Бијељина и околна села Reviewed by Momizat on . БИЈЕЉИНА Амајлије, Балатун, Бањица, Батар, Батковић, Бијељина, Бјелошевац, Бријесница, Бродац Доњи, Бродац Горњи, Буковица Доња, Буковица Горња, Црњелово Доње, БИЈЕЉИНА Амајлије, Балатун, Бањица, Батар, Батковић, Бијељина, Бјелошевац, Бријесница, Бродац Доњи, Бродац Горњи, Буковица Доња, Буковица Горња, Црњелово Доње, Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Бијељина и околна села

Бијељина и околна села

БИЈЕЉИНА

Амајлије, Балатун, Бањица, Батар, Батковић, Бијељина, Бјелошевац, Бријесница, Бродац Доњи, Бродац Горњи, Буковица Доња, Буковица Горња, Црњелово Доње, Црњелово Горње, Чађавица Доња, Чађавица Горња, Чађавица Средња, Чардачине, Ченгић, Ћипировине, Даздарево, Драгаљевац Доњи, Драгаљевац Горњи, Драгаљевац Средњи, Дворови, Главичице, Главичорак, Глоговац, Гојсовац, Голо Брдо, Хасе, Јања, Јоховац, Кацевац, Којчиновац, Кованлук, Крива Бара, Љељенча, Љесковац, Магнојевић Доњи, Магнојевић Горњи, Магнојевић Средњи, Међаши, Метеризи, Модран, Ново Насеље, Ново Село, Обријеж, Остојићево, Патковача, Пиперци, Попови, Пучиле, Рухотина, Сухо Поље, Тријешница, Трњаци, Велика Обарска, Велино Село, Вршани и Загони.


Коментари (2)

  • Војислав Ананић

    СЕЛО ПИПЕРЦИ

    Положај, хидрографија, комуникације, засеоци – ма’але

    Ентитет Република Српска, општина Бијељина, становништво (1991. године): укупно 386 житеља, Срба 376 (97,40%), Муслимана 0, Хрвата 0, Југословена 3 (0,77%). Временска зона: Централноевропска УТЦ +1, Географски положај: 44 степена и 46 мин СГШ, 18 степени и 56 мин ИГД; Надморска висина око 111 м.
    Село Пиперци налази се југо-источно од Брчког, а западно од Бијељине као свог административног (општинског) центра. У односу на дефинисане географске цјелине овога краја, Пиперци се налазе на сјеверним падинама планине Мајевице, а припадају Бијељини као административном центру Семберије. Тако да се и ово село укључује у Горњу Семберију. Село деценијама територијално и административно припада Општини, одскора Граду Бијељина, а од прошлог грађанског рата и Републици Српској у БиХ.
    Из правца Бијељине (исток-запад) према Брчком за Пиперце се скреће лијево у мјесту Буквари, прије бензинске пумпе и ресторана „МБ Радић“, и наставља путем кроз Доњу Буковицу и Главичорак. Укупна дужина пута од тог скретања је мања од 8 километара, а раскрсница је пар километара удаљена од Вршана и приближно толико од ријеке Саве и чаршије Брезово Поље.
    До села се стиже и путем који води од Брчког кроз Поточаре, Брезик, Станове, Бузекару, Крбете и Ражљево у укупној дужини око 16 километара. Тај пут је у току грађанског рата у БиХ (1992-1995) био коридор Републике Српске којим су пролазила сва возила из западног дијела Ре- публике према Србији и обрнуто, тако да је он, вјероватно због важнос- ти, почетком двадесет првог вијека и асфалтиран. То је уједно и једини асфалтни пут кроз Пиперце.
    На самом уласку у село од Брчког, тачније на локалитету Аниште, са тог пута се скреће главном сеоском саобраћајницом кроз већи дио села у смјеру према Бобетину Брду, Челићу, Лопарама и Тузли. То је главни сеоски пут који повезује све засеоке, али није још асфалтиран. Од њега се код гробља одваја, такође макадамски, пут на запад кроз Тодоровиће и даље кроз шуме Гајине према Ражљевачким Посавцима и Мртвици. Тај пут је посљедњих година једним дијелом запуштен и скоро непроходан, осим за тракторе, а деценијама у двадесетом вијеку и још уназад то је била главна саобраћајница на правцу: Вршани – Челић – Лопаре – Тузла и најкраћа веза Тузле са саобраћајницом Брчко – Бијељина.
