Порекло презимена, насељe Билећа (Билећа)

Порекло становништва насеља Билећа, општина Билећа – Херцеговина. Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља.

У Билећи разликујемо: варошицу и села. – Варошица или мала (махала) Билећа је у Билећском Пољу, на осојној страни Хаџибегова Брда (883 м), на апсолутној висини од 476 м. Већи дио билећскијех села је на сјевероисточнијем, југозападнијем и западнијем окрајцима Билећскога Поља. Од овијех села на запад и југ јако су удаљена села по брдима: Боденик, Шобадине, љ убишићи и Торич. Сјевероисточном страном Билећскога Поља (у удугу билећском) нижу се села: Мала Кула, Селиште и Плужине. На сјеверозападној страни Билећскога Поља је Дубовац (763 м), који с југоисточне и јужне стране има облик зарубљена конуса. На његовој јужној и југоисточној страни је село Подубовац. Куће су изнад оне линије, што раздваја стране Дубовца од Билећскога Поља. Већи дио кућа окренут је југу и истоку.

На СЗ од Подубовца, у даљини око 1000 м. је село Чуковићи. Од Подубовца Чуковићи су одвојени кршевитом косом, која се с Дубовца одваја према ЈЗ. Куће чуковићке су у доста уској отоци Билећскога Поља, која се дубоко зарила између Дубовца и Илијне Главе (916 м). Куће сеоске су с присојне стране те отоке. Обронци Илијне Главе долазе сасвијем близу сеоскијех кућа, те би се могло рећи, да су чуковићке куће и на осојној страни Илијне Главе. На југозападној страни Билећскога Поља су куће села Подосоја, које су на сјеверном поцножју брда Тувора или Тухора поређане у дужини од 2 км. На средини Поља, јужно од варошице одваја се село Грабовица. Између Поцосоја и Грабовице у правцу према Двориштима иде суха, доста примјетна јаруга, којом вода тече само у вријеме кише. Земљиште у Билећском Пољу је равно, на мјестима изједено плиткијем вртачама, око којих се помаљају из земље слојеви лапорца и кречњака. На мјестима су ти слојеви покривени танкијем слојем земље, у кому се види нанос с брда; гдје су слојеви лапорца и кречњака пробили овај танки слој земље, на њима расте вријесак, ситна стржева и грабова шума. Највећу апсолутну висину има на СЗ (око цркве у Подосоју), гдје се терен диже на висину између 500 и 600 м. Одатле према ЈИ терен се полако једва примјетио спушта према долини Требишњице; то спуштање иде до апсолутне висине од 440 м. (Дворишта) и онда се терен нагло, готово одсјеком спушта к Врелу Требишњице (327 м). Из овога се види, да је на нагиб Билећскога Поља јако утицала р. Требишњица својом ерозијом.

На Ј. Билећско Поље затворено је Никољом Главом (566 м). На С испод тога врха је село Торич, окренуто сасвијем према С. Земљиште на Торичу је доста равно, на С се спушта према Билећском Пољу, а на И према долини Требишњице. На ЈЗ Билећа је затворена дугијем брдом, на коме су врхови: Градина (944 м), Илијна Глава (916 м), Осоје (852 м), Тувор (754 м) и Водена Градина (581 м). На југозападној, присојној страни тога брда су села: Љубишићи и Шобадине. Љубишићи су у доста широкој продоли између Тувора и Мантокита (707 м), која се према ЈИ спушта у низину Чепелице. Земљиште је доста кршевито, особито на сјеверној страни сеоскијех кућа. Шобадине су на јужној страни врха Градине,. на веома кршевиту и неравну земљишту, у коме се овдје ондје јављају вртаче, покривене танкијем слојем земље. Куће су у вртачама највише са сјеверне, каткад са западне а врло ријетко с јужне стране.

