утрини станове, у којима држе стоку. Код стоке је обично слуга, а млеко доносе кућама.

   Име насељу.

   -Жарково је названо по некоме Жарку, јер се раније помиње као Жарково Село. Прича се да је Чукарица названа по некоме Стојку Чукару, који је био из Београда и ту дуже времена држао механу.

   Старине у насељеу.

   -Ван села постоје два Селишта у репишкој јарузи, једно са једне а друго са друге стране јаруге. Ту је било село Репиште. Више Беле Воде има трагова зидина, одакле су сељаци вадили, веле, римску циглу. Ту су налазили и златне новце. Изгледа, као да је ту била каква варош.

   Порекло становништва.

   У овом селу-насељу има неколико старих породица – старинаца – за чије се порекло не зна. То су:
   -Одабашићи*, а по староме Кнежевићи, Лазаревдан.
   *Један од њихових предака био је весељак и забављао Турке. Кад бо огрнуо „бињиш“, личио је на Турчина Одабашу, који је био механџија у селу. Због тога је назван Одабаша, а потомци Одабашићи.
   -Старчевићи, Лучиндан.
   -Милошевићи-Животићи; Мишићи су дошли, веле, из збегова, Никољдан.
   -Митровићи Благоје и Милан – Мицко, Никољдан.
   -Чедићи***.
   За остале породице се зна одкуда су досељене:
   -Јанкарићи – „Ере“, дошли „одозго“, од Ужица, Ђурђевдан.
   -Јоксимовићи – „Арнаути“ су из данашње Старе Србије, северозападно од Косова. По својој физиономији личе да су отуда, што и мештани запажају, Св. Врачи.
   -Танасковићи – „Арнаути“ су од Бијелог Поља. Св. Врачи.
   -Милинковићи – „Арнаути“ су од Бијелог Поља, Јовањдан.
   -Спасеновићи су од Тетова, Никољдан.
   -Ђорђевићи су од Јавора, Ђурђевдан.
   -Пантићи су „из прека“, Ђурђевдан.
   -Божићи су из Лике – Хрватске, Никољдан.
   -Влајићи су „из прека“, Петровдан.
   -Настићи су „из прека“, Никољдан.
   -Влајићи други (Коста, Милош, Ђорђе и Павле) су из Шумадије, Ђурђевдан.
   -Пантелићи су из Земуна, Јовањдан.
   -Голубовићи су из Врања, предак им радио у селу па се ту, пре 70 година, окућио, Никољдан.
   -Огњановићи су из Македоније, од Кичева, Никољдан.
   -Младеновићи или Чупићи су од Ниша, предак био слуга у селу, Никољдан.
   -Тодоровићи су од Тетова, Јовањдан.
   -Савковићи су из Крушедола, Лазаревдан.
   -Ивезићи (механције) су од Нове Вароши, Никољдан.
   -Ћирићи су из југоисточних крајева, јер су им преци у говору „заносили као на бугарски“, Стевањдан.
   Тако и:
   -Крстићи – „Бугари“, преци им носили шубаре, а по физиономији личе, да су из југоисточних српских крајева, мада се не опажа она округлина лица као код осталих, Аранђеловдан.
   -Николићи – „Бугари“, Никољдан.
   -Алексићи – „Бугари“, Никољдан.
   -Крстићи, нису исти као претходни, Никољдан.
   -Крстић Стеван, Никољдан.
   -Вељковићи -„Бугари“ су од Соко Бање, Никољдан.
   -Калмар Ђорђе је из Мађарске, пореклом Мађар, синови почели да славе Стевањдан.
   -Васиљевић Никола је из Бељине, Ђурђевдан.
   -Тодоровић Јован је из Лике – Хрватска***.
   -Тодорвић Јован је из Босне***.
   -Јовановић Милан је из Жупањца, Јовањдан.
   -Стојановић Трајко је из Старе Србије, Ђурђиц.
   -Стојановић Бошко је из Охрида – Македонија, Алимпијевдан.
   -Миловановић Михајло је од Крушевца или Јагодине, Аранђеловдан.
   -Радићи су из Трна у Бугарској, Аранђеловдан.
   -Марковић Никола – „Рват“ из Лике, Никољдан.
   -Бањалићи су из Старе Србије, Ђурђиц.
   -Маричић (Михајло) је из југоисточне Србије, Никољдан.
   -Провиђел Јован је из Пријепоља, Ђурђевдан.
   -Петровићи су из Земуна***.
   -Петровићи други су „из прека“ (из Патровчића), Ђурђевдан.
   -Павловићи (Ђока и Мита) су из Белегиша у Срему, Стевањдан.
   -Селачки Урош је из Баранде код Панчева, када се доселио носио је дугу косу а на оделу велика округла дугмета, Јовањдан.
   -Савићи су из југоисточних српских крајева, предак има говорио „као на бугарски“, Ђурђевдан.
   -Павловићи (Љубисав, Јован и Миливоје), предак Петар „Швапче“ дошао из Железника у ово село као доводац, старином су „из прека“: Поред надимка „Швапче“, да је старином „из прека“ мисле и због тога што је свирао гајде, а то је, веле, нарочита одлика Срба из Војводине, Лучиндан.
   -Томић Аксентије је „из прека“, Стевањдан.
   -Димић Пера је из Старе Србије или Македоније, Митровдан.
   -Стошић Пера, исто као и претходни, Никољдан.
   -Савић Лаза, исто као и претходни, Никољдан.
   -Петковић Андрија је из Блатова код Пирота, Аранђеловдан.
   -Ружић Стеван је „из прека“, Ђурђеван.
   -Петровић Стојан је из Водичева код Новога у Босни, одрастао у Румовцима у Кнеж-Пољу, овде дошао пре 44 године, Пантелијевдан.
   -Јелисавац Милан је из Малог Водичева код Новога -Босна, Јовањдан.
   -Петровић Иван је из Слабиње у Крајини-Босна, Јовањдан.
   -Арсеновић Светозар је „из прека“, Ђурђевдан.
   -Гајић Живан је из Белегиша у Срему, Аранђеловдан.
   -Остојић Паја је из источне Србије, неки веле да је од Јанкарића, Аранђеловдан.
   -Петровић Милан је из Старе Србије, Св. Петка.
   -Симадиновић Сава је из Старе Србије***.
   -Младеновић Јован је из југоисточних крајева Србије, радио као дунђер, Никољдан.

