Бојник и околна села

12 коментара

1. 30. октобар 2013. у 22:25

   borislav

   molim vas da mi nesto kazete o poreklu ilica iz sela pridvorice bojnik slava arandjelovdan

   Одговори

2. 11. мај 2014. у 16:19

   Вељко

   Molim Vas da mi date neki trag o pogibiji Veljka Tešovića iz Savinca kod Bojnika u drugom svetskom ratu, mesto i datum pogibije. Hvala

   Одговори

3. 22. септембар 2016. у 22:47

   Veljko

   Поштовани, сазнао сам све о Вељку Тешовићу из Савинца код Бојника. Овом приликом пишем да и други који су се интересовали за њега знају да је био припадник Прве Јужноморавске Народно Ослободилачке Бругаде од њеног оснивања Октобра 1943, и да је са њом ишао у све битке које је водила. Децембра 1943 Бригада се обрела у источној босни на планини Деветак и ту је страдало 82 припадника Бригаде у једној ноћи 16/17 Децембра 1943. Тада је страдао у јуначкој борби и Вељко Тешовић са партијским именом Милан иначе био је Политички Комесар Друге Чета Трећег Омладинског Батаљона Прве Јужноморавске Бригаде. У знак сећања на њега желео би да му у Савинцу подигнемо бисту јер је био на најважнијој функцији од свих савинчана и да име једне улице у Бојнику дамо по њему Вељко Тешовић Милан. Хвала. Вељко Стојана Тешовић

   Одговори

4. 30. август 2017. у 16:20

   vojislav ananić

   Бојник

   Одмах после Другог светског рата Бојник је у административној подели добио значајно место – постао је центар среза Пусторечког а тиме и основне предуслове за бржи привредни и друштвени развој. Првих десетак година послератног живота као такав се и брже развија да би већ1953. по броју станова (кућа) готово достигао нека већа насеља у свом окружењу. Да подсетимо, те, 1953. Бојник има 228 станова(домова) са 1110 становника; Лапотинце 227 домова са 1156 становника, Кацабаћ 216 домова са 1290 становника итд. касније ће се као општински центар још брже развијати да би 1991. године имао 807 станова са 2820 становника. У исто време се развија, расте и постаје привредни, друштвени и културни центар не само своје општине него и Пусте Реке у целини, израста у варошицу са првим елементима урбаног насеља мада је то израстање ишло много спорије у односу на сличне општинске и крајевне центре. Последњих десетак година, иако се овде више улагало и градило, остао је као синоним неразвијеног центра и краја у целини иако је у свим развојним програмима Републике и Општине добио посебно и приоритетно место.
   Бојник (1980.)
   Прошлост овог насеља датира још из праисторије (видети о томе у општем делу) мада конкретнији трагови у сфери материјалне културе потичу из 3. века Нове ере, а први запис о његовом постојању из 16. века. Олга Зиројевић у вези с тим пише: “Године 1516. ово село улази у састав тимара. Имало је 40 обичних и девет удовичких домаћинстава. Нешто касније, у осмој деценији истог века Бојник је имао само 15 кућа.” (16/28). Може се претпоставити да је гашење чак 34 домаћинстава (кућа) било последица или велике епидемије или ратова који су захватили и овај простор. Фон Хан је забележио да је ово насеље 1858. године имало 20 албанских кућа. Он саопштава да је тада било и српских кућа (не и колико). То су биле куће српских “староседалаца” од којих потичу родови Ранђеловића (“Петковци”), Здравковића (“Бабићи”) и неки други. За време Турака у Бојнику је постојала џамија, а за време Арбанаса – текија, негде на простору садашње основне школе. Мита Ракић у својој књизи “Из Нове Србије” казује да је Бојник 1879., одмах по ослобођењу од Турака (Арбанаса) иако на лепом месту “врло јадно село, које има неколико жалосних кровињара” (34/44). Становништво Бојника страдало је у Првом, још више у Другом светском рату, нарочито у великом бугарском погрому 1942. године. На мермерној плочи импозантног споменика стоје речи:
   “Овде су се срели човек и звер, љубав и мржња, невини и осрамоћени, врлина и злочин, лепота и ружноћа, деца и џелати, светлост и тама. Нема речи које могу да изразе велику бол народа овог краја”.
   Сваке године, 17. фебруара, на дан стрељања недужног пусторечког народа окупи се овде велики број људи да ода пошту изгинулима, али и у знаку да се таква зверства више никада не догоде.
   Бојник (2000.)
   Привредни развој Бојника као насеља и центра Пусте Реке имао је све карактеристике развоја земље у целини, са наглашеном “индустријализацијом” као примарном привредном граном. Иако Бојник заједно са Драговцем има преко 2000 хектара плодне земље, а комбинат “Пуста Река” преко 1000 хектара као друштвено богатство – у пољопривредну производњу се врло мало улагало у сваком погледу. Истина, на овом подручју је изграђен значајан заливни систем, у једном периоду поменути комбинат је био мање-више успешан са више стотина хектара подигнутих воћњака и винограда, савременим машинским парком и завидном продуктивношћу. Данас је, као што је то записано у општем делу, овај комбинат под стечајем (више стотина хектара земље је необрађено). У сличној су ситуацији и многа индустријска предузећа па је неопходно и једино могуће да се Бојник и цела Пуста Река окрене пољопривреди, пре свега сточарству и воћарству са изградњом нових капацитета у прехрамбеној индустрији којима ће се реализовати један целовит и високопродуктиван систем производње здраве хране.
   Урбанизација Бојника текла је врло споро па је овај општински центар задржао готово све карактеристике руралног насеља. Тек у последњих неколико година, упркос недаћама, санкцијама и ратном разарању, приводе се крају неке значајне инвестиције којима ће се обезбедити бржи раст друштвеног стандарда и бољи квалитет живота у месту и околини. После готово двадесет година градње и опремања Брестовачког језера, завршава се фабрика за добијање питке воде, водоводна и канализациона мрежа у свим важнијим “градским” саобраћајницама, реализована је у високом степену телефонизација овог места, добрим делом је уређен трг са фонтаном (мада постојеће решење у много чему није било ни довољно инвентивно, ни адекватно функционално), изграђен је (прва фаза) Дом културе, нешто раније хотел, оплемењени су школски простори итд.
   За ову и наредних неколико година планиране су релативно крупне инвестиције у изградњи стамбеног простора, у покривању магистралних улица савременим коловозом, савременија улична расвета. Већ је почела изградња једног већег стамбеног објекта са тридесетак станова, подиже се темељ за халу спортова капацитета 1200 места, завршава трафостаница, а у току су и неки инвестициони радови. Нарочито ће бити значајно уређивање (и асфалтирање) неколико централних саобраћајница у месту које данас имају адекватан назив “катакомбе”, посебно оне према Косанчићу, Црквици и Савинцу. Све у свему, много тога неопходног још није урађено, али се с обзиром на наше сиромаштво, ипак праве кораци да се Бојник као центар Пусте Реке постепено урбанизује и оспособи за све важније функције таквог центра. Још је важније и рационалније да што мање буде упућен на Лесковац и Ниш као велике градске средине, да буде привлачнији као место у коме ће се моћи да остварује један богатији живот и рад. То је у складу са Просторним планом Републике Србије где се, с правом, инсистира на подстицајни развој мањих урбаних центара, оних до 20000 становника, још више оних од 5000 до 10000 становника. Бојник у том контексту, а и из бројних других разлога мора брже да расте, да се развија заједно са седам-осам других субцентара у пусторечком крају. Таква оријентација има вишеструки значај за једну нову друштвену и привредну концепцију развоја наше земље.

   Бачевина
   Налази се на југозападном делу Пусторечке котлине између Слишанске реке на северу и Свињаричке реке на југу и више је планинско него равничарско насеље. Како је подигнуто на путу Лебане – Слишане то је и било од пресудног утицаја да ова саобраћајница буде асфалтирана још 1975. године. То ће, поред осталог успорити исељавање његових житеља у последњих педесетак година 20.века. Овде и данас, живи 278 становника у осамдесетак домова, више него у суседном Слишану које је одмах после Другог светског рата имало готово 2000 житеља и било значајни субцентар овог дела Пусте Реке. Бачевина се као изразито рурална средина и није могла развити у јачи центар, а и због близине јачих центара Лебана и Слишана и због релативно малих површина обрадивог земљишта и атара у целини (578 хектара). Ретки остаци материјалне културе указују да је реч о старом српском насељу иако је српским породицама насељено тек после Српско-турског рата 1878. године, углавном из Црне Траве и Доброг Поља.
   Данас је то сиромашно и углавном напуштено село (2000. год.). Већину чине старачка домаћинства са по једним или два члана а највећи број становника је преко 50 година (186). Има нешто и младих који више “помажу старијима” и ретко је ко од њих носилац пољопривредне производње. Упорно се овде негује ратарство (пшеница и кукуруз) иако би интензивнија сточарска и воћарска производња била од пресудног значаја за развој села. Недостају и неки основни услови за такав развој: здравствена амбуланта, организовано водоснабдевање до наводњавања, телефон, итд.

   Богојевац
   Високо, горе испод самог Радана сместило се ово мало насеље: по једна или неколико кућа на по којем брегу или у ували да се заклоне од снажних планинских ветрова. Шуме, ливаде и богати извори три су обележја готово сваког планинског села, овде је то богатство готово немерљиво, па је и његово име тиме обележено “као да богови овде живе” – отуда и Богојевац.
   Данашње насеље формирано је у периоду 1906 – 1910. године од насељеника из Црне Горе и Херцеговине са малим бројем кућа (17) пре свега због велике удаљености од било ког већег насеља, без икаквог пута и других основних услова за живот и рад. Због тога поменуто свеколико богатство које овај простор нуди остаје неискоришћено (између два светска рата овде је чувано преко 1000 оваца и неколико стотина крупне стоке).
   Данас (2000.) у селу живе 25 становника, од којих је 18 преко шездесет година, а само двоје по тридесетак година. Како ће тих седам – осам релативно млађих становника обрађивати или шта ће радити са 1295 Ха земље? Изгледа да им једино преостаје да продајом шумског дрвета (други секу и односе) некако састављају крај са крајем.
   А било је овде после досељавања и пуно стоке и великих воћњака, чак је и школа отворена у кући Стојана Петровића, доведена је хладна изворска вода, урађена је електрична мрежа од бетонских стубова – али људи нема !?!
   За коју годину остаће њих десетак или ће бити друкчије. Морало би бити друкчије, али о томе у неком новом (веселијем) запису.

   Боринце
   Изразито планинско село, али збијеног типа са двема махалама: “Село” и “Статовац”. Сместило се на високим падинама Петрове Горе са спомен чесмом у центру, чија је вода доведена из извора Лековита вода али и за потребе сеоског “водовода”. Кроз Боринце протиче Бориначка река са изворишта Шопот испод самог Радана. Кроз његов атар је пролазио и негдашњи (средњевековни) водовод од Радана до Царичиног Града са ретким остацима од опеке и камена. Село потиче још из средњег века, али “постоји” од досељавања десетак породица одмах после Српско-турског рата 1878. године. У следећих шест – седам деценија формирало се насеље од десет родова у шездесетак кућа (у1953. години је имало 72 куће и 418 становника). Људи су се овде претежно бавили сточарством а има доста и воћњака (шљива, крушка, јабука, вишња). Било је и пуно ђака у школи, била је и лепа црква која је порушена у току Другог светског рата као “остатак капиталистичког поретка”, мада су је пре тога и Бугари палили.
   Данас, 2000. године, села скоро да и нема. Педесетак кућа је још “отворено”, али су у њима све остарела лица са по једним или два члана у породици. У овом селу има само две породице са четири, односно пет чланова, а за последњих десет година се родило једно једино дете. Већина од тих породица обрађује по коју њивицу, воћњак, има и пчелара, десетак крава, коза.
   И то је све.
   Ови, стари и изнемогли остављају земљу, најчешће продају огревно дрво и од тога живе. Они који су се вратили као “викендаши” (16) да преко лета обрађују део своје земље, како би преживели, најчешће су пензио-нисана лица. Кажу, тешко је овде остати кад нема лекара, продавнице, пијаце. Нису довољни само пут, “мобилни” и питка вода, поготову што је село “Богу иза леђа”.
   А толико богатство у пашњацима, шумама; у чистом и лековитом простору чека неку нову сеобу у обрнутом смеру. До тада ће бити све више шума “шикара” и још више дивљачи која и село “посећује”.

