Требиње и околна села

56 коментара

1. 20. август 2017. у 06:53

   vojislav ananić

   Хотањ

   Хотањ је међу брдом Градином и Обориштем. Живе воде нема. Старе чатрње су: Сарајуша и За Селом. Навих чатрња има 12. Земље у пољу су: Побрђи, Шенокоси, Баре, Нугленице, Нугли, Веговци. Подгребнице. У брду су: јаришта, Забрежнице, Милобраћа Њиве; Равни Подови, Виноградине, Врти, Подворнице, Локве, Кућишта, До и Залокавје. Брда су већином гола. Брдо је све издељено још за време турске управе. Стоку напасају по странама око села.
   Куће — свега 13 — су на окупу. Раније су имали стаје у Жуковици, а данас су тамо неки из Хотња који су се населили, и то је сада засебан заселак. У селу су три гробља: 1) Тројићи, 2) Лазаревићи и Рагужи и 3) Павловићи, Катићи и Перићи. Rao објашњење томе наводе да је један Јањић заклао једно женско дете Катића.
   Данас у селу живе само католици. Сви славе Никољдан. П а в ловићи (2 к.) су најстарији род у селу, један од најстаријих родова у Чарићима. Старином су из Црне Горе (из Бјелопавлића). Дошли су наводно пре 300 година и то због тескобе, пошто су се намножили, а пре тога су овамо долазили са стоком као на »траварско мјесто«. Пре су се звали Прчки, јер је неки предак био срдит кар прчица на дубу. Има их и другде по Херцеговини.— Катићи (4к.): Однекле дошла жена Ката са мушким и женским дететом. Неки Лазаревић- Јањић закоље то женско дете, а мушко се после по мајци Кати прозове Катићем Има их насељених у Аладинићима и у Мошевићима.
   — Тројићи (3 к.), раније Зеленпуховићи. Прича се: имао Павловић момка (слугу) а Лазаревић »момкуљу« (слушкињу), па се њих двоје загледали и она родила жушко дете, које су после прозвали Брајиловић, а доцније Тројић. — Л а з а р е в и ћ и (2 к.) су одавна ту. Презиме Јашић је старије и били су га добили по некој Јањи, а Лазаревићима су прозвани по неком Лазару, који је био врло чувен. — П е р и ћ (1 к.) је дошао из Дубраве за зета у Катића, пре 50 година.— Рагуж (1 к.) се доселио из Крушева код Стоца, пре 50 тодина.

   ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.

   Одговори

2. 20. август 2017. у 07:27

   vojislav ananić

   Хутово

   Поједини делови села су ивицом дна широке увале између брда Жабе, Нина и Трештенице. Лети се сељаци служе водом из врела Врутка, које је украј поља, а зими из чатрња, којих има 43. Локве су две: Горња и Доња Локва. Земље у пољу су Карасовице, Бан Поље, Загрмнице,, Језерци, Калабуше, По(т)плочници, Голобријег, Растуше, Рупе, Љубетенице, Камени, Главице и Сметлишта. У брду су Пријепојнице, Врти, Башче и др. »Горе« има по оградама и по странама Жабе и Нина. Брдо је раздељено још за време турске управе. Стоку напасају по странама изнад села.
   Село је разбијеног типа, а дели се на махале: Долови, Зграда, Рашевићи, Пријевор или Доње Село, Мфамор, Навијала и Запоље. У селу је 45 кућа. Око 1925 настала је око железничке станице група дућана и зграда, те се отада тај део назива и Чаршија, иначе је то 3апоље. Махалу Долови, најдоњу у селу, засновали су они који су после деоба излазили из »села«. Црква св. Ивана Крститеља је на осами, на средини насеља. Око цркве је заједничко гробље за читаво село, па се ту сахрањују и они који су одатле удаљени по 4—5 км, раније су се сви сахрањивали на Црквинама. Садашња црква у селу саграђена је 1907.
   Повише села, на месту Црешеци је велики и чувени Хаџибегов град. (На том мосту било је и римско утврђење, ГЗМ 1890, 165 и 268.) Украј поља, на месту Заблатак, је Хаџибегов јаз. То је била нарочита ограда од камена са вратима на средини, а служила је за хватање лопрвске рибе гаовице. »Грчких плоча« има на Црквини и др. Прича се да је на’ Црквини некада била црква. Много’ је гомила како у горњем делу села тако и испод села. На Градини изнад Превиша је нека гомила и зидови.
   Од ранијих становника села Солде су изумрли, а Надаждини су се отселили у Бјелојевиће. За њих се прича, да су удавили једно дете у чатрњи и да им је за крвнину отишла сва земља. Гргуровићи су отишли у Сливно код Метковића. Прича. се да су они после доласка Турака имали три харача и да су били толико богати и угледни да су ишли босанском везиру у сватове. Али, мало по мало,’ прилике су се измениле и’ они су отишли у Сливно, а у селу је од тог рода остао само један старац са женом. Он беше за нешто позајмио 500 гроша од Малога бега, деде Хаџибегова, те му бег кидисао за паре. А како није имао да врати, једном ће му Раич: »Дај Ми Велику Њиву, ево ти 500 гроша, па се одужи бегу!« — »Не дам, не«, одговори Гргуревић, »зло сам био с њом, а без ње би било још горе!« До неколико иза тога, бег му притисне земљу, а старац пређе у Сливно.
   Данас у селу живе само католици. Сем Вукорјепа, који славе Никољдан, сви остали у селу славе Лучиндан. — Р а и ч и (7 к.) се сматрају староседеоцима, они су најстарије »племе« у селу; Има их и другде по Херцеговини, али им је матица у Хутову. — М у с т а пићи. (14 к.) ćy се доселили с Ошанића повише Стоца. Раније: су се звали ‘Бурђевићи. За њих се прича: када је Турчин до 104 године после Косовског боја заузео Херцеговину, онда је побегаб с Ошанића, а за избеглицама је ишао турски »хелчија« и устављао народ да не бежи, него нека остане и ради и нека даје Богу божије а цару царево, да им они ништа неће, »Хелчија« сустигне Мустапића на Хутову и ту га заустави. — Коњеводи (10 к.) су старином из Црне Горе. Стоку су изгонили преко лета на планину Јахорину. Једном њихова девојка Вида прала хаљине на језеру, на Јахорини, а некакав »балија« налети пут ње да јој нанесе срамоту, а она га дочека и убије пратљачом посред чела, Њезини, чим су то чули, покупе своје па побегну одатле и настане се у Хутову, где су убрзо подгојили доста стоке и стекли свега. Имали су лепог јахаћег коња (»јахалицу«), па je једноме било жао да га јаше, те га је више водио за собом, те му говорили: »Ха, ето онога што коња вода!« Тако су га прозвали Коњевод. Неки од Коњевода се отселир у Бурмазе, и тамо су их сада 4 куће, а један пре 100 година отишао у Столац. Они у Бурмазе су после куге. — В у к о р ј е п и (5 k.) су се доселили’ из Постољана у Невесињу. Пре су се звали Савићи и били су православни.— Матићи (3 к.) су прешли из Дубравице, а иначе су једно »племе« са Матићима у Броћанцу. Даљим су пореклом из поповског села Дубљана, где их још има. — Маслаћ (1 к.) се је доселио из Храсна, Иначе су Маслаћи врло стари досељеници из Риђана. — Б о ш к о в и ћ и (1 к.) су дошли из Дубрава. — П р и в и ш и ћ (1 к.) се доселио из Превиши а старином је из Риђана. — Радић (1 к.) се доселио из Веље Међе. — Цоно (1 к.) се је доселио из Попратнице, пре 10 година, за трговином. — Бутиган (1 к.) се доселио из Градца за трговином. Сви су Бутигани, где год их има, расељени из Папратнице.
   Немају завета, али сваке године држе мису на Врутку.

   ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.

   Одговори

3. 20. август 2017. у 07:34

   vojislav ananić

   Хутов

   Поједини делови села су ивицом дна широке увале између брда Жабе, Нина и Трештенице. Лети се сељаци служе водом из врела Врутка, које је украј поља, а зими из чатрња, којих има 43. Локве су две: Горња и Доња Локва. Земље у пољу су Карасовице, Бан Поље, Загрмнице,, Језерци, Калабуше, По(т)плочници, Голобријег, Растуше, Рупе, Љубетенице, Камени, Главице и Сметлишта. У брду су Пријепојнице, Врти, Башче и др. »Горе« има по оградама и по странама Жабе и Нина. Брдо је раздељено још за време турске управе. Стоку напасају по странама изнад села.
   Село је разбијеног типа, а дели се на махале: Долови, Зграда, Рашевићи, Пријевор или Доње Село, Мфамор, Навијала и Запоље. У селу је 45 кућа. Око 1925 настала је око железничке станице група дућана и зграда, те се отада тај део назива и Чаршија, иначе је то 3апоље. Махалу Долови, најдоњу у селу, засновали су они који су после деоба излазили из »села«. Црква св. Ивана Крститеља је на осами, на средини насеља. Око цркве је заједничко гробље за читаво село, па се ту сахрањују и они који су одатле удаљени по 4—5 км, раније су се сви сахрањивали на Црквинама. Садашња црква у селу саграђена је 1907.
   Повише села, на месту Црешеци је велики и чувени Хаџибегов град. (На том мосту било је и римско утврђење, ГЗМ 1890, 165 и 268.) Украј поља, на месту Заблатак, је Хаџибегов јаз. То је била нарочита ограда од камена са вратима на средини, а служила је за хватање лопрвске рибе гаовице. »Грчких плоча« има на Црквини и др. Прича се да је на’ Црквини некада била црква. Много’ је гомила како у горњем делу села тако и испод села. На Градини изнад Превиша је нека гомила и зидови.
   Од ранијих становника села Солде су изумрли, а Надаждини су се отселили у Бјелојевиће. За њих се прича, да су удавили једно дете у чатрњи и да им је за крвнину отишла сва земља. Гргуровићи су отишли у Сливно код Метковића. Прича. се да су они после доласка Турака имали три харача и да су били толико богати и угледни да су ишли босанском везиру у сватове. Али, мало по мало,’ прилике су се измениле и’ они су отишли у Сливно, а у селу је од тог рода остао само један старац са женом. Он беше за нешто позајмио 500 гроша од Малога бега, деде Хаџибегова, те му бег кидисао за паре. А како није имао да врати, једном ће му Раич: »Дај Ми Велику Њиву, ево ти 500 гроша, па се одужи бегу!« — »Не дам, не«, одговори Гргуревић, »зло сам био с њом, а без ње би било још горе!« До неколико иза тога, бег му притисне земљу, а старац пређе у Сливно.
   Данас у селу живе само католици. Сем Вукорјепа, који славе Никољдан, сви остали у селу славе Лучиндан. — Р а и ч и (7 к.) се сматрају староседеоцима, они су најстарије »племе« у селу; Има их и другде по Херцеговини, али им је матица у Хутову. — М у с т а пићи. (14 к.) ćy се доселили с Ошанића повише Стоца. Раније: су се звали ‘Бурђевићи. За њих се прича: када је Турчин до 104 године после Косовског боја заузео Херцеговину, онда је побегаб с Ошанића, а за избеглицама је ишао турски »хелчија« и устављао народ да не бежи, него нека остане и ради и нека даје Богу божије а цару царево, да им они ништа неће, »Хелчија« сустигне Мустапића на Хутову и ту га заустави. — Коњеводи (10 к.) су старином из Црне Горе. Стоку су изгонили преко лета на планину Јахорину. Једном њихова девојка Вида прала хаљине на језеру, на Јахорини, а некакав »балија« налети пут ње да јој нанесе срамоту, а она га дочека и убије пратљачом посред чела, Њезини, чим су то чули, покупе своје па побегну одатле и настане се у Хутову, где су убрзо подгојили доста стоке и стекли свега. Имали су лепог јахаћег коња (»јахалицу«), па je једноме било жао да га јаше, те га је више водио за собом, те му говорили: »Ха, ето онога што коња вода!« Тако су га прозвали Коњевод. Неки од Коњевода се отселир у Бурмазе, и тамо су их сада 4 куће, а један пре 100 година отишао у Столац. Они у Бурмазе су после куге. — В у к о р ј е п и (5 k.) су се доселили’ из Постољана у Невесињу. Пре су се звали Савићи и били су православни.— Матићи (3 к.) су прешли из Дубравице, а иначе су једно »племе« са Матићима у Броћанцу. Даљим су пореклом из поповског села Дубљана, где их још има. — Маслаћ (1 к.) се је доселио из Храсна, Иначе су Маслаћи врло стари досељеници из Риђана. — Б о ш к о в и ћ и (1 к.) су дошли из Дубрава. — П р и в и ш и ћ (1 к.) се доселио из Превиши а старином је из Риђана. — Радић (1 к.) се доселио из Веље Међе. — Цоно (1 к.) се је доселио из Попратнице, пре 10 година, за трговином. — Бутиган (1 к.) се доселио из Градца за трговином. Сви су Бутигани, где год их има, расељени из Папратнице.
   Немају завета, али сваке године држе мису на Врутку.

   ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.

