Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
28. новембар 2013. у 19:53
Милодан
Порекло станивништва села Парцани, Градска општина Сопот – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је на странама три плећаста брдашца. На једном су Шијаци, на другом Драгачевци а не трећем је један део Драгачеваца и Лесковац; изнад другог су брда Брђани. Кућа има и на висини од 350 метара и под самим висом – 480 метара.
Тип села.
-Ово село је разбијеног типа са јасно издвојеним крајевима: Шијаци, Поточари, Ерчани, Брђани, Мало-Пољаци и Лесковац.
Старине у селу.
-На Влашком Брду постоји сватовско гробље, где су се, веле, срели и потукли двоји сватови. У Бостаништу постоји гробље са великим положеним плочама, зову га Маџарско Гробље.
Постанак села и порекло становништва.
-Ово село је најпре било на Трешњама, где су биле куће становника Рипња и Поповића. Одатле су становници овога села за време бежаније 1813. године бежали „преко“ и враћајући се отуда, настанили су су се на месту, где је данас село Парцани. Када је село било на Трешњама, имало је 7 кућа у којима су живеле породице:
-Живановићи – не зна се откуд су досељени***.
-Мезули – не зна се откуд су досељени***.
-Буковчани – не зна се откуд су досељени***.
-Мирковићи су однекуд „од Левча“***.
-Клинчевићи су однекуд „од Левча“***.
-Гагићи су најпре били у Болечу, одатле су дошли на Трешњу па по томе у Парцане***.
Доцније су се доселили:
-Драгачевци или Јовановићи и Радосављевићи су из Горачића***.
-Мијатовићи и Радоичићи су из Драгачева, настанили су се у Лесковцу***.
-Бајићи и Томићи су из Вртишта – Нишки срез***.
-Брђани су из Белчића(?)***.
-Пантићи су из Орашја***.
-Црњаковићи, отац доводац из Стојника***.
***не каже се коју славу славе.
28. новембар 2013. у 20:12
Милодан
Порекло становништва села Мала Иванча, Градска општина Сопот – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је на коси између реке Раље и потока Раљића. Брђани су највиши ред кућа на коси. Испод њих је Прњавор, а Бабићи и Зрзуле су према Раљи.
Тип села.
-Село се дели на крајеве: Брђане, Прњавор, Бабиће и Зрзуле.
Старине у селу.
-Село је најпре било у Пустој Иванчи, па је доцније премештено на данашње место. На месту Орашју прича се да је била нека стара црква.
Постанак села и порекло становништва.
Старе породице у селу, за чије се порекло не зна, јесу:
-Бабићи***.
-Јагодићи***.
-Савићи***.
Досељеници су:
-Божанићи су из Каменице код Крагујевца***.
-Јеленићи – “Кораћичани” су из Кораћице***.
-Жмурићи су са Косова, из Добриње, дошао прадед Мирко те су се звали Мирковићи, то је највећа породица у селу***.
-Црногорци су дошли пре 30 година из Црне Горе***.
-Ђекићи су, такође, из Црне Горе***.
-Пузовићи су дошли од Пријепоља, из Милешеве***.
-Петровићио су из Босне***.
-Стојковићи су из околине Софије у Бугарској***.
-Богићеићи су из Малог Пожаревца***.
-Зрзуле су из Драгачева, славе Ђурђевдан.
-Јерићи су из села Лисица у Драгачеву, Јовањдан.
-Јекићи су од Буковика***.
-Срећковићи су из Бугарске, Аранђеловдан.
Једна породица је пре 25 година досељена са Косова, из села Милановца близу Гњилана а једна из околине Врања.
Најстарији крај села је око механе.
***Не каже се коју славу славе.
28. новембар 2013. у 20:59
Милодан
Порекло становништва Мали Пожаревац, Градска општина Сопот – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је са десне стране реке Раље, а по северној страни венца, који се, идући од Варовнице на северо-запад завршава местимично стрмо.
Воде.
-Потоком Река, који тече кроз село и улива се у Раљу, село је подељено на западни мањи и источни много већи део. Куће су на земљи црници или пескуши. Поток Река само за време јаких киша и топљења снега набуја, али не чини штете селу, као и Раља, која испод села тече и не плави село и када највише надође. Извора има неколико: Точак (у Реци), Јасик (у Равном Гају) и једанн у Караули. Слаби су и лети већином пресуше. Вода се из њих не пије. Бунара има доста.
Земља, шума и паша.
-Становници имају доста земље за обрађивање. Она је око села, најдаље пола сата хода. Испаше има на месту Кокорину, далеко од села на 15 минута хода. Шуме има ретко, највише је по Кокорину. Земља је врло родна, а испаше су добре. Једној породици, да може скромно живети, треба 3-4 ланаца земље.
Тип села.
-Село је збијеног типа, има ове крајеве: Караулу – источни крај; Реку – око потока Реке; Равни Гај – јужно по билу; Раљу – испод Раље и Старо Селиште – западни крај.
Растојање између крајева није никакво или управо толико, колико чини окућница крајњих кућа; куће су нешто збијеније око механа, у Караули и Реци. Постоји једна главна улица, која иде средином села, упоредо са Раљом, а остале се одвајају од ње десно и лево.
У крају Караули живе: Гајићи, Савковићи и Марковићи.
У Реци су: Симићи и Петровићи.
У Старом Селишту су: Грујићи, Петровићи, Новаковићи и Станковићи.
У Раљи су: Савковићи.
У Равном Гају су: Савковићи, Павловићи, Ђорђевићи и још неколико инокосних кућа.
Задруга је врло мало, највеђа је од 20 душа. Жеља свакога, да се после деобе настани у близини својих, узрок је, што су куће тако близу једна другој по доста неравном земљишту.
Име селу.
-О постанку имена Малог Пожаревца прича се ово: У старо доба од Раље, на пола сата хода постојало је мађарско село Престолиште, које је за време бојева са Турцима попаљено и остало пусто, док се нису почели насељавати Срби на десну страну долине Раље. Тада је ту био пожар, због чега је место названо Пожаревцем, а доцније Малим за разлику од града Пожаревца.
Старине у селу.
-На северној страни села постоји Селиште. Ту су становали становници, који су побегли, када су Турци попалили Кокорин. Али како су често умирали и како су им врачаре казале, да је отуда што им је гробље, које се зове Шокачко, на источној страни, а требало је да буде на западној, то се они помакну ближе Раљи, где се данас налази село. На Шокачком Гробљу има трагова гробова. На месту где је било мађарско село Престолиште и које сељаци зову Столице, налазе се цигле.
Постанак села и порекло становништва.
