Краљево и околна села

11. јун 2012.

коментара: 3

Град Краљево:

Адрани, Бапско Поље, Баре, Бзовик, Богутовац, Бојанићи, Борово (припојено 2007. године насељу Борово Међуречје), Брезна, Брезова, Бресник, Буковица, Витановац, Витковац, Врба, Врдила, Врх, Гледић, Годачица, Гокчаница, Грдица (део насеља 1979. године припојен Краљеву), Дедевци, Долац, Драгосињци, Дражиниће, Дракчићи, Дрлупа, Ђаково, Жича (формирана 1990. године од укинутих насеља Готовац и Крушевица; пре тога насеље Жича припојену насељу Готовац 1959. године), Заклопача, Закута, Замчање, Засад, Јарчујак (део насеља 1979. године припојен Краљеву), Каменица, Камењани, Кованлук, Ковачи (део насеља 1979. године припојен Краљеву), Конарево, Краљево (до 1955. године Ранковићево), Лађевци, Лазац, Лешево, Лозно, Лопатница, Маглич, Матаруге (од 2007. године Матаруга), Матарушка Бања, Међуречје (припојено 2007. године насељу Борово Међуречје), Мељаница, Метикош, Милавчићи, Милаковац, Милиће, Милочај, Мланча, Мрсаћ, Мусина Река, Обрва, Опланићи, Орља Глава, Пекчаница, Петропоље, Печеног, Плана, Полумир, Поповићи, Предоле, Прогорелица (засеок Петревци), Раваница, Ратина, Река, Рибница (део насеља 1979. године припојен Краљеву), Роћевићи, Рудно, Рудњак, Савово, Самаила, Сибница, Сирча, Станча, Стубал, Тавник, Тадење, Тепече, Толишница, Трговиште, Ушће, Цветке, Церје, Чибуковац (део насеља 1979. године припојен Краљеву), Чукојевац и Шумарице.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Порекло становништва села Лађевци, Град Краљево – Рашки округ. Према књизи Радомира Илића „О љубићским селима“.

    Положај села.

    -Од Котленика ка Морави одваја се више бочних коса, које су испресецане врло дубоким јаругама, којима обично тече какав поточић. По странама двеју таквих коса простире се један део Лађевца. Други део се налази у страни самог Котленика. Трећи део је у равници, у подножју подгорине Котленикове.

    Воде.

    -Кроз село тече више малих поточића, који немају неарочитих имена и сви се они уливају у Лађевачки Поток.
    У селу се пије изворска и бунарска вода. Извори су: Изворац, Стублина, Раков Поток, Хајдучка Вода и Стевановића Извор.

    Земље и шуме.

    -Село заузима врло велики простор. У дужину се протеже читав један и по сат хода, с тога се доста земље за обрађивање налази у селу између кућа и крајева. Главни део њива је у пољу, према селу Обрви, а око Лађеваћке Реке. Поједина места у пољу се зову: Спахина Њива, Пајсевића Ливаде, Мали Врх, Језера, Реке, Луке, Ђуровића Поље и Спахина Лука.
    Већих испаша у Лађевцима нема.
    Цео атар прекривен је забранима, који су приватна својина. Сеоска заједничка шума налази се изнад села, у Котленику.

    Тип села.

    -Лађевци су село разбијеног типа у правом смислу. Подељени су у три краја, који су један од другог потпуно одвојени. Куће су без реда и на већа одстојања растурене. Местимично се могу уочити мање групе кућа, које су постале дељењем задруга.
    Крајеви села су: Суваја, Горњи Крај и Пољци.
    Горњи Крај од Суваје је одвојен реком. Пољци су у равници.
    -Суваја у којој су ове породице: Раденковићи, Мирковићи, Јањићи, Јовичићи, Југурчићи, Љевајци и Јеремићи.
    -Горњи Крај: Ђуровићи, Дашевићи, Миловановићи, Стојнићи (Павловићи), Марковићи, Ђоковићи, Новичићи, Тошовићи, Симовићи, Тодоровићи, Лопашевићи, Шушићи, Стевановићи, Стојановићи, Смиљанићи, Терзићи, Дамњановићи, Миловићи, Млађеновићи и Јанићи.
    Услед згрупинатости породица сада се у Горњем Крају разликују три џемата: Тошовићи, Шуше и Мала.
    -Пољци: Петровићи, Селице, Шабовићи и Јовандерићи.
    Цело село има преко 150 кућа. Задруга сада у селу нема.

    Трла.

    -Цело село има 10-15 трла. Око трла су обори и кошаре за стоку. На трлима зими живе чобани, који стоку хране и надгледају.

    Име селу.

    -Народ тумачи постанак имена села на овај начин. Раније је у селу било много већа и гушћа шума, тако да је свуда био лад (хлад), отуда је и село добило име Лађевци.

    Старине у селу.

    1. У лађевачком гробљу налази се јадна стара црквина. Једини остаци од ње су два камена од часне трпезе. Један камен је правилна десетострана призма. Он је побијен у земљу. Други, као табла од стола, лежи поред њега. Оба су од белог мермера.
    2. Изнад чесме Стублине у месту званом Трњаци има једно старо гробље. Оно је врло велико, веће је од свих старих гробаља у овој области. Нарочито је камење огромних димензија, већином је положено али има и усправљених. Натписа не споменицима нема осим што на појединим има уцртан крст. Како овде има каменова врло грубо израђених а и тесаних са правилним странама и ивицама, може се узети да су у ово гробље сахрањивоало у различита времена.
    3. У крају Пољацима у равници има једно мало старо гробље. Ни о овоме ни о ономе, великом, народ не зна ништа да исприча.
    4. У месту Луци били су конаци лађевачког спахије Алије, али од њих данас нема никаквих трагова.