    Посебно, седамдесетих година двадесетог вијека изграђен је макадамски пут који наставља главну саобраћајницу кроз село па преко ријеке Гњице, пољем испод горњег дијела села Коренита и Бобетино Брдо излази на пут Челић-Корај. Тако да се сада са јужне стране, преко ријеке Гњице, у село улази, или из села излази, преко моста на Гњици, од Бобетина Брда и Корените (Торлаковића).
    Са југоисточне стране прилази се, такође преко моста на Гњици, од Угљевика, Корените (Поповићи) и Горње Буковице тај пут излази на асфалтни код цркве и Основне школе Пиперци.
    Према томе у село и из села воде четири главна путна правца који га повезују са ближим и даљим градским центрима: Бијељина-Београд, Брчко-Бањалука, Угљевик, Лопаре-Тузла и др.
    Клима је умјерено континентална, раније са изразито топлим љетима и хладним зимама и упадљивим прољећним и јесењим периодима. Нема олујних вјетрова али често дува јак источни вјетар који се овдје зове устока. Посљедњих година дошло је до климатских промјена тако да се увелико одступа од наведених карактеристика.
    Када су обилније падавине Гњица, Лукавац и средишњи сеоски Поток плаве околину и наносе озбиљније штете пољопривреди, прекидајући саобраћај кроз село на два путна правца. Прво на главном макадамском путу кроз село (од Аништа до Нинића) код Васића, Илића, Максимовића и Живковића кућа. Друго мјесто гдје Поток прекида пут је код куће Стеве (Пере) Ракића.
    Атар села граничи се са запада дијелом Ражљева и Мртвицом, са југа Бобетиним Брдом и Коренитом, са истока Горњом Буковицом и Главичорком и са сјевера Поповим Пољем и дијелом Ражљева.
    Кроз атар села протиче ријека Гњица која никада не пресушује, као и Лукавац који сакупља оборинске воде тако да у сушним периодима остаје без протока са мјестимичним базенима стајаће воде. Такав али мањи поток протиче кроз средину села, прима само оборинске воде и у селу га зову Поток. Сви ови водотоци задају повремене проблеме мјештанима, излијевајући се из корита и плавећи околне њиве и поља.
    Куће у селу су претежно разбацане, окружене авлијама и окућницом (село разбацаног типа). Најгушће су груписане у Ракићима, непосредној близини цркве, гдје се налазе и школа, продавница и спортски терени. А у вријеме Другог свјетског рата у том дијелу села била је и пијаца на којој је продавана углавном стока али и друга разноврсна роба. Осим пијаце и прије рата у селу је било пет дућана (‘анова). Дућани су били приватно власништво: Дике Васића, Видака Лукића, Гојка – Гоће Јовичића, Рајка – Раће Ракића и Теодора – Нене Гаврића. Поред тога тада, тј. у доба Краљевине Југославије, у Ракићима је било и занатлија, као што је био Ђорђо Ђојић опанчар, Јаника ковач и други. Тако да су Пиперци повремено постајали прави центар овог дијела Семберије и Подмајевице.
    Иако су куће разбацане, размакнуте од комшијских и окружене воћњацима и окућницом, оне су груписане у засеоке или ма’але, о чему ће бити ријечи касније.
    Како ли су Пиперци добили име?