   Одговори

4. 20. август 2017. у 07:48

   vojislav ananić

   Чаваш

   Село лежи на североисточној страни поља, на старој плавини. Жива вода Губеровина не може да подмири све потребе становништва и сељани се обично служе кишницом из чатрња. Старе чатрње су: Сефуша и Гмиздуша, а нових има 26. Земље у пољу су: Подувац, ЈТивојке, Ораси, Мрдићи, Црнаве и Коњско. У брду и око кућа су: Долови, Долине, Поушљевине, Вишњевје, Маџаруша и Селимовина, Брдо је потпуно голо. Стоку напасају по пољу после жетве и по странама изнад и око села: Савица, Бијеле Влаке, Пуховац, Бетин До и Градина.
   Село се дели на махале по родовима, а куће у њима су на окупу. Свега су у селу 34 куће. Црква је заједничка за Чаваш, Дврсницу и Opaшje и у близини Орашја. Испод села је православно гробље за православне и католике. Само православни Милошевићи имају своје засебно гробље.
   Прича се да је на Градини био неки стари град. Познају се неке Омеђине.
   Од ранијих становника ових села Буквићи су отишли на Побрђе. Прича će да их је билр пет брата. Један отишао у кириџилук. Како код куће није било ни једног мушкарца него само стара мајка, дође један харачлија и поче да плени и одабира боље бравче. Прво је прихватио за овна звонара, а мајка не да. Он потегне за овна, а она за звоно и тако неколико пута док не дође један син. Чим је он то видео, насрне на харачлију и закоље га. Као крвнину они плате 90 рала земље. И сада се зна за гроб тога харачлије, који се зове Мустафин гроб. Муслимани Сефе су имали своје млине на Лишци и сада се познају рушевине старих млина.
   Православни. Милошевићи (10 к., раније Петковица, сада Јовањдан) су старином Никчевићи из Риђана. Има их исељених и у Дабарском Пољу. — Милетићи (4 к., Арханђеловдан) су пореклом из Дврснице, од војводе Милете, чија кула тамо још стоји. — М и х и ћ и (2 к., Јовањдан) су старином Томићи из Храсна. — М и ј а вићи (1 к., Никољдан) су дошли из Грмљана. Од Мијатовића су Банђури. — Мичете (2 к., Никољдан) су пореклом из Храсна. Верује се да су Мичете, Буквићи, Мадони, Ђоге, Марковићи и Комади по Г. Храсну сви један род и пореклом од Денда из Храсна.
   Католици. Боре (9 к.,. Митровдан) су дошли из Мајкова у Далмацији. За њих причају: За време Дубровачке републике, Боре су имали врло лепу девојку. Код њих дошао неки властелин из Дубровника, и кад је угледао ту лепу девојку, хтао је пошто-пото да је имадне у рукама и пошаље по њу гајету (лађу). Боре нису смеле не дати му девојку, коју је требало послати у заковану сандуку, јер се властелин бојао да је не обљубе морнари. Али како им се тада окотила кења, они наместо девојке закују у сандук пуле. Властелин је уочи доласка гајете приредио велику: гозбу и весеље и на гозбу je био позвао све своје пријатеље да виде какву је набавио лепотицу себи за уживање. Кад дође гајета, пренеше и отворише сандук, а из њега зарева пуле. Властелин, посрамљен, пун срџбе, одмах пође пут Мајкова да побије Боре. Међутим, Боре су већ били побегли у Чаваш. — Паламете (3 к., Митровдан) су се доселили пре 120 година из Равног на земљу Сердаревића. — Скарамуце (2 к., Митровдан) су дошле из Равног пре 100 година. — Б а ш а д у р и (1 к., Митровдан) су такође из Равног. Има их и у Мјостару. …

   ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.

   Одговори

5. 20. август 2017. у 07:51

   vojislav ananić

   ЧАРИЋИ

   Мали предео између Хутова, Требимње и Далмације зове се Чарићи. По том пределу има много мањих села и заселака. Сва та села и засеоци су заклоњени у увалама, међу брдима, те изгледају као какви хајдучки збегови. Та села уопште нису на отвореним местима као остала поповска села, па да би могла да се виде издалека. Удаљени су једно од другог во V4 до V2 сата хода. У Чариће спадају ова села и засеоци: Прапратница, Хотањ, Жуковице,Броћанац, Подгојница, Дубравица, Радетићи, Гopњи и Доњи Зелениковац, Горњи и Доњи Дријен.

   ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.

   Одговори

6. 20. новембар 2017. у 08:14

   Војислав Ананић

   ЛУКА ЋЕЛОВИЋ (1854-1929)
   велики добротвор Београдског универзитета

   Биографија

   Лука Ћеловић родио се у засеоку Придворцима код Требиња, на Светога Луку 18(30) октобра 1854. године. Још као дечака, родитељи су га послали у Бања Луку код очевог пријатеља Јована Пиштелића, да служи у трговини. Бања Луку напушта 1871. године и одлази у Брчко код стрица Јована Ћеловића да ради у његовој трговачкој радњи. У Брчком се и завршава школовање Луке Ћеловића али не може са сигурношћу да се утврди да ли је имао два или четири разреда основне школе.
   Као осамнаестогодишњи младић, Лука, 1872. године долази у Београд. Његов земљак, архимандрит Нићифор Дучић, помогао му је у проналажењу посла и сместио га, као помоћника, у трговину Радосављевића и Игњатијевића. Када је пукла невесињска пушка, односно избио херцеговачки устанак 1875. године, Лука се, као добровољац, враћа у родну Херцеговину. У борбама са Турцима био је лакше рањен, али се брзо опоравља и у својој чети наставља борбу. Пошто и Србија објављује рат Турској, добровољци из Херцеговине враћају се у Београд, са њима и Лука, па наставља војевање у оба српско – турска рата, 1876. и 1877 – 1878. године.
   По завршетку рата Лука почиње самостални посао. Његови земљаци, познати београдски трговци Паранос и Крсмановић, помажу му при отварању радње. Трговао је житом, шљивама, храном. У почетку је пословао са својијм бившим газдама а касније са трговцима из Пеште и из Трста. Напорним радом, штедљивошћу, одлучношћу, бистрином, проширује посао и постаје угледни трговац.
   Иако релативно још млад човек, Ћеловић је увидео да је за Кнежевину Србију потребно да удружи домаћи капитал како би се задовољиле потребе трговине за кредитом, па оснива 1882. године Београдску задругу. Све до своје смрти био је на челу задруге и његова је заслуга што је ова задруга заузела једно од најугледнијих места међу тадашњим новчаним заводима. У своје време, задруга је давала зајмове Београдској општини, па чак и држави.
   Од 1912. године, Лука је члан Управног одбора Народне банке Кнежевине Србије. Нарочито се мора истаћи његов пожртвовани рад на спасавању имовине Народне банке за време Првог светског рата. Ћеловић прати новац Народне банке до Солуна а потом га, лађом, преноси у Марсеј. У Марсеју Народна банка притиче у помоћ избеглицама а Лука Ћеловић је за то време њен дежурни члан.
   Лука Ћеловић је стару Савамалу, део града око железничке станице који је изгледао запуштено и по коме се за време поплава, у не тако далекој прошлости, саобраћало чамцима, претвори у отмен, модеран део града. Прво је подигао своју кућу у улици Краљевића Марка бр. 1, па луксузну палату Београдске задруге, затим, за оно време, огромну палату Бристол. Урадио је и велики, леп, прави европски парк чије је одржавање свакодневно надгледао.
   Мало школован, више самоук, Ћеловић је ценио знање, школу и науку. Још 1911. године, у свом првом тестаменту, оставио је све своје имање Београдском универзитету јер је видео да је приватна помоћ драгоцена при оскудици средстава за научни рад и школство. Своју намеру о оснивању Задужбине Луке Ћеловића – Требињца, београдског трговца, саопштио је ректору Универзитета крајем децембра 1925. године, изразивши жељу да се оснивање задужбине објави на дан Светог Саве, 27. јануара 1926. године. Тога дана је тадашњи ректор Универзитета Павле Поповић прочитао Основно писмо о оснивању Задужбине. У њему Лука захваљује пријатељима на саветима и услугама који су му помогли да стекне свој иметак и благодари Србији у коју је дошао као нејако дете из Требиња, у којој је целог века радио и стекао богатство. Приход Задужбине трошиће се и употрбљавати за научне потребе и циљеве Универзитета.
   Вредност његове имовине износила је тада око 30 милиона динара.
   Библиотека Луке Ћеловића, после његове смрти, смештена је у Универзитетску библиотеку, и као посебна библиотека, носи ознаку ПБ 6.
   После Дугог светског рата, дошло је до национализације зграда које је Лука Ћеловић оставио Универзитету, један део је претворен у студентски дом. Тај део је Универзитет, сматрајући да није подесан за ову намену, разменио са предузећем Металсервис за станове.

   Одговори

7. 3. јануар 2018. у 13:56

   Војислав Ананић

   О Требињу

   Требиње је најужнији град Републике Српске и Босне и Херцеговине. Налази се у долини ријеке Требишњице, на тромеђи БиХ, Црне Горе и Хрватске. Надморска висина урбаног дијела града је око 275м. Географска позиција 42° 42′ Н и 18° 20′ Е. Налази на значајној раскрсници путева, а удаљено је од Дубровника 27 км, од Мостара – 115, Бања Луке -360, Никшића – 70, Подгорице – 120, Херцег Новог – 38, Сарајева – 230, Београда – 480 км.
   Данашња општина Требиње заузима простор од 904 км². Према последњим процјенама, Требиње има око 32000 становника, од чега, више од 75% живи у урбаном дијелу општине. На територији града налазе се три гранична прелаза: два са Црном Гором (према Никшићу и Херцег Новом) и један са Хрватском (према Дубровнику).
   Подручје града је веома богато природним потенцијалима (умјерена клима, вода, сунце, вјетар, љековито биље и др.) који још увијек нису довољно искориштени. Привреда града Требиња највећим дијелом се ослања на електро-енергетски сектор и једним дијелом на прерађивачки сектор. У посљедње вријеме се даје предност интензивном развоју пољопривредно-прехрамбене производње и развоју туристичке понуде и предузетништву у туризму, пошто град за ове двије гране има значајне компаративне предности у односу на друга мјеста и недовољно искориштене потенцијале.
   Богато културно-историјско наслеђе, клима и повољан географски положај, значајно су утицали да у пројекцији будућности и развоја Требиња, туризам заузме посебно, стратешко мјесто. Нарочиту пажњу бројних туриста, осим градског језгра изграђеног у медитеранском стилу, привлачи и специфичан ботанички и угоститељски комплекс, који твори шеснаест стољетних платана.
   Љетну башту, јединствену на простору читаве бивше Југославије. Ту је и војна утврда с почетка 18. стољећа, данашњи Стари град, или Кастел, са својим уским уличицама, волтовима, капијама, и старинским каменим здањима, Осман-пашином џамијом, Музејом Херцеговине, бројним кафићима и бутицима.
   Требиње, на двоје, дијели Требишњица, најдужа понорница у Европи. Ријека необичне љепоте и чистоће. На њеној десној обали у Полицама, поред Перовића (Арсланагића) моста смјештена црквица, крај које је сахрањен требињски жупан Грд. Властелин Грд лежи под најстаријим познатим стећком у читавој БиХ.
   У Требињу и његовој околини су и неки најпознатији средњевјековни манастири. То су: манастир Светог Петра и Павла у Црнчу, односно Петровом пољу, Завала на ободу Поповог Поља, Тврдош са сједиштем Захумско-Херцеговачке и Приморске епархије. Манастир Дужи (удељен 12 км од града) био негдашње сједиште Епархије, а у 19. вијеку сједиште устаничког штаба Луке Вукаловића и Мића Љубибратића.
   У Градском парку смјештен је Саборни храм Светог Преображења Господњег. У Мостаћима је Црква Светог Климента, значајан културно историјски споменик. У самом срцу града, налази се католичка катедрала, изграђена почетком 20. војека. У дну Петровог поља налази се Павлова пећина, својеврсно стјециште ходочасника и мјесто гдје је,према предању, Свети Павле, на свом путу за Рим, једно вријеме проповиједао.
   На Црквини изнад Требиња налази се, по љепоти већ чувена, Херцеговачка Грачаница, задужбина Бранка Тупањца, ктитора и извршитеља Дучићевог тестамента. У овој цркви, према Дучићевој жељи, почивају пјесникови земни остаци. У Поповом пољу, у Мркоњићима, недалеко од Требиња, на темељима родне куће светитеља и чудотворца Светог Василија Острошког и Тврдошког, стоји новоизграђени храм.
   У Полицама, у Бранковини, налази се једна од најбоље очуваних средњевјековних кула у Херцеговини- Кула Бранковића, тврђава дједа или оца Вука Бранковића. Градске обале Требишњице спајају три моста – два камена и једам бетонски. Најстарији је мост Перовића (Арсланагића) – дјело необичне архитектонске вјештине и љепоте.
   На путу за Билећу је манастир Добрићево, вриједан споменик културе са фрескама које су, највјероватније, или дјело последњег великог византијског живописца Георгија Митрофановића, или неког од његових најбољих ученика.
   Туристичку понуду града допуњују излетишта надомак града – Јазина, Убла, Ластва, Студенац, бројни ресторани са љетним баштама, хотели (Платани, Леотар…), мотели и други смјештајни капацитети. Значајну улогу у промоцији Требиња као туристичког центра има Туристичка организација општине, која је, кроз сарадњу са невладиним сектором, реализовала низ пројеката значајних за туристички идентитет Требиња.
   Историјска ретроспектива града Требиња свједочи да је Требиње одувијек важило за културни центар на предијелу данашње Истоцне Херцеговине. Богато културно наслиједе, бројни културни и историјски споменици, широка културна традиција и савремене културне тенденције спајају се у јединственом амбијенту Града Требиња, у све познатијем Дуцицевом завјештању „Требиње – град културе“.
   Континуираним развојем свега онога што је генерацијама остављено на цување и улагањем у модерне облике културног живота, град Требиње је и данас препознатљиво по својим бројним културним садржајима који свједоце о континуираном историјском развоју Требиња.
   Још од времена када смо га називали Травунија, па до данас када се зове Требиње, може се реци да је наш град задржао дух прошлости. Двије велике империје, Турска и Аустроугарска, оставиле су Требињу вјецне подсјетнике на периоде када се град, упркос турбулентним историјским токовима и догадајима, оцувао и одолио утицајима времена и пролазности.
   Требиње је данас савремена културна заједница, са бројним културним преференцијама попоут народне традиције, музике, позоришта, филма, књижевности и другог модерног културног стваралаштва. Судеци по истраживањима, културне преференције базирају се на синтези традиционалних и савремених културних облика, гдје се поштују и цијене сви културни токови које смо наслиједили, као и нови којима тежимо кроз све цешце раслојавање монокултурне традиције и уважавање мултикултуралног наслиједа које нам је у прошлости повјерено.
   У оквиру настојања да се културни живот очува и унаприједи, у Требињу се одржавају бројне културне манифестације и свецаности. Културна политика локалне заједнице, дефинисана посљедњих година, отјеловљена кроз бројне манифестације културе, дају Требињу сасвим нову димензију. Требиње је вец дуго средина у којој је култура и духовна потреба, а у последње вријеме све више, и замајац развоја туризма. Све то, разлог је што се уз Требиње све више веже одредница града културе
   “Требиње – град културе”, замишљен у контексту евро-медитеранске културне традиције, својеврсно је завјештање Јована Дуцица, једног од најзнацајнијих српских пјесника. Овај пројекат и идентитет града као културног и духовног центра, употпуњују културне манифестације, које превазилазе регионални и државни карактер и постају стјециште умјетника и културних дјелатника ширег знацаја. Прије свега, то су, вец традицоналне Требињске љетне свецаности, манифестација културе, која вец низ година, од априла до октобра, својим разноврсним и висококвалитетним садржајима, привлаци бројне умјетнике и поклонике умјетности.
   Током последње деценије Требиње је постало економски, здравствени, културни, образовни, спортски и духовни центар Истоцне Херцеговине. Слику града, као културног, образовног и духовног центра регије, подупиру многе образовне установе, школе, факултети, музеји, легати, галерије, ликовне колоније, аматерска позоришта, културно-умјетницка друштва и многобројне културне манифестације. У Требињу дјелују три високошколске установе: Академија ликовних умјетности, Факултет за производњу и менаџмент и Виша школа за туризам и хотилијерство.Требиње је најужнији град Републике Српске и Босне и Херцеговине. Налази се у долини ријеке Требишњице, на тромеђи БиХ, Црне Горе и Хрватске. Надморска висина урбаног дијела града је око 275м. Географска позиција 42° 42′ Н и 18° 20′ Е. Налази на значајној раскрсници путева, а удаљено је од Дубровника 27 км, од Мостара – 115, Бања Луке -360, Никшића – 70, Подгорице – 120, Херцег Новог – 38, Сарајева – 230, Београда – 480 км.
   Извор: Интернет

