Порекло презимена, село Граница (Билећа)

27. новембра 2021.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Граница, општина Билећа – Херцеговина. Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Села граничке општине су у југоисточном углу рудињске заравни; њихов удут иде од Вуковог Вр, а и Дубовца према сјеверу и хвата све до државне тесте према Богдашићима. С југа су затворени огранцима Вуковог Вр’а, c југоистока Дубовцем и Ћурјеном, а са сјевера негдје и са запада су сасвијем незаклоњена.

Земљиште у Граници је сасвијем неравно и веома кршевито. Састављено је од кречњака и лапораца, по којима расте кржњава стржевина, јасеновина и оштри вријесак. Гдје-гдје су у кречњаку јако изражене карсне особине. У томе терену су веома честе, каткад доста правилна облика вртаче, које су покривене црвеницом и танкијем слојем хумуса. У цијелој опћини нема ниједног врела, осим неколика повремена пиштета на југозападној страни по странама Буковог Вр’а. Поради тога у удуту опћинском има доста чатрња. Већи дио кућа на Бијелој Рудини је уз тесту, куће осталијех села разасуте су у појединијем вртачама у заравни. Већи дио кућа у Подгорју је у подужој, карличастој вртачи; куће осталијех села су у мањијем тањирастијем вртачама, редовно све заклоњене од сјевера, осим кућа на Бијелој Рудини, које су сасвијем изложене сјеверу.

Земље и шуме.

Села имају врло мало земље за обрађивање. И то земље, што је има, није сва на једном мјесту, већ је растурена тамо амо по удуту у појединијем вртачама. Ирадна земља јавља се у већијем комплексима само на Бијелој Рудини, гдје је земљиште равније. У Подгорју има земље у већем комплексу само испод кућа – y заградама, док су у селу Граници и зграде врло ријетке, јер нема довољно ирадног земљишта за њих и цијело је састављено од веома малијех тамо амо растуренијех комада.

Поједини дијелови граничке мере покривени су младијем дубравама. Оне су честе и густе у Подгорју; на Бијелој Рудини јављају се као мале шумске оазе; у селу Градини око кућа су ријетке, а по Вуковом Вр’у су веома честе и велике. Шума на Вуковом Вр’у је од старе буковине, док је у нижијем крајевима од стржевине.

У овој општини преко љета пале се „жежнице“, које се мјесто гноја просипљу по њивама. Кад се преко љета осуши земља, сељаци близу њиве ископају јаму до ½ м дубине. У ту јаму наложе ватру и на њу метну много дрва. Кад се ватра разгори, покрију је бусјем, које се нагртнуто положи на ватру, те онај дио буса, на кому је трава окрене се унутра, а с извана је сама земља, Бусја се наслаже много, те жежнице изгледају као кртичњаци, до 1 или 1 ½ високи.

То се остави да гори неколико дана, док сва земља не постане црвена. Тада се та земља заједно с лугом (пепелом) просипље по њиви. Жежнице се не пале више ни у једном испитаном рудињском селу. Већина сељака до назад тридесет година живјела су на агинској земљи. Неки су се почели откупљивати од ага још прије 1875. године. Данас има слободнијех сељака; неки су куповали земље и у другијем опћинама. Знатан дио сеоскијех породица и данас живи на земљи столачкијех и требињскијех ага.

Тип села.

Села ове опћине већијем су дијелом веома разбијена типа. Овдје је најјаче изражен тип разбијенијех села. На Бијелој Рудини куће су разређене у неколико породичнијех група, које су једна од друге веома удаљене. Ријетко се и у тијем групама јавља кућа уз кућу; највећијем су дијелом знатно удаљене једна од друге. Поједине групе су у плиткијем долинама, а обично нијесу растављене никаквом прироцном преградом. У Подгорју су исто тако разређене у неколико породични јех група, које су разбацане по већијем долинама. У једној групи живи само једна породица, без икакве примјесе. И у Подгорју куће чине доста разбијен тип. У селу Граници куће су још раштрканије. Оне су разасуте по појединијем вртачама, те на многијем мјестима има по километар између кућа. У новије вријеме диобом настају нове куће и јављају се уз старе.

Али је веома риједак случај, да се нађу четири куће на окупу. Доста велик узрок оваком типу је природа земљишта, у којој је плодно земљиште ријетко и разбацано. Поједине групе кућа немају нарочитијех имена, већ се именују по главној породици која живи у њима. На Бијелој Рудини има пет група кућа и у њима пороцице:

-Желуди (Ивковићи), на сјевероисточном углу села, има их 7 кућа;

-Салатићи су 1 км. западно од Желуда. Куће су раштркане, а има их свега 5 к.

