Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
20. април 2014. у 00:01
Toma Stojković
Poštovani gospodine Milodan, vidim da ste objavili većinu mesta iz okoline Beograda, interesuje me kada će te objaviti preglede o naselju Živkovc i Umčari.
Moj problem je sledeći:
od skoro sam počeo da pravim porodično stablo pa me interesuje kako da pronadjem podatke o čukun dedi sa očeve strane. Moj pradeda je ILIJA STOJKOVIĆ koji je rodjen oko 1830 do 1833 godine, došao je iz Umčara,zaseok Živkovac opština Grocka u selo Rudovce opština Lazarevac. Zamolio bih vas da mi pomognete i pronadjete bilo koga iz te familije kako bi došao do tačnih podataka o pradedi odnosno čukundedi.Porodična slava u Umčarima Sv.Nikola. Pozdrav i unapred mogo hvala.
20. април 2014. у 10:01
Александар Маринковић
Село Умчари, као ни засеок Живковац, нису посебно обрађени код Ристе Николића. Међутим, помињу се бројни Стојковићи па и у околини Гроцке, али ви нисте навели славу па је тешко одгонетнути који би од њих могли бити ваши. Досељеника је било са разних страна.
20. април 2014. у 12:52
Милодан
Grabovac!
Подаци о Грабовцу и презименима “од А до Ш” поставио сам на основу књиге Љубе Павловића “Антропогеографија ваљевске Тамнаве”. Све што је овде написано је из те књиге. Лично мислим да је Љуба Павловић, будући да сам обрађивао књиге и других аутора један од понајбољих хроничара наше прошлости. Како живим у Обреновцу познајем доста људи из Грабовца, понајвише оних, који су на овај или онај начин везани за фудбалски клуб “Полет” или су, пак, радници ТЕНТ-а где сам и ја, до одласка у пензију, радио.
20. април 2014. у 20:57
Милодан
Toma Stojković!
Одговор вам је дао Aleksandar I1 а све и да није било би врло тешко да се “уђе” у родослов, који правите, јер су текстови и подаци писани од послатих школараца, који је било неколико десетина те је и квалитет текстова у функцији њихових амбиција да испуне мисију , испоставило се историјску, тако да су подаци од села до села различитог квалитета. Друго, почетком 19 века су мењана презимена тако да је и то разлог тешкоће “уласка у траг” Ваше фамилије. Не знам, могуће је да су Умчари (и Живковац) административно у то време припадали (можда) Смедереву. Треба покушати, постоји књига, овде на сајту. Колико видех, у Рудовцима за Стојковиће нешто други пише, цитат:
-Спасићи (Ранковићи други, Живановићи, Стојановићи, Стојковићи, Танасијевићи и Пекићи – данас Петровићи) су један род, доселили су се из Зеба у Ливањском срезу, Јовањдан.
Поздрав, Христос Васкресе -Ваистину Васкресе!
20. април 2014. у 23:49
Toma Stojković
Poštovana gospodo Aleksandre I1 i Milodane, veoma sam vam zahvalan na vašim odgovorima.Sve sam pročitao i o Stojkovićima iz knjige Petra Petrovića Šumadijska Kolubara ali to je druga Familija sa istim prezimenom, u drugoj knjizi Dr.B.Drobnjakovića Smederevsko podunavlje i Jasenica pronašao sam izvode o Stojkovićima koji su se doselili u Umčare zaseok Živkovac, koji slave Sv.Nikolu ali više ništa nema što bi meni pojasnilo poreklo mog pradede Ilije Stojkovića koji je došao u selo Rudovce i nastanio se na imanju moje prababe. Očekivao sam više da proćitam u knjigama Riste Nikolića ali ste mi dali objašnjenje da ta knjoiga nije još obradjena. Ponavljam da je slava mog pradede Sv.Nikola pa ako nešto pronadjete Vi me obavestite-. Unapred veliko hvala.
21. април 2014. у 21:39
Александар Маринковић
Toмо,
не знам да ли вам је од неке помоћи, али у ”Околини Београда”, аутора Ристе Николића, помињу се Стојковићи што славе Св. Николу. За њих се каже да им је предак Деспот Стојковић дошао као дунђерин из Пореча (Македонија). Ради се о Великом Селу близу Дунава, нешто северније од Винче.