   Одговори

5. 30. август 2017. у 16:22

   vojislav ananić

   Бреговина
   После Српско-турског рата 1878. године на остацима тадашњег арнаутског насеља долазе прве породице (Тонићи, Младеновићи) из Црне Траве а нешто касније још неколико из Млачишта испод Коритника. Тако ће се на само два километра од Житног Потока, на падинама које се спуштају према Пустој реци, формирати ново насеље са две веће (Горња и Доња Бреговина) и једном мањом махалом, “Албанијом” (име потпуно одговара кршу и камену на коме је подигнута). Бреговина нема своју реку. Пуста река тече нешто јужније на којој су деценијама ови вредни људи имали своје воденице. Досељеници су искрчили шуме на релативно малом атару (око 600 ха), сточарство се интензивно развијало а број житеља, посебно деце растао, тако да је према попису из 1953. године, ово насеље имало 74 куће са 411 становника. Има мало земље у односу на број породица и чељади, која је већим делом била каменита. У најбољим шездесетим годинама није обезбеђивала, бар већини, чак и најнужније па је један број људи покушавао са занатима (најбоље су пролазиле бунарџије). Од шездесетих па све до данас Бреговинчани су имали пуно разлога да се селе у градове јер се од сточарења све теже живело.
   Данас је Бреговина, као ретко које село, запустела. У тридесетак “отворених” кућа живи по један или двоје, њих укупно 69 од којих је 40 преко шездесет година. Овде, како истичу, одавно није заплакало мало дете (родило се једно једино пре неколико година). Има неколико младих који су остали без посла у граду али и овде не знају шта ће и како ће. Осим водоводне мреже коју су сами градили, а изворе каптирали за потребе већине домаћинства овде се деценијама ништа није урадило на побољшању друштвеног стандарда. Кратак пут до Житног Потока је једва проходан, нема телефона, чак ни продавнице, велики број кућа је затворен (Младеновићи – 2, Стаменковићи – 2, Тонићи -1, Петровићи – 1, Илићи – 1, Благојевићи – 1, Миленковићи – 1 итд.).

   Горњи Брестовац
   Ово село се све до Другог светског рата звало Арнаутски Брестовац а читав горњи део пусте реке – Арнаутлук јер су до 1878. више од 80 година на овим просторима живели Арнаути односно Албанци (или Шиптари).
   Налази се на десној обали горњег тока Пусте Реке, док је на њеној левој обали, само нешто мало више село Бублица. Због тога изграђено вештачко језеро поред званичног назива Брестовачко има (али све ређе) и назив Бубличко. Брестовац се, како кажу неки мештани, као и Београд налази на обалама двеју река: Пусте и Вујановачке која се одмах испод села улива у ову највећу текућицу нашег краја. Брестовац се, иначе, први пут помиње у путопису Фон Хана који је 1859. године забележио да има 86 арбанашких кућа али под именом Фратовци. Мита Ракић наводи податак да је Брестовац 1879. године имао 27 кућа са 222 становника (више од седам чланова по породици – роду). Атар села има око 1000 ха махом плодне земље и десетак познатих извора од којих је већина пресушила, као што је, уосталом све мање воде у нашим рекама. Поред плодне земље са воћњацима и виноградима, који су углавном запуштени велико богатство овог места и Пусте Реке је изграђено језеро. На жалост, ни до дана данашњег (2000. год. маја месеца) пут до језера у дужини од непуна два километра није асфалтиран, а уз то је толико упропашћен да је готово непроходан.
   Као ново насеље почиње да живи после 1878. године. Већина од првих досељеника доселило се из Клисуре, села на бугарској граници (негде до 1885. год.). Живот је кренуо. Упркос силним ратовима који су више него десетковали становништво, Брестовац је растао. Само је у Балканским ратовима и у Првом светском рату из овог села погинуо скоро сваки други војник. Године 1953. село има 160 кућа са 912 становника. Тих година ће бити изграђена и нова школска зграда када ће петоразредна школа прерасти у осморазредну и са 340 ученика ради у две, једно време чак и у три смене. Живело се тада богатије али са много физичког рада (тек тада се “јављају” вршалице, касније жеталице и комбајни). Овде је, поред ратарства, развијено воћарство и сточарство.
   А онда су дошле шездесете са напуштањем сељачких радних задруга (део имања и негдашњих штала још овде стоји и пропада) и масовном сеобом у градове. Овде ће се још неко време градити нове куће али ће становника бити све мање (1961. – 806; 1971. – 682) да би ове, 2000. године тај број свео на 220 Срба и 110 Рома. Управо је за последњих двадесет година рапидно опадао број становника српске националности, а исто тако растао број Рома. Србе чине остарели људи углавном преко 60 година. Неки од њих су се вратили из града као што су брачни пар Младеновић Милка и Слободан. Они су “коначно” дошли овде 1990. године још пре тога саградили нову кућу, раде своју земљу зарад себе и деце у граду које помажу. Раде, али је снаге све мање јер им је седамдесет и више година (Слободан је малчице млађи). Пуста река им је пуно доносила и односила. Љубисав Срахињић се у једном разговору (12. мај 2000. године) сећа: “Дошла је једном Пуста река велика, превелика. И раније и касније је умела да подивља, иначе се тако не би назвала. А тада, већа него Морава: руши све пред собом, видео сам својим очима како носи бубличка запрежна кола са воловима. Тада је однела и седам људи из Славника на очиглед других који нису могли да им помогну.”
   А сада?
   Љубисав одмахује руком. “Нема”, каже, “тако силних вода, али нема ни шта да носи. Све запустело и остарило: и људи, и село и наша школа која у осам разреда има само тридесет ученика. Само, фала Богу и Милуну Николићу из нашег села, имамо нову цркву. Кад би још било таквих па да помогну да овде нешто крене, да се, најпре врате млади људи, ми за коју годину ионако одлазимо…”
   Село има здравствену амбуланту са релативно добром зградом и опремом, ускоро ће и телефонизација, ако, како рекоше, они у Бојнику “опет не оману”. Има планова овде да се гради велики рибњак, мала хидроелектрана, више мини фарми, можда и хотел на Брестовачком језеру…
   Планова има. И жеља …
   А када, како и колико – то у неком новом запису.

   Бублица
   Бублица и Житни Поток су два највећа села у горњем делу Пусте Реке. Налази се на југоисточним падинама житно-поточке дилувијалне заравни у самом подножју Радана. Чини се да је збијеног типа али само на први поглед. На скоро сваком брегу или падини, нарочито тамо где је било изворске воде, никла је по једна махала у почетку насељена са по једном или више породица које су овде дошле после Српско-турског рата 1878. године. Тако су и потекла њихова имена: “Власинци”, “Колинци”, “Бугарци”, “Лулци” итд. Између ових група кућа као неке велике парковске површине подигнути су махом воћњаци (шљиве, јабуке, крушке). Најлепши од њих је онај на јужним падинама што се спуштају према Брестовачком језеру са прекрасним погледом на Раданске висове. По досељавању, све до шездесетих година двадесетог века, село је расло, богатило се упркос ратовима и погибији великог броја пре свега младих. Тако је, према попису из 1953. године овде било подигнуто 200 домова са 1147 становника. Заједно са још неколико пусторечких села (Доње Бријање, Лапотинце, Стубла) у много чему је предњачило почев од материјалног богатства.Бублица је и поред тога доживела судбину планинског села. Без путева и далеко од градских центара, у наредних педесетак година тећи ће “незадрживо” исељавање радно способних, често и комплетних породица. Данас, 2000. године у селу је “у животу” још 200 становника Срба и 17 Рома, и то је изузетно велики пад – готово за једну хиљаду.Што је још теже, од ових 217 становника чак је 131 преко 60 година који живе у породицама са једним или два члана (93 кућа). Можда је најтеже ако се зна да се у овом великом селу за последњих десет година родило само седморо деце. Просто је невероватно да све до данас до овог села није изграђен асфалтни пут не само због величине и богатства овог простора већ и изграђеног Брестовачког језера које је за његове мештане али и житеље већег броја пусторечких села из овог дела остало неприступачно. Село је остало и без житеља, и без школе, и без здравствене амбуланте. Осим једне мале продавнице ничег другог. Овде долазе тзв. “викендаши”. Таквих кућа које су мање више настањене у току лета има чак 79. Многи од њих стигну да обраде део земље у знаку преживљавања, већина је пензионера или без посла у граду. Неке се куће обнављају, дограђују, чак има и покушаја да се припреми градња мањих привредних објеката, мада сви кажу без пута је готово немогуће. Без класичног телефона се и може, има преко двадесет мобилних, али без пута – не иде. А већ десетак година постоје планови, пројекти и образложење: повезивањем са Житним Потоком или Златом дошло би се до најкраћег пута према Топлици, тек тада би Брестовачко језеро било отворено за овај велики простор не само у функцији туризма.
   Као што се делом може видети, Бублица има велики број високих интелектуалаца (више од стотину) и добрих, успешних привредника, и гастарбајтера, и доктора наука који би свакако удружено нешто могли, али … Тешко је данас предвиђати напредак, после свега, и после толико година назадовања и пропадања, посебно оваквих села, још теже је помирити се с постојећим. Ако ништа друго треба почети од старог, готово порушеног задружног дома и напуштене школске зграде али и чврсте решености свих одговорних и сваког Бубличанина да се изградња асфалтног пута даље не одлаже. Упркос свеколиком сиромаштву.

   Вујаново
   Вујаново је старо српско село, помиње се у неким записима још у 15. веку. Насељено је после Српско-турског рата 1878. године Власинцима (Црвена Јабука, Црна Трава) и Црногорцима (Гусиње) који су на овом простору затекли потпуно спаљено и напуштено, у то време “арнаутско село”. Има изванредан положај на благим падинама Радана које су као богом дане за интензивно сточарење и воћарство. Његов атар захвата 646 хектара површине, а највише је шума и ливада. Поред села тече Вујановска река која настаје од Ивањске и Бориначке реке и у том делу је земљиште доста плодно и углавном добро обрађено.
   Насељавање је трајало више од две деценије и тада се формирала прва махала “Село” као центар овог насеља а затим и махале “Тврдаци” и “Гусињци” (тридесетак породица). За нешто више од пола века, све до шездесетих година постаје богатије “родом и породом” тако да ће 1953. године (према попису) имати 62 куће и 385 становника (6 чланова по домаћинству). Наредних пола века Вујаново ће доживети судбину готово свих планинских села. Данас, 2000. године “у животу” је остало само 36 кућа са 78 становника, од чега је 26 кућа са једним или два већ увелико посустала стара човека. Да ли треба још записати да се у овом селу за последњих десет година родило само троје чељади, да је школа одавно затворена, да нема здравствене амбуланте, нема чак ни продавнице па се за сваку ситницу мора ићи до Бојника. Село има више одвојених водовода са релативно здравом (хигијенском) водом, посебно је “светла тачка” недавно изграђен асфалтни пут, добро уређена електрична мрежа. Можда је то почетак стварања услова да се размишља о његовој ревитализацији, пре свега у развоју воћарства (мала сушара) и сточарства (мини фарме). То, ако… Али о томе у неком новом запису.
   Прилог за Вујаново…..линк

   Гегља
   Село је расуто на више брежуљака и готово скривено у воћњацима који се све ређе подмлађују. На самој је вододелници Јабланице и Пусте реке испод Голак планине. Земља је овде планинска, највише је шума и ливада од укупно 700 хектара и за развој сточарства и воћарства постоје готово идеални услови. Кроз село тече поток Расовача, а има доста и извора од којих су њих неколико каптирани за текућу воду у неколико водоводних мрежа. Асфалтним путем (5 км) повезано је са Лебаном.
   Село је 1953. године имало 112 кућа са 686 становника и било једно од богатијих у овом крају да би се после дуге полувековне миграције данас, 2000. године тај број свео на 180 становника српске националности и тринаест Рома. Међу њима има релативно доста момака (25), много мање девојака (5) али су, како неки од њих рекоше “без посла” па овде чекају (готово ништа не раде) да дође неко боље време када ће у граду добити запослење. Скоро нико, бар за сада не “планира” да се лати “рала и мотике”. А њихова земља готово сва запуштена и необрађена, можда и зато од те обраде у данашњим друштвеним приликама “има више штете него користи”. Друштвеног живота и нема, ако се изузме једна једина продавница сиромашно снабдевена али често посећена од младих који овде у доколичарењу “убијају време”.

   Одговори

6. 30. август 2017. у 16:23

   vojislav ananić

   Гласовик
   Налази се испод саме планине Пасјаче, делом и Белог Камена на крајњем ободу Пусторечке котлине. Збијеног је типа али са релативно одвојеним махалама: “Пчињани”, “Гинци”, “Новоселци”, “Шумљани” и “Средњи Рид” – по именима родова којима су били насељени после 1878. године. Село је, међутим једно од најстаријих у Пустој Реци, помиње се у два турска пописа из 16. века. Досељавање је , иначе текло више од две деценије придошлима са Власине али и из других крајева (Пчиња, Црна Гора) са сталним порастом броја домаћинстава и становника. Тај пораст ће бити још наглашенији после Другог светског рата тако да ће од првобитних тридесетак породица године 1953. ово село постати једно од највећих са 172 куће и 896 становника. Отварање рудника недалеко од овог села такође ће позитивно утицати на његов раст и развој.
   Из следећих пописа становништва се може видети да већ шездесетих година и касније почиње “пражњење” села масовним миграцијама у околне и друге градове. Село све више “стари” јер је све мање рођене деце, а све више умрлих. За последњих десет година родило се само петоро српске деце и једно дете Рома. Неке су куће (родови) потпуно затворене (Станковићи, Бојићи, Миленковићи, Стојиљковићи). У великом броју породица живи по један или два члана (48), само три ученика похађају основну школу у Житном Потоку. Од 120 становника чак 60 их је преко шездесет година – у целини слика врло суморна и мучна. Ако се томе дода да је село још увек беспутно, да нема здравствене амбуланте, телефона онда је све то заједно и те како допринело интензивном исељавању у потрази за сношљивијим условима живота и рада. Последњих неколико година у село се “за стално” или повремено враћају пензионисана лица, али и мањи број млађих људи који су без посла (тренутно има четири момка и једна девојка). А земље – на претек, атар села има површину од 1472 ха, мада се од тога мало обрађује (нешто мање од 300 ха) која је мање или више запуштена. Село има и лепу Гласовичку реку са плодном земљом у једној долиници и прекрасне падине на којима се још увек одупиру остарели јабукари и шљивици. И још пуно тога се може оплодити да је више вредних руку, памети и младости.