    Први човјек родом из Пипераца који је на факултету, у свом дипломском раду из социологије, писао о Пиперцима, настанку имена села, становништву, земљорадњи, СРЗ и зем. задрузи је Славко Иванић (1936- 1995). У његовом дипломском раду, између осталог, пише: „Из историје је познато да је босанска држава пала под турску власт 1463. године, али овај дио Босне још увијек је био под влашћу Мађара. Тек 1525. године, послије сукоба Турака и Мађара овај дио Босне потпао је под турску власт. Према легенди, тадашњи мађарски живаљ је напустио ово подручје, које је послије њих остало потпуно пусто. Према љетописима српских православних црквених парохија Пиперци и Брезово Поље, који се као рукописи чувају у архиви брезопољачке парохије, прва група будућих становника овог краја долазила је 1739. године из Херцеговине, углавном из фамилије Вуковића. Према легенди, групу је предводио војвода Пипер по коме и данас носи име ово село, Пиперци.“ Славко, дакле, потврђује да се служио поменутим црквеним подацима.
    Друга варијанта да је село добило име по неком мађарском великашу, јер у Љетопису парохије Пиперци дословно пише: „Пиперци су добили своје име од неког војводе Пипера, који је имао, причају, кућу на брду потока Лукавца и рибњаке у потоку.“ Све то односи се на локалитет шуме и потока испод брда у засеоку Чаловина, недалеко од данашње куће Младена Остојића и Митра Живановог Ристића.
    Нашао сам и ја то што је записано у истом Љетопису пиперачке парохије, Зато сам се потрудио да потражим нешто више о томе како бих прихватио барем једну и одбацио непоуздану тврдњу. На крају сам одлучио да ништа не одбацим, али ни да узимам било коју као сасвим тачан податак, јер можда негдје или неко има право објашњење ове загонетке.
    По предањима постојао је као историјска личност Филипо Сколари (итал. Philippo Scolari 1369-1426), познат и као Пипо Спано, Пипо Озораи, Пипо од Озоре, а у српским народним пјесмама Филип Мађарин и побратим Краљевића Марка. Поријеклом Флорентинац из Тоскане. Филип Мађарин постао је угарски великаш, најближи сарадник угарског краља Сигисмунда и његов поуздани властелин. Био је такође тамишки жупан. Имао је важну улогу у посредовању између деспота Стефана Лазаревића и краља Сигисмунда 1402. године. Тада је Стефан Лазаревић признао врховну власт угарског краља, а заузврат је од Сигисмунда добио Београд са Мачвом (Macsoi Bansag) и Голубац, па даље Сланкамен и окружна села, као и бројна властелинства у Угарској, те и поред Београда и Мачве можда најважније управљање бодрошком жупанијом (Бодрог, у данашњој Бачкој) и торонталске жупаније (Торонтал, у данашњем Банату)и др.
    Женидбом из аристократске породице Озораји, Филип је постао члан угарске властеле и познат као Пипо од Озоре. У то вријеме прославио се као млади, талентовани војсковођа краља Сигисмунда. Предводио је 1411. неуспјешни поход у сјеверној Италији коју је Сигисмунд као римски цар и њемачки краљ хтио да врати под своју контролу. Више успјеха је имао у борбама против Османлија. По непоузданим изворима био је члан реда змаја којем је наводно припадао и деспот Стефан Лазаревић. Рођен је 1369. године у Фиренци, а умро 1426. године.
    Да ли је баш тај мађарски властелин и ратник боравио у овом крају и то у данашњим Пиперцима, не би могао нико, па, наравно ни ја, са сигурношћу да тврди, а нисам успио пронаћи неки поузданији запис о томе. Мада је, према Влајку Палавестри, забиљежено и предање по коме само име села Дворови у Семберији потиче од тога што су ту били двори великаша по имену Филип Мађарин, а постоје и друге твдрње о тамошњим бившим дворовима Кнеза Иве од Семберије (Кнежевића), па исто тако о дворовима бега Љубовића, што је записао Миленко С. Филиповић. Наиме, Филиповић пише: – Неки кажу да је село прозвано Дворови стога што су у њему били дворови кнеза Иве од Семберије, а други кажу да је прозвано по дворовима бегова Љубовића (херцеговачких)… Лопандићи (Св. Трифун) даљом су старином из Боке, а у Дворове су дошли из Дабра у Херцеговини. Били су кметови Љубовића… Тако да постоји више варијанти о настанку имена села Дворови.
