ТРЕБИЊЕ
Аранђелово, Арбанашка, Арсланагића Мост, Беговић Кула, Бихово, Бијелач, Бијоград, Биоци, Бодироге, Богојевић Село, Бориловићи, Брани До, Брова, Будоши, Буговина, Цицина, Чварићи, Десин Село, До, Добромани, Додановићи, Долови, Домашево, Доња Кочела, Доње Чичево, Доње Гранчарево, Доње Врбно, Доњи Ораховац, Драчево, Дражин До, Дријењани, Дубљани, Дубочани, Дужи, Ђедићи, Главинићи, Гојшина, Голубинац, Гомиљани, Горња Кочела, Горње Чичево, Горње Гранчарево, Горње Врбно, Горњи Ораховац, Граб, Грбеши, Грбићи, Гркавци, Хум, Јањач, Јасен, Јасеница Луг, Јазина, Јушићи, Клобук, Коњско, Корлати, Ковачина, Крај, Кремени До, Крњевићи, Кучићи, Куња Главица, Лапја, Ластва, Локвице, Ломачи, Луг, Љекова, Љубово, Љубомир, Марић Међине, Месари, Мионићи, Морче, Моско, Мркоњићи, Нецвијеће, Никонтовићи, Ограде, Орашје Површ, Орашје Зупци, Паројска Њива, Петровићи, Пијавице, Подосоје, Подштировник, Подстрашивица, Подвори, Пољице Попово, Прхиње, Придворци, Рапти Зупци, Расовац, Скочигрм, Старо Слано, Шарани, Шћеница Љубомир, Талежа, Тодорићи, Требијови, Требиње, Тули, Туље, Турани, Турица, Турменти, Тврдош, Убла, Угарци, Укшићи, Увјећа, Величани, Веља Гора, Владушићи, Власаче, Влашка, Волујац, Врпоље Љубомир, Врпоље Загора, Вучија, Вуковићи, Загора, Згоњево, Жаково, Ждријеловићи, Жељево и Жупа.
18. август 2017. у 04:58
vojislav ananić
Пољице
Село је већ једанпут описано, и том приликом изнето је и порекло становништва. Овде износимо бројно стање кућа 1938 и неке допуне. Данас у селу живе само православни Срби, и то: Миљевићи са 17 (у време Ј. Дедијера 14), Кусаловићи 3 (4), Станковићи 6 и Кудузи 4 (раније обоји 10), Љепаве 9, Мостарице 3 и Иванишевићи 4 ~ свега 16 (18), Ковачи или Ковачевићи 5(4) и Курилићи 2 (1).
1818. помиње се срзенто Јован Кусаловић. Ковачи, за које је забележено да су се доселили из Локоча, даљим су пореклом из Црне Горе: Вероватно је од тих Ковача био Јово Ковач који ice помиње 1718. Заједничког порекла с њима су Кипери у селу Сливници. Некада је у селу било Нинковића: 1754 Драгутин Нинковић из Пољица купио је једну књигу за манастир Завалу. Лука Љепава држао је 1817. манастирску земљу.
Прича се како је дечак од Љепава одведен.у јањичаре и постао паша. Кад је дошао у Требиње, дозвао Пољичане и питао их да ли им што треба. Пожалили се они да су имали земљу под Равним па да им је одузели други. Паша им је дао написмено да је то њихова земља и да не плаћају порез. Није им се казао ко је.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.
20. октобар 2021. у 01:33
Katarina Keanie
Ja pretpostavljam da je ovaj clanak o Poljicu u Popovom polju, jer ne vidim prezimena vezana za Poljice iz Dzivara. Mozda ne bi bilo lose da malo promijenite naslov clanka da dodate da je rijec o onom iz Popovog polja.
S postovanjem,
Katarina Keanie
18. август 2017. у 05:37
vojislav ananić
Седлари
Село је на југозападној страни поља. Махале су у странама двеју вододерина. Један део насеља има изглед седла. Жива вода Језеро налази се у пољу, испод села, и 1 км даље од села, у Требишњици код Слапа, Кладенац.
Лети, за време великих суша, служе се живом водом, а иначе пију кишницу из чатрња. Старих заједничких чатрња има пет: Точило, Маркуша, Обрадуша, Рудина и Црњев До. Засебних властитих чатрња има 17. Поред тога, држава је у 1929. години напразила овећи резервоар за воду на месту званом Житки Кладенац. Локве су четири: Калац, Локва, Подине и Вељенача. Вељенача и Подине су у Кручници. Земље у пољу су: Границе, Луже, Крчевине, План, Милато(в)ске Њиве, Слатнице, Ступи, Поткрајнице, Пилиповнице, Велике Њиве, Брестишта, Јамине, Пријеке Њиве, Подкалуже, Косовињаци, Љубовске Јаме, Кратине, Радови Броди и Луке. Крајем поља је земља песковита, те је засађена лозом. Места где су виногради зову се: Подјасенице, Крчевине, Подкрајнице и Подимје. У брду и око кућа су: Кућишта, Михина Долина, Драшковац, Вушевина, Репишта, Мокри До, Старева Лас, Солило, Тек, Врдешин Врт, Бајаловина, Заамбар, Бријешће, Чакљина, Љетков До, Ђурине Долине, Лукач, Циганска Долина, Станина Гробина, Јањила, Јасенова Долина, Пиштет, Обрадов До, Мацаруша, Крива Долина, Дубрава, Под Крстом, Црњев До, Скробутњак, Бугев До, Долови, Вртњаци, Дибар (Подибер), Виноградина, Потрешња, Продо и Шелишта.
»Горе« имају у Кључници, Тврдин-Долу, Вуковин-Долу, Задугоњи и Паљетковом Долу. Стоку напасају у Пољу после жетве, а крупну стоку по »гоницима« (пољским путевима) и по окрајцима њива, а овце по странама над селом.
Село се дели на махале: Доње Седлари иГорњеСедлари или Заглавицом. Махале су потпуно издвојене, а куће у њима су на окупу. Горње Седлари су удаљене од Доњих око 800, м. У свему је у селу 40 кућа. Повише села око 1 xh км далеко, су стаје. на местима која се зову: Јабуковац, Љетков До и Мокри До. Дрква св. Илије је на врху Илијине Главице. Гробље је око цркве и заједничко је. Сеоски завјет је Трипуњдан.
Село је добило име по свом природном положају: станеш ли на средину Горњих Седлара или Заглавице и окренеш се право пољу, које не видиш, угледаћеш пред собом један брег, сличан јабуци на седлу, звани Илијина Главица, а погледаш ли с обе стране, изгледа ти као странице седла.
Код Кладенца је једна гомила, а више их по брду изнад села. Црква је врло стара. »Грчких плоча«, како их народ зове, има на Илијиној Главици око цркве, на Побрежници, Кладенцу, Виноградини и Тришиној Долини. Код Кладенца је и један »грчки стуб«. 1929. копао је Милан Вукојевић на месту Нуго Грабаље и наишао на неку стару грађевину око 50 см испод земље, озидану од цигле у клак. Та зградица је имала три једнака одељења. Вила је дугачка око 2 а широка око 1 м. Унутрашњост оделења била је дуга око 80, широка 50, а висока око 80 см. На сеаком оделењу су била по једна врата, окренута пољу. Цигла је била исте величине као и садашња, само много тања (око 5 см дебела). Цигле су биле у зидовима »испресумићене«, тј. једна преко друге. По казивању очевидаца, изгледа да су то биле неке пећи. Једна чатрња у селу зове се Штебук. У њену имену је очувана спомена на род Штебучане, муслимане. ‘
По предању, село je страдало од куге и колере. Приликом буне 875 били су се склонили у Далмацију. Зна се за неколике родове :оји су давно боравили у селу. Трипићи су остали сирочад иза оца, пa их је мајка пренела својима на Шћеницу. Док су били у Седларима, славили су Шћепандан, а на Шћеници су променили славу. па лаве Ђурђевдан. Бајале су се иселиле у Кетезе, пре 200 година. Бајале, Трипићи и Мићићи у Дубровнику су једно са Гавриловићима и Ковачинама из Седлара, а пре су се звали Стефановићи- Шепановићи. »Самрли« су Врдеши. Грмушић се »затро«.
