Билећа и околна села

21. јуна 2012.

коментара: 7

БИЛЕЋА

Анђелићи, Баљци, Бијела Рудина, Бијељани, Билећа, Боденик, Богдашићи, Брестице, Чепелица, Делеуша, Дивин, Длакоше, Дола, Доња Мека Груда, Доњи Давидовићи, Ђече, Фатница, Голобрђе, Горња Мека Груда, Горњи Давидовићи, Граница, Хоџићи, Качањ, Калац, Кљенци, Корита, Кривача, Крстаче, Кукричје, Кути, Лађевићи, Милавићи, Мириловићи, Мируше, Мрежица, Нарат, Његановићи, Обло Брдо, Орах, Ораховице, Пађени, Паник, Плана, Подгорје, Подосоје, Прераца, Пријевор, Присоје, Риоца, Селишта, Симијова, Скроботно, Шобадине, Тодорићи, Торић, Трновица, Влахиња, Врањска, Врбица, ВријекаЗарјечје, Засада, Заушје, Звијерина и Жудојевићи.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. vojislav ananić

    ГОРЊИ ДАВИДОВИЋИ – ПОСТОЈБИНА ВУЈОВИЋА

    О Горњим Давидовићима, као постојбини Вујовића, можемо говорити са носталгичним сећањем, с обзиром да је прошло више од педесет година од њиховог расељавања. Усуд сеоба, као и већину српског народа, пратио је Вујовиће и њихово расељавање, најпре, у оквиру Старе Херцеговине, да би се скрасили у Горњим Давидовићима. На том подручју земља и небо држали су Вујовиће око двеста година, да би се по завршетку Другог Светског рата преполовили и путем колонизације једна половина стигла у банатски Сечањ, а друга половина пре педесет година, сишла у Билећу и скућила се у билећкој улици Друга Нова.
    Окружење – Носталгична сећања све су лепша и романтичнија уколико је дужа временска дистанца са које та сећања навиру. Прво, што долази у сећање су утицаји различитих култура и начина живота три среска или општинска подручја, у зависности од тога како су се називали у различитим временима: невесињског, столачког и билећког. Може се рећи да су ови утицаји били подједнаки на Г. Давидовиће и његове житеље, с обзиром да су се географски налазили на тромеђи наведених подручја.
    Невесињско гранично подручје дотицало је Горње Давидовиће, тако да су се буне и устанци Невесињаца, познати у историографији не само на Балкану већ и шире, преливали и на Г. Дави- довиће, од Невесињске пушке, све до првог организованог отпора непријатељу у Југославији на почетку Другог светског рата. Ти догађаји су имали рефлекс и на Вујовиће, који су у јуну 1941, пре означеног почетка званичног устанка против окупатора у тадашњој Југославији, извршили напад на усташку постају на Дивину. Од тог момента па све до краја рата, Вујовићи су у ратном вихору имали јасно опредељење на страни борбе за ослобођење.
    [Према научним истраживањима – едиције Насеља и становништво – Српске академије наука, Вујовићи су из Риђана код Никшића. Око 1760. године прешли су у Прераца, а одатле је Милија са шест синова прешао у Невесиње. Један од његових синова, Трифко, пређе на Обла Брда у подручје Горњих Давидовића, где се трајније настанио један од његова три сина – Јован, од кога се развила породица Вујовић, преко његових синова Станише и Костадина].
    Што се тиче столачког краја, Г. Давидовићи су се налазили у његовом залеђу, али са сасвим другим утицај ем од невесињског. Медитеранска клима је делимично допирала све до Дабарског поља, до кога се од Горњих Давидовића стизало за око два сата хода. Сусрет деце са смоквама и наровима, тим слатким и укусним воћем, кога су старији доносили као поклоне деци, претварао се у прави доживљај, сасвим супротан у односу на дивљаке (јабуке и крушке), као једино воће планинског крајолика Давидовића.
    Интересантне су приче старијих људи о начину снабдевања неопходним намирницама из столачког краја. У причама су оживљављаване кирајџије и ханови, поодавно нестали, али причом преношени кроз време. Кирајџије су преносиле, углавном оне намирнице без којих се није могло, као што је: со, шећер, кафа. Уморне кирајџије на свом путу, заноћиле би у хановима и око ог- њишта испредали разне приче, које су касније препричавали уз обавезне додатке који би их учиниле интересантнијим.
    Цветао је шверц дувана од Дабарског поља и столачког краја, ка планинским селима све до Невесиња и даље. Тежак планински пут са балом дувана на леђима, савладаван је на не- приступачним местима, најчешће преко Почивала, тог симболичног назива за одмориште, када Дабарско поље остаје иза леђа, а планински путеви се отварају према насељима у којима дуван ни- је могао да успева. На Почивалима знали су да поставе заседу финанци, како су наши стари називали финансијску полицију која је спречавала шверц. Ту би неискусни најчешће остајали без драгоцене бале дувана, а они искуснију знали су да пошаљу извидницу, да би осигурали себи пролаз.
    У Стоцу је ваљано откано сукно, које је ткано на разбојима у домаћој радиности. Да би се сукно припремило за израду одеће, ношено је у Столац и пропуштано кроз ступе ваљарице на реци Брегави, како би се изравнало и омекшало.
    Матична општина Билећа, удаљена преко 25 километара од Г. Давидовића, упућивала је на излазак у свет до Требиња, Дубровника и у друге делове земље, све до Србије, а посебно Бео- града, да би се зарадило нешто новца. Приче о Србији, као матици српског народа, праћене су са посебном пажњом, без обзира што су понављане безбој пута у дугим зимским ноћима.
    Интересантна је била веза са дубровачким крајем, која се обнављала сваке године у касну јесен, одласком у Конавле да би се набавило пиће за Божић и крсну славу. Стизало је пиће у мешинама, натовареним на коње, а уз то су стизале и бомбоне за децу.
    Пажња коју су изазивале приче о Србији и Београду, показале су да Србији и Београду не припадају само грађани Србије. Значајан део Срба у то време, чезнуо је за Србијом и Београдом. Разумљива је ова чежња српског народа у Хецеговини, након бројних страдања кроз историју. Сан о Србији и Београду није престајао све док га многи Билећана нису и остварили.
    Надница за страх. По отварању јавних радова двадесетих година прошлог века у Краљевини Југославији, отворена је могућност да се егзистенција учини подношљивијом. И Вујовићи су, као и већина Билећана, учествовали на изградњи пруге Билећа – Никшић. Требало је пробијати трасу за пругу кроз кршевите крајеве, који су савлађивани минирањем. Најодважнији су се пријављивали за минере и преузимали опасне послове за које се добијала надница за страх, јер су се минери често налазили у опа- сности, због неблаговремено активираних мина. Нису се протагонисти суочавали с опасношћу само због егзистенциј е, већ и због потреба за самопотврђивањем.
    Када је оглашена изградња дела пруге између Ужица и Вишеграда, односно Мокре Горе и Кремана, преко брда Шарган, названа Шарганска осмица, Вујовићи су се нашли на овом терену, где је требало прокопати преко 20 тунела, а посебно Шаргански са дужином преко 1,6 км. Ту је поново дошло до изражаја минерско умеће у трасирању пруге и прокопавању бројних тунела.
    Зима-лето. У Давидовићима су се смењивала два годишња доба: зима и лето, тако да постепеног преласка скоро да није било. Зиме дуге и хладне, доносиле би пуно снега који је умео често да завеје кућу, онемогућавајући продор дневне светлости. Та појава за децу је била најчуднија, јер нису могли да схвате да нема дана и дневне светлости у временским циклусима на које су нави- всли. Ипак, деца су се највише радовала када би отац пробијао тунел из куће кроз снег, да би се изашло на дневну светлост.
    За зиму се требало добро припремити и вреднији домаћини већ у току лета, спремали би дрва и слагали у облику дрварице. Ко се не би припреммио на тај начин, морао ј е по цичи зими сећи по неко дрво и с напором вући по дубоком снегу, уз заклињање да ће следеће зиме паметније радити, што се обично заборављало када зима прође.
    За време жарких лета долазило би до несташице воде, тако да би мајке пртиле бурила и одлазили до Лукавца, удаљеног пет до шест кимометара, пуниле воду и са упрћеним бурилима се враћале кући. За децу је најчудније било када су се мирне краве, због уједа обада, дале у бесомучну трку, мислећи ваљда да на тај начин могу побећи од досадног инсекта. Деца су једва успевала да се склоне са уских путељака, како 6и избегл и разјарене краве.
    Деца су лети, са неким од старијих дечака, силазили у јаме голубњаче, плашећи дивље голубове, мислећи да приликом њиховог бежања, могу понеког и ухватити. Голубови су у свом цик- цак лету, пролазили све препреке, поготову младе хватаче. У тим пећинама још се задржавао снег, који је за децу био зачуђујућа појава на летњој жеги, али и пријатно освежење.
    Богатство. За највеће богатство сматрала се бројност деце у некој породици. По правилу родитељи нису планирали пород, који се одвијао спонтано и у складу са биолошким могућностима. Нису биле ретке породице у којима је рођено тринаесторо деце. Није се осећала никаква бојазан за егзистенцију, иако се живело у оскудици. Функционисао је природни закон самоодржања.
    Посвећеност стварању богатства у бројности деце, објективно се остваривала. Неко друго, на пример, материјално богатство није било могуће, па није ни било тежње за том врстом богатства. Рационални људски ум ишао је за стварним и могућим, и уједно најважнијим богатством, дечијом грајом и смехом.
    Незаборав. Завичај, баш као и мајка не тражи никакво враћање „дуга“, али се без сумље поноси својим суграђанима и њиховим плементим осећањима према завичају. Завичај тражи да се не заборави. Сматра се да је једна од најплеменитиј их особина људи да знају ко су им преци и одакле су дошли.
    Неговање традиције окупљања у завичају, Вујовићи гаје деценијама. Августа месеца сваке године, окупљају се бројни потомци, највећи број младих, оживљавајући успомену на завичај својих дедова и родитеља, сматрајући га и својим завичајем у коме су пореклом укорењени. Завичај им је на томе захвалан, као што су и они захвални завичају на свом постању.
    Славко Т. Вујовић

