Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
22. август 2017. у 05:23
vojislav ananić
Угриновци
Историјат развоја села Угриновци тешко се може приказати када се располаже са мало података, али трагајући по архивима, и у разговору са старим мештанима села, ипак у неку руку може сазнати и пратити развој Угриноваца као места, које се зачело давно, развијало и живело својим животом.
На тлу Војводине, у њеној раној историји наилазимо на разна племена која су била и битисала, али сеобом Словена и доласком Мађара на њено тле, издиференцирао се однос у даљем развоју и току историје, и то је битан фактор развоја Војводине у којој кулминирају Словени и Мађари, те се од тада може пратити ток свега што се је одигравало на тлу данашње Војводине.
Наш проређени живаљ ојачао је своје редове након две сеобе Срба, под патријархом Арсенијем 3. Црнојевићем – Чарнојевићем и патријархом Арсенијем 4. Јовановићем – Шакабендом. То су преломни тренуци који су од великог историјског значаја, а самим тим су условили даљни опстанак српског живља и његов развој у Војводини кроз бурне токове историјских збивања.
По старим хроникама и записима Срем је био подељен на 13 властелинстава, њима су господарили претежно немачки и мађарски грофови, па и српска властела која је била у служби бечког двора и Пеште.
Зна се да је земунско властелинство имало у 1730. години 22 села око Земуна која су улазила у посед тог властелинства, између осталих и Угриновци и Керек, засеок у угриновачком атару, као и Сакуле. Чак се и данас у угриновачком један крај назива Керешац а и Сакуле. Међути, Керек се преселио у Угриновце, а један део у Батајницу и Војку. Постоји историјска дилема за насеље Сакуле, да ли су пресељени или расељени у Банат, јер га под истим именом налазимо у Банату.
Први пут Угриновци су забележени 1702. године као засеок, а 1713. године насеље. Ипак, поред свих записа ранијих и каснијих записа аутора постоји и усмено народно предање о настанку села. Прича се наиме да је постојао властелин, који се звао Угрин, и који је поседовао замак на добру на ком је управљао то датира 1702. године, а место на коме се налазио замак са одбрамбеном кулом, народ и данас назива ’’Шанчине’’. Замак са кулом био је грађен по средњовековним фортификационим плановима, те је око куле било дубоких канала са водом, тако да и данас постоје развалине куле, и трагови канала који су опасивали замак. Оно је по томе властелину Угрину добило име Угриновци. Постоје и друге верзије о настанку имена села, али су врло непоуздане, најверодостојнија је ова прва, те је као такву треба прихватити.
Већ у 1756. години визитатор карловачке епархије помиње у јеном свом извештају да у Угриновцима постоји дрвена црквица Св. Георгија, док се већ 1788. године према Мати Косовцу помиње грађена црква на ком се налази данас. Косовац је дао опис иконостаса у самој цркви, али ипак се сматра црква морала бити готова још 1783. године, јер постоје подаци који говоре о већ формираној црквеној општини, која је исте године закључила уговор са Аксентијем Марковићем за израду резбарија на иконостасу, а 1787. године Михајло Радосављевић даје коначну верзију иконостаса, док су 1788. године сви радови на унутрашњим декорацијама у цркви већ били у завршној фази. О том постоје записи шематизма православне цркве у библиотеци српске патријаршије у Београду на страни 277.
По ондашњем обичају градова и села, где је била црква ту је ницала и школа. По записима и подацима тадашњим, зна се да је отворена тривијална школа 1761. године, у којој се поред званичног немачког, ушио и народни српски језик. Карактер немачке тривијалне школе се губи. Основна школа постаје чисто народна школа, а настава се одвија на српском језику.
Село Угриновци налазећи се у пространој сремској равници било је изложено и стално угрожено од подземних вода и пролетњих поплава, и тек 1910. године прокопан је први канал, а тек касне 1931. године завршено је са одводњавањем и мелиорацијом земљишта.
Од тада мештани почињу да се баве са интензивном пољопривредом, као и сточарством. До тада пољопривредне парцеле обрађивале и сејало се на не поплављеном земљишту, а претежно су се бавили ловом и риболовом, као и сточарством где је земљиште дозвољавало и где је било испаше за стоку.
Исушивањем подводног тла, мештани су се почели нагло бавити земљорадњом, тако да је и сточарство узело великог маха и поред тога сто су се велике парцеле налазиле у рукама великих богаташа који нису били у самом селу, већ поједини мештани села почињу да јачају свој земљишни и сточни фонт, те постоје подаци да се велике парцеле обрадивог земљишта налазе у рукама појединих мештана села, те на тај начин мештани парирају великим земљопоседницима и полако почињу да их потискују.
Такво стање траје све до 2. светског рата и победе социјалистичке мисли у новој Југославији. Победом и стварањем нове власти издиференцирали су се и поставили нови услови за даљи рад сељака и њихов живот на селу.
Земља велепоседника је национализована, безземљаши који их је био велик број, добили су земљу те су могли на сопственој земљи раде и привређују интензивније и у агрокултури и у сточарству што им је био вековни сан.
И на крају кроз овај кратки можда и недоречени историјат нашега малог и напаћеног села, које је пропатило од првог свога постанка и кроз даљни ток његовог развитка, а нарочито док је село било под јурисдикцијо Беча и Пеште, у свим тим кобним и судбоносним данима у 1. и 2. светском рату, непријатељска војска иживљавала, пљачкала, харачила и затирала мирно становништво, а, када су сељаци свесно одлазили у логоре смрти, у смрт и борбу за једно боље сутра, када је скоро преко 50% популације од укупног броја становника оставио своје животе у борби и логорима на знаним и незнаним местима – је резултат имена свих оних уклесаних на хладном камену споменика, а на нама је да онима који долазе и стасају оставимо још боље сутра, јер то захтеаа историјат, настанак постојања и битисања овог нашега малог села.