   Одговори

8. 7. април 2018. у 15:14

   Војислав Ананић

   ТРЕБИЊСКИ КРАЈ У СКЛОПУ НЕМАЊИЋКЕ СРБИЈЕ

   Крај XI и почетак XII вијека протицао је у знаку крупних промјена на Балкану. Док се с присуством Византије, понекад чак и одлучујућим, морало и даље рачунати, дотле је Бугарска губила постепено моћ велике силе и обиљежје утицајног политичког фактора. Укључујући Хрватску у свој састав (послије побједе над краљем Петром 1098), Угарска почиње да се уплиће и у балканске прилике, а Рашка и Босна, као самосталне државне организације, заузимају важније мјесто у савременим збивањима. Насупрот њима, ранији значај Дукље и Захумља, а посебно Травуније, у овом времену је готово у потпуности нестао.
   Упоредо са слабљењем дукљанске државе и порастом моћи Рашке, те израстањем Босне као нове политичке силе, ситуација у Травунији почиње да се из коријена мијења. Она престаје да буде активан чинилац у збивањима која се одвијају на овом подручју, али помјерањем процеса развоја српске државе према истоку, шири требињски крај, заједно са Захумљем, постаје поприште оштрог сукобљавања интереса нових државних творевина.
   Ни падом Травуније и Захумља под власт рашког жупана Десе, прилике у њима нису се дефинитивно средиле. Тиме је само прекинута веза Травуније са судбином сусједне Дукље, чији су владари покушавали, каткад, да обнове у њој старе позиције. Таквих покушаја било је и са босанске стране, а нарочито у доба бана Борића, који је 1154. или 1159. године отео жупану Деси Захумље и, у најмери да опколи Дубровник, био поражен у Требињу, гдје се утаборио, од стране дубровачке војске.
   У жељи да својој држави врати изгубљени углед, посљедњи дукљански краљ Михаило је, након Десине смрти, привремено заузео Травунију, коју је поново (око 1186) освојио српски велики жупан Немања. Отад је требињски крај више од два стољећа чинио саставни дио немањићке Србије, којим су управљали насљедници пријестола (Стефан Дечански, Константин и Душан), други чланови династије (Вукан и Ђорђе) и удовице краљева (краљица Јелена). Име Травунија (ушло у титуле српских владара и краљева: Вукана, Стефана Првовјенчаног, Радослава, Владислава и Уроша) чува успомену на ранију независност ове области, на чијем подручју се од почетка XIV вијека помиње, углавном, жупа Требиње, или као самостална или у заједници са жупама Конавли и Драчевицом. Травунија није имала никакву улогу у консолидовању унутрашњих прилика српске државе, већ је, као њена најистуренија тачка према западу, често била поприште крвавих борби са сусједима и династичких сукоба чланова владарске породице.
   Пошто је средио односе са браћом (Тихомиром, Страцимиром и Мирославом), а смрћу византијског цара Манојла Комнина ослободио се и византијског утицаја, велики жупан Немања се дао на проширење граница према Зети и Травунији. У тој акцији, како смо напријед истакли, заузео је 1186. Требиње, које је до тада држала Десислава, жена задњег дукљанског владара Михаила . Потом је Травунију и Зету дао на управу старијем сину Вукану и, уз помоћ брата Мирослава, покушао да заузме Дубровник, у чему није успио: умјесто освајања, отпочео је да тргује с њим.
   Послије Немањине абдикације с пријестоља и повлачења у манастир, на мјесту жупана наслиједио га је млађи син Стефан, док је старији Вукан и даље остао господар Зете и Травуније. Због нарушеног принципа примогенитуре, дошло је до сукоба међу браћом, у коме је Вукан, подстакнут од стране угарског краља Емерика, побиједио млађег Стефана и протјерао га из земље. Обнављањем Барске надбискупије, Вукан је у старим посједима (Зети и Травунији) преузео, изузев требињске, све бискупије које су до тада биле под јурисдикцијом дубровачке цркве. Уз помоћ Бугарске, која се противила мађарском утицају на Балкану, Стефан је ипак успио да се одупре Вукановим нападима и нападима Емерикових трупа и вратио (свакако прије 1207) изгубљени пријесто. Пошто је најмлађи брат – јеромонах Сава – стигао с очевим моштима из Свете Горе, Стефан и Вукан су се измирили и наставили управљати сваки својом облашћу.
   Након што се измрио с епирским деспотом и угарским краљем, одолио нападима латинског и бугарског цара и оженио се млетачком принцезом из куће Орсеола, Стефан Немањић 1217. је добио од папе Хонорија III краљевску круну, док је Вукана у Зети и Травунији наслиједио син Ђорђе, а не најстарији Стефанов син Радослав, како се мислило у старијој историографији. Радослав је, у ствари, тек послије очеве смрти (1228) постао српски краљ, а под његовом се врховном влашћу налазио и нови зетско-травунијски господар Ђорђе. Међутим, усљед сукоба с властелом која се противила византијском утицају у земљи, Радослав је, са женом Аном, морао да напусти пријесто и повуче се у Дубровник. На његово мјесто је доведен млађи брат Владислав (1234) који је, као зет бугарског цара Јована II Асена, умјесто византијског у Србији ширио бугарски утицај. Продирући преко Србије и Босне према Приморју, Монголи су пред крај његове владавине опустошили област Травуније и опљачкали градове Котор, Свач и Дриваст. Пошто га је 1243. брат Урош збацио с пријестола, Владислав је остатак живота провео у Србији, а не, како се раније мислило, као насљедник Вуканових синова, који су и за Урошеве владавине несметано управљали Зетом и Травунијом.
   Већина бискупа с подручја бивше дукљанске државе опирала се да призна дубровачког надбискупа као свога примаса, о чему свједочи и папино писмо с краја 1167. бискупима Свача, Дриваста и Требиња да му буду покорни. И поред уласка приморских крајева у састав Србије, католичка црква у њима, иако суочена са званичном православном црквом, није у почетку имала озбиљнијих проблема. Заслугом најстаријег Немањиног сина Вукана, господара Зете и Травуније, обновљена је 1199. барска надбискупија којој, зачудо, није прикључена требињска бискупија, већ је једина остала под јурисдикцијом дубровачког надбискупа. Али, са стицањем аутокефалности Српске православне цркве, утицај католичке цркве у немањићкој држави почиње постепено да слаби. Таква судбина није, разумије се, могла мимоићи ни католичку цркву у требињском крају, што потврђује и податак како су Срби опљачкали тамошњег бискупа 1265. године. Користећи се интерним спором између Бара и Дубровника, краљ Урош је у рату с Дубровником протјерао његовог суфрагана – требињског бискупа Салвија – на Локрум, гдје се он као „бискуп-опат” помиње и неколико пута касније. Када је Салвија, након неуспјелог избора на бискупску дужност у Јужној Италији, именовао папа 1276. за дубровачког надбискупа, Требињска бискупија се у потпуности угасила .
   Српски краљ Урош није удовољио захтјеву старијег сина Драгутина да му преда на управу дио земље, првенствено зато што је осјетио да је ту умијешао прсте Драгутинов таст – угарски краљ Бела IV. Због тога се син успротивио оцу и, послије побједе на Гатачком пољу, преузео 1276. државни пријесто у своје руке. Али не задуго, јер се – након низа неуспјеха у политици и несреће при паду с коња – одрекао у Дежеву (1282) власти, предавши краљевску круну брату Милутину, но тада је (како је примјетио још В. Ћоровић) „задржао за себе требињско подручје до краја 1284. године; а када је добио од своје таште Мачву и босанске североисточне области и увео своју власт у њима, он је онда требињски крај препустио својој мајци, краљици Јелени”. Међутим, Ћоровићева констатација само је дјелимично тачна, у шта нас увјерава и дубровачка архивска грађа. Изучавањем те грађе, М. Динић је дошао до закључка да „Требиње у целини није никада припадало краљу Драгутину”, већ је „и пре и после Дежева било у области краљице Јелене”. Јелена је, у ствари, још од мужевљевог прогонства с пријестоља, држала пространу област у својој власти. У састав те области улазиле су, поред Плава на Лиму и изворишта Ибра у унутрашњости Србије, и Зета и Требиње у приморју. Мада је њена активност подједнако везана за поменуте дијелове приморја, нас у овом моменту интересује само Требиње и подаци који се тичу краљичине власти у њему.
   Јелена је, послије Вуканових насљедника, управљала требињским крајем све до 1308. године, одржавајући при том честе контакте са сусједним Дубровником. Не слажући се са спољном политиком свога мужа, а потом ни сина Милутина, она је, по неким мишљењима, чак обавјештавала Дубровчане о намјерама српске владе према њима. То јој, међутим, није сметало да им у измијењеним околностима и сама понекад запријети ратом. Тако је у јесен 1285. године краљичина војска „звецкала оружјем” испред њиховог града и уништавала плодове сазрелих винограда, али је спор убрзо ријешен и није дошло до отвореног сукоба. Сама чињеница да је Јелена стационирала толике снаге на овом подручју говори о значају који је – због непосредне близине Дубровника – имао овај крај. Такав закључак потврђује и краљичин двор, смјештен негдје у Требињу, а у том смислу треба искористити и податке о требињским казнацима (Првославу Радојевићу и Мрњану) који су водили финансијске послове у приморском дијелу њене државе.
   „Стара краљица” Јелена држала је, дакле, према Динићу, читаво Требиње још док је Драгутин имао врховну власт у Рашкој. Оно је и, након што је Драгутин постао само „сремски краљ”, остало под њеном управом. Ако би се, с друге стране, прихватило Ћоровићево мишљење, то би значило да је Требиње одузето Јелени 1282. и поново јој враћено крајем 1284. године, пошто је Драгутин примио од Угарске Мачву и дио Босне. Али, с обзиром на велики углед који је уживала у читавој земљи, а посебно код својих синова, тешко је повјеровати да је Драгутин у Дежеву инсистирао баш на томе да му се да дио мајчиних посједа. Зато би за одржање овакве Ћоровићеве констатације био потребан много јачи доказ од самог податка о људима краља Драгутина у Ускопљу, од 10. децембра 1284. године, на који се он и позива.
   Извор из кога потиче овај податак данас је у цјелости објављен, па на основу њега сазнајемо да је у Ускопљу (селу на крајњем југу требињске Шуме) краљ Драгутин заиста имао своје људе који су одвели и заклали некакву стоку из дубровачког Шумета, а чији су остаци пронађени у једној јарузи, близу њихових кућа . Из тога је Ћоровић извео одвећ уопштен закључак да је Драгутин држао читаво Требиње, област дабарске епархије и крајеве који су служили као прилаз Требињу из рудничког краја.
   Дубровачки писар наводи као виновнике поменутог деликта ,,homines de Vscolpio Dol, qui sunt homines regis Stephani”. Зашто им није забиљежио имена? Можда због тога што су му била непозната, или је пак желио истаћи да су то краљеви људи који су – по Динићевом мишљењу – чинили на неки начин изузетак – „било да је Ускопље тада представљало усамљен посед краља Драгутина у Требињу, или чак да сви људи у Ускопљу нису били потчињени њему”. То би значило да је Ускопље, или само његов дио, било једини Драгутинов посјед у читавом Требињу.
   На основу досад изложеног произлази да је краљица Јелена управљала од 1276-1308. године требињским крајем, у оквиру кога се Ускопље, или његов дио, налазио под влашћу „сремског краља” Драгутина.
   „Стара краљица” Јелена (поријеклом Францускиња, из куће Анжувинаца), као добра и побожна католкиња, остала је вјерна католицизму и Апостолској столици до краја живота. Можда је управо она обавијестила папу Мартина IV о томе да су требињска и стонска бискупија остале упражњене, на што је овај 1284. наредио дубровачком надбискупу Бонавентури да постави нове бискупе.
   У јеку грађанског рата између краља Милутина и Драгутина (1301-1312), краљица Јелена се 1308. године одрекла власти над приморјем – Зетом и Требињем – у корист Милутиновог старијег сина Стефана. Да ли је то учинила због година, или су интереси краља Милутина налагали да на то мјесто дође његов син, остаје да нагађамо. Међутим, Милутин је овим, вјероватно, одредио сину првенцу улогу намјесника пријестола; улогу која је за њега по измирењу завађене браће (1312) постајала све неизвјеснија. Стефан је, додуше и послије тога измирења био намјесник у приморју, али очигледно са њим као јединим насљедником није се више рачунало, што га је навело да побуном против оца покуша доћи на власт. Вријеме те побуне не би се могло помјерити много иза фебруара 1314, пошто о Стефану као намјеснику у Зети и Требињу престају све вијести са тим датумом, а његово изгнанство које је трајало око седам година у Цариграду, завршено је прије Милутинове смрти (21. новембра 1321).
   Пошто га је ухватио и ослијепио након побуне, Милутин је Стефана заједно са синовима Душаном и Душицом, послао у Цариград своме тасту, цару Андронику, гдје је остао у заточеништву око седам година. Док му је старији син сједио у Цариграду „побожни краљ” Милутин је, изгледа, радио на томе да пријесто остави млађем сину Константину, за кога се раније сматрало да је од 1314-1321. године био очев намјесник у Захумљу и краљ Зете и Требиња. Међутим, новија историографија је доказала да ове области нису никада биле у Константиновој власти, али није оповргла могућност да је краљ Милутин рачунао с њим као евентуалним насљедником, тим прије што је у условима када је Драгутинов син Владислав већ био у затвору, а Стефан се налазио још у прогонству, Константин остао једини кандидат зрео за пријесто .Послије Стефановог прогонства с мјеста намјесника у Зети и Требињу, овим областима је, вјероватно, управљао сам краљ Милутин све до смрти 1321. године. Баш се у то вријеме на подручју Требињске области почињу јављати поједине жупе – Конавли, Требиње, Врм, Рудине и Драчевица – као самосталне административне јединице. На челу сваке од њих стајао је жупан који је, као краљев представник, био носилац управне и судске власти, какав је случај и с чувеним требињским жупаном Младеном.
   Одмах након Милутинове смрти, у српској држави је избио очекивани династички сукоб између његових синова, Стефана и Константина, и њиховог рођака, а Драгутиновог сина Владислава. Иако ослијепљен, Стефан је из овог сукоба изашао као побједник и већ 6. јануара 1322. године био крунисан за краља од стране архиепископа Никодима, док је његов син Душан, као „млади краљ”, постављен за очевог намјесника у Зети и приморским областима. Када се Босна проширила на Хум, а Дубровчани стекли позицију у Стону и Пељешцу, српски посјед у дубровачком залеђу сведен је само на подручје Требиња и Конавала. Требиње је и тада било независна жупа, којом је привремено управљао конавоски жупан Познан: од јула 1322. до септембра 1323. године, када се домаћи жупан Младен налазио у војсци и на двору краља Дечанског. Остаје отворено питање ко је замијенио жупана Младена у Требињу, али је вјероватно да је у доба рата између Србије и Дубровника (1327-1328) и његов син Бранко био неко вријеме господар овога краја. Међутим, он је убрзо напустио Требиње и прешао на нову баштину у Дреници, послије чега, изгледа, и није било праве власти у жупама Требиња, Конавала и Драчевице. На такву помисао нас наводи чињеница да се Дубровчани у случајевима крађе нису више обраћали жупанима ових области, како су то раније чинили, већ су о томе уопштено писали „hominibus de Canale, Tribigna et Draciviga”.