    Извор: Ратко Ш. Бабић – КОЛОНИСТИ СЕЧЊА

  2. Војислав Ананић

    КУКРИЧЈЕ

    Између Стоца и Билеће протеже се дабарско-фатничка котлина са два крашка поља – Дабарским и Фатничким. Дабарско поље је знатно веће од Фатничког, тако да има гледишта да је Фатничко само део, природни наставак Дабарског поља, одвојених ужом препреком, а њихово спајање тунелом у склопу великог пројекта „Горњи хоризонти”, за регулацију вода и обраде земље, од Гатачког до Поповог Поља, ово је још више изражено. Овим пројектом се предвиђа и изградња нових хидроенергентских објеката.
    На падинама брда и узвишења, која окружује ово подручје, налази се више насеља, међу којима су најпознатија Берковићи, Дивин и Фатница.
    Овом котлином, која почиње на Преворцу, а завршава се на Планој, пролази асфалтни пут који ово подручје повезује са Билећом и Стоцем, а преко Трусине са Невесињем, и са Плане преко Меке Груде са Гацком.
    Са присојне стране Дабарског и Фатничког поља брда су стрма, непроходна и најчешће огољена, са врло слабим растињем и шибљем. Тек на понеком гребену – изнад Дивина и Бијељана налазе се оазе шуме и по неки пролаз. На тој страни изнад поља расута су најгушћа насеља.
    На осојној страни, на једном дугачком појасу, сличном банку, између поља и вијенца брда (просечне висине у односу на Фатничко поље од 154 м. — извор Совач на средини поља 463 м, а Кукричја на 617 м) од Плане се нижу села – Његановићи, Подгорје, Пађени, Кукричје, Кути, Засада, а затим Милавићи, Кљенци и Струпићи која се спуштају у Дабарско поље, на његовој средини, на осојној страни.
    У овом крашком појасу, који има сва обиљежја херцеговачког крша, на таласастом и брежуљкастом простору – уклињеном између брда и поља, а које се увлачи дубоко под брдо Кукун, смјештено је Кукричје.
    С Кукуна (1094 м.) се пружа видик на Дабар и Фатницу, на Билећке Рудине, невесињске и гатачке висоравни, и на планине – Трусину, Снијежницу, Вележ, Црвањ, Ђед, Бјеласницу, Бабу, Лебршник, Волујак, Зеленгору, и друге брдско-планинске масиве. Иза Кукуна се протеже масив Видуше – Тисца и Ситице око које се, на испресецаном терену налазе села: Врањска, Симијова, Крстаче, Звијерина, Дола, Вилогорци, Влаховићи и друга.
    Положај Кукричја је вијековима опредељивао живот његових житеља од којих су најважнији: да је село потпуно безводно, врло оскудно обрадивом земљом и квалитетниј ом шумом и да се испод њега протеже врло плодно, и за тамошње прилике простра- но Фатничко поље; као и да до шездесетих година прошлог вијека није било повезано бољом комуникацијом ни са једним насељем, сем козјим стазама и коњским путевима, тако да у село ништа није могло да се допреми, нити из њега изнесе, сем на човје- ку, коњу, или воловском вучом (грађа за кућу и сл.). Његови становници су користили точак само за привлачење љетине с пољских њива украј гдје су им обично бивапе колибе за смјештај сијена, кукурузовине и друго, а одатле се то износило на коњима у стаје око кућа, или се у повољнијим зимским приликама згонила стока да се тамо нахрани и опет врати у пређашња станишта. Једном речју, Кукричје спада у „тврда“, „врлетна“ мјеста. Но, иако је то мјесто тешко за живот, у њему се он вијековима бурно одвијао, прије свега зато што су ту живјеле многољудне фамилије, и упркос његовој „тврдоћи,” нашло се у извесном смислу на раскршћу Фатничког поља и села око Ситнице (ј. запад – с. исток) и Плане и Пађена са ј.истока и Кути, Засаде и даље, на с.запад.
    Кукричјем се назива доста пространао подручје, које има готово кружни облик с пречником од десет до петнаест километа- ра. Налази се између Фатничког поља и Брда Кукун и ужих лока- литета: Калудровина, Мачија Стопа, Ободина, Батинића Ограда, Купусци, Проврћени Дуб, Кошена Главица, Дражин Гомила и Засада (она према Пађенима). Сви ти топоними, као и Омеђине, Гувнине изнад Велике Пећине и Вртина које су у нивоу са самим Фатничким пољем, у ширем смислу припадају Кукричју, посебно ако се има у виду да су то прва станишта Домазетовића, предака Попара, а доцније терени на којима су се налазиле обрадиве вртаче и напасала њихова стока, дрво користило за огрев, паљене клачина, и да око свега тога није било сукоба са становницима Кукричја и оних из околних села.
    На подручју Кукричја налази се већи број локалитета, чији називи упућују на становнике који су ту живјели прије Попара:
    Грков Зазубак под Кукуном, Гркова Долина, Бован, Грујића Расадник, Мијачева Јањила, Анића, или Анђића Долина, Бајатов Врт, Бајатова Колиба, Перванов До, Зилићуша Чатрња, Зилића Долина, Кулашуша Ограда, Кулашуша Чатрња, Сочивиште, Ђуровина, Шћепан Крст, Шћепанова Каменица, Човрљевина, Шобићевина, Џинове Долине, Носов Тор, Култешеве Долине, Смајов Врт, Прибојна, Кућетине, и низ других, за које ни Попаре стогодишњаци нису били начисто када су и коме припадали, али су се као називи у потпуности одржали и представљали тачке за ори- јентацију при кретању, обављању уобичајених радњи за те крајеве, и за напасање стоке.
    О настанку назива Кукричје, као ни за низ других, нема поу- зданих података. Према писању Јефта Дедијера „Кукричје је за- сновано на мјесту гдје су некад биле зимске торине породице Мијача из Жупе (Фатница). По ситној, кржљавој шуми која овдје расте, а зове се кукрице, и село је добило назив Кукричје…, овдје стари људи причају да је на Градини под Кукуном било неко стражиште, караула, гдје се могло наћи земљаних лонаца и других предмета, а за назив Кукун мисли да је илирског поријекла, па да је и назив Кукричје истог поријекла,” као и оближњи Кубаш, Конавле и Кмур у предјелу Фоче.
    Кукричје, и кад је било заселак Фатнице, звало се Кукричје, што говори да је прадавно добило своје име. Још док су Домазетовићи живјели у Пађенима, касније Гувнинама, Вртинама и Омеђинама, поткрај 17. и првој половини 18. вијека, Кукричје је било насељено породицама – Столице, Шарабе, Мијачи, Сочивице, Дучићи, Бајат, Грујићи, док су још раније ту живјеле фамилије Грк, Дука, Чампаре, Кулаши, а по свој прилици и друге за које се није очувало предање. Ове фамилије углавном потичу од Вујовића који су по времену силазили из Симијовијех и Врањскијех у Кукричје, а одатле се расељавали пут Подриња, Сарајева и Имотског гдје се и до данас задржало предање о њиховом херцеговачком поријеклу.