Извор: Интернет
29. август 2017. у 08:56
vojislav ananić
Историја насеља Борча досеже чак од XV века
Објављено 21. авг 2012. у Историја/Историјат од Ваш Лоби
И док многобројна насеља Београда нису ни постојала, Борча је била општина… А ово је дугачка историја Борче.
Подручје града Београда на левој обали Дунава једно је од најплоднијих реона Србије. Настањује га око 150.000 житеља.
И поред раније веома неповољних услова за живот због честих поплава, постоје трагови људи који датирају још из бронзаног и гвозденог доба, у околинама данашњих Борче и Крњаче. Најстарија позната ритска насеља су Борча и Овча.
Краљ Жигмунд у Борчи у XV веку
Тренутно се у раду анализирају досадашња сазнања о околностима и хронологији предаје Београда краљу Жигмунду након смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године.
На основу неискоришћених дипломатичких извора, утврђује се да је Београд прешао у руке угарског краља већ крајем септембра или почетком октобра, дакле месец дана раније него што се до сада сматрало. Промене у хронологији предаје Београда сагледане су у светлу тадашњих тешких околности услед османске инвазије на Србију. У таквој ситуацији, нови српски владар Ђурађ Бранковић није могао да одуговлачи са предајом престоног града, што је била обавеза преузета у Тати 1426. године.
Краљ Жигмунд је током друге половине септембра 1427. године логоровао у Борчи, што уједно представља и најстарији до сада познати помен насеља.
У XVI веку први записи
У писаним историјским изворима идентификују се још почетком 16. века, али су морали постојати и у времену пре доласка Турака. У пописним тефтерима Темишварског санџака из 1554. и 1566-1569. године, уписана су и „острва“ насеља Борча и Овча, која су већ 1537. припадала мулковним добрима смедеревског санџакбега Мехмеда Јахјапашића.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ И: Новогодишњи обичаји, вера и традиција код Срба
И поред тога што не располажемо пописима из 1554. године, може се на основу других података утврдити да је Борча у ово време била насељена српским живљем. Село је са Београдом било повезано скелом која је пристајала на Дунаву, поред јеврејске махале. Она је служила не само као веза измећу ова два насеља, већ и као место где се вршио прелаз у Банат на путу за Темишвар.
Као вакуфска добра, Борча и Овча спомињу се и 7. новембра 1706. године у једној потврди из које се види да је тада дошло до спора између темишварске и београдске војске око права на главарину ових села. Решавањем спора, села Борча и Овча плаћала су главарину темишварској каси.
Мапе – Alt Borcsa – Borcsa
Борча се спомиње и у време ратних дешавања између Аустрије и Турске 1683-1739. Током напада Аустрије на Београд 1693, помиње се да је 50 београдских трговаца пребегло у Борчу и тамо наставило трговину. После Карловачког мира, Борча се нашла у турској граничној зони због чега су је Турци посебно добро утврдили.
Пожаревачким миром Борча је припала Аустрији у чијем саставу ће остати све до 1918. године. Село је порушено и запаљено између 1742. и 1752. године, због обавезе Аустрије преузете београдским миром да поруши сва нова утврђења, а и због куге која је тада владала. Тада се угасило и село Овча, па их нема на попису из 1753. г. Током друге половине 18. века овдашњи атари су сматрани пустаром и издавани су у закуп. Од 1770. ово подручје је укључено у војну границу а 1794. основано је граничарско село Стара Борча.
29. август 2017. у 08:58
vojislav ananić
КАЛУЂЕРИЦА
О настанку Калуђерице и првим становницима мало се зна због недостатка историјских података. Најстарије податке садрже турски порески пописи(дефтери). Први од дефтера у коме се помиње Калуђерица састављен је после турског запоседања Београда 1521. године. Калуђерица се у тим пописима водила као “мезра” што значи “пустоселина”, а не село. Према предању, у Бубањ потоку је постојао манастир, а неке калуђерице су живеле у селу, те по њима село добија име које се до данас одржало.
По званичним подацима из 2011. године у њој има 10.775 станова и 26.904 становника, а незванично чак 50.000!
29. август 2017. у 09:00
vojislav ananić
БАРАЈЕВО
Територија данашње општине Барајево била је насељена још у преисторији. Прва насеља у Барајеву и његовој околини појавила су се још пет хиљада година п.н.е. Највеће неолитско насеље било је баш у Барајеву, простирало се на простору од око 100 хектара и данас је познато под називом Кремените њиве. Остала неолитска насеља су знатно мања, а налазе се на територијама данашњих села Велики Борак, Баћевац, Мељак, Вранић, Бождаревац.
У историјском периоду барајевски крај насељавала су илирска и келтска племена. Највеће своје насеље Илири су имали у самом Барајеву, а поред тога већа илирска насеља налазила су се у Вранићу, Мељаку, Бељини, Лисовићу, Рожанцима, Великом Борку, Бождаревцу и Баћевцу. Око средине 4. века п.н.е. у Барајеву је живело и келтско племе Велики Скордисци, којима се приписује и оснивање Сингидунума.
У првом веку нове ере Римљани постају апсолутни господари Балканског полуострва. Самим тим и крајеви Барајева долазе под римску власт. На атарима скоро свих данашњих барајевских села постојала су римска насеља и то: у Мељаку, Вранићу, Баћевцу, Гунцатима, Шиљаковцу, Великом Борку, Бождаревцу, Бељини, Лисовићу, Манићу, Арнајеву и Рожанцима.
У шестом и седмом веку барајевске крајеве почињу да насељавају Словени. Међутим, археолошки докази о присуству Словена у овим крајевима могу се са сигурношћу пратити тек од 9. века. Словенска насеља постојала, као и римска, у атарима скоро свих села данашње барајевске општине, с тим што су словенска насеља била знатно мања и сиромашнија од римских. Барајевски крај у средњем веку мењао је често своје господаре. Најчешће су се око околине Београда борили тадашњи и данашњи суседи Срби и Угари (Мађари).