За сваки случај поменућу и следеће иако мислим да нису повезани са вама:
– Стојковићи са славом Св. Никола има и у Рушњу. Димитрије Стојковић дошао из Бугарске око 1870.г.
– Стојковићи, Св. Никола, из Умке. Дошли у село у време Карађорђа.
Боривоје Дробњаковић ”Смедеревско Подунавље и Јасеница”
село УМЧАРИ – Стојковићи, 6 кућа, славе Св. Николу. ”Бугари” станују у засеоку Живковац.
Ово значи да су вам преци дошли из крајева који се граниче са Бугарском или чак са територије данашње Бугарске. Било добро истражити везу са Стојковићима у Рушњу јер и они држе да су из Бугарске.
21. април 2014. у 22:04
Toma Stojković
Gospodine Aleksandre I1,veoma sam Vam zahvalan na vašem trudu i neizmernom zalaganju oko pronalaženja podataka mojih predaka. Ukoliko saznam nešto više svakako ću Vam se javiti sa detaljnim podacima ukoliko ih bude. VELIKO HVALA I POZDRAV.
25. јул 2014. у 20:55
Милодан
Порекло становништва села Амерић, Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај села.
-Село је поглавито на пиносавској површи, коју на истоку просеца Велики Луг. Куће су по странама Плоче, Грабовца и осталих потока и јаруга.
Воде.
-Кроз село протичу Грабовац и Плоча, који чине Реку, притоку Великог Луга.
Извори су: Криводо, Велики Бунар, Точак, Плоча, Чесма у Ракендолу и Букова Вода.
Земље и шуме.
-Ливаде су у Лугу, Речици и Баставу а виногради нарочито на Плочи, Парлогама и у Ракендолу. Остала имања су на местима: Букова Вода, Брестова Међа, Бакчине, Бело Поље, Бастав, Бргљочевац, Баре, Воденичина, Голубово Поље, Грошан, Јелендо, Крушик, Станови, Парлоге, Табориште и Цајбара.
Тип села.
-Село је разбијеног типа и дели се углавном на три краја-засеока: Грошан, Школски Крај и Вис.
Старине у селу.
-Поред „Старог Пута“ има неколико великих плоча и каменова без натписа. Збег је био код Хајдучке Чесме.
Име селу.
-По предању, село је некада било било у Селишту, где су данас њиве. Прича се да је у Америћу живео спахија Омер. По коме је село добило име „Омерић“, од кога је постао данашњи назив села.
Постанак села и порекло становништва.
Село је било у саставу Вићентијеве кнежине; године 1818. је имало 30 а 1822. 40 кућа. Године 1846. Амерић је припадао космајском срезу и имајо је 41 кућу. У време наших испитивања село Амерић је имао 134 куће.
-Чојановићи (Димитријевићи, Перонијевићи и Степановићи) се сматрају за најстарији род у селу. Старином су из Босне одакле су њихови преци одавно побегли „због крви“. Славе Никољдан.
-Вујичићи (Радојковићи, Милосављевићи, Урошевићи, Ивковићи, Милинковићи, Миливојевићи, Гавриловићи, Јовановићи и Милићевићи) су такође стари род. Имају рођаке у Ковачевцу и Кораћици (Чокићи) и Влашкој (Маринковићи) Чокићи у Кораћици веле да су им стари досељени пе 300 година од Пештера док они из Ковачевца не знају за своје порекло. Међутим, Вујичићи тврде да су им стари досељени од Скадра, као да су им род Чокићи у Ковачевцу и Кораћици и Маринковићи у Влашкој. Славе Никољдан.
-Васиљевићи (Петровићи, Севановићи, Марковићи и Павловићи). Сви су потомци једног претка (Мирко се звао) који се доселио „од Пећи“. До скора су се презивали Васиљевићи. Мирко је имао брата Мирослава-Рајка о од њега су:
-Радивојевићи (Животићи). Сви славе Стевањдан.
-Смиљанићи (Марковићи и Николићи) не знају одкуда су старином. Зна се да су бежали „преко“ у Срем и због тога их зову „Сремцима“, славе Никољдан.
-Благојевићи не знају за своју старину. Причају да су и они „прелазили преко“, где им се није допало па су се вратили. Одржавали су везе са неким „Чикаризима у Срему“, славе Никољдан.
