Насеља Града Београда

249 коментара

1. 28. август 2014. у 22:04

   Милодан

   Порекло становништва села Ковачевац и Границе (у време писања књиге заселак Ковачевца), Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Смедеревско Подунавље и Јасеница“.

   Положај села.

   -Село лежи на пиносавској површи, која је на југозападној страни просечена Великим Лугом. У долини Великог Луга нема кућа; ту су поља и њиве.

   Воде.

   -Служе се већином водом са извора од којих су главнији: Велики Бунар (овај извор користи скоро цео Доњи Крај), Плетеница, Ћелавац, Милошевац и Стрелар. Има и бунара-ђермова, нарочито у Горњем Крају.

   Земље и шуме.

   -Најбоље ливаде и њиве су у Великом Пољу, у пространој долини Великог Луга, затим у Клисури и у Клењу. Виногради су нарочито добри у Дебељаку. Забрана је мање и они су растурени. У Кључевима је општинска шума и утрина.

   Тип села.

   -Ковачевац је насеље разређеног типа, шумадисјке врсте и дели се на два краја: Горњи и Доњи и заселак ГРАНИЦЕ.

   Постанак села и порекло становништва.

   -По предању Ковачевац је млађе насеље од суседног Кусатка. У Лађевцу су били кованлуци породица Маринковића, који су становали у Кусатку. Они из Кусатка пређу у Лађевац на своје кованлуке и оснују село. После њих су дошли Арамбашићи па Грчка фамилија и друге. Преци Арамбашића и грчке фамилије служили су код Маринковића, па су и њихови славу примили: Доцније су се ове породице, услед прираштаја, преместиле и заузеле данашње положаје. Од ових породица су данас:
   -Маринковићи (Живановићи, Јевђенијевићи и Крстићи), славе Ђурђиц. Прадед је дошао из Кусатка, где су им род Кнежевићи и Карићи.
   -Гајићи, славе Ђурђиц. Род су Маринковићима.
   -Арамбашићи, славе Ђурђиц. Прадед дошао са Косова, служио код Маринковића и примио њихову славу.
   -Грчићи (Пауновићи и Милошевићи), славе Ђурђиц. Зову их „Грчка фамилија“. Не узимају се (жене и удају) између себе. Старином су са Косова.
   Остале породице:
   -Чокићи (Влајићи и Ракићи), славе Ђурђиц. Непознато порекло.
   -Ескићи, славе Ђурђиц. Најстарији људи не знају њихово порекло. Миле да су им преци дошли из Босне.
   -Соскићи (Цветићи, Прокићи, Пандуровићи и Ђорђевићи). Славе Стевањдан. Прадед човеку од 80 година дошао из Сјенице – Нове Вароши.
   -Михајловићи (Радивојевићи, Панићи и Микичићи), славе Јовањдан. Непознатог су порекла.
   -Станковићи, славе Петровдан. Доселила се три брата са Косова. Један дошао овде, други у Кусадак а трећи остао у Жабарима, лепенички-крагујевачки округ.
   -Антонијевићи, славе Пантелијевдан. Деда се доселио из Босне.
   -Дамњановићи (Ђукићи, Лукићи и Павловићи), славе Симеундан. Прадед се доселио из Сјенице.
   -Маарковићи (Филипоићи и Пауновићи), славе Св. Петку и Никољдан. Они су Цигани – Роми.
   -Јевтићи, славе Никољдан. Пре 60 година деда дошао из Босне.
   -Бујушевићи, славе Никољдан. Деселили се из Рокца, ужички округ.
   -Величковићи, славе Никољдан. Пре 40 година се доселили из Врапчева у Бугарској.
   -Белошевићи, славе Никољдан. Доселили се пре 40 година из Ивањице.
   -Благојевићи, славе Никољдан. Пре 50 година се доселили из Амерића, космајски округ.
   -Савићи, славе Мратиндан. Доселили се из Левча.
   -Петровићи, славе Аранђеловдан. Предак се доселио као слуга из Претока – Гружа.
   -Тасићи, славе Аранђеловдан. Доселили се из околине Ниша.
   -Благојевићи, славе Аранђеловдан. Доселили се из Црне Горе.
   -Јовановићи, славе Стевањдан. Доселили се из Срема.
   У засеоку, данас засебном селу, Границама су:
   -Мартиновићи (Томићевићи и Обрадовићи), славе Јовањдан. Старином су од Сјенице, где су дошли вероватно из Црне Горе.
   -Богдановићи (Лукићи) су старином од Сјенице. Не каже се коју славу славе.
   -Здравковићи, славе Никољдан. Доселили се пре 80 година од Зајечара..
   Гробље је у Лађевцу.

   Reply

2. 9. септембар 2014. у 19:13

   Милодан

   Порекло становништва села Пударци, Градска општина Гроцка – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Смедеревско Подунавље и Јасеница“.

   Положај села.

   -Село се налази на рипањској површи, коју су регресивном ерозијом дубоко усекли горњи токови притока потока Осовља. Сеоске куће су по странама потока, изузетак чине школа, судница и механа, који су у самој долини.

   Воде.

   -Употребљава се вода са извора: Глога, Осовља, Врбља и Извора у Старом Селу. Мање се употребаљава вода са ђермова.

   Земље.

   -Најбоља имања су у Оградама и Петровим Ливадама.

   Тип села.

   -Село је шумадијски разређено. Подељено је на крајеве. По крајевима су куће груписане поред путева, који се пружају кроз село и воде од Гроцке до Младеновца и Умчара, као и поред сеоских улица. Крајеви су: Горњи, Илински, Величковића и Маторчића.

   Старине у селу.

   -Северозападно од села је „Старо Село“ где је, по предању, било некада старо сансеље.

   Постанак села и порекло становништва.

   -Село је најпре било у долини „Потока“, одакле су се по ослобођењу исељавали по његовим странама, на оцедито земљиште.
   У селу су ове породице:
   -Ђорђевићи, славе Јовањдан. Најстарији досељеници, непознатог порекла. Њихове куће су у долини „Потока“.
   -Величковићи (Ранковићи) славе Никољдан. Њихов чукундеда се доселио из Куча, Црна Гора.
   -Лазаревићи, славе Никољдан. Прадед се доселио из Корита, између Пештера и Бихора.
   -Мратиновићи (Недељковићи), славе Никољдан. Род су Лазаревићима.
   -Стевановићи (Радоичићи, Глишићи и Илићи), славе Илиндан. Прадед човеку од 60 година доселио се из околине Лесковца. Једно време живео у Умчарима, одакле се овде доселио. Прадед је био костреџија и правио вреће. Станују у Илинском Крају. Крај назван по Крсној слави.
   -Маринковићи, славе Ђурђиц. Стара породица. Бежали „преко“ и отуда се доселили у Пударце. Од Маринковића су:
   -Матејићи;
   -Марковићи;
   -Маторчевићи од којих су;
   -Пантелићи.
   -Павловићи и Јеремићи, славе Никољдан. Доселила се два брата, Ђурађ и Јеремија из Куча у Црној Гори. Од Ђурђа су Павловићи од Јеремије – Јеремићи.
   -Пејчићи (Ђурићи), славе Св. Врече и Никољдан. Прабаба се доселила из Гроцке, удала се овде и довела синове Петра и Миту. Старином су из „Ерске“ а у Гроцкој су им род Пејчићи.
   -Станојевићи (Цигани-Роми), славе Св. Петку. Доселили се из околине.
   -Илићи, славе Ђурђевдан. Деда се доселио из Босне, овде служио и ушао жени у кућу.
   -Јевтићи, славе Ђурђевдан. Непознатог су порекла.
   Гробље је у Илинском Крају.

   Reply

3. 17. септембар 2014. у 19:51

   Милодан

   Порекло становништва варошице Умчари и села Живковац, Градска општина Гроцка – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Смедеревско Подунавље и Јасеница“.

   Положај насеља.

   -Варошица се налази северно од Раље, на благим странама пиносавске површи која је избраздана мањим потоцима, левим Раљиним притокама. У долини Раље има неколико кућа а тако исто и на њеној десној обали. На север се варошице пружа готово до првих пударачких кућа тако да су ова два села спојена.

   Воде.

   -Раља нема воде; у последње време корито јој је готово потпуно суво у току пролећа лета и једног дела јесени.
   Становници се служе водом са ђермова-бунара. Извори су: Чесма – у Горњем Крају и Бунар – у Језерцу. Преко Раље је Ракошевац, „лековта вода“.

   Земље и шуме.

   -Најбоље ливаде и њиве су поред Раље, затим Жировљину и Крњем Долу. Виногради су растурени. Трла су раније била у Жировљину и преко Раље, сада су то мали засеоци. Шуме има у Липници, Горици, Потоцима и Оглавку.

   Тип насеља.

   -Умчари се насеље разређеног типа шумадијске врсте; варошица се развија дуж друма за Коларе. Дели се на два краја, Горњи и Доњи. Пре 20 година, одлажењем на имања постали су засеоци Живковац у Жировљину, источно од села, од кога је удаљен 3-4 километра и Милошевац, преко Раље. Дуж главног друма куће су ушорене; ту су школа, дућани и механа.

   Старине у насељу.

   На имању Михаиловића има трагова од „Маџарског Гробља“. Са десне стране Раље, под Казиним Брдом, су места „Кућерине“ и „Селиште“.

   Постанак насеља и порекло становништва.