Године 1521. после више безуспешних покушаја, нови турски султан Сулејман Величанствени осваја Београд. Турци, пре свега из финансијских разлога, организују први катастарски попис Београда и околине 1528. године. Овај и каснији турски пописи представљају драгоцено сведочанство о барајевским селима, јер се тада сва барајевска села први пут помињу у писаним историјским изворима. У овом и каснијим турским пописима помињу се села:
– Арнајево
– Барај (данашње Барајево)
– Баћојевац (данашњи Баћевац)
– Бељина (у 18. веку за време аустријске окупације јавља се под именом Билена)
– Бождаревац (у неким пописима помиње се као Бождаровац)
– Борак (данашњи Велики Борак)
– Вранић
– Гунцат или Гунцад (данашњи Гунцати)
– Островица (данашњи Лисовић, у 17. веку забележено и као Лепосовик)
– Махинић (данашњи Манић)
– Хмељак (данашњи Мељак, у 17. веку јавља се и као Мелиако)
– Рожаница (данашњи Рожанци)
– Шиљаково (данашњи Шиљаковац)
Турци су господарили овим крајевима све до 19. века, са кратким прекидом од 20 – ак година када су у 18. веку барајевски крајеви потпали под власт Аустрије.
Почетком 19. века почиње борба за национално ослобођење Срба, а 19. век представља и најславнији период барајевске историје, период који је изнедрио и такве личности попут: кнеза Симе Марковића, Милисава Чамџије (Велики Борак), Павла Поповића, Лазара Поповића (Вранић), Павла Сретеновића (Лисовић) Драгића Горуновића (Барајево-Глумчево брдо). Управо су устаници из Барајева, пре свих кнез Сима Марковић и Милисав Чамџија, били међу првима који су 1806. године ушли у ослобођену београдску варош. Београд се тада нашао у српским рукама после безмало четири века туђинске власти. Колико је барајевски крај у том периоду био значајан сведочи и податак да је у селу Велики Борак 1805. основана прва српска влада названа тада Правитељствујушчи совјет. Приликом реорганизације Совјета 1811. године кнез из барајевског краја Сима Марковић постао је први српски попечитељ касе народне (министар финансија).
Двадесети век донео је два велика рата. Многи барајевци оставили су своје животе на бојиштима Цера, Колубаре, албанских планина, солунског фронта, Кајмакчалана, Ниша итд. У Другом светском рату ни Барајево није заобишао братоубилачки рат, па су се тако барајевска села поларизовала на ,,партизанска“ и ,,четничка“. Други светски рат је оставио велике последице, многа су села попаљена, а становништво масовно изгинуло. Барајево је коначно ослобођено 10. октобра 1944. године.
Године 1955. покретањем комуналног система формирана је општина Барајево коју су чиниле насеља: Барајево, Баћевац, Бождаревац, Гунцати и Лисовић. Истовремено је формирана и општина Бељина са насељима: Бељина, Рожанци, Манић и Арнајево. Већ 1957. године општина Бељина са својим насељима припаја се општини Барајево. Три године касније 1960. године у састав општине Барајево улазе и насеља Вранић и Мељак, који су до тад припадали општини Умка, као и Велики Борак и Шиљаковац који су припадали расформираној општини Степојевац. Тако је коначно 1960. године коначно формирана и територијално организована садашња општина Барајево.
Извор: Интернет
29. август 2017. у 18:55
vojislav ananić
ВРАЧАР
Занимљива историја Београда би лако могла бити енциклопедија у неколико томова, али ми ћемо вам овде давати само залогаје оног најзанимљивијег, овај пут ћемо писати о Врачару.
Постоји мноштво прича и препричавања о томе како су разни делови Београда, па и Врачара добили имена. Наравно, мало ових података је историјски документовано, стога нам остаје да нагађамо и верујемо у приче које нам се можда највише допадају и имају смисла. Прво што треба напоменути је да се простор под називом Врачар уопште није налазио на месту данашње општине. Врачарем се звао део око садашњег Ташмајдана, стога се често бркају чињенице да су мошти светог Саве спаљене на Врачару, када су заправо спаљене управо на Ташмајдану, јер је то била једино узвишење одакле се дим могао јасно видети. Име “Врачар” настало је захваљујући чињеници да се дуж данашњ врачарске општине простирао цариградски друм, на чијим су ободима обитавали цигани и нудили своје услуге, јер их Турци нису пуштали у град. Тако се дуж пута могло наћи за свако понешто, а између осталог су ту биле и гатаре које су прорицале судбину, илити врачале, па је одатле и потекао и данас актуелни назив, Врачар.
На крају, према неким изворима као што је сајт града Београда, име данашње београдске општине можда потиче и од синтагме „врапчија поља“, јер је много врабаца било настањено управо овде (ова теорија некако најгоре држи воду). Делови унутар саме општине такође имају називе:
Што се Чубуре тиче, име је посматрано као својеврсна мистерија, док се новинари и историчари нису одментули у авантуру да пронађу значење. Опште је знање да је на месту данашњег Булевара ослобођења протицао плитак поток, и постоје теорије да је назив Чубура настао од турског назива за плитак мутан поток, али наш народ се често изговара турцизмима када не уме да објасни порекло речи, тако да ово објашњење ваља узети с резервом. Можда би најобјективније било рећи да име долази из ромског језика, јер су углавном они насељавали овај простор крајем 19. века. Чубурски поток је, као што смо већ напоменули, био плитак и мутан, стога је овде чиста, пијаћа вода била велики проблем, али су се Роми досетили и на извору посадили велико буре без дна и тако омогућили пуно буре чисто воде у свако доба. Такво високо буре на ромском се зове „учобуро“, а Срби су поједноставили изговор па је тако и настала данашња Чубура.