   Горње Бријање
   Подигнуто је на самој обали Пусте реке мада се један број новоизграђених кућа лоцира све ближе путној саобраћајници: Бојник – Брестовац (Доњи) – Дољевац. Земљиште је према реци изузетно плодно а у северном делу брежуљкасто и веома погодно за воћарство и виноградарство. Осим Пусте реке, на атару овог села (око 1000 хектара) тече и поток Крушица који извире из Хајдучког кладенца и ствара питому долину све до ушћа испод самог села. Није зато чудо што су и Горње и Доње Бријање као насеља позната још из праисторије: неолитско налазиште “Цунга”, затим остаци римског утврђења из рановизантијског периода – Бријанско кале, касније локалитети “Црквиште” и “Хајдучки кладенац”. Помиње се и у средњем веку (1516. године) под називом “Бријан”, а Мита Ракић у својој књизи “Из Нове Србије” бележи да је ово село 1879. године имало 20 српских кућа са 137 становника (седам по домаћинству). Занимљив је, али не и неочекиван податак да ће Горње Бријање само за пет наредних година (1884.) имати 49 кућа са 361 становником. И број кућа и број становника се за тако кратко време више него удвостручио не само даљим насељавањем већ и убрзаним развојем многочланих домаћинстава која су овде имала све што им је било неопходно за екстензивну пољопривредну делатност.
   И наредних деценија, без обзира на бројне ратове који су готово невиђено редуковали пре свега српску младост, у овом богатом простору “родом и породом” растао је број становника, нових породица и нових кућа. Године 1971. Горње Бријање (према попису) има 217 кућа (домаћинстава) са 923 становника и израста у једно од највећих и најбогатијих насеља са развијеним ратарством и сточарством (било је доста богатих “фармера” – одгајивача свиња, расних крава и коња) али и развијеним занатством (десетак пријављених занатских радњи) и трговином. Посебно је било развијено воћарство и виноградарство а у овом селу је између два светска рата овде постојала јака задружна организација.
   Миграциона кретања према граду која су била изразита већ од шездесетих година неће заобићи ни ово богато село. За двадесет наредних година (1971. – 1991.) број становника ће се готово преполовити (640) и већ тада су неке куће “затворене”. Пражњење села ће се, нажалост наставити све до данас, 2000. године, али је оно незнатно и може се рећи готово заустављено. Данас у селу има 191 домаћинство са 550 становника и 16 “затворених” кућа. У међувремену се један већи број углавном пензионисаних лица враћа у село или за “стално” или у категорији “викендаша” (таквих овде има чак 38). И то је боље од потпуног умирања “какву ситуацију имамо у потпланинским” насељима Пусте Реке. Горње Бријање је на значајној путној саобраћајници и много ближе великим градским центрима па је то утицало да већи број запослених у овим центрима не напушта своја имања, поготову што многи од њих оставши без посла у обради земље налазе извор за преживљавање.
   Горње Бријање има четвороразредну основну школу са два одељења и четрдесетак ученика. Недавно је отворен и дечји вртић за малишане узраста 5 до 6 година, дошла је и телефонизација: уведено је 46 телефона, а још стотину домаћинства ће бити прикључено (десетак је већ имало “мобилне”). Пре неколико година је отворено чак седам продавница мешовите робе у трци за лакшом зарадом, али данас, 2000. године раде само две. Треба забележити и податак да Стојковић Небојша, један од млађих људи гради живинарску форму и то је “прва ласта” мале привреде у овом селу. Највећи проблем овог села и даље је текућа вода. У очекивању оне из Брестовачког језера људи користе углавном бунаре са водом сумњиве вредности због великог броја септичких јама.
   Прилог за Горње Бријање….линк

   Горње Коњувце
   Заједно са Д. Коњувцем чине једно од највећих пусторечких села. Последњих година су се ова два насеља спојила и само их раздваја мост на истоименој реци. Село први пут помиње Фон Хан у свом путопису “Од Београда до Солуна” и бележи да је 1858. године имало 17 арбанашких кућа. Овај податак треба узети само условно јер су овде постојале и две српске куће (35/24), реч је о родовима Јовића и Младеновића који се воде као староседеоци. Г. Коњувце је у то време заједно са Границом и Црквицом чинило одређену “линију” до које су Арбанаси дошли у освајању горњег дела Пусте Реке. Скоро сви остали родови су се доселили са Власине (испод Чемерника) и то одмах после Српско-турског рата 1878. године. Мита Ракић у својој књизи “Из Нове Србије” управо је забележио да је ово село после двадесет година (1879.) имало 22 српске куће са 147 становника. Наравно да је ове породице са Власине привукла плодна земља поред Коњувачке рекена атару који данас има површину од 639 хектара од којих је чак преко 500 под ораницама и воћњацима. Село се деценијама интензивно развијало, шездесетих година 20. века има 117 домова са 527 становника, веома развијено ратарство и сточарство, десетак занатских радњи, основну школу са преко педесет ученика итд. Од тада па надаље почиње, као и у другим подпланинским селима миграција радног становништва, касније и њихових породица. Године 1991. село има 97 “отворених кућа” са 230 становника.
   То пропадање ће се наставити и у последњој деценији 20. века тако да је ове, 2000. године у селу само 79 “отворених” кућа док је 54 “затворено”. Неке од њих се користе само у току лета. Од 185 становника (8 је Рома) чак 102 су преко 60 година, има 8 момака и две девојке који су мање више “без посла”, школа је затворена, здравствена амбуланта ради повремено, није решен проблем водоснабдевања, нема ниједне продавнице, нема телефона, итд.
   Планова има (увођење телефона, градња моста и др.) али за сада пара нема. И нема младих који би обрађивали земљу. А када ће – остаје да се види.
   Граница
   Налази се на крајњем северу Пусторечке котлине, мање више и само у једној дубодолини окруженој побрђем као дела планине Пасјаче. Збијеног је типа, без реке, чесма усред села која је одавно подигнута у кориту безименог потока одавно је без воде. Једно је од ретких беспутних села: пут од Бојника преко Зоровца добрим делом је без асфалта и сав у џомбама, а онај према Ћуковцу такође је запуштен и готово непроходан. То је у исто време једино село у доњем делу Пусте Реке које је без икаквих аутобуских веза и због своје крајње периферне локације и због људског немара. Све је, уосталом, овде у знаку великог сиромаштва иако је овде земља плодна посебно погодна за развој воћарства и сточарства. У домаћинству Властимировом (70) који живи са ћерком Љубинком и зетом Слободаном, на пример, чувају две добре краве млекуље и две јунице, али хране, како овај каже, има још за толико кад би било више радне снаге. “Има”, наставља Властимир, “и појединци који чувају много више стоке”, и наводи пример Мицић Ненада (чува двадесет говеда и нешто ситне стоке).
   Граница је старо српско село. И овде су шездесете године 20. века биле златне када је свако домаћинство имало пет или више чланова а обрада сваке стопе земље готово светиња иако је атар села доста велики (1716 ха). Тада и нешто касније купљено је чак седамдесет и неколико трактора, два комбајна … Данас је већи део те силне пољопривредне механизације у пропадању, половина ораница је запуштено, више од 20 кућа “затворено”. Школа још опстаје са 7-8 ученика (два из Ћуковца) и то једини показатељ да насеље није потпуно замрло. Све у свему, још једна тешка прича о лаганом умирању пусторечког краја.
   Адреса на Фејсбуку групе ГРАНИЦА је: хттп://www.фацебоок.цом/гроупс/278452123155/ .

   Добра Вода
   Добра Вода је планинско насеље изразито разбијеног типа са по једном или неколико кућа по појединим бреговима или падинама под самим Раданом. Изнад њега се диже шумовити Велики и Мали крш са пашњацима још више под столетним храстовима и буквама. Има више махала разасутих кућа на ширим просторима: “Гусињце”, “Добру Воду” и “Марино Кале” (ова се последња води и као посебно насеље мада “де факто” више не постоји). Земља је највећим делом под шумом и пашњацима, а ораница има врло мало, махом под кромпиром. Добра Вода нема реку али има доста извора са хладном и питком водом. Отуда и његово име које је овом насељу дато после Српско-турског рата 1878. године када је и насељено најпре црногорским и херцеговачким породицама а нешто касније и Црнотравцима. Тридесетак година по досељавању егзистирало је као мало планинско насеље чији су се становници бавили сточарењем. Свака је породица овде чувала више десетина па и стотина оваца али и крупне стоке, посебно коња. То су били тзв. “брдски” коњи који су поред коришћења за вучу представљали једино “превозно средство”. Између два светска рата и нешто касније село је ојачало, повећао се број и изграђених кућа и становника. Године 1961. има 94 куће са 406 становника и овде се живело доста добро, са много деце у породицама, још више стоке у торовима. Следеће деценије ће га као изразито планинско село “задесити” велика миграција и скоро потпуно пражњење. Пре једне деценије има само 44 “отворене” куће са112 становника, а данас, 2000. године једва двадесетак са неколико десетина остарелих и изнемоглих. Има овде и повратника, махом “викендаша” али то битније није утицало на његово “старење” и нестајање поготову када се зна да нема деце и младих, ни основних предуслова за један квалитетнији живот: нема здравствене амб
   уланте, школе, телефона, продавница. Нема још и потпуно асфалтираног пута јер је на неким деоницама “непрелазан”, нарочито онај део који иде према планинском (“партизанском”) дому испод Радана.
   Када ће бити боље? Када ће се ово големо богатство на више од хиљаду хектара бар мало више користити за интензивно сточарење, воћарство, пчеларење – остаје да се види.

   Одговори

7. 30. август 2017. у 16:24

   vojislav ananić

   Доње Бријање
   Може се слободно рећи да Горње и Доње Бријање као једна целина у различитом смислу, поред Бојника представљају највећи друштвени и привредни ресурс Пусте Реке у целини. Доње Бријање се налази у самом “кључу” Пусте реке и већ данас, 2000. године има улогу “локомотиве” која вуче напред цели пусторечки крај. У послератном развоју (од 1945. године) бележи стални раст и развој као ретко које насеље што се види и из броја домаћинства у ових пет деценија: 1953. године село има 265 домаћинства и са 1604 становника; 1991. број домаћинства се повећао на скоро 400, тачније 393 са 1644 становника. То је у друштвеном, посебно демографском смислу једна законитост: са повећањем друштвеног стандарда се повећава број домаћинства и смањује број чланова у једној породици. Већ деведесетих година у овом селу имамо једну стандардну, најчешће четворочлану или петочлану породицу.
   Данас, 2000. године Доње Бријање је још богатије и развијеније и по броју становника и по броју домаћинства. Богатије је по продуктивности укупне пољопривредне производње. У делу Привреда и привредни развој Пусте Реке истакнуто је да се продуктивност у пољопривредној производњи мери у односу на степен учешћа сточарске производње (“иде” и до 70%). У овом селу управо сточарска производња, претежно живинарство прави крупне кораке. Овде ће се за годину или две гајити преко 100.000 кока носиља али и “производња” живинског меса и то у кругу већег броја приватних предузетника. Важно је то што се овде организује и производња сточне хране, а већ врше припреме да се остварени готови (финални) производи на бази добијених сировина (месо, јаја и др.). И овде треба навести добар и подстицајан предузетнички рад (може се рећи и пионирски подухват) младог “фармера” Горана Радојичића који је изградио малу фабрику сточне хране али и два већа објекта за своју мини фарму од тридесетак хиљада кока уз све друге предуслове за рационалну производњу и добар доходак. Тим путем иде још један број млађих људи овде. Добро је и то што се у Доње Бријање враћа један број “гастарбајтера” и већ сада инвестирају у мање привредне објекте као што су Миливоје Илић који је недавно дошао из Аустралије и његов комшија који ради у Немачкој а овде подиже један значајан привредни објекат.
   Зграда садашње основне четвороразредне школе са станом за учитеља је без основних просторних посебно хигијенских услова за рад и учење најмлађих, вероватно до сада запостављана што је “далеко од очију” матичне општине у Лесковцу. У Пустој Реци Доње Бријање је егзампларни пример лоше реонизације и организације појединих друштвено-политичких заједница, пре свега општина. Природно, географски, привредно, историјски, антрополошки у крајњој инстанци овај простор припада општини Бојник а решење овог друштвеног проблема ће много значити и за привредни развој овог насеља. Атар Доњег Бријања на површини од 1200 хектара са најплоднијом земљом не само у Пустој Реци може да храни читав овај крај на бази једне савремен пољопривредне производње и природно мора да припада људима на овом простору.