    У народу се причало и то да је у Тутњевцу била кула Филипа Маџарина, званог див-јунака, кога славе наше јуначке народне пјесме.
    Све је то било неколико вијекова прије поменутог историјског досељавања Срба са југа у ове крајеве. Поставља се питање: Да ли су досељеници нашли некога овдје, остатке, записе или усмена предања о ранијем боравку поменутог епског јунака?
    Постоје још најмање двије варијанте које говоре о поријеклу имена Пипераца. Прва и друга нека буду већ наведене, по војводи Пиперу, вођи досељеника из друге половине 18. вијека, друга по поменутом мађарско-италијанском властелину, што је записано и у љетопису Цркве Свете Петке у Пиперцима. А има их још, узећемо ону коју је записао аутор Мухамед Хаџијахић, по досељеницима из племена Пипери: „На ову појаву посебно указује др Адем Ханџић проучавајући етничке промјене у сјевреоисточној Босни и Посавини у XV и XVI вјеку. За поједина насеља запазио је двоструке називе: старе и оне нове које доносе имигранти, па је такве случајеве регистрирао за село Рудине или Средњи Локањ, село Брањево или Д. Локањ, Село Тосина или Подлистие; Пипери код Висора на Мајевици као и Пиперци сјеверно од Кораја названи су без сумње према Пиперима у Црној Гори. Њихово мишљење дијели и др Ристо Јеремић истичући да се Дрина постепено исламизирала и да се међу дринским муслиманима очувало доста старинаца.”
    Ту се може уклопити и поменута Иванићева легенда о војводи Пиперу, као вођи досељених породица. Можда је најстарији или најмудрији међу досељеним становништвом, кога су сви слушали и поштовали био Пипер.
    Ја бих додао још једну могућу (мада не и провјерену) варијанту, а то је да су неке породице досељене из племена Пипера у мајевичко село Пипери, након извјесног времена сишле у долину ријеке Гњице (која у Челићу прима рјечицу Шибошницу, као лијеву притоку), па их тако околно становништво називало Пиперци. Јер су и прве куће досељеника, како пише у црквеном љетопису, биле на десној обали Гњице, у Нинићима, као зачетак касније насталог села Пиперци.
    Овако би се, мислим, могао објаснити и настанак презимена Пиперац или Пиперчевић која постоје у Буквику, јер се може претпоставити да је неко тамо одселио из Пипера или из Пипераца.
    Било како да је настало данашње име села, чињеница је да се оно налази на сјеверним падинама Мајевице или вишим дијеловима Семберије, да је прошло кроз бурне историјске догађаје издржавши сва божја давања која су доносила доброту или зло.
    Пиперци су, да ли због свог положаја, с времена на вријеме добијали посебан значај и постајали својеврсни центар овог краја, а онда би дужи временски период западали у периоде затишја који личе на хармоничан, миран и удобан живот његових мјештана и цијелог краја.
    Већ смо дијелом сазнали да, како су се власти мијењале тако су се и локални административни центри управе над Пиперцима мијењали. У турском периоду центар локалне власти био је једно вријеме у Корају, чак се, у неком периоду турске власти, и жупа Бијељина налазила у нахији Корај, који је од Пипераца удаљен око дванаест километара. Потом је сједиште кадилука или снаџака било у Зворнику и Тузли са Корајем као мањом управном јединицом. Међутим Бијељина је нарочито посљедњих деценија турске владавине била сједиште кадилука па су се ту и катастарски дефтери водили, што потвђују подаци о попису на основу фермана од првог јула 1867. године. У дефтерима је под бројем 144 уведен и детаљан попис села Пиперци.
    Главни носиоци власти над пиперачком земљом били су бегови Хаџиалипашићи.