• Мањеж Мањешки парк корене свог имена има у речи француског порекла „манеге“ што значи коњичка школа која је била ту средином 19.века, у време владавине кнеза Михаила, а затим је замењена управо зеленом површином (Водич кроз Београд Љубице Ђоровић).
• Грантовац је предео Врачара који се простире дуж Његошеве улице, а добио је име по америчком конзулу Едварду Гранту који је овде изградио своју резиденцију, а затим је око ње почео да се формира нови крај Београд, са мноштвом расторана и кафана. Овај назив више није у честој употреби (туристичка публикација Градес ЦЦ).
• Насељу Црвени крст је ненадани кум био Глигорије Возаровић, први српски књижар и издавач. Веровао је да нашао место где су спаљене мошти светог Саве, па је решио даг а својим доприносом обележи и ту је 1847.године подигао велики дрвени крст, кога су звали Возарев крст, као и цео крај око њега. Крст је неколико пута пропадао и бивао обновљен, све до 1933. када је друштво Свети Сава на истом месту подигло камени крст црвене боје. Име се поново залепило за тамошњи кварт и данас носи име Црвени крст (туристичка публикација Градес ЦЦ).
• Градић Пејтон илити занатски центар Врачар настао је пре нешто више од 40 година, када су београдске занатлије почеле да окупљају своје радионице у овом комплексу у облику саћа, по дизајну архитекте Ранка Радовића. И данас овде можете наћи разне дућане готово заборављених заната, као што су ручне израде кандила, као и дувачи стакла. Политика пише да је овде и даље једно од боемских четврти Београда, где многи Чубурци долазе да диване и уживају у духу прошлог века. Ту се може наћи и кафана „Чубура“, једна од ретких преживелих од легендарних кафана које су некада биле главно обележје Врачара. Ту је и џез клуб Риф, у коме се петком и суботом можете опустити и попити пиће у необичном (истина, помало оронулом и пренатрпаном) амбијенту уз блуз и џез. Чини се да Пејтону већ неко време истиче рок трајања, али овде свеједно и даље можете пронаћи понешто занимљиво, ако ништа друго, онда добар роштиљ, јединствене сувенире и карактеристичарн дух Врачараца који овде живе и раде.
• Прича о настанку Централног гробља прилично је туробна и сведочи о тешким временима којима је био подвргнут не само Врачар, него и цео Београд. Са овом причом није упознато много Београђана, нашли смо је малтене као фусноту у једном од текстова на сајту општине Врачар. Наиме, за време Другог светског рата, када се већ увелико шапутало о крају рата и сви су почињали лакше да дишу, десио се необјашњиви масакр који никада није добио ваљано објашњење. Енглески, савезнички бомбардери су током прелетања преко пријатељске територије Београда из неког суманутог разлога избацили читав товар бомби директно на чубурски крај. Овај дан, 30.април 1944. године, у аналима је забележен као Крвави Ускрс. У бомбардовању је погинуло око 2000 људи, и у сврху њиховог сахрањивања, основано је Централно гробље. Постоје нагађања да је на бомбама писало “Срећан Ускрс” , али нико засигурно не зна шта се догодило и зашто, јер су документа запечаћена.
• Кафане су једно од главних обележја Врачара (мада би се слободно могло рећи и читавог Београда), али су овде кафане установе, начин живљења, могло би се рећи. Према неким изворима, прве кафане отворене у баш у Београду. У последњим деценијама 19.века Врачар, особито Чубура, било је стециште кафанског живота, који је подразумевао много више од карираних столњака и најпогоднијих поза за селфи. Кафане су у једном периоду били културни епицентри, места где сте могли сусрести утицајне и познате личности из српске историје, у кафани Коларац је одржан први икада сајам књига, сви новитети света који се све више захуктавао ван српских граница некако су увек своје место прво налазили у механама тадашњице. Очигледна је спрска склоност ка дивањењу и бескрајном испијању кафа (чему су прве кафане и служиле, отуда и назив) и разглабању у испразним темама, па и данас на Врачару имамо кафане коју можда нису одржале сјај својих предака (као Кикевац на пример), али се и даље колико-толико достојанствено држе. Трандофиловић (Невесињска 2, са погледом на Макензијеву), Чубура (у градићу Пејтон) и Соколац (у Максима Горког 43) можда су најбољи представници послератне кафанске традиције, и овде можете наћи српску трпезу и дух, а неким вечерима чак и живу музику, као и сталне посетиоце Врачарце којима је кафана увелико дража кућа од сопствене.
• Подаци који се могу наћи и на самом Мекдоналдс сајту је да је управо на Славији у марту 1988. отворен први Мекдоналдс ресторан у југоисточној и централној Европи, а тај Мек је на истом месту и данас, заједно са још десетином истоимених расторана свуда по Београду. Само годину дана након отварања, овај Мек успео је постао светски рекордер са преко два милиона услужених гостију.
• Израз Митићева рупа звучи као неко гротло улаза у пакао, и ово место већ деценијама прате свакојаке приче о проклетствима које је бацио Влада Митић на сопствену земљу која му је одузета од комунистичке странке која је ступила на власт након Другог светског рата. Прича каже да је Митић, врло имућан и сналажљив трговац, ту планирао да изгради своју робну кућу, али да га је ратна напаст омела и никада за то није ни добио прилику. Дуго након тога (након што је бачено проклетство, како Београђани кажу), земља није могла бити коришћена, ма какви да су јој намене биле, све се изјаловило. Коначно су инвеститори и амбициозне индивидуе одустали, а власти су на помен овог места и даље слегале раменима и у Митићевој рупи није било ничег сем брисаног простора. Ту је неко време био постављен велики метални контејнер у коме је живело двадесет Рома који су избегли са Косова, али на крају је и то померено (БГ Инфо). Данас се чини да је клетва скинута, или је барем попустила, па се на укрштању улица Краља Милана и Београдске, на самом улазу у кружни ток Славије шепури дечије игралиште, прилично добро опремљено и сигурно за српске стандарде. Овде можете доћи и да само поседите и натопите се сунчевим зрацима и надате се да ће вас проклетство, ако је икада и постојало (не само као изговор лењих власти), заобићи.