    Кроз Кукричје и околна мјеста су прошле многе херцеговачке фамилије којих и у ово доба има тамо гдје су се поодавно населиле (Бјеловуци, Рончевићи, Дамјанци, Пикуле, Берачи, Ковачевићи, Крњевићи…), али су у сјећањима тамошњих житеља најдубљи траг оставили Мијачи (као властелинска фамилија), Сочивице (познати по хајдуцима), Дучићи, Зилићи, Столице … о којима су се и до овог доба одржале легенде.
    У Кукричју одавно живе (од 1730. године) само Попаре, а највећи број њихових домаћинстава – 22, са 156 чланова, био је 1910. године, гдје их никада прије, ни послије није било више. Њихов предак Илија Домазетовић се у 16. вијеку доселио из Кути са Чева, из племена Озринићи, и смјестио се код Аћима Церовине у Пађенима, заселак Шљивине. Након Кандијских ратова, (1640- 1669) Аким Домазетовић, кога је собом повео бег Љубовић, гдје се задржао око 15 година и 1660. године се вратио са надимком Попара, доносећи и ферман no коме му је одобрено да гради цркву у селу. Почео ју је да гради крај своје куће на Брду близу ранијег, а доцније попарског гробља, међутим сазнавши фамилије из околних села, договорише се и заједно је подигоше на Умцу у Фатничком пољу, тако да буде доступна и вјерницима Фатнице и околних села.
    И дуго су под тим двоструким презименом живјеле Домазетовићи – Попаре, упоредо са онима који су се и даље презивали Домазетовићи, а од њих у каснијем добу неки су се презвали у Домазете. Након опасне у том добу, треће по реду куге 1730. године од тих Домазетовића – Попара, претекло је само двоје мушке дјеце, док је једна од снаха отишла у род на Влаховиће, собом носећи и мало дијете и када је чула да од куге нико њен није преживио, није се враћала, већ тамо и остала од чијег дјетета су Домазетовићи, Домазети на Влаховићима. Бег Љубовић, обилазећи своје имање након куге, наишао је на двоје дјеце око десет го- дина и утврдио да су Домазетовића – Попара, повео их ј е у Дабар и о њима се бринуо. Једном је било име Косто, а дргом Сава. Када су поодрасли, Сава се упутио калуђеру на Хргуд код кога се описменио, а Косто ујацима Чучак на Жрвањ. Након краћег бо- равка тамо, оба су се вратила на очевину у Омеђине, засновали породице и ту остали до краја живота По њиховом повратку у Омеђине нико их више није помињао као Домазетовиће – Попаре, већ само као Попаре, који су се развили у неколико породица за које су Омеђине постале претијесне. И, доцније, након још једне куге – 1813-1815., Попаре су напустили Омеђине насељавајући Кукричје, а неке фамилије крећу и у сеобе, достижући у околину Сарајева, на Банију и Славонију, а подрињским правцем и у Земун и Београд.
    Попаре су, поред од куге, велики страдалници свих историјски значајнијих прекретница – херцеговачких устанака, побуна против аустроугарске регрутације 1880/81. године, затим у Првом и Другом свјетском рату – и 1875. и 1914. године све куће Попара су попаљене од турске и аустроугарске војске, а паљене су им колибе и пића и у Другом свјетском рату. Попаре у свој Херцеговини су славили Никољдан, а неки по одсељавању у друге крајеве, мијењали су славу, тако да је слава као доказ припадности братству значајна, али не увијек и поуздана. Наравно и презиме је, у низу случајева непоуздан чинилац у одређивању припадности одређеном братству. Мијењање презимена и крсних слава, као и вје- ре, чињено је под врло различитим околностима, од присиле до добровољности.
    Житељи Кукричја су живјели од земљорадње и сточарства, а ријетко ко се бавио неким другим послом, сем успут пчеларством, а аматерски и разним врстама заната; обрадом дрвета и камена, па и трговином, али то углавном по напуштању Кукричја, најприје силаском у Фатницу, на Плану, Билећу и даље куд их је пут водио.
    Најбројнија стока биле су козе, па овце, а у мањем обиму говеда. Стојећим домаћином се сматрао онај ко је имао око педесет коза, тридесетак оваца, десетак говеда, са пар волова и једним до два коња. Све испод тога бивала је сиротиња, која је тешко састављала крај с крајем.
    Такође, јачи домаћини су били они који су имали коју вртачу више, такозвану долину, обрадиве земље, док су неки имали и повећу равну површину коју би звали до. Сво то земљиште, изузев ријетких већих површина, добијало се крчењем шуме и камена (крчевине), подзиђивањем, гдје би обилније кише сносиле земљу (поди) коју би, нарочито оне близу кућа, звали вртом у које је сађен купус, раштан, кртола, црни и бијели лук (арпаџик, чесан, саранак), пасуљ (ваџојла), репа сијаница за људску употребу, блитва и тикве за стоку, а врло ријетко и друго поврће. Низови таквих долина обично су се звале орнице, пошто су се орале ралом и тамо сејало жито – најчешће раж и јечам, а рјеђе и пшени- ца, док је, по правилу, сађен и дуван. Раж се вишеструко користила, најприје за хљеб, а слама за покривање кућа, стаја и колиба, која се и називала кров. Јечам и пшеница се врла на гувнима, а раж изгонила из класја, посебно за то прављеним млатачима, како се не би штетиле стабљике, већ су уредно везиване у снопове и чуване за наведене намјене. Около тих долина између шибља и камења и у тзв. оградама косило се сијено. Од живине, имали су само кокоши и то држане потпуно слободне око кућа, стаја, торина, јањила, трапова и појата.