   Односи између Требиња и Дубровника нису били добри још из времена краљице Јелене. Њени људи су често пресретали дубровачке караване и отимали им робу на путу, а прави застој трговине био је изазван сукобом с краљем Милутином, због чега је влада 1318. забранила својим поданицима да тргују у Требињу, Врму и Рудинама. На то се надовезао и спор око чувене пљачке требињских Мартинића, који није могао бити ријешен на састанку средином 1322. године, због већ поменутог одсуства жупана Младена. Да проблем буде још већи, побринули су се Продаша, Владимир и Витомир – војни заповједници Требињаца, Конављана и Драчевичана – упавши годину дана касније са својим људима у дубровачке области Затон и Ријеку и опљачкавши тамошње становништво. На то су оштро реаговале домаће власти и наредиле да се прекине сваки контакт са залеђем ако старјешине чета у року од осам дана, од дана позива, не врате стоку и друге однесене ствари. Али, како се управо тада требињски жупан Младен вратио из војне српског краља, Дубровчани су му упутили посланство, које ће га поздравити и потужити му се на ове пљачкаше и прошлогодишњу пљачку Мартинића. Снагом ауторитета који је уживао међу околним жупанима, он је убрзо ријешио спор са Дубровником. Након тога, започео је период извјесног затишја у међусобним односима, што потврђује и неимарска дјелатност неких дубровачких и задарских градитеља у Требињу . Међутим, то затишје није потрајало дуго, пошто је Витомир Стајић почео од 1329. опет да пљачка подручје дубровачке Астареје, што је имало за посљедицу нову забрану трговине .
   Пошто се није слагала са Стефановом спољном политиком, зетска властела је наговорила младог краља Душана да зарати против оца. Након првог одмјеравања снага, дошло је до примирја у мају 1331. године, када се Душан нашао у Требињу, гдје га је дочекало дубровачко посланство с позивом да посјети њихов град . Убрзо послије тога поново је избио сукоб између оца и сина, из кога је Душан изашао као побједник и већ почетком септембра био крунисан за краља свих српских и приморских земаља.
   У првој деценији његове владавине ситуација у ширем требињском крају остала је, изгледа, непромијењена. У борби између Србије и Босне око Захумља, то подручје је често прелазило из руке у руку ових ривала. То потврђује и повремено бављење захумске властеле Друговића (Чихорића), као и жупана Милтена Драживојевића, родоначелника породице Санковић, у Требињској и Конавоској жупи .
   Током 40-их година XIV вијека Требиње је поново чинило цјелину са Конавлима. У ствари, Душан је послије крунисања за цара, дао 1347. ове жупе властелину Страхињи и прогласио га својим намјесником у њима. И Страхињин син Ненад се готово у исто вријеме с оцем помиње – прво као војвода, а потом као жупан – у Требињу и Конавлима.
   Преостале архивске вијести не показују готово никакво побољшање у односима између Требиња и Дубровника за вријеме краља и цара Душана. Напротив, људи његовог поданика Витомира Стајића и даље су се бавили друмским разбојништвом и пљачкали дубровачку околину. Дубровчани су се жалили Душану и на Дабижива, његовог службеника у Требињу, да је „узимао од трговаца динар, ко иде у Дубровник и из Дубровника”. Зато је Душан укинуо ову „новштину”, а потом и посебном повељом (1349) ослободио дубровачке трговце плаћања царине на овом мјесту. Упади и пљачкања дубровачке територије били су још чешћи у доба требињског војводе и жупана Ненада Страхинића . Стога су му кнез и Мало вијеће, да би га одобровољили, слали свадбене дарове када му се удавала сестра (1348) и када се сам женио (1349). Колики су страх од њега Дубровчани имали, рјечито илуструје владино наређење да „нико не смије показивати срџбу нити ишта рђаво говорити против жупана Ненада или његових људи, ма шта имао против њих” .
   Дубровачки надбискуп Бонавентура је, по дозволи папе Хонорија III, именовао и посветио 1286. бискупе у стонској и требињској дијацези. Али, одређене промјене у политици српске државе почеле су се одражавати и на црквене прилике тог доба. У ствари, краљ Милутин је послије мајчине (1314) и братовљеве смрти (1316), почео покрштавати католике на подручјима преузетим од Драгутина и Јелене, чему се успротивило католичко племство, а папа покренуо чак и крсташки рат против „невјерног рашког краља”. То му, међутим, није сметало да зарати против Дубровника и хрватско-угарског краља, што је још више погоршавало положај католичког становништва у дубровачком залеђу. У томе сукобу је, изгледа, и требињски бискуп напустио своју бискупију и добио посједе мрканског бискупа. Уз самостанску зграду на Мркану, он је примио и двије цркве (цркву Св. Марије и Св. Михаила), а потом бенедиктински приорат на острву Св. Петра и острво Бобару. И поред нешто земље и винограда које су имали ови самостани у Жупи дубровачкој, мркански бискуп је убрзо до те мјере осиромашио да је постао „предмет милостиње дубровачке владе и побожних опоручитеља”. Док је тако из дана у дан падао у све тежу и безизлазнију ситуацију, у његовој бившој дијацези су, по неким мишљењима, почеле да ничу православне цркве, иако их тамо није било никада раније.
   Ни титуларни требињски бискупи папских докумената, ни мркански бискупи из Дубровника нису вршили јурисдикцију у требињској бискупији оног доба. Из папиних писама краљу Душану и босанском бану Стјепану II Котроманићу сазнајемо да су српски владари, након прогона требињског бискупа, подвргли његову бискупију јурисдикцији которског бискупа. На то вријеме подсјећа и црква Св. Трипуна код Ускопља, посвећена истоименом заштитнику града Котора. Међутим, неки од Душанових претходника (Милутин или Стефан Дечански) отео је которском бискупу многе цркве и самостане, међу којима и неке с подручја требињске бискупије. Отимање имања, а особито цркава и самостана которском прелату отвара наредну етапу у односима српских владара према католичкој цркви, која почиње с временом краља и цара Душана. Данас се не зна да ли је он својим ставом према цркви изазвао устанак племства у приморју и грчевито настојање барског надбискупа да покрене крсташки рат против њега, али се сигурно зна да је Душан, као и његови претходници, здушно радио на превођењу католика на православље.
   Још за Душановог живота расла је моћ појединих обласних господара који су обављали одређене дужности у требињском крају. Тако се родоначелник породице Бранковић помиње најприје као жупан Младен (1319), а потом као господар Требиња (1323). Наслиједио га је син Бранко Младеновић, који је учествовао у рату Стефана Дечанског (1327-1328) против Дубровчана и нанио им велику штету у Жупи. Он је Требињем располагао, вјероватно, све док није постао севасто- кратор и заповједник Охрида. Поменута „кула Бранковића” у Горњим Полицама код Требиња припадала је њему и његовом оцу, а не Бранковом сину Вуку, како се то мислило у народу. У Душаново доба, тачније око 1346, Требињем и Конавлима је, до одласка у Сер, управљао накратко, као његов намјесник, Угљеша Мрњавчевић , док је требињско мјесто Свињарево било у посједу краљевог ставилца Војислава Војиновића. И поједини чланови поповске властеле Друговић (Чихорић) налазили су се у Душановој служби у Требињу.
   Када је у напону снаге умро (1355), Душана је наслиједио син Урош. У току његове владавине на подручју српске државе, умјесто јаке и јединствене централне власти, израсло је мноштво снажних обласних господара, међу којима вриједи поменути: Војислава Војиновића, на подручју од Рудника до Јадранског мора, Балшиће у Зети, браћу Мрњавчевиће (Вукашина и Угљешу) у западној Македонији, Војислављевог нећака и насљедника Николу Алтомановића, браћу Драгаше (Јована и Константина) на лијевој обали Вардара, Лазара Хребељановића у Поморављу и Вука Бранковића на Косову.
   Кнез Војислав Војиновић, трећи син војводе Војина, истакнутог велможе из времена Стефана Дечанског, постао је један од најмоћнијих, а пред крај живота и најмоћнији великаш у српској држави. Када се налазио у најширим границама, његов феуд је обухватао огроман простор између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровачке Републике, Боке и Косова. У њега су улазили, дакле, и Требиње, Конавле и Драчевица на југу. Војислав је још за вријеме Душана имао извјестан посјед у Требињу, одакле је доцније протјерао мјесног властелина Руја Супчића, који му се, по Рестићу, замјерио у доба српско-угарског рата. Умјесто протјераног Рује, у Требињу се јављају нови Војислављеви чиновници. Дубровчани су се жалили у јулу 1359. на његовог севаста у Конавлима и Требињу због отимања жита и стоке њиховим поданицима. Међутим, од августа исте године овим жупама је управљао кефалија Милман, који је често проваљивао у дубровачке области и пресретао дубровачке и млетачке трговце ради пљачке. Већ према најранијим изворима, Милман је био подчињен кнезу Војиславу, а не цару Урошу. Раније типичан представник централне власти, кефалија, дакле, постаје управни орган обласног господара, од чега – према Р. Михаљчићу – не треба тражити бољег примјера за опадање те централне власти.
   Пошто је у септембру 1363. умро, вјероватно од куге, Војислава Војиновића је наслиједила кнегиња Гојислава с поодраслим, али још увијек малољетним синовима. Није сигурно да је завладала свим дијеловима дотад највеће феудалне области која је, освајањем горње Зете од стране Балшића и рудничког краја од стране Николе Алтомановића, била знатно окрњена. Према неким индицијама, њена владавина била је везана само за јужне дијелове (Конавле и Требиње) „државе” хумског кнеза. Највећа јој је опасност пријетила од мужевљевог синовца Николе Алтомановића, због чега је кнегиња већ у августу 1367, сакупљала војску. Овај датум представља уједно и почетак рата за насљеђе феудалне области Војиновића у оквиру саме породице. Иако препуштена сама себи, Гојислава је више од годину дана некако одолијевала нападима младог и амбициозног жупана. Још 1. октобра 1368. она се помиње као господар Требиња, да би мјесец дана касније њезин прогонитељ избио на море.
   Продором на море жупан Никола је не само задобио крајеве којима је за вријеме Душана управљао његов отац Алтоман већ је постао и прави рестауратор „државе”, у којој је, попут Војислава, управљао Требињем и Конавлима преко свога кефалије . И он је, као и стриц му Војислав, био увијек непријатељски расположен према Дубровнику. Када су Дубровчани одбили да му исплате Светодмитарски доходак, дошло је у јесен 1370. до отвореног сукоба у коме,су његови људи из Требиња и Конавала, под војводом Радином Дубравчићем, немилосрдно пустошили дубровачку околину и убијали њихове трговце. Узалудне су биле владине молбе угарском краљу и мачванском жупану за помоћ у супротстављању Алтомановићевом насиљу. Зато су Дубровчани почели да се обраћају Николином кефалији Обраду Зорки, с којим су у фебруару 1372. склопили, а потом у марту продужили примирје.
   Послије неуспјеле коалиције, коју су 1371. организовали краљ Вукашин, Ђурађ Балшић и Дубровчани, Никола Алтомановић се почео понашати далеко агресивније него раније и тиме проширио круг непријатеља. Зато су – према у овом дијелу излагања доста вјеродостојног М. Орбина – српски кнез Лазар, угарски краљ Лудовик и босански бан Твртко склопили савез против Алтомановића. Не могавши се одупријети знатно моћнијој савезничкој војсци, Никола се повукао према приморју. Најприје је стигао пред утврђени град Клобук, који је био предао на чување властели званој Зорке, која га – и поред многих доброчинстава што јој их је учинио – није примила у утврђење. Одатле је наставио пут према Требињу и Конавлима, гдје, такође, не налази уточиште. Зато се враћа назад и улази у свој тврди град Ужице, у коме га убрзо заробљује кнез Лазар. Предаје га на чување некој властели, чији му је „поглавица” Стеван Мусић, по тајном кнежевом одобрењу ископао очи. Тако слијеп, боравио је извјесно вријеме у манастиру, а потом, идући из мјеста у мјесто, доспијева у Зету и код Балшиних синова 1374. године проводи посљедње дане живота. Од свих земаља којим је управљао, сваки савезник је узео оно што је било на његовим границама, изузев Требиња, Конавала и Драчевице, које су заузели Балшићи, иако нису учествовали у рату против њега. Ниједан податак из Орбиновог извјештаја, осим године Алтомановићеве смрти, не подлијеже сумњи, како је то лијепо показала новија историографија верификацијом његових података савременим изворима.
   С обзиром на то да се Ђурађ Балшић у повељи коју је издао Дубровчанима 30. новембра 1373. титулише као господар „земље около Дубровника”, Р. Михаљчић помишља да је „непосредно после слома Николе Алтомановића заузео не само Драчевицу, Конавле и Требиње већ и део хумских крајева које је држао млади жупан”. За његове владе Требињска и Конавоска жупа су чиниле двије засебне административне јединице, од којих је свака имала свога кефалију као представника управне, судске и војне власти. Конавоски и требињски кефалија (Радич и Радоња Антуновић-Куделиновић) су, без обзира на пријатељство свога господара према Дубровнику, проваљивали с четама у сусједне дубровачке области и пљачкали тамошњу властелу, грађане и сељаке .
   Да се босански бан Твртко није слагао с успоставом Балшићеве власти у Алтомановићевим приморским крајевима, потврђује и његов војни поход на Хум у јануару 1375 . С тим Твртковим походом историјска литература доводи у хронолошку везу – досад годином недатирану – повељу коју је Балшић издао Дубровчанима 30. маја док је (вјероватно због ратних прилика) боравио у Конавлима.
   М. Динић се још једанпут нашао у прилици да провјерава тачност Орбиновог казивања о томе како се „нешто касније Требиње, Конавле и Драчевица одметнуше од Балшића и потчинише бану Твртку”. Он је, заиста, пронашао у Дубровачком архиву вијести о побуни Конавоске жупе против Ђурђа Балшића и о посјети Твртковог човјека Красоја, коју је са неким Требињцима 22. фебруара 1377. године учинио граду св. Влаха. Слажући их у један мозаик, аутор монографије О Николи Алтомановићу, на основу тих вијести, с правом је закључио да се ради о побуни против Балшића у којој су „Требињани постављали Твртку извесне услове, под којим би признали његову власт, тражећи при томе и гарантију Дубровника”.
   Постаје јасно, дакле, да је у јануару или у првој половини фебруара 1377, поред Конавала, било побуне и у Требињу. Њоме се послужио Твртко ц,завладао Требињем, Конавлима и Драчевицом, неколико мјесеци прије него што се прогласио за краља (26. октобра 1377).
   Ђурађ Балшић, јасно, није се лако мирио са губитком приморских жупа. Стога је врло убједљиво даље Орбиново излагање да „кад су Балшићи чули за ово одметништво, сакупивши војску од десет хиљада људи, пођоше с Карлом Топијом преко Оногошта и продреше све до Невесиња, уништавајући огњем и мачем сву Тврткову земљу.