Извор: Интернет
30. август 2017. у 12:43
vojislav ananić
ЛАЗАРЕВАЦ
Историјат Уочи Берлинског конгреса, када је Србија стекла независност, Лазаревца још није било, а данашње оближње село Шопић имало је статус варошице. Још од 1846. ту је било седиште колубарског среза, а према попису из те године, Шопић је имао 95 кућа и 578 становника. Крај се, иначе, брзо развијао због близине Београда и све веће трговине са не много далеком Аустријом.
Сунчани брег Збеговац, изнад Шопића, својим положајем привлачио је и староседеоце и досељенике. Ове друге Шопићани су звали јабанцима, јабанџијама или јабанлијама. На њему је 1858. године саграђена прва кућа па се њен власник Негован Недељковић из Шопића може сматрати утемељивачем будућег града. Две године касније, кућу подиже и Раја Рајић, такође из Шопића. На Збеговцу затим, једна за другом, ничу нове грађевине са занатлијским и трговачким радњама, кафанама, задругама. Како овај процес одмиче, јача и жеља за „осамостаљењем“. Новоафирмисани а све бројнији трговци и занатлије са Збеговца због тога постају трн у оку варошанима из Шопића. Но, повратка нема. Безимена насеобина на Збеговцу постаје весник и носилац друштвеног прогреса; 1882. добија здравствену задругу, пошту и телеграф. Иако још без имена, будући Лазаревац је од 1885. седиште среског суда. Стичу се, дакле, услови да се жеља преточи у званичан захтев.
И тако су се, на Лазареву суботу, 24. априла 1887, окупили „брђани Збеговца“ и Скупштини Краљевине Србије са свога збора упутили молбу да им се додели име али и статус општине. У Шопићу је тада било седиште среза па су се његови челници успротивили настојањима „оних са брда“. Другим речима, обратили су се Скупштини Краљевине да не прихвати оно што се са Збеговца тражи.
Две године касније, Народна скупштина збеговачки захтев прослеђује Министарском савету. Повољна је околност што се те, 1889. године, обележава пола миленијума од Косовске битке. И тако, у част кнеза Лазара Хребељановића, насеље на Збеговцу добије његово име и постане – Лазаревац, а све то забележио је 28. јуна 1889. у „Српским новинама“ њихов уредник, познати новинар Пера Тодоровић.
Исте године, у новоименованом Лазаревцу, почела је да ради прва школа. Шест година касније, 1895, Лазаревчани успевају да се седиште среза колубарског из Шопића пресели у њихово насеље. Но, комшије се још „не предају“. Остало им је још да „сепаратистима са Збеговца“ онемогуће да се моле Богу у цркви у Шопићу. И док тај спор није превазиђен, Лазаревчани су за религиозне потребе и дужности користили цркву у Петки.
Као среско место – управно и привредно средиште читавог краја и раскрсница путева ка Београду, Руднику, Атранђеловцу и Посавини, Лазаревац непрестано напредује и повећава број становника. Почетком XX века томе доприноси и новоизграђена железничка пруга Ваљево-Младеновац. Стиже и први лекар, почиње да ради апотека… Постепено се гасе околне мале општине а лазаревачка остаје као једина у околини.
После Другог светског рата, 1955. године, гаси се колубарски а настаје лазаревачки срез који траје само две године па улази у састав ваљевског. Нова историја и нови успон Лазаревца почиње 1971. године када лазаревачка општина постаје део београдског региона, то јест једна од општина главног града Србије и тадашње Југославије. Седам година пре тога, на заседању Сталне конференције југословенских градова и општина одржане 1964. године у Подгорици, тадашњем Титограду, Лазаревац је добио статус града.
Одлике овог краја, повољне климатске карактеристике, плодно земљиште, обиље воде и речних токова, богатство биљног и животињског света од прастарих времена чиниле су га погодним за живот људи који су овде и оставили трагове постојања у прохујалим миленијумима и столећима.
• Постоје археолошки налази из старијег каменог доба али су, на подручју лазаревчке општине, много богатији они из неолита који указују на присуство људи винчанске културе а она је, пре око седам хиљада година, била најраспрострањенија култура на пространствима тадашње Европе. Керамички предмети винчанског стила пронађени су на њивама Араповца и Миросаљаца, као и на Стубичком вису. На присуство праисторијских људи указују и многи гробови на локалитетима у Рудовцима, Лукавици, Барошевцу.
• Предмети из бакарног доба откривени су у Великим Црљенима и Араповцу, а зна се да су у вековима који претходе новој ери овде били настањени прастановници Балкана – Трачани па потом келтска племена Скордисци.
• Доласком Римљана при крају старе и почетком нове ере, у овај крај стиже и винова лоза. Војници Флавијеве легије, чије је седиште у Београду, а дужност да бране границе империје, по окончању војничке службе дуге 40 година, као неку врсту пензије, овде добијају земљишне поседе и граде своја насеља. По неким тумачењима, име села Араповца изведено је из римске речи која се може превести као „ислужен“, „истрошен“. Настају потом бурна времена, смењују се најезде Хуна, Гепида, Сармата, источних Гота, Авара… Сви долазе и пролазе, а у VI веку стижу Словени који ту трајно и остају, првих столећа под управом Византије – источног дела у међувремену подељеног Римског царства.