    Становници Кукричја су били животно везани за Фатничко поље и ко је у пољу имао више земље, нешто је боље и живио. Тамо се прије свега сијао кукуруз, а затим просо, нека врста грашка, гра, грах, сијерак и друго, а сијено косило на барама. Поље је од јесени до прољећа плавило, тако да се тешко с љетином излазило на крај – ако се вода на вријеме не повуче касни сјетва, или, пак, ако прерано поплави, неријетко потопи и љетину, или се крајњим напорима извуче украј, гдје се онда мало комотније ко- миша кукуруз и смјешта пића у предвиђене салаше, стаје и колибе. Има мишљења, а и материјалних доказа, да у давна времена поље није потапано и да је засејавано и озимим културама, а и обрада се одвијала на другачији начин. Пробој воде из гатачког краја, највјероватније се догодио усљед неког јачег земљотреса, или природних унутрашњих тектонских помјерања.
    Оскудица у сијену је надокнађивана кресањем лиснатих грана јасена, храста, граба… у мјесецу августу и садијевањем у лисникове, углавном тамо гдје се и сијече, па се зими сноси у оборе стоци, или у повољним приликама изгони стока до самих лисни- кова гдје јој се полаже храна, а затим враћа у стаје. Ваља поменути да је Кукричје богато са зановети коју користе козе и овце, а то даје особито пријатан укус месу, због чега се та стока лако продаје. За све ово је било потребно доста чељади, врло јака воља, вриједне руке и времена, што ранијим генерацијама није недостајало. Све што се обрађивало, то се и ограђивало, али то за хитре козе обично нису биле препреке, тако да су чобани имали живу муку како да се козе набрсте, а уједно спријече да не направе штету, а када би се учинила, бивало је љутње и распре, али и то је био дио живота чобанлука, као и савијање и сабирање разобаданих говеда, одбране од вукова, па и крађа стоке, посебно у „гладним“ годинама. Моба је била уобичајен начин скупљања љетине, изград- ње објеката, изградње и поправљања путева, паљења клачина за добијање клака (креча), изградње чатрња, посебно заједничких.
    Кукричје, као и друга забитија мјеста у Херцеговини, напро- сто су морала да имају макар понекога ко би знао да поткива коње, почисти браве, срезује грађу за појате, колибе, разне врсте стаја, па и кућа; да зида куће и чатрње, да начини рало, самар и остале делове радила и кућног прибора, да нешто у дрвету и камену изрезбари, а и да пружи здравствену заштиту помоћу разних врста мелема, трава; да удлажи сломљену ногу или руку, као и ноге животиња, па и против уједа змија. Ту би се нашла и покоја жена, вјештија око порођаја, пошто су се дјеца углавном рађала код кућа.
    Све ствари су се дијелиле у двије групе – домаће и куповне. И обућа и одјећа, алат и кућни прибор се углавном израђивао собом, а за оно што би се морало купити, новац је обезбјеђиван „на надницу“, продајом стоке и дувана, меда, бијелог мрса, или оног што би претицало за потребе фамилије.
    Посебан проблем Кукричја је било слање дјеце у школу. Фатница им је била ближа и ту су најприје почела да иду у основну школу до четири разреда, али кад поље поплави, морало се ићи заобилазно преко Дивина. Дјелимично им је то олакшано отварањем школе на Дивину гдје су силазила дјеца и са Давидовића, са Тројице, из Кути, Бијељана, као и из оближњих кућа на осами.
    Од насељавања Попара од 1730. године, Кукричје је познато по неколико заселака: под Кукуном, а из правца Пађена су Трнове Долине, Дуги До (на путу Симијова – Фатничко поље), Голи Бријег, Главица (Заглавица) око које је најгушћа концентрација кућа, обично по двије-три, а онда мали размак, па опет…Прибојна, Дубина, Купин Дол, Љут Влаке, гробље на Брду и др. У поље се силази из Трнових Долина, Дугог Дола, и Ђуровине у Јасење, и пред пећину Лепирницу; с Брда у чијем је подножју, а отвором у нивоу поља Велика Пећина и из из Љути у Вртине, такође у нивоу горњег поља. С Брда нешто ниже, помјерено у лијево налази се омања Племина пећина.
    На Умцу је већ поменута црква, посвећена Аћимиани (Светом Јоакиму и Ани). И у Кукричју има јама уобичајених за сву Херцеговину – Звонуим, према Тројици, дубине преко сто метара за коју се вјерује да је у вези са Великом Пећином, Голубинка у Љути на старом путу на Дивин, и јама под Дугим Долом, како се и назива. Сувише је истицати да су чатрње једине акумулације воде и за људе и за стоку, сем што има извора у Фатничком пољу – Совач (има их више), на осојној страни, са „тешком водом за пиће“ и више извора квалитетне питке воде на присојној страни од којих је Обод најснажнији и из њега, кад провре поплави поље. И током љета средином доњег поља ка понору Пасмица, протеже се Ријека, чија вода углавном лежи, обнављајући се из пиштећих извирчића, чија је снага не чини текућом.
    У новије вријеме се ради на регулацији вода и у Дабру и у Фатници у коју сврху су већ пробијени тунели Дабарско – Фатничко поље и други који одводи воду из Фатничког поља до под Билећу.
    Кукричје је богато оним воћем „које је бог дао“ – ораси, дрењине, мурве, разне врсте шљива – џанарика, дивље и полудивље крушке, купине, трњине, шипурак и друго; док се оно око кога се ваљало „мало“ порадити – разне врсте јабука, питомијих крушака, дуња, лозе, врло лијепих бјеличаастих шљива, тзв. илинкача, смокава – могло видјети само око кућа вреднијих домаћина, као и кошнице пчела.
    На омеђинама кућа или стаја у оградама, или дуж путева, видљиви су трагови лозе и смокава, као и другог воћа, које су ти давно нестали житељи гајили, што значи да ту воће радом може да успијева.
    Традиција је у свему била укоријењена и само они који су стизали даље и виђали љепше и боље, с муком су уносили новине и у тамошње сурове животне услове. Знали су да донесу неку питомију садницу или наврну (накалеме) воћку, посеју кукуруз у редове…
    Кад се неко прихвати да описује ове крајеве и у њима историјски ход народа, онда заплива у право море назива топонима и није лако одлучити шта да унесе, или изостави. Како рече игуман Стефан у Горском Вијенцу, при слави Божића, а што ми се највише допада, што свачему ваља наздравити! Па и овдје, како се свему одужити, кад је све „живо“ именовано, да се не може ни десет корака крочити, а да „не чека“ неко наредно име! Колико само има назива за камен, до, узвишење…?
    Што се тиче светковања, сијела, договора око заједничких проблема, у Кукричју, то се одвијало на приближне начине као у свој Херцеговини.