-Илићи су из Младеновца где имају рођаке, славе Ђурђевдан.
-Кузмановићи. Ранко се доселио из Малог Пожаревца – грочански срез и оженио се удовицом из Влашке која му је довела пасторке. Ранко слави Јовањдан а пасторци Ђурђиц.
-Станојевићи (Дунићи). Станоје, деда човеку од 70 година, дошао је из Матејевца код Ниша, најпре у Јагњило. По Америћу продавао баквице, па му се ти допадне и настани се, славе Јовањдан.
-Живановићи, Илићи, Марковићи и Сојадиновићи су Цигани-Роми, доселили из Кусатка (Јасеница), славе Никољдан и Св. Петку.
-Новаковићи су непозантог порекла, славе Аранђеловдан.
-Ковачевићи су непознатог порекла, славе Никољдан.
26. јул 2014. у 17:04
Милодан
Порекло становништва села Бабе, Градска општина Сопот – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај села.
-Већи део села је на десној страни Бапског Потока, који се заједно са својим притокама јако усекао у рипањску површ. Куће су већином по странама; само неколико кућа је у долини и то од скора.
Воде.
-Село се служи водом са извора Брајиловца и Точка.
Земље и шуме.
-Делови сеоског атара су: Анатема, Крчевине, Змијачињак, Колишта, Рњинац (овде има остатака Маџарског Гробља), Бучије, Бећарски Лаз, Орнице, Парлоге, Главчине, Млака, Крчевина, Пландиште и Маринац.
У атару овог села налази се свега ораће земље 191 дан, завате 2 дана косанице 230 (?) и винограда 67 мотика; остало је се жирородна гора, шеварице нема. Парлога нема. Зиратна земља је више дивјачна. А на овом атару насељено је село Бабе још од времена покојнога Карађорђа, које се из 24 куће састоји и спахији се плаћа само десетак.
Тип села.
-Село је разбијеног типа.
Крајеви села носе имена родова, Новичићи, Пешићи итд.
Старине у селу.
-У близини извора Точка су Црквине, где има остатака, темеља негдашње цркве.
Постанак села и порекло становништва.
-Бабе су новије насеље. У списку из 1834. године помиње се Алија Бабе, чије границе „почињу од Наврта, на Мораку, Аниште ка Ропочеву, На Змијачињак, на Парцанску међу, на Изворац, на Златару, од Губеревца на Прутем Реку, на Градиште, од Стојника на Сватавско Гробље па опет на Наврте. Величина атара су дужине и ширине од 45 минута хода.
Из напред наведених података видимо, да је на месту насеља Бабе било насеље и за време Карађорђа. Село је 1818. године припадало Вићентијевој кнежини и имало је тада 16 кућа. Године 1822. је у саставу исте кнежине било 17 кућа. Године 1846. припадало је космајском срезу и имало је 25 кућа а 1921. годне 89 кућа.
-Новичићи се сматрају за најстарији род, славе Аранђеловдан. Старином су од Сјенице. Најпре су се настанили у Ђуринцима, па како се ту „у равници метиљавиле овце“ преселе се у Бабе „где је за њих, сточаре, земљиште било повољније“. Са њима су у роду:
-Симићи (Недељковићи и Милојевићи), који такође славе Аранђеловдан.
У старије родове убрајају се:
-Пешићи (Ранковићи, Ђорђевићи и Илићи), славе Јовањдан чији су преци дошли из Мокре, белопаланачки ссрез, и то најпре у Ђуринце одакле доцније пређу у Бабе. У Ђуринцима имају рођаке Војиновиће.
-Милићи и Петковићи су род Новичићима, славе Аранђеловдан.
-Качаревићи су се доселили из Качера, славе Ђурђиц.
-Китановићи славе Аранђеловдан. Род су Пешићима. Ушао жени у кућу и примио њену славу.
-Станковићи су се доселили из Кораћице, славе Никољдан.
-Митровићи су из Качера, славе Никољдан.
-Лазићи славе Симеундан. Мисле да су пореклом из Хомоља.
-Митровићи, Михајловићи, Станојевићи, Бошњаковићи и Костићи су Цигани-Роми, настанили су се изван села и образовали „Циганску Малу“ у близини државне шуме, досељени су поглавито из околине, раде земљу, израђују кашике и вретена, баве се свирањем, славе Јовањдан и Аранђеловдан.