   Извор: ЂУРО ТОШИЋ, ТРЕБИЊСКА ОБЛАСТ СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ, Београд, 1998.

   Одговори

9. 27. јун 2018. у 05:08

   Војислав Ананић

   РАНА ПРОШЛОСТ ТРАВУНИЈЕ

   У проучавању насељавања Словена у требињском крају треба поћи од Порфирогенитових вијести које нам могу послужити као прилично сигуран путоказ, јер повезују насељавање Срба и њихову историју са неколико области „које су као политичке цјелине, у међусобној зависности или самостално, постојале у његово доба”. У те области спада и Травунија, за коју се не зна како је и у којим околностима настала. Највјероватније је у почетку постојала жупа Требиње која се спајањем са околним жупама (Конавлима, Жрновницом, Рисном, Крушевицама, Драчевицом, Врмом, Рудинама, Фатницом и Љубомиром) касније развила у организовану политичку заједницу Травунију или (од X вијека) Требињску област.
   Тешко је одредити и дужину постојања Травуније као самосталне области. Говорећи о сеоби Словена, К. Порфирогенит тако примјећује да „тадашња Србија и Паганија и земља Травуњана и Захумљана и земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, а те земље onygre од Авара (јер из тамошњих земаља они изгнаше Романе који сада станују у Далмацији и Драчу), то цар (Ираклије) у овим земљама насели Србе”. Срби настањени у Травунији, у савезу са Неретљанима, почели су да узнемиравају римске насељенике у Епидаурусу. Наставили су то и са Сараценима, који су средином VII вијека нападали Епидаурус с мора, а Травуњани с копна. Зато се тамошње (преостало) становништво, уз сагласност поближе непознатог травунијског војводе Селимира, почело склањати у стару жупу Брено.
   Због млитавости и неспособности византијских царева, а нарочито Михајла Муцавог из Аморија (820-829), Травуњани су, као и остала јужнословенска племена (Хрвати, Срби, Захумљани, Конављани, Дукљани и Неретљани), отпали „од царства Ромеја” и постали самостални и независни, не покоравајући се више никоме. Сва та племена нису имала архонте (тј. кнезове), већ (као и остале Склавиније) само старце жупане. Већина њих дуго времена се не покрсти. Зато „за Василија, христољубивог цара” (867-886) замоле да некрштене међу њима покрсти и да буду, као од почетка, покорни царству Ромеја. Василије им посла представника са свештеницима који покрстише све некрштене (изузев Пагана – Неретљана), послије чега им постави архонта из рода кога су сами хтјели и вољели. Отад Травуњани снажније искорачише на историјску позорницу, чему је потврда и њихово учешће (с Конављанима, Захумљанима и једним дијелом Хрвата с острва) у заједничком византијско-франачком покушају рушења арабљанског упоришта 869. у италијанском граду Барију.
   Не зна се много ни о унутрашњем уређењу и друштвено-економским односима у Травунији, а посебно се мало да говорити о међусобним односима њених жупа и простирању власти појединих жупана. Тек се назиру ембриони државне управе из којих ће се доцније развити потпуно организована политичка власт-држава са сједиштем у Требињу. Нешто рељефније изражено је израстање владајућег слоја окупљеног око жупана који, од времена жупана Крајине, постаје господар великог земљишног посједа и тиме убрзава и процес претварања слободног сељака у кмета.
   Приказујући земљу Травуњана, Порфирогенит помиње и неколико утврђених градова у њој: Требиње, Врм, Рисан, Лукавете и Зетливи, насталих захваљујући близини приморских центара (посебно Дубровника), с којим су одржавали економске везе. Биле су то, вјероватно, тврђаве које су имале улогу војних и управних центара, а неке од њих заузимале су одређено мјесто и у привредном животу требињског краја.
   Дубровник се, према ријечима ученог цара, налазио између Травуније и Хума, Тако да су његови становници имали своје винограде и у једној и у другој области. Због тога су плаћали „архонту Захумљана 36 номизми, а архонту Травуњана 36 номизми” на име трибута који се звао могориш. Травунијски могориш примали су само господари Требиња, док су захумски могориш у посљедње вријеме сакупљали босански владари, или, у њихово име, властела Николићи из Попова.
   Садећи и ширећи винову лозу у залеђу, Дубровчани су постепено загосподарили неким травунијским и захумским крајевима у којима су је узгајали (жупа Жрновница на подручју Травуније и извориште Ријеке дубровачке на подручју Хума).
   На основу Дукљанинових вијести о уласку Травуније у састав тзв. Црвене Хрватске, у дијелу старије историјске литературе увријежило се мишљење да је она „била под сувереном влашћу хрватских владара до поткрај X стољећа”. Без довољно аргумената да га ра- свијетли до краја, ранија српска историографија је преко овог питања најчешће прелазила ћутке. И заиста би се Дукљаниново казивање могло одбацити као плод маште да се случајно с њим не слажу и неки византијски писци из XI и XII вијека који помињу Хрвате у Дукљи. Стога се данас чини увјерљивим мишљење да је ријеч о „некој постојећој, реалној скупини људи, који су носили хрватско име… дакле у неком крају (у Дукљи) који је био наставан Хрватима”. Посве је разумљиво што такво мишљење – према Н. Клаић – не значи да је „Црвена Хрватска била саставни дио хрватске државе”, па чак ни то да се овдје ради о „етнички чистим Хрватима у оном смислу као и у Хрватској гдје је то име било не само национално, него и политичко (државно)”.
   Први познати требињски жупан (забиљежен код К. Порфирогенита) звао се Бела, чија владавина пада, вјероватно, у прву половину IX вијека. О њему се не зна нингга осим да је родоначелник познате владарске породице која ће дати снажан печат будућим догађајима у Травунији.
   Бела је имао сина Крајину, кога цар-писац помиње говорећи о периоду око 850. године. И у његово вријеме Травунија се, као и раније, налазила под врховном влашћу Србије. Оженивши се кћерком српског владара Властимира (којој се не зна име), жупан Крајина је добио титулу архонта, а његова земља стекла самосталност и статус архонтије . Женидба српском принцезом и стицање кнежевске титуле не значи коначан раскид Травуније с Рашком, већ, напротив, Крајина и његови синови остају „подложни српском владару” све до средине X вијека.
   Жупана и архонта Крајину наслиједио је, према цару Константину, син Фалимир, а овог пак његов син Чучимир. О њима двојици нема других вијести, пошто Порфирогенит на овом мјесту престаје говорити о травунијској династији.
   Нешто више појединости о жупанима Травуније доноси Љетопис попа Дуљанина. Иако Дукљаниново казивање прије личи на неку лијепо и угодно срочену причу, него на праву и непобитну историјску истину, преко њега се ипак не може прећи. У ствари, у првих 35 глава Љетописа (послије готског увода и хрватске приче о Дувањском сабору), на непоуздан и збркан начин приказује се хронологија требињских владара до почетка XI стољећа; у 36. глави долази легенда о Св. Владимиру, а остатак чини права дукљанска хроника XI и XII вијека.
   Упркос различитим оцјенама о карактеру и вриједности требињске хронике, као првог дијела Љетописа, ми ћемо од ње поћи и изложити податке о требињским владарима онако како их је дао барски родословац, који уопште не помиње Порфирогенитове Белу и Крајину.
   Дукљанинова прича почиње тиме како је жупан Часлав протјерао с пријестоља оца Радослава, који је побјегао у Рим, гдје се оженио и добио сина Петрислава. Петрислав је у браку са једном угледном Римљанком родио сина Павлимира, који је израстао у тако снажног и храброг младића да му у Риму није било равног. Због тога га „његови рођаци, као и други Римљани заволе… и надјену му име Belo, јер је веома волио да ратује”. Након избијања немира у Риму, Belo, са породицом и педесетак витезова, доплови преко Апулије у Груж, гдје са одбјеглим становницима Епидаура, подигну утврђени град Дубровник.
   Када су чули да је стигао Belo, унук краља Радослава, сви се обрадују и похитају к њему, а нарочито становници травунијског краја, који га, уз велике почасти, одведу у Травунију. Тамо су дошли многи банови и са жупанима и сатницима га „на дан Узашашћа Господњег поставили за краља”. Тој промоцији, наводно, није присуствовао само српски жупан Љутомир, што му је Belo узео за зло и пошао са војском на његову земљу. Пошто је покорио Рашку, подигао је цркву посвећену Св. Петру и близу ње саградио (по њему прозвану) тврђаву Bello. Потом се вратио у приморске крајеве и улазећи у један травунијски град (in unum oppidum Tribuniae), умро напрасно, а ту је и сахрањен у цркви Св. Михајла.
   Седмога дана након његове смрти, Belova жена роди сина кога назва Тишемир, што би на латинском значило „consolator populi” (тјешитељ народа). Ускоро потом одметнули су се од краљице и малодобног краљевића сви српски крајеви, изузев Травуније, која им једина остаде покорна. Када је Тишемир одрастао, оженио се кћерком бана Чудомира из Бијеле Хрватске и с њом добио два сина: Предимира и Крешимира. Пошто дјечаци стасаше, отац посла млађег Крешимира своме тасту у Бијелу Хрватску и нареди му да с војском пође на босанског бана, а сам Тишемир, са старијим Предимиром, сакупи сроднике и травунијски народ и зарати против Дукље. У борбама Тишемир погину, а синови му постигну успјех, с тим што је Предимир преузео, након очеве смрти, краљевску круну и наставио да влада „земљом и краљевством својих отаца”.
   Послије освајања Бугарске, византијски цар Јован Цимискије је напао на Рашку. У страху пред његовом војском, српски жупан је са своја два сина (Пленом и Радиградом) и кћерком Прехлавом побјегао у Оногошт краљу Предимиру. Привучен њеном љепотом, овај се ожени Прехлавом, а свога шурака Радиграда постави за жупана у Оногошту.
   Предимир је из ранијег брака имао четири сина, којим је подијелио краљевство овако: Хвалимир је добио Зету, Болеслав Травунију, Драгислав Хум и Свевлад Подгорје, с тим што су сва четири краја названа заједничким именом Тетрархија.
   Предимиров брат Крешимир је имао ванбрачног сина хромог у обје ноге, због чега није могао дуго да прохода, па га прозва Легец. Он је, послије очеве смрти, доведен у Травунију своме рођаку Болеславу, гдје се оженио једном од његових слушкиња (Ловицом) и с њом родио седам синова. Пошто су Предимирови насљедници, због окрутне и охоле владавине, убрзо постали омрзнути у народу, то их је народ – уз помоћ Легеца и његових синова – „од најмлађег до најстаријег посјекао мачем”. Несрећи је успио да избјегне једино Болеслављев син Силвестер, који се с мајком Костреком склонио у Рагузиј (Дубровник), одакле је она и била родом. Кажњени од Бога због „братоубиства и човјекоубиства”, Легецови синови не владаше дуго, већ помријеше до посљедњег.
   Престрашен тиме, народ је похрлио у Дубровник Силвестру, је- дином преосталом потомку из рода славног краља Предимира, и довео га на пријесто. Управљајући цијелом Тетрархијом „у страху божијем и по правди”, он је добио сина јединца коме је дао име Тугемир. Тугемира је наслиједио Хвалимир, који је имао три сина и њима овако подијелио земљу: Петриславу је дао Зету, Драгимиру Травунију и Захумље, а Мирославу Подгорје.
   Дукљаниново казивање о Травунији на овом мјесту престаје, па ћемо му се поново вратити кад почне да се поклапа са нашим даљим излагањем. Чак и у овом досад реченом има доста приче без икаквог основа у историјским збивањима. Зато ћемо покушати да изнесемо само оне податке који, додуше са великим прекидима, говоре о тим збивањима.