Данас у селу живе само православни, и сви славе св. Стјепана, 17 децембра по старом: сваки досељеник морао је узети ту славу.
Ковач ине (7 к.), Гавриловићи (1 к.) и исељени Трипићи нa Шћеници и Бајале били су једно »племе«, старином Шћепановићи. — Вукојевићи (6 к.), Глушац (1 к.), Медари (5 к.) и Пе д а л и (1 к.) су један род по старини и сматрају се старинцима, али су, ипак, однекле дошли. Можда су један род с Иванишевићима.
7 Пољицу и са Пендама у Чваљини и др. – Грубљеше (1 к.) су :тарином из Дврснице, где их више нема. Нису дошли давно. — Обрадовћи (10 к.): непознато. Вероватно је од њих био Никола Обрадовић, који се помиње 1718. По старини, Обрадовићи воде порекло од двојице различитих предака. — Праменко, Праменци 5 к.) су дошли из Буковог Потока: један предак Шћепановића убио едног Михојевића из Грмљана, па се, из страха од освете, одметнуо у хајдуке. После неког времена вратио се у село, уверен да је то већ пало у заборав. Међутим, Михојевићи му припрете и он поново избегне и више će није ни враћао, а из Буковог Потока пошаље Праменка да се ожени његовом ћери и остане на имању. — Бакмази 1к.) су давно доселили из Пожарног. Како су имали земље у пољу, после деобе једна грана прешла овамо, у другој половини 18. века. -Косовићи (1 к.) су дошли такође из Пожарног, на мираз.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.
18. август 2017. у 05:54
vojislav ananić
Грмљани — Грмјани
Све три махале — Горња, Средња и Доња — су високо у страни изнад поља. Од Горогаша дели их Грабово Брдо (Горогашани га зову Илијино Брдо). Брда изнад појединих махала се зову: Гомила или Вилишница, До и Залази. У селу нема живе воде. Старинске су чатрње: Доња Чатрња, Коловратуша, Под Мачковом Гредом, Ђурјакуша, Јунуша и Студенац. Све су заједничка својина, а има и око 10 приватних чатрња. Празне су Омрашна, Локва и Локва Под Долиницом. Земље у пољу: Лединке, Струге, Конолике, Ограђеници, Бустуровине, Оточци, Ригојнице, Покрајнице, Виноградине, Мочила, Лијешнице, Криваче, Ћиваруше, Ожијаци, Радичићи, Марковци, Дуски Броди, Крчевине, На Крсту, Вракиловци, Вукићевине, Калуђерице, Велики Пут, Бокуље, Плужине, Чабуље, Велике Њиве, Луке, Равни, Зубаче, Покрајнице, Радуне, За Слапом, За Млиницом, Бирковине, Куже, Удно Отока, Чаири, Сред-Отока, Клини; у посељу: Стргачине, Дубрава, Међе, Ланиште, Бријег, Врт, Трап,. Џардин, а над селом су места: У Брдо, Огорјелице, Заушје, Пржардина, Велика Гора, Трновске Лаке, Стара Клачина, Локвице, Иве, Лоза, Ђеринке, Рупе, Јаворовац, Љескова Рупа, За Залазим, Ћукова Лазетина.
Куће у махалама су на окупу. Свега 41 кућа. Прква је у Горњој Махали и делимично је у земљи. Око ње је гробље за све у селу.
У странама по шумама има громила. Прича се да су сеоску цркву градили »Грци«. Било је више »грчких« плоча око цркве, али су све померене. Неколике су у огради испод цркве, пошто је »улица« прошла преко гробља и предвојила га. »Грчких« плоча има по брдима па Торинама и у Слаковићима, али и две у пољу, на Конопики крај реке. На месту Код Пјанића Мурве је велико кужно гробље. Од те куге су много страдали Пјанићи, који су се после опет највише расплодили. Појединачних кужних гробова има у Доњој Махали.
По предању први се у селу населио неки Ђурјан. Имао је своју цркву, па се то место и сада зове Ћурјанова Црква. Имао је и четири или пет својих чатрња и штале у брду. Дозивао је своје из старог завичаја да се населе код њега, јер је место лепо, а гора (»грм«) до поља. Али, због турског зулума, он је напустио Грмљане и отишао у Опузен.
Зна се за неке родове који су раније боравили у овом селу. Дреч се отселио у Драчево, а одатле у Завалу. Успомена на њих је у називу Дречевина. Ђурбабе су се отселиле у Столац, где их има и сада и зову се Пешићи и Михојевићи. Један Михојевић је отселио у Драчево код Габеле, где има и данас потомства. Ништа се не зна о Вукићу или Вукићима, по којима се зове место Вукићевина. Поједини од Пјанића, Лекића, Ковача и Михојевића помињу се 1817. као држаоци манастирских земаља, а двојица Милојевића (записано одн. читано као Михојевићи) држе и јаме од рибе.
У селу живе сами лравославни.
Перишићи (2 к.), Ковачи (7 к.), Ш а р и ћ и (5 к.), Л а к и ћ и (4 к.), М и х о ј е в и ћ и (2 к.) и П е ш и ћ и (3 к.) су један род и раније су се сви звали Михојевићи, а још старије презиме им је Радишићи. Пореклом су из Риђана, одакле су дошла три или четири брата. Од те браће Лука је остао у Мрконићима (Лучићи), а Радул се населио у Туљима (Радуловићи). 1718. помиње се, без ознаке села, Михаило Михојевић: вероватно је био од ових. Тако исто и алвијер (заставник) Лакић. Пешићи су били остали сирочад, па су их по пореклу мајке, која је била од Пешута, прозвали Пешићима. Ковачи су прозвани по шестом претку Шћепану Михојевићу који је код неког ковача Тадије у Лугу изучио ковачки занат. По казивању старих људи, сељаци су поклонили један »оборак« украј поља Барице том Шћепану Ковачу, зато што је бесплатно ковао. И сада свих шест кућа Ковача плаћају заједнички паушал на тај »оборак«. — Пјанићи (3 к.), Божићи (5 к.) и Д е лићи (4 к.) су један род. Њихови стари, три брата, су се давно доселили из Риђана. Тврде да су се у Црној Гори звали Мрњавчевићи. Пјанићи су се прозвали по претку који се опијао, а Делићи по претку који се увек лепо облачио, био као какав »делија«. Далеки предак Пјанића, најмање осми, звао се Ћетко. Славио је Ђурђевдан па у Грмљанима променио на Јовандан, јер су тако славили и остали. — К у р и л и ћ и (3 к.) су се давно доселили из Громаче у Далмацији. Од њих се је један отселио у Столац, где и данас има Курилића, а други у Драчево. — К у н и ћ и (2 к.) су се доселили из Чопица у Бобанима. —Турањанин (1 к.), родом из Вођена (Љубиње) »удо се« у Грмљане. Даљим пореклом Јокановићи с Требијова у Требињском срезу.
Сви у селу славе Јовањдан. Село је имало завет Николајевдан, па су га пре неколико година напустили.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.