    И на крају, све о чему је било ријечи углавном се одвијало и живјело до шездесетих година 20. вијека, а од тада и Кукричје, као и безбројна мјеста, посебно у планинским областима, доживљавају праву катастрофу. Стигли су колико толико проходни путеви, увођена струја, рјеђе и телефони, сламни кровови су уступили мјесто цријепу, осавремењивано је покућство, па и начин живота уопште, али је становништво напросто отекло. Старачка домаћиннства су истрајавала до изумирања, тако да се већ сада може говорити да су ту и ту, па и добрим дијелом и у Кукричју, некада људи живјели.
    Све слабости тога стања су се показале у рату 1991-1995. године и да није било помоћи са стране, српско становништво из све Херцеговине, једноставно би било избрисано исто као оно из све Хрватске. Вијековима се отуда становништво исељавало, али је увијек неко и остајао, јер се село није дало, а његовим поклекнућем на видику је суморна перспектива, јер је на градским плочницима стала производња која је донекле апсорбовала радну снагу, а добро се зна и види, да на плочнику не рађа храна, а село се, и тамо гдје има услова, веома тешко обнавља, тако да је запријетило непрекидно исељавање, чије су негативне посљедице увелико већ на видику. И то, не само у Херцеговини, већ, на жалост, и у новом завичају, Војводини, односно Банату. Страх је и помислити да се Вукова, по којој је Херцеговина цио свијет населила, али себе није раселила, колико сутра не порекне!“