• Следи период када је и колубарски крај под Угрима – Мађарима, чији га краљ Ладислав IV 1284. године, заједно са Мачвом и Београдом, уступа свом зету Драгутину. Тада су ова подручја први пут под српском влашћу, што се, после Драгутинове смрти, одржало и за живота његовог брата краља Милутина.
• Када је турска војска са Сулејманом Величанственим 1521. заузела Београд, цела Србија па и колубарски крај постају део отоманског царства, најпре као Смедеревски санџак а потом као Београдски пашалук што, са краћим прекидима у временима када Аустријанци привремено потискују Турке, траје све до друге половине XIX века. Ратови, пустошења, налети куге, сеобе и зулуми – одреднице су ових столећа. Када незадовољство српског народа најављује устанак, дахије настоје да га спрече познатом сечом кнезова. Међу првим, погубљен је кнез Станоје Михаиловић Главаш из Зеока. После непуне деценије слободе извојеване Првим српским устанком, Колубарци су спремни да се боре и под вођством Милоша Обреновића, а припреме за устанак извршене су у Рудовцима и Вреоцима.
• У Првом светском рату, Лазаревац и околина били су поприште чувене Колубарске битке вођене од 16. новембра до 15. децембра 1914. године. Сјајном победом српске војске над знатно бројнијим противником, агресор је натеран на повлачење преко Саве, Дрине и Дунава. За мање од три недеље погинуло је око 28 хиљада аустроугарских и око 22 хиљаде српских војника. Најкрвавије борбе вођене су око висова Човке и Врачег брда. На овом другом погинуо је вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић. После трогодишње аустроугарске окупације, Лазаревац и околина ослобођени су 31. октобра 1918. Уочи Другог светског рата, изграђена је у Лазаревцу спомен-црква Светог Димитрија са костурницом у којој су сахрањени посмртни остаци војника погинулих у овом крају за време Колубарске битке, јединствена по том што у вечном боравишту, једни крај других, почивају пали браниоци и припадници агресорове армије.
• Дан после шестоаприлског бомбардовања Београда 1941. године, бомбама су засути Лазаревац и помоћни аеродром у његовој близини. Убрзо су стигли окупатори од којих је Лазаревац ослобођен 19. септембра 1944.
• Индустријализацијом и интензивном експлоатацијом угља у деценијама после Другог светског рата Лазаревац и околина из темеља мењају лик и постају средина од битног значаја за свакодневни живот и развој читаве Србије.
Извор: Интернет
30. август 2017. у 16:36
vojislav ananić
Дорћол
Име Дорћол потиче из турског језика и буквално значи „четири пута“ (дöрт – четири, yол –пут), то јест „раскрсница“, а раскрсница о којој је реч некада се налазила на углу данашњих улица Цара Душана, Краља Петра и Дубровачке, а представљала је важну трговачку везу између Турске, Аустрије, Бугарске и Млетачке републике. Занимљиво је споменути да Београд није једини који има Дорћол, већ и један турски град на Медитерану носи исто име, које је такође по једној давној раскрсници путева између Истока и Запада.
Још од античких времена, Дорћол је представљао значајан део Београда, па се и највећа римска колонија у региону налазила у рејону око Студентског парка и данашње Васине улице, управо тамо где почиње Дорћол. И дан данас неке улице, попут Узун-Миркове и Краља Петра, чувају правоугаони облик овог римског насеља израђеног у првом веку нове ере.
Много векова касније, Дорћол је наизменично падао у турске и аустријске руке, што се одражавало на његову структуру и архитектуру. Тако се, на пример, најстарија кућа у Београду, саграђена тридесетих година 18. века налази у улици Цара Душана број 10, а потиче из времена Аустријанаца, док су Турци Дорћолу у аманет оставили Бајракли-џамију, једину која није срушена након што је 1867. целокупно турско становништво напустило Београд, као и низ грађевина у оријенталном стилу попут данашњег Музеја Вука и Доситеја у Господар Јевремовој 21, где је некада била смештена и прва велика школа у Србији.
Споменимо и то да се на Дорћолу налазила и чувена Чукур-чесма где је почео сукоб између Срба и Турака што ће касније довести до потпуне независности Србије; да је Гаврило Принцип ишао у Прву београдску гимназију која се тада налазила у Цара Душана број 13; да је у улици Браће Југовића било седиште прве српске владе из 1806. године; да се код данашње Прве гимназије налазила Видин-капија, једна од четири турске капије којим се улазило у Београд; да је боемска четврт Скадарлија неизоставни део Дроћола; да су на њему живели Доситеј Обрадовић, Карађорђе, Никола Пашић, Ђура Јакшић, Меша Селимовић, Стеван Мокрањац, Слободан Јовановић и многи други.
Извор: Интернет
30. август 2017. у 16:37
vojislav ananić
КАЛУЂЕРИЦА
Насеље Калуђерица налази се на подунавском делу шумадијске греде, југисточно од Београда. Припада општини Гроцка и има катастарску површину од 932 ха.
Од центра Београда, Теразија, Калуђерица је удаљена 12 километара.
Кроз северни део насеља, развођем на Шугавцу, пролази пут Београд – Смедерево, а југозападним делом аутопут Београд Ниш. Кроз Калуђерицу протиче поток Баре који извире између Голог и Стојиног брда, а усекао се између узвишења Шугавац на североистоку и Голог брда, Бандере и Кариног брда на западу, југозападу односно југу.
Ово насеље (дуго се називало Стара Калуђерица) први пут се помиње у турским тефтерима 1528. године као село које има шест домова. Само две године касније већ има 28 домова и по броју становника налази се одмах иза Умчара и Лештана, највћаих села грочанске општине.
Прво досељавање у Калуђерицу везује се за крај XVII века, а досељеници су из Левча и источне Србије (Мусићи и Веселиновићи), а потом из околине Прилепа Анђелковици. Према предању, у Бубањ потоку је постојао манастир, а неке калуђерице су живеле у селу, те по њима село доби име које се до данас одржало.