18. август 2017. у 09:10
vojislav ananić
Кијев До
Село је око 2 км источно од Вале (увале Завала—Слано). на једној високој заравни. Недалеко од села је жива вода Радова-. Чатрња има седам, од којих неке носе посебна имена: Горња и Доња. Чатрња и Милетино. Локве су три: Локањи, Трновица и Хрљине. Радне земље су у пољу: Дужице, Полутки, Груде, До, Калишта, Глок, Липа, Кнежев До, Шенокоси, Макље, Павлов До, Дружбин До Вртијељке и Кочин До. У брду су: Међе, Павлов Врт, Миљановић Долина, Конопља Долина, Виноград и Главица. То су вртаче и мањи долови по брдима. »Гором« су обрасла брда: Кркалин До, Бачево Брдо, Троврх, Зажарбино, Вртијељка, Иза Ројеша.
Пашњаци су: Рудоша, Мратна Долина, Груде, Дужице и Полути.
У селу живе помешани католици и православни.
Село има 31 кућу. Католици имају заједничку цркву са селом Беленићима. Католичко гробље је око саме цркве св. Илије, а и православно је код цркве, а дели га само зид.
»Грчких плоча« има на Рудинама а гомила на Улишту, Мратиној Долини, Под Прлом и Шенокосу. Пре неколико година, за време Другог светског рата, вода је отворила један гроб под плочом. У гробу је нађен читав мумификован леш, на ком је било очуване одеће. Неки су га сматрали светињом и доводили свештеника да чита молитву, а други су га сматрали вукодлаком па га пробадали трновим коцем и тако га упропастили.
Зна се да су се Џамоње из села преселиле на Белениће.
Католици. Д у б е љ и (8 к.} Мратиндан) су старином Раичевићи однекле из Црне Горе. Дубељима су прозвани по томе што је једног њиховог претка мајка била сакрила од турског зулума у дуб. Њихов огранак су.и Кркићи (4 к.). — Хапани (3 к., Мратиндан) су пореклом из неког места у Бекији.
Православни. Мисите (4. к., св. Врачи) се сматрају староседеоцима. Има их исељених у Мостару, Бањој Луци, Габели и Зворнику. — Вујиновићи (7 к., св. Врачи) су се доселили из Драпића, пре 120 година. — Ћебеџије (4 к., св. Врачи). Њихов предак је дошао с Драпића и »удо се« за неку католичку Дебељушу и тако остао овде. — Бакмази (1 к., св. Врачи) су се доселили са Пожарног, пре више од 100 година.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.
18. август 2017. у 09:28
vojislav ananić
Беленићи
Село је описивано већ код Ј. Дедијера (»Херцеговина«, стр. 280—281), али није испитано потпуно, па ћемо овде додати што је пропуштено. Жива вода над селом је Врело, а подаље од села је жива вода Дренови Поток. На том потоку било је некада 5—6 млиница, чије се омеђине виде и данас. Чатрња има 13. Зиратне земље имају и у брду и у пољу. Земља око села је врло добра и плодна: ту роди најбоља пшеница у Попову. Око кућа и у брду су земље: Укмаш, Подрешће, Ћетковић-До, Оборина, Бобовишта, Јозића Врт и Орашје. У пољу су: Милин До, Ратоловице, Бижиће, Бубрези, Покрајнице, Пријеке Њиве, Пришеке, Плочице, Стрмоглавице, Поточни Долови, Костењи, Бијељев До, Љесве, Прогорјелци, Виноградине, Чаири, Садови, Подлокавнице, Каменове Долине, Вукодо и Посабач До.
У селу је 26 домова. Сваки већи род чини махалу за себе. Црква св. Илије, заједничка за ово село и Кијев До, је подно села. Око цркве је гробље, такође заједничко. Пре неких 200 година и на. Беленићима je било седиште католичке парохије. На Спасову Брду говорио. би свештеник мису на Спасовдан. Био је то завет, али је нагтуштен. У селу има пет гомила. Код цркве има »грчких плоча«, а у Покрајницама кужно гробље.
Помињу се неки родови који су давно боравили у селу. »Ископао се« род католика Пасарица. Причају да је имао 5—6 пари волова. За њ причају да је становао на Беленићима као ага. Год. 1688. помиње се Стјепан Цвјетков с Беленића (в. стр. 64).
Данас у селу живе сами католици, који сви славе Томиндан.
Дубчићи (2 к.) се сматрају старинцима. — Пркути (1 к.) и Дадићи (7 к.) су један род. Раније је забележено да су најстарији род у селу. — Кречаци-Кречке (2 к.) су прешли из Чешљара. — С у ш и ћ и-Шу ш и ћ и (1 к.) су дошли из Чваљине око 1880. год. — Вулићевићи (6 к.) су старији досељеници из Габеле. – Ћурчије (4 к.). — Зеке (1 к.). —Џамоње (1 к.) прешли су из Кијева Дола.-— Дубељ (1 к.) који је дошао из Кијева Дола.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.
18. август 2017. у 09:38
vojislav ananić
Голубинац
Село источно од Вале (увале Завала-Олано) на брду Градини. Недалеко од села је жива вода Убо. Локве су три: Мили, Крушевица и Прпорошка. Земље имају и у пољу и у брду. У пољу су Околишта и Голубиначко Поље, а у брду су: Ограда, До, Ћетковића Врт, Џардин, Петров До, Криводо и Сјенокос. Око села има »горе«. Стоку напасају на пашњацима: Врања, Грабови До, Чиста Страна, Клисура, Жедна Глава, Иван-Долац и Брлози.
Куће у селу су на окупу, а има их евега 17. Црква св. Марије, саграђена 1897, је OKO 150 м од села. Око цркве је заједничко гробље.
»Грчких плоча« има у гробљу код цркве. Гомила има на Градини, Милима и Лучиној Лазини.
Пре 200 година отселили су се Милићи у Гргуриће у Далмацију, где их има и сада. Пићулин се отселио на Мљет.
Изумрли су Ћетковић и Врабац. Год. 1688. помиње се Милош Николин с Голубинца (в. стр. 64).
Данас у селу живе сами католици. Б е н и ћ и (5 к., св. Мартин) су староседеоци. Од њих се је један био отселио у Дубровник и после је његов потомак био амбасадор код султана. И сада се у Дубровнику један део зове Бенића Поље. А други се је отселио у Загреб.
К р а љ и (4 к., св. Мартин) су такође староседеоци. Пре су се звали Мариновићи. — Л у ч и ћ и (4 к.) су од Бенића. — Б а л и ј а (2 к., Мартиндан). Пореклом су Милићи с Требиња, одакле су дошли пре неких 150 година. Предак је прозван Балијом, што се оженио сестром једнога који се касније »потурчио«. Славили су раније Никољдан, а сада славе као и остали у селу. — Д о л и н а (1 к., Мартиндан) је из Орашја у Попову. — Андрић (1 к,, Мартиндан) је дошао за зета код Бенића, из Завале.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.
18. август 2017. у 10:37
vojislav ananić
Завала
Главни делови села. – Чешљари и Завала — су у Вали између брда Острога и Клисуре. Махала Будин До је високо у сасвим краткој и стрмој вали а под стрмим стенама: Сличан је положај и Мареве (Мухареве) Љути. Село је у Попову најбогатије питком и здравом живом водом. Многа околна села, па и она из најудаљенијих крајева, у летње доба, за време великих суша, долазе по воду и догоне стоку да је напоје у Завали. У пољу, испод села, је врело Лукавац и језеро Бован, који никада не пресушују. Воду Бован уредио је ка луђер Азарије око 1593, који је подигао и две чатрње у у селу. На Бовану се поји стока из каменица, а из Лукавца пије и односи народ, ретко кад ту и стоку поје.