Од Градине према ЈИ иде дуга коса, која је спаја c Илијном Главом и Ocojeм. На тој коси, с јужне сгране Градине је село Боденик. То село има доста необичан положај; готово ни с једне стране није заклоњено. На С се диже Градина, али она заклања само један дио кућа: c осталијех страна нема никаква заклона. Поред тога што је село на великој висини (између изохипсе од 800 м. и 900 м), оно је на ударцу готово свима вјетровима. Да би се куће могле одржати на таквом мјесту, сељаци их збијају у групу и граде једну до друге. Осим тога овдје се више пази на шуму, која каткад знатно ублажи јачину вјетра.

Воде.

У цијелој опћини нема ни једног сталног врела. Сасвијем ријетко и само на некијем мјестима јави се јесени и зими гдјекоје врело, које извире докле и киша пада, па опет пресуши. У то вријеме по стрменијем странама брда потеку и бујице, које често снесу крупно камење и оставе га на њивама.

Вода, коју сељаци пију, хвата се за вријеме кише у убле и чатрње, које су врло честе. Чатрње су већином на подини какве косе и брда, са којијех вода долази у чатрњу нарочито удешенијем јарцима. Ове чатрње пресуше у вријеме суше; у то вријеме сељаци воду добављају с Врела (извора Требишњице). Тешко је наћи варош, која би била тако оскудна водом као Билећа. У њој нема ни љети ни зими извора; становништво пије воду с чатрња, којијех има свака кућа. љети се вода добавља у бурилима с Врела. У то вријеме изворска вода у Билећи је скупа, те се купује за новац1. Поради оскудице у води ова варошица има слабу будућност. С извора Требишњице парна машина гони воду кроз поцземне чунке у војнички логор на Двориштима.

И са специјалне карте (зона 34, кол. XIX) види се, да је већина билећкијех села на осојнијем (јужнијем и југоисточнијем) странама брда. Таког су положаја села: Мала Кула, Селишта, Плужине, Подубовац, Њубишићи, Шобадине, а донекле и Чуковићи. К сјеверу су окренути, а од југа заклоњени: Торич и Подосоје. Сасвим је необичан и у овој области риједак положај има село Боденик. Већина билећскијех села је на самијем крајевима Билећскога Поља. Од њих се по положају разликују села у брдима (Торич, Шобадине, Љубишиће и Боденик). Поред ове разлике међу овијем селима јасна је разлика и у типу села, на који је утицала природа мјеста.

Иради и мера.

Села из Поља имају највише земље испод кућа по пољу. Она је сва на једном мјесту. Најзнаменитије су њиве на Кратинама, Беглуцима, Бућагама и др. Исто тако на једном је мјесту и већи дио земље на Торичу. Љубишићи имају земље око кућа у већијем комадима и разбацане по Билећи (Билећском Пољу), по Твору и од Чепрљина Греба до Мириловића. Шобадине поред оне земље око кућа имају је доста у Видуши, у Вуковом Вр’у и у Билећи. Испаша је свуда по околнијем брдима, највише испаше имају Љубишићи, Шобадине, Торич и Боденик. Љубишићи, Шобадине и Боденик имају најбољу испашу у Видуши и Вуковом В’ру а Торич у Дракуљици. Велик дио сељака има своју властиту земљу; нарочито свака муслиманска породица има своју земљу. Хришћани су знатнијем дијелом кметови. Аге су билећски Муслимани, Ресулбеговићи и Дучићи из Требиња и Опуве из Дубровника.

Тип  насеља.

Варошица Билећа је врло мала; то је осим Кључа најмање мјесто c котарскијем уредом у Босни и Херцеговини. Већина кућа је с десне стране државне цесте, која се кроз Билећу савија у облику полукруга. На средини варошице теста се рачва, па се деснијем краком враћа к лијевоме и чини правоугли троугао. Поред тога троугла је празан простор, који је власт прозвала „Калајев Трг“. На томе је мјесту џамија, црква, пазариште и варошка чатрња. У осталом дијелу вароши је котарски уред, пошта и телеграф, нова српска православна црква, комунална школа, дућани, механе, опћинске зграде, месарнице, пекарнице и приватне куће. Билећа је до друге половине XIX-or вијека била веће муслиманско село; у другој половини прошлог вијека Омер паша одвоји нека села од гатачког, а нека од требињског кадилука и оснује билећски кадилук. Мјесто на кому је данас варошица до тога времена звало се само Махала или Мала, а Билећом су се звала сва данашња села у билећкој општини осим Торича, Шобадина, Љубишића и Боденика. Тада се Махала прозва Билећом. људи памте, да прије окупације у Билећи није било више од три дућана. Послије окупације број кућа и дућана повећа се тијем, што су се у околини градила многа војничка утврђења, те је трговина била врло жива.