    Неђо С. Попара

    Извор: КОЛОНИСТИ СЕЧЊА, Ратко Ш, Бабић, Београд, 2013.

  3. Војислав Ананић

    РИОЦА

    На ободу билећке општине, према Невесињу, налази се село Риоца. Чудно име за словенске прилике, јер су словенска имена села и градова формирана према географским појмовима или по појединим породицама. Риоца нису ни једно од та два појма.
    Постоји легенда да су ту некада живели Грци, како су словенска племена називали староседеоце, а у суштини били су то Римљани, који су живели на Балкану пре доласка Словена. Бројни стећци и гробнице из тог периода показују да су то остаци из доба Римљана. Легенда помиње Риоса који је очигледно био Грк по коме су Риоца добиле име, мада постоје и неке друге легенде.
    Село се налази у брдима на надморској вгсини већој од 1.000 метара, непосредно испод планина Бабе (1.735 м), а мало даље према гатачкој општини је Бјеласница. Сајужне стране простире се планина Липник (1150 м). Простор је отроман, али је плодне земље врло мало. Углавном су то дубоке долине и понека ливадица прошарана камењем. Пут са магистрале од Меке Груде је обични макадам којим се може доћи у село аутомобилом. Део пута од Меке Груде према Риоцима је недавно асфалтиран .
    Живи се углавном од стоке, мало земље и шуме као и од камена у задње време. Вода је у селу највећи проблем. На обропцима Бабе планине постоји чувени извори воде „Коритник“ (1350 м), ваздушном линијом удаљен од Риоца око 6 км, али нико до сада није покушао воду са Коритника довести у село. Углавном се вода користи из чатрња, скупљена од атмосферских падавина.
    Породица Милошевић се настанила у Риоца 1690. године и ту је и данас. Бежећи од крвне освете, удовица Вука Брђанина, са својих седам синова није желела да се свети, па је напустила Црну Гору и настанила се у Његановиће у Херцеговини. Временом су се процшрили све до Невесиња и Гацка. Концентрисали су се око Риоца, Негановића, Меке Груде, Брестица, Рудог Поља, Градине, Чавоша, Давидовића и Фатнице. Најстарији син Вука Брђанина био је Милош и по њему је породица добила име Милошевићи. И остали синови су основали породице и назвали их по њиховим именима, тако да данас имамо: Вучуровиће, Ђукановиће, Звицере, Лазаревиће, Илиће, Вујичиће, Бојовиће, Вукаловиће, а све у Херцеговини и Црној Гори. За турског вакта у Риоцима су живеле породице Милошевића и Лубурића, док је породица Слијепчевић дошла у Риоца тек у 19. веку. Милошевићи су били врло бројни и врло вредни, па су по доласку из Црне Горе створили велико богатство наравно по тадашњим мерилима, а то је земља и стока. Огроман простор од Билеће до Невесиња и Гацка био је у њиховим рукама. Чак су их и Турци респектовали и били су прва породица у Херцеговини којој су дозволили да купи од аге Селимовића земљу, а Лука Милошевић био је први каурин који је слободно јахао коња. Лука је био настањен у Брестицама. Бег Љубовић из Невесиња, видећи Луку онако кршног и разборитог понуди му да се укмети код њега и даде му 10 рала земље у Невесињском лугу. Лука је прихва- тио под условом да му не дирају веру. Имао је 4 сина и једну кћер. Сви одрасли и вредни створили су брзо богатство и велики углед. Једнога дана Лука је орао земљу, а кћерка Јелена садила за њим кртолу. Дође бег Љубовић до њих и виђе Јелену онако лепу, кршну и вредну па вели Луки: „Би ли ти Лука, дао твоју Јелену за мога Халила?“ Лука без размишљања одби бега уз напомену да му то вера не дозвољава. Бег је био упоран упркос Лукином одбијању. Једнога дана дође и донесе флашу ракије на њиву да наздрави за будуће пријатељство. Пошто Лука опет одби бега , бег удари флашом о рало и просу ракију. „Исто као да си је попио каурине.“. Виђе Лука да нема шале са бегом, исте ноћи покрену чељад, натовари на коње све што је могао, призајми стоку и крену преко Зовог Дола и Лукавца пут Риоца. Пошто је знао да ће Турци организовати потеру, у једном кланцу близу Риоца направи заседу где сачека чувеног бега. Није узмакао док Турци нису одустали од потере и вратили се у Невесиње. Лука се вратио да живи у Брестице а два његова сина и унуци населили су се у Риоца недалеко од кланца где су дочекали Турке. Потомци Лукини су и данас тамо, поносни на Луку који је и данас узор многим генерацијама.
    Не можемо говорити о Риоцима, а да не споменемо Вујадина Милошевића којег је знала цела Херцеговина, јер је био хајдук од каријере. Дружио се и сарађивао са црногорским комитима. Турке није фермао, као и оне који су им служили и додворавали им се. Вујадинов доследан наследник био је Јован Милошевић Перов, кога су Турци заобилазили где су год чули за њега. Он је хајдуковао и за време Аустроугарске.
    Породица Лубурић такође ј е дошла из Црне Горе. а данас је остапа само једна кућа. Са поносом се Рилачани сећају Мрдака Лубурића, чувеног сердара код књаза Николе. Посебна Рилачка легенда је Мрдаков син Вуко Лубурић, који је своју храброст и одлучност показао у Првом светском рату. Као и остали војнички способни мушкарци у војсци Црне Горе, после пада Црне Горе у најуару 1916, Вуко је кренуо у сусрет српској војсци која се кретала пут Скадра преко Албаније. Надомак Скадра, на гвозденој ћуприји преко Бојане, Аустријанци су већ били заузели прелаз. Тражили су предају око 750 момака који су били наоружани, али ипак нејаки да прегазе набујалу Бојану. После преговора, настао је очај јер је предаја била извесна. У том безнађу Вуко Лубурић као најмлађи официр пришао је аустријском мајору, ставио му ливор на чело. Ултиматум је гласио: „Док задњи војник не пређе ћуприју твоја глава је залог а после тога ти ради са мојом шта хоћеш“. Сви су прешли живи и здрави, а Вуку је мајор честитао и пустио га да пређе. Као што се види Риоца су била хајдучко ме- сто, али и уточиште за многе невољнике, јер је село лоцирано у брдима далеко од главних путева. Није познато да ј е неки Рилачанин или уопште Милошевић прешао у ислам.
    За време Првог светског рата и владавине Фрања Јосипа 1916. године, сав живаљ у селу су Аустријанци потпуно иселили у Мађарску, Румунију или у општине у Босни, које нису на граници са Црном Гором. Мушка чељад способна за војску пребегла су у Црну Гору, а многи на Солунски фронт у добровољце. После рата добровољци су добили колонистичку земљу и напустили Риоца, а исто се догодило и после Другог светског рата, само у доста бољим условима. Само из Риоца у Сечањ, у Банату, одселило се више од 20 породица. Неки су се вратили, јер им је био милији камен херцеговачки него житна поља банатска.
    Исељавање је у ствари било вечито, скоро као судбина. За време турског вакта многи Рилачани су радили у приморју (Дубровник и околина) и неки су тамо и остали или су се завезли вапором чак у Америку. Само ретки су се оданде вратили. Већина и њихови потомци остали су тамо до данас. Конгресменка САД Мелиса Бин Лубурић, као и њен рођак Момчило Лубурић, власник универзитета у Букурешту потичу из Риоца.
    Пре Другог светског рата, Риоца су имала око педесетак кућа и тада су била најбројнија у последњих 200 година. Педесет кућа за једно село није много али 100 момака истодобних је велико богатство. Почетком рата 1941 године, Риоца су имала преко 100 младих људи, кршних и одлучних, које су и усташе респекто- веле па нису смеле ни да уђу у село. Тако су Риоца у првом усташком налету остала поштеђена од покоља. Риоца су иначе прилично забачено село, без комуникације са осталим светом, али су их за време рата често посећивале разне војске. Село је било партизанско, где су партизани имали своје јако упориште укључујући и народноослободилки одбор, који је функционисао до ослобођења.
    После рата Рилачани су се одазвали новим идејама и формирали сељачку радну задругу, која је оставила горак утисак на души заблуђеног народа. Срећом то није дуго трајало, па је после те несреће село поново живнуло. Ни то није дуго трајало јер су млади људи кренули у свет па је село постајало све мање.
    Сада нажалост има свега 15 настањених кућа у којима живи 57 чељади, од којих је трећина деце. Школа у селу не ради јер се урушила. Поред свих тешкоћа, село живи јер су бивши становници везани за родну кућу, неку долину или ливаду. Што је криза у држави већа и љубав за родном грудом је већа. Било је и раније криза и погрома, али би се село опет повратило и оживело. Нада- мо се да ће ово мало људи што је остало у селу сачувати име Риоца, као што је Лука Милошевић сачувао своју породицу и цело село.
    Од Милоша данас имамо више од 3000 живих потомака, а најбројнији су Милошевићи из Риоца. Могло би се рећи да су Риоца постал а центар породице Милошевић, која се иначе расула по целом свету.

    Војин Милошевић, Душан Милошевић

    Извор: КОЛОНИСТИ СЕЧЊА, Ратко Ш, Бабић, Београд, 2013.

