Презимена Дрнишке Крајине (Слободан Зрнић, 2023)

Дрнишка Крајина углавном заузима простор плодног Петровог поља, између планина Свилаја, Промина и Мосећ, а на чијем је западном ободу настао град Дрниш. Кроз поље протиче ријека Чикола, која је низводно од Дрниша усјекла кањон. Дрнишка тврђава (Градина) подигнута је изнад самог улаза у кањон (брину) и у њеном подножју је касније настао град. У Дрнишку Крајину се сврстава и дио Загоре најближи Дрнишу (простор јужно од Мосећа) и област Промине (између Промине и ријеке Крке) са Миљевцима (између Чиколе и Крке).

Становништво Дрнишке Крајине, како српско, тако и хрватско, махом је херцеговачког поријекла. Досељено је након турских продора и освајања крајем 15. и почетком 16. вијека. Претпоставља се да је Дрниш пао у турске руке 1522. године, заједно са Книном и Скрадином, али села Бречево (Мирловић Поље) и Суховаре (Баљци) на истоку Петрова поља, евидентирана су у турским дефтерима још 1497/1498. године (А. Јаковљевић, Н. Исаиловић, 2020). На опустошена подручја око Дрниша досељавано је православно становништво из источне и римокатоличко из западне Херцеговине. Могуће да је понеко преостао од старијег хрватског чакавског становништва, али то би био занемарљив проценат. Исто тако су у ранијем периоду документовани Власи у Далмацији који су долазили из источних крајева, па је упитно да ли је могао неко преостати и од њих. У сваком случају, почетком 16. вијека било је масовно досељавање православаца из источне Херцеговине (која је обухватала и дијелове данашње Црне Горе), по којима су до краја вијека села Кричке, Баљци и Мирловић добила своје нове називе. По римокатоличким Ружићима из западне Херцеговине, настао је назив села Ружић. Цјелокупно православно и римокатоличко становништво унутрашњости Далмације која је била под османском влашћу, називано је у млетачким документима Власима тј. Морлацима. Они су се ширили јужније, на подручје Загоре, гдје су били територијални спорови Млечана и Турака, па су тако као турски поданици документовани “Власи”  Мириловићи, Радоњићи и Војинићи. Од римокатоличких Радоњића су Чавлоглави, по којима је село Чавоглаве добило име (почетком 18. вијека записивано у римокатоличким матичним књигама као Чавлоглаве). Такође је Умљановић добио назив по Умиљеновићима (тако је записивано село почетком 18. вијека). За Кричке, које су добиле назив по православној свештеничкој породици Кричка, која потиче од племена Крича (око Дурмитора), нарочито има трагова православља у 16. вијеку, пошто су пописане калуђерице на турским дефтерима и записани попови у млетачким документима. Анализирањем личних имена у турским дефтерима из 16. и почетка 17. вијека, може се закључити која су села била православна, а која римокатоличка. По том питању стање је било врло слично вјерском-националном саставу у 20. вијеку.

У 17. вијеку одвијали су се ратови између Млечана и Османлија (Кандијски и Морејски рат), што је утицало и на миграције становништва. Током Кандијског рата (1645-1669) много људи је пребјегло у приморје, јер су стали на страну Млечана, а у Шибенику се појављује српско/православно становништво управо са подручја Дрниша. У Шибенику су већ били православни Грци досељени као војници, поморци и трговци са млетачких територија у Грчкој, а Срби временом од њих преузимају црквену организацију. Територије у залеђу, па тако и Дрнишка Крајина, након Кандијског рата остале су под османском влашћу, а тек 1683. године, пред почетак Морејског рата, територију коначно преузима Млетачка република, када је локално становништво прешло на њихову страну и заратило против Турака. У Морејском рату је Дрнишка Крајина дефинитивно постала дио Млетачке републике, све до 1797. године, када је пала у аустријске руке. Око 1690. године десио се нови талас досељавања становништва из западне Босне, с подручја Гламоча и Јања. Млечани су преко ускока склапали договоре с њима да напусте турску територију и населе се на опустошена подручја Далмације. Посљедње организовано пресељавање било је у првој половини 18. вијека, када су Млечани са својих територија у приморју Црне Горе (Црмница) преселили у град Дрниш неке породице, вјероватно заслугом у рату са Турцима. Тако су досељени Петрановићи и Петричевићи из Глухог Дола, Андрићи и Његуши. Сва каснија појединачна досељавања била су из околних крајева (из Далмације), а таквих случајева је мало и односе се претежно на град Дрниш (трговци, занатлије).

У навођењу презимена по насељима говориће се о православцима и римокатолицима, а логично је да се то односи на Србе и Хрвате. У млетачким документима из прошлости су сви заједно записивани као Морлаци (Власи). Ипак, римокатолички бискупи из 18. вијека у својим списима јасно наводе Србе у Далмацији и разликују их од Грка и Бугара, што се може прочитати на сајту Ватиканске библиотеке. Срби су Хрвате у свом крају звали Буњевцима, а тај назив је документован у прошлости и односи се на римокатоличко становништво које се из Херцеговине селило у Далмацију, па касније Лику, а на крају је населило и Војводину (Бачку). Од 1832. године неки православци са дрнишког подручја постали су унијати тј. гркокатолици, али су се временом враћали на православље, све до Другог свјетског рата, када су потпуно нестали. Неколико породица унијата је прешло на римокатоличку вјеру, а то се десило у насељима у којима су католици били већина. Податке о томе прочитати у чланку Унијати у Далмацији (1832-1942).

Линкови према насељима Дрнишке Крајине:

ДРНИШ

ЖИТНИЋ

КРИЧКЕ

МОСЕЋ

СЕДРАМИЋ

РУЖИЋ

БАДАЊ

СИВЕРИЋ

ТЕПЉУХ

БИОЧИЋ

МИОЧИЋ

ШТИКОВО

ПАРЧИЋ

КАЊАНЕ

КАДИНА ГЛАВИЦА

ОТАВИЦЕ

ГРАДАЦ

БАЉЦИ

МИРЛОВИЋ ПОЉЕ

КЉАКЕ

ЧАВОГЛАВЕ

УМЉАНОВИЋ

ТРБОУЊЕ

ЛИШЊАК

ВЕЛУШИЋ

НОС КАЛИК

ПРОМИНА И МИЉЕВЦИ

Напомена: У списковима презимена по насељима не налазе се она која су стигла тек у  20. вијеку (најчешће из оближњих села).

Извори:

• Подаци из периода турске владавине преузети су из књиге “Петрово поље у врелима османског раздобља (1528-1604)”, Александар Јаковљевић и Невен Исаиловић, 2019. год.
• Подаци о презименима са дрнишког подручја која су у 16. и 17. вијеку стизала у Шибеник, а записана у млетачким документима, преузети су из радова Кристијана Јурана – “Морлаци у Шибенику између Ципарског и Кандијског рата”, 2015. год. и “Стари и Нови становници Шибеника и његових предграђа у другој половици 17. и почетком 18. стољећа”, 2016. год.
• Остали, тј. већински подаци су добијени из истраживања аутора чланка (матичне књиге и млетачки катастри).