   -Прве умчарске куће биле су у подножју Садова, у долини потока Липовника. Одатле се варошица ширила на Север и Исток. Пре 20 година одселило се неколико породица у Жировљан, на трла и засновали заселак, који је по кнезу Живку добио име Живковац. Живковац има око 30 кућа. На исти начин, преко Раље, је основан засеок Милошевац, који има 15 кућа. Умчари су проглашени за варошицу 1922. године.
   У овим насељима су следеће породице:
   -Михаиловићи (Јовановићи) су „први ударили колац у овоме месту“, славе Митровдан. Њихов чукундеда Јован доселио се из Бијелог Поља. Када је дошао овде затекао је густу и непроходну шуму. На путу се од њих одвоје и остану у Кусатку Стојаковићи (Бркићи). Род су има Ранковићи у Малом Орашју.
   -Пантелићи су род Михаиловићима, славе, као и они, Митровдан.
   После Михаиловића су се доселили:
   -Јанићијевићи, славе Аранђеловдан. Непознатог су порекла. Њихов чукундеда је довео Живка за кнеза из Лаола.
   -Лукићи (Вукотићи), славе Лучиндан. Преци су им од Сјенице. После пораза у Новом Пазару пошле су многе породице отуда, па се успут задржавале и остајале. Имају рођаке у Калуђерици.
   -Тодоровићи, славе Св. Петку. Деда им се доселио из Малог Орашја, од Сибиновића.
   -Јовановићи, славе Ђурђиц.. Прадед се доселио из Малошништа, нишки-топлички округ. Има их две куће у Живковцу. Звали су их „Врзоглавицама“ због тога што су повезивали – „врзали“ главе.
   -Миленковићи (Цакићи), славе Ђурђиц. Род су Јовановићима.
   -Стефановићи, славе Ђурђиц. Род су Јовановићима. Куће су им у засеоку Живковцу.
   -Душићи (старо презиме Петковићи), славе Ђурђиц. Пореклом су од Сјенице. У доласку су се задржавали у Јарменовцима, Иванчи и Зуцама. Бежали „преко“ за време пропасти Устанка.
   -Милићи (Ковачеви), славе Ђурђиц. Њиховог деду Танасија нашао, као малог, на скели у збегу Мила од Милосављевића, узео га и однеговао.
   -Милосављевићи, славе Ђурђиц. Прадед им се доселио из околине Бијелог Поља.
   -Војиновићи, славе Ђурђиц. Зову их „Московима“. Кажу да су се доселили из Русије.
   -Зарићи, славе Аранђеловдан. Претка довела мати из Биновца.
   -Стаменковићи (Чолићи), славе Аранђеловдан. Деда Чола дошао из „Турске“ и служио код кнеза Живка.
   -Митровићи, славе Аранђеловдан. Прадед Милија дошао из Лугавчине жени на имање.
   -Петровићи, славе Лучиндан. Пре 60 година се доселили из Липовца, Јасеница – крагујевачка, од Петровића.
   -Стојковићи, славе Никољдан. „Бугари“ станују у Живковцу.
   -Мрачићи, славе Никољдан. Прадед се доселио из околине Сјенице.
   -Тодоровићи (Велашевићи), славе Св. Петку. Пре 70 година се доселили из Црне Горе, од Бјелопавловића где имају рођаке, Вуковићи.
   -Пантићи, славе Јовањдан. Чукундада Панта доселио се из околине Сјенице. Имају фамилију „преко“ где су бежали.
   -Петровићи, славе Јовањдан. Деда човеку од 60 година доселио се из Ковина у Банату.
   -Петровићи, славе Петровдан. Предак дошао жени у кућу из Сенаје.
   -Петовићи, славе Ђурђевдан. Прадед се доселио из Стојника, Јасеница.
   -Јовановићи („Ере“), славе Никољдан. Човеку од 60 година доселио се деда из Мутња у Качеру. Род су им Ракићи у Клоки, Јасеница и Младеновићи у Брестовику.
   -Стевановићи, славе Ђурђиц. Доселили се из Рожанца, посавски округ.
   -Лекићи, славе Јовањдан. Отац се доселио из Кикинде. Зову их „Швабама“.
   -Петровићи, славе Ђурђиц. Доселили се 1885. године из Куманова.
   -Станојевићи, род су Михаиловићима (Мишићима), славе, као и они, Аранђеловдан.
   -Мијаиловићи (Мишићи), славе Аранђеловдан. Човеку од 70 година деда се доселио из Малошишта, нишки-топлички округ.
   -Радосављевићи, славе Св. Василија. Непознатог су порекла.
   -Петровићи, славе Јовањдан. Отац се доселио из Забеле (трнски округ) пре 50 година.
   -Лазићи (Мутавџићи), славе Јовањдан. Старином су од Косова. Њихови дедови су били мутавџије.
   -Митићи, славе Никољдан. Доселили се пе 3 година из Сејаца, прешевски округ.
   -Николићи (Крајинци), славе Јовањдан. Деда се доселио из околине Неготина.
   -Михаиловићи (Радојичићи и Шаковићи), славе Јовањдан. Станују у засеооку Живковцу. Њихов отац доселио се из Загарача код Даниловграда. Често су се сељакали и најзад се населили у Живковцу.
   -Ристићи, славе Никољдан. Деда Живко доселио се из Радоњице, лесковачки-врањски округ. Побегао од Турака и овде првио ћуприју.
   -Маринковићи (Милићевићи), славе Никољдан. Пореклом су са Косова.
   -Вучићевићи, славе Митровдан. Доселили се из Мајдана, Таково.
   -Петровићи, славе Малу Госпојину. Отац се доселио пре 60 година из Дола, Пјешивци. Прво служио у Жабарима, Јасеница – код Парезановића, дође овде и добије од капетана четири ланца земље.
   -Симићи (Дрењаци), славе Мратиндан. Доселили се из Босне.
   -Марјановићи, славе Мратиндан. Доселили се пре 60 година из Јагодине. Овде и у околини служили.
   -Јаношевићи, славе Никољдан. Доселили се из Кулича.
   -Димићи, славе Аранђеловдан. Доселили се из Великог Села код Панчева.
   -Жикићи, славе Лазаревдан. Деда им се доселио из Гроцке.
   -Ђорђевићи, славе Никољдан. Предак дошао жени у кућу из Друговца, од Станића.
   -Миловановићи, славе Аранђеловдан. Отац абаџија се доселио из Бадљевице.
   -Миленковићи, славе Никољдан. Род су Мрачићимма.
   -Николићи, Цигани-Роми, доселили се из околине.
   -Ђорђевићи, славе Никољдан. Цигани-Роми, станују у Циган-Мали. Трговци и земљорадници.
   -Шкемберовићи, славе Никољдан. Станују у Циган-Мали. Доселили се из Петријева.
   -Ивковићи, славе Никољдан. Прадед се доселио из Баваништа, где имају рођаке.
   Село има два гробља; у Горњем Крају, где се сахрањује цело село и у Живковцу, где се сахрањују само из овог засока.

   Reply

4. 19. септембар 2014. у 20:13

   Милодан

   Порекло становништва села Јагњило, Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Јасеница“.

   Положај села.

   -Село се налази на пиносавској површи којом теку мањи потоци Црквенац, Вукалица и Мрчевица. Северно од Мрчевице је река Милатовица до које се пружа сеоски атар.

   Воде.

   -Има четири извора: Вукалица, Црквенац Пајчинац и Видарица. Скоро свака кућа има ђерам и готово се више не употребљава вода са извора.

   Земље и шуме.

   -Некада је у Јагњилу, то памте стари људи, била је тако велика шума, да се од села па све до цркве у Маскару кроз њу ишло. Ситне шуме, цер и граница, сада има у Пољу. Винограда има највише на Стражевици а растурени су и у сеоском атару. Имања има на местима: Пољу, Гају и Мрчевици. Нарочито добрих ливада има у Кленцу, Милатовици и у Великом Лугу.

   Тип села.

   -Сеоске куће су углавном груписане поред сеоских путева и подељено је на Укаљачки Крај, Бељачки Крај и Стражевицу. Стражевица је преко потока Мрчевице и од села је одаљена 10-15 минута хода. Када из овог краја иду у општину или механу, кажу „идемо у село“.

   Старине у селу.

   -На месту „Кућерине“ где је некада било насеље постојала је стара црква, у дворишту Томе Матејића и у близини ње је и извор Црквенац. Нема никаквих трагова од те цркве а у селу није сачувано предање о њој.

   Порекло фамилија.