   Доње Коњувце
   Веће пусторечко село поготово ако се узме и Горње Коњувце са којим чини једну природну целину (1953. 600 кућа са преко 1500 становника, дакле највеће село у Пустој Реци). Величина села, његов положај и богатство простора биле су основне одреднице за његову друштвено-политичку промоцију у појединим временским раздобљима: било је општинско место, овде је организована једна од најзначајнијих земљорадничких задруга итд. Подигнуто је већим делом на десној обали Коњувачке реке мада је већи број нових кућа изграђен на падинама “преко пута”. Раније је било груписано у седам махала. Данас је тај простор проширен, посебно на равничарском делу који се протеже све до леве обале Пусте реке. Предности оваквог положаја су вишеструке па и данас ово село важи за богатије, а то је и најважнији разлог да неког већег исељавања и није било. Године 1991. ово село је имало 190 кућа са 608 становника. Данас, 2000. године број “отворених” кућа се незнатно смањио (за 13) као и број становника (за 58). У ствари, домова данас има много више јер је никло стотину кућа које су у виду “викендица” привремено настањене, махом преко лета, а већина њихових власника обрађује по које “парче” земље, гаји воће, чува живину или пчелари. Све у свему, много више кућа (20 потпуно “затворених”) нешто мање становника (550) од чега је 26 Рома, али је већина житеља у поодмаклим годинама – 266.
   Доње Коњувце је старо српско село мада је пре пола века било арнаутско. Фон Хан бележи да је 1858. године ово насеље имало 20 албанских кућа. Свој нови живот почиње после Српско-турског рата 1878. године. Године 1879. овде је досељено двадесетак породица и 200 становника углавном са Власине и из Клисуре. Насељавање је трајало још двадесет година на атару површине од 900 хектара. У то време највећи део је био под шумом и пашњацима али је после крчења и орања “ледина” овде добијено преко 600 хектара плодне оранице. Као и друга пусторечка села, брзо се развија са наглашеном ратарском и воћарском производњом. Повећава се број домова и број становника тако да је 1953. године ово село имало 178 кућа са 899 становника. Може се запазити да су породице овде биле са 4 до 5 чланова у просеку, а касније је та “малобројност” била још наглашенија.
   Данас у селу живи 516 Срба и 26 Рома са много бољом старосном структуром у односу на друга насеља: до 30 година их има 170, а од 31 до 50 година 131. Број рођене деце за последњих десет година је релативно задовољавајући: српске 33 и ромске 6. Има доста момака (30) и “нешто” девојака 5. Занимљиво је да се и у другим насељима јавља овај феномен – много више момака него девојака које живе на селу, вероватно и зато што се женска деца лакше у граду запошљавају, пре свега у трговини која је, на жалост, једина привредна грана у “експанзији”. Велики број (младих) људи тргује легално и илегално. Још једно “на жалост”: млади људи у овом селу (и то је изгледа правило) ретко прихватају да учествују у пољопривредној производњи. Овде су да се укључе “само кад баш мора” – када су у питању скраћени сезонски послови (окопавање, жетва). Нерадо се укључују јер “то није њихово професионално опредељење” и што је још важније млади су рационалнији, са мало “математике” утврђују колико се рад на њиви “не исплати”, готово више штете него користи.
   А овде је, рекосмо, постојала узорна земљорадничка задруга. Још стоји њен запуштен пословни простор. Запуштене су њиве, и воћњаци, и виногради. Могло би се организовати више мањих сточних фарми и ко зна шта још. Најмање је овде потребна фабричица текстила која никако “да стане на ноге”. И тешко да ће стати јер јој овде није место у разнородном смислу.
   А шта је све још потребно не треба ни набрајати.

   Драги Део
   Изразито је планинско село смештено на западним падинама Радана (700 метара надморске висине), између Драгоделске реке на западу и почетка Пусте реке на истоку. Збијеног је типа са издвојеним засеоком под именом Крушкар. Десетак породица досељено је овде после Српско-турског рата 1878. године са Власине, а у Крушкар из Топлог Дола на атару који захвата чак 822 хектара површине од чега је највећи део под шумама и пашњацима. У наредних педесетак година село се развија и богати са наглашеном сточарском производњом: чувало се преко 3000 оваца и неколико стотина крупне стоке, а свака је породица имала по једног или више коња за обраду земље и као превозно средство. Тако ће 1953. године Драги Део нарасти на 50 кућа са 404 становника (чак осам чланова по једној породици) који су, поред сточарства гајили одличне сорте јабука, крушака и шљива. Од шездесетих година и надаље почиње интензивно исељавање које траје све до данас, 2000. године када у овом селу има 27 “отворених” кућа са 46 српских и 10 ромских житеља.
   У овим још “живим” домовима је најчешће по један или двоје старих. За последњих десет година се није родило ни једно дете српске националности. Године 1990. су живела четири Рома и од тада до данас се родило шесторо њихове деце. Они су готово једина радна снага у обради оно мало њива и ливада, воћњака и у експлоатацији шума. На све њих заједно као да је и Бог заборавио: без пута су, школе, здравствене амбуланте, чак су и електрични стубови од дрвета дотрајали, падају и изазивају честе прекиде у снабдевању електричном енергијом. Девет кућа је потпуно затворено (Живковићи – 3, Здравковићи – 2, Маринковићи – 3, Станковићи – 1, Аранђеловићи – 1). Нема чак ни продавнице па се за одлазак до Житног Потока мора одвојити читав дан.

   Драговац
   Данас, 2000. године Драговац као посебно сеоско насеље у бројним аспектима не постоји. Као што је више пута истицано, са Бојником чини једно насеље. То може да буде једна месна, локална заједница у границама одређеног простора и са посебним карактеристикама у односу на историјске, културне, привредне, демографске и друге особености. Драговац је као посебна насеобна целина подигнут на десној обали Каменичке реке а од Бојника “одвојен” мостом на истој реци која се само мало ниже улива у Пусту реку. Као део Бојника то је једино пусторечко “село” где се за последњих десет година повећао број становника.
   По попису из 1991. године Драговац је имао 222 куће са 796 становника. За ових десет година број становника српске националности се и овде смањио због наглашене депопулације, али се зато константно и брзо повећава број Рома у овом насељу. Према непотпуној евиденцији, данас на овом простору има 606 Срба и 207 Рома. Добар део овог насеља чине бројне мале “уџерице” са још бројнијим ромским породицама у којима се најчешће чује музика: то или неки од “дувачких” састава увежбава и припрема се за неки од “наступа” (свадбе, испраћаји, такмичења) или се ту неко од Рома жени (удаје) мада повод за свирку и игру може бити и добар дневни пазар неког из мноштва препродаваца различите “робе” све до нафтних деривата. Рома би овде било још више, али се имућнији (а има их све више јер су добри трговци) селе на обод Бојника где зидају махом велике куће.
   Драговац као насеље, међутим, стагнира: неуређене и изразито прљаве улице, недостатак воде за пиће (већина бунара је загађена), никаквог уређеног простора за одмор и рекреацију, мало продавница на појединим локалитетима итд. И данас је овде највећи број кућа без текуће воде односно купатила, али је готово свако домаћинство увело телефон, има доста и мобилних јер то је данас ствар више тренда и друштвеног статуса него стварне потребе, о култури и образовању да и не говоримо.

   Дубрава
   Село је формирано почетком 20. века од родова Црногораца и Херцеговаца (1902.-1904.) и нешто касније Врањанаца (из Криве Феје) после 1920. године на једној дугој коси у правцу исток-запад, између Пусте реке на југу и Златске реке на северу. У то време овај простор је био под старом храстовом шумом – дубовима, тако се и звао “Дубрава” па је по њему добило садашње име. Људи су се вековима насељавали поред река, насељеници који су долазили у Пусту Реку почетком 20. века нису могли да бирају, једноставно су се населили дуж пољског пута између Коњувца и Бублице.Шуму су готово све искрчили, претворили је у оранице, воћњаке и ливаде на површини од 305 хектара колико су у време насељавања добили од тадашње српске власти. Доласком Врањанаца повећао се број и породица и становника па и вредне радне снаге па је више деценија свако парче земље било обрађено, а живот богатији упркос ситним поседима и “сваштарске” пољопривредне производње. До шездесетих година 20. века Дубрава је и даље мање насеље али ће достићи број од 157 становника у 35 новосаграђених кућа. Од тада је овде миграција изразита, нарочито у последње две деценије.
   Село је данас готово пусто упркос повременим боравцима, махом преко лета, “викендашима” и пензионисаним лицима који су у више случајева саградили лепе куће, уредили дворишта, чак има и нових засада појединог воћа. Данас, 2000. године овде живе претежно старији људи и све је много горе него што је било: више затворених, напуштених кућа, ретко обрађене њиве, уређени воћњаци, још мање је оних који чувају било какву стоку. Изузетак је Вујачић Слободан који са својом супругом и децом успешно гаји 250 оваца и неколико хектара шљива упркос општој несташици воде и макадамском путу.

   Ђаце
   Ђаце је више равничарско него планинско село подигнуто на обалама речице Ђак која на атару Мрвеша добија име Мрвешка река (од села Мрвеш удаљено је само један километар, а од Бојника неколико километара). Близина Бојника као центра Пусте Реке и плодна земља веома су повољно утицали на његов раст и развој, посебно у последњих десетак година. То је једно од ретких села где је број становника значајно порастао: 1991. године Ђаце је имало 40 кућа са 92 становника, данас, 2000. године има 220 становника у 57 домова. За разлику од већине пусторечких села мало је породица са једним чланом (3) и два члана (19), а много више са четири и више чланова (29). Овде има доста младих (78 до 30 година старости), још више је оних који су у пуној радној снази (104) па се може рећи да је најмлађе село у Пустој Реци. Треба истаћи податак да у Ђацу живи породица Радмиле и Стојана Николића која има једанаесторо деце (ускоро ће и дванаесто) која је, с обзиром на релативно мали број становника села добрим делом утицала на његово “подмлађивање” (најстарија ћерка Стојана и Радмиле има двадесетак година и недавно се удала). Само за ову породицу, а потребно је и ради других, требало би отворити нову школу са прва четири разреда, поготову што је овде никада није било и што ће потребе за оваквом образовно-васпитном институцијом бити све веће. Село се и поред наглашеног друштвеног сиромаштва развија: изграђено је доста нових кућа, подигнуто више добрих воћњака покушава се и са повртарством, више од шездесет домова је увело телефон. Највећи је проблем, међутим, вода. Бунари су у садашњим условима друштвеног и привредног живота прошлост па је изградња водоводне мреже и увођења текуће воде први задатак у свим плановима овог села. Бунар у црквеном дворишту са невероватних седамдесет метара дубине треба сачувати као реликвију и значајан сегмент материјалне културе на овим просторима. Треба сачувати и локалитет старе цркве (о градњи нове цркве такође има планова, а вероватно би се нашли и људи добре воље као донатори).
   Ђинђуша
   Налази се на обали Пусте реке у њеном доњем току, недалеко од Бојника на саобраћајници Лесковац – Бојник – Житни Поток – Прокупље. Збијеног је типа са атаром од 756 хектара углавном врло плодне земље на којој једнако добро успевају и житарице, и повртарске културе, и воћњаци. Иако је сеоски простор густо насељен, издвајају се следеће махале: “Шопска”, “Мурџина”, “Белијарска”, “Вележанска”, “Пањевачка” и “Бурдујска”. Ђинђуша је старо српско село, има више родова староседелаца (Илићи, Здравковићи и др.). Већина родова је досељено у неколико деценија после Српско-турског рата 1878. године, али је Ђинђуша једно од ретких села у доњем делу Пусте Реке у коме су живели и Арбанаси до 1878. године (16 кућа). Због своје плодности земља је овде била подстицај за насељавање и брз привредни и друштвени развој. Већ 1953. године село има 142 куће са 875 становника. У наредних неколико деценија број кућа ће достићи цифру од 199 и на тој “линији” ће се и задржати са нешто више од 800 становника.
   Ђинђуша је данас, 2000. године једно од ретких пусторечких насеља у коме је исељавање скоро потпуно заустављено, са пожељном старосном структуром становништва. Наиме, од 690 становника радно способних до 60 година је чак 630, од тога до 30 година 205. Овде се за последњих десет година родило доста деце (95), има и младих: 35 момака и 3 девојке (и овде је присутно карактеристично “одсуствовање” девојака из руралног простора). Пољопривредна, пре свега ратарска производња је изразито доминантна и то успорава привредни развој овог села. Сточарска производња је занемарена а то би требало да буде примарна привредна грана.
   Друштвени стандард грађана овде константно расте: уређена је електрична мрежа, уведено је (2000.) преко 150 телефона, Никодије Митић из овог села који живи у Аустралији саградио је нову цркву, има четири продавнице мешовитом робом, три занатске радње и др. У припреми је изградња нове школе са пратећим слободним површинама, водоводне мреже и бензинске станице.
   Као ретко које село у Пустој Реци.