-Симићи су се најпре доселили из Црне Горе. Пошли су да траже плодну земљу и када су дошли у Кокорин, пола сата од данашњег села запева им петао и они се ти населе, Никољдан
-Петровићи су из Белог Потока у Херцеговини. Било их је много. Не зна се зашто су отуда побегли, Никољдан.
-Гајићи, Никољдан*
-Марковићи, Никољдан*.
-Грујићи, Никољдан*.
-Новаковићи, Никољдан*.
-Савковићи, Јовањдан*.
-Станковићи, Јовањдан*.
-Павловићи, Јовањдан*.
-Ђорђевићи, Јовањдан*.
-Петровићи, Лучиндан*.
Најстарији је крај Селиште (Старо Селиште), па Река, Равни Гај и др. За време Турака ово село је било спахилук Јајића из Београда. Постоји предање, да је из овога села на Косово отишло 70 копљаника.
*Не каже се порекло – одакле су досељени нити било каква евентуална веза-сродство породица које славе исту славу.
29. новембар 2013. у 21:29
Милодан
Порекло становништва села Сенаја, Градска општина Младеновац – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Ово село је на потоку Богазу, притоци Раље а по подножју Суварја, који се пружа упоредо са Богазом. На јужној страни издиже се Осовље, од кога је један онижи огранак спушта доста стрмо над самим селом. Куће на том огранку чине засебан – Цигански Крај.
Воде и клима.
-Поток Богаз при надоласку плави помало село али не наноси штете кућама. Извора има два; Крак, од којег тече поток Крак, који се испод села састаје са потоком Богаз и извор Препуз изнад села у Суварју. Вода се са тих извора пије и мучно би село без њих постојало, јер су бунари, којих у селу има, плитки и често пресушују; из њих се вода узима већином за друге потребе.
У селу има хладноће као и у околини. Од ветрова најјачи и најхладнији је северац, са које стране село није ничим заштићено.
Земља, паша и шума.
Земља за обрађивање је око села, на источној и северној страни удаљена до ¼ сата хода. Обично се сеје кукуруз, пшеница, јечам а ређе овас. Земља је осредње плодности. Једној породици да би нормално живела потребно је 6-8 ланаца земље, бар два вола и нешто друге стоке.
По Суварју и осовљу има испаша, које су у близини села. Шуме има местимично и то врло мало: Обично је то цер, граница, лужник и др. По Суварју и Осовљу има и шумарица – изданака од исечених шума.
Тип села.
-Куће су у Сенаји мног збијеније но у околним селима. Село се дели на два краја; Ђурков – северни и Крупежки – јужни. Осим њих постоји и Цигански Крај. Растојање је између крајева је незнатно, раздваја их поток Богаз. Куће су растављене окућницама, које су уопште врло мале, те је су куће близу једна другој. Само на Суварју има неколико кућа које су међусобно више удаљене од осталих. Куће су без реда распоређене поред потока Богаза. Свака група кућа, која је деобом задруга постала, зове се по презимену породице, која се ту намножила. Неколико кућа на Суварју до недавно су основане деобом задруга, чији су одељени задругари засновали своје породице.
Становници Ђуркова Краја зову се: Ђурковћи, Поповићи, Ђорђевићи, Јовановићи, Јоксићи и Марковићи.
Становници Крупежног Краја су: Крупежи, Станковићи, Ђорђевићи и Павловићи.
У Циганском Крају су: Бошњаковићи, Дубонци, Дунићи, Јовановићи, Ђорђевићи и Васиљевићи.
Куће су збијеније свакако и због тога што је село са три стране притешњено брдима, те није било простора формирати велике окућнице или се где даље настањивати.
Име селу.
-Сенаја је позната по сену, која је за време Турака из долина Богаза девено на месту, близу којег је данашње село. Место, где је било село, и данас се познаје (до села на северној страни), као и место по венцу Осовљу, где су биле Карауле за стражаре, који су сено чували.
Старине у селу.
-Прича се да је у Крушику било Маџарско Гробље, а свакако и село, где се данас изоравају цигле и остали предмети.
Постанак села и порекло становништва.
Најстарије породице су у овом селу Крупежи и Ђуркови како се и зову Крајеви у којима живе њихови потомци:
-Крупежи су пореклом из Груже (по некима из Крупња) одакле им је дошао предак са четири сина*. Не каже се коју славу славе.
*Пре њих се доселио у ово село Михајло Краса из Груже али је он са породицом напустио село.
-Ђуркови су се населили после Крупежа. Предак Ђурко је дошао из Груже са 4 сина и 2 синовца***.
-Јоксићи су из Љуљана (Гружа) су се овде доселили јер су чули да су неки Гружани овде нашли доста незаузете земље, те се и они због тога доселе***.
-Ђока из Колашина, где је поубијао неке Турке и због тога побегао, не каже се презиме нити кјоу славу славе.
-Зора је из Лисица код Драгачева; за њим су дошла и његова браћа (значи да је Зора био мушко, оп. Милодан) чувши да овде има пусте земље.
-Ђорђевићи су из Липовца (Гружа)***.
Сеоска слава је Св. Вартоломеј.
***Не каже се коју славу славе.
29. новембар 2013. у 22:37
Милодан
Порекло становништва села Дубона, Градска општина Младеновац – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Доња Дубона (старо село) је по падинама косе Стрменца, која је део косе Медведњака, што је на југ од Доње Дубоне и по источној падини косе Варовнице. Горња Дубона је на источној страни од Доње, на брду. По падини косе, на којој је Горња Дубона има неколико кућа (Глишића Крај) на средокраћи између Горње и Доње Дубоне; од доњег села одељене су потоком. Од Медведњака на исток је коса, на којој је један део села, Нова Дубона, који се завршава под брдом Слатином. Због тога што је Горња Дубона на брду а Доња у јарузи, Дубонци једни друге зову „дољанима“ и „брђанима“. И Горња и Доња Дубона се већином на земљи глинуши.
Воде и шуме.
-Кроз Доњу Дубону протиче поток Сипаћа, који постаје од воде са извора Матејине Воде и Хладне Воде. Пред селом у равни Реци састаје се са потоком Видарицом и теку Раљи. Оба су потока бујна, када су јаке кише и када се топе снегови, онда наносе штете доњем селу. Због тога се неки премештају у горње село. Доње село није оскудно водом. Осим Метејине и Хладне Воде постоје и извори око доњег села: Точурак, Видарица и Трајновац, а у селу има и шест бунара. Горње село има изворе: Дошљаковац, Цигановац, Брајинац и Трчицу, али сви лети ослабе. Бунари су копани на више места али без успеха.