   -Ивановићи (Ивановићи, Миловановићи и Поповићи), славе Ђурђевдан. Предак Јока се доселио из Колашина. Дошао као стругар, радио по селу, оженио се и остао у селу. Садашњи мисле да су шесто колено од Јоке.
   -Матејићи (Матејићи, Радмиловићи и Лазићи), славе Мратиндан. Пре Карађорђевог Устанка доселили су се Радмило и Лаза из околине Сјенице. У Влакчи су им род Ћирићи, који су тамо остали а ови дошли овде. Са Матејићима су род:
   -Кузмановићи;
   -Дамњановићи и;
   -Петровићи.
   -Александрићи (Мијаиловићи), славе Стевањдан. Не знају одакле су се и када њихови преци доселили. За време збега три брата оду у Рабровац где су им биле колибе и ту остану. То су Миловановићи и Пантићи.
   -Бељаковићи (Бељаковићи, Милојевићи и Симићи), славе Ђурђевдан. Старином су из Дробњака. Од ове фамилије је Стеван Филиповић, који се помиње у Устанку.
   -Дубоњци (Јовановићи и Милошевићи), славе Аранђеловдан. Старо презиме им је Петровићи. Старином су из околине Сјенице. Њихови преци су ратовали уз Хајдук Вељка и једна од њих, враћајући се из Крајине, ожени се из Дубоне, Смедерево; због тога, веле, их зову Дубоњцима. За време поропасти Устнка 1813. године бежали су „преко“. Од Дубоњаца су Аврамовићи у Марковцу, где су отишли на имање.
   -Јанковићи (Игњатовићи, Јанковићи, Радовановићи, Глишићи, Обрадовићи и Филиповићи), славе Ђурђевдан. Прадед Јанко се доселио „од Подгорице“. Старо им је презиме Делибоковићи. Прво су се задржали око Тополе па им се ту не допадне и дођу овде у „ову питомину“. Од старине су им кумови Ровићи у Буковику.
   -Мићићи (Мићићи и Ранковићи), славе Лазаревдан. Прадед са четири брата се доселио из околине Сјенице. Населе се у Међулужју а у Јагњилу су имали трла. Бежали су у Срем где један брат остане а остали се врате. У Међулужју нису остала сва три брата, већ се један пресели у Јагњило, од кога је ова фамилија, а други у Шаторњу – Месаревићи; тећи брат остане у Међулужју и од њега се Месаревићи, са разним презименима.
   Мићићи одржавају старо кумство са Радивојевићима у Реснику, Лепеница.
   -Весићи (Весићи, Баџаковићи, Ђурђевићи, Милошевићи, Вићентијевићи, Радојчићи и Марковићи), славе Лучиндан. Прадед Веса се доселио из Никшићке Жупе. Шесто су колено од Весе. Веса је имао три сина од којих се један одселио на трла у Црквине (Весићи). Има их у Младеновцу (Баџаци). У селу Реснику има Баџаковића, славе исту славу а досељени су из Никшића у првој половини 18. века.
   -Бабићи, славе Никољдан. Деда Никола се доселио из Вете, белопаначки-пиротски округ. Дошао жени у кућу.
   -Крстићи, славе Никољдан., славе Никољдан. Доселили се када и Бабићи из околине Пирота.
   -Коларевићи (Танасијевићи), славе Никољдан. И они су из околине Пирота.
   -Анђелковићи, славе Никољдан. Доселио се деда из Матејевца у околини Ниша.
   -Петровићи („Власи“), славе Аранђеловдан. Доселила се браћа Јања и Павле „од Ћуприје“. Има их две куће у Смрдљиковцу (колубарски округ) где су купили имање и настанили се пре 20 година.
   -Срекићи (Миловановићи), славе Митровдан. Њихов деда Милован служио код Јелића у Азањи; овде се оженио дошавши жени у кућу.
   -Живановићи (Живојиновићи и Гајићи), славе Никољдан. Старо презиме Авакумовићи. Пореклом су из околине Сјенице. Род су са Станисављевићима и Марисављевићима у Горњој Шаторњи. Бежали су „преко“.
   -Ђорђевићи, славе Ђурђиц. Деда се доселио из Чубре, Крајина.
   -Ђурковићи (Милићи), славе Мратиндан. Њихов прадед Ђурђе склонио се од турског зулума. Дошао из околине Сјенице. Од Ђурђа су четврто колено. Имају фамилију у Дубони, Смедерево, где се презивају Новаковићи.
   -Филиповићи (Кнежевићи), славе Ђурђиц. Доселио се пре Устанка од Сјенице њихов прадед Филип са синовима Живаном и Ђуком. Из ове фамилије је кнез Ђука, лепенички оборкнез.
   -Главашевићи, славе Мратиндан. Род су Радмиловићима – Матејићима.
   -Бајићи, славе Никољдан. Прадед Иван побегао од Турака из Крајине. Четврто колено од Ивана.
   -Стекићи, славе Ђурђиц. Непознатог су порекла.
   -Мијатовићи (Марковићи), славе Јовањдан. Непознатог су порекла.
   -Поповићи, славе Ђурђиц. Предак се доселио из Бугарске жени у кућу и примио њену славу. До тада није славио.
   Село има два гробља. У Мрчевици је гробље „Понедељак“ у које се сахрањују и један део из Рабровца. Друго је „Весића Гробље“ за остали део Јагњила и за крај Стражевицу.

   Reply

5. 14. децембар 2016. у 10:25

   IRINA LAZAREVIC

   POTOVANI MILODAN

   U BROVICU POSTOJI SAMO JEDNA PORODICA LAZAREVIC,KOJOJ PRIPADAM,DOELILA SE IZ SELA SUME KOD IVANJICE,ALI OD UVEK JE SLAVILA MITROVDAN,STO SA PROVERILA U CRKVENIM KNJIGAMA…

   Reply

6. 13. април 2017. у 13:08

   Zivka Johansen

   Hei! Moje je ime Zivka Johansen, devojacko prezime Mihajlovic/Mijajlovic. Ja sam iz Vitosevca , srez Nis. Otisla sam u Norvesku 1967 godine i jos uvek zivim ovde. Ja sam bila mlada kad sam otisla iz sela tako vrlo malo znam o mojim predcima. Bila bih jako zahvalna da zasnam nesto o mojim predcima ukoliko neko zna nesto o selu i porodicama Mihajlovic/Mijajlovic i njihovo poreklo. Unapred mnogo hvala. Ljubazan pozdrav Zivka Johansen

   Reply

7. 2. мај 2017. у 16:40

   vojislav ananić

   ГАРДОШ и кула Сибињанин Јанка

   ПОРЕКЛО СИБИЊАНИН ЈАНКА, ИСТОРИСКА РАСПРАВА ИЛАРИОНА РУВАРЦА, ПРЕШТАМПАНО ИЗ »КОЛА« [I, 1901, 463—467, 329-533 и 601-604], БЕОГРАД, ШТАМПАРИЈА ПЕТРА ЋУРЧИЋА, 1901.