У брду су живе воде: Црњава, Битомишље, Бјелоушица, Орлица и Пиштет. Испод махале Мареве Љути, у самом крају поља, је жива вода Покривеник. Сем тога, у Вјетреници има, сем Великог и Малог Језера, и других већих и мањих басена са још једним овећим потоком, који никада, пa ни за време највећих суша, не пресушује. Та вода се не искоришћује. Свака кућа има по чатрњу. Старе су чатрње: Маска (Махалска?) Чатрња у Будину Долу, која спада у најстарије у овом крају, у Плочи, на Куку и две манастирске. Локве су Закржје и Крушевица. У пољу су радне земље: Царине, Купарице, Баре, Лађине, Диљке, Читлукови, Зминице, Лукаче; око махала: Петров До, Стари Брт, Горња и Доња Петковица, Долови, Потсеље, Вратло, Липовци. »Гора« (крупнија шума) је на местима: Глачице, Клисура, Мокри До, Закржје и др., а »шума« (ситнија шума, зимна. ropa): Пограђе, Острог, Продо, Брековац и др.
Село се дели на махале: Завала, Марева Љут,Будим (Будин)До и Чешљари. Махале су потпуно одвојене једна од друге, а у њима су куће на окупу. У махали Завали живе измешани православни, католици и муслимани, у Маревој Љути и Будиму Долу сами православни, а у Чешљарима сами католици. Изнад села су стаје у Закржју. Православни манастир св. Ваведења је при страни северно од села, испод брда Острога, а католичка црква св. Антуна је испод махале Чешљара. Свака махала има своје засебно гробље, а родови Срба и Сопић имају своја посебна гробља, у близини порушене некадашње Михоље цркве.
Село је добило име по свом положају за Валом, било да му се долази из поља или од Сланога.
Манастир у селу је можда из Средњег века, а католичка црква је саграђена 1927. Јужно од манастира, на Црквишту или Црквинама, биле су цркве св. Петка и св. Петар. По цркви св. Петке и околица је прозвана Петковица. Причају да је црква св. Петра налрављена у 17. веку, за време ратовања Млечића, Аустрије и Руса са Турцима. Тада су Млечићи били освојили све од Требиња дуж Попова до Габеле и том приликом направили ту цркву за своје војнике, па су у њој, после одласка Млечића околни католици понекад вршили мису. Али, кад су је 1867. хтели да обнове и већ почели да скупљају прилоге за то , у чему су им свесрдно помагали и православни, дошло је изненада до једног инцидента. Рудиница из Равног почео је галамити и тражити да им се, поред тога, да још и половица Петрова Дола, крји је одмах ту до њих, То је наљутило тадашњег калуђера Никодима Вуловића, који је такође био дао прилог и обећао их још потпомоћи, и уз припомоћ осталих. православних отерао их је одатле. После тога, католици су повели парницу код турских власти у Требињу, али је спор добио православни манастир, јер су Млечићи били узурпирали спорно земљиште за време своје кратковремене окупације. Све дотада неки католици из. Завале сахрањивали су се на том месту. Пре 70—80 година последњи су ту сахрањени Мато Андрић, звани Мазура, и Ђуро Андрић син Пере а брат Иве (који је био жив 1938). И после тога, а пре неких 45 година, за време аустроугарске окупације, католици су обновили парницу у Мосгару, али су и ту изгубили. О тим црквама неки причају ово: Неки бан у Требињу имао сина који се утопио у Требишњици, која га је после неког времена избацила испод Завале. Чим је то бан дознао, дошао са својом свитом да га закопају. Али, будући да је био утопљеник, народ се опирао и противио томе. Да би народ умирио и задовољио, обећа и направи две цркве, једну до друге, за православне и за католике. Год. 1525 Турци су хтели да освоје полуоток Пељешац. Те године на Петровдан читао је мису у Завали, у цркви св. Петра, фра Систо из Сланога. (Овај податак из Дубровачког архива дао ми је др Никола Звонимир Бјеловучић из Дубровника). Дакле, црква св. Петра је била у Завали и 1525. Према комадима камена што су их нашли В. Ћурчић и Љ. Мићевић 1932. на том месту, а који су после пренети у манастир Завалу, изгледа да је ту била нека величанствена грађевина у 10 веку. Oкo рушевина тих црквица су многе »грчке плоче«, преко 20. Мања црквица је била саграђена тако да јој је северни зид прелазио преко две плоче. Једна широка плоча је украшена: на средини штит са мачем, а оивичена грубим ужетом. Средњем веку припадају и познати рељефи са претставама сцена из лова у пећини Вјетреници.
Са око 250 метара западно од тих цркава сy остаци порушене цркве Михоља, по којој се и само место тако зове. Кад су муслимани Матараџићи из Љубиња надозиђивали на једну стару кулу. ,у Завали, која стоји и сада, тежаци су им доносили окресани камен са Михоље цркве. За ту кулу, која је изнад цркава св. Петра и’ св. Петке, причају да су је правили врло богати Кадијевићи, који су били православни. Кадијевићи су заиста живели у Завали и били веома знаменит род. Као што је већ изнето (на стр. 66), крајем 17 века помиње се као млетачки сердар у Попову Дамјан Кадијевић из Завале, а 1718, за време друге млетачке окупације и у служби Млетака: војвода Алекса Кадијевић и алвијер Лука Кадијевић; 1743 Михаило Симић од рода Кадијевића поклонио је полијелеј манастиру Завали..Ти Кадијевићи су имали кума католика Ивића у Равном и кума Бурину, муслимана у Котезима. Како је Кадијевић имао много земље у пољу, све данашње Хасе, које имају око 70 рала, то није било мило Сердаревићима, муслиманима из’ Љубиња. Сердаревић је гледао. на све могуће начине да се дочепа земље Кадијевића. Најзад, помоћу Бурине и успео је у томе.
Кадијевићи и сада одржавају везе и рођакају се са фамилијама у Завали. Њихове земље притисли су Бубићи, Сердаревићи, Муламехмедовићи и Омерагићи из Љубиња. Повише села, за брегом, има стара градина, обрасла у бршљан, коју народ зове Град херцега Шћепана. Слушао сам од неких да су тај град правили Милијевићи, који су били од садашњих Мартиновића у Црној Гори.
Поред многих старих омеђина и камених »тијес«-ова. за тештење нечега, у селу још има много »грчких плоча« и гомила. Неколико гомила је на врху Веље Градине идући Голубинцу, Има их неколико и испод Чешљара. У Будину Долу је било много »грчких« плоча али су уништене. Над Локвом, На Бријегу, у Челињаку, око Будина Дола има много »грчких гробова«: само камен усађен више главе. Имена омеђина су: Обориње, Липовчине, Зечевина, Перишићевина, Рујнац, Викова Торина, Подорлице, За Крстом, Појужиловина, Крунићевина и др. У некима од њих живели су сељани за време куге.
И на брду Острогу, према Граду Херцега Шћепана, има стара градина. Причазу да се некада препињао конопац-жица с Острога у Клисуру и да се некада »прелазило« и превозило с једног на други град, када је вода текла од Завале кроз Валу на Слано.
Градац изнад Будина Дола био је некад манастирски, и зато су Мисите и Мраковићи давали манастиру сваке године добровољно понешто.
Прича се особито у Будину Долу о страдању села од куге.