Шуме, забрана појединаца, има свуда око села. Некада је шуме било знатно више.
Тип села.
-Село се дели на Горње и Доње, а између њих је Глишићки Крај. Има 2-3 куће Голубовића, далеко од крајњих сеоских кућа 100 до 150 метара. Горње је село од Доњег удаљено за пола сата хода. Куће су у оба краја близу. Задруга има и данас, али мањих. Највећа задруга је од 20-25 душа.
Старине у селу.
-Западно од села на крајњим падинама косе Варовница постоји Селиште. Близу њега су била два Маџарска Гробља, са којих је камење однето за манастир Рајиновац у срезу Грочанском. У доњем селу (у дворишту Маринка Арсинога) прича се, да је била црква, али се не зна чија. Северозападно од Слатине постоји место Камење, где има рупа, за које неки веле, да су ту били подруми а по причању и неких дућана. Ниже је место Пазариште, за које мисле, да је било село или варош. На месту званом Стручице, северно од горњег села, налазили су неки златан новац а и данас на том месту има цигле и црепа у комадима. На северној страни Слатине постоји место Ћелије, где је по причању био неки манастир. На јужној страни Слатине познаје се неки шанац, који је био „два хвата“ широк и дубок. Неки веле, да је то био пут, а једном старцу (Маринку) причали су стари, како су ту „синорили џидова земљу“. По Слатини се познаје још један пут од „камења“.
Постанак села и порекло становништва.
-Према причању старијих људи постанак села пада у време и после Кочине Крајине. За време бежаније 1813. године, када је село било спаљено, у Дубони је било можда 9-11 кућа.
-Бјелушани (Симићи, Прокићи, Ивковићи, Разуменкићи, Машићи и Марићевићи) су први досељеници, јамачно из села Бјелуша у Ужичком округу***.
-Петронићи, Павловићи, Јовановићи и Илићи су потомци старца Јанка из Забојнице у Крагујевачком округу. Јанков син Петроније ожени се по други пут неком удовицом из Липа (Смедеревски округ) и она доведе два пасторка: Аврама и Дамњана, Од Аврама су:
-Аврамовићи***,
од Дамњана су:
-Дамњановићи***.
-Глишићи су потомци Глише који се доселио из Љуљака у Крагујевачком округу. За Јанка и Глишу кажу да је привремено са породицом живео у Забојници и у Љуљацима а да су пореклом однекуда са југа. За Јанка веле да је дошао из „Оташе“, те су његове потомке до скоро звали:
-Оташевићи***.
-Петровићи: Неки старац Милија није имао деце, те посини неког из Влашке од кога су три куће Петровића у доњем селу***.
-Хајдук Вељковићи: Доцније, када је Хадук Вељко закрајинио у Црној Реци, доселио је овамо своје рођаке, од који су се неки вратили, када се тамо стање смирило, а остали су: жена му Марија „Чарапара“ и од њеног сина Раке су две куће Хајдук Вељковића, даље два тетка вељкова, Радивоје и Радован, синовац Радојко, стриц Ранђел и зет Стојан звани „Лавара“, има их 30 кућа***.
-Блажићи су дошли из северозападне Србије („из Арнаутлука“)***.
-Павловићи-Шушковићи су потомци Павла, званог „Шушка“, који је дошао из села Чокота код Ниша, служио је овде и оженио се***.
-Костићи: а Павлом је дошао и Михаило од Ниша, служио у селу и оженио се***.
-Новаковићи и Радивојевићи: Један од Симића, Јован, ожени се по други пут удовицом из Јагњила – Јасенички срез, која му је довела два пасторка; Новака и Радивоја. Од првога су Новаковићи од другога Радивојевићи***.
Пре 40 година дошли су из новоослобпођених крајева два брата и два им сестрића. Од њих су три куће*. У новије време још неки из тих крајева дошли су као слуге и сада их има 5-6 кућа*
*Не каже се ни презиме нити остали основни подаци.
До пре 50 година није било горњег села (Горње Дубоне). Онда се прво исели Аврам, па старац Маринко (и сада је у животу) и још 2-3 куће. За њима су и други долазили тако да данас у Горњој Дубони има близу 100кућа, а у Доњој 60. Исељавали су се због незгодног положаја, због тескобе и тешкоћа, које имају и данас приликом довоза и одвоза.
Сеоска слава – заветина – је Спасовдан а преслава је на Мали Спасовдан, четвртак пред Свету Тројицу, и то једне године Доња Дубона слави славу а Горња Дубона преславу, следеће обрнуто, али и у једном и у другом Крају сви сељани учествују.
***не каже се коју славу славе.
30. новембар 2013. у 21:00
Милодан
Порекло становништва села Шепшин, Градска општина Младеновац – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села, земље и воде.
-Село је са три стране опкољено брдима, изузев према северу куда тече Шепшиница. Куће су поред потока и по косама са леве и десне стране потока, нарочито са десне стране, где је блажи нагиб; има их на глинуши и пескуши. У селу има бунара и извора, већином запуштених.
Тип села.
-Село се дели на ове крајеве. Језеро, Бугарски Крај, Јаношевски, Вуковски и Кекићски Крај. Крајеви су међусобно удаљени 300 до 400 метара а средње одстојање између кућа је 50 до 60 метара. У једном крају има највише 28 кућа (у Вуковском), а најмање 11 (у кекићском).
Име селу.
-Прича се да је село названо по потоку Шепшиници.
Постанак села и порекло становништва.
-Крњићи или Милушићи су најстарија породица у селу***.
-Тинугићи су, једна од најстаријих породица у овоме селу, од којих је последњи потомак отишао у Селевац.
Остале породице су се доселиле после њих:
-Ратковићи су из Лисица – Руднички округ***.
-Вуковићи су дошли после Ратковића али се не зна одакле***.
-Јаношевци су од Новог Пазара, најпре су се населили у Ужичком округу и тамо променили славу, па их отуда раселио кнез Милош, јер су пљачкали Турке***.
-Гајићи су из села Црнућа – Руднички округ, отуда је побегао Гаја збогг крађе црквених пара***.
-Јеремијићи су из лесковачког среза удкуда се доселио Јеремија***.
-Ристићи („Бугари“) су из Тимочког округа***.
-Ђерго је из Тетова***.
-Стеван Колар је дошао међу последњима – не зна се одкуда***.
Прича се да је при досељавању било мађарских кућа и изгледа да данашње село није постојало раније од пре 120 до 150 година.
***Не зна се коју славу славе.
1. децембар 2013. у 20:44
Милодан
Порекло становништва насеља Железник. Градска општина Чукарица – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај насеља.