   ***не каже се коју славу славе.

   Reply

10. 27. март 2014. у 23:50

    Grabovac

    Поштовање свима,

    пратећи ове постове наишао сам на једну недоумицу која ме се лично тиче, па бих вам био захвалан на помоћи. Наиме, потичем из села Грабовац, општина Обреновац, породица Чолић, а наведена породица, заједно са Бранковићима и Танкосићима, потиче од фамилије Николић досељене отприлике половином 18. века из Дробњака. Поменути подаци се налазе у литератури на сајту, а лично сам их и потврдио причајући са старијима у мом селу. Такође, старине су ми рекле да су Николићи, пре досељавања у Грабовац, а након одсељавања из Дробњака, једну или две генерације живели негде у околини Ваљева. Тај податак се опет, по мом мишљењу, поклапа са подацима на сајту према којима Николићи воде порекло од Марковића из села Таково, општина Уб, који су се доселили из Дробњака у првој половини 18. века. Наравно, Уб и Ваљево нису баш исто, али су довољно близу, па сматрам да је тај део приче тачан.

    Међутим, према подацима са сајта, од Марковића из Такова се Бранко преселио у Грабовац, тако да би било логично да од њега директно воде порекло Бранковићи. У том случају, презиме Николић једноставно не постоји, нити се може разумети како су настали моји Чолићи и Танкосићи, друге две гране породице Николић. Наравно, постоји могућност да су се те две породице од Бранковића одвојиле једну или две генерације касније, али опет презиме Николић једноставно нестаје.

    Био бих веома захвалан ако неко може да ми помогне или ме упути на одговарајућу литературу.

    Reply