У близини Желуда мало према југу живе:

-Вујадиновићи (3 куће).

Одвојено живе:

-Војновићи (7 кућа) и Сенић (1 кућа); Исто тако одвојено живе и:

-Бекићи ( Тркље) (3 кућа). Поред Бекића је 1 кућа:

-Бошњакова. На Граници живе:

-Милићевићи (11 кућа). Њихове куће чине двије доста удаљене групе.

-Козјаци (3 куће) живе на југо—истоку под самијем Буковијем Вр’ом. Код њих живи:

-Желуд (1 кућа).

-Столице (8 кућа) живе у двије јако удаљене долине. Између Столица су:

-Радмиловићи (2 куће).

У Подгорју имамо три породице, које чине три засебна чопора. Од њих су:

-Радовановићи (7 кућа).

Торине и јањила.

У старије вријеме сељаци су љети гонили стоку у Бјелашницу у Гацку, те гнојили земљу гатачкијем сељацима, а зато им је стока могла пасти до по удуту тијех села. Неки сељаци с Бијеле Рудине и из Подгорја купили су земље у Баби и ту љети изгоне стоку. Село Граница не гони љети стоку никуда из сеоскога удута, само их за вријеме велике жеге истјерају у шуму око Вуковог Вр’а. Свака породица има јањила и торина око Вуковог Вр’а. Мјеста на којима су јањила зову се: Широка Прод, Поткаменица, Кривача и Прољетишта. Неке породице немају ни јањила ни торина већ саме чобанске колибе. Торине су од кућа удаљене од 1/2 до 1-1/2 сата. У Подгорју има исто тако доста јањила и колиба и ако свака породица има своју планину у Гацку. Њихове су торине јужно од села, удаљене од кућа 1/2 – 1 сата. На та се јањила не изгони стока љети ни у пролеће као на Граници. То су зимске стаје, y које се стока не изгони прије него пане снијег. Около јањила има доста шуме, те стока може наћи брсти, кад снијег покрије траву. Стока остане на јањилима, све док снијега нестане а каткада и преко цијеле зиме. Јањила немају само најсиромашније породице.

Мјеста на којима су јањила у Подгорју зову се: Подосмигомиле, Вранов Д, Јарчишта и Дренове Рупе. Око јањила се каткада обрађују поједине долине. Неки сељаци на ту земљу имају агу, а у другијех је властита. На земљу око јањила највише се сади кртола.

Име села.

О имену Бијеле Рудине народ не зна никаква објашњења, нити има о томе каквијех прича. Исто тако не зна се, одкуда име Граница. Подгорје је добило своје име по положају.

Старине.

У овој опћини има врло мало старина. У близини сеоскијех кућа на Бијелој Рудини има много старинскога гробља, које се зове „Боботово Гробље.“ То је гробље без сумње било некада у удуту Бијеле Рудине, а данас је у врбичкој опћини.

У селу Граници и у Подгорју нема никаквијех остатака од старине осим двије или три гомиле, које овдје нијесу честе као удосталијем селима.

Постанак села и поријекло становништва.

Већ по самијем остатцима од старина види се, да у овој опћини неће бити тако много старијех села. O селима ове опћине из народног казивања знамо ово. Село Бијелу Рудину не зна се, ко је основао; само се зна да је у њој од „памтивијека“ живјела породица;

-Ивковићи (Желуди). Нико није чуо, да се је та породица од куда доселила и она се броји међу најстарије породице у Рудинама и у Гацку; Цијели удут ове опћине, од Бијеле Рудине до Вратнице био је само својина те породице. Пошто су Муслимани ушли у ову област, Ивковићи су изгубили већину земље, само су задржали један дио земље, који је и данас њихов. На њиховој земљи у Подгорју била се је настанила муслиманска породица Челара, коју је неки наша сургунисао.

Послије је земља цијеле опћине дошла у руке појединијех Муслимана. Подгорје је било на читлуку столачкијех и мостарскијех Муслимана и они су насељавали поједине породице на читлук. Село Граница је било имање Муслимана Селимовића са Заушја и они су по њој градили торине. Прије сто и педесет година у данашњем селу Граници није било никаквијех насеља. Земља се у њој почела обрађивати прије сто и двадесет година. Да је Граница веома младо село, види се и по томе, што јој међе нијесу обиљежене крстовима, већ медницима. Ово се лијепо слаже с народнијем приповиједањем, да је ово било муслиманско имање, која никада нијесу била обиљежена крстовима. И све до окупације ова су села била при заушкој опћини; тада власт одвоји граничка села у засебну опћину. Дакле о постанку Бијеле Рудине не зна се ништа; данашње Подгорје засновано је на селишту, а Граница је веома младо село, постало по свој прилици у 18–ом вијеку и то на месту муслиманскијех торина.