   Одговори

8. 30. август 2017. у 16:25

   vojislav ananić

   Ђуревац
   Мало планинско и изузетно лепо село смештено горе, високо испод Мрљачког виса: Нови Ђуревац под самом планином, а Стари Ђуревац неколико километара ниже. На жалост, до овог села је тешко доћи јер су оба засеока беспутна, читавих десет километара удаљена од Житног Потока као првог “центра света”. Стари Ђуревац се оформио после Српско-турског рата 1878. године доласком најпре родова Ристића и Илића из Божице (Власина), док се Нови Ђуревац формирао тек почетком 20. века (1906-1919) досељавањем појединих родова из Херцеговине и Црне Горе. Обе су целине, иако високо у планини, збијеног типа али са мало кућа и још мање становника. Дуго време су се бавили претежно сточарством јер овде има доста пашњака и ливада на великом атару од 740 хектара. Земља је, међутим плодна иако планинска, гајио се највише кромпир али и житарице. Одлично успева и воће (јабука, крушка, шљива). Све у свему, дуги низ година после насељавања породице су постојале бројније и богатије, посебно оне које су се бавиле сточарењем. Педесетих година када је било најбогатије “породом” имало је 109 становника у 22 дома. Касније ће се број домова још повећавати (до 31) али ће се смањивати број људи који овде живе. “Пражњење” ће бити интензивно у последњих десет година.
   Данас, 2000. године Ђуревац има само 32 становника у 22 “отворене” куће, скоро све са по једним старим, посусталим и усамљеним житељом. Дуги низ година овде се није родило ни једно дете, овде нема школе, здравствене амбуланте; нема ни телефона, продавнице …
   “Нема ничег, само има много невоља које ионако старе не заобилазе”, каже са призвуком горчине један од мештана.
   А зеленило, бистрина и чистина овог по свему богатог простора чека неко ново време и неке нове људе. Са “викендашима” којих овде има подоста (повремено настањених кућа је чак 36) се не може много да рачуна јер је и међу њима оних који су ту некада живели и са повећим “животним стажом”.

   Житни Поток
   О овом селу су писали или говорили многи познати ствараоци и привредници у последњих тридесетак година и то са посебном носталгијом и пијететом, запамтивши га као средиште развијеног политичког, друштвеног, културног па и привредног живота између два светска рата али и касније у великој “послератној обнови”. Овде су се родили или су живели, или учили десетак познатих професора универзитета и доктора наука, сликара, књижевника и др.
   И данас је, какав такав Житни Поток други “центар” Пусте Реке. Мита Ракић у својој књизи “Из Нове Србије” бележи да је ово село 1879. године било највеће у тадашњем јабланичком срезу са 52 куће и 373 становника. Између два светска рата овде се водила велика политичка борба између радикала и демократа (радикал Веселин Ђорђевић из Мачине и демократа Рацко Ђокић из Бублице и др.) Доста дуго, после Другог светског рата село је било општински центар среза Прокупље све до 1962. године са 19 насеља и 8000 становника. Његов географски положај у односу на околне градске центре (Прокупље, Лесковац, Ниш) али и његово природно средиште горње подгорине планине Радана, Соколовице, Видојевице и Пасјаче и данас се, још више сутра морају респектовати без обзира што је читав овај простор једном потпуно погрешном послератном политиком испражњен и надасве занемарен, сведен на опустело и скоро угасло насеље. Оптужујуће звуче подаци да ово богато у много чему природно средиште има само 321 остарелог српског житеља и 246 Рома, да процес пропадања још траје: у периоду од 1990. године до 2000. рођено је само двадесеторо српске али и педесет и шесторо ромске деце. Од некадашњег познатог здравственог центра са богато опремљеним стационаром остала је једна мала здравствена станица, од развијене основне школе са готово хиљаду ученика – једна патуљаста “реалка” са једва осамдесетак ђака у свих осам разреда, од развијене земљорадничке задруге – напуштене и празне штале итд, итд.
   То је Житни Поток 2000.
   Људи у овом месту, пре свега они који су ту остајали или су и данас ту, лавовски су се борили и боре, да тако не буде, али шта је човек него “сламка међу вихорове”. Друштвене прилике, један друштвени систем који је у основи ретроградно функционисао учинио је своје. А лавовска борба се огледала да се у том и таквом систему уради што се урадити може: довођење здраве пијаће воде, електрификација, изградња путне мреже, телефонизација, бензинска станица итд. На том послу у последњих двадесетак година посебно су се истицали најчешће први људи у друштвеном животу овог места Ивановић Будимир и Китановић Мирослав, добитници сребрне плакете Удружења Пусторечана, али и други посленици.
   Једино, или готово једино што је остало од негдашње “житнопоточке славе” то је његова пијаца и његови вашари. Овде се недељом као пијачним даном Житни Поток испуни људима, вревом, шаренилом свега онога шта се продаје и купује па је лепо погледати како се намах ово посустало место прене из летаргије, подигне и за једно недељно преподне живи пуним животом. Слично је са вашарима. Као и у другим подпланинским селима, и овде је земља запуштена, посебно оранице и виногради. И ливаде, пашњаци. Више хиљада грла ситне и крупне стоке би могло овде да се чува јер хране има у изобиљу, још више би је било савременом обрадом земљишта. Овде су се, као први пионири савременијег сточарства из Прокупља вратили Пејић Никола и Вера. Почели су пре неколико година са гајењем тридесетак коза, данас их имају преко стотину. Будимир Јовановић и Мирослав Китановић са још некима овде друштвено активнима покушавају да формирају нову задружну организацију која би окупила ово мало још “држећих” пољопривредника, да се покуша и направе први кораци у ревитализацији овог дела Пусте Реке. Али, Прокупље је као матична општина – далеко, Бојник и сам има пуно својих брига, па остаје да се види. Када ће, шта ће и како ће?

   Злата
   Село је подигнуто испод обронака Пасјаче, на обалама Гласовичке и Златне реке. Има две целине: већу, с обе стране путне саобраћајнице за Житни Поток и мању, на левој обали Гласовичке реке. Северно од села је већ високо израсла борова шума, испод и изнад су поља и ливаде, најплоднији део атара који има површину од 736 хектара. Већи део обрадиве земље је запуштен, има још старих засада шљива, а од негдашњих прекрасних винограда готово да ништа није остало.
   Већина родова насељено је са Власине, али и из Трна и неких других места после Српско-турског рата 1878. године и нешто касније. За педесетак година село је ојачало, све пуније “родом и породом”. Иако је и у Првом и у Другом светском рату доста младих изгинуло “имало је што и да остане”: у кући пуно деце, пуна школа ђака, пуно село стасалих момака и девојака. Године 1953. у Злати је живело чак седам стотина становника да би у наредним деценијама тај број константно опадао, многе куће остале су “пусте”, затворене. И да није већи број пензионера који се делимично или потпуно враћају тешко да би се могло наћи релативно млађи човек (тридесет две куће су “обновљене” тзв. викендашима). У селу данас, 2000. године живи 220 становника од чега је 25 Рома. Деда Јевта, о коме смо и раније писали, и данас живи сам, у својој 92. години. И не жали се. Напротив. Пун је хвале за своје ћерке и синове, посебно за Томислава који живи у Швајцарској, али га редовно обилази и помаже. Благе нарави и зато ваљда здрав и крепак често пешице “скокне” до ћерке у Бојнику. Неки млади се овде “потпуно” вратили, рађају се и деца. И у школи је више ђака. Два брата, Мирко и Милан Петровић подигли малу фабричицу за прераду пластичних маса (запослиће 6 – 7 радника), планирају градњу рибњака, а неки други млађи људи би да се врате пољопривреди ако… Времена су таква (тешка и смутна) да је ризично било шта дуготрајније предвиђати и започињати. Осим за оне најхрабрије и највредније…

   Зоровац
   Зоровац је изразито патуљасто насеље, најмање у Пустој Реци. Формирано је 1904. године од црногорских исељеника (Шавник, Никшић, Морача) који су овде затекли један безводни простор од стотину хектара махом под шумом и пашњацима. Породице Жижића, Лакићевића, Маловића и др. су се претежно бавиле сточарством да би нешто касније, доласком Врањанаца и “Косовара” почело крчење оно мало шума и развој ратарства. Све то битније није променило ситуацију. Овде је готово стотину година постојало седам – осам родова са десетину кућа. Све до пре неколико година.
   Данас је, 2000. године ово мало село потпуно опустело, више него 1992. године када је направљен последњи запис и било девет “отворених” кућа са двадесетак старих и посусталих. Тада сам, поред осталог забележио казивање Милована Жижића са својих 78. година:
   “Овде све сами старци! Ниједан кукали трактор нема у селу. И то што има држава нам покраде. Вишњу сам предао пре четири месеца, а још не плаћају. Све сам лопов до лопова!”.
   А девет година касније.
   Много горе. Нема ни шта да се краде иако се краде много више. Нема трећине оних што су тада постојали, а други, млађи долазили нису. Остаје њих шачица најупорнијих и најстаријих да куће још које време буду отворене. Да није њихових са стране, не би могли ни да се прехране. Неколико њих се нађе овде у току лета па се каткад и може видети жив човек. Зими никако. А како ће бити сутра може се наслутити.

   Ивање
   Ивање је мало планинско село али по много чему познато и јединствено, почев од своје историје. О њему има више историјских записа и извора из средњег века када се овде поред осталог, топила гвоздена руда. Смештено под самом Радан планином, са пашњацима и бујном шумом која се протеже све до Великог Крша. Село је са својим махалама (“Ридарци”, “Златанци”, “Чукурусци”, “Ћурчинци”, “Макинци”…) готово утонуло у мору зеленила од воћњака и башти. И атар му је простран, скоро хиљаду хектара, највећим делом под шумом, али има доста пашњака, ливада. Високо у планини Радан извире Ивањска река (два извора) и у том делу тече као дубоки поток са малом живописном клисуром да би се одмах ниже поделио у два водотока: леви (са више воде) иде у правцу Магаша и чини Магашку реку, а десни у правцу Ивања и прави Ивањску реку. По овом природном феномену то место је добило име Деливоде. Преци данашњих становника досељени су у периоду 1880. – 1885. године из Црне Траве затекавши ово, тада арнаутско насеље “пусто и попаљено”. Од двадесетак породица постепено је израстало насеље са стотинак кућа (1953. године има 99 кућа са 547 становника). Тада и нешто касније Ивање је богато “и родом и породом”. Између два светска рата је изразито сточарско место са око 3000 оваца, 2000 коза и 500 грла крупне стоке. Развијено је воћарство, али се гаји и кукуруз, пшеница.
   Шездесетих година почиње “велика сеоба” која ни до данас није заустављена. Истина, има доста кућа “викендаша” (36) који су ту преко лета, обрађују земљу да би се у нашем големом сиромаштву прехранили. Овде, међутим, живи мало људи, свега 74 од којих је чак 54 преко 60 година. Још је теже поменути податак да се за последњих десет година у Ивању није родило ни једно дете. А село има асфалтни пут из правца Лебана и Бојника, текућу воду, стабилну електричну мрежу, има доста шума, плодне земље…
   Само деце нема.
   Нема ни младих.
   Ни једног младог човека до 30 година старости и то је једино пусторечко село које је потпуно старо и заборављено ове, 2000. године од бројних успешних Иванчана расутих по белом свету и њихових потомака.
   Осим у лепим песмама Ранка Соколовића са ових простора.

   Каменица
   Налази се на обалама Каменичке реке, готово спојена са Бојником. Има три мање-више спојене махале: “Село”, “Средња” и “Доња Каменица”. Каменичка река је на атару села (809 хектара) више равничарска са Каурским, Чивутским и Сланим потоком. Преко лета најпре пресуше ови потоци а затим и сама река што умањује њихов значај посебно за гајење повртарских култура. Каменица је старо српско село. Први пут се помиње у књизи дужника Михајла Лукаревића, дубровачког трговца, а по остацима материјалне културе овде је постојало и античко насеље. Трагови присуства Турака и Арбанаса постоје и у поменутим називима потока и других локалитета (“Турско гробље” на путу према Бојнику). Поуздано се, међутим, зна да је више деценија пре Српско-турског рата 1878. године ово село било арнаутско са мањим бројем српских кућа (староседелаца). Између 1879. и 1885. године одласком “Арнаута” настаје насељавање родовима из Црне Траве и са Власине, али ће тај процес бити настављен и у XX веку. Ово ће насеље највећи број становника имати 1953. године (695) у стотину домова (7 чланова по породици). Тај просек је готово стандардан за већину пусторечких породица педесетих и шездесетих година. У тим годинама Каменица се развија у свим важнијим аспектима друштвеног и привредног живота: свака породица чувала је по двадесатак и више оваца, по неколико грла крупне стоке, обрађивн је сваки кутак плодне земље, у селу је било 4-5 занатских радњи, школа са више од 40 ученика, број домова се повећао на стотину и седамдесет са градњом кућа од чврстог материјал итд.
   Седамдесетих година и касније долази до сеобе радног становништва у градове, деведесетих ће овде живети 367, а ове 2000. године 305 углавном старијих лица (преко 60 година 111). Ипак, село мање више егзистира са назнаком да ће доћи до извесне ревитализације: један број млађих се враћа, посебно у виду “полутанства”, а има и појава да се гради по која нова кућа, уређују окућнице, има чак педесетак телефонских прикључака. Највећи је проблем, међутим текућа вода коју овде очекују већ десет година (из Брестовачког језера) готово сви спремни да партиципирају како би исти био решен чим се изгради главна водоводна артерија.