Сем за Кадијевиће, зна се за неколико родова који су некада боравили у селу. Год. 1688 помиње се Марко Милошев из Чешљара (в. стр. 64). Зец се иселио у Мајкове у Далмацији, где их и сада има. Ови су католици, А има их још негде у Шуми и Мостару, и ти су православни. Кадијевић се отселио у Сливље. Перишић се отселио у Столац, где их и данас има, а има их још и у Грмљанима и Боки Которској, Сви славе Јобањдан. Бланића су отерали због неке кривице, после чега. се он населио у Чваљини, а доцније преселио у Невесиње. Год. 1718 помиње се Вукадин Бланић. Мухаревице су изумрле. По њима се прозвала Мухарева — Марева Љут, а место где је била њихова кућа и сада се зове Муаревица. Има и њихово гробље. Крунић се отселио у Љубиње. Има их и у Стоцу и Требињу. Клименте су изумрле. Појужиле су се »смакле«. Има их у Биограду код Невесиња. Круљи, досељени из Вођења код Љубиша, су се отселили у Банат, после Првог светског рата. Репеш се преселио у Равно. Башице су изумрле. Причају за неког »газију« (јунака, зликовца) и лопова Курта Башицу да га је на превару убио Хромић, муслиман из Стоца, на Беленићима. У изби у којој je некада становао тај Башица сада живи Максим Мракић. Башица има у Љубињу. Вероватно су у Завали у 18 веку живели и неки Бравачићи: у »ђачком« гробљу изнад манастира били су гробови Шћепана Бравачића из 1763 уз ког је 20 година касније сахрањен Никола Бравачић, а поред Јована Србића, Ристе и Лазара Сопића и Ђуре Кречака, помињу се 1817 као држаоци манастирских земаља Дамјан Башић и Мато Лечић. Башића и Лечића нема више у Завали.
Данас у селу живе измешани православни и католици. 1875 село је имало православних 10 домова са 79 душа и католика 6 дбмова са 46 душа. Најстаријим родовима у селу се сматрају Србе и Сопићи.
Прзвославни. Вукановићи (7 к.) су се доселили око 1825 из Слимнице у Шуми где их још има. Раније су се звали Рашовићи Довео их је на манастирски читлук Никодим Вујовић, кад је управљао манастиром (+1839). Славе Јовањдан. — Мракићи (5 к., 6 пор., Никољдан) се сматрају староседеоцима. Раније су се звали Милијевићи. — Ч а л а к а (3 к., Лучиндан) су порекдом са Влаховића. Неки се од њих »удо« за женску Појужило у Мареву Љут, одакле.:се после преселио у Завалу. — Дречи (3 к., Јовањдан) су од Михојевића, а Дречима су прозвани што им се неки предак »дречио« (кревељио). Васо, дед Лазе Дреча (р. 1900), родио се у Грмљанима, а у Мареву Љут дошао из Драчева. Васо је био седми потомак онога који ]е дошао из Риђана. — Шешељи (2 к., Лучиндан) су се доселили у Мареву Љут из Котеза, а даљим пореклом из Риђана, одакле је дошао Лазар, пети предак Душана Шешеља (р. 1899). Најлре су били у Величанима (Шешељевина), па у Котезима. За њих се прича: Пре 100 година неки Јово Шешељ продавао вино о дернеку. (вашару) на Петровдан у Завали. Међу осталим светом ту је био и муслиман Црни Омер са својим слугом. Кад је Омер попио оку-две вина,. поче да разбија чутуре за вино око себе, а Јово пограби нож, па га прекоље као јањца, а:затим прекоље и слугу му. Тада су их била тројица браће Шешеља. После тога убиства, један брат се преселио у До, други у Невесиње, а трећи, Јоко, побегне у неко место код Меткрвића и покатоличи се. Тамо их и сада има доста. Има их расељених.у Стоцу, Мостару, Сарајеву, Бечу и др. — Мисите (2 к., 3 пор:, св. Врачеви Кузман и Дајман) су се доселили пре 100 година са Кијева Дола. — С о и и ћ и (1 к., Никољдан). сe сматрају староседеоцима и једно су са Мракићима. Раније су се звали Милијевићи. Један од Сопића се отселио у Столац, где и сада има потомства.— С р б е (1 к., 2 пор., Никољдан) су староседеоци. Причају да су од Срба отселили Петар, Јово и Михаило у Дубровник, а одатле у Русију, а код куће су остали Лазар и син му Томо. Од тог рода је био калуђер Никифор Србић, који је умро и сахрањен у манастиру Завали 1864.
— Кораћи (1 к., 4 пор., Никољдан) су одавно у селу, а старином су из Црне Горе. Од њих је био пок. Христифор Михајловић, архимандрит, који је. умро 1921 и сахрањен у манастиру Житомишљићу.
— М и ћ е в и ћ и (1 к., Јовањдан) су се доселили за трговином из Стоца, пре 29 година. Има их у Стоцу, Житомишљићу, Беранима, Сарајеву и Богошћи. — Чихорићи (2 к.) су се доселили из Чваљине за трговином. — Вулић (1 к.) се доселио из Струјића за трговином. — Пендо (1 к.) се доселио 1921 из Чваљине. — Ми л и ћ (1 к., Лучиндан) је дошао 1927 из Величана.
Католици. Андрићи (6 к., 10 пор.) и Лете (3 к„ 4 пор.) су Један род. Раније су се звали Палемете. Како.је један од њих био тако брз, као да лети, прозвали га Лето. Палемета има у Чавшу и Мишљену, а Лета у М(остару и као муслимана у Турковићима и Стоцу.
— Ј о в и ћ и (4 к.) су се доселили пре 250 година са брда Комања повише Стоца. По претку Јови се зову Јовићи, а раније презиме им је било Николићи. — Ћорићи (4 к.) су досељени са Клобука пре 250 година. Раније су се звали Милошевићи, а Ћорићима су прозвани по Илији Милошевићу који је пре 130 година у лову изгубио једно око. Има их и у Дубровнику. — К р е ч к и (3 к.) су се звали Радонићи, а не зна се одакле су пореклом. Један од њих преселио се на Белениће. Кречкама су прозвани по томе што је једном приликом само неки њихов предак, међу више присутних, могао да изгули из земље једну »кречину« (жилу). — Приморац (1 к.) је из Крућевића и населио се 1922 као пензионисани железничар.
Сем Приморца, који нема славе, сви остали католици славе Мратиндан.
Муслимани. Синановић (1 к.) се је населио из Љубиња, пре 30 година.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.
18. август 2017. у 12:02
vojislav ananić
Орахови До
Већи део села је у Вали међу брдима Непробићем и Илиним Брдом, издужен по граници између стрмог отсека и блаже нагнутог тла, делимично покривеног наносом од многих точила изнад села, а други делови су на Илину Брду. Куће су у страни. Живе воде нема. Обично троше кишницу из чатрња, а лети, за време великих суша, догоне воду.на коњима из Завале. Старих чатрња има тринаест, а зову се: Градина, Три Облине, Кула, Ковачуша, Гакуша Прва, Гакуша Друга, Шкрабача Прва, Шкрабача Друга, Гумнине и Јама. Нових чатрња има 14. Главне радне земље су под селом и у пољу, а зову се Оток, Под .Величаним, Ситњи Као, Велике Њиве и Под Чваљином. То су све већи комплекси земље, у којима има по више њива. У брду су: Посеље, Наклети Доци, Старци, Зелени Доци, Поље, Под Присјеке, Диљке, Масларуше, Подумање, Главице, Велике Њиве и Помагање Њиве. Виногради су: Стране и Ђевића Ложђе.
»Горе«: има доста у местима: Црно, Растовице, Непробић, Голо Брдо, Сиљевица, Жедна Глава, Невољке Долине и Дубрава. Стоку напасају по странама око села и испод кућа кад дигну усеве.