   Под горњим натписом приказао је неко у подлистку панчевачке „Народности“, (број 16. од r. 1901.), студију: „Податци ка пореклу Јована Хуњадије (Сибињанин Јанка)“ коју је написао Јован Карачоњи и која је недавно прочитана у мађарском генеалошком друштву.
   „Писац, истина, не каже, вели приказивач, да је Сибињанин Јанко био српскога порекла, али то излази само по себи из оних података које је он прикупио. Пошто не само наша историја, већ и наше народно песништво спомиње и слави Сибињанин Јанка, то ће Карачоњијево резоновање (мисли приказивач) интересовати и наше читаоце, а позванима требало би оно да даде повода (мисли даље неименовани приказивач), да га и критички расветле.”
   Саопштивши за тим у кратко садржај Карачоњијеве студије, апострофира безимени приказивач наше историчаре и довикује им: „Ево благодарна задатка за наше ма и „модерне историчаре“, не би ли могли доказати српско порекло Сибињанин Јанка, чији су се претци, тим завршује приказивач свој приказ, звали Срб, Војк, Радослав и Селибар (Селимир) па су бегајући испред влашког војводе дошли у Угарску и ту добили донацију и племство, за те ће се претке моћи можда доказати, да су од турске најезде тражили склоништа прво у православној Влашкој, па не нашавши га ту, дошли у римокатоличку Угарску, и овде по нужди, која закон мења, и веру променили. Можда би српско порекло разјаснило и то, и то је домисао приказивачева, зашто су се дошљаци Хуњадије тако сјајно узвисили над свима тадањим урођеничким великашима угарским у љутој борби противу Турака. Ови потоњи су у то доба и то зна, а не мисли само приказивач, имали само да бране своју отаџбину, а Хуњадије су сем тога имали можда још много, неизказано много и да освете!”
   Тако неименовани и за цело још млађани приказивач. А држим да је приказивач још млађан или младоуман и знањем још не преоптерећен по томе, што он много што шта не зна, а што би, да је старији и да је боље верзиран у српској литератури, зацело знао и паметовао, и не би истом „модерне историчаре“ (Синишу и Протића) позивао, да нешто ураде, што су старији наши, и ако не баш стручни историчари, каквих данас има и у Београду, Новом Саду и Загребу, а оно тек српски писци и трудбеници, на пољу српске књижевности, већ радили.
   Да данас, кад ово пишем, не бројимо годину 1901. од рођења Христова, већ да сам нешто почео писати ову расправу о пореклу Сибињанин Јанка у прошлом веку, рецимо г. 1888. почео бих ја расправу са питањем: Има ли Србина и српског сина, који не зна за славнога и после Вука Караџића најзаслужнијег српског списатеља у XIX веку, Јована Суботића, и не зна да је тај славни српски син у српском Летопису за год. 1847. написао расправу „Родг Ioанна Хунлдскогљ другчје Сибинннина Јанка“ (в. Летопис М. С,, књ. 77., стр. 42.—61. и књ. 78. стр. 1.—35.)
   Данас пак већ не бих смео тако отпочети и то питати, јер ето има на жалост српских синова, који знају и српском свету приказују шта Мађар Карачоњи о пореклу Сибињанин Јанка пише, а не знају шта је Јован Суботић о том истом предмету пре 53 године у српском „Летопису” написао!
   Покојни Јован Суботић, истина, не каже, да је Сибињанин Јанко био баш српскога порекла већ словенскога, а наиме бугарскога, али ћемо видети на чему је Суботић основао своје мишљење, да претци Сибињанин Јанка произлазе од Бугара, и мислим, да ћу моћи уверити и читаоце, да је темељ трошан и никакав.
   Увек се питало, тим је речима отпочео покојни Суботић своју историску студију, па ни до дан-данас није се задоста одговорило на то питање: Ког је народа син подреклом био славни Јован од Хуњада града, отац исто тако славног, но на више уздигнутог краља Матије Корвина?
   О њега се отимају четири народа: а) римски, доказујући, да је произлазио из староримске фамилије, Корвина, или, да је рођен Влах; б) мађарски, говорећи, да је он био родом Сикул (Zekel), гране народа мађарског; в) славенски, наводећи, да он вуче лозу од пољске фамилије Корвина, и г) немачки, доводећи му порекло од Жигмунда, цара немачког и краља угарскога.
   Највише претеге имали су досад на својој страни Власи; за њи стоји један за све Георгије Фејер у најновије време нашли су Сикули поборника у д-ру Густаву Венцлу; но по оном, што се у тој ствари данас навести даје, чини нам се, да ми Србљи и Бугари у томе најбоље стојимо.
   И пошто је изложио све сведоџбе и документе, и разна мишљења о роду и племену Сибињанин Јанка, пита Суботић на страни 17. поменуте књиге 78. Летописа: „Шта је дакле: (Сибињанин Јанко) Немац? Влах? Римљанин? Сикул? Србин? Бугарин? и, одговарајући на то питање, вели: Не можемо не признати, да по изложеним овде документима најпре и најпре рећи морамо, да је Бугарин, јер краљ Матија син Јанков, каже изриком у дипломи од г. 1459.: „а regibus Bulgariae, atauis nostris”, и даље развијајући, наводећи, и доказујући вели на стр. 22.: и тако по овоме иризнати морамо, да је Јован Хуњадски био народом Бугарин и то потомак бугарски краљева (царева)“; а на страни 31. опет вели: И тако мисао да је Хуњади славенског порекла не само тим да стоји, што највише и најбоље основе има, него и тим што противне мисли или врло слабе или никакве основе немају.
   Покојни Суботић основао је, дакле, мишљење своје о бугарског пореклу, и то краљевском (царском) пореклу, Сибињанин Јанка на дипломи краља Матије од г. 1459. (види и прочитај ту „диплому Георгију Ивановићу (то је Ђорђе, син Иванов, арбанашки Скендербег) и Томку Марнавићу од краља Матије Корвина, издану у српском преводу у Летопису М. С, књ. 72. за г. 1846., на стр. 87.-94.). Покојни Суботић није сумњао и не сумњајући није претходно ни питао ни испитао: је ли истинита или аутентична та диплома краља Матије, или је фалзификована и лажна. Шта више, он на страни 96. те исте књиге Летописа вели, да је диплома та права драгоценост у смотренију извјестија о фамилији Мрњавчића, о којој у нашој повестници досад потпуна тама влада.
   Ну та диплома или листина краља Матије није истинита, већ лажна листина, и ту листину измислио је, сковао и саопштио свету босански бискуп, Фра Иван Томко Мрнавић, у књизи штампаној год. 1632. у Риму под натписом: „Indicia Vetustatis et Nobilitatis familiae Marciae Vulgo Marnavitiae, per Jo. Tomcum ejusdem gentis collecta” etc. (в. од Ивана Кукуљевића у „Arkivu za povjestnicu jugoslavensku“ књ. IX, стр. 242.—265. и у Rady Југославенске Академије, књ. ХХХШ, Армина Павића састав: „Ivan Tomko Mrnavić,” а наиме стр. 119. и 120.).
   Вјекослав Клајић помиње у „Poviesti Bosne“ на стр. 199. и 268. nota 22. две листине од тих Томкових листина и каже за њих да су сумњиве или нешто сумњиве, но Алфонс Хубер у историској студији: Die Kriege zwischen Ungarn und der Ttirkei 1440.—1443., Wien 1886., на стр. 23. у ноти 1. вели: „Die Urkunde Hunyadis von 1448 fiir Georg Marnavich, Grafen von Nissa, Zvornik u. s. w. ap. Kerchelich, Notitiae praelim., pag. 272 (auch Katona XIII, 634)… halten wir, wie’ialle Urkunden fiir dieses Geschlecht, fiir unecht.” [Archiv fiir Ssterreichische Geschichte, LXVIII, 1886, 181].
   И г. Чеда Мијатовић, писац дела: „Деспот Ђурађ Бранковић“ у два дела (Београд 1880. и 1882.) да је мало скептик био те да се на те лажне Мрњавићеве листине није ни обазрео (као што је чинио у I делу на стр. 385.— 387., а у II делу на стр. 13. и 142.—143.), не би ништа био изгубио, а веровање у њ и употреба тих фалзификата потавнела је сјајност и вредност Мијатовићевог дела.
   Може бити, да осем Крчелића није нико ни од угарских историописаца ни од српских списатеља имао у рукама и прочитао поменуто горе дело бискупа Ивана Томка Мрњавића: „Indicia Vetustatis… familiae Marciae vulgo Marnavitiae, штампано у Риму године 1632. Крчелић је прочитао то дело, и Бог би га знао зашто је он нађене у њему листине исписао и места им дао у свом делу: „Notitiae praeliminares” без сваке примедбе о њиховој веродостојности. Из Крчелићевих Нотиција прештампали су после те листине Карачоинаја (Hungaria diplomatica etc) Кашона (Historia critica regum Hungariae) Фејер (Codex diplomaticus regni Hungariae) и остали. A да су писци ти читали листине те у Мрњавићевом делу, а наиме да су прочитали Мрњавићев историски увод у том делу, није могуће, да на први поглед не би увидели, да су листине те скрпљене од самога Томка Мрњавића. Може бити да су где које од тих листина састављене помоћу других правих босанских листина, другим лицима изданим, до којих је босански бискуп могао доћи.
   Приметити ми је на послетку, да је поменуто дело Мрњавићево врло ретка књига, до које није лако доћи. Ја сам пре неколико година сретан био и књигу ту прочитао, а за то сам захвалан доброти познатога Србима г. Ашбота, из Будим Пеште, који ми је књигу ту из неке библиотеке на прочитање послао.
   Толико сам хтео о листинама Мрњавићевим у опште да кажем; а што се епецијално тиче оне листине краља Матије од 1. нов. 1459. г., из које је Суботић извео, да је Сибињанин Јанко био рода бугарскога, и то краљевскога (царскога), то понављам, да је листина та скроз и скроз лажна листина, те према томе и извод Суботићев не вреди и мора отпасти.
   Покојни Суботић хтео је да докаже да је Сибињанин Јанко био рода бугарскога. У томе није успео и није доказао да је Сибињанин Јанко потекао од рода и племена бугарскога. Исти је Суботић на једном месту своје расправе и ово казао: По оном што се у тој ствари данас навести даје чини нам се, да ми Срби и Бугари у томе (у питању о роду Сибињанин Јанка) најбоље стојимо. О бугарском пореклу Сибињанин Јанка не може данас бити ни говора. Остају, дакле, сами Срби, те настаје питање: је ли Сибињанин Јанко био српскога порекла? То баш и онај незнани приказивач Карачоњијеве студије и жели да се расветли и докаже.
   Покојни Јован Суботић трудио се год. 1847. да докаже, и мислио је, да је доказао словенско порекло Сибињанин Јанка. Но да он оним што је у својој расправи у корист постављене тезе навео, није успео, или боље, да није доказао бугарско порекло Сибињанин Јанка, то је показано у првом одељку; а јако сумњам, да и они наводи у његовој расправи, који говоре за сраско порекло истога јунака имају јаче доказне снаге.
   Али неименовани приказивач студије мађарскога родословца, Јована Карачоњија, „који, истина, не каже, да је Сибињанин Јанко био странскога порекла, али то излази само по себи из оних података, које је он прикупио”, тај безимени приказивач желео би, силно жели он, да се то „критички расветли,” те с тога и позива наше „немодерне и ако они не узмогну, то да бар „модерни” историчари докажу српско порекло Сибињанин Јанка и с том силном жељом у грудима даје он успут тим историчарима и неке напомене и упутства и мигове, како би се и којим путем и начином то могло доказати. Праведно је, дакле, и правично, да силна жеља та младога неименованога приказивача не остане пуста и српски историчари треба да одмах приступе ка критичкоме расветлењу и доказивању српскога порекла Сибињанин Јанка. А то доказати неће бити здраво илити јако тешко, или правије, то ће бити посве лако, пошто већ из самих оних података, које је Мађар Јанош Карачоњи прикупио, српско порекло Јанкула Хуњадскога само по ceби излази, као што мисли и нас о том уверава неименовани приказивач.
   На ноге дакле, и ви матадори-пензионирци и ви млади „модерни историчари.
   Ви устајте и идите и доказујте српско порекло Сибињанин Јанка, али ја не идем и мени f&llt gar nicht ein, да то доказујем, и нашто да се ја и с тим питањем мучим, кад то није данас ни у питању и кад је питање то већ поодавно решила, не бечка или једна од прашких, или хрватска, или краљевско-српска, већ баш „мађарска научна Академија у Будим-Пешти.
   И то тај млади неименовани приказивач, који не зна за рад и расправу српскога сина Јована Суботића, о роду Сибињанин Јанка, а који је простудирао студију Мађара Јаноша Карачоњија и српскоме свету студију ту приказао, тај приказивач велим не зна, да је мађарска научна Академија доказала, „да је Јован Хуњадски, познати јунак у старијим и новијим народним пјесмама нашим, пореклом Србин из сјеверне Албаније (старе Зете).
   Да големога незнања у тога неименованога приказивача!
   Но будимо искрени, иако ћу и ја бити искрен, то признати морам, да ни сам нисам знао, да је Сибињанин Јанко био пореклом Србин, и то из северне Албаније (старе Зете), догод нисам прочитао „Османа Ивана Гундулића“ у уздању Јована Бошковића, у Земуну, од г. 1889. и случајно наишао у том издању, стр. 241., међу белешкама историским, земљописним и митолошким и на ову белешку Јована Бошковића: „Сибињанин Јанко, пореклом Србин из сјеверне Албаније (старе Зете), по новијим истраживањима мађарске научне Академије,..“
   И што неименовани приказивач није знао за Бошковићево издање „Османа“ Гундулићевог и за ову Бошковићеву историску белешку у том издању, то би се младом и у српској књижевности слабо верзираноме приказивачу могло како тако и опростити, и ко може захтевати, да приказивач мађарске студије зна за сваку ситну белешку много плоднога писца Јована Бошковића? Но што тај приказивач, пишући приказ под натписом „Порекло Сибињанин Јанка”, није знао за новија истраживања мађарске научне Академије, из којих се могао уверити и знати, да је збиља Сибињанин Јанко био пореклом Србин и то из северне Албаније, то му нико, па ни сами Мађари не могу опростити.