Села око Билећког Поља су већином збијена типа. Најзбијенији тип имају: Мала Кула, Селишта, Плужине и један дио кућа у Подосоју. Куће на Малој Кули збијене су сасвијем густо једна уз другу; између кућа има узан и искривудан сокак. Куће стоје с обје стране тога сокака и чине једну групу. На Малој Кули имамо тип најзбијенијега села. На Малој Кули живе породице Креси и Капичићи.

У Селиштима куће имају исти тип као на Малој Кули, само што су овдје између некијех кућа мале башче, те село има мало разбијеннји тип. У Селиштима живе породице: Чами, Исовићи, Муштовићи и Овчине.

Куће у Плужинама већином су с горње десне стране тесте, само на западном крају села су три куће с лијеве стране тесте. И у овоме селу куће су доста збијене, али нијесу онако без реда растурене, већ су наредане једна поред друге с десне стране тесте. У Плужинама живе породице: Хаџићи, Јокановићи, Koкољи, Ђурић и Јањић.

У Подубовцу су куће разбацане у нехолико чопора. На истоку је чопор Боботовина (2 куће), у којој живи породица Мићуни. Од њих на ЈЗ, у даљини од 250 м су три куће Самарџића, између којијех је одстојање 30–40 м. А иза овијех кућа је чопор Закутина (13 к.), у кому живе породице: Војновићи и Тркље. На ЈЗ од овијех су куће Хаџића и Табаковић.

На С од Хаџића кућа је село Чуковићи, у коме су куће јако разбацане. Ово село има јако разбијен тип. У Чуковићима има пет кућа; у њима живи породица Суџуми.

У Подосоју куће су разбацане у четири мале групе. Свака група је на другом читлуку. У колико су читлуци један од другога удаљени, тако су и ове групе међу собом размакнуте. У Подосоју живе породице: Шешлије, Ш уловићи, Шаговновићи и Бошњаци.

На Торичу су куће јако разбијене. Најмање растојање између кућа је 40–50 м, а највеће 250–300 м. На Торичу има свега 5 кућа, у којима живе породице: Табаковића (4 K.) и Шешлије (1 к.).

У Љубишићима имамо пет „села“: Карашевина, За Раич Гомилом, На Њиви, Селина и Кљен. У Карашевини има свега шест кућа, које су растурене према ирадној земљи. Попречно растојање између кућа је 60–80 м. Ту живи породица Капори (5 к.) и Бошњак (1 к.). За Раич Гомилом имају само двије куће; у њима живи породица Јањићи. На Њиви живе Бошњаци (2 к.), а у Селини (2 к.) Кљену (3 к.) Шешлије.

У свима су „селима“ куће без реда разбацане; обично су раздалеко, ријетко је једна уз другу. „Села“ су између себе јако удаљена (најмања даљина између два села је 200–250 м, а највећа 800–1000 м). Исто тако и у Шобадинама се куће дијеле на „села“: Селина, Потприсоје, Голубинке, Догања, Латково Село, Дубоку До и Лескови До. Та су „села“ разбацана према ирадима; растављају их кршевите ниске косе и брежуљци.

На ЈИ крајња је Селина. Ту живе породице Шешлије (3 K.) и Бошњак (1 к.). Куће су без реда разбацане и знатно удаљене. Од Селина на 3 у даљини око 200 м је Потприсоје. Куће су исто без реда разбацане, и само су двије једна уз другу. Под Присојем живе: Шешлије (1 к.) Милићевићи (2 к.) и Денде (1 к.).