    „Ова породица 1918. имала је 3.022 дунума беглука у катастарској опћини Балеговац (котар Дервента) и 98 кметских селишта са укупно 9.871,841 дунума земљишта под кметским уговором у котару Бијељина (Пиперци – 66 селишта са 5.944,22 дунума и 32 селишта у Поповом Пољу са 3.927,621 дунума). Међутим, они су се, изгледа, средином 19. стољећа сматрали беговима више због женидбе Рифат-бега са Каном Градашчевић, кћерком јединицом Сулејман-беговом и унуком хаџи Ахмед- бега Градашчевића, него што су с правом заслужили ту титулу.
    Рифат-бег, син Али-пашин, имао је два брата (Хамди-бег и Шефкет-бег) и двије сестре (Сафета и Сидика), али су та браћа пропала као земљопосједници. Рифатбегови синови су Риза-бег и Фуад-бег, који је био ожењен са Хасиба-ханумом Пашић, кћерком Хаки-бега Пашића из Бијељине. Кметска селишта у Пиперцима и Поповом Пољу припадала су Риза-бегу Хаџиалипашићу.
    Ова породица остала је изван подробне анализе посједа појединих беговских породица јер није имала изнад 100 селишта, а ниједан члан ове породице није се истицао у друштвеном и политичком животу у времену аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини.“
    Послије је сједиште власти било у Брчком. А тек послије Другог свјетског рата, односно након отцјепљења Земљорадничке задруге Пиперци од Ражљева и формирања Среза Брчко, центар је премјештен у Бијељину са мјесном канцеларијом у Доњем Драгаљевцу. Сједиште општине, односно града, као локалне заједнице у Републици Српској, и данас је у Бијељини.
    Славко Иванић је у том свом дипломском раду о Пиперцима написао и ово:
    „Рад је, наиме, истраживачког карактера и треба да да праву слику стања у селу Пиперцима, на основу анализе кооперативних односа индивидуалних пољопривредних произвођача у времену од 1962. до 1966. године.
    Само истраживање засновано је на потпуном обухвату свих домаћинстава овог села, којих има 112, а разговори са старјешинама домаћинстава вођени су у њиховим кућама, дворишту или на њивама у јулу 1966. за вријеме љетне праксе, и априлу и јулу 1967. године.“
    Са колико је пажње и знања прилазио овом послу најбоље показује оцјена коју је добио бранећи свој дипломски рад, али овдје желим да нагласим да се кроз овај рад осјећа и велика љубав аутора према свом селу и људима у њему. Дуго су сељаци с поносом препричавали како је Славко с њима разговарао и како он, иако млад момак, заслужује велико поштовање.
    У поглављу под називом: Географске, природне и производне карактеристике села Пипераца, Славко пише: „Истакли смо да ће се истраживање спровести у селу Пиперцима, чији атар се налази на благим падинама сјеверног дијела планине Мајевице, на оном дијелу гдје она прелази у плодну равницу Семберију. Идући према сјевероистоку, на удаљености од 10 км, налази се пут који повезује Бијељину и Брчко, а даље с Тузлом. То је једини тврди пут којим је ово село повезано са градовима Брчко и Бијељина, који су од села удаљени 30, односно 35 км, али тек послије мукотрпног пробијања кроз блатњаве сеоске путеве до чаршије Брезово Поље, насеља смјештеног са обје стране цесте која повезује Брчко и Бијељину. Само село је испресијецано мноштвом путељака и сокака који повезују стамбене зоне, разбацане обрадиве површине и шумске парцеле. Пут који чини везу са спољним свијетом и путеви који служе као веза са атаром разликују се само у ширини, док су све остале карактеристике идентичне: мекоћа (подлоге пута), мноштво увала, па тако само љетни мјесеци гарантују да се запрега неће нигдје заглибити. И стамбена зона и обрадиве површине смјештене су на простору између двије мање рјечице, Лукавца и Гњице, чија је просјечна ширина око седам метара. Обје теку неко вријеме паралелно и оне чине „lokus standi i lokus operandi“ (мјесто боравка и рада). То је најприроднији примјер потеса ограниченог сталном границом – ријекама, јер је врло мали број домаћинстава чији се посјед налази ван ове природне границе. Привредни значај ових рјечица је двојаког карактера. Око њих смјештене су најплодније парцеле овог села (III класа земљишта), али иако мале, у прољетним и јесењим мјесецима дуж читавог свога тока поред села, плаве их уништавајући усјеве.