   Да оставимо, дакле, тога српскога приказивача, који тако мало зна, на страну, па да пређем на Јована Бошковића, односно на поменуту белешку његову о „србинству“ Сибињанин Јанка. У тој белешци каже покојни Бошковић, да је Сибињанин Јанко по новијим истраживањима мађарске научне Академије био пореклом Србин. Е па сад тражи и нађи, ако можеш, ону свеску или свешчицу, ону историјску расправу, или студију, у којој се порекло Сибињанин Јанка истражује, и доказује, да је Сибињанин Јанко био пореклом Србин! И зар целокупна мађарска Академија корпоративно истражује и доказује и зар се тако може истраживати и доказати што? И зар и само историски разред те Академије истражује, а не поједини чланови и учени људи: Пиште и Мишке и Јаноши, Паулери, Фракноји, Венцлови или Марцали? Па кад је све то знао покојни Бошковић, што нам не каза по имену онога научника и јунака међу Мађарима и члановима мађарске научне Академије, који је доказао, да је највећи мађарски јунак, Сибињанин Јанко, пореклом био Србин и где је и на којој је страни, или у којој глави он то доказао? „Мађарска научна Академија“ широк је и апстрактан појам, а ми бисмо желели, да сазнамо човека од меса и крви, који уме и може да пише, „да пером шара по папиру”, што „мађарска Академија“ не може и који је човек могао само истраживати и мучити се истражујући и доказујући, да оно, што нам се чини само, да је бело, управо није бело већ црно, или да Сибињанин Јанко или Јанкул није био Угрин или Влах, већ баш Србин, Србин по пореклу, и то из северне Албаније (старе Зете).
   Какву, дакле, имамо корист од онога што је покојни Бошковић у земунском издању Гундулићева Османа, забележио о Сибињанину Јанку, кад не знамо, ко је од Мађара или од помађарених Влаха или Срба у списима мађарске научне Академије доказао и на којој је страни тога списа то он не само казао већ и доказао оно, што Бошковић каже, да је мађарска Академија истражила?
   И сад шта да се прво и прво ради? Ја мислим да би најпре требало позвати неименованога приказивача и то за казну, што је истрчао на среду са својим приказом, а није знао, да је питање о пореклу Сибињанин Јанка већ решено критички и научно, а ако би се он оглушио позиву, онда позвати доколне пензионирце и свезналице, да они истраже питајући и распитујући на све стране онај спис мађарске научне Академије, у коме је критички и свестрано решено питање о пореклу Снбињанин Јанка и доказано, да је Јанко пореклом Србин, којега се отац само издавао за Влаха или Каравлаха. И кад једном будемо имали пред собом тај спис мађарске научне Академије у верном или достоверном преводу српском јер бар што се мене тиче, признати морам, да мађарски не разумем и онда нећемо одмах и слепо поверовати мађарском или помађареноме писцу и расправљачу, већ ћемо најпре подвргнути испиту и претресу оно што мађарски историчар каже и чим и како он доказује да је Сибињанин Јанко био пореклом Србин и тек пошто се уверимо, да нема и не може бити доказивању његову приговора ни с које стране, узвикнућемо: Иљен а Мађар! па ма не био он прави Мађар, већ пореклом друга која вера, као ни то да је на пр. д-р Вилхелм Фракноји, или Марцали.
   Но докле се спис тај мађарски изнађе и верно на српски преведе и приопшти српскоме свету, а Бог зна, да ли ће се поменути пензионирци на приказивача сад већ и не мислим, јер знам да неће ни крочити и дати се на тражњу и истраживање, својски потрудити, да уђу у траг и изнађу тај спис, и Бог зна, да ли ће све ако се и потруде и озноје тражећи сретни бити да га нађу и верно превести даду на српски језик, јер чини ми се, да и они мађарски знаду и разуму онолико колико и ја, шта дотле да радим и како да окончам овај приложак? Знам да ризикујем много, али ћу ипак казати: Прво, да не верујем да је Сибињанин Јанко, или као што се у народним песмама из старијих, највише приморских записа, које је Богишић у Гласнику П-о одел,, књизи Х-ој стр. 28., 31., 36., 52. и 57. и у најновијем издању Вукова зборника I., 189. и V., 208. зове и називље он „Угрин Јанко“, пореклом био Србин.
   Друго, да ја мислим, да се то, да је Сибињанин Јанко по пореклу био Србин и не може, нити ће се икад моћи доказати, па покушавале то доказивати све на свету научне Академије и мимо тих Академија сви остали писци и научници.
   Сви сувременици Јовану Хуњадском и сину његову, Матији краљу, блиски писци и сведоци кажу, да је он пореклом Влах па и данашњи најбољи и мађарски и немачки историци не кажу, да је био друго што већ Влах пореклом. Да поменем од тих најбољих мађарских историка само Јулија Паулера (в. Ungarische Revue, 1883,, стр. 109… Johannes Hunyadi’s Ahnen waren unzweifelhaft, Walachen, er selbst aber war es nicht mehr weder mit dem Leib noch mit der Seele.“); д-ра Вилхелма Фракној-а (Mathias Corvinus, Kčnig von Ungarn 1458. 1490., Freiburg im Breisgau 1891., стр. 3); a од Немаца Алфонса Хубера (Geschichte Oesterreichs, III., 33.—34.) и ако хоћеш Вилхелма Шмидта (Die Stammburg der Hunyade in Siebenburgen, Hermannstadt, 1865., Excurs II. Ober das Stammgeschlecht der Hunyade, од стр. 64. даље) и Чеха Пича, који у писаном на немачкоме језику делу свом „Der nationale Kampf gegen das ungarische Staatsrecht, Leipzig, 1882., (страна 146. и 159., на страни 146.—147. вели: „Der m&c.h-tigste Widersacher jedoch und der erbittertste Gegner der slavischen und đeutschen Partei war der Voivode von Transsilvanien Johannes Hunyady von den Serben seiner rumoenischen Abstammung wegen auch kurzvveg Jankul Wajda genannt….“
   A ако, поред неименованог онога приказивача, још когод данас мисли, да се из имена оних, којима се у латински писаним листинама називљу претци и сродници Сибињанин Јанка, може извести и доказати српско порекло његово, то ми је жао, што им морам да кварим добру вољу за таково доказивање напоменом, да се из оних словенских имена, ако су оно збиља словенска имена, не мора извести и тиме се не може доказати, да је Сибињанин Јанко пореклом био Србин.
   У хрисовуљама српских краљева и царева: жичкој, сентостефанској, дечанској и светоаранђелској помињу се Власи и влашки катуни и у тим влашким катунима и међу Власима људи с влашким именима: Бун, Бунило, Букор, Барбат, Балда, Балдовин, Буцкат, Алтоман, Дајул, Владул, Његул, Мотул, Крецул, Радул, Рашул, Сурдул, Храјул, Капор, Фечор, Сингур, Шишман, Шарбан и још многа друга; но уз њих и међу тима Власима и у влашким кутунима у српским земљама помињу се четири пет пута више други с чисто словенским или, ако хоћете, српским именима. И сад питам: да ли се збиља може мислити, да су између тих људи, који се „Власи” називљу и који живљаху у „влашким катунима“, Власи били и влашко-романскога порекла само они, који носе влашка имена, а сви остали са словено-српским именима, да нису били влашко-романскога порекла већ српскога? И ако се збиља тако мисли, онда прекидам сваки даљи говор и даље расправљање о пореклу Сибињанин Јанка и на крају још само младенцима и обостраним „Кољанима“ довикујем: „Остав’те се и оканите се истраживања и доказивања српскога порекла“ и „Маџар Јанка од Ердељ крајине”, и Арбанаса Ђурђа Скендер-бега, „Иванова сина,“ јер истражујући то истраживаћете Маркове конаке! И зар ви немате преча посла, или ваљада мислите, да су сваколика питања, на која наилазите читајући српску повест, већ решена, и да вама није остало ништа за решавање и за подвизавање, решавајући још многа и многа питања у српској историји? Да вам поменем само једно од тих још нерешених питања: Василије, митрополит црногорски, пише у Историји о Црној Гори: (Летопис М. С, књ. 68., стр. 15. или Марка Драговића дело о том митрополиту, Цетиње, 1884., стр. 112.), да је Стефан Црнојевић године 1421. завладао Зетом и Црном Гором, да се оженио Војисавом, кћерком Ђурђа Кастриота прозваног Скендер-бега, и да је заједно са Скендер-бегом ратовао против Турака 24 године, и да су они у 63 боја Турке до ноге потукли „како о томе каже ucmopin о Скендербегу“. Истина, да Петар владика у краткој историји Црне Горе тако баш не каже, али и он каже (в. Грлицу за г. 1835., стр. 57—58.) да Стефан Црнојевић, „č’feuje у врјеме великога и славнога… Георгија Кастрјота,… коме пошилише помоћ противу Тураках под началством сина своега Божидара, коега вероломни Лека Дукађин дочека бусшм на некоему мћсту, и ,.. уби,…“
   И Петар Велики помиње у грамати својој од 3. марта 1711. г. Георгија Костриота Скендер-бега и како је он „на 63—64. главних) баталинхњ неприлгела (Турчина) на голову побивалг“, али Стефана Црнојевића не помиње, већ шта више одмах додаје: „а ежелибн и протчие деспотм и владћтели стакими же сердцами трудилиса, то недопустилибг себћ вневолш инаслћдниковг своихг вподданство:“ [Грлица, 1835, 79], Но Д. Милаковић усвојио је и што је Петар владика записао, и што је Василије казао, те пише у својој Историји Црне Горе на стр. 72.: Стефан Црнојевић био је са Скендер-бегом сајузник у рату (Грлица 1835., стр. 57.) а по речима владике Василија „ратовали су њих двоица заједно против Турака 24 године, до саме смрти Скендербегове.” Па и А. Мајков зна, да Стефан Црнојевић „у дружби с Ђурђем Кастриотом Скендербегом, којега кћер имаше за жену, прослави се бранећи од Турака своју самосталност.” (в. у Даничићеву преводу Мајковљеве Историје, II изд., стр. 99.)
   Никола Вулић написао је историјску расправу: „Ђурађ Кастриотић Скендербег“ Београд 1892., а проф. Мих. Ј. Ђорђевић приложио је у Годишњици Ник. Чупића, књ. XXV, о истом Скендербегу историску скицу, но ја сам брзо само прелистао и Вулићеву расправу и Ђорђевићеву скицу, те сад не могу тврдити, да ли и они у њиховим критичким студијама помињу о оном заједничкоме војевању Скендербега и Стефана Црнојевића противу Турака кроз 24 године, и да су заједно побили Турке у 63 баталије, као што причају и знаду то поменуте црногорске владике. И према томе, зар не треба расветлити и доказати учествовање Црногораца и Зећана под водством Стефана Црнојевића и сина његова Божидара у ратовима Скендер-беговим противу Турака, и из свега тога извести, да од велике оне славе, коју је Скендер-бег стекао ратујући с Турцима, припада, ако не баш половина а оно повећи део те славе Стефану Црнојевићу и његовим Зећанима и Црногорцима, или ако се то ничим, ни листинама, ни првим изворима доказати не може, казати, да би паметније било, да Црногорци цело то војевање Скендербегово с Турцима и не спомињу.. .
   На крају своје расправе испрсио се мало Н. Вулић па вели: „Мали је народ српски, али је до сад родио много јунака, много великих људи. Прелистајмо светску историју, и сваком јунаку другог ког народа моћи ћемо наћи супарника (?) и у своме. Међу тима једно од првих места заузима и јунак наше теме Ђурађ Кастриотић Скендербег Па зар да се не поноси њиме српска историја? [стр. 298].
   А проф. Мих. Ј. Ђорђевић, нзјновији писац историске скице под натписом „Ђурађ Кастриотић – Скендербег,” како се осећао, кад немајући другог посла почео писати ту скицу и шта он вели? Професор тај вели: „У овим бурним данима, у данима општег метежа и грабежа на Балкану, неће бити на одмет ни нама Србима, да мало пажљивије прелистамо историју Балканског полуострва и да у њој подвучемо сва она места, на којима се види печат српcког духа и имена. Ишчупаћу нешто љутито даље вели професор, ишчупаћу сада један листак из те велике књиге да га прочитам српској омладини, листак на коме је написано име чувенога Србина, Ђурђа Кастриотића Скендер-бега. А тај листак јесте један од светлијих листова не само у тој књизи већ и у књизи целога света.“ [стр. 117]. И одмах на другој страни те скице одушевљено кличе г. професор: „И баш у времену, када се Римпапе само Богу мољаху и свечане литије држаху, е да би Свевишњи заштитио хришћане од турске силе, јављају се на позорници светској два човека, два „бедема Јевропе,“ од којих један заклањаше запад, а други север Балканског полуострва. То беху два прослављена витеза: Ђурађ Kaстриотић – Скендербег и из народних песама познати нам Сибињанин Јанко – Хуњадија. За првога се, данас, поуздано (?) зна, да му је у жилама текла српска крв, а интересантно је и оно народно предање које то исто тврди и за другога и то доле испод линије, у напомени, вели професор, да је „Хуњадија у ствари био Румун по рођењу, а Мађар по васпитању.“ И кад је Јовањ Хуњадски у ствари био Румун по рођењу, а Мађар по васпитању, зар би погрешио ко јако кад би рекао и за Ђурђа Кастриотића, да је био Арбанас по рођењу, син Арбанаса Ивана Кастриота, и да по васпитању зацело није био Србин, већ друго нешто. И ако је у жилама његовим било нешто и од српске крви, то јe била само танка крв, која не одлучује у питању: којег је рода и народа био ко?
   Неименовани приказивач уверен, да је Сибињанин Јанко био пореклом Србин, позива, „модерне историчаре да само то критички расветле и докажу, па да се свиколици Срби могу и њиме поносити! Професор Мих. Ј. Ђорђевић вели, да се данас поуздано зна да је у жилама Ђурђа Кастриота -Скендербега текла српска крв без примесе и Н. Вулић завршује мало гневно с питањем: Па зар да се Ђурђем Кастриотом не поноси српска историја? Тако они питају и кличу, а ја, тужан, опет „рушим идеале србинске” пишући овако.