Готово у истој даљини на 3. од Потприсоја су Голубинке. Ту живе породица Денде (2 к.).

На J 3 од Голубинака, y даљини око 350—400 м. је Догања. Ту живе Табаковићи (2 к.).

Голубинкама је послије Догања најближе Латково Село. Оно је на Ј од Голубинака, у даљини од 300–350 м. У Латкову Селу су куће у „чопору“ – доста збијене. Ту живе Јокановић (4 к.).

Латковом Селу на западној страни, у даљини око 400 м, остаје Дубоки До. Ту живи Јокановић (1 к.).

Из Дубоког Дола на 13, у даљини око 300 M је „село“ Љескови До (3 к.). Ту живи породица Милићевићи.

На Боденику су куће јако збијене у један чопор тако, да се сусједне куће дотичу зидом. Ту има свега 11 кућа, а у њима живи сама породица Милићевићи.

У билећској опћини по типу се јако разликују села из Поља од села по брдима. У првијем су готово увијек куће збијене у један чопор, имају дакле сасвијем збијен тип; у селима по брдима куће су раштркане и имају јако разбијен тип. Из овога се види, да је на тип села утицала природа земљишта: поља су згоднија за развијање збијеног типа, а брда разбијеног, готово старовлашког типа. У Љубишићима и Шобадинама имамо интересантне називе села. Ту селом називају мале групице кућа (често само 1 кућу) исто као и у Борчу.

Јањила и планине.

Села из Поља немају торина по брдима. Стоку изгоне на Живањ, Видеж, Пољану и Чемерно. Има породица, које на Чемерну поред испаше и земљу обрађују (неки атинску, а неки и своју). У Шобадинама и на Боденику је јако развијен живот код торина. У Кошућој Влаци (четврт сата од Дубоког Дола) имају четири јањила, у Коритнику (по сата на ЈЗ од Латкова Села) два, у Ковиоцима, под Буковијем Вр’ом једно. Уза свако јањило се обрађује земља, те је начињено и гувно, а негдје и појата и чатрња.

На јањила се изгони у прољеће и у јесен. Шешлија у Ковиоцима проведе цијело прољеће, љето и јесен са свом чељади; у село се само слази преко дан ради ирада. Милићевићи (Јоковићи) из Љесковог Дола живе цијелу годину код јањина у Звијерини, а само једно чељаде надгледа имање у сепу.

Имена насеља.

O именима већине села не зна се ништа. По некојим именима види се, да су добила име по свом положају као Подосоје, Закутина и Подубовац; Селиште је добило име отуда што је данашње село основано на мјесту старијег насеља, а Торич што су на томе мјесту биле торине манастира Добрићева.

Старине.

У Билећи има прилично трагова од негдашњијех насеља, и то: седишта, старог гробља и гомила. Селишта има два: једно у данашњем селу Селишту, а друго у Крушевом Долу у Подосоју. У Селишту су до данас сачуване зидине од многијех старијех кућа. По зидинама види се, да су куће биле без креча зидане. O томе насељу нема никаквијех прича; зна се само, да је прије данашњијех породица у том селу живјела породица Салатићи. Мисли се, да је и прије те породице у Селишту неко становао. У Крушевом Долу у Подосоју има омеђина од старијех кућа. Народ прича, да су то омеђине од двора Бана Будеча, који је пред долазак Турака у Билећи становао.

Гробља има на више мјеста, као у Плужинама, Под Дубовцем, у Подосоју, на Торичу и у Љубишићима. Сва су та гробља обиљежена великијем гробницама, којијех нигдје нема у великом броју. КОД цркве у Подосоју има више овијех гробница, али ни оне нијесу скупљене на једно мјесто, већ су разбацане по црквеној авлији.

У Љубишићима, у Обору ниже сеоскијех кућа има омеђина од старијех зграда. Народ вели, да то нијесу остаци од каква насеља, већ од обора муслиманске породице Њубовића, који су некад овдје имали оборе. По брдима око Љубишића, на мјесту Ланишту на Твору у Старом Врту има више омеђина од веома ускијех зграда. Народ прича, да је на тијем мјестима био збјег за вријеме куге. На Торичу исто тако има некијех омеђина. Народ вели, да су то остаци грчкијех кућа.