    Некада су поплаве биле чешће него данас, јер је само уназад 20 година на Лукавцу (и Гњици) у дужини од свега 2,5 км било смјештено четири воденице с бранама. Нарочито у прољеће и јесен долазило је до акумулације веће количине воде испред брана што је изазивало поплаве. Ове четири воденице симболично су представљале четири ма’ле – засеока села Пипераца створених на принципу фамилија. Сваки засеок имао је своју воденицу, смјештену тамо гдје је највећи посјед који припада тој фамилији.
    Некада саме воденице, а данас мјеста гдје су се оне налазиле носе имена тих фамилија: Тодоруша, Јосиновача, Ракићка и Доратуша.
    Данас је остала само једна у животу, она коју је 1949. године саградила СРЗ (сељачка радна задруга). И поплава је мање, али ипак повремено наносе осјетне штете усјевима.
    Нагласили смо да је земљиште које припада становницима овог села равничарско, а само понегдје се примјећују мала брдашца. На њима је углавном смјештена стамбена зона и шумске парцеле, док су обрадиве површине претежно у равнијим дијеловима села. У Пиперцима се сасвим јасно примјећују три обиљежја сваког спонтано насталог атара: поље се налази у најнижем дијелу атара. То су обрадиве површине и носе називе њихових власника: Ракића поље, Нинића поље, Тодоровића поље, село које се налази на омањим брдашцима и шумски комплекси који се налазе на сјеверној граници села. Према извршеној аграрној рејонизацији код нас, Пиперци и сеоски атар налазе се у првом рејону, тзв. житородном, чија је основна карактеристика производња жита и то претежно кукуруза и пшенице, затим индустријског биља (шећерна репа и конопља) с могућношћу развоја високопроизводног сточарства (држање крава високе млијечности, тов свиња).
    Овај први, житородни, рејон, а у саставу њега и атар Пипераца налази се под изразитим утицајем континенталне климе.
    Удаљено преко 30 километара од најближег градског центра, село је било и даље остаје јако изоловано, гдје се промјене које су најизразитије у граду врло споро преносе. Зато су се готово сви друштвени односи одвијали искључиво унутар села. Раслојавање села до прије Другог свјетског рата било је такво да је свега осам земљовласника заузимало око 30% ораничних површина у селу. Тек послије рата аграрним мјерама смањена је оволика диференцијација према величини посједа, а 1947. године је формирана сељачка радна задруга. Био је то први покушај укључивања људи овог села у задружни покрет јер до тога времена није долазио до изражаја никакав утицај задружних покрета било кога типа.
    Иако је формирана сељачка радна задруга имала своје сједиште у другом селу Ражљеву, а састављена од домаћинстава из још седам других околних села са укупно 252 домаћинства, Пиперци су учествовали са 55 домаћинстава (што чини 62,2% од укупног броја домаћинстава тога времена у Пиперцима) или са 21,8%. Исте године, 1947. у овом забаченом селу први пут се појавио трактор марке “Alis chalmes” и заорао прву бразду у селу. Од тада можемо рачунати да почиње сусрет становника овог села са модернијом пољопривредном производњом. Од 1951. године сељаци овог села одвојили су се у самосталну сељачку радну задругу, са сједиштем у свом селу и руководством из свог села, са истим бројем домаћинстава (55). Постојала је и радила све до фебруара 1955. године, док су остале сељачке радне задруге биле ликвидиране већ 1953. године.
    Детаљније социјалне структуре села Пипераца познате су само за послијератни период из редовних пописа становништва за 1948, 1953. и 1961. годину. Ми ћемо навести само неке податке да бисмо видјели у каквим оквирима ћемо посматрати кооперативне односе.
    Из досадашњих пописа становништва и анкетног материјала види се да је за непуних двадесет година број домаћинстава нарастао за двадесет или је у просјеку сваке године стварано по једно ново домаћинство. Укупан број становника за посматрани период нарастао је за свега 64 становника.