   Пошто је успјешно одбио нападе бугарског кана Пресијама (836- 853), рашки жупан Властимир се окренуо на другу страну и за себе, удајом своје кћери за њеног жупана Крајину, везао Травунију. У томе се, прије свега, огледа Властимирова жеља да се „у потпуности и сигурно ослони на Травуњане у даљим сукобима који су га очекивали”. И за вријеме његових насљедника (Мутимира, Првослава, Петра Гојниковића, Павла Брановића и Захарија Прибислављевића) Травунија се, уз извјесну аутономију, налазила под влашћу Србије. Међутим, Часлављевим доласком на пријесто (927), њени кнезови су за извјесно вријеме постали потпуно самостални. Они су, иначе, преко данка који им је Дубровник плаћао били везани за византијску власт. Из оквира травунијске кнежевине су се, изгледа, у првој половини X вијека издвојили Конавли. То потврђује и попис владара у коме се, поред ар- хонта Хрвата, Срба, Захумљана, Травуњана и архонта Дукље, одвојено помиње и архонт Конавала.
   Смрћу чувеног жупана Часлава (959), Рашка је губила углед и врло брзо пала под власт Византије. Упоредо с тим се рађала снажна и моћна држава македонских Словена под царем Самуилом, који је успио да побиједи византијског цара Василија II и освоји Бугарску све до Дунава. Неометан са тих страна, Самуило се могао упустити и у освајање других балканских земаља, па је његова држава на врхунцу моћи обухватала: Македонију, Тесалију, Епир, Албанију, Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку, Босну, Сријем и Подунавску Бугарску. Враћајући се са бојног поља, заробио је и довео дукљанског кнеза Владимира (Петрислављевог сина) у Преспу, гдје га је оженио кћерком Косаром и вратио му одузету земљу. Потом је позвао Владимировог стрица Драгимира и предао му на управу Травунију и Захумље.
   Када је Самуило 1014. умро, наслиједио га је син Радомир, кога је годину дана касније убио његов рођак Јован Владислав (син Самуиловог брата Арона), прогласивши се за цара. Овај је, затим, у Преспу довео на превару и дукљанског кнеза Владимира и убио га видећи у њему могућег претендента на владарски пријесто.
   Владимира је покушао наслиједити његов стриц Драгимир, господар Травуније и Захумља. У походу на Владимирову земљу, Драгимир је стигао у Котор, чији су га становници намамили на острво Св. Гаврила и тамо погубили. Његова жена (кћерка рашког жупана Љутомира) успјела је да побјегне, најприје у Рашку, а потом с мајком отишла ујацима у Босну. У дринском крају, у мјесту Брусно (а по некима, опет у Требињу), родила је мушко дијете и дала му име Доброслав (Војислав). Пошто је одрастао у Босни, а, наводно, школован у Дубровнику, оженио се једном нећакињом цара Самуила и са њом имао пет синова: Гојислава, Михаљу, Саганека, Радослава и Предимира.
   Пошто је присилио Јована Владислава на повлачење, византијски цар Василије II је покорио Бугарску, Рашку, Босну и дио Далмације и повратио Дукљу, Травунију и Захумље у своје руке. Тиме се поново Балкан, први пут након досељавања Словена, нашао под влашћу Византије. Међутим, послије Василијеве смрти њена моћ је почела нагло да опада, док су се устанци народа (у Далмацији, Дукљи и Македонији) стално ширили. Најјачи и најзначајнији међу њима био је устанак дукљанског кнеза Војислава, који је 1036. био заробљен и одведен у Цариград, одакле је убрзо побјегао и вратио се у земљу. Тада је поново успио ослободити крајеве до Неретве и постати господар Дукље, Травуније и Захумља. С Војиславом почиње период независности дукљанске државе у коју је спадала и Травунија.
   Византија се, разумије се, није мирила са насталом ситуацијом, па је нови цар Константин IX Мономах повео (1041) војску на Дукљу и покренуо против ње Рашку, Босну и Захумље, нашавши повода за то у Војислављевом одбијању да врати узето злато с разбијене византијске лађе. Водећи са сјевера здружену (српску, босанску и хумску) војску против Војислава, захумски кнез Љутовид је стигао у Травунију. Ту га је на брду Клобуку (а по дубровачком хроничару Лукаревићу у Мичевцу) ранио и поразио најстарији Војислављев син, Гојислав. Послије ове побједе над Византијом, дукљанска држава је постала још већа и моћнија. Граница јој је на истоку полазила од ријеке Војуше и допирала до Стона, на западу. У њој је Гојислав с братом Предимиром још за очевог живота, као награду за постигнути успјех, на управу добио Требиње са Гриспуљем.
   Након дуге и успјешне владавине, кнез Војислав је 1050. умро на двору у Прапратни, а земљом почела да управља његова жена Неда са синовима. У метежу насталом послије Војислављеве смрти, побунило се требињско племе Скробимези, који су, по Дукљаниновом казивању, убили прво најстаријег, болешћу скрханог, Гојислава, а потом и најмлађег кнежевића Предимира и на њихово мјесто довели домаћег човјека, по имену Доманека. Када су за то чули преостала браћа (Михаља, Саганек и Радослав), сакупили су војску и дошли у Требиње, гдје су похватали и сурово казнили виновнике. Доманеку је случајно пошло за руком да, с неколицином пратилаца, бјекством умакне „правди”, па је функцију кнеза преузео Саганек, који је, у страху да се овај не поврати и увидјевши опште незадовољство народа, напустио Требиње и вратио се у Дукљу. То је искористио Доманек и поново се дочепао власти. Зато су се Војислављеви синови договорили да му један од њих преотме земљу и с потомцима завлада њоме. Када је поразио и убио Доманека, Радослав је одмах постао господар Травуније, а кратко вријеме потом и сусједног Захумља.
   Послије мајчине смрти, Михаља (Михаило) је преузео власт у Дукљи, а Радослав наставио да управља Травунијом и Захумљем. Опадање моћи Византије и пораст папиног угледа битно су утицали на Михаилову политичку оријентацију. То показује и краљевска титула коју му је 1077. дао папа Гргур VII, у жељи да га што чвршће веже за себе, а отргне из византијског загрљаја. Пошто је такво међународно признање морала да прати и независност цркве, Михаило је покушао да Барску бискупију подигне на ранг надбискупије, али у томе није успио.
   Након његове смрти (1081), Дукља је ушла у фазу дугих и тешких династичких борби, вођених између бројних Михаилових насљедника, углавном неспособних да кормиларе њеним државним бродом. Према Дукљанину, Михаила је наслиједио брат Радослав, који је, након Доманековог уклањања с пријестоља, био господар Травуније и Захумља. Њега је, убрзо потом, напао братанац Бодин, кога је, наводно, стриц прије тога ослободио византијског заробљеништва у Антиохији. Како је Радослав „био благ и мирољубив и не хтједе да с њим замеће рат”, повукао се са синовима у Требињску област, гдје је у дубокој старости умро и био сахрањен у манастиру светог Петра из Поља .
   За вријеме Бодинове владавине, границе дукљанске државе су се прошириле на сусједну Рашку и Босну, а Барска бискупија стекла статус надбискупије, којој су, поред других, биле потчињене и српска, босанска и требињска бискупија.
   У превирањима насталим послије Бодина, нагло се срушио углед Бодинове земље и тиме појачавао значај сусједне Србије, која је на- стојала да преузме улогу Дукље у даљем развоју догађаја на Балкану. Таква ситуација није могла да се не одрази и на сусједне области које су тежиле да се отцијепе и осамостале. Пошто су се Бодиновом смрћу одвојила Рашка са жупаном Вуканом, а мало затим и Босна, дукљанска држава је остала ограничена само на простор бивше Дукље, Травуније и Захумља.
   Мада је остала у границама Дукље, Травунија је често мијењала господаре, налазећи се у рукама појединих претендената на владарски пријесто или њихове браће. Тако је била под влашћу краља Градихне (1131-1143), сина Бодиновог брата Бранислава. Када се овај (након очеве погибије код Дубровника) повукао у Љубомир, Травунијом су наставили да управљају његова браћа Драгихна и Драгило. Потом је Градихнин син Радослав, уз заклетву вјерности, примио од византијског цара Манојла ову област на управу. Али, ни то не потраја дуго, пошто се 1148-1149. године побунише његови противници и умјесто њега доведоше на пријесто Десу, сина рашког жупана Уроша I, који ускоро завлада Травунијом и Захумљем. Тиме је, практично, престао период трајније власти Дукље над Травунијом, која се још само једанпут, за владавине посљедњег зетског владара Михаила, накратко, нашла у њеном саставу, што, с обзиром на краткоћу времена, није оставило виднијег трага на политички живот требињског краја.
   О владавини жупана Десе у Травунији не зна се ништа друго осим да је то био кратак прелазни период у коме су припремљени услови за коначно припајање ове области држави Немањића и у коме је настало неколико сумњивих исправа с неколицином требињских званичника као главних свједока. Иако не каже када, мљетски опат М. Орбин тврди да је рашки жупан Деса умро у Требињу и био сахрањен у цркви ,,S. Pietro de Campo”, што je на различите начине тумачено у историографији.
   Један од господара Требиња у XII вијеку био је и жупан Грд, који је, у савезу с Угрима, учествовао у чувеној српско-византијској бици на Тари 1150. Ту је заробљен, али убрзо и ослобођен, јер се већ наредне (1151) године помиње међу свједоцима у једној Десиној повељи. О томе времену најречитије свједочи надгробни споменик у Полицама, посвећен овом требињском жупану који је умро ,,Eb дин Kne’^đ велнбгл M+’ko+Ad”, послије чега му је сазидао „рдкоу врдт жупдн Рддомир”.
   И, најзад, ширење хришћанства у Травунији се, изгледа, одвијало истим токовима као и у другим нашим областима – у знаку међусобне борбе Рима и Цариграда за успостављање црквене превласти. Премда је Дукљаниново казивање о прикључењу дијелова Србије и Босне, те Захумља и Травуније бискупији у Диоклеји, основаној приликом Будимировог крунисања за краља, лишено чврстих доказа, остаје, ипак, сигурно да је у почетку у нашим крајевима преовладавао утицај Рима. Ти крајеви су, међутим, доцнијом одлуком византијског цара Леона (око 732) одузети од римског папе и прикључени цариградском патријарху, чиме је појачан утицај Византије у њима, не само у црквеном погледу већ и на пољу политичког и економског развоја. Тако је било све до оснивања патријаршије у Охриду (око 990), коју је утемељио цар Самуило, али чијом је смрћу и нестала, а наведене дијацезе поново враћене под јурисдикцију патријарха у Цариграду.
   У ово вријеме се први пут (1020) помиње и бискупија у Требињу која је, вјероватно, настала као посљедица тадашњег политичког статуса Травуније унутар дукљанске државе. Она, као ни бискупије у Захумљу и Босни, није припојена новонасталој патријаршији у Охриду, али није остала ни у оквиру оне у Драчу, како је било до тада. Умјесто тога, римски папа Бенедикт VII, двије године касније (27. септембра 1022), подигао је бискупију у Дубровнику на ранг надбискупије, чија се црквена власт простирала на три земље у залеђу: Захумље, Србију и Травунију, и градове Котор, Бар, Будву и Улцињ. Таква папина одлука није прошла без посљедица: брзо су јој се успротивили поглавари ових дијацеза и пришли сплитској цркви. Под њеном јурисдикцијом неки од њих су остали до почетка 1089. године, када је основана Барска надбискупија, којој је, поред бискупија Дукље, Бара, Котора, Улциња, Свача, Скадра, Дриваста, Пилота, Србије и Босне, припадала и она у Травунији. Стање је остало непромијењено све док папа Каликст II није 27. јануара 1121. године наредио да се травунијска бискупија одвоји од Бара и прикључи Дубровнику, чији је надбискуп касније, уз сагласност Апостолске столице, именовао бискупа за Стон и Требиње. Из свега овог произлази да је становништво требињског краја, на почетку, у црквеном погледу било склоније западној цркви.