Непознатог порекла су:
-Милићевићи, славе Никољдан.
-Трифуновићи (Милинковићи и Раденковићи), славе Трифундан.
-Симићи, славе Стевањдан.
27. јул 2014. у 18:30
Милодан
Порекло становништва села Бељина, Градска општина Барајево – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај села.
-Пошто прими Прутен, Стојничка Река савија од северозапада југозападу и кроз Бељину тече под иманом Бељаница. У долини Бељанице нема кућа, тамо су поглавито њиве и ливаде. Тек од друма, поред кога су школа, црква, неколико дућана и механа, па уз стране Врапчијег Брда, Виса и Карауле, пењу се сеоке куће.
Воде.
-Кроз село протичу потоци: Ђермача, Думача и Водица. Главнији извори су: Трска, Велики Бунар, Ђурђевац, Чесма и Источњак.
Земаље.
-Имања су на Збеговишту, Ћупуровцу, Странама, Кућеринама, Вртачама, Вујинцу, Кленовцу, Турским Њивама, Осретку, Орницама и Белим Водама.
Тип села.
-Село се дели на крајеве: Брђански, Лужански, Штуњски, Торлачки и на Чаршију.
Старине у селу.
-По остацима из прошлости може се тврдити да је Бељина старије насеље. У црквеној порти, са јужне стране, постоји споменик некога Вуксана, за кога се прича да му је шест синов погинуло на Косову.
Име селу.
-Предање вели да су овде биле колибе некога Беље, по коме је село добило име..
Постанак села и порекло становништва.
-За време аустријске окупације, у првим десетинама 18. века помиње се насеље Bilena. Године 1732. године се помиње храм Св. Архангела у Бељини а исте године се помиње ово село старословеннским писмом у коме се наводе подаци (претпостављам о попису кућа и пореских обвезника, оп. Милодан).
У изводу из писма Капетана Катића од 28. 12. 1832. године „Списку новосаграђених цркава у капетанији туријској“ забележана је и црква Бељанска почета са градњом за веме владавине Господара Ђорђа (Карађорђа) од 1813 а завршена 1831. године.
О старини и пореклу родовоа зна се ово:
-Торлачићи (Грчићи, Танасковићи, Петровићи и Танасијевићи) славе Трифундан а старином су „Бошњаци“. У београдском Реснику имају рођаке, Срећковиће. По њима се и крај у коме живе зове Торлачки.
-Митићи и Цветковићи, славе Аранђеловдан. Предак „Бугар“ Мита „дошао је од Мораве“ и хтео се настанити у Лужанском Крају, али „су бранили“ Ненадовићи и Вићентијевићи, те се она „намести“ у Вртачама близу Манића. Са њима су род Цветковићи.
Старији родови, који не знају своје порекло:
-Деветаковићи, славе Ђурђевдан.
-Вићентијевићи (Ђурђевићи), славе Ђурђиц.
-Милановићи (Петровићи, Илићи, Пантићи, Јовановићи и Лазаревићи), славе Лучиндан.
-Ненадовићи (Аранђеловићи), славе Никољдан.
-Радојичићи, салве Ђурђиц.
-Стевановићи (Петровићи, Милићи и Лазаревићи), славе Јовањдан.
-Симићи, славе Стевањдан.
-Марковићи, славе Ђурђиц.
-Радојевићи, славе Никољдан.
-Нинковићи (Михаиловићи) славе Никољдан. Нинковићи не знају одакле су старином. Имају рођаке у Војки – Срем. Неки од њих се презивају Сремчевићи.
-Љубинковићи славе Никољдан. Деда им се доселио из Губеревца од Љубинковића.
-Марковићи (Швабићи) славе Никољдан. Деда Марко је пред Устанак дошао из Ашање у Срему – земунски срез.
-Стоиљковићи славе Стевањдан. Отац се доселио 1873. године из Присјана – нишавски срез.
-Сремчевићи, славе Јовањдан. Отац дошао 1887. године из Конатица – срез посавски.
-Марковићи, славе Стевањдан. Доселили се из Сибнице где имају рођаке.
-Максићи, славе Никољдан. Прадед се доселио из Пелинца – жеглиговски срез.