  4. Војислав Ананић

    ТРНОВИЦА

    „ Плана и Врбица а међ’ њима село Трновица. ”
    Трновица се налази северно од Билеће, удаљено око 8 км, два километра источно од пута Билећа – Гацко, а 4 километра западно од границе Црне Горе, на 654 м надморске висине.
    Настала је на старом насељу, које спомињу путописци средњег вијека; у турско доба као сарај – за преноћиште путника.
    Пут који је полазио са Ппоча у Дубровнику, уз брдо Срђ, затим на Бргат, за пет сати стизало се у Требиње, а потом преко Јасена у Билећу, па преко Трновице и Корита у Церницу, долином Сутјеске на Тјентиште, Фочу, Горажде, Ниш – према Цариграду, на север према Београду. О старини насеља закључује се по омеђинама и селиштима (Шундрековина и на Биоковици). Куће се налазе на подножју коса, село је врло разбацано.
    Село уз зиратно земљиште има нешто шуме и испаше, без торина. Љети су изгонили стоку на планине Волујак и Зеленгору. Почетком 19. вијека сељаци су били већином слободни „откупили се још за вријеме турске владе”, и ако је било „седам кмета, који плаћају аги сваке године извјесну суму новица” (страна 171).
    У љето 1902. године истраживач Јефто Дедијер (касније 1907. год. докторирао у Бечу, а 1910. постао први асистент чувеног научника Јована Цвијића) у свом знаменитом делу Херцеговина – антропогеографске студије, објављеном 1909. год. написао је, између осталог, да су у Трновици, у то вријеме, живјеле три породице: Уљаревићи, Бабићи и Зечевићи.
    Породица Уљаревића доселила се из Трнова у Црној Гори, највероватније средином XVIII вијека и ново село назвапи Трновица. Прије Уљаревића, село је било „постојбина породице Терзића” који су протерани од муслимана који је господарио њим, доводио сељаке и узимао накнаду за земљу (хак). Породица Бабић у Трновицу се населила почетком 19. вијека с Плане; а одакле су дошли на Плану послужићемо се текстом приповијетке коју је забиљежио др Дедијер (страна 179 и 180):
    „Изгледа да је Плана прије заснивања данашњих села дуго времена била пуста. То се види из приповијетке о досељавању најстаријих породица: Бабића и Авдића. Авдићи су Муслимани, а Бабићи православни Хришћани. Они веле да су једно племе и данас се својатају. О свом поријеклу причају ово: у Кобиљ-долу, у Црној Гори живјела су три брата Кривокапића (друга прича да их је било пет браће). Тада је Херцеговина била пуста, а у Црној Гори тјескоба. Кривокапићи убију неког Црногорца, те сва три (пет) брата напртљају и побјегну у Херцеговину. Како је била жега, били су јако ожедњели, те се склоне у шуму на данашњем Планском пољу. Том приликом нађу на Планој врело, те им се учини то мјесто згодно за насеље и начине колибу. Апи, послије мало времена виде да су поред пута и да ће им Турци чешће досађивати, зато се одатле дигну и настане у данашњој Мекој Груди. Ту се подијеле, те један од њих одсели у Гацко и од њега су Зимоњићи. Остапа браћа живјела су још дуго у Мекој Груди. Један од њих је био ожењен од Баћевића из Бањана. Жена му је била „гледна и одвећ лијепа”. То зачује муслиман Кариман Томановић (поисламљени Црногорац) и зарече се да ће побити Кривокапиће и одвести им лијепу невјесту.
    Кад је Кариман био близу Меке Груде, изађе сам да уходи Кривокапиће и нађе он невјесту на чатрњи, где налијева воду. Он је одмах позна и хтједе је ухватити, али она побјеже. Он полете за њом на коњу, налете на гувно, на коме су Кривокапићи баш тада врли жито. Он насрну на њих и док су му се други одупирали вилама, један нађе џефердар и убије Каримана. Међутим, пристиже и остала Кариманова дружина, нападе на њих, ране једнога, а остали се сви разбјежаше. Један од њих оде у Дробњаке и прича се и данас од њега има потомака. Турци ухвате оног рањенога, одведу га у Требиње и присиле га да прими ислам. Том приликом доби име Авдија. Он се послије упише у турску војску и у једној битци се особито показао. Поред храбрости одликује га турски цар и да му да изабере да живи, гдје год хоће. Он изабере Плану, нађе једног од своје браће и њега насели код себе на Планој. Овај брат није имао бркове, те је изгледао као баба и од њега су Бабићи. Куће су њихове биле на северној страни Плањског поља и овом је приликом засновао најстарије село на Планој. Бабићи и Авдићи имају свог племена у Дробњацима (Шаренци), у Панику (Парежани), на Давидовићима, Фатници у Бијељинама (Шаренци), у Влаовићима у Љубињском котару, у Ходбинама код Мостара, у Трновици (Бабићи) и у Гацку (Зимоњићи). Сви ови, осим Авдића, славе Лазарев дан – Лазареву суботу. Прича се, кад се је
    оно Авдија Кривокапић одликовао у рату, да га je султан богато одарио.
    Кад се Авдија враћао у Херцеговину, купи у Ћустендилу једног Циганина и доведе га на Плану. Од тог Циганина прича се да су поријеклом данашњи муслимани Кустурице”. (стр. 180)
    Трновчани углавном слободни од ага и бегова, у породичним задругама – од оно мало обрадиве земље извлаче најпотребније: јечам, раж, кромпир. Сточарство је њихова основна брига. Стадо увећавају из године у годину – испаша на Волујаку и Зеленгори су сваке године база за мрс. Са Приморјем, Конавлима и Дубров- ником одржавају добре односе, продају им мрс, волове, јагњад – за индустријске потрепштине, али и за вино и ракију.
    Спорадични су сукоби са Турцима и њиховим властима, али и рођачки односи са Авдићима са Плане. Не изостаје помоћ ни црногорским комшијама, а присутни су у свим унутрашњим сукобима – бојевима.
    Деветнаести вијек у крајевима Херцеговине носи процесе превирања – Херцеговина се преслишава: буна за буном, покрети са основном тежњом за слободом, за лакшим животом, који је вр- ло тежак од намета ага и бегова, харачлија и господара харача. Устанак 1852/53, а затим 1857/58 под вођством одпучног народног вође Луке Вукаловића захвата од југа до сјевера Херцеговине.
    Трновчани су у свим тим биткама присутни. У њима су се ка- лили одважни борци браћа Стојан и Раде Бабић. Са херцеговачким првацима били су носиоци буна-устанака све до велике буне 1875. године у историји познате као «Невесињска пушка» – у којој Раде гине као капетан Билећко-рудинског батаљона – новембра 1875. године на Планој.
    Аустроугарском окупацијом 1878. године Босна и Херцеговина доби још једног господара – наста ново поглавље у историји наших крајева. После ће уследити и анексија 1908. године.
    Према подацима из шематизма Српске православне епархије Захумско –
    херцеговачке за годину 1910. у Трновици је било евидентирано: 27 домова са 227 чланова. На подручју данашње општине Билећа 1501 домаћинстава са 12796 чланова домаћинства (Билећки крај…страна 125 и 126.) 
    Велики рат, донијеће велике несреће Трновици. По проглашењу мобилизације, од стране Аустроугарске, гро војних обвезника из Трновице, Врбице, Баљака, пребјегло је у Црну Гору, где су ступили у добровољачке јединице.
    Августа 1914. Трновчани заједно са Црногорцима напали су и до темеља разорили аустријско војно утврђење Вардар, на самој граници.
    Све становништво је пребјегло у Црну Гору, код пријатеља. Све куће су биле опљачкане, а затим спаљене; црквено звоно скинуто је са Трновачке цркве, као и са већине цркава у Билећкој општини.
    Освета над старцима, дјецом и мајкама услиједиће почетком 1916, кад су били приморани да напусте Црну Гору. Дочекани су и спроведени у логор у Требињу.
    „Зна се да је само из Трновице и Доње Врбице тамо умрло 72 Бабића и Уљаревића.” (Билећки крај… стр. 59) Једног прохладног црног јутра те 1916. године аустроугарски џелати отеше из рука моје бабе Петруше-Пекице, њену јединицу ћерку Љубицу, која је имала шест година, одведоше је, а утучена, несрећна моја баба оста да тугује – туговала је до краја свог живота, а доживела је дубоку старост – 94 године (1873-1967).
    „Уљаревићи из Трновице знају тачан број њихових најближих који се нису вратили из интернације. То је цифра од 122 старца и старице, ситне дјеце и младих девојака” (Билећки крај стр. 62.)
    На основу података који су објављени у књизи Херцеговци српски ратни добровољци у ратовима Црне Горе и Србије 1912- 1918 у издању Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца 2002. год. и допуне те монографије 2004. године – Бабића добровољаца било је 62 – од тога из Трновице 17, Селишта 24, Хоџића 12, Билеће 6, Плане 1 и Влахиње 1; Уљаревића било је 50, од тога из Трновице 16, а Врбице 34 добровољца, што је 1/6 укупног састава Билећког батаљона, који је имао 684 добровољца. Већина се вратила попаљеним кућама по завршетку Великог рата; мој дјед Никола, син Стојанов, рођен 1871. године прође Албанију – стиже до Крфа – заврши изнемогао на острву Видо у таласима Јонског мора у Плавој гробници 1916. године.
    Што остаде живо, живјети се мора, прионуше да обнављају куће на омеђинама, крче њиве, сређују шуму, обнављају сточни запат, ватали се послова на државним градњама; деца расту, понеко иде у школу, живот некако улази у нормалу: стока се изгони на планину, тргује се са Конавлима, Дубровник је близу, а рођаци и пријатељи из Црне Горе почињу да силазе и обилазе своје; муслимани по своме, шуцкори се умирили – чекају нову прилику.
    Мир дуго не потраја — 1941. на државу се сручи велико зло: разбуца се Краљевина, Херцеговина потпаде под Независну државу Хрватску (НДХ) – фашизам, усташтво завладаше, домаћи муслимани посташе „Хрватско цвијеће” – носиоци зла – у горој варијанти од шуцкора из претходног рата.
    У Трновици тешко иду договори ко ће командовати одредом – долази до деоба: већина породица је за отпор, за борбу против Немачке, Италије и НДХ. У току цијелог рата Трновица носи обиљежје партизанско, без обзира што је мањи део шуровао са Италијанима. Дала је седам кршних бораца – партизана на олтар слободе. Била је чести предмет напада и паљења партизанских кућа – неке су гореле по три пута у току рата. Слобода је дочекана опустошених имања, десеткованог стада, у сиромаштву.
    Понуда за исељавањем у Војводину прихваћена је на опште задовољство; већ у првом контигенту савезне сеобе из Трновице се преселило у банатско мјесто Сечањ 13 породица и то: 12 поро- дица Бабића са 85 чланова и једна породица Уљаревића са 7 чланова. У Трновици је остало неколико домаћинстава – и поред накнадних сеоба и данас у Трновици се дими из десетак кућа.
    Потомци навраћају иако су разбацани по свим континентима; са годинама све мање, слике које су раније снимили су им најчешће веза са родним селом и рођацима и кумовима Уљаревићима, а они рођени у Банату, а потом по свијету, присећају се понеке приче, што им је дјед или отац испричао, и понеке слике, понекад наврате. И након рата 1991-1995. Трновица је у саставу Републике Српске – 4 км западно од црногорске границе; и сада се стадо изгони на планину, не тргује се више са Конавлима и Дубровником, већ са Црном Гором. Осиромашило се, а 21. је вијек?!…