Постанак насеља и поријекло становништва.

Сва села у билећској јавти можемо по старини подијелити у стара села, o чијем постанку нијесу сачуване никакве приче и новија села, за која се зна, како су постала и која их је породица засновала.

У стара села рачунамо: Селишта, Плужине, Подубовац, Подосоје и Грабовицу. O старини овијех села прича се ово. У оно вријеме, кад су Турци освојили Херцеговину, у Билећи је живио Бан Будеч, чије се „добрество“ пружало с Баћова Мрамора, на Вучијем Долу до Крњина Камена у Звијерини. Сва ова села бијаху тада у власти бановој. Тога су бана посјекли Турци у Травнику, а његово имање наслиједила је породица Милићевићи. Послије смрти банове све је становништво побјегло из овијех села, па је доселило ново.

Као новија села сматрају се: Мала Кула, Торич, Њубишићи, Шобадине и Боденик. O постанку Мале Куле прича се ово. Породица Табаковићи с Мрежице имала је још од старине своје торине на Малој Кули. Кад је дошао „пранђед“ данашњијех Капичића у Билећу, начини код Табаковића торина кућу. Капичићи послије потискоше Табаковиће с тога мјеста и основаше своје село, које се по кули њихова прадједа прозва Мала Кула.

Исто тако прича се, да је Торич постао на мјесту старијех торина. Некада је овдје зимовала стока манастира Добрићева. Послије су ову земљу од манастира отели Муслимани, који су на своју земљу насељавали разне породице као нпр. Шаговновиће, Сениће и др., па их опет расељавали.

У Љубишићима су најприје били обори Муслимана Љубовића, па послије породице Шешлија. Исто тако у Шобадинама су најприје биле торине породице Јокановића. Изгледа да поред свега тога, што народ мисли, да су ова села засновали Јокановићи и Шешлије, да су ипак старија. То се види по старом гробљу и по гомилама око села. Ове су породице населиле Љубишиће и Шобадине истом у првој половини XIX-or вијека, а ове су старине много старије.

Зна се ито, да се је земља обрађивала у овијем селима још одавно. Заједно с данашњим породицама у Љубишићима је живио Миленић, који је самр’о а у Шобадинама Влачићи и Пупури који су одселили. И на Боденику су некада биле торине Милићевића, који су тада живјели у Подосоју. На Боценик су се населили, када су им притисли земљу Ресулбеговићи из Требиња.

Најстарије породице у Билећи су:

-Милићевићи,

-Кисићи и:

-Шуловићи.

О Kисићима не зна се ништа, од кога су потекли и јесу ли се и одакле доселили. Увијек их има само једна кућа. Њихова племена има на Баљцима и у Звијерини. Славе Никољдан.

За Милићевиће и Војновиће неки мисле, да су поријеклом од Бана Будеча, а други веле, да су од његове кћери. Сви се слажу у томе, да су то веома старе породице и нико не зна, да су се одакле доселиле.

-Војиновићи су од Војина Милићевића. Славе Никољдан.

Исто тако веома је стара породица:

-Шуловићи. За њих неки веле, да су поријеклом од Бана Будеча као и Милићевићи; други веле, да су још прије Koсова доселили однекле из Босне, и они сами веле, да су још од Косова у Билећи и да нико њихов не зна, јесу ли се одакле доселили у ово село. Интересантно је, да се ова породица није никада могла умножити. Славе Никољдан.

Од досељеника најстарији су:

–Шешлије,

-Хаџићи,

-Дрљевићи (Јусовићи),

-Капичићи и:

-Муштовићи.