   Извор: ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ, Посебна издања, Књига 30 , ЂУРО ТОШИЋ – ТРЕБИЊСКА ОБЛАСТ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ , Историјски институт САНУ, БЕОГРАД, 1998. 

   Одговори

10. 27. јун 2018. у 05:57

    Војислав Ананић

    ТРЕБИЊСКИ КРАЈ У СКЛОПУ НЕМАЊИЋКЕ СРБИЈЕ

    Крај XI и почетак XII вијека протицао је у знаку крупних промјена на Балкану. Док се с присуством Византије, понекад чак и одлучујућим, морало и даље рачунати, дотле је Бугарска губила постепено моћ велике силе и обиљежје утицајног политичког фактора. Укључујући Хрватску у свој састав (послије побједе над краљем Петром 1098), Угарска почиње да се уплиће и у балканске прилике, а Рашка и Босна, као самосталне државне организације, заузимају важније мјесто у савременим збивањима. Насупрот њима, ранији значај Дукље и Захумља, а посебно Травуније, у овом времену је готово у потпуности нестао.
    Упоредо са слабљењем дукљанске државе и порастом моћи Рашке, те израстањем Босне као нове политичке силе, ситуација у Травунији почиње да се из коријена мијења. Она престаје да буде ак- тиван чинилац у збивањима која се одвијају на овом подручју, али помјерањем процеса развоја српске државе према истоку, шири требињски крај, заједно са Захумљем, постаје поприште оштрог сукобљавања интереса нових државних творевина.
    Ни падом Травуније и Захумља под власт рашког жупана Десе, прилике у њима нису се дефинитивно средиле. Тиме је само прекинута веза Травуније са судбином сусједне Дукље, чији су владари покушавали, каткад, да обнове у њој старе позиције. Таквих покушаја било је и са босанске стране, а нарочито у доба бана Борића, који је 1154. или 1159. године отео жупану Деси Захумље и, у најмери да опколи Дубровник, био поражен у Требињу, гдје се утаборио, од стране дубровачке војске.
    У жељи да својој држави врати изгубљени углед, посљедњи дукљански краљ Михаило је, након Десине смрти, привремено заузео Травунију, коју је поново (око 1186) освојио српски велики жупан Немања. Отад је требињски крај више од два стољећа чинио саставни дио немањићке Србије, којим су управљали насљедници пријестола (Стефан Дечански, Константин и Душан), други чланови династије (Вукан и Ђорђе) и удовице краљева (краљица Јелена).
    Име Травунија (ушло у титуле српских владара и краљева: Вукана, Стефана Првовјенчаног, Радослава, Владислава и Уроша) чува успомену на ранију независност ове области, на чијем подручју се од почетка XIV вијека помиње, углавном, жупа Требиње, или као самостална или у заједници са жупама Конавли и Драчевицом. Травунија није имала никакву улогу у консолидовању унутрашњих прилика српске државе, већ је, као њена најистуренија тачка према западу, често била поприште крвавих борби са сусједима и династичких сукоба чланова владарске породице.
    Пошто је средио односе са браћом (Тихомиром, Страцимиром и Мирославом), а смрћу византијског цара Манојла Комнина ослободио се и византијског утицаја, велики жупан Немања се дао на проширење граница према Зети и Травунији. У тој акцији, како смо напријед иста- кли, заузео је 1186. Требиње, које је до тада држала Десислава, жена задњег дукљанског владара Михаила. Потом је Травунију и Зету дао на управу старијем сину Вукану и, уз помоћ брата Мирослава, покушао да заузме Дубровник, у чему није успио: умјесто освајања, отпочео је да тргује с њим.
    Послије Немањине абдикације с пријестоља и повлачења у манастир, на мјесту жупана наслиједио га је млађи син Стефан, док је старији Вукан и даље остао господар Зете и Травуније. Због нарушеног принципа примогенитуре, дошло је до сукоба међу браћом, у коме је Вукан, подстакнут од стране угарског краља Емерика, побиједио млађег Стефана и протјерао га из земље. Обнављањем Барске надбискупије, Вукан је у старим посједима (Зети и Травунији) преузео, изузев требињске, све бискупије које су до тада биле под јурисдикцијом дубровачке цркве. Уз помоћ Бугарске, која се противила мађарском утицају на Балкану, Стефан је ипак успио да се одупре Вукановим нападима и нападима Емерикових трупа и вратио (свакако прије 1207) изгубљени пријесто. Пошто је најмлађи брат – јеромонах Сава – стигао с очевим моштима из Свете Горе, Стефан и Вукан су се измирили и наставили управљати сваки својом облашћу.
    Након што се измрио с епирским деспотом и угарским краљем, одолио нападима латинског и бугарског цара и оженио се млетачком принцезом из куће Орсеола, Стефан Немањић 1217. је добио од папе Хонорија III краљевску круну, док је Вукана у Зети и Травунији наслиједио син Ђорђе, а не најстарији Стефанов син Радослав, како се мислило у старијој историографији. Радослав је, у ствари, тек послије очеве смрти (1228) постао српски краљ, а под његовом се врховном влашћу налазио и нови зетско-травунијски господар Ђорђе. Међутим, усљед сукоба с властелом која се противила византијском утицају у земљи, Радослав је, са женом Аном, морао да напусти пријесто и повуче се у Дубровник. На његово мјесто је доведен млађи брат Владислав (1234) који је, као зет бугарског цара Јована II Асена, умјесто византијског у Србији ширио бугарски утицај. Продирући преко Србије и Босне према Приморју, Монголи су пред крај његове владавине опустошили област Травуније и опљачкали градове Котор, Свач и Дриваст. Пошто га је 1243. брат Урош збацио с пријестола, Владислав је остатак живота провео у Србији, а не, како се раније мислило, као насљедник Вуканових синова, који су и за Урошеве владавине несметано управљали Зетом и Травунијом.
    Већина бискупа с подручја бивше дукљанске државе опирала се да призна дубровачког надбискупа као свога примаса, о чему свједочи и папино писмо с краја 1167. бискупима Свача, Дриваста и Требиња да му буду покорни. И поред уласка приморских крајева у састав Србије, католичка црква у њима, иако суочена са званичном православном црквом, није у почетку имала озбиљнијих проблема. Заслугом најстаријег Немањиног сина Вукана, господара Зете и Травуније, обновљена је 1199. барска надбискупија којој, зачудо, није прикључена требињска бискупија, већ је једина остала под јурисдикцијом дубровачког надбискупа. Али, са стицањем аутокефалности Српске православне цркве, утицај католичке цркве у немањићкој држави почиње постепено да слаби. Таква судбина није, разумије се, могла мимоићи ни католичку цркву у требињском крају, што потврђује и податак како су Срби опљачкали тамошњег бискупа 1265. године. Користећи се интерним спором између Бара и Дубровника, краљ Урош је у рату с Дубровником протјерао његовог суфрагана – требињског бискупа Салвија – на Локрум, гдје се он као „бискупопат” помиње и неколико пута касније. Када је Салвија, након неуспјелог избора на бискупску дужност у Јужној Италији, именовао папа 1276. за дубровачког надбискупа, Требињска бискупија се у потпуности угасила .
    Српски краљ Урош није удовољио захтјеву старијег сина Драгутина да му преда на управу дио земље, првенствено зато што је осје- тио да је ту умијешао прсте Драгутинов таст – угарски краљ Бела IV. Због тога се син успротивио оцу и, послије побједе на Гатачком пољу, преузео 1276. државни пријесто у своје руке. Али не задуго, јер се – након низа неуспјеха у политици и несреће при паду с коња – одрекао у Дежеву (1282) власти, предавши краљевску круну брату Милутину, но тада је (како је примјетио још В. Ћоровић) „задржао за себе требињско подручје до краја 1284. године; а када је добио од своје таште Мачву и босанске североисточне области и увео своју власт у њима, он је онда требињски крај препустио својој мајци, краљици Јелени”. Међутим, Ћоровићева констатација само је дјелимично тачна, у шта нас увјерава и дубровачка архивска грађа. Изучавањем те грађе, М. Динић је дошао до закључка да „Требиње у целини није никада припадало краљу Драгутину”, већ је „и пре и после Дежева било у области краљице Јелене”. Јелена је, у ствари, још од мужевљевог прогонства с пријестоља, држала пространу област у својој власти. У састав те области улазиле су, поред Плава на Лиму и изворишта Ибра у унутрашњости Србије, и Зета и Требиње у приморју. Мада је њена активност подједнако везана за поменуте дијелове приморја, нас у овом моменту интересује само Требиње и подаци који се тичу краљичине власти у њему.
    Јелена је, послије Вуканових насљедника, управљала требињским крајем све до 1308. године, одржавајући при том честе контакте са сусједним Дубровником. Не слажући се са спољном политиком свога мужа, а потом ни сина Милутина, она је, по неким мишљењима, чак обавјештавала Дубровчане о намјерама српске владе према њима. То јој, међутим, није сметало да им у измијењеним околностима и сама понекад запријети ратом. Тако је у јесен 1285. године краљичина војска „звецкала оружјем” испред њиховог града и уништавала плодове сазрелих винограда, али је спор убрзо ријешен и није дошло до отвореног сукоба. Сама чињеница да је Јелена стационирала толике снаге на овом подручју говори о значају који је – због непосредне близине Дубровника – имао овај крај. Такав закључак потврђује и краљичин двор, смјештен негдје у Требињу, а у том смислу треба искористити и податке о требињским казнацима (Првославу Радојевићу и Мрњану) који су водили финансијске послове у приморском дијелу њене државе.
    „Стара краљица” Јелена држала је, дакле, према Динићу, читаво Требиње још док је Драгутин имао врховну власт у Рашкој. Оно је и, након што је Драгутин постао само „сремски краљ”, остало под њеном управом. Ако би се, с друге стране, прихватило Ћоровићево мишљење, то би значило да је Требиње одузето Јелени 1282. и поново јој враћено крајем 1284. године, пошто је Драгутин примио од Угарске Мачву и дио Босне. Али, с обзиром на велики углед који је уживала у читавој земљи, а посебно код својих синова, тешко је повјеровати да је Драгутин у Дежеву инсистирао баш на томе да му се да дио мајчиних посједа. Зато би за одржање овакве Ћоровићеве констатације био по- требан много јачи доказ од самог податка о људима краља Драгутина у Ускопљу, од 10. децембра 1284. године, на који се он и позива.
    Извор из кога потиче овај податак данас је у цјелости објављен, па на основу њега сазнајемо да је у Ускопљу (селу на крајњем југу требињске Шуме) краљ Драгутин заиста имао своје људе који су одвели и заклали некакву стоку из дубровачког Шумета, а чији су остаци пронађени у једној јарузи, близу њихових кућа. Из тога је Ћоровић извео одвећ уопштен закључак да је Драгутин држао читаво Требиње, област дабарске епархије и крајеве који су служили као прилаз Требињу из рудничког краја.
    Дубровачки писар наводи као виновнике поменутог деликта ,,homines de Vscolpio Dol, qui sunt homines regis Stephani”. Зашто им није забиљежио имена? Можда због тога што су му била непозната, илије пак желио истаћи да су то краљеви људи који су – по Динићевом мишљењу – чинили на неки начин изузетак – „било да је Ускопље тада представљало усамљен посед краља Драгутина у Требињу, или чак да сви људи у Ускопљу нису били потчињени њему”. То би значило да је Ускопље, или само његов дио, било једини Драгутинов посјед у читавом Требињу.
    На основу досад изложеног произлази да је краљица Јелена управљала од 1276-1308. године требињским крајем, у оквиру кога се Ускопље, или његов дио, налазио под влашћу „сремског краља” Драгутина.
    „Стара краљица” Јелена (поријеклом Францускиња, из куће Анжувинаца), као добра и побожна католкиња, остала је вјерна ка- толицизму и Апостолској столици до краја живота. Можда је управо она обавијестила папу Мартина IV о томе да су требињска и стонска бискупија остале упражњене, на што је овај 1284. наредио дубро- вачком надбискупу Бонавентури да постави нове бискупе.
    У јеку грађанског рата између краља Милутина и Драгутина (1301-1312), краљица Јелена се 1308. године одрекла власти над приморјем – Зетом и Требињем – у корист Милутиновог старијег сина Стефана. Да ли је то учинила због година, или су интереси краља Милутина налагали да на то мјесто дође његов син, остаје да нагађамо. Међутим, Милутин је овим, вјероватно, одредио сину првенцу улогу намјесника пријестола; улогу која је за њега по измирењу завађене браће (1312) постајала све неизвјеснија. Стефан је, додуше и послије тога измирења био намјесник у приморју, али очигледно са њим као јединим насљедником није се више рачунало, што га је навело да побуном против оца покуша доћи на власт. Вријеме те побуне не би се могло помјерити много иза фебруара 1314, пошто о Стефану као намјеснику у Зети и Требињу престају све вијести са тим датумом, а његово изгнанство које је трајало око седам година у Цариграду, завршено је прије Милутинове смрти (21. новембра 1321).
    Пошто га је ухватио и ослијепио након побуне, Милутин је Стефана заједно са синовима Душаном и Душицом, послао у Цариград своме тасту, цару Андронику, гдје је остао у заточеништву око седам година. Док му је старији син сједио у Цариграду „побожни краљ” Милутин је, изгледа, радио на томе да пријесто остави млађем сину Константину, за кога се раније сматрало да је од 1314-1321. године био очев намјесник у Захумљу и краљ Зете и Требиња. Међутим, новија историографија је доказала да ове области нису никада биле у Константиновој власти, али није оповргла могућност да је краљ Милутин рачунао с њим као евентуалним насљедником, тим прије што је у условима када је Драгутинов син Владислав већ био у затвору, а Стефан се налазио још у прогонству, Константин остао једини кандидат зрео за пријесто.
    Послије Стефановог прогонства с мјеста намјесника у Зети и Требињу, овим областима је, вјероватно, управљао сам краљ Милутин све до смрти 1321. године. Баш се у то вријеме на подручју Требињске области почињу јављати поједине жупе – Конавли, Требиње, Врм, Рудине и Драчевица – као самосталне административне јединице. На челу сваке од њих стајао је жупан који је, као краљев представник, био носилац управне и судске власти, какав је случај и с чувеним требињским жупаном Младеном.
    Одмах након Милутинове смрти, у српској држави је избио очекивани династички сукоб између његових синова, Стефана и Константина, и њиховог рођака, а Драгутиновог сина Владислава. Иако ослијепљен, Стефан је из овог сукоба изашао као побједник и већ 6. јануара 1322. године био крунисан за краља од стране архиепископа Никодима, док је његов син Душан, као „млади краљ”, постављен за очевог намјесника у Зети и приморским областима. Када се Босна проширила на Хум, а Дубровчани стекли позицију у Стону и Пељешцу, српски посјед у дубровачком залеђу сведен је само на подручје Требиња и Конавала. Требиње је и тада било независна жупа, којом је привремено управљао конавоски жупан Познан: од јула 1322. до септембра 1323. године, када се домаћи жупан Младен налазио у војсци и на двору краља Дечанског. Остаје отворено питање ко је замијенио жупана Младена у Требињу, али је вјероватно да је у доба рата између Србије и Дубровника (1327-1328) и његов син Бранко био неко вријеме господар овога краја. Међутим, он је убрзо напустио Требиње и прешао на нову баштину у Дреници, послије чега, изгледа, и није било праве власти у жупама Требиња, Конавала и Драчевице. На такву помисао нас наводи чињеница да се Дубровчани у случајевима крађе нису више обраћали жупанима ових области, како су то раније чинили, већ су о томе уопштено писали „hominibus de Canale, Tribigna et Draciviga”.