   ИЗВОР: ЗБОРНИК ИЛАРИОНА РУВАРЦА, ОДАБРАНИ ИСТОРИСКИ РАДОВИ I, ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА, ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ, ИСТОРИСКА ГЕОГРАФИЈА И КРИТИКА СПРЕМИО ЗА ШТАМПУ: НИКОЛА РАДОЈЧИЋ БЕОГРАД, 1934.

   Одабрао и приредио: Војислав Ананић

   Reply

8. 10. мај 2017. у 18:03

   vojislav ananić

   Н А С Е Љ А

   У издању Српске краљевске академије (Српски Етнографски Зборник) изашло је, под уредништвом Јована Цвијића, од 1902 до краја 1926, са прекидом 1914—1921, 24 књиге Н., и то првих 10 под именом Н. српских Земаља, а остале под именом Н. и порекло становништва. Уз првих 6 књига изашло је и 6 свезака Атласа, са многим фотографијама, скицама и картама, док су у осталим књигама фотографије, скице и карте у тексту и у прилогу. У књигама Н. има до сада 60 радова. Двије су Цвијићеве расправе, Антропогеографски проблеми Балканског Полуострва и Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице. Највећи број радова дали су Цвијићеви ученици и други сурадници. Испитани су ови предјели: Околина Београда (2), Колубара и Подгорица (4), Рађевина и Јадар (9), Смедеревско Подунавље и Јасеница (19), Млава (2), Јасеница (13), Лепеница (7), Качер (3), Гружа (10), Левач (2), Темнић (3), Бања (17), Љубићка села (2), Ибар (3), Горње Драгачево (5), Доње Драгачево (1), Ваљевска Тамнава (8), Ужичка Црна Гора (19), Златибор (19), Заглавак (9), Пољаница и Клисура (3), Врањск а Пчиња (2), Крајиште и Власина (18), Скопска Црна Гора (3), Јужна Македонија (10), Тиквеш и Рајец (17), Мијаци, Горња Река и Мавровско Поље (20), Средње Полимље и Потарје (1), Дробњак (1), Васојевићи у црногорској граници (2), Васојевићи у турској граници (3), Кучи (4), Братоножићи (6), Ријечка нахија (7), Бока (9), Плавско-гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар (10), Црногорско Приморје и Крајина (11), Малесија (15), Бјелопавлићи и Пјешивци (15), Зета и Љешко Поље (23), Стара Црна Гора (24), Вишеградски Стари Влах (2), Билећке Рудине (2), Шума, Површ и Зупци (2), Сарајевска околина (5), Херцеговина (6), Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко Поље (13), села парохије Крњеуше (13), Бјелајско Поље и Бравско (20), Поуње у Босанској Крајини (20), полуоток Рат (11), Дубровник и околина (23), сјеверодалматински отоци Паг, Раб, Вир (23). Најзад, на основу архивске грађе, израђени су ови радови: Српска насеља у Русији Нова Србија и Славеносрбија. (14), Миграције Срба у Хрватску током 16, 17 и 18 стољећа (16), Ускочке сеобе у словенске покрајине (18), Миграције Срба у Славонију током 16, 17 и 18 стољећа (21), Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша. (22).

   Б . Дробњаковић

   ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

   Reply

9. 8. август 2017. у 11:37

   vojislav ananić

   Бусије је приградско насеље у београдској општини Земун. Формирано је 1997. године када је градска општина Земун (Београд) продала земљиште (1.300 плацева) за релативно ниску цену углавном избеглицама из Хрватске и БиХ после операције Олуја, иако подручје нема инфраструктуру и није планирано за урбану градњу.
   Пошто су становници почели да легализују своје куће, одлучено је да ће се увести план за Бусије у 2007. години. Године 2006. изграђен је пут, аутобуска линија 702 Бусије – Батајница и црква. У 2009. години почела је са радом и амбуланта. Од Априла 2008. до јула 2012. у Бусијама је радила локална радио станица Радио Бусије. Од 2009. године се поводом Светског дана избеглица одржава и културно-спортска манифестација под називом Крајишки откос’. Посетиоци имају прилику да уживају у наступима културно-уметничких друштава као и у такмичењењима у спортским играма као што су: бацање камена са рамена, повлачење конопа, обарање руку, такмичење у косидби и слично. Циљ манифестације јесте очување културе, обичаја и традиције Срба Крајишника.
   Једна од карактеристика насеља је да улице носе називе по знаменитим личностима из крајева из којих су доселили његови становници, као што су: владике Св. Сава Трлајић и Симеон Злоковић, писци и хроничари Никола Беговић, Манојло Грбић, Милан Радека, Адам Прибићевић, Станко Опачић – Ћаница, др Станко Кораћ, Мирко Королија, Огњеслав Утјешеновић Острожински, сликар Живко Стојсављевић, војсковођа Светозар Боројевић и других. Занимљиво је да становници овог насеља и даље радије употребљавају бројчане називе улица.
   Процењује се да Бусије имају око 5.000 становника (2008), од којих су око 80% избеглице из Хрватске и БиХ.

   Од сремске оранице до модерног градског насеља

   РЕПОРТАЖА, “СРПСКО КОЛО”, април 2017. ПИШЕ: СВЕТОЗАР ДАНЧУО

   Бројне су специфичности које београдско насеље Бусије издвајају од сличних градских насеља. Поред оних већ добро познатих да је то највеће крајишко, односно „избјегличко” насеље у Србији и с највећим наталитетом у граду, ово насеље је међу ријетким које зна и тачан датум свога настанка. А Бусије су рођене 23. јануара 1997. године. Тога датума у Земунским новинама објављен је конкурс за додјелу плацева избјеглицама. Три стотине хектара у катастарској општини Угриновци је распарцелисано у 1.300 плацева. Прве пријаве за куповину плацева на шалтер Општине Земун предате су на празник Светог Саве 27. јануара 1997. године. За многе ово ће бити и више него симболичан дан.