Шешлије, Кокољи u Суџуми су исто племе. Од њиховог су племена: Крунићи у Љубињу, Бијеловићи у Шуми, Шиљеговићи у Гацку; Бјелетићи у Прерацима, Папићи на Влаињи, Божовићи и Руљи у Невесињу и Томашевићи у Зупцима. У најстарије вријеме живели су у Требеси код Никшића и звали су се Милобратовићи. Било их је дванаест одраслијех мушкараца у једној кући. У истој кући била је лијепа дјевојка. Једном дође девет Турака, да учине дјевојци зулум; Милобратовићи се с њима побише, на свом их огњишту поклаше и „крви ватру угасише“ Ради тога побјегоше у Рисан и ту се раздијелише: један оде у Русију („и од њега данас има седам џенерала“) а други, по имену Ше’о (Шехо) насели се у Мрежици и ожени се од Табаковића. Тргујући шумадијскијем воловима обогати се и купи земљу у Подосоју. Ради те земље његова се дјеца завадише с Турцима, једнога убише, па их пет побјеже пут Босне, а један се послије дугог сељакања опет настани у Подосоју. Од њега су Шешлије, Суџуми и Кокољи. Славе Лучиндан. Муслимани Дрљевићи и Јусовићи поријеклом су из Дубочака у Бањанима од братства Миљанића. Када су се доселили и када су примили Ислам, не може се дознати.

За Хаџиће неки веле, да овдје живе има већ триста година и да су „прави“ Турци; други веле, да су Хаџићи досељеници из Новога.

Исто тако мисли се, да су се овдје као Муслимани доселили:

Муштовићи. Одакле су се доселили у Билећу, не зна нико причати.

Капичићи су поријеклом од Глоговаца, најстаријих запамћенијех становника у Мирушама. О њима се прича, да је неки њихов стари примио давно Ислам, отишао у Цариград и био капиџија на царскијем дворима. Пошто се је обогатио, вратио се је у своје рођено мјесто.

-Чами и:

-Исовићи доселили су се у Селиште из Херцег Новог, кад су тај град освојили Млечани.

-Креси су поисламљени потомци Видака Шаренца из Кресовине код Прераца. O њиховој се страни не зна више ништа.

-Јокановићи су поријеклом од старе породице Предојевића из Пријевора. Неко су вријеме живјели у Бањској Ластви, у Бањанима. Најприје је у Плужине доселио пушкар Јокан са занатом. Славе Никољдан.

-Мићуни су поријеклом из Риђана у Црној Гори. Веле, да су из племена Вука Мићуновића, што се пјева у „Горском Вијенцу“. Из Риђана су одселили прије 80 година. Живјели су у Зупцима, Мириловићима и Шобадинама. Славе Јовањдан.

-Лисови,

-Тркље и:

-Бошњаци потичу од Стијачића из Корјенића. Тркље су овдје доселили из Мириловића, а Бошњаци и Лисови из Корјенића. Славе Аранђелов дан.

-Самарџићи и:

-Миленићи су поријеклом од Булајића с Вилуса у Црној Гори. Миленићи, прије него су доселили у Билећу, становали су у Браћановићима и на Бану (више Мируша, данас у Црној Гори). Самарџића је прадјед погинуо на Вилусама, па им прабаба дошла с дјецом да служи у Хаџића. Славе Никољдан.

-Јањића је отац из Невесиња. Њихова баба била је родом из Билеће, па када је обудовјела, довела је дјецу своме оцу. Славе Аранђеловдан.

-Капори су доселили прије педесет година из Мириловића. Славе Јовањдан.

Исто су доселиле су:

-Денде и:

-Бајчетићи из Мириловића. Сви славе Јовањдан.

-Табаковића су преселили с Мрежице на Торич, Подосје и Шобадине. Славе Никољдан.

-Шаговновићи су прије двадесет година купили читлук у Подосоју, па су с једнијем дијелом чељади преселили у Подосоје, а с другијем живе на Баљцима. Славе Јовањдан.

-Ђурић је прије 20 година дошао као калаџија из Љубиња. Слави Ђурђевдан.

ИЗВОР: Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографска студија“ у издању “Културно насљеђе” издавачке куће “Веселин Маслеша”, Сарајево, 1991. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.