-Железник је по благим странама долине Железничке Реке, која се зове Река и једног потока, који полази од Читачке Воде. Куће су по осојним и присојним странама долина.
Воде и клима.
-Вода се пије са извора Брусника*, сада чесма, а највише из бунара. Извор је средње јачине и не пресушује
*Некада је избацивао каменчиће налик на „брусиће“, због чега је назван Брусник. У околини су познати извори: Читачка Вода – на источној страни, пола сата хода од села; поток, који одатле полази и тече кроз село састаје се са Реком при излазу из самог села; Стублина – на јужној страни села, испод места Логоришта, одакле полази поточић истогг имена – лева притока Реке; Изворац – југозападно од села на пола сата хода, некада јак извор а сада се само види, како из муља и блата вода на више места извире као да ври у каквоме суду*.
*Прича се да је некада избациовао са водом борове шишарке, а сада само муљ и песак.
Дреновача или Света Петка, по веровању мештана „света вода“ – од Изворца удаљена на западној страни 500-600 корака, некада обичан извор а сада чесма; становници овог села и околине сматрају да је лековита*.
*Сваког младог петка и недеље многи са тог извора носе воду у судовима својим кућама, пију је и умивају се, јер је сматрају за лековиту. Поједини сељаци из околних села сада доводе болеснике да ту преноће, умију се и пију воду са извора.
Ђериз је поред потока Дреноваче, који је постао од Изворца и Дреноваче, од села је далеко четврт сата хода, некада је ту била чесма а сада су развалине.
Клима је обична и готово је блажа у односу на околину. Кишу најчешће доноси запад, најјачи је исток (кошава) а најхладнији северац.
Земља, шума и паша.
-Земља за обрађивање је око села, далеко од села 15-30 минута хода а на местима званим: Алуге (некада је ту била шума лужњакова, по којој је место названо), Манастирине, Дреновача (некада је ту била шума, највише дреновина), Ораси (било доста ораховог дрвећа, сада има по које стабло), Црквине, бела Земаља, Рупчине (ту има рупчага, које су биле пуне водом када је ту била шума), Велика Пољана, Брестове Алуге (биле некада брестое шуме), Вис (сада њиве а за време кнеза Михајла била густа шума), Липак (некада липова шума, сада њиве) и др. По Макишу имају њиве, баште а највише ливаде. Поједини делови Макиша имају ове називе: Џајине Баре*, Шатор, Умчица (њиве) Греде, Јасенова Бара (некад било мног јасеновог дрвећа)., Топољак (некада било топола), Велике Ливаде (најпре прокрчили за ливаде у Макишу), Рудманово**, Млаке (ту је на много места пиштољина и бара). Највише сеју пшеницу, кукуруз и јечам. Шуме има на местима званим: Орловача – општинска шума, била велика и густа шума, Равнице и Рт (општинске шуме, највише храстовог дрвећа). Шума им служи за огрев и грађу. Паше имају у шуми, у Макишу по ливадама а имају и утрине. Паша је добра, земља је родна. Да породица од 10-15 душа може осредње да живи треба да има 6-8 хектара земље, два вола, једну краву, два коња, 10 оваца и 5-10 свиња.
Тип насеља.
-Село је збијеног типа, ушорено без реда, куће су близу једна другој. Село се дели на три краја: Бугарски, Прајски и Тарајиш. У селу има 175 кућа. Задруга је некада било а сада их има 2-3 од по 20 до 30 душа.
Станови.
-Ради стоке становници имају колибе у којима чувају овце:; зими у Макишу по ливадама а лети у општинској шуми, оба места ближе селу. Колиба има 10-15. Граде их сељаци, који имају више стоке или се удруже неколико њих и заједнички саграде колибу, па заједнички чобане плаћају и хране. У Макишу стоку чувају до половина марта или најдаље до Благовести, па се селе у шуму, јер општинска власт тек тада допушта да се тамо стока чува.
Име насељу и крајевима.
-Село је, веле, названо по томе, што се ту, где је сада село Железник, доносило на воловским колима железо, које је вађено у Правалији (Сремчица) још за време Римљана. Бугарски Крај је назван по томе, што у њему станују досељеници из крајева источне Србије према Бугарској. Прајски Крај је назван по презимену Прајзовћа, који су у том крају а за Тарајиш се не зна на основу чега је добио то име.
*Названо по неком Џају (Гаји), кога су Турци убили.
**Ту има увек воде, па и сада извире. Причају да је било дубоко.
Старине у селу.
-Први становници данашњег села најпре су становали у Макишу, западно од села, где је данас Селиште. Ту је песак и нема никаквих трагова од насеља. Село је било на узвишенијем месту, близу воде, где су стајале лађе. Мисли се да су се отуда одселили због воде, а неки причају, да је то учињено по наредби кнеза Милоша.
-Близу села постој место Кућерине, поред потока истог имена. Ту се се становници населили, када су се преместили из насеља у Макишу, али пошто им Турци попале куће у том месту, они опдатле крену и населе на данашњем месту. Куће су биле близу извора и реке а уз то и поред пута. На месту Кућерине налеза клинце, гвожђе, српове, види се црвена земља и др.
-Близу извора Читачке Воде постоје Манастирине. Ту је био манастир. Старији људи памте, да су до пре 70 година, стајали зидови само није било крова. У том манастиру била су два брата, калуђери који су побегли у Срем, када су Турци манастир спалили. Тај манастир је славиоСв. Тројице, те данас становници Железника носе литију тога дана.
-Близу места званом Ораси постоје Црквине. Прича се, да је ту била црква пре Првог устанка – „за време неког мира“, па је доцније разорена. Ту су наилазили на плоче са крстовима и др.
-На западној страни постоји Маџарско Гробље, где су данас њиве. Ту су налазили велике плоче које су данас разнете.
-Усред села близу школе зна се за једно старо гробље, где су се сахрањивали ондашњи становници до пре 40 година.
-Место, где је једно од данашњих гробаља, звало се Виноградине, јер су некада ту били виногради.
-Поред овог села водио је пут из Београда у Шабац.
-Близу извора Ђериза, где је пут пролазио, била је механа, од које се данас познају темељи, а ту су у близини налазили гробове и људске костуре.
Постанак насеља и порекло становништва.
Прича се да је у овом селу најпре било 7 кућа и породица, чији су преци онда живели, јесу данас најстарије породице у селу. О њиховом пореклу се не зна ништа. То су:
-Станојевићи (по црноме Станоју) од њих су сада: Игњатовићи, Радојевићи и Шундићи, од којих је данас у овоме месту остао само један потомак***.