29. јул 2014. у 12:55
Милодан
Порекло становништва села Влашка, Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковића „Космај“.
Положај села.
-Село је на пиносавској и рипањској површи, које су просечене долинама Великог и Вељиног Потока и потока Иве.
Воде.
-Главнији извори у селу су: Војводинац, Инђина Вода, Буковац, Стублина и Буредељица.
Тип села.
-Село је разбијеног типа и дели се на „Овај“ и „Онај Крај“, које раздваја Вељин Поток. Између крајева је „средина села“ са школом, црквом, судницом и механом; ту је и чесма Војводинац. Поред ових, има и један део одвојен крај села у Шешевици (чије је гробље у Парлогама). Још пре 15-20 година појединци су почели одлазити на имања и тако се оснивају нови крајеви. У Влашко Поље се одселило неколико кућа Јанковића и Јованчевића. Они су формирали крај у близини железничке станице и поред Кргујевачког Друма. Пре 15-20 година отишли су у Вис Милићевићи и Мишићи; у Прелепац Буквићи, Павловићи, Ракићи и Бркићи; у Инђину Воду – Лазићи; у Крушик – Јанковићи, у Стублину – Петровићи и у Мостину Радојковићи.
Старине у селу.
-У „Старом Гробљу“, у близини куће Милисава Ракића, стоје велике камене плоче а у Варовницама „тугле“ и друго.
-У потесу Кокорину, у долини истоименог потока, по предању које се до данас одржало, постојало је село Кокорин, из кога је „за време Косовске Битке отишло седамдесет копљаника, који су тада изгинули“. И данас сељаци приликом копања и риљања налазе остатке од камена и цигала. Предање даље каже „да је село опустоло и било пусто читавих 200 година“.
Име селу.
„После Косовске Битке, на 200 година, први се досељавају три брата: Владисав (Влајко), Младен и Рајко. Дошли су „од Косова“ и настанили су се у крају који се данас зове „Шишмански“, источно од цркве. Влајко остане по њему село је добило данашње име, Влашка. Младен и Рајко крену даље и први заснује село Младеновац а други Рајковац. Не зна се како су се ова браћа презивала. Од њих данас нема потомака.
Оснивање села и порекло становништва.
У Лангеровој карти ово насеље је убележено по именом Vlaska. Припадала је Вићентијевој кнежини и имало је 1818. године 51 а 1822. године 61 кућу. Године 1846 Влашка улази у састав космајског среза и имало је 85 кућа. По попису из 1921. године село је имало 369 кућа.
После Влајка доселили су се:
-Вујићи (Оџковићи), славе Михољдан. Раније су се презивали Кузмановићи. Оџаковићима их, веле, зову због тога што су први у селу на својој кући „избили“ оџак. И они су „од Косова“. „Лутајући овим крајевима наишли су на Влашку, управо на Влајкову кућу и да би били у друштву, стану овде“.
-Ракићи (Миловановићи), славе Ђурђиц. Раније су се презивали Рисимовићи. Дошли су од Косова у исто време када и Вујићи.
-Пејановићи су из истог краја и у исто време, када и Ракићи, се доселила и ова фамилија. Раније су се звали Ивковићи, славе Аранђеловдан.
-Шувељаци (Павловићи, Павковићи, Илићи, Дикићи, Матеићи, Јевтићи, Нинковићи, Марићи, Буџићи-Живановићи, Димитријевићи, Милићевићи, Мирковићи и Мишићи), славе Никољдан. Предак Шувељака је „из јужних крајева“, славе Никољдан.
-Јанковићи, славе Јовањдан. Доселили су се од Пирота. Јанко је предак Јанковића и имао је синове Тодора, Николу и Лазара. Тодор је трговао „са преком“, први је у Влашку довео учитеља Негована „из прека“ и „отворио школу“ у једној својој кућици. Његовим трудом, уз помоћ народа, подигнута је и црква брвнара која и данас постоји.
-Станковићи: Предак Станковића, Станко, дошао је са Томом и Антонијем. Имао је и брата Ивка од кога су:
-Јабукићи, славе Јовањдан.
-Јованчевићи (или Јовановићи). Предак Јованчевића Јованча Чамџић имао је синове Милоја и Миленка, славе Јовањдан.
Станковићи и Јованчевићи (или Јовановићи) су, као и Јанковићи, досељени од Пирота.