Село се дели на махале: Орахови До, Грабови До и Плитки До или Бјељаве. Те махале су удаљене једна од друге по 2 км, а куће у њима су на окупу. И махала Орахови До дели се на мање махале, по родовима: Кристића, Бурума, Пирјаћа и Томичића. У селу има свега 45 кућа. Црква је испод села, а заједничко гробље око цркве. Само махале Грабови и Плитки До имају своја засебна гробља.
Црква у селу је врло стара. До сада је два или три пута поправљана. На средини села стрчи стара Хромићева кула. »Грчких плоча« има око цркве, а по брдима има много старих гомила. Око 1 км далеко од села су старе омеђине, које се зову Градина. И сада може да се види изнад и испод државног друма чувени солански пут, којим су некада кириџије гониле караване соли из Сланога у Херцеговину и друге покрајине. Манастир Завала имао је у овом селу своју чатрњу за вино.
Зна се за неколико родова који су раније боравили у селу. Изумрли су (»затрли се«, »искрчили се«) Ђурићи и Павловићи. Ћопи се »затро траг« по женској крви. Били су у селу и неки Кличићи. Бороje је отишао за зета у кнеза Ивића у Равно, где и сада има потомства. Грковићи су се отселили у Трстено. За Грковиће причају да је један од њих »офурио« једну женску, те га Фетахагић, муслиманин из Требиња, осудио да плати вижлин, али да га донесе до петнаест дана. Како је Грковић донео вижлин раније, није му га хтео да прими него му притисне земљу. За Ждрале се говори да су од њих садашњи Милићи у Величанима. Ковачевић се је отселио у Гргуриће. За њих се прича ово: једном кад су Сењани (ускоци) палили и робили, сви их дочекаше лепо, а Ковачевић их одбије од куле и, поред бајрактара, убије још тројицу. И сада се покрај пута у Црном налазе гробови те четворице погинулих Сењана. Шишићи су се отселили у Банат. Поред Ивана Буруна и Ђуре Крстића (тј. Кристића), као држаоци земаља манастира Завале помињу се 1817 у Орахову Долу још Иван Ћосић, а у Грабову Долу, Видоје Штрцало. Ћосића и Штрцала више нема, бар не под тим именима.
Данас у селу живе католици и једна православна породица.
Католици. Кристићи (13 к.), раније Бошковићи, старином су из Босне. Била су двојица браће, од којих је један остао у Босни а други иселио у Орахови До. Кад је онај што је остао у Босни поручио ономе другоме да се врати, овај му је одговорио: »Нећу,брате! Под куком ми Омоква и виногради, а из поља љети имам жито, а зими лијепу рибу«. Од тих Бошковића је био чувени научник Руђер Бошковић. Отац Руђеров Никола отишао је из Орахова Дола у Дубровник, где се бавио трговином. Још стоји кућа у којој се родио Никола, али је двапут преграђивана и назиђивана. Год. 1688 помиње се Никола Матијашев Бошковић из Орахова Дола (в. стр. 64). — Томичићи (5 к.) су само огранак Бошковића односно Кристића. — Буруми (6 к.) су се давно доселили из Осјечине Међе код Дубраве. — Јерчићи (4 -к.) су од Боројевића. Један се оженио удовицом Јелком Грковића, па су после њене смрти деца прозвана Јелчини, а онда Јерчићи. — Б р к и ћ и (2 к.) су такође огранак Боројевића. — Церићи (3 к.) су из Дубрава. Род су са Перићима у Мајковима и Дубровнику. — П и р ј а ћ и (3 к.) су старином из Мајкова. Најпре су се звали Лазибат, а онда у прозвани Пирјан, па Пирјаћ. — Радићи (3 к., Никољдан): дедови су дошли са Плањака у Трнчини. — Панџе (2 к.) су дошли из Котара пре 180 година..— Балија (1 к.) је дошао за зета у Томичиће са Голубинца. — Ј ов и ћ и (1 к.) су од Јовића у Чешљарима; дошли пре 60 год. — Кој и ћ и {i к.) су заједничког порекла са Шимуновићима у Равном и славе Митровдан. Живели су у Цицрини. — Сем Радића и Којића, сви остали у селу славе Мратиндан.
Готово сви су били кметови православног манастира Завале.
Православни. Ш е ш е љ (1 к., Лучиндан) населио се 1925 на манастирском имању. Дошао је из Завале.
Завет од града је ев. Јаков.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.
18. август 2017. у 12:22
vojislav ananić
Равно
Село је при страни, у пошироком седлу међу брдима Мукушином и Градцем, и има амфитеатралан изглед. Жива вода је Спиле, на граници села са Дврсницом. Старих чатрња има. пет: Кулинска, Лисичина, Стрикина Чатрња, Дубци и Мирје; Готово свака кућа има нову чатрњу. Сем тога, на железкичкој станици је државна чатрња, у коју се лети довози вода вагонима, па се и сељани користе том водом. Главне зиратне земље су у пољу: Баћуше, Постијенице, Ривине, Раци, Морачина, Булавице, Велике Њиве, Котешки Вирови, Пољане, Струге, Подзелење, Загувнице, Гувна, Округлице, Јамица, Мула, Вран-Јасени, Подоблатнице, Кошутице и Отоци. То је све заједно Доња Лука. А у Горњој Луци су: Крст, Уздрт, Ротне Груде, Пржњи, Баре, Вучинац, Пелијешнице, Задречнице, Наплави и Плужине. У брду су: Огумање, Љевакови, Врти, Оклеца, Пркутов Долац, Кужевнице, Русић-Долови, Немири, Пласт, Прхиње, Рудин Плас, Крушевице, Вртине, Под- вине, Доњи Доци, Лужник, Градца, Метвини Доци, Обале, Бре- стова Доца, Римице, Кужевница, Смокови Доци и Дангуба. Вино- гради су на местима: З&мленице, Заслап и Јамутине. У посељу има нешто »rope«, а у Мокром Кориту је државни гај. Брдо је раздељено за време аустро-угарске управе. Стоку напасају по странама око села и крајем поља. Стаје су на Пријевору, Братогошцу, Рупном Долу и Гајицу. Над селом имају Вилске „или Вилине Стојине, непри- ступачне.
Село се дели на махале: Пласна Главица, Осредина, Којићи или Којића Махала и Доње Село. Неке махале су одвојене једна од друге, а куће у њима су на окупу. У селу има 107 кућа. Католичиа црква Порођења Блажене Дјевице је на средини села, а православна црква Сошествија св. Духа (католици је зову Ивања црква) је јужно испод села. (Православна црква у Равном спомиње се 1664 у извештају И. Матијашевића). Има још једна като- личка црква св. М!итра источно од села, на Ратоблату или Облату, око 400 м од села, и једна католичка капелица повише села. Црква св. Митра je напуштена. Католичко гробље је око капеле на месту Кукљежак, а православно код њихове цркве.
Око цркве је била чаршија која је пропала 1943. Село има изглед варошице и оно је центар за већи део Попова.
Старо село је било .јужно од данашњег села, на месту Дријењу, удаљено око 350 м. То село је, заиста, било на прилично равном месту. Ниже тога села су Пркутови Долови, где су живели Пркути, који су сада у Рупном Долу. У Михаиловића Долини у том селу је била црква, Михоља Црква. Причају да је старе становнике куга поморила, и по селу има на више места кужних гробова. По предању, после куге као први населили су се неки који су дошли из Митровице у Срему, из »равне земље«, па да је и село по томе прозвано Равно, а црква Митровица Повише старог а југозападно од садашњег села има једна стара омеђина, коју зову Градац. Причају ца је ту некада било утврђење. Садашња католичка црква Порођења бл. Дјевице саграђена је 1864—1868 на месту старе, која је била освећена 1579 (што сведочи очувани натпис) и која је била тако саграђена да се у њу силазило у земљу са неколико’ етепеница. Црква Митровица је врло стара, а православна црква је саграђена 1896.