   Сабор свих Крајишника свијета

   Како се насеље ширило и повећавао број становника, тако је некако расла потреба за дружењима, да се не заборави стари крај и обичаји, да се нађу некадашње комшије, сада расељене по цијелом свијету. У почетку су то била спонтана окупљања, а данас је све више организованих. Најстарија манифестација у Бусијама је храмовна слава Св. Ћирило и Методије 24. маја, у почетку у главној улици, а од 2004, када је отпочета градња цркве и парохијског дома, у порти храма и околним улицама. За храмовну славу, поготово када празник дође у вријеме дана викенда, знало се у Бусијама окупити и до 10 хиљада људи. Данас је то сигирно највећи скуп Крајишника. Долазе гости из цијеле Србије и региона, али и из Западне Европе, па чак и „преко океана” – из Америке, Канаде и Аустралије. За овогодишњу бусијску славу из Чикага планирају да дођу Анка и Перо Влајнић. Они су двије деценије становници овог америчког града, али од прије једне деценију и Бусија. У овом насељу купили су и уредили кућу, а у Србију најрађе долазе баш у мају јер тих дана могу да сусретну пријатеље и комшије које нису видјели годинама. Влајнићи иначе нису заборавили и родно село Сјеничак крај Карловца, па су са синовима Душаном и Жељком организовали неколико успјешних акција у Америци и сакупили донације за обновуХрама Свете Петке у томе мјесту на Кордуну, а на њихов приједлог управо је Света Петка и слава Кордунаша у Чикагу – „најсрпскијем” граду у Америци. Обичаје старог краја желе да пренесу и на унучад, Жаклину и Милана, који су се укључили у фолкорне секције које дјелују при српским храмовима у Чикагу.

   Јубилеј доноси и велика надања

   Територијало Бусије су повезала два београдска насеља Батајницу и Угриновци. Поред хиљаду изграђених кућа на тзв општинским плацевима још толико кућа је изграђено на „приватним” плацевима дуж угриновачког пута и у ободним дијеловима насеља. Бусије су повезане асфалтним путем и са сусједном Новом Пазовом. Улице у Бусијама су правилне ширине, 16 и 12 метара, и више од трећине их је асфалтирано. Од инфраструктуре ваља напоменути гасовод који чека прикључење на мрежу, телефонска инфраструктура, а у насељу су и два кабловска оператера, у парохијском дому је здравствена станица, а од прошле године и пошта, ту је и неколико маркета и специјализованих продавница, као и ресторана и кафића. Активна је и мала привреда, као што су аутомеханичарске радионице, столарије, конфекције, пекаре и друге. Највећи свој тренутни проблем Бусије дјели са сличним насељима у Срему – то је канализација. Подземне и оборинске воде и бројне септичке јаме све више задају главобоља у вријеме прољетних и јесењих оборина. Градском линијом 702 насеље је повезано са Батајницом, а пошто је добар дио запослених везан у индустријским зонама у Добановцима, Сурчину и другдје предлажу да се до Бусија продуже линије које саобраћају до Угриноваца – 603 од Ледина или 711 од Новог Београда. Очекивања становника Бусија су да ће поводом јубилеја – 20 година постојања насеља све улице бити асфалтиране.Јубилеј Бусија обиљежава се и на друштвеним мрежама, тако је отворена страница на Фејсбуку: http://www.facebook.com/busijedvedecenije.

   „Избјегличке” манифестације

   За случај да се баш годишњи одмор не успије ускладити са Бусијском славом, Бусије обилују и другим бројним маниифестацијама, па је насеље постало и централно мјесто дешавања везаних за избјеглице и њихове обичаје. Крајeм маја сваке године у организацији КУД-аЋирило и Методије у порти истоименог храма одржава се смотра фоклора Стазама наших предака на којој се зна окупити и до десетак КУД-ова из цијелог региона. Сви они приказују дио помало већ заборављених обичаја, игре, пјесме и традиције из српских крајева бивше Југославије који су данас скоро поптуно опустјели.Свјетски дан избјеглица у Србији се обиљежава централном манифестацијом Крајишки откос, која се такође одржава у Бусијама. Окосница ове спортско-кутлурно-забавне манифестације је такмичење у кошњи на традиционални начин, такмичење у пастирским и другим вјештинама, наступ пјевачких и фолклорних група, изложбе рукотворина и крајишких сликара као и наступи крајишких пјесника и писаца.Завичају у срцу те носим назив је манифестације коју у септембру организује КУД Петрова Гора – Кордун а на којој се кроз игре, обичаје и изворне пјесме присјетимо заборављених великана са Кордуна Саве Мркаља, Милана Вујаклије и других.Поред наведених манифестација у насељу се одржавају бројне промоције, пјесничке вечери као и завичајна дружења Банијаца, Кордунаша, Дворана, Далматинаца, Славонаца, Сјеничараца и других. Већина ових догађаја дешава се у просторијама мјесног храма, односно у парохијском дому или у његовој порти.

   КРСТ САБРАО КРАЈИШНИКЕ: Црква Светог Ћирила и Методија постала је не само симбол Бусија него и саборно мјесто Крајишника у разним приликама.

   ДАН СЈЕЋАЊА

   Прошле године у Бусијама је 4. августа одржана државна комеморација Дана сјећања на страдање Срба у Хрватској којој је присутвовао државни врх Србије и Републике Српске. Спомен-чесма код цркве је и мјесто гдје се полажу вијенци за погинуле и страдале у рату у Хрватској а чији гробови су још увијек непозанти или им се због сигурности не смије доћи.

   Добро се сјећамо почетка у Бусијама. У општини смо поднијели захтјев и неколико мјесеци живели у неизвјесности чекајући да ли смо добили плац јер заинтересованих је било јако пуно. Некако истовремено добијамо рјешење из општине и усељеничку визу за Канаду. Плац који смо „добили”, величине шест ари, морали смо да платимо девет хиљада динара, што је тада износило око 2.5 хиљаде њемачих марака. Времена нисмо имали јер нас је чекало још једно пресељење, а морали смо да почнемо са градњом јер је у рјешењу писало да се у року од три године мора направити кућа. На Бусије смо у прољеће 1997. године дошли међу првима, још су геометри размјеравали и укопавали међаше, прошао је и гредељ који је трасирао „улице”, присећају се Милка и Бранко Манојловић, који већ двије деценије живе на релацији Канада–Бусије. Наш први објекат био је сто. Ударили смо четири колчића и од дасака направили плочу. Имали смо гдје да сједнемо и ручамо, затим смо ископали бунар и ставили ручну пумпу за воду. Градња је могла да почне. Богами тешко. Малтер и бетон смо мијешали ручно у повећем дрвеном кориту са лопатом и мотиком. Када је требало довести материјал, падне киша, камион се заглави и истовари блокове гдје се затекне. Није нам преостајало друго него да их возимо у тачкама или носимо даске на ремену до градилишта. За пијесак нас је и послужило вријеме. Како је расла кућа, тако је и трава, сунцокрет и друго раслиње. Када бисмо долазили до „своје” куће, знали смо залутати јер се није видјела од високе траве. Често смо ауто чупали из блата и кући долазили прљави, дословно „од главе до пете”. Али тада је некако било елана, комшије из „старог краја” долазили су из избјеглиштва из свих крајева Србије да нам помогну. И непозвани. Тога љета кућу смо ставили под прву плочу и отпутовали за Канаду. Таква нас је чекала скоро 10 година док смо мало сакупили новаца да је довршимо и уредимо. Сваке године сада долазимо, и наша дјеца и наши пријатељи. Ту смо унуци одржали и свадбу. У Бусијама се осјећамо „међу својима”, истичу Манојловићи поријеклом са Кордуна.

   2.500 МАРАКА ЗА ПЛАЦ

   Већина наших саговорника истичу да почеци у Бусијама нису били лаки, али још теже је било становати у избјегличким центрима или у неусловним подстанарским објектима у којима је кирија расла, а новца било све мање. Тешко је било намакнути и 2,5 хиљаде њемачких марака за плац. Ипак да би се „дочепали свог комада земље”, посегли су за задњим динаром који су донијели са собом или зарадили копајући по војвођанским пољима и радећи на грађевини. Некима је помогла и родбина из иностранства. У општини су тада обећавали да ће средства од „накнаде” за плац, а радило се о више од три милиона
   марака колико је тада општина само од Бусија инкасирала у своју касу, бити утрошена у
   урбанистичке планове и градњу инфраструктуре. Тада је асфалтиран улаз у насеље са пута Батајница–Угриновци и доведена пијаћа вода до „центра”. Остала инфраструктура постала је још једна брига становника Бусија у којима су се већ те године први становници досељавали у куће под једном плочом или „привременим кровом”. – Када сам у зиму дошао да обиђем плац, затекао сам залеђено језеро по којем су се клизала дјеца. Осим тога, чекало ме још једно изненађење: за водовод и електромрежу ваљало је дати још 500 марака. Градњу сам почео тако што сам издигао темеље куће како би се што више „извукао” из те воде и блата. Преселили смо под приврмени (коси) кров. Ту су нам рођени Александар, Марија и Милован. Очекивали смо да ће насеље добити школу, како нам дјеца не би морала путовати у Батајницу. Међутим, још која година па ће и њихова „мала
   матура”. Ипак и даље се надам да ће нам најмлађе дијете барем један разред завршити у нашој школи, овдје у Бусијама, очекује Петар Вујатовић, поријеклом из околине Книна.

   НЕДОСТАЈЕ ШКОЛА

   Сличне жеље имају и Јокићи, Петрове комшије из „старог” и у „новом” крају. Јокићи су породица са четворо дјеце и петоро „ђака”. Пети ђак је „ђед” Стојан, који је, како су дјеца стасавала за школу, био њихов вјерни сапутник до и од школе у Батајници и бринуо о њиховој сигурности. Само у њиховој половини улице набројали су нам 21 дијете као аргумент неопходности да Бусије добију и вртић и школу.Јокићева комшиница Мира Лончар нас подсјећа како је њен син, на прелазу вијекова, до „угриновачког” аутобуса на
   путу до школе газио по сноповима траве и кукурузовине како не би угазио у блато. Ипак, и она се нада да ће, показајући нам унучад, насеље добити основну школу која би требало да носи назив по српском филологу Сави Мркаљу, који је поријеклом из Сјеничака,откуда и Лончари. Мира нам прича како је тачкама ишла по пијаћу воду на чесму у „центру”. А струја? – У почетку нам је свијетила петролејка и свијеће. До цетра су људи успјели да доведу струју плаћајући за прикључак и по некилико хиљада марака. Ми смо кабловима од њихових кућа, скоро километар, довели струју за две сијалице и фрижидер. Било је интересантно видјети како преко кућа и штапова висе каблови као паукова мрежа. Тада смо све то са лакоћом подносили, сваки дан је оживљавало неко ново градилиште, „ницале” су куће, људи досељавали, насеље се ширило. Градило се и пјевало, присјећа се Мира.