    Ратко Ш. Бабић

    Литература: Јевто Дедијер: Херцеговина – антропогеографске студије Владимир Ћоровић: Црна књига – Патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914-1918
    Бранко Џелетовић: Билећки крај – у годинама Првог свјетског рата- Билећа 1997.
    Славна доба Херцеговине, Свет књиге, Београд, 2005.

    Извор: КОЛОНИСТИ СЕЧЊА, Ратко Ш, Бабић, Београд, 2013.

  5. Радомир Ракић

    Поштовани Г-дине Ананићу,да ли се негде може наћи Порекло презимена за село Тодорићи ???

    Хвала унапред на одговору!

  6. Војислав Ананић

    Уважени Господине Радомире, поседујем Вашу књигу, а што ме питате о пореклу презимена за село Тодорићи, могу Вам рећи (што сигурно и знате) да насеља са тим називом има више. Има их у општинама Билећа, Требиње, Шипово, Госпић – Вребац, Сомбор – Апатин – Пригревица, где су вероватно колонизирали из Лике….
    http://www.gospic.rs/selo-vrebac-i-zaseoci-zavodje-i-pavlovac-istorija-i-ljudi/
    По некима потичу од Витаса:
    http://www.gospic.rs/porijeklo-prezimena-vitas/

    Ако негде “налетим”, јавићу Вам се.

    Срдачан поздрав,
    Војислав Ананић

  7. Радомир Ракић

    Г-дине Ананићу,реч је о малом неспоразуму,ја нисам Г-дин Радомир Ракић чувени етнолог и историчар,игром случаја делимо исто име и презиме :),исто тако се збунио и ваш колега Небојша Новаковић пре једно 2/3 године!
    Мислио сам на село Тодорићи у општини Билећа!Хвала вам пуно унапред ако шта нађете!
    Поздрав!