-Гузоњићи, од којих су сада Марковићи али по женској линији***.
-Спасојевићи од којих су и Стојадиновићи***.
-Николићи, од којих је био деда Ђура Москова***.
-Петровићи, Митровићи, Котуровићи и Јеринићи, од којих данас има потомака само по женској линији***.
-Крстићи***.
-Чолићи***.
И за јш неке породице не зна се одакле су досељене, те их сматрају за старинце. То су:
-Васићи***,
-Којићи***,
-Ћирићи***,
-Ранковићи или Асурџићи***,
-Милутиновићи***,
-Милосављевићи*** и
-Маринковићи***.
Остале породице су досељеници,чије је порекло познато.
-Прајзовићи су из Левча, одакле им је дошао предак Арон***.
-Војиновићи су од Врања***.
-Нешићи су са Јавора***.
-Лукићи су из Босуте, Руднички округ.
-Урошевићи су са Косова***.
-Станојевићи (Цветковићи, Петровићи, Пејковићи, Златановићи и Ђорђевићи) су од Врања***.
-Станковићи су из источне Србије, према Бугарској***.
Доцније су се доселиле ове породице:
-Брадић Младен је из Левча одакле му је дошао отац Гаја****.
-Миловановић Стеван је пореклом из Борка (Посавина) одакле је његовог оца довела његова мајка, преудавши се за Ђуру Москова***.
-Гајићи су из Кривог Вира, Бољевачки округ***.
-Марјановићи су из Орашја***.
-Младеновићи и Миљковићи су из новоослобођених крајева, одакле им је дошао дед Петко***.
-Недељковић Мата је из оближње Умке***.
-Николићи су из новоослоођених крајева Србије***.
-Првуловићи су од Зајечара***.
-Јанковићи и Тодоровићи воде порекло од Дише Марковића, који се доселио из новоослобођених крајева а остао у селу као уљез у кућу Панте Милића***.
-Станковићи и Стевановић Степан су из Војводине, одкуда им је дошао дед, веле на позив везиров***.
-Илић Ђорђе је из Кнежевца***.
-Лазаревић Милан је из Барајева***.
-Мандић или Лукић (Лука) је из Жаркова***.
-Рајковићи су од Дрине***.
Скоро су се доселиле породице, пре 20-25 годиа:
-Симоновић Орден из села Грнчишта, Велешки округ, испод планине Клепа***.
-Поповић Илија је из Прилепа***.
-Мицковић Војин је из села Калуђерице (Пореч, Македонија)***.
-Анђелковић Милан је од Новог Пазара, одакле му се доселио дед Лука Пазарац пре 80 година***.
-Стојић и Милинчић (Јован), браћа су из села Бајинца близу Старе Градишке у Босни***.
-Зорић Која је из села Добрљина, Новска нахија близу Костајнице***.
-Савић Миле је из села Стапара, близу Старе Градишке и реке Врбаса***.
-Савић Новак је из села Лалинца или Дубраве близу Старе Градишке***.
-Панић Благоје и Јован си из Лалинца или Дубраве***.
-Богојевићи су из села Свињаре, Бањалучка нахија***.
-Рисојевић Јовида је из истог места***.
-Глигићи су из села Градина, Новска нахија близу Приједора***.
-Панић Сава је из села Мурата близу Костајнице***.
-Максић Илија из села Гаја близу Старе Градишке***.
-Давидовић Јован је из Јакира близу Ливна***.
-Деспотовић Стеван је из Јунуадоваца код Бањалуке***.
-Јеринић Сима је из Приједора***.
-Ракић Раде је из Бајинаца близу ушћа Врбаса у Саву***.
-Поповић Михајло је из села Даничића поред Саве***.
Сви ови досељеници из Босне дошли су, поглавито,после окупације.
Из Баната и Срема досељенцици су:
-Јелић Јаша је из Шимановаца – Срем***.
-Бркић Васа је из Баранде код Панчева***.
-Белић Милан је из Карлова код Кикинде***.
-Нићифоровић Милош је из Јакова у Срему***.
-Павловић Мија је из Ковиља (близу Сремских Краловаца)***.
Остали су:
Јелкић Никола је из места Катиновца у Хрватској***.
-Николић Мирко је из села Гостиља, Бјелопавловићи у Црној Гори из породица Ивковића***.
-Мицковић Драгутин је из села Кула у Бугарској.
-Милошевићи или Јовановићи (Алекса и Љубомир) су из Грчке***.
Новији досељеници:
-Илић Радосав је из села Бакионице, Ужички округ, остао у селу као уљез***.
-Бојић Благоје је из Крушевца, уљез у селу***.
-Миленковић Арса је од Ниша***.
-Стојановићи су из Пиносаве а старином из Старе Србије***.
Старије су породице углавном у средини села а новије на крајевима. Поједини људи из оних старих породица учесвовали су у свм важним догађајима од почетка 19. века.
Сеоска је преслава (заветина) у Миромносну недељу, прва по Васкрсу. Осим тога село је заветоано, да стоку у неке дане (например Св. Прокопије и Св. Вратоломеј) не „ватају“ у јарам да би им увек била здрава. Славе су становника различите.
***Не каже се коју славу славе.
2. децембар 2013. у 19:48
Милодан
Порекло становништва села Винча, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је једним делом у присоју и на брду, са десне стране Дунава, а другим у равници. Близу обале Дунава су само парни млин, стара механа (сада караула), нова механа и две куће.
Дунав се често разлива и својим таласима рони обале, које се осипају, а уз то и успорава воду у реци Болечици, која онда плави њиве и ливаде, што су поред ње. Због тога су куће, којих је некада више било поред реке, измештене и тако постао нов крај Равнице. Те су куће биле не пескуши и трошном земљишту, које се одроњавало и куће због тога падале.
Воде и клима.
-У крају Равницама, где има довољно бунара, мештани се служе искључиво бунарском водом. У крају села Старој Винчи, која је у присоју и на брду са десне стране Дунава, бунара је мање, јер је већа висина, те се становници и зими и лети служе искључиво водом са Дунава. Извора има и то изван села: Ладна Вода, Ивкова Вода, Стари Кованлук, Кованлук на утрини, Смрдан, Шугавац, Бркин Извор, Змајевац (у Ошљанима), Стублина, Гујин Извор, Мијајлов Извор и Чесма (у Ошљанима). Са тих се извора мештани служе водом при пољским радовима, а када се свраћају кући, понесе се и вода у судовима са тих извора.