»Грчких гробница« има на више места: Поврх Дријења, код Кулинске Чатрње, код цркве Ивања и на Облату код цркве Митровице. Са воза од Ријеке, испод млина, водио је стари пут до Дријења у старо село, који се и данас местимично познаје, а одатле у Мирје и на Боговицу и Лисичину. Прича се да су Пољичани имали 70 рала земље испод Равног и да су имали право рибарења на Раванском Слапу.
Од ранијих становника овога села изумрли су Цурићи, Бошковићи, Ивићи и Ђурићи. Цркути су се отселили у Рупни До, Доброславићи на Требињу, Пикулиновићи у Столац. Изумрли су и Лепировићи, а њихову земљу држе Лучићи. Били су и неки Медићи. Кажу да je од њих био и један бискуп. Сада име Медића До потсећа на њих. Драче, муслимани у Мостару, пореклом су из Равног, где су били хришћани. Милићи су се отселили у Дубровник. Изумрли су Поповићи. Поред Бошка Којића, 1690 помиње се као претставник села и неки Милета Стјепановић (в. стр. 64).
Много се прича о кнезу Ивићу који је живео у Равном. Био он сиромашан човек са седам ћери. Кад су му једном дошли неки Турци, он закоље и испече своју једину краву да их почасти. Онда му они дали на сваку ћер по једно имање. Због тога га после прозвали кнезом. Ћери су му се удале за Бороја, Пркута, Ђурасовића, Јовића и др. У средњој млиници под Равним још се знају »Ивића редови«.
Данас у селу живе католици, православни и муслимани.
Католици. Ш и м у н о в и ћ и (10 к.) су у махали Којићима и то је вероватно њихово старо презиме. Год. 1690 ломиње се Бошко Којић (в. стр. 64). Не знају иначе ништа о пореклу. Има их исељених у Радочу »од Мостара. — Буквићи (10 к.) су по женској крви из Трнчине. Не знају да ли су им род Срби Брквићи у Храсном, Влаховићима и др., али ти Буквићи сматрају да су једно оа поповским Буквићима, иако су они Хрвати. — Б у р и ћ и (10 к.) су од Ђурића по женској крви, а звали су се Андријашевићи и Матковићи. Андријашевићи су били знаменит род у Равном: као што је већ изнето раније, браћа Бошко, Никола и Никола Андријаши подигли су цркву у Равном 1578, а веома истакнута личност био је фра. Доминик Андријашевић, бискуп, рођен око 1872 у Попову (опширније на стр. 61—63). Неки веле да су они старином Матковићи из Бјелопавлића. Од њих су .и муслимани Бурине у Котезима. Бурине, муслимани у Љубињу, цакође знају да су од Бурића у Равном.— Матијићи (8 к.) су од Доброславића, који су, по казивању неких, били од Бошковића. Огранци Доброславића су дошли у Равно из Доброславића Међе под Котезима. Некада су се Доброславићи звали Ковачи. Од браће Ивана, Гргура и Мате воде порекло Доброславићи (у Требимњи), Гргуревићи и Матијићи-Матићи. — С к а р а м у ц е (7 к.) су једно с Матијићима, тј. од Доброславића. Скарамуцама прозвани су, јер је један предак често иотицао: »Ја сам скара (горд) и остајем скара!« Неки се зову Скарићи. Од њих су муслимани Жустре у Грабљу, код Љубиња. — Влахикићи (5 к.) су такође од Доброславића. Нека женска била остала удовица са децом. Бег дошао да јој одузме земљу, а она до- хватила колац. Он јој повикао: »Дур, Влахиња!« Тако је ова прозвана Влахињом. — Гргуревићи (2 к.) су од Доброславића и једно су с Матијићима, Скарамуцама и Влахинићима. Прича се: оженио се неки од Гргуревића девојком из Опузена (Далмација) и, кад су дошли у походе, видели да је она слаба и казали да ће због тога убити њена. младожењу, а она то онда казала њему и он побио њих, па су се због тога преселили у Равно. — Р у д и н и ц е (6 к.) су пореклом из Риђана. — Бубице (6 к.): за њих се казује да воде порекло од детета које је једна жена још давно донела из Далмације. — Л у ч и ћи (4 к.) су пореклом из Инотића-Трнове у Далмацији. По другимз, они би били пореклом из Требињског среза. По једнима старо им је презиме Гњатићи, а по другима Милошевићи. —- Б о р о ј е (4 к.) су пореклом од старих Боројевића (данас Бркића) у Орахову Долу, одакле су дошли давно. Даљим пореклом су из Црне Горе. Има их и у Мостару. — В у к и ћ и (3 к.) су се давво доселили из Трнчине. Пре су се звали Размиловићи. Једно су са Лонцима у Трнчини. Од тог рода је и Зорац (1 к.). — Брајићи (3 к.): предак им је дошао као војни бегунац из Далмације. Оженио се ћерком кнеза Ивића, чије је »стање« било насред села: то му је била »домовина«. Није имао синова него шест ћери. Ћери му се поудале у Чешљаре, Требињу, Рупни До, Пријевор. Најмлађу »оженио« тим момком који се звао Милинко Гузић, и који је најмање шести предак Брајића. Кнез Ивић је имао кулу на три боја, која, преправљена, без трећег боја, стоји и сада. Неки казују да је кнез Ивић правио цркву у Рупном Долу. — Ч о к љ а т и (3 к.) су се некада звали Ђурићи. Заједничког порекла с њима суи Блажевићи (4 к.).”Муслимани Потуровићи на Мишљењу. су од Чокљата. Чокљата има исељених у Долу. — Ву к о в и ћ и (3 к.) су стари род у селу. По некима, они су били од Вукића. По другима, они су засебан род. —Кнежевићи ил Ковачи (2 к.) су дошли из Броћна око 1860.
— Љеваци (2 к.): можда су старинци. Одавде су били селили у Вељу Међу па се вратили. — Жутац (2 к.): они су од Којића из Грабовог Дола. Предак им боловао »жућаницу« и по томе прозвани.
— Р е п е ш (1 к.), Словенац, био се населио пре 28 година из Завале, а у Завалу из Крањске.
Сви католици у Равном славе Митровдан.
Православни. С а л а т е (4 к., Митровдан), старином Драгојловићи, су давно дошли из Риђана. Када је предак дошао у Равно, дошао је у »насеље«, јер је место било готово празно: затекао је само две католичке куће. Не знају да ли су им род Салате у Невесињу и др. (в. опис Галичића). — Краљи (2 к., Митровдан) тврде сами да су пореклом из Црне Горе, а околина да су од Шимуновића. Неки католик Шимуновић био се оженио дравославком, па кад су деца остала сирочад без оца, мајка их превела у православље. Како су их многи даривали, говорили су им: »Даривају их к’о да су краљи«, и тако им остало име. Нису им род Краљи у Голубинцу. — П о п ов и ћ (1 к., Ђурђевдан) је доселио са Бјелошева Дола за трговином пре десетак година. — Б а к о т ић (1 к., Никољдан) се доселио после Првог светског рата из Котеза, за трговином. — М и л и ћ (1 к., Лучиндан) се доселио из Величана после Првог светског рата, за трговином.
Муслимани. Б а к ш и ћ (1 к.) се доселио из Љубиња као ципелар, после Првог светског рата. — Чокљат (1 к.), ковач, је дошао из Љубиња пре 5 година.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.