   Кацабаћ
   Једно је од богатијих и већих пусторечких села, смештено на крајњем ободу Пусторечке котлине. На његовом атару (1127 хектара) земља је изузетно плодна нарочито онај већи део поред саме Пусте реке где се гаје житарице док се на брежуљкастим површинама већ одавно развило воћарство и виноградарство. Село је збијеног типа са махалама: “Рид”, “Поток”, “Јабуковац”, “Мали Јабуковац”, “Потокањ”, “Гробљанци” и “Циганска мала”. Кацабаћ се, бар према досада познатим изворима, први пут помиње у књизи Милана Милићевића “Краљевина Србија” (1884.) где је забележено да је тада ово село имало “66 пореских глава” и заједно са Слишаном било једно од највећих у Пустој Реци. После Српско-турског рата 1878. године овде је досељен већи број породица из Калне, Црне Траве и других места а насељавање је потрајало више од неколико деценија родовима који су “силазили” са околних планина. И поред страдања његових житеља у два светска рата, посебно у Топличком устанку када је потпуно спаљено, село је све до шездесетих година XX века напредовало пре свега у области ратарства и сточарства. Од шездесетак домаћинстава крајем XИX века, у 1953. години (према попису) има чак 216 кућа са 1190 становника. овде се развија занатство и трговина са десетак занатских и трговачких радњи, отвара четвороразредна школа (1922.), поред житарица гаји се сунцокрет и уљана репица, подижу јагодњаци и већи засади вишње и брескве у функцији производње за тржиште, а има и више домаћинстава која организују стајско сточарење.
   Иако је у овом селу шездесетих година и касније било извесног исељавања, број становника се битно није смањио. Кацабаћ је и даље “живо” развијено и релативно богато насеље у односу на већи број пусторечких села. Данас, 2000. године овде живи 85 породица са четири пет и више чланова, младих је скоро стотину (до 30 година), а највећи је број радно способних – 285 (од 30 до 50 година). У школи раде два учитеља са по петнаестак ученика али је и то значајан податак, отворен је и дечји вртић за децу узраста 5 до 7 година са 23 уписане деце, 23 домаћинстава има телефоне, две продавнице мешовитом робом задовољавају основне потребе становништва…
   Наравно, много тога још нема: текуће воде, пре свега, нема здравствене амбуланте, ниједна улица није асфалтирана, нема цркве иако се већ годинама покушава да у том смислу нешто учини. У целини, пољопривредна производња је екстензивна и “сваштарска”, ни једног случаја у градњи и подизању објеката за савременију пољопривредну, пре свега сточарску производњу. Све су то проблеми али и задаци који се морају остваривати на бази задругарства али и већим ангажовањем државе да се у овом селу омогући и подстиче пољопривредна производња за тржиште.

   Одговори

9. 30. август 2017. у 16:25

   vojislav ananić

   Кожинце
   Испод саме планине Пасјаче на крајњем југозападу Пусторечке котлине сместило се село Кожинце. Збијеног је типа највећим делом је на камену с једне и друге стране дубоког потока. То је једина текућица у ширем простору која лети, наравно пресуши па је можда и зато само мали број кућа довео воду са оближње Пасјаче. Атар села је велики (831 хектар) највећим делом под шумом (шикаром) и пашњацима. Земља је добрим делом необрађена, посебно су запуштени виногради. Једино оно мали број житеља негује воћњаке, махом шљиве, крушке и јабуке.
   Кожинце је највише кућа (94) и становника (695) имало 1953. године. Првих дванаест породица се овде доселило са Власине на остацима “турског” села 1880. године и од тад је пуних седамдесет година растао и број кућа и број чељади у њима. Негде шездесетих година 20. века почиње “пражњење” које се неће зауставити ни до дана данашњег, 2000. године. И шта је остало? Једва стотину српских житеља, од чега је чак 77 преко 60 година. У већини кућа (65) живи по један или двоје. Број Рома се , међутим, стално повећавао и сада их има 40, углавном млађих али без икакве школске спреме. Они овде махом обрађују земљу готово без икакве надокнаде за њено коришћење “само да не запустеје”. Село је, дакле у “дубокој старости”, како не би било кад се за последњих десет година родило само двоје српске деце.
   Кожинце је све до данас, 2000. године без пута. Школа је одавно затворена и школски простор адаптиран за здравствену амбуланту где основне медицинске услуге два пута недељно пружа један лекар. Ту је и продавница. И то је све. Бар за сада, мада се одавно прича како ће војска Југославије саградити (ваљда асфалтни) пут од Старог Момчилова до овог села, или од Злате, преко Мачине. Викендаша је, међутим, све више и таквих кућа које су “пуне” само преко лета (већи број од њих чува пчеле или гаји воће) има око четрдесет.

   Косанчић
   То је релативно ново српско и Пусторечко село, формирано пре нешто више од стотину година, тачније 1888. године од досељеника из Срема и Баната. Касније ће овде долазити и породице из других крајева. Као што је познато, локацију села је одредила тадашња српска власт, један празан простор у то време, на северном ободу Пусторечке котлине између атара Кацабаћа, Ћуковца и Горњег Бријања. Досељеници су добили и земљу на површини од 700 хектара и с обзиром да је иста врло плодна то је било довољно и за већи број породица од оних које су се доселиле. Свака од њих добила је по пет хектара за ратарске културе и пола хектара за винограде у двема великим целинама: “Лугови” као изузетно плодна земља према Пустој реци и “Батинце”, нешто слабијег квалитета, према Ћуковачком потоку. Косанчић је са много почетничких мука за неколико година урбанизовано грађен на локалитету старог насеља које је по бројним остацима сигурно постојало, овде опстајало у средњем веку и нешто касније, највероватније под именом Батинци (о томе постоје и писани извори) и у једном кратком периоду нестало “када се раселило због куге”. Пројектом су предвиђене и реализоване широке улице (око 20 метара) које су се секле под правим углом са коловозима и тротоарима. Насеље се брзо развијало на подручју ратарства и сточарства са развојем занатства и основне “инфраструктуре”. У овом селу је међу првима отворена основна четвороразредна школа (1892.) која ће временом прерасти у осморазредну. У неким временским периодима Косанчић је био и општинско место са развијеним друштвено-политичким животом, нарочито између два светска рата. Треба истаћи податак да је 1925. године у “политичкој борби” убијен Милан Лазаревић из Ћуковца, у то време председника општине у Косанчићу. Убијен је из заседе, а онда се убицама траг изгубио – нису никада откривени. Већ тада ово насеље има преко стотину домова са скоро седам стотина становника и једно је од најнапреднијих и најбогатијих села. И после Другог светског рата бележи значајан раст и развој: 1961. године има 188 кућа са 674 становника, развијено ратарство, воћарство и сточарство, здравствену станицу са више лекара, осмогодишњу основну школу са уређеним двориштем и зеленим површинама, итд…
   Већ касније, седамдесетих година, и овде ће се “дешавати” миграција али незнатна па је село сачувало у готово свим аспектима и људе и стечено привредно богатство. Ове, 2000. године Косанчић има много више изграђених стамбених објеката (195), број становника се усталио на нешто преко 400, иако има доста старијих преко 60 година (192) али и младих (125) и још радно способних (70). Истина, стопа наталитета је доста ниска (три детета се у просеку роди годишње) али је све чешће враћање младих и њихово запошљавање, најпре у живинарској фирми “Елан”, а онда и у области “мале привреде”. Овде је и образовна структура становништва далеко изнад пусторечког просека – са вишом и високом школом је 28. Као и у другим већим насељима, и овде живи велики број пензионисаних лица која успешно привређују обрађујући своја мање или више напуштена имања, све је више оних који се специјализирају за неку од привредне делатности: живинарство, воћарство, пчеларство. Подигнут је и лепо организован дечји вртић, чак десетак продајних објеката, у “јеку” је телефонизација па већ данас Косанчић израста у значајан привредни, образовни и здравствени центар Пусте Реке.

   Лалиновац
   Једно је од већих и пространих села, формирано у четири махале од досељеника из Криве Реке, Дејана и Шоплука после Српско-турског рата 1878. године. Смештено је на источним падинама бучуметске језерске терасе између Лалиновачког потока, с јужне и Свињарске рекеса северне стране. Први житељи су се могли ширити на атару површине 640 хектара мада је у то време највећи део био под шумом и пашњацима. С годинама се број породица увећавао али и површине под ораницама па су ратарство и сточарство још дуго биле две основне пољопривредне гране. Иако су у тадашњим условима обраде земље ове гране биле нископродуктивне, много вредних руку и целодневни рад у пољу обезбеђивао је релативно значајно богатство. Лалиновац ће као и Плавце бити, и данас остати ретко пусторечко село без изразите миграције. 1953 имало је 104 куће са 684 становника; 1991. број кућа ће се повећати (удобније се живи) на 112, а број становника ће се смањити на 320.
   Данас, 2000. године стање се битније није променило: у селу су “отворене” 92 куће са 258 становника и то су подаци који охрабрују. Брине, међутим чињеница да је у поменутој популацији највише старијих и врло старих (129), а да се за последњих десет година родило само осморо деце – ни једно дете по години. Занимљив је и податак да у селу има 18 момака и 8 девојка. То је, у ствари, правило за пусторечка села, и не само за њих. Момака на селу има свуда више јер девојке овде “нема шта траже”, а и у граду лакше долазе до запошљења. Лалиновац је саобраћајно добро повезан, има изграђену трофазну електричну мрежу, један број кућа и водоводну мрежу са каптираних извора. Нема, међутим, здравствене амбуланте, телефона (телефонизација је и у овом делу Пусте Реке “у пуном јеку”), недостају продавнице са ширим асортиманом робе итд. Но, више има него што нема па је и то један од важних разлога што је овде и данас “затворено” само осам кућа и што има мало викендаша (4).

   Лапотинце
   Село је подигнуто на источном ободу Пусторечке котлине. Централни део је на самој обали реке док се на истоку шири на благим падинама неколико брежуљака. Збијеног је типа са махалама: “Центар”, “Врањанце”, “Граовце” и “Гочмала”. Једино је махала “Врањанце” мање-више засебна урбана целина али већ данас “премошћена” новоизграђеним стамбеним објектима. На улазу у село из правца путне саобраћајнице Дољевац- Бојник подигнуто је неколико привредних објеката и то је први знак да је ово насеље развијеније не само у односу на број житеља који у њему живе. Прошлост села почиње још од праисторије (више налаза остатака материјалне културе из доба Неолита). Локалитет “Сорце” својим именом указује на постојање насеља са истим или сличним именом из средњевековне српске државе иако се касније његов траг губи, вероватно расељавањем. Као арнаутско село помиње га Фон Хан 1858. године са петнаест кућа мада се у једном извору (39/68) наводи да је “једна српска кућа дочекала ослобођење”. У “опустело село” дошли су најпре Црнотравци и Власинци (из Гразнатовице) а касније и из осталих крајева. Мита Ракић (“Из Нове Србије”) бележи податак да је 1879. године у Лапотинцу било 26 кућа са 217 становника.
   Земља је овде изузетно плодна на атару од 1191 хектара па се због тога, а и због доброг положаја, насеље брзо развијало готово у сваком погледу. За осамдесет година (1953) Лапотинце постаје једно од најбројнијих и најбогатијих насеља. Тада ће имати чак 277 домова са 1156 становника (једно време је било општински центар). Шездесетих година и касније настаје исељавање које је у последњих двадесетак година углавном заустављено. Данас, 2000. године Лапотинце има, истина доста “затворених” домова (46) али се број становника усталио на око шест стотина. У селу поред изразито старијих људи (скоро стотину преко 70 година) живе и раде доста младих, највише оних који су још радно способни. У Лапотинцу се најизразитије осећа “клима” тако неопходне ревитализације села: стотинак и више домаћинстава успешно обрађује земљу, најчешће на бази ратарства (пшеница, кукуруз) и воћарства. Има, међутим и више примера изразито успешног сточарства, посебно живинарства. Брачни пар Мирјана и Воја Цакић имају фарму кока носиља са преко 30000 јединица, нешто мање су фарме Михајла и Радосава Цакића; Димитрије Димитријевић успешно организује тов јунади, а у томе га прати млади Бојан Цакић итд. Ове, 2000. године у сарадњи са Дуванском индустријом из Ниша подигнуто је једанаест мини сушара за дуван који се гаји на двадесетак хектара уз све неопходне агротехничке мере. У већини случајева обезбеђено је и неопходно наводњавање из већ постојећег заливног система итд. Но, плодно земљиште и доста воде као два најбитнија ресурса нису ни издалека искоришћени. Наведени и други примери показују да је то први пут у привредном и општем развоју села, поготову ако се зна да су овде обезбеђени сви важнији услови за један квалитетнији живот и одраслих и деце: здравствена амбуланта, школа, дечји вртић (отворен 1999.) телефонизација, добре саобраћајне везе итд. Зато треба очекивати да ће се у овом селу све више ићи “на специјализацију” у пољопривредној производњи са неопходном кооперацијом и у производњи и у пласману тржишних вишкова. То је пут, може се рећи једини прави, за развој и осталих села у Пустој Реци, не само у њеном равничарском делу.