У селу је хладнију у односу на околна села, јер није заклоњено. Снег почне обично падати у другој половини новембра и траје до половине фебруара. Висина снега највише може бити око 50-60 сантиметара. Најјачи је ветар устока (кошава), која и најчешће дува; кишу доноси западни ветар а северац је најхладнији.
Земља, паша и шума.
-Становници имају земље за обрађивање и то ван села, а на местима званим: Шугавац, Чекије, Бабин Луг, Шеварице, Липовица, Млаке, Смрдан, Чунци, Ерино брдо, Клупе, Табак, Змајевац, Ошљани, Локма, Рит, Острво, Кусак Утрине и др.
Паше има на местима: Ђаковој Страни, Кленовцу, Липовици, Кованлуку и Забрану општинском.
Шуме има у Општинском забрану, који је од краја равнице удаљен око 750 метара. Сва је шума од лиснатог дрвећа.
Земља за обрађивање је родна ; глинуша, иловача, пескуша, ума а најмање црница. Да једна породица умерено живи потребно је 8 до 10 хектара земље.
Тип села.
-Село је подељено у два краја; Горњи Крај или Стару Винчу и Равнице или Доњи Крај, који су један од другог удаљени ¼ км. А раставља их коса на којој је сеоска утрина. У Старој Винчи куће су разбијене и удаљене једна од друга највише 6 минута хода. У крају Равницама куће су чешће ушорене, да их само ограда раздваја али су неке и на већем одстојању. У Старој Винчи постоји: Један главни пут – шор – који кроз њу иде, три раскрснице спорених путева и један пут поред Дунава, који је због изливања Дунава несталан. Школа и црква су удаљене од Старе Винче пола сата хода а од Равница упола мање. Механа, караула, парни млин су у Старој Винчи а ковачница и коларница у Равницама.
Име селу.
-Прича се, да се ово село најпре звало Грбуље, па је доцније названо Винча. Мисли се, да је име Винча постало од вина – винове лозе, јер се прича, да је у старије време у овом селу било много винограда. Крајеви су названи по свом положају.
Старине у селу.
-На месту Ошљаницма, који је на граници атара винчанског, сланачког и Великог Села, постоји Селиште. Ту при орању се наилази на цигле, цреп и ћерамиде, за које веле, да су остаци спахијске куле, која је ту била, када и село. Прича се да је то село било од 9 кућа, па се доцније постепено преместило на данашње место. Пре но што је данашње село ту било постојало је, веле, маџарско село.
Постанак села и порекло становништва.
-Први досељеници у данашњу Винчу су живели, према причању, у Губеревцу – Космајски срез. Отуда су многи због турског зулума и бега губеревачког пребегли у Банат и Срем, где им и данас живе потомци, а неке при бежању задржи „добри бег ошљански“ и настани их у Ошљанима. Становницима ошљанским, који су се бавили риболовом, било је тамо незгодно, јер нису могли пазити на своје чамце у Дунаву према Грбуљи – познијој Винчи те замоле свог спахију, да се са њим заједно преселе у Грбуљу – данашњу Стару Винчу ближе Дунаву, што им он и одобри*.
*Прича се да су се онда обавезали, да спахији подигну у Винчи бољу кулу и да калдрмишу пут од Ошљана до нове спахијске куле, која је била подигнута према Дунаву, где је сада кућа Роснића.
Из Старе Винче доцније су се премештали на данашња места. Крај Равнице насељен је за време кнеза Милоша, када су се становници са обале Дунава, где се земљиште одроњавало, ту преместили.
Многи становници су пореклом са Косова (Косовљани), неки из данашњих новоослобођених крајева (Нишлије и др.) а други из осталих српских земаља. Има две породице Софијанци.
3. децембар 2013. у 20:03
Милодан
Порекло становништва насеља Велико Село, Општина Палилула – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је са обе стране Велико-селског Потока, где овај почиње тећии равницом Кључ. Главни део села је са леве стране Потока. Неке куће су поред или близу сеоског пута, који води дуж Потока, неке су даље од пута под брдом Вукојевом Валогом и под Белом Стеном, а највише их је са леве стране Потока на равници Кључу. Куће са десне стране Потока су на подножју Трапиног Брда, а према Потоку и равници Кључу.
Воде и клима.
-Дунав при надоласку плави сва сеоска имања, која су поред Дунава, а испод села. За време поплаве вода допире и до крајњих сеоских кућа према Дунаву.
Становнци у селу пију воду из бунара и са два извора; Кладенац (најстарија вода) и Бунарче. По пољу су познати извори: Ладна Вода, Чагљанска Вода (прва вода), Водице и др. Последњи извор мештани сматрају да је лековит.
Клима је као и у околним селима, али веле није тако здрава, јамачно због многих баруштина поред Дунава*.
*Свакако због тога у овоме селу нема старих од 90-100 година, као у многим околним селима. Има само неколико људи, који немају више од 80 гоидна.
Земља, паша и шума.
-Земље за обрађивање становници имају мало између мала и појединих група кућа у малама, али је већином ван кућа, око села, а на местима званим: Виће, Лап, Чагљане, Никино Брдо, Самар, Сеиновац, Букојева Валога, Бела Стена, Виногради, Сланачко Брдо, Трапино Брдо, Тоспаше, Камариште, Велико Брдо, Велики Луга, Локва, Ошљане, Млачина Греда (ливаде) и др.
Утрине ово село нема. Мало сеооске испаше имају становници на месту Лапу. Шуме нема. Дрва купују са аде Чегаљица.
Тип села.
Село се дели на Горњу, Доњу и Петранску малу. Горња Мала је прва када се иде низ Поток. Она је са обе стране Потока до кућа око механе и школе. У њој се издвајају групе кућа, које се именују по презименима породица у њима. То су групе кућа: Тодоровића – са десне стране Потока а на подножју Трапиног Брда; Маринковића – са леве стране Потока, дуж пута до механе; Вукојевића – на подножју брда Вукојеве Валоге; Гобељића и Марића – близу кућа Вукојевића, према школи и Радојевића – око механе.
Доња Мала је испод Горње, са обе стране Потока, одакле овај тече равницом. У њој се издвајају доста незнатне групе кућа; Шкондрића и Ђурђевића, раздваја их сокак, Ристића (Назлуновића), Белчевића, Димића и Поповића.
Петранска Мала је на подножју Трапиног Брда а према Дунаву. Куће су дуж сеоског пута, већином близу једна другој.
Групе кућа су раздвојене имањима – њивама оних становника, чије су ту куће. Одстојање између тих група, као и између кућа при окрајцима села (према Сланцима) 150-250 корака док је између кућа у групама је 20-30 а понегде 30-60 корака. У селу има око 200 кућа, а пре бежаније 1813. године било је око 10 кућа. Задруга је раније било много, а сада их скоро нема. Има само 2-3 породице са преко 20 душа у кући.