-Маринковићи, славе Ђурђиц. Маринка и Јанка је довела мати из Ковачевца. Преудала се за Милоша Ногића (данас Павловићи) из рода Милосављевића. Када су Маринко и Јанко поодрасли, очух их врати у Ковачевац. На путу их сретне спахија, врати их назад у Влашку, узме половину имања од Раке Ракића и њима додели. Род су им Влајићи (Чокићи) у Ковачевцу, Чокићи у Кораћици и Вујичићи у Америћу.
-Шишманци (Петровићи, Јоцићи и Недељковићи), славе Стевањдан. Предак Шишман дошао је „са Косова“.
-Бркићи (Јовановићи) славе Ђурђиц. Јован „Брка“ био је слуга код Јованчевића, оженио се и остао у селу. Не зна се одакле је дошао. Имао је три сина од којих са данашњи родови.
-Буквићи, славе Ђурђиц. Предак Стојан, ковач, дошао је из Прилепа. Имао је два сина, Петра и Петронија, Петроније је имао сина Стевана, који је био „дебео као буква“ због чега су га назвали „Буква“ па се према томе и цео род презива Буквићи. Петар је имао сина Панту, Панта је имао Милоша и Милована Од Милоша су:
-Милошевићи а од Милована:
-Миловановићи.
-Милосављевићи (Павловићи), славе Ђурђиц. Браћа Милисав и Марјан доселили су негде „из околине“. Од Милисава су Милосављевићи а од Марјана, по његовом унуку Павлу, Павловићи.
-Аврамовићи, славе Аранђеловдан. Сима, Аврамов отац, дошао је из Црне Горе у Јагњило, где је умро. Жена му се преуда у Влашку у Јовановиће (Рожиће) и доведе Аврама. Аврам је имао седам синова од којих су данашњи Аврамовићи.
-Ковачевићи, славе Ваведење. Петар Ковачевић доселио се 1848. године од Ариља.
-Лукићи (Малићи), славе Трифундан. Раније су се презивали Отмановићи а Турци су им дали надимак Ђебаци. Старином су „од јужних крајева“.
-Кузмићи, славе Ђурђевдан. Не зна се одакле су. Била су два брата, Сима и Кузман. Сима је, по пресуди кнеза Јеврема Обреновића, стрељан у Рипњу, што је псовао „Милоша у брадавицу“. Од њега нема потомака. Кузман није имао деце. Као удовац довео је жену са пасторком Марком из Велике Иванче. Оженио се трећи пут из Неменикућа, и трећа му жена доведе три пасторка. Сви се они прозову Кузмићи и славе Ђурђевдан. У Неменуикућама су им рођаци Борикићи. Кузман је славио Стевањдан.
-Лазићи, славе Лазаревдан. Предак Лазар је дошао из околине. Имао је три сина, од којих су данашњи Лазићи.
-Милошевићи, славе Јеремијевдан. Дошла су четири брата, Радосав, Рајко, Вуле и Петар од Сјенице, после 1809. године. Довео их Тодор Јанковић и „дао им Шешевицу на уживање“.
-Тодоровићи (Павловићи), славе Ђурђевдан, зови их „Ерама“.
-Ђуричићи, славе Никољдан. Мати се удала за неког Бабића и довела их из Амерића.
Тодоровићи и Ђуричићи живе у Шешевици.
-Кокановићи (Милошевићи), славе Ђурђиц. По оцу Милошу зову се и Милошевићи. Милоша су збали „Кокан“ па по том зову и Кокановићи. Милош је дошао из Амерића..
-Јовановићи („Рошићи“), славе Јовањдан. Предак Јован дошао је из Пирота. Био је артиљерац и после рата „ровашен“, те их у шали зову и Рошићи. Јован је имао четири сина од којих су данас Јовановићи.
-Гајићи, славе Јовањдан. Гаја се доселио из Амерића, где су се презивали Павловићи.
-Гајићи, славе Никољдан. Гаја Крњак се доселио „из околине“.
-Митровићи, славе Ђурђиц. Митров отац Паун дошао је „од Тимока“ и довео Митра.
-Јанковићи, славе Лучиндан. Отац се доселио из Загорице у Јасеници.
-Матићи, славе Ђурђиц. Не знају одакле су се доселили. Њихов предак Мита ја заузео и искрчио имање у Шешевици.