Извор: Интернет
31. август 2017. у 05:03
vojislav ananić
ЗЕМУН
Ретко погодан природан положај на реци, издигнут на лесни и тако обезбеђен од поплава, привукао јеврло рано праисторијског човека који се настанио на њему. Трагови најстаријег насеља у Земуну пронађени су на Гардошу, на месту данашњег гробља. Ово насеље потиче из раног неолита, и то из времена његове најстарије културе у Подунављу.
Људи, носиоци културе овог времена, становали су у земуницама – јамама. Према остацима материјалне културе може се говорити о општем ступњу културног развитка човека тога времена и може се са релативном сигурношћу утврдити да су први становници Земуна основали своја насеља и у њима живели у времену око 4500-3000 п.н.е. Ову културну групу сменила је култура средњег и млађег неолита. Људи ове културе настањивали су данашњи Гардош. На граници данашњег земунског православног и католичког гробља могу се видети прилично јасно пресечени подови њихових кућа које су страдале у пожару.
Ову културу на подручју Срема смењује око 2000 п.н.е. баденска култура, која међу првима употребљава бакар при изради оружја и оруђа. На земунском Гардошу је једно од највећих и најдуготрајнијих насеља ове културе на територији Срема.
Следећа култура на овом подручју је вучедолска. Земунска Прегревица је била место где је ова култура заживела. О томе сведоче археолошки налази нађени на обали Дунава.
Прво насеље на месту данашњег Земуна, о коме можемо више рећи, је келтски Таурунум. На основу података у античким изворима сматра се да је ово насеље подигнуто око 85. године п.н.е. Ово се насеље налазило на данашњем Гардошу обухватајући гробље и касније средњовековне цитаделе. У низу освајачких ратова које су Римљани водили да би покорили илирско-келтска племена и после угушивања тзв. Панонског устанка 12. године н.е. развија се Таурунум као антички град. Тако је утврђено најстарије римско насеље на платоу гардошког брега. Свој коначни изглед и највећи значај добио је Таурунум као град пристаниште. Седиште дунавске римске флоте. У доба касне антике Таурунум је већ утврђена лука и трговачки град на главном друму који води ка новооснованом Константинопољу. Као такав био је изазов за многе освајаче, да би га Хуни почетком 5. Века оштетили и опљачкали. Крајем 8. века дошло је до владавине Франака над Сремом и тако се на месту античког Таурунума јавља нови франачки топоним Mallevila , а затим словенски назив Землин , што значи земљан-земљани град (прва половина 9. века), који је већ у вези са настањеним Србима и владавином Бугара који су из Срема потиснули франачку власт.
У 11. и 12. веку кроз Земун су пролазили учесници Другог и Трећег крсташког похода. У истом периоду повлачећи се из Београда, Мађари су од камења разрушене београдске тврђаве утврдили земунски град. Тридесет година касније, византијски цар Манојло Комнин заузео је Земун, наредио да се сруше његови зидови и камен поново узида у београдске бедеме.
После девет година Земун заузимају Ромеји и руше га. У 16. веку Земун стиче новог непријатеља. Турци га пљачкају и пале. Године 1456. турска војска опседа Београд, а код Земуна хришћанска флота пробија препреку од турских бродова повезаних ланцима и у најкритичнијем тренутку под вођством Јанка Хуњадија стижу у помоћ Београду. После победе над Турцима, услед ратних недаћа, у Земуну је завладала куга која је покосила многе становнике. Жртва ове емидемије био је и Јанко Хуњади. Будући да је Хуњади становао у средњовековном утврђењу, кулу је народ назвао ”Кула Сибињанин Јанка”.
Године 1522. Турци нападују Београд и султан наређује смедеревском санџак-бегу да заузме Земун. Од тада, Земун се налази на територији сремског санџака.
Пустошење и ратни вихори аустријско-турских ратова, крајем 17. и почетком 18. века завршени су Пожаревачким миром 1718. године. Тада је Аустрија коначно добила Земун и задржала га све до краја Првог светског рата и до пропасти своје царевине. Доласком аустријске власти прилике у Земуну се мењају. Муслимански живаљ бесповратно одлази на југ, а раније разбегло хришћанско становништво се враћа на своја огњишта. Поред староседелаца Срба, Земун сада насељавају и немачке занатлијске породице. Ушавши у састав Аустрије, Земун и села у околини постају посед породице Шенборн ( Sch ö nborn ). Године 1730. отворена је врло значајна земунска установа (Контумац) главна пропусна и санитарна станица за робу, путнике и пошту и споредна станица за свакодневни промет. Кад је Београдским миром (1739) граница између Аустрије и Турске устаљена на Дунаву и Сави, нагло је порасла важност овог краја. Године 1746. укинута је властелинска управа
и сва насеља југоисточног Срема ушла су у оквире Војне границе, а погранични Земун постаје слободан војни комунитет с уређеном управом (Магистрат). Године 1789. када су Аустријанци од Турака преотели Београд, историјски архиви бележе једну занимљивост. Београд је једном у својој историји био ”под Земуном”, тј. земунски градоначелник је био и управник Града Београда.
Будући да је у 18. и 19. веку био станица на копненом трговачком путу Беч-Цариград, Земун тада постаје важно трговачко место. Нажалост, 1842. године укинут је чувени земунски Контумац, што је задало тежак ударац земунском привредном напретку.
Земун лежи на тачки у којој се спајају раскрснице светова, запада и истока. Зато становници Земуна тога времена говоре неколико језика. Године 1871. после преуређења државе под називом Аустро – Угарска, Земун добија статус слободног града с изборним градоначелником. Нешто касније укинута је Војна граница и Земун постаје средиште образованог среза.