Село спада у ред села збијеног типа. У Доњој Мали готово све куће су збијене,а у осталим двема распоређене су, већином, по групама. Доња Мала је сва у равници, а Горња и на подножју поменутих брда, где није права равница, те је та разлика у положају узрок, да и ово село није усвим својим деловима истог типа.
Име селу.
-Када је село било поред Дунава на месту Чагљанима звало се Чагљанац, а од када је на данашњем месту звало се најпре Ново Село па потом Велико Село*.
*Богић В. А. забележио је предање, да се Велико Село „звало Ново Село, па кад се више њих доселило из Бугарске онда се назвало велико Село“.
Старине у селу.
-На месту Чагљанима, у равници поред Дунава, прича се, да је било маџарско село Чагљане, по причању неких онда је Вишњица била град – када Београд није постојао*. Прича си и о маџарском гробљу, које је било на Чагљанима, а и код данашњих сеоских кућа ископавани су људски костури и вадили камење, те веле, да је и ту било маџарско гробље.
*Постоји и предање, како су онда живели становници друге вере – Јермени.
Данашње село је најпре било у Чагљанима и звало се Чагљаница. Неки то место називају Селиште, али ређе, обично се чује назив Чагљани, те неки и не знају за Селиште у атару овог села.
Постанак села и порекло станивништва.
-Негини сада Недељковићи су најстарија породица у овом селу. Они су били у Чагљанцу и за њих се не зна да ли су однекуда дошли, прича се да су „староседеоци“, Аранђеловдан.
Старе породице су и:
-Мишајловицћи, по староме презимену Пауновићи, Јовањдан.
-Марићи и Јовичићи, Св. Враче.
-Црнкићи и Алексићи – ови по староме Узуновићи, Никољдан
-Латиновићи, Никољдан.
-Шалавардићи, Јовањдан.
-Коларевићи, Илиндан.
-Димићи, Св. Вратоломеј.
Сви остали становнци су досељени. За многе се не зна одакле су досељени:
-Живићи, сада Јаблановићи (Карамучићи или Ђорђевићи) су са Косова, Илиндан.
-Перишићи су из Селевца, Смедеревски округ, дошли им прадедови***.
-Гобељеићи су из Мутнице у околини Параћина, Никољдан.
-Николићи су од Прокупља, Стевањдан.
-Шкондрићи, не зна се откуда су, неки мисле да су пореклом из Старе Србије а неки из околине Скадра, Лучиндан.
-Петранићи или Лазаревићи су од Ниша, дошли у време Карађорђа, Јовањдан.
-Милошевићи су из Ритопека, Никољдан.
-Белчевићи су из Липа, Смедеревски округ, Ђурђиц.
-Тодоровићи су из Старе Србије, Јовањдан.
-Вукојевићи су из Велике Плане, Никољдан.
-Бело-Ђорци су из Старе Србије, Св. Петка.
-Ристићи-Назлуновићи су од Прилепа, Никољдан.
-Здравковићи, преци им војевали уз Карађорђа, Аранђеловдан.
-Маринковићи („Бивољарски“) су од Битоља, Стевањдан.
-Аврамовићи су из Гроцке, Пантелијевдан.
-Радојевићи, не зна се одакле су досељени, Аранђеловдан.
-Јовановићи су од Ниша, одкуда се доселио деда Јован, који је оставио синове Анту и Стојана; Антин син је старац Тома Јовановић (76 г), Никољдан.
-Реџићи су из Грочанског среза, Митровдан.
-Ђокићи су од Ниша, из села Мерошине, Ђурђиц.
-Ђурђевићи су од Ниша, Никољдан.
-Костићи, не зна се одакле су досељени, Св. Атанасије.
-Крстићи су од Ниша, Аранђеловдан.
-Радосављевићи су из Ресаве, Ђурђиц.
-Маринковићи или Ђорићи су из Малче код Ниша, Никољдан.
-Марковићи; „тешко да нису од Ниша“, Никољдан.
-Ивановићи, не зна се одакле су досељени, веле да су „из близа“, Алимпијевдан.
-Цветковићи су из Видина, Митровдан.
-Ристићеви или Нићоворови мисле да су из Баната, Ђурђевдан.
-Тадлејићи су „из прека“, Ђурђевдан.
-Цвејићи или Драгини су из Бегаљице, предак им дошао жени у кућу***.
-Мојсиловићи-Петровићи (“Свирачеви“) су из околине Панчева, Никољдан.
-Матићи су од Ниша, Алимпијевдан.
-Павловићи („Вранцузови“), не зна се одакле су, предак им Илија „Вранцуз“ био у Француској, Ђурђиц.
-Петровићи су из Лугавчине, Смедеревски округ, зову их Дугалије, Аранђеловдан.
-Стојановићи су из Бугарске, Никољдан.
-Анастасијевићи су из Миријева, Аранђеловдан.
-Живановићи ли Дунђерски су од Ниша, Алимпијевдан.
-Пауновићи, не зна се одакле су досељени***.
-Милетићи воде порекло од једног доводца од куће Петрашића. Св. Арханђел Гаврило.
-Ранковић Стеван је из Иванче, Илиндан.
-Антоновић Јевта је из Срема, Ђурђевдан.
-Живановић Ђурђе је „из прека“, Аранђеловдан.
-Давидовићи су из Крушевачког округа, Митровдан.
-Милосављевић Живан је из Панчева, Стевањдан.
-Маринковић Милан је пореклом из Лике одкуда му је дошао отац Мита, који се призетио у Маринковиће примивши њихово презиме и славу. Стевањдан.
-Лукићи су Банаћани, Ђурђиц.
-Милошевићи су од Тетова, одкуда се доселио Трпко пре 50 година, довевши отуда 4 сина, Митровдан.
-Тимићи су из Баната (Панчево)***.
-Суботићи су из Баната, Никољдан.
-Димовић Мицко је из села Летова код Прилепа, Митровдан.
-Живановићи су из Баната, Петровдан.
-Петковић Димитрије дошао је пре 20 година из Шапранца код Врања, где је буи ужар***.
-Марић Мијаило је из Тиквеша – Македонија, заостао као дунђер, Никољдан.
Досељене су, али се не зна одкуда, ове породице:
-Костићи, Никољдан.
-Најдићи, Никољдан.
-Вујичићи, Никољдан.
-Томићи, Аранђеловдан.
-Стојковићи, Лучиндан.
-Танацковићи, Св. Танасије.