У „Парлогама“ су насељени Цигани-Роми.
-Јовановићи. Стеван се доселио из Ђуринаца, где има родбину, Јанковиће и друге. Старином су из Маминца – прешевски срез. Стеван је био цигански кмет за време Тасе арачлије. Имао је шест синова и од њих су:
-Стевановићи (Васићи), славе Никољдан и Ђурђевдан.
-Станковићи су посебна фамилија, славе Св. Петку.
29. јул 2014. у 21:25
Милодан
Порекло становништва села Мала Врбица, Градска општина Младеновац – Град Београд. Према књизи Боривоја Дробњаковић „Космај“.
Положај села.
Мала Врбица је на пиносавској површи, коју просеца Букова Вода, притока Великог Луга.
У списку села београдске нахије из 1834. године од бројем 10 помиње се Мала Врбица (писано на стрословенског језику) чија граница почиње „од Јанкове воденице, на јазбину, на бере Ћутурнице, на Штркову Бару, на Црну бару, на реку уз луг на Јанкову воденицу“. Величина села је у дужини и ширини на пола сата хода.
Воде.
-Главни извор је Сеоски Бунар.
Земље и шуме.
-Делови сеоског атара су: Бавани, Дугачка Јаруга, Ива, Кованлук, Лукања, Пашинац – где има старих гробова, Трстена и Штрковица где се налази данашње горбље. У атару овог села налези се свега ораће земље 78 дана, завате 37 дана, косанице 74 дана и 3 мотике винограда; остало је родна гора, али у овој гори јадва да има „пети тал“ жирородне земље, а оно друго све је млада шеварица, затим више од пола дивјачна… даље пише:
„На овој алији насељено је село Врбице које се из 13 кућа састоји и зирати 76 дана ораће земље, 36 дана завате, 72 дана косанице и 3 мотике винограда и из села Амерића од две куће зирате на истој алији 2 дана ораће земље, 1 дан завате и 2 косе косанице. Речена Врбица без ове алије бити не може а Амерић бити без ове алије може. У време када је алија спахији принадлежала, плаћали су Врбовчани 40 гроша“.
Постанак села и порекло становништва.
– Ове податке, пише Боривоје Дробњаковић, допунићемо предањем. Предање каже да је алија припадала Белом Спахији и да се звала Мала Алија. Када је Живко, предак Живојина Жујовића, после расељавања Јешевца 1826. године дошао овамо, затекао је пусту у и ненасељену. Предање још каже, да су овуда пролазиле „Ере“ и да им се место допало. Затраже од спахије да купе алију. Он то прво понуди становницима Амерића. Како они нису могли да плате колико је спахија тражио „200 горша и две оке масла“, он је прода „Ерама“.
Село је 1846. године имало 15 кућа и припадало је космајском срезу. Данас чини политичку општину са Америћем и има 54 куће.
-Жујовићи су један од најстаријих родова у овом селу, рођаци су са Жујовићима у Неменикућама, славе Аранђеловдан.
-Јаношевићи су старином од Сјенице – Санџака, славе Аранђеловдан.
-Николићи, славе Ђурђиц. Прадед се доселио из Трешњевице у Јасеници где су им род Ђурићи, који су се доселили из Суводола на Пештеру.
-Борићи, славе Цара Константина и Царицу Јелену. Старином су од Битоља, одакле су дошли у Планиницу – срез колубарски па одатле у малу Врбицу. Од истога рода су:
-Грујићи, Милановићи и Милошевићи. Зову их „Битољцима“.
-Филиповићи су дошли из Ракова – љубићски срез, славе Аранђеловдан.
-Гајићи су се доселили из Трешњевице у Јасеници, где су им род Стојићи, пореклом Сјеничани, славе Никољдан.
-Радоњићи су се доселили из Рајковца у Јасеници, славе Ђурђевдан.
-Марковићи. Славе Никољдан. Преци су им се доселили из Босне, не знају из ког места.
-Стевановићи су дошли од Ужица, славе Алимпијевдан.
-Давидовићи су досељени из Кораћице од истоимене фамилије, славе Ђурђиц.
-Дунићи су дошли из Мораче, славе Аранђеловдан.
-Николићи су дошли из Врбице у Јасеници, славе Аранђеловдан.