Године 1873. град је повезан железничком пругом с Европом, а затим, преко Београда с Истоком. Ова веза повећала је промет и оживела привреду, која се огледа у отварању радионица, првих фабрика, парних млинова, првих банака, савремених хотела, обнављању грађевинског фонда, уређивању улица, копању првих артеских бунара (1892) и увођењу електричног осветљења (1901).
Последњих дана I светског рата, 5. новембра 1918. године, у Земун је ушла српска војска и град је у границама формиране Државе Срба, Хрвата и Словенаца. Он се све више повезује с Београдом. Године 1934. изграђен је мост на Сави и Земун је административно припојен Београду. У његовом саставу налазио се до ратне 1941. године.
Становници града су марта 1941. године осудили споразум са Силама осовине. Био је то повод за агресију на Југославију. Дана 12. априла Земун је окупиран и заведена је власт Немаца, убрзо и органа марионетске Независне државе Хрватске. Исте године у граду се јављају први облици отпора, а од средине 1942. године почињу оружани сукоби припадника антифашистичког покрета у селима југоисточног Срема. Борбе против окупатора вођене су без прекида и поднесене су велике људске и материјалне жртве. Два дана после ослобођења Београда, 22. октобра 1944. године, у Земун су ушле јединице Народноослободилачке војске и Црвене армије.Земља опустошена ратним разарањима се полако обнављала, а Земун је израстао у значајан индустријски центар, нарочито у области привреде, пољопривреде и фармацеутско-хемијске индустрије. Истовремено, Земун постаје и значајан просветни и научни центар. Осим основних и средњих школа у Земуну се млади образују на Пољопривредном факултету, као и на Вишој медицинској школи, Вишој машинској школи и Вишој школи унутрашњих послова.
Од 1945. године Земун је градска општина Београда.
ИЗВОР: Интернет
14. септембар 2017. у 07:42
vojislav ananić
ЖАРКОВО
Подожај. — Ово је село на заравњеној ПЉОШТИ, која се поступно спушта према раввици Макишу, а с обе стране јаруге Провалије чији поток тече у Макиш. Од Београда је удаљено 7 километара.
Сава само при надоласку, када прелије насип, који иде кроз Макиш, плави ливаде сеоске.
У средини јаруге има два извора (чесме), са којих пије воду готово пола становништва овога села. Један је извор, звани Провадија, при свршетку истоимене јаруге у Макиш: служи за пиће, а њиме и наводњавају баште, којих има при завршетку јаруге. Близу села је и доста јак извор Реаиште, чија се вода употребљава за пиће и наводњавање башти, којих ту има доста. Вода је у свима тим изворима доста јака. У селу има и бунара (око 10 . али се вода пије само из 4. Изван села има још неколико познатих извора. Жешљиковац ’/4 сах. далеко од села, а поред лазаревачког друма, појавио се пре 4 године и био је врло јак, али је трајао свега 3 месеца, а сада му се готово u место не зна. Бела Вода !0 мин. далеко од села, а поред друма лазаревачког. Некада је вода у томе извору била тако јака, да се са даљнне 1 сах. чуло, како тече; али је са еестанком шуме у многоме опала, ма да је извор доста јак, служи за nehe и за заливање башти. Бунарић пред механом, на друму лазаревачком. Тај извор има везе са извором Провалијом. Кад се у Провалији затвори једна рупа, онда Бунарић ослаби. Змајевац на западној страни од села, далеко 10 мин. Вода је у том извору најбоља, те се и један део становннштва, коме је ближи извор Провалија, служи водом са овог извора. Око села има још десетак иаворчиКа, који се по некад јављају. Од њих је најјачи Пејчина Вода пола сах. далеко од села на путу у Београд.
Земља, паша и шума. — Становници имају доста аемље за о6рађивање, а подељена је у два потеса, један на јужној, а други на северној страни, један засејан кукурузом, а други житом и то се сваке године редовно мења. Највише место вове се Баново Брдо, у једном, а Петлово Брдо, у другом потесу.
Пашњака има доста: Алуге — на југоисточној страни од села, Једек — на северозападној у Макишу. Сви су пашњаци општинска својина. Шуме има мало и то: на источној страни млада, храстова шума, а на јужној је стара, такође храстова али је ретка. Земља је за обрађивање доста родна. Једној поро- дици, да умерено живи, потребно је: 5—6 хектара земље и да има заједничке паше као данас.
Тип. — Жарково спада у ред села збијенога типа. Куће су дуж главног пута, који кроз село води, као и поред сокака, који на пут — главну улицу — излазе. Најближе су куће 4—5 м., а најудаљеније 50—100 м. У близини су куће издељених задругара, који су од појединих зграда у двору (на пр. од штале или др.) начинили кућу. Разређеније су куће при окрајцима села.
Село пма заселак Чукарицу, далеко од села, идући ка Београду, за s/4 сах. хода. Од пре неколико година почела се нагло ширити и сада изгледа као варошица; у њој има око 400 становника, већином раденика. У Жаркову има око 260 кућа, а на Чукарици око 30 к.
Станови, — Само њих неколико (4 — 5) имају ван кућа на општинској утрини станове, у којима држе стоку. Код стоке је обично слуга, а млеко доносе кућама.
Име. — Жарково је прозвато по некоме Жарку, јер се раније помиње као Жарково Село. Прича се, да је Чукарица прозвата по некоме Стојку Чукару, који је био из Београда и ту дуже времена држао механу.
Старине. — Ван села постоје два селишта у репишкој јарузи : једно с једне, а друго с друге стране јаруге. Ту је било село Репиште. Више Беле Воде има трагова од зидина, одакле cу сељаци вадили, веле и римску циглу. Ту су налазили и златне новце. Изгледа, као да је ту била каква варош.
Извор: ОКОЛИНА БЕОГРАДА, АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА РИСТЕ Т. НИКОЛИЋА