   Лозане
   Село је подигнуто у ширем сливу Оранске реке на већем броју брежуљака који се постепено дижу према Радан планини. Груписано је у више махала а између њих много зеленог простора махом под шљивама и јабукама, по која ливада и њива па се у летњим месецима куће и стаје губе у том мору зеленила. Издвајају се три веће целине: “Јеврејци”, “Бандер” и “Бузаџије”, али има и више мањих група кућа које су се “отеле и изашле” пут појединих коса и увала. Лозане је старо српско село, помиње се у све турске пописе из 16. века, помиње га и Мита Ракић у својој књизи “Из нове Србије” где бележи да је 1879. године, дакле одмах после Српско-турског рата, имало 18 кућа са 110 становника. Помиње и “три куће арнаутске”, вероватно су ту били последњи житељи арнаутски који ће се такође иселити. Од двадесетак породица које су овде дошле из Грознатовца и Црне Траве и ту подигле прве куће и стаје развило се за неколико деценија лепо и богато село. Већ 1953. године има 69 домова са 478 становника, своју школу са два учитеља, лепу цркву која је подигнута 1900. године. Касније је све више занемарена, запуштена тако да је данас готово и нема (у “плановима” Лозанчана помиње се градња нове цркве као и зграде месне заједнице).
   Данас, 2000. године од раније богатог и уређеног села готово да није остало ништа. Миграција која је текла деценијама учинила је своје. Село пусто. У њему педесетак старих житеља, заједно са “повратницима” пензионисаним лицима која су млађима у граду оставила станове и овде дошла да обрадом по којег парчета земље преживе до следеће сиротињске пензије. Не зна се коме је теже и када је било горе: кад је обрада земље прескупа, када нема “горива”, ђубрива; када нема ко да “упали трактор”, да обере воће и “испече” ракију; када се са ових даљина и висина не може тако лако до најближе пијаце и града.

   Магаш
   И у овом сиромаштву изузетно сиромашно село. Земља овде и данас није друштвено богатство па се може рећи да осим асфалтног пута и делом урађене водоводне мреже деценијама није ништа урађено да би људима који су остали било боље. У пусторечком крају Магаш има највећи атар, чак 2659 хектара од чега је под шумом 1100 хектара. А број становника се овде свео на 118 српске националности и 40 Рома. Међу њима 85 старих преко 60 година, и они би требало да обрађују те силне површине ове планинске земље. Овоме треба додати да је највећи број кућа (65) са једним и два члана породице, српске деце скоро и да нема: родило се седам за последњих 10 година, а деце Рома којих је све више – 21.
   Удаљено је, под самом Радан планином али углавном збијеног типа са кућама око путне саобраћајнице од Брестовца према Доброј Води. Има и неколико удаљених махала: “Радосинци”, “Ридарци”, “Златанци”. Магаш је једно од најстаријих села у Пустој Реци, помиње се у појединим записима из 15. века и касније. Његов живот, оваквог какво је, почиње од доласка исељеника из Црне Траве и Радосинаца после Српско-турског рата 1878. године. Деведесетих година 19. века овде се доселило двадесетак породица затекавши потпуно запаљено арнаутско село. Насељавање је трајало две деценије, а досељене породице су с годинама јачале и по броју чланова и по богатству све до педесетих година 20. века. Према попису из 1953. године Магаш је имао 122 куће и 682 становника (6 чланова по породици). Тада и нешто касније развило се пре свега сточарство са око 3000 оваца и више стотина крупне стоке. Подизани су и воћњаци, чак и виногради.
   Данас 2000. године као што је речено од свега тога остао је по који траг. Пролазећи овуда, 12 маја испред села на Магашкој реци затекао сам шездесетогодишњег Светозара Стефановића који поред своје Воденице (одавно већ не ради) чува своје и братовљеве четири краве и они су по томе реткост у селу. “Ничег овде нема”, жали се Светозар. “У школи само седморо деце, нема амбуланте, телефона (има три “мобилна”), у једној продавници хлеб продају само у току лета, петнаестак кућа потпуно затворено… Али биће ваљда некад боље” закључује резигнирано.

   Мајковац
   Село је збијеног типа са четири махале (“Ђуринци”, “Зверци”, “Горњомалци” и “Пржљаци”) подигнуто на нешто нижим падинама Радана. Још очуваним асфалтним путем повезано је са Ораном и Боринцем. Има мало земље (224 хектара) али је она плодна, погодна за воћарство нарочито за сточарство посебно у долини Бориначке реке која тече кроз село и већи део његовог атара (овде ретка домаћинства имају своје баште са повртарским културама). Одмах после 1878. године овде се населило пет-шест породица са Власине. Мита Ракић у својој књизи “Из Нове Србије” бележи да је 1879. године већ било шест српских кућа са 56 становника. И после осамдесет година село се није развило у веће насеље (1953. године имало је 35 домова са 183 становника). У читавом овом временском интервалу, па и нешто касније, његови житељи се баве једнако ратарством, сточарством и воћарством мада је ово прво могло одавно да изостане (на овом простору чување стоке и гајење воћа доноси вишеструко боље приходе поготову када је у питању савремена пољопривреда). Иако се овде релативно добро живело, последњих четрдесет година село се константно празнило. Није ништа помогло што су грађени асфалтни путеви и један једини базен за купање у Пустој Реци (1983.) површине 250м2 са текућом водом и уређеним простором за рекреативне спортове.
   Данас, 2000. године у селу су 22 “отворене” куће са свега 29 становника. Готово у свакој кући живи по један старији или сасвим стар човек. По томе је ово село “рекордер” у Пустој Реци. Наравно да се овде деца одавно не рађају, да од друштвеног стандарда нема ничег (осим поменутог базена који млади најчешће користе за време викенда и “водовода” који су сами мештани изградили). Многе куће су затворене (Љубеновићи, Атанасковићи, Ђорићи, Митићи), али има и викендаша (11) који одлазе махом преко лета и обрађују по које парче земље. Најчешће су то викендаши, међу њима има и оних који су или реновирали или направили нове комфорне куће са текућом водом и уређеним двориштима.

   Мачина
   Мало пусторечко село (28 кућа) смештено на крајњем ободу Пусторечке котлине испод планине Пасјаче. Има две махале: Доњу и Горњу Мачину, које су међусобно удаљене непун километар. Доња Мачина је подигнута на левој обали Гласовичке реке, а Горња на бреговима у неколико заселака. Цели тај простор чини питомина лугова са више поточића и хладних извора. Земља је одве плодна, нарочито поред реке где се, недалеко од села налази позната чесма под називом Света вода. Атар села има површину од 400 хектара, од чега највише ораница и ливада углавном запуштених. Има доста и воћњака, дивљих крушака које обилато рађају али и читавих самозасада дрена које нико не бере. А некада се од дрењина “пекла” веома укусна ракија “дреновача” и добијали још укуснији (и здравији) сокови.
   Мачина је 1953. године имала 40 кућа са 284 становника и већ тада почиње успон њених многочланих породица и поред потпуно застареле пољопривредне производње. Касније ће бити више трактора чак и комбајна али све мање људи поготову младих. Данас, 2000. године ово мало село има само 65 становника од чега 15 Рома без којих би обрада оно мало њива и воћњака скоро потпуно изостала. Село је, као и друга у овом делу Пусте Реке потпуно “остарело”. За десет последњих година рођено је четворо српске и једанаесторо ромске деце! Овде се годинама нити шта градило, нити шта урадило. Пре десетак година просечен је пут од Злате и према Кожинцу али се на томе све и завршило тако да је у јесењим и зимским месецима потпуно одсечено од света. И постављање бетонских стубова за увођење трофазне струје чека више година. И воде нема довољно, поготову у летњим месецима. Нема ни једне продавнице, школе никада није ни било, ни амбуланте… А мало је пара потребно за градњу пута до села и даље према Кожинцу, с тим би све било друкчије. Дотле боље не рећи ништа.

   Одговори

10. 30. август 2017. у 16:26

    vojislav ananić

    Мијајлица
    Налази се у јужном делу Пусторечке котлине, највећим делом у долиници Мијајличког потока разасута у већи број махала (“Филинска”, “Шубарска”, “Качаровска”, “Ковачевска”, “Пориђани”, “Гробљанска”, “Љумска”, “Црнска”, “Драганска”, “Шопетарска”, и “Гаврилова”). Потиче још из средњевековне државе, у књизи дубровачког трговца Михајла Лукаревића забележена је као Михал (XВ век), а у једном турском попису као Михајловци. Мита Ракић је записао да је ово село 1879. године имало седам српских кућа са 58 становника који су се доселили из Криве Реке, Костадинаца и Црне Траве. Тако је почело. Нешто касније ће се доселити још неке породице из Косовске Каменице и других места јер је земље било доста (639 хектара) са више издашних извора и потока. У то време је ораница било врло мало, а много шума и пашњака (Арнаути су се бавили сточарством и воћарством). Настало је крчење шума, све више је било поораних њива, доста ситне и крупне стоке. Мијајлица се развија у веће пусторечко село и 1953. године има 115 домова са 755 становника. Наредних четрдесет година велики број радно способних одлази у град па и читаве породице тако да ће се 1991. више него преполовити (300 становника са стотину “отворених кућа”). Исељавање ће се наставити и у последњој деценији 20. века и за то време родити само двоје деце. Зато је ове 2000. године у селу две стотине старих и посусталих. Има и нешто повратника – пензионисаних лица. Неки су од њих или реновирали своје куће или направили нове покушавајући да са оно мало преостале снаге и средстава зауставе пропадање својих имања. Међу њима је и десетак момака али без девојака мада им то много не смета јер готово сви они не желе да се “вежу за земљу” од које “и онако нема много користи”.
    А овде све има пре свега за успешно сточарење које би морало бити основа савремене пољопривредне производње. Овде се може запослити на стотине момака и исто толико девојака, формирати породице и живети много боље него на “минималцу”, а често и без икаквих примања. Али, то је већ, нека друга прича и за неко друго време.

    Мрвеш
    Налази се на југоисточном ободу Пусторечке котлине, на само пет километара од Бојника са истоименом реком која тече поред села. Мрвешка река на атару суседног села добија име Ђак. Мрвеш је старо српско село, први пут се помиње у турском попису 1516. године када је било много веће него данас и имало “86 обичних и 6 удовичких кућа”. У 18. веку надирањем Арбанаса постаје чисто арнаутско насеље да би 1879. године, после Српско-турског рата било насељено првим српским породицама из Дуге Луге, Црног Врха и других места махом из Јужне Србије. Према казивању Ђорђа Стевановића, њихов прадеда Стеван је дошао са целом породицом на овај простор са пет коња, 300 оваца, 80 коза и 15 говеда. Слично је било и са осталим родовима. Већ многочлане породице наредних деценија ће бити још бројније, доселиће се овде и други родови из Трибуџа, Косовске Каменице али се село битније неће повећати и по броју кућа и по броју становника. Тако ће 1953. године (према попису) имати 50 кућа (домова) са 275 становника и за наредних двадесет година стање ће бити скоро исто. Миграције, дакле нису захватиле ово насеље бар у неком израженијем смислу. Тек у последњој деценији 20. века, број становника се битније смањује (155) а број кућа је са викендицама чак и већи (60).
    Ове, 2000. године Мрвеш је једно од ретких села у коме је старосна структура становништва релативно задовољавајућа: Од 46 породица, 17 их је са 4 или више чланова; до 30 година старости је 40 становника, а од 31 до 60 година старости 61. Све у свему, младих односно радно способних има много више него у другим селима мада неки од њих раде у Бојнику и другим већим местима, и што је још важније готово да нема пољопривредника који производе за тржиште. Све је овде у знаку преживљавања и изразито сваштарске пољопривредне производње. У овом селу за последњих пет-шест деценија готово ништа није урађено на подизању друштвеног стандарда: још увек се служе бунарима за добијање питке воде, пут до Мрвеша у дужини од само два километара је макадамски и тешко проходан, електрична мрежа са стубовима од дрвета је са честим кваровима, мост на Мрвешкој реци се годинама гради и никако да се заврши, исто је са “Домом Културе”, у селу ни једне продавнице… Једино је успешно реализована телефонизације (80% домаћинстава има телефоне), што, свакако није заслуга најближих друштвених чинилаца већ резултат интереса ПТТ корпорације.