    Постанак села и порекло становништва.

    Данашње становноиштво овог села је младо. Прве су се породице доселиле половином 18. века, али је село и раније било насељено. Доказ томе служе нам наведене старине а поред тога на аустријској карти из 1718. године је забележен као Ladjowaz.
    По народном казивању у Лађевце се доселило шест породица пре Устанка под Карађорђем. То су:
    -Терзићи (Савићи) су се доселили од Сјенице пре 140 година, славе Ђурђевдан.
    -Дамњановићи су се доселили из Бијелог Поља, славе Ђурђевдан.
    -Ћобовићи (Брзодовићи) су старином од Сјенице. Доселио им се прадед Обрад пре 100 година, не каже се коју славу славе.
    -Јовичићи су се доселили из Старог Влаха, славе Ђурђевдан.
    -Петровићи су се доселили из Вранеша код Сјенице, славе Савиндан. Зови их још и Чајовићи.
    -Шушићи (Радисављевићи, Пројовићи, Велимановићи, Томићи, Радиовјевићи и Раденковићи), славе Јовањдан. О досељењу ове породице прича се да су из села Којиновића у ужичком округу дошла четири брата: Симон, Јован, Петар и Видоје. Симон оде у Тамник, Видоје у Цветке а Јован и Петар остану у Лађевцима. Шуше су старином из Будожеље, срез моравички, прво су се доселили у Којиновиће, па одатле због куге раселе и сада их има у Лађецима, Цветкама, Тамнику, Гучи и Бијелом Пољу. Да је њихово расељење из Којиновића било пре Карађорђа види се из тога што се зна да су двојица Шуша из Лађевца ишли у ратове са Карађорђем и погинули у боју на Пониквама. То су били Мијаило и Раденко Шуше.
    У време Првог устанка доселили су се:
    -Петровићи су старином из села Страњани под планином Кобиљом Главом, западно од Сјенице – близу Лима и одатле дошли у Лађевце. У Страњанима су се презивали Косићи, славе Св. Јелесије, 14 јуна по старом календару.
    -Пајевићи су се доселили из Страњана, славе Аранђеловдан.
    -Корићанци (Миленковићи) су се доселили из Корита (Стара Србија), славе Аранђеловдан.
    -Новичићи су се доселили из Граба у Драгачеву, Тамо су се презивали Стојковићи, славе Томиндан.
    -Гоњани (Глишовићи, Мандићи, Јеремићи и Антонијевићи) су се доселили из Гоња код Сјенице, славе Св. Јелесија.
    -Миловићи су се доселили од Сјенице, славе Св. Враче.
    -Стојановићи, Марићи, Васиљевићи и Дашовићи су по старини једна породица, доселили су се од Сјенице, славе Митровдан.
    После Прво устанка доселили су се:
    -Љевајци (Миловановићи) су се доселили из Љеваја, таковски срез, славе Ђурђиц.
    -Јањићи (Мирковићи, Миленковићи и Петровићи) су се доселили из Лопаша у Драгачеву, отуда их зову Лопашанима, славе Јовањдан.
    -Стојнићи (Павловићи), славе Ђурђиц. Предак Стојнић је дошао као аргат из Битоља и овде се привенчао.
    -Деверџићи су се доселили из Деве, Стара Србија, не каже се коју славу славе.
    -Стевановићи су се доселили из Лисе у Драгачеву пре 70 година, славе Аранђеловдан.
    -Симовићи су старином из Босне али су прво живели у Краљеву па се један од њих привенча у једну љевајску кућу, славе Јовањдан.
    -Јовандерићи су се доселили пре 70 године од Сјенице, њих има и у Обрви, не каже се коју славу славе.
    -Стевановићи (друга породица) су се доселили из Паковраћа, трнавски срез, славе Ђурђевдан.
    -Ђуровићи не знају одакле су се доселили, славе Аранђеловдан.
    -Даскаловићи су од Буђевске породице из Вучковице (Гружа), не каже се ништа за крсну славу.
    -Ђоковићи су се доселили из Љеваје, таковски срез, славе Ђурђевдан.
    -Тошовићи (Лазаревићи) не знају одакле су се доселили, славе Аранђеловдан.
    -Млађеновић је припуз из Тамника, не каже се коју славу слави.
    -Владисављевићи су изумрли.

  2. Goran Tufegdzic

    Poreklo Prezimena Tufegdzic -Stanca-Kraljevo

  3. vojislav ananić

    Краљево

    Историју града Краљева најсажетије видимо преко промена назива места. Први помен насеља под називом Руда Поља среће се 1476. године. Нешто касније, око 1540. године, у употреби је двојни назив: Рудопоље и Карановац. Приликом посете краља Милана Обреновића Карановцу, на захтев грађана, 19. априла 1882. назив је промењен у Краљево. У кратком периоду (1949 -1955) у употреби је назив Ранковићево да би се поново усталио назив Краљево.
    Простор око доњег тока Ибра и његовог ушћа у Западну Мораву од давнина је био човеково станиште. На то упућују археолошка налазишта у Ратини, Кованлуку и Конареву као и бројни појединачни налази.
    Стари Рим и Византија такође су оставили трагове на овом подручју. Од тада датирају Јанок, Рајановац и у суседству Врњачка Бања. Најстарији помен једног места краљевачког краја налазимо у византијским изворима из 10. века који помињу