Иза Желуда (Ивковића) по старини долазе:

-Салатићи. Они су поријеклом од некога одбјеглог војника. Салатићи веле, да је тај војник родом из „Сријема“. Најприје је живио у Селиштима код Билеће, па се послије преселио на Бијелу Рудину, Салатићем су га прозвали зато, што је купус називао салатом. Славе Аранђеловдан.

-Радовановићи су старином с Врање Дубраве на Баљцима од истог племена, од кога су Комленићи у Мирушама и Шекарићи у Почековићима у Црној Гори. Радовановићи су се с Врање Дубраве преселили у Риоца. Ту су, веле, дуго живјели и имали су своју земљу. Једном су куповали вино у Стоцу за крсног имена. Пошто нијесу имали свијех новаца, остану дужни 80 гроша. За тај им дуг одузеше Риоца. Одатле се Радовановићи раселише и живе у Давидовићима (8 кућа), у Лукавцу (6 кућа), у Дабру (7 кућа), у Ватници (3 куће) и у Врањскием (20 кућа). Славе Ђурђевдан.

-Томовићи или Бојовићи су доселили прије 80 година с Тупања из Бањана. Они су исто племе с Тешановићима у Требињу и на Мекој Груди и c Роганима на Планој. Славе Ђурђев дан.

-Кустурица је прије 80 година дошао c Плане на Подгорје. Та је породица исто племе с онијем Кустурицама на Планој.

-Бјелетић је прије тридесет година дошао с Прераца на атинску земљу. Слави Госпођиндан.

Поред Салатића и Ивковића на Бијелој Рудини живе:

-Вујадиновићи. Они су поријеклом из Крне Јеле код Грахове. Дошли су послије прве куге. Славе Никољдан.

-Војновићи су од племена Милићевића c Боденика. Овдје су доселили прије 60 година на атинску земљу. Славе Никољдан.

-Тркље или Бекићи су поријеклом од онијех Тркаља у Мириловићима. На Бијелу је Рудину доселио њихов дјед. Славе Аранђеловдан.

-Бошњак је од онијех Бошњака из Билеће. Овдје је прије 35 година доселио због сиромаштва. Он је поријеклом од Стијачића из Корјенића. С овијем су исто племе Вучковићи, од којијех су Тркље. Према томе Бошњаци и Тркље су исто племе. И Бошњаци славе Аранђеловдан.

Од данашњијех породица на селу Граници најстарије су:

-Столице. Најприје се је у овом селу настанио дјед овијех Столица. Иза овога Столице дошао је:

-Милак Милићевић из Шобадина, дједовијех Милићевића, па Козјак с Плане и најзадњи Радмиловић из Подврши. Столице су поријеклом из Риђана у Црној Гори. У најстарије доба звали су се Вујачићи. Из Риђана су се доселили давно и живјели су дуго у Симијовијем (опћина у билећском котару, јужно од Ватнице). И ту су имали своје земље, па је прешла у руке Муслимана и они су одселили. Славе Никољдан.

-Милићевићи су од племена Милићевића, које је старином из Билеће. Славе Никољдан.

-Козјаци су од Козјака с Плане. Славе Никољ дан.

-Радмиловићи су дошли из Подврши (данас у Црној Гори), а поријеклом су од онијех Радмиловића с Баљака. И Радмиловићи и Козјаци су поријеклом од старе породице Предојевића у Пријевору. Славе Никољдан.

Становништво на Граници састављено је готово само од досељеника, али већина тих досељеника су старинци из сусједнијех рудињскијех села. Досељеници у Подторју и на Бијелој Рудини су старији, док је становништво на Граници састављено само од досељеника из XIX-or вијека. На Граници имамо исте породице, које живе иу сусједнијем селима, само су двије породице на Граници, које не живе у осталијем селима. Пошто је становништво на Граници већином скорашње, овдје немамо великијех и разгранатијех породица. Из свега овога види се јасно, да се је становништво на Граници множило много више досељавањем него ли прираштајем. Досељавање престаје у другој половини XIX-or вијека и истом отада становништво се множи само прираштајем.

ИЗВОР: Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

 

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.