18. август 2017. у 12:36
vojislav ananić
Чваљина
Поједини делови села су у странама широког а стрмог дола, али на местима где има растреситог материјала, испод брда Градине и Острога. Цело насеље има амфитеатралан изглед. У пољу, под селом, је енажна жива вода Чваошник, на коју у доба суше долазе, многа села. Код цркве је државна, железничка, чатрња, а иначе је у селу много чатрња. Понеко је удесио »шкрипине« за воду. У пољу испод села су њиве: Вељак, Пасјак, Покрајница, Подградина, Опеша, Стране, Печури, Међу-Путе, Вукове Струге, Завршнице, Хаси, Сјенокоси, Свиоке, Груде, Лопата, Барлета, Драчеве Њиве, Плане, Возне Струге, Лијесне Струге, Вјенчарице, Мрауше, Побрежнице, Радошевине, Плужине, Успутинце, Брод, Велике Њиве, Оточице, Под Локвом, Драчвј Гојковине, Пелијешнице, Пољане, Бадњи, Средњи Дијели, Лукоријечи, Завигради, Баре, Рупе и Колочепи. По брдима су: Дола, Жрвањ, Бисаге, Прапратни До, Плитки До, Подосојнице, Повојне Долине, Церовци, Крстовци, Баљевци, Дубина, Томин До, Косове Долине, Јагодници, Грабови Доли, Доци, Старе Лазине, Срба (»зграда« и сеоска локва), Зидачин До, Средњи Доли, Дуги Доли, Брушањ, Бланића Торина, Кућарице,. Густијерна, Прибин До, Тахиновица и др. То су све вртаче, мањи долови и заравни по брдима око села, чиЈе су стране већином голе. На Поточини су три мала млина. Раније, док је у селу било мање кућа, било је »горе«. Донедавна су се снабдевали дрветом копајући жиле (»креке«) из земље. Сада се подижу забрани. Стоку напасају у пољу после жетве, иначе крупну стоку по ‘Окрајцима њива а овце по странама над селом.
Село се дели на махале: Голуби, Бобићи, Горња Градина, Доња Градина и Доње Село. Место где живе Перотићи у Доњем Селу г ову Дулићева и Куртовића Улица. Те су махале потпуно издвојене, а куће у њима :су на окупу. Село има 49 кућа (55 породица). По брду изнад села су стаје. Црква св. Борђа је на средини насеља. (У извештају И. Матијашевића из 1664 помиње се у овом селу православна црква). Код цркве су оба гробља, православно и католичко. Родови Чихорићи и Акшами имају. своја посебна гробља. Чихорићи су се некада сахрањивали у Величанима.
Садашња ц-рква је саграђена 1912, али је на том месту од старине била црква. Прича се да је на Остроју био град и да је била у њему вода, а има је зими и сада. На Градини има нешто зидина, које зову и »метериз«. Според Градине је Бандурица, и ту је некада стајала стража да не ударе Сењани. Код цркве су »грчке гробнице«, а таквих гробова има и у гробљу Акшама и Сушића на Бријегу, као и на Дријенцима, крај пута за Равно.
За »Грке« причају неки у селу да их је отерао снег, а други аеле да су оки отишли због суше која је трајала седам година. Много се прича о куги која је толико морила свет да није имао ко да сахра- њује мртваце. Свет се склањао у Стојину Пећ, која се тако прозвала по некој баби која је прежкзела кугу. Код цркве је било село на месту Ивановићима. Ти Ивановићи су изумрли уз кугу у току једне године. Прича се да је из те куће излазило по седам. или дванаест чохних долама (одраслих мушкараца): тако су били бројни и богати.
Изумрли ,су старинци Бланићи, коди су били најпосле спали ла једну девојку. Та девојка је саградила као задужбину стару цркву и у .њој је сахрањена. Уз кугу су изумрли поменути Ивановићи. У Дубраве су се иселиле Шотре. Изумрле су Дуце. Калабе су се иселиле. Православни Шарићи су се отселили у Величане. Нестало је и Ромића. Некада је у селу било и муелимана: зна се за неког Думана, у чијој су кући сада Перотићи, Думан се отселио у Овзир. Браћи. Зечићи су се отселили у Цицрину, а тако и Томашевићи-Кукице. 1690 помиње се Марко Браћевић као претставник села, поред Ивана Перотића (в. стр. 64); Пре 60 година у селу је било само 13 кућа.
Православни. Чихорићи (8 к., Никољдан) су најстарији род у селу. Помињу се поуздано у средњем веку (опширније на стр. 43—44). Прича се да је један од Чихорића учествовао у боју на Косову где је и погинуо, а од његова брата који је остао код куће намножило ,се потомство. Прича се и то да се један њихов предак женио ћерком кнеза из Требиња (или обрнуто). На њиви Печурима и сада се познаје оразда како су се били први пут поделили. — Перотићи- (6 к.,7 пор., сз. Лука). Има их и на Побрђу и 3 к. у Мостару. Прадед им је био дошао. Старином су са шкоља Шипана. У селу су, међутим, одавна: 1690 помиње се Иван Перовић (в. стр. 64). Раније су славили св. Јована. Како им је био »ујадио« Турчин па нису могли да славе, променили су. на св. Луку. — Батинићи (6 к., св. Лука) су давно дошли из Риђана, где су се звали Драгојевићи. Била су их три брата, од којих су двојица била ожењена. Како су им Турци нападали жене, један од њих убије Турчина, па се сва тројица иселе. У Пољицу остане Иван, где су од њега Иванишевићи, у Турковићима се наеелили Пјево ,и од њега су тамошњи католици Пјевићи, а Симо дође у Чваљину. Његови потомци су прозвани Батинићима по неком претку који је био левента и на неку славу дошао с батином. Тројица Батинића помињу се већ 1718, али без ознаке места. — Гашићи (4 к,, Арханђеловдан) су од Илића из Дола код Билеће и дошли су пре 150 година.
— А к ш а м и (5 к. са 6 пор., Никољдан) огранак од Чихорића а пореклом од претка, кога је неко као мало дете нашао у пећини у »акшам« (предвече); други веле да се је предак заволео с неком девојком и с њом побегао у акшам изнад села, где су биле стаје, пошто му нису дали да се ожени њом. Тројица Акшама држала су 1817 у закуп манастиреку земљу у селу. — Г о л у б и (3 к. са 5 пор., раније Ђурђевдан сада Лучиндан) су по старини Блажићи. Голубима су их прозвали по мајци која је била са Голубинца (»Голубица«) од Фрапца. По другима, они су пореклом из Риђана, што je вероватније.
— Пенде (8 к., Никољдан) су одавна у селу. Причају да су неки били нашли дете на Лужини. По другима, Пендама су прозвани по томе што је једна жена била врло мала па је звали Пенда. Један огранак се зове Мићићи. Неки од Пенда су отишли у Величане.
Католици. Пупе (2 к., Шимуњдан) спадају у најстарије родове у селу. Говоре да су од Акшама…— Жарци (5к, Шимундан) су од Чихорића. — Сушићи (1 к. са 3 пор., Шимуњдан) Су се раније звали Костићи или Котићи. Како је неки предак Марко био превише сух, прозвали их Сушићи. — К о њ е в о д (1 к, Шимуњдан) се био доселио као мутапџија вероватно из Ливна или Дувна. Није од Коњевода из Хутова.
Заветни дан у селу за поље је Јеремијевдан.
ИЗВОР: МИЛЕНКО С. ФИЛИПОВИЋ и ЉУБО МИЋЕВИЋ – ПОПОВО У ХЕРЦЕГОВИНИ, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ, САРАЈЕВО, 19.59.