   СТРУЈА И АСФАЛТ

   Средствима Норвешког савјета за избјеглице изграђена је електро-мрежа. Кроз главну улицу спроведен је далековод, постављене трафостанице, по споредним улицама разведен ниски напон, чак су постављене и сијалице за јавну расвјету. Али, биће потребно још неколико година да би насеље и „засвијетлило”, односно да би се направио и прикључни далековод од Угриноваца, који је био „запео” око рјешавања имовинских односа за земљиште преко којег је прелазио. Струја је коначно засјала 2004, а већ сљедеће године асфалтиран је први прстен и кренуо градски аутобус 702. Многи су то баш и чекали и преселили се у започете куће тако да се тих година број становника у Бусијама скоро удвостручио. Те године освештани су темељи Храма Светог Ћирила и Методија, који је завршен 2006. године када су освештани и темељи за парохијски дом у којем је почетком 2009. отворена амбуланта. Црква је била и прва институција у насељу.

   Куће се градиле „голим рукама” уз пјесму и помоћ комшија.

   ПРВИ ЖИТЕЉИ 19. УЛИЦЕ

   Коврлије, поријеклом са „тромеђе”, били су крајем 1998. године први насељенци у 19. улици, која сада носи назив по њиховом земљаку, сликару Живку Стојсављевићу. Градили су дословно циглу по циглу са стоваришта из Батаијнице па преко поља на рамену знали су донијети и цио прозор. – Моји родитељи Лазо и Мика и брат Бобо становали су у кући само под плочом, није се имало ни за коси кров. Преко зиме на плафону се хватало иње, а на прољеће друга напаст: вода и блато. Кућа је била у сред језера! До прага смо долазили прескачући преко цигли и камења. Још нису зацијелиле ратне ране, а десило се бомбардовање 1999. године. А овдје нам је први „комшија” батајнички аеродром. Ниједна ноћ ни дан нису протекли без бомби. Из ове куће у Бусијама моји родитељи су отишли на посљедњи починак, далеко од родног краја, са сјетом се присјећа Ђуро Коврлија.Мира Лончар се нада да ће унук ићи у школу у Бусијама. Урбанистички план за Бусије усвојен је 2007. године, а сљедеће године улице добијају називе по знаменитим Крајишницима као што су књижевници Станко Кораћ, Мирко Королија, Огњослав Утјешановић Острожински, Адам Прибићевић, Богдан Стојсављевић и Станко Опачић, свештеници и хроничари Манојло Грбић, Милан Радека и Никола Беговић, епископи Сава Трлајић и Симеон Злоковић, сликар Живко Стојисављевић, војсковођа Светозар Боројевић и други

   Reply

10. 22. август 2017. у 05:15

    vojislav ananić

    Добановци

    На основу података да се у попису из 1546 год помиње и поп Остоја може се закључити да су Добановци већ тада имали своју православну богомољу. О изгледу цркве нема података, али се може претпоставити да се није много разликовала од кућа које су биле или укопане у земљу или сачињене од цатме (блатом облепљеног прућа) или од дрвета.
    Писани извори из 1583. помињу Добановце као село у земунској нахији. До следећег помена у писаним изворима ће проћи нешто мање од 100 година, јер га срећемо тек 1680. године под именом Дубаизо, а 1689. под називом Дубанизо.
    Нове околности које настају са Великом сеобом Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, одражавају се на културно-историјски, као и религиозни живот Срема и самих Добановаца. У најскоријем периоду, већ 1708. године основана је митрополија са седиштем у манастиру Крушедолу, која је 1713. пресељена у Сремске Карловце. чијој епархији и данас Добановци, припадају. Значајно је поменути да су досељеници из Србије пренели са собом на нову територију своје светиње и драгоцености, међу којима си биле мошти светитеља, рукописне књиге, црквене утвари и др.
    У више махова насеље се у периоду од 1713. до 1716. године помиње као насељено, а са садашњим називом, Добановци се помињу, када је Аустрија 1716. године заузела источни Срем и на затечена насеља је разрезала свој порез. У ту сврху је већ 1717. извршен попис постојећих насеља у том делу Срема, а из кага сазнајемо да у Добановцима има само 20 домаћинства. Петнаест година касније их има 30 и од тада је број домаћинства стално растао, тако да већ 1751. године село има 100 домаћинства.
    Црква, посвећена Светом Николи била је саграђена 1732 год. Зидови те цркве били су сачињени од плетера, свод од дасака а кров од шиндре. Црква није имала звоно. Добановци су тада већ били јака парохија са два свештеника и црквеном управом. На месту поменуте цркве је 1753. године саграђена нова.
    Приликом искорпорације села у границу 1766/67.године, у записнику стоји да у селу има 5 занатлија и 2 трговца односно осим сељачких кућа постоји и једна крчма, једна месница и једна ветрењача. Овај период развоја у науци о друштву се, према технолошком критеријуму, назива аграрни, преиндустриски период и наука о друштву га оцењује као период у коме преовладава становништво запослено у пољопривреди као главној области привреде. Занат, манифактура и проста сеоска индустрија коју у Добановцима покреће ветрењача, другде водено коло, највиши су привредни домет овог времена. Од поменутих пет занимања, по исказу најстаријих становника села, а на основу предања њихових предака, два су могли бити колари, два ковачи а један опанчар. За друге занате тада није било итереса. Насеље је недосмислено било типа-село у коме се појединци и групе махом сродничке, у условима неразвијене поделе рада повезују у малу локалну заједницу. У њој се чланови породице баве пољопривредом, станују у заједничкој породничној кући и међусобно и са природом ступају у примарне односе стварајући притом и особене обрасце веровања, мишљења, делања и понашања тзв. традионалистичку затворену сеоску културу, сеоски менталитет, сеоски начин живота уопште. Број домаћинстава увећао се до 1781. године када их је било 180, од којих 4 свештеничке. 1811.године је забележено 188 домаћинстава и 1504 душе.
    О административној припадности села пре турске власти не може се ништа закључити јер је Сремска област често мењала господаре. Зна се да је у време османлијске управе, село било у саставу Земунске нахије. Првих година аустријске владавине Добановаци су подпадали под Дворску комору, 1728.године доспели су у састав Земунског а 1745. Војачког спахилука. До укидања граница су континуирано припадали војној граници, Сурчинска чета. По укидању границе ушли су у састав Земунског среза.
    Почетком 18. века још се не регристују елементи процеса ширења градскиих образаца мишљења, деловања и понашања односно градског начина живота илити урбанизација села. Становници села су се бавили углавном земљорадњом, ратарством и мање узгајањем стоке. У том периоду из места Толинци прелази већи број становника. Село је тада припадало земунском властелинству и властелинству Војка. Средином 18. века у селу је обрађивано 102 јутра земље, а 80 јутара је било сенокосних ливада. Гајено је 40 коња, 50 волова, 20 крава, 14 свиња, 30 оваца и коза. Село је 1736. године имало 26 домова чисто српских а већ 1756. године 100 домова, 1774. године 158 домова, 1791.године 173 дома са 1411 душа. Из описа цркве, сачињеног у Добановцима 7. Априла 1792.године, види се да је инвентар био импозантан, док се сама цркава налазила у лошем стању. Нова православна црква, коју Добановчани посвецују св.Николи а која и сада постоји и која је стављена под заштиту државе, саградена је 1803/4 год. од тврдог материјала. Храм је живописан 1842. године када је изграђен и иконостас, дело Петра Цоратановачког. Школа у Добановцима почиње са радом крајем 18.века.
    Почетком 19. века, село добија нове становнике који се досељавају из Србије, Лике и Кордуна. Такође, почело је од стране власти, насељавање знатног броја несрпског живља. Подаци из 1905. године говоре да је у селу било 600 домаћинстава, од тога 380 српских и 220 несрпских. У првој половини 19. века, у Добановце се насељавају Немци као и прве словачке породице из Бачке тј. Кисаћа и Бачког Петровца, Гложана. Већином је било земљорадника па највише су и дошли због јефтине и плодне земље. 1900. године у Добановцима живи око 200 Словака. 1907. године Словаци подижу своју Словачку евангалистичку цркву у центру места док су до тада имали заједничку службу са Немцима евангелистима. 1908. године отвара се словачко одељење при основној школи и долазе први словачки учитељи. Доласком Немаца отвара се и одељење за немачку децу. 1908. године четвороразредна основна школа претвара се у петоразредну и отвара се учитељско место за учитеља Словака.
    1935. године у Добановцима је живело 3000 Срба, 500 Словака, 560 Немаца и 90 Цигана.
    После рата Немци су се иселили а број становника је нагло растао тако да је 1961. године било око 5000 становника а 1981. око 9000. Велики број досељених је био са југа Србије из Пирота и Врања. После распада СФРЈ и ратова у Добановце се досељавају људи из Крајине и Босне тако да 2001. године место броји преко 10000 становника.
    Данас Добановци припадају граду Београду и новој градској општини Сурчин. Урбано је насеље са скоро свим потребштинама и релативно развијеном индустријом, пословним простором и грађевинским замљиштем али и великим недостацима и манама. У насељу постоји пошта, банке, трговине, основно школа са око 800 ђака, обданиште, добровољно ватрогасно друштво, два фолклорна друштва, друштво жена, удружења голубара, коњички клуб, фудбалски клуб, библиотека и књижевни клуб, клуб пензионера, плесна школа, куглана, стонотениски и кошаркашки клуб, куглана, Српска православна црква са два пароха, Словачка евангелистичка црква, Адвентистичка црква, Назаренска заједница…
    Извор: Интернет

    Reply