Порекло становништва насеља Пољице (Попово), општина Требиње – Херцеговина. Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографске студије“ у издању “НОВА КЊИГА ВИДОСЛОВ”. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља.
Село је смјештено при источној страни брда на висини од 300 м. Како се село пружа са југоистока к западу тако се и куће постепено дижу увис страном брда. Сеоско земљиште врло је кршевито а испод кућа обично су истрапљени малени комади родне земље. Испод села источно и на сјевер отвара се долина Требишњице.
Воде.
У Пољицу нема нигдје живе воде већ је кишница у чатрњама. У селу има неких 11 старих и 5 нових чатрња. При нестанку воде у чатрњама, пију из ријеке која близу села протјече, само што и она често пресушује.
Земље и шуме.
Радне земље овог села налазе се у Попову Пољу, а мањи комади находе се и испод села и по Дебелом Лугу скоро 1 сахат разбацане. Земља је доста добра рода. Сеоска се паша стере на све стране око села а највише према истоку у Дебелом Лугу, Голој Главици, Малом и Великом Варденом, и другим мањим мјестима. Све ове главице дижу се са западне стране. Премда је сва испаша и данас сеоска заједница, ипак веле да знају колико којој породици или боље племену припада. Они тврде да су се прије паше дијелиле на хараче, а свакоме се селу знало колико коме припада харача. Тако Пољице броји 27 харача испаша. Од овога братству Иванишевића долази 9 харача, Станковићима и Кудузима 7, Махали Заградини 5 харача, Миљевићима 2 хар. итд. Харачи су се плаћали по кобилама. Једна се кобила рачунала: 1) 10 рала властите или 20 рала агинске земље; 2) 60 ситних брава и то је била једна кобила, па онда 3) 4 ораћа вола, или 4 товарна коња, или 10 говеда, или 10 грла „коњског зуба“ (хапаша). На 1 кобилу плаћало се прије 70–80 година по 60–80 гроша. Кућарине се плаћало по 1 плета. Владици су давали од куће по 10 гроша.
Тип сeла.
Пољице се дијели у двије махале, Пољица и Заградина. Махале су раздалеко 1 км. Дијели их Бријег Градина. У Пољицу се издвајају групе Од сродничких кућа које стоје у тјешњој вези, али ни групе нијесу одвећ размакнуте по 50 до 80 метара, а куће су у групама збијене на 10–20 м. У селу има свега 51 кућа.
Старине у селу.
Од старина у овом селу има се споменути као најглавније старо грчко гробље, које је било уз цркву и које је већ уништено градњом цркве. У селу имају двије православне црквице и то једна уз другу. Пошто је једна (и то стара) била одвећ малена прекоре Жаковљани некога сељака из Пољица како се он моли Богу у тако слабој цркви а не као они у Жакову у лијепој. Ово њега увриједи извади ферман и начини уз прву и другу цркву већу и љепшу. На главици Градини био је шанац из доба млетачког ратовања. Но готово најважнији су доказ о старини у овом селу стара кућишта.
Порекло становништва.
Прича се да су у Пољицу прије живјеле ове породице:
-Баули, Илићи, Ђурђевићи, Кусета (Бјечвина), Ђугуми, Божићи и Благојевићи.
За Бауле се прича да су једно кољено са данашњим Кудузима. Од Баула се један био потурчио и постао Баул-паша. Имају и данас неке омеђине источно од села Цицине у Шуми и зову се Бауловићи. Он је даровао Пољицу 70 рала земље под Равним, 40 рала земље под Драчевом, а 30 рала под Грмљанима.
За Илиће се само зна то да су дијелом самрли, а неки дигли у свијет назад 150 год. Има у селу Илића чатрња.
Ђурђевићи су, како се мисли, били старјеници у селу па су се и они давно „сметнули“. Данашњи:
-Иванишевићи њихови су домазети.
Кусета (Бјечвина) је самро уз кугу прије 90 год.
Ђугуми су неки изумрли али их има још у Мостару.
Зна се да су Благојевићи живјели у Ђурђевића кућетинама. Сви горе споменути знаци старине, а особито добро очувано предање о ранијим становницима несумњив су доказ да је у селу још из далеке прошлости било људског насеља. Па и данашњи становници у селу одликују се дубоком старином. Тако се у селу сматрају за старјенике ове породице:
-Миљевићи 14 кућа,
-Кусаловићи 4 куће,
-Станковићи и:
-Кудузи 10 кућа,
Миљевићи славе Шћепањдан, Кусаловићи Ђурћевдан, Станковићи и Кудузи држе да су једно племе а имају и заједничко крсно име Ђурђевдан. Мисле да им је далека старина од Вујичића из Ораха у билећком срезу.
-Иванишевићи, Љепаве и Мостарице (свега 18 кућа) једно су племе.
Њихови далеки преци (како веле много прије него је Турчин изашао из Новога) дошли су из Риђана код Никшића у Црној Гори и призетио се Виде у Ђурђевића у Пољицу. Виде је имао три сина: Божа, Петка и Будака, па су од Божа:
-Мостарице, од Петка су Сетенчићи у Драчеву, од Будака, Љепаве и Иванишевићи. Други брат Видов именом Симо населио се у Величане и од њега су: Милићи, Мачуге и Пенде. Трећи брат коме се не зна име, дошао је у Чваљину и од њега су:
-Пенде, Голуби и Батинићи.
Иванишевићи произилазе од породице:
– Драгаловића. Са њима, Љепавама и Мостарицама једно су племе и они Иванишевићи и Главани у Мостару, и Шкуљевићи у Тријесту. Ова породица слави Лучиндан. Да су све досадање породице врло старе доказује и та околност што све имају од старине властиту земљу.
-Ковачи (4 куће). Предак им је дошао из Лопоча (село у Бобанима) прије 70 год. Ковачи славе Јовањдан.
-Курилић је прешао из Драчева недавно на женинство. Славио је Јовањдан а сад слави Ђурђевдан.
ИЗВОР: Према књизи Јевта Дедијера „Херцеговина – антропогеографске студије“ у издању “НОВА КЊИГА ВИДОСЛОВ”. Приредио сарадник Порекла Милодан.
* * *
Село je већ једанпут описано, и том приликом изнето је и порекло становништва. Овде износимо бројно стање кућа 1938. и неке допуне. Данас у селу живе само православни Срби, и то:
-Миљевићи са 17 (y време Ј. Дедијера 14),
-Кусаловићи 3 (4),
–Станковићи 6 и Кудузи 4 (раније обоје 10),
–Љепаве 9,
-Мостарице 3
-Иванишевићи 4, свега 16 (18),
-Ковачи или Ковачевићи 5 (4) и
-Курилићи 2 (1).
Године 1818. помиње се срзенто Јован Кусаловић. Ковачи, за које је забележено да су се доселили из Локоча, „даљим су пореклом из Црне Горе: Вероватно је од тих Ковача био Јово Ковач који ce помиње 1718. Заједничког порекла с њима су Кипери у селу Сливници. Некада је у селу било Нинковића: 1754. Драгутин Нинковић из Пољица купио je једну књигу за манастир Завалу. Лука Љепава држао је 1817. манастирску земљу.
Прича се како је дечак од Љепава одведен у јањичаре и постао паша. Кад је дошао у Требиње, дозвао Пољичане и питао их да ли им што треба. Пожалили се они да су имали земљу под Равним па да им је одузели други. Паша им је дао написмено да је то њихова земља и да не плаћају порез. Није им се казао ко је.
ИЗВОР: Према књизи Миленка С. Филиповића и Љубе Милићевића „Попово у Херцеговини“. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)