    Приватна својина на земљу је облик друштвених односа гдје постоји искључива власт присвајања и могућност искључења сваког другог учешћа у присвајању. Приватна својина на земљу претпоставља постојање монопола присвајања од стране одређених појединаца над средствима за производњу, у првом реду на земљу.
    Како је дошло до стварања приватне својине на земљу у данашњем облику у Пиперцима?
    Тешко је поуздано рећи како су се засновали први облици приватне својине у овом крају. Али ако се може бар мало имати повјерења у народна предања или писане документе првих попова парохија Пиперци и Брезово Поље, онда би се могло поставити као хипотеза да је првобитни облик земљишне својине у овом крају заснован слично као и у Шумадији (властитим радом – крчењем шумских предјела). Наиме, из историје је познато да је босанска држава пала под турску власт 1463. године, али овај дио Босне још увијек је био под влашћу Мађара. Тек 1525. године, послије сукоба Турака и Мађара овај дио Босне потпао је под турску власт. Према легенди, тадашњи мађарски живаљ је напустио ово подручје, које је послије њих остало потпуно пусто.
    Према љетописима српских православних црквених парохија Пиперци и Брезово Поље, који се као рукописи чувају у архиви брезопољачке парохије, прва група будућих становника овог краја долазила је 1739. године из Херцеговине, углавном из фамилије Вуковића. Према легенди, групу је предводио војвода Пипер по коме и данас носи име ово село, Пиперци. Насељавајући овај крај били су присиљени да крчењем шум- ских комплекса стварају обрадиво земљиште. Крчећи шуме наишли су само на једно гробље и судећи по имену које и данас носи тај дио атара Пипераца (Мађаруше) припадало је Мађарима.
    Према томе, на основу писаног документа и легенди које су се до данас задржале, настанак приватне својине на земљу у овом крају сличан је шумадијском начину. Али првобитни начин настанка земљишне својине неће нам много помоћи у разјашњавању утицаја односа према при- ватној својини индивидуалних пољопривредних власника на ступање у кооперативне односе са задругом. Зато ћемо се задржати само на новијим облицима својине који су постојали у Пиперцима.
    Све до 1918. године својина на земљу у овом селу била је типичан примјер феудалне својине, тзв. рашчлањене својине. Врховни власник била је аустријска држава, непосредни власник бег Ризадбег Ахалипашић, родом из Балеговца код Модриче, а непосредни корисници сељаци овог села. И данас у грунтовним књигама на листу пише: власник Ризадбег Ахалипашић, а испод тога кметови, нпр. Радо и Стево Иванић.
    Према томе, формални власник био је бег, а стварни корисници и кметови и бег. Њему је давана трећина од прихода у току године. Али бег је био и „dominium utile“ (владање и коришћење). То је остваривао користећи се правом да заузима земљу послије смрти кмета уколико он нема мушког насљедника, јер женско дијете послије удаје нема више никаквог удјела у посједу оца. У прикупљању трећине бегу су помагали повјереници, а то није морао бити само муслиман него и становник села уколико бег има повјерење у њега. Све је то трајало до 1918. године, када су сељаци ноћу кољем напали бегов конак и запалили чардаке, а Ризадбегово имање распарчали према, њима осталом у сјећању, ранијем власништву.
    Почетком 1919. године бивши кметови су постали власници само оног дијела посједа којег су раније били корисници, а ако је неко желио да задржи и захваћени дио беговог посједа, морао му је то и отплатити. Тако је постала јединствена приватна својина на земљу „као ius utendi fruendi et abutendi“ неког лица, каква се задржала и до данашњег дана… (Свим латинским цитатима је дат слободан превод у заградама, а овај посљедњи вјероватно није дат потпун него је узет дио из цитата, односно из правне изреке: „Usus fructus est utendi et fruendi, sed non abutendi“. Што у преводу значи: – Плодоуживање је право употребе, прибирање плодова, а не и располагање. – (оп. аут.)