    Односи између Требиња и Дубровника нису били добри још из времена краљице Јелене. Њени људи су често пресретали дубровачке караване и отимали им робу на путу, а прави застој трговине био је изазван сукобом с краљем Милутином, због чега је влада 1318. забранила својим поданицима да тргују у Требињу, Врму и Рудинама. На то се надовезао и спор око чувене пљачке требињских Мартинића, који није могао бити ријешен на станку средином 1322. године, због већ поменутог одсуства жупана Младена. Да проблем буде још већи, побринули су се Продаша, Владимир и Витомир – војни заповједници Требињаца, Конављана и Драчевичана – упавши годину дана касније са својим људима у дубровачке области Затон и Ријеку и опљачкавши тамошње становништво. На то су оштро реаговале домаће власти и наредиле да се прекине сваки контакт са залеђем ако старјешине чета у року од осам дана, од дана позива, не врате стоку и друге однесене ствари. Али, како се управо тада требињски жупан Младен вратио из војне српског краља, Дубровчани су му упутили посланство, које ће га поздравити и потужити му се на ове пљачкаше и прошлогодишњу пљачку Мартинића. Снагом ауторитета који је уживао међу околним жупанима, он је убрзо ријешио спор са Дубровником. Након тога, започео је период извјесног затишја у међусобним односима, што потврђује и неимарска дјелатност неких дубровачких и задарских градитеља у Требињу. Међутим, то затишје није потрајало дуго, пошто је Витомир Стајић почео од 1329. опет да пљачка подручје дубровачке Астареје, што је имало за посљедицу нову забрану трговине .
    Пошто се није слагала са Стефановом спољном политиком, зетска властела је наговорила младог краља Душана да зарати против оца. Након првог одмјеравања снага, дошло је до примирја у мају 1331. године, када се Душан нашао у Требињу, гдје га је дочекало дубровачко посланство с позивом да посјети њихов град. Убрзо послије тога поново је избио сукоб између оца и сина, из кога је Душан изашао као побједник и већ почетком септембра био крунисан за краља свих српских и приморских земаља.
    У првој деценији његове владавине ситуација у ширем требињском крају остала је, изгледа, непромијењена. У борби између Србије и Босне око Захумља, то подручје је често прелазило из руке у руку ових ривала. То потврђује и повремено бављење захумске властеле Друговића (Чихорића), као и жупана Милтена Драживојевића, родоначелника породице Санковић, у Требињској и Конавоској жупи .
    Током 40-их година XIV вијека Требиње је поново чинило цјелину са Конавлима. У ствари, Душан је послије крунисања за цара, дао 1347. ове жупе властелину Страхињи и прогласио га својим намјесником у њима. И Страхињин син Ненад се готово у исто вријеме с оцем помиње – прво као војвода, а потом као жупан – у Требињу и Конавлима.
    Преостале архивске вијести не показују готово никакво побољшање у односима између Требиња и Дубровника за вријеме краља и цара Душана. Напротив, људи његовог поданика Витомира Стајића и даље су се бавили друмским разбојништвом и пљачкали дубровачку околину. Дубровчани су се жалили Душану и на Дабижива, његовог службеника у Требињу, да је „узимао од трговаца динар, ко иде у Дубровник и из Дубровника”. Зато је Душан укинуо ову „новштину”, а потом и посебном повељом (1349) ослободио дубровачке трговце плаћања царине на овом мјесту. Упади и пљачкања дубровачке територије били сујош чешћи у доба требињског војводе и жупана Ненада Страхинића. Стога су му кнез и Мало вијеће, да би га одобровољили, слали свадбене дарове када му се удавала сестра (1348) и када се сам женио (1349). Колики су страх од њега Дубровчани имали, рјечито илуструје владино наређење да „нико не смије показивати срџбу нити ишта рђаво говорити против жупана Ненада или његових људи, ма шта имао против њих” .
    Дубровачки надбискуп Бонавентура је, по дозволи папе Хонорија III, именовао и посветио 1286. бискупе у стонској и требињској дијацези. Али, одређене промјене у политици српске државе почеле су се одражавати и на црквене прилике тог доба. У ствари, краљ Милутин је послије мајчине (1314) и братовљеве смрти (1316), почео покрштавати католике на подручјима преузетим од Драгутина и Јелене, чему се успротивило католичко племство, а папа покренуо чак и крсташки рат против „невјерног рашког краља”. То му, међутим, није сметало да зарати против Дубровника и хрватско-угарског краља, што је још више погоршавало положај католичког становништва у дубровачком залеђу. У томе сукобу је, изгледа, и требињски бискуп напустио своју бискупију и добио посједе мрканског бискупа. Уз самостанску зграду на Мркану, он је примио и двије цркве (цркву Св. Марије и Св. Михаила), а потом бенедиктински приорат на острву Св. Петра и острво Бобару. И поред нешто земље и винограда које су имали ови самостани у Жупи дубровачкој, мркански бискуп је убрзо до те мјере осиромашио да је постао „предмет милостиње дубровачке владе и побожних опоручитеља”. Док је тако из дана у дан падао у све тежу и безизлазнију ситуацију, у његовој бившој дијацези су, по неким мишљењима, почеле да ничу православне цркве, иако их тамо није било никада раније.
    Ни титуларни требињски бискупи папских докумената, ни мркански бискупи из Дубровника нису вршили јурисдикцију у требињској бискупији оног доба. Из папиних писама краљу Душану и босанском бану Стјепану II Котроманићу сазнајемо да су српски владари, након прогона требињског бискупа, подвргли његову бискупију јурисдикцији которског бискупа. На то вријеме подсјећа и црква Св. Трипуна код Ускопља, посвећена истоименом заштитнику града Котора. Међутим, неки од Душанових претходника (Милутин или Стефан Дечански) отео је которском бискупу многе цркве и самостане, међу којима и неке с подручја требињске бискупије. Отимање имања, а особито цркава и самостана которском прелату отвара наредну етапу у односима српских владара према католичкој цркви, која почиње с временом краља и цара Душана. Данас се не зна да ли је он својим ставом према цркви изазвао устанак племства у приморју и грчевито настојање барског надбискупа да покрене крсташки рат против њега, али се сигурно зна да је Душан, као и његови претходници, здушно радио на превођењу католика на православље.
    Још за Душановог живота расла је моћ појединих обласних господара који су обављали одређене дужности у требињском крају. Тако се родоначелник породице Бранковић помиње најприје као жупан Младен (1319), а потом као господар Требиња (1323). Наслиједио га је син Бранко Младеновић, који је учествовао у рату Стефана Дечанског (1327-1328) против Дубровчана и нанио им велику штету у Жупи. Он је Требињем располагао, вјероватно, све док није постао севастократор и заповједник Охрида. Поменута „кула Бранковића” у Горњим Полицама код Требиња припадала је њему и његовом оцу, а не Бранковом сину Вуку, како се то мислило у народу. У Душаново доба, тачније око 1346, Требињем и Конавлима је, до одласка у Сер, управљао накратко, као његов намјесник, Угљеша Мрњавчевић, док је требињско мјесто Свињарево било у посједу краљевог ставилца Војислава Војиновића. И поједини чланови поповске властеле Друговић (Чихорић) налазили су се у Душановој служби у Требињу.
    Када је у напону снаге умро (1355), Душана је наслиједио син Урош. У току његове владавине на подручју српске државе, умјесто јаке и јединствене централне власти, израсло је мноштво снажних обласних господара, међу којима вриједи поменути: Војислава Војиновића, на подручју од Рудника до Јадранског мора, Балшиће у Зети, браћу Мрњавчевиће (Вукашина и Угљешу) у западној Македонији, Војислављевог нећака и насљедника Николу Алтомановића, браћу Драгаше (Јована и Константина) на лијевој обали Вардара, Лазара Хребељановића у Поморављу и Вука Бранковића на Косову.
    Кнез Војислав Војиновић, трећи син војводе Војина, истакнутог велможе из времена Стефана Дечанског, постао је један од најмоћнијих, а пред крај живота и најмоћнији великаш у српској држави. Када се налазио у најширим границама, његов феуд је обухватао огроман простор између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровачке Републике, Боке и Косова. У њега су улазили, дакле, и Требиње, Конавле и Драчевица на југу. Војислав је још за вријеме Душана имао извјестан посјед у Требињу, одакле је доцније протјерао мјесног властелина Руја Супчића, који му се, по Рестићу, замјерио у доба српско-угарског рата. Умјесто протјераног Рује, у Требињу се јављају нови Војислављеви чиновници. Дубровчани су се жалили у јулу 1359. на његовог севаста у Конавлима и Требињу због отимања жита и стоке њиховим поданицима. Међутим, од августа исте године овим жупама је управљао кефалија Милман, који је често проваљивао у дубровачке области и пресретао дубровачке и млетачке трговце ради пљачке. Већ према најранијим изворима, Милман је био подчињен кнезу Војиславу, а не цару Урошу. Раније типичан представник централне власти, кефалија, дакле, постаје управни орган обласног господара, од чега – према Р. Михаљчићу – не треба тражити бољег примјера за опадање те централне власти.
    Пошто је у септембру 1363. умро, вјероватно од куге, Војислава Војиновића је наслиједила кнегиња Гојислава с поодраслим, али још увијек малољетним, синовима. Није сигурно да је завладала свим дијеловима дотад највеће феудалне области која је, освајањем горње Зете од стране Балшића и рудничког краја од стране Николе Алтомановића, била знатно окрњена. Према неким индицијама, њена владавина била је везана само за јужне дијелове (Конавле и Требиње) „државе” хумског кнеза. Највећа јој је опасност пријетила од мужевљевог синовца Николе Алтомановића, због чега је кнегиња већ у ав- густу 1367, сакупљала војску. Овај датум представља уједно и почетак рата за насљеђе феудалне области Војиновића у оквиру саме породице. Иако препуштена сама себи, Гојислава је више од годину дана некако одолијевала нападима младог и амбициозног жупана. Још 5. октобра 1368. она се помиње као господар Требиња, да би мјесец дана касније њезин прогонитељ избио на море.
    Продором на море жупан Никола је не само задобио крајеве којима је за вријеме Душана управљао његов отац Алтоман већ је постао и прави рестауратор „државе”, у којој је, попут Војислава, управљао Требињем и Конавлима преко свога кефалије. И он је, као и стриц му Војислав, био увијек непријатељски расположен према Дубровнику. Када су Дубровчани одбили да му исплате Светодмитарски доходак, дошло је у јесен 1370. до отвореног сукоба у коме, су његови људи из Требиња и Конавала, под војводом Радином Дубравчићем, немилосрдно пустошили дубровачку околину и убијали њихове трговце. Узалудне су биле владине молбе угарском краљу и мачванском жупану за помоћ у супротстављању Алтомановићевом насиљу. Зато су Дубровчани почели да се обраћају Николином кефалији Обраду Зорки, с којим су у фебруару 1372. склопили, а потом у марту продужили примирје.
    Послије неуспјеле коалиције, коју су 1371. организовали краљ Вукашин, Ђурађ Балшић и Дубровчани, Никола Алтомановић се почео понашати далеко агресивније него раније и тиме проширио круг непријатеља. Зато су – према у овом дијелу излагања доста вјеродостојног М. Орбина – српски кнез Лазар, угарски краљ Лудовик и босански бан Твртко склопили савез против Алтомановића. Не могавши се одупријети знатно моћнијој савезничкој војсци, Никола се повукао према приморју. Најприје је стигао пред утврђени град Клобук, који је био предао на чување властели званој Зорке, која га – и поред многих доброчинстава што јој их је учинио – није примила у утврђење. Одатле је наставио пут према Требињу и Конавлима, гдје, такође, не налази уточиште. Зато се враћа назад и улази у свој тврди град Ужице, у коме га убрзо заробљује кнез Лазар. Предаје га на чување некој властели, чији му је „поглавица” Стеван Мусић, по тајном кнежевом одобрењу ископао очи. Тако слијеп, боравио је извјесно вријеме у манастиру, а потом, идући из мјеста у мјесто, доспијева у Зету и код Балшиних синова 1374. године проводи посљедње дане живота. Од свих земаља којим је управљао, сваки савезник је узео оно што је било на његовим границама, изузев Требиња, Конавала и Драчевице, које су заузели Балшићи, иако нису учествовали у рату против њега. Ниједан податак из Орбиновог извјештаја, осим године Алтомановићеве смрти, не подлијеже сумњи, како је то лијепо показала новија историографија верификацијом његових података савременим изворима.
    С обзиром на то да се Ђурађ Балшић у повељи коју је издао Дубровчанима 30. новембра 1373. титулише као господар „земље около Дубровника”, Р. Михаљчић помишља да је „непосредно после слома Николе Алтомановића заузео не само Драчевицу, Конавле и Требиње већ и део хумских крајева које је држао млади жупан”. За његове владе Требињска и Конавоска жупа су чиниле двије засебне административне јединице, од којих је свака имала свога кефалију као представника управне, судске и војне власти. Конавоски и требињски кефалија (Радич и Радоња Антуновић-Куделиновић) су, без обзира на пријатељство свога господара према Дубровнику, проваљивали с четама у сусједне дубровачке области и пљачкали тамошњу властелу, грађане и сељаке .
    Да се босански бан Твртко није слагао с успоставом Балшићеве власти у Алтомановићевим приморским крајевима, потврђује и његов војни поход на Хум у јануару 1375. С тим Твртковим походом историјска литература доводи у хронолошку везу – досад годином недатирану – повељу коју је Балшић издао Дубровчанима 30. маја док је (вјероватно због ратних прилика) боравио у Конавлима.
    М. Динић се још једанпут нашао у прилици да провјерава тачност Орбиновог казивања о томе како се „нешто касније Требиње, Конавле и Драчевица одметнуше од Балшића и потчинише бану Твртку”. Он је, заиста, пронашао у Дубровачком архиву вијести о побуни Конавоске жупе против Ђурђа Балшића и о посјети Твртковог човјека Красоја, коју је са неким Требињцима 22. фебруара 1377. године учинио граду св. Влаха. Слажући их у један мозаик, аутор монографије О Николи Алтомановићу, на основу тих вијести, с правом је закључио да се ради о побуни против Балшића у којој су „Требињани постављали Твртку извесне услове, под којим би признали његову власт, тражећи при томе и гарантију Дубровника”.
    Постаје јасно, дакле, да је у јануару или у првој половини фебруара 1377, поред Конавала, било побуне и у Требињу. Њоме се послужио Твртко ц,завладао Требињем, Конавлима и Драчевицом, неколико мјесеци прије него што се прогласио за краља (26. октобра 1377).
    Ђурађ Балшић, јасно, није се лако мирио са губитком приморских жупа. Стога је врло убједљиво даље Орбиново излагање да „кад су Балшићи чули за ово одметништво, сакупивши војску од десет хи- љада људи, пођоше с Карлом Топијом преко Оногошта и продреше све до Невесиња, уништавајући огњем и мачем сву Тврткову земљу, а затим се вратише у Зету носећи плен. Три месеца после тога, 13. јануара 1379. године, умре у Скадру Ђурађ Балшић”. Мљетски опат је, дакле, до краја прецизан – поход на Босну се завршио три мјесеца прије смрти Ђурђа Балшића, који је према нашим старим записима умро 13. јануара 1378, а не 1379. (како то стоји код Орбина, као посљедица погрешног прерачунавања године од стварања свијета). Према томе, сасвим је тачан Динићев закључак да се овај Балшићев поход на Босну завршио у октобру 1377. године, непосредно пред Твртково крунисање за краља.
    Шта је, осим ратног плијена, Балшић добио у овом походу, остаје непознато. Није искључено да је вратио неке, бар оне ближе жупе и задржао их до смрти. У противном, било би тешко објаснити зашто су Дубровчани исплатили Ђурђевим посланицима Светодмитарски доходак и послије Твртковог крунисања за краља. Изгледа да је тек послије његове смрти Твртко трајно завладао приморским дијеловима бивше Алтомановићеве „државе”.

    Извор: ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ, Посебна издања, Књига 30 , ЂУРО ТОШИЋ – ТРЕБИЊСКА ОБЛАСТ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ , Историјски институт САНУ, БЕОГРАД, 1998. 

    Одговори