-Радивојевићи, Ђурђиц.
-Марковићи, Никољдан.
-Крстић, Стевањдан.
-Рајковић Благоје, Никољдан.
Сви су се становници у говору и ношњи изједначили; говор је правилан, а ношња је женска-шумадијска. Прича се само да је раније било разлике у говору и ношњи. Досељеници из источних, јужних а нарочиот југоисточних српских земаља издвајали су се по говору и ношњи од осталих, као што се и данас у Вишњици запажа код старијих генерација; „пола села један рувет, а пола други“. Што данас тога нема у овоме селу јамачно је главни узрок тај, што су овде у већини били досељеници из јужних, југозападних, северних и северозападних српских земаља, те су са њима остали досељеници, који су у мањини, брзо изједначили. По томе изгледа, да старинци и свакако већи део породица непознатог порекла, нису из источних и југоисточних српских крајева, јер тек са њима главни део становништва овог села чине досељеници из већ поменутих области.
***не каже се коју славу славе.
4. децембар 2013. у 20:38
Милодан
Порекло становништва села Ритопек, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Село је поред Дунава. Куће су између омањих главичастих узвишења, којих ту има, а и даље од Дунава уз косу.
Земља и паша.
-Земље за обрађивање становници овога села имају на местима званим: Пољана, Мајдан, Пурине Појате, Ристин Обор, Татин Прокоп, Суво Пландиште, Пасуљиште, Жежница, Сајиновац (ту су били виногради), Ливадице, Кал, Церје, Мостине, Плавице, Маклице и др.
На некима од тих места има и по мало паше, а у шуми становници овог ссела оскудевају, мада је раније било много шуме. Липовица је некада била под шумом. То је била утрина села Ритопека.
Тип села.
-Село се дели у три дела: Сред-село, Горњу и Доњу Малу. Сред-село је између две главице око цркве и механе. Куће су збијене као у селима правога збијенога типа, али нема правилних улица. По странама косе налазе се Доња и Горња Мала. Куће у њима су разређеног типа тако да се Горња Мала умногоме приближава селима разбијеног типа.
Старине у селу.
-У атару овог села постоји Црквиште. Стари новац и др. налази се на месту Водицама, у Плавинцу и др. Данашње село је променило неколико положаја; по причању неких три. Прича се да је било на месту званом Дугачке Њиве, затим, код Водица па код Плавиначког Потока.
Постанак села и порекло становништва.
-Ово је једно од најстаријих села у околини Београда. Има у њему старијих породица, за чије се порекло не зна, те се сматрају да су старинци, мада ови то нису, јер се поред тога прича, како у овом селу нема домородаца, те да су сви досељени.
-Путниковићи су најстарији у овом селу, не зна се одакле су досељени; причају неки дако су их „дирали“ да су „Латини“, Алимпијевдан.
-Паламиге, породица некога Јове су такође стара породица – који су изумрли.
-Челиковићи су стара породица чији је предак био Црни Живан, и они су изумрли.
-Старе породице су и:
-Милошевићи – Никољдан.
-Урошевићи – Алимијевдан.
-Калдишићи***
-Шиљини*** и други.
За све остале породице у селу се зна одкуда су досељене:
-Марковићи су са Косова, одкуда се због зулума кренуо Марко Марковић, отац старцу од 100 година, најпре дођу у Дражањ, где нису дуго остали, јет ту убију спахију, па одатле дођу у Ритопек, Мратиндан.
-Петровићи су такође са Косова, Никољдан.
-Матејићи су из Ропочева под Космајем, Аранђеловдан.
-Вучковићи су из Иванче, Ђурђевдан.
-Баштовановићи су из „Шоплука“, Никољдан.
-„Шумадинци“ су из Барајева, неки за њих веле да су први колац поболи у Ритопеку, Никољдан.
-Живановићи су од Лесковца, предак име је Живан Торлак, Аранђеловдан.
-Сапунџићи су пореклом из Херцеговине, а пре него су се доселили у Ритопек живели су у Врчину и Заклопачи***.
-Стевановићи су од Прокупља, Петровдан.
-Николићи су из села Стојника у Шумадији, Томиндан.
-Младеновићи су од Лесковца, Никољдан.
-Пејчићи (механџије) су Нишлије, Јовањдан.
-Богојевић Никола, мехаџија, је од Кичева у Македонији одакле је и поп-Трајко, који је свештеник у овом селу***.
-Станисављевићи су из Малог Пожаревца, Никољдан.
-Јанковићи су из Бегаљице, предак Јанко Влах им био тувегџија, Алимпијевдан.
-Трајиловићи су „из прека“, Велика Госпојина.
-Лукићи су из Бегаљице, Трифундан.
-Митићи су из Лаидола (Лаола), Смедеревски округ, Ђорђиц.
-Мошићи су из Губеревца, Космајски срез, Јовањдан.
-Јовановићи (Стојанац) су од Прилепа, Никољдан.
-Јовановић Јевта је из Бељине под Космајем, Никољдан.
-Митановићи су из Старчева, Ђурђиц.
-Матејићи (Живота) су из Долова у Банату, Велика Госпојина.
-Тодоровићи а сада Глишићи су из Опова, Св. Сергије(?).
-Митићи су из Сланаца, Стевањдан.
-Стефановићи су из Белог Потока (од фамилије Чарапића), Ђурђиц.
-Димовићи су из Баваништа у Банату, Св. Вартоломеј.
-Вујићи су из Старчева, Мала Госпојина.
-Стојановићи воде порекло од Адама (Адолфа), који се као ковач доселио из Војводине, па се овде покрстио, Илиндан.
-Ћирковићи, за њих се не зна одакле су старином***.
-Павловићи су из Војводине (биће из Црепаје), Никољдан.
-Ђурићи су из Болеча, Св. Петка.
-Богдановић Младен „Бугарин“ је из округа Врањског, дошао 1878. године***.
-Симићи су из Великог Села, Јовањдан.
-Танасковићи су из Великог Села, предак дошао као терзија, Аранђеловдан.
-Тодоровићи су из Гроцке, Стевањдан.
-Аврамовићи, предак дошао из Великог Села жени у кућу, Пантелијевдан.
-Петровић Обрад је из Миријева***.
-Мишић Цветан (чобанин-овчар) је из Коћине***.
Куће новијих досељеника и издељених задругара су по окрајцима села. За време бежаније 1813. године, становници су бежали „преко“, ишли су до Томашевца, па се потом вратили у Ритопек. Када су поново дошли, све су куће у селу биле изгорелле. Онда су, веле, по ади у Дунаву сејали пасуљ.
***Не каже се коју славу славе.