    Цитати из дипломског рада Славка Иванића освјетљавају један период живота села Пипераца и потврђују већ наведене податке који су пронађени код других аутора. Тако да су добро дошли да би употпунили овај рад, а уједно да бисмо се дијелом упознали и са Славковим интелектуалним радом. За коришћење овог извора дугујем неизмјерну захвалност његовој супрузи Дани, која ми је лично предала копију њего- вог дипломског рада чије дијелове овдје наводим.
    На мјесту на коме је сада попова кућа до 1941. била је кућа и дућан Видака Лукића, а послије рата у тој кући је отворена Основна школа Пиперци. Лијево од куће види се крошња оскоруше која је преживјела цијело то вријеме, не зна се тачно када је и од кога засађена. Била је у вријеме Видака Лукића, била је када сам ја ишао у школу и још траје. Земљиште је сада у црквеном власништву.
    Све ове фамилије имају посебне, незваничне, називе по којима их Пиперчани често много лакше разликују и препознају:
    1. Бригићи, 2. Перцуловићи, 3. Бумбаровићи и Бакреновићи, 4. Пајићи, 6. Благојеви Гаврићи, 7. Антићи, 8. Даниловићи или Пашићи, 9. Микићи, 10. Стокановићи, 11. Јокићи и Кукићи, 12. Марјановићи, 13. Шошићи, 14. Васикићи, 15. Тодоровићи, 16. Васлићи, 17. Тејкановићи, 18. Тошићи, 19. Анчићи, 20. Гужвићи или Поповићи, 21. Тотке, 22. Миљеновићи, 23. Чунићи, 24. Ракићи (њима не треба надимак они су га свима давали осим себи), 25. Аврамовићи, 26. Доратовићи, 27. Сенићи, 28. Жаркићи, 29. Илинкићи – Кртаљевићи, 30. Окановићи и 31. Бијелкићи.
    Пиперчани, па и многи људи из сусједних села добро знају које су то фамилије. Засеоци или ма’ле
    Село је разбацаног типа и подијељено у пет ма’ла, а то су: 1. Нинићи, 2. Поток мала, 3. Анчићи, 4. Ракићи и 5. Чаловина.
    У Нинићима су: Гаврићи (двоји), Томићи, Лазићи, Бошковићи, Вуковићи, Видовићи и Стевановићи.
    У Поток ма’ли су: Максимовићи (двоји), сви Тодоровићи, Васићи, Илићи, три куће Вуковића (Аврамовића), по једна кућа Гаврића, Живковића, Мићановића, Секулића и Стевића.
    У Анчићима су: Иванићи (Анчићи), по двије куће Јовичића и Ристића
    У Ракићима су: Тодићи, Лукићи, Ракићи и Јовичићи, двије куће Ђорђића, по једна кућа Видовића, Стевића, Јефтића, Митрића и Вуковића.
    У Чаловини су куће чији су власници: Ристић Будимка Жарко, Ристић Живана Митар, Лукић Цвјетко,Ђорђић Неђин Иван, Митровић Неђо – Нешко и Остојић Душана Млађен. (Ту су још куће: Милојка Ђорђића, Митра Милановог Ђорђића и Јове Бранковог Лукића, у које понекад дођу дјеца из иностранства.)
    Три куће Видовића Тодоровића: Јована Гоћиног, Гојка – Ћиће Видовог и Здравка – Здраве Видовог, налазе се крај Гњице као и Пере Тришиног тако да су ближе Ракићима него Поток ма’ли у којој су остали Тодоровићи.

    Извор: Петар Рајин Васић, ПРОХУЈАЛО КРОЗ СЕЛО ПИПЕРЦЕ, Брчко, 2017. године

    Одговори
  • Gavro Maksimovic

    Bravo Petre. Rad je izvrstan. Naši potomci će znati odakle vuku korene. Naravno dugujemo zahvalnost Slavku Ivanic koji je svoju istraživačku temu u diplomskom radu ostavio da zainteresovane generacije više saznaju o životu, radu meštana i razvoju sela Piperca. Tebi želim da dugo pišeš o ovakvim lepim temama.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top