    Обилић
    Село је формирано у последњој деценији 19 века од двадесетак црногорских породица, нешто касније су се овде доселиле по неколико породица из Црне Траве, Врања и са Косова. Иако је више планинско него равничарско село на 360 хектара површине шума и пашњака има врло мало, јер је и пре досељавања овај простор припадао Кацабаћу као велика утрина. Дуго се овде живело од ратарске и сточарске производње мада за развој воћарства постоје идеални услови (шљива, јабука, крушка и вишња). Почетком 20. века скоро свака породица је имала више десетина оваца и по неколико грла крупне стоке. И живело се углавном добро, мада је насеље по броју кућа и становника остало патуљасто. Године 1953. имало је највише кућа (47) и становника (204). Између два светска рата а поготову нешто касније ово село даје доста школованих људи – више десетина са високом и још толико са средњом спремом. Из овог села, је према казивању пуковника Јездимира Лакићевића, сенатор Милутин Драговић у чијој је кући фебруара 1917. године донета одлука да се подигне устанак у Топлици, Пустој Реци и Јабланици (Топлички устанак). Овде су фебруара 1942. године Бугарски фашисти стрељали 12 родољуба на очиглед својих мајки и родбине.
    Некад било мало, данас села готово и да нема. Све празно и запуштено мада још увек чисто и уређено. Овде има чак 21 “викендица” са “повратницима” пре свега у летњим месецима и тада село оживи и рекло би се заблиста у старом сјају. Нажалост, од 50 кућа – 21 је “затворена”, у осталима живе по један или два стара човека па не треба истицати да се одавно (и ко зна када ће) није родило ниједно дете. Нема пута, амбуланте, школе. Има само десетак телефона и то је једина прва и права веза са многима који су отишли, и једна сиромашна продавница у којој се ни хлеб не може купити (“Боље да има хлеба него пиво”, кажу овде са горчином најстарији). Има и хладне бунарска вода али је треба “точити” са петнаест и више метара дубине, а за то су потребни млађи којих овде нема.
    Кратко памћење: На улазу у Обилић, у боровој шуми крај пута – заборављено спомен обележје; нешто ниже – готово неприметни остаци спомен чесме коју је, према казивању мештана, подигао пре Другог светског рата сенатор Милутин Драговић.

    Ображда
    Ни мањег села данас, 2000. године, ни већег атара (око 1000 хектара) који је највећим делом под шумом, пашњацима и воћњацима. Све то без праве неге и обраде, поготову када је реч о ратарству. Овде се чак могу гајити и повртарске културе. Милославка Здравковић која је у свом дворишту засадила паприку, парадајз, краставац… каже да поврће одлично успева, има доста и текуће воде али мало оних који могу да раде. Она је једна од већине остарелих у Ображди која живи сама, покушава са својих 65 година да “имање не запусти”, чува једну краву али и за то треба снага и времена. “Ово овде, под Петровцем је рај божји”, каже Радивоје Здравковић (73) међу најстаријима у селу, “раније је било свега, чак и трешања, на мом имању преко двадесет дрвета, а о другом воћу и да не говоримо”. Ту је “на викендици” са својом женом Оливером до јесени али мало шта могу и у свом великом зеленом дворишту а камо ли тамо на њивама. “Све, све је зарасло” одмахује са резигнацијом, “како и не би кад је у селу најмлађи шездесетогодишњи Бора Ивановић који једини чува педесет оваца, а по која кућа једну кравицу.”
    Школе одавно нема, црква посвећена светој Тројици једна је од најстаријих (подигнута 1885.) са лепим звоником (овде се некада већ марта месеца одржава први сабор у овом делу Пусте Реке). На жалост и црква је запуштена, чак је било неколико покушаја крађе оно мало вредних реликта наше духовне културе. А голема липа крај звоника само што се није расцветала, коме, кад овде, види се, ретко човек крочи.
    А хоће ли, бар изгледно бити друкчије, боље са обновљеном школом и црквом – тешко је предвидети. До Ображде води асфалтни пут, плодне земље – читаво пространство, и воде, за сада све то није довољно.

    Оране
    Дуго је Оране било центар јужног дела Пусторечке котлине окружено селима: Мијајлица, Мајковац, Ивање, Вујаново, Слишане и Лозане. Подигнуто је на више брежуљака са више извора и потока од којих је најјачи Орански који пошто прими Борички поток добија назив Оранска река. Треба нагласити да је то једна од ретких планинских текућица која не пресушује и преко лета. Богатство извора и потока на целом оранском атару (908 хектара) погодовало је развоју ратарства, посебно воћарства али и обезбеђивању текуће воде преко индивидуалних или групних каптажа. Насеље датира још из средњег века, помиње га у својој књизи дужника дубровачки трговац Михајло Лукаревић под именом Орах (XВ век). Помиње се и у турском попису из 1516. године са податком да је тада било 26 кућа, а много касније, 1879. године Мита Ракић ће у својој књизи “Из Нове Србије” записати да је тада било “пусто и попаљено” али већ насељено са петнаестак српских породица са стотину житеља махом придошлих са Власине и из Криве Реке. До краја XИX и почетком XX века Оране ће се брже развијати у односу на околна насеља. И због богате природне средине али и све наглашеније улоге центра овог дела Пусте Реке. Крајем XИX века и у првој половини XX века ово насеље ће заједно са Слишаном имати изузетно наглашен развој у свим областима друштвеног, привредног и културног живота: међу првима ће се овде изградити велики број “зиданих” кућа, отворити занатске радње, основана четвороразредна (1897) а затим осморазредна школа (1952.), увести “струја” итд. Већ 1953. године број кућа се удесетостручује, а број становника повећао за осам пута (746). Поред ратарства и воћарства у овом селу се развија екстензивно сточарство па и пчеларство.
    Као и Слишане, и друга планинска села, Оране се почиње да “гаси” седамдесетих година. Исељавање, пре свега радног становништва траје већ четири деценије тако да ће 1991. године имати само 200 становника, а ове 2000. године тај се број свео на 179. Демографски показатељи су више него мучни: потпуно је “затворено” 30 кућа, а чак и 78 “отворених” је по један или двоје старијих са преко шездесет па и седамдесет година. за последњих десет година се овде, у овом негдашњем центру није родило ниједно дете, чак је и негдашња школа која је имала и по пет стотина ученика затворена 1994. године, а три ученика старијих разреда основне школе из овог села путују у Бојник. Иако је старијих и болесних све више, лекар овде долази ретко (требало би два пута недељно, али је стварно много ређе). Није много од помоћи што је Оране са Бојником 1999. године повезано краћом асфалтном саобраћајницом преко Савинца, што има нешто више “викендаша” повратника који почињу да обрађују запуштену земљу, што се наговештава и коначна телефонизација.
    Ово планинско село (као и друга слична насеља) чека са својим великим природним богатством неку озбиљнију друштвену реформу у којој ће пољопривреда бити примарна грана. Дотле?

    Плавце
    И раније је запажено да је Плавце једно од ретких Пусторечких села где су миграциона кретања била скоро незапажена. У последњој деценији 20. века готово да исељавања није ни било. Тако је 1991. године (према попису) Плавце имало 121 кућу са 379 становника. Данас, 2000. године у овом селу има 144 кућа са 385 становника од чега је 24 Рома. То је и једино потпланинско село у Пустој Реци где се ових година повећао и број кућа (23) и број становника (6). То, наравно треба забележити и посебно истаћи.
    Са постојећим именом помиње се и у средњовековној држави Србији једном као “Плавце” други пут као “Плавице”, а 1879. године је имало 10 српских кућа са 62 становника. Они су се доселили те године из Црне Траве, нешто касније још десетак породица из Калне, Мачкатице и неких других места. Земље је било доста (735 хектара) па се с годинама развијало ратарство (чак 510 хектара ораница) са доминацијом две културе: пшенице и кукуруза. Подигнути су и воћњаци, виногради али на далеко мањим површинама. Можда је зато остало годинама као сиромашно са мало новоизграђених кућа и без икаквог друштвеног стандарда. Тек пре неколико година до села је асфалтиран пут и изграђена нова школска зграда, реконструисана нисконапонска електрична мрежа, кренуло са телефонизацијом. Текуће пијаће воде, међутим нема и то је за све мештане велики проблем па се у плановима за даљу друштвену активност као најважније “зацртава” изградња водоводне мреже и довођење воде, отварање здравствене амбуланте и асфалтирање “главне” улице.
    На крају, као и на почетку, треба забележити да је у овом селу “затворено” “само” седам кућа, а да је број “викендица” симболичан; нема ко да се враћа јер се скоро нико није ни селио.

    Прекопчелица
    Село је изразито збијеног типа, а његове куће су готово у низу распоређене с једне и друге стране асфалтиране саобраћајнице: Лебане-Оране, али и уз макадамске путеве према суседним селима. На почетку села идући од Лебана је црква са великим двориштем пуним зеленила и столетног дрвећа. У центру школа, а горе, према Орану пре петнаестак година изграђени велики “електрични” млин и ресторан под називом “Дионис”. То су, за сада, једини “привредни објекти” у овом великом насељу. Прекопчелица као насеље има богату прошлост која се по неким остацима материјалне културе може временски лоцирати још у раноцивилизацијском периоду. Недалеко од села је познати Царичин Град, а у овом ширем простору има још много неистражених локалитета везаних за овај период. Помиње се у два турска пописа из 16. века са занимљивим подацима. Мита Ракић у својој књизи “Из Нове Србије” записује да је ово село 1879. године, дакле одмах по ослобађању од Турака, имало 29 кућа са 203 становника, од чега је Арнаута било 35. То је једино српско село у Пустој Реци у коме су остали Арнаути јер су они, као што је познато, из свих крајева избегли заједно са турском војском. Треба забележити да је црква у Прекопчелици сазидана 1873. године на темељу једне још старије православне светиње дакле, још у време под Турцима односно Арнаутима и то као приземна грађевина. Њен је кров био од камених плоча све до 1911. године када је замењен новим. Тада је постављен и данашњи иконостас. Поред саме цркве налазе се гробови свештеника Петра Цветковића и његовог сина Харалампија које су Бугари заклали 1915. године. У Прекопчелици има релативно доста родова староседелаца али и оних који су се досељавали из Црне Траве и других места. Ово насеље је брзо напредовало и у броју новосаграђених кућа и у богатству иако његов атар није био велики (993 хектара), а земља релативно неплодна за обраду (махом иловача).
    Поред ратарства развило се сточарство, а после Другог светског рата се покушавало са мини фармама и гајењем сунцокрета на већим површинама. Већ шездесетих година то је једно од већих и богатијих села (1953. године има 161 кућу са 949 становника). Тада почиње градња вишеспратница, најчешће од мештана који су радили у већим градовима или у иностранству. Последњих деценија бележи један парадокс: све је већих “зиданица” а све мање људи: 1991. године има 159 кућа али готово за половину мање становника – 615. У последњих десет година овде је заустављена миграција тако да је број становника остао готово исти (575). У селу, као ретко где у Пустој Реци има доста младих (147), за последњих десет година родило се чак 86 деце, овде основна четвороразредна школа има 40 ученика. Уосталом, Прекопчелица је више од стотину година за своје окружење била образовно-културни центар. Овде је међу првима у Јабланици и Пустој Реци отворена основна школа (1892.).
    Све у свему, Прекопчелица је село које живи пуним животом. Поред школе има здравствену амбуланта са лекарима који долазе више пута седмично, нисконапонска електрична мрежа је реконструисана (1997.) има пет добро снабдевених продавница итд. Највећи проблем овог села су нерешено водоснабдевање (најчешће се користи бунарска вода) и изузетно сиромашан културни живот, пре свега младих. У том смислу постоје конкретни задаци и планови на нивоу села и Скупштине општине Лебане којој ово село припада. Овде са извесном дозом хумора кажу да постоји и проблем великог броја момака (29) у односу на број девојака (11). Посебна је брига њихово запошљавање у области пољопривреде имајући у виду чињеницу да већина младих овде, на селу не види своју перспективу због укупног друштвеног третмана ове привредне гране и села у целини.

    Придворица
    Придворица је данас предграђе Бојника на путу за Лесковац. Збијено равничарско село са шест махала: “Шуманска”, “Ђачка”, “Пањевачка”, “Мурџина”, “Прекоречка” и “Хрвати”. На њеној западној периферији тече река Ђак која се нешто ниже улива у Пусту реку. Припада групи старих српских насеља са родовима староседелаца. Потиче још из средњевековне српске државе. Дубровачки трговац Михајло Лукаревић забележио је у својој књизи дужника Радета и Батота из овог села (7/77). Помиње га и Фон Хан 1858. године када је имало 18 српских и три арнаутске куће. Мита Ракић такође бележи да је 1879. године имало “једну малу црквицу, до пола срушену” (34/42). Данашња црква, једна од најлепших у Пустој Реци, подигнута је 1899. године и прошле године је славила своју јубиларну стогодишњицу. У овој цркви је био парох и Васа Поповић, познати демократски првак којег су у изборној борби убиле две најмљене убице 19. јуна 1932. године када је чезом прелазио преко моста на реци Ђак на путу до придворичке цркве. (17/72)
    Атар села од 774 хектара има плодну земљу на којој доминирају оранице и гајење повртарских култура. Сточарство је занемарено и оно би требало да буде носилац привредног развоја села и краја у целини. Придворица је (заједно са Бојником) ретко насеље у којем није било исељавања. Године 1953. имало је 145 домова са 910 становника. У наредних неколико деценија број домова ће се стално повећавати (до 257), а број становника остати у границама 940 до 982. Данас, 2000. године село има 223 дома са 917 становника од чега је 45 Рома. Старосна структура становничтва је задовољавајућа, има доста младих а за последњих десет година се родило 129 српске и 6 ромске деце. Друштвени стандард грађана је све бољи: има своју школу, дечји вртић, преко 80% домаћинства је добило телефонске прикључке, четири продавнице мешовитом робом, десетак занатских радњи итд. Од важније инфраструктуре једино недостају водовод и канализација али се и то, изгледно, треба да реши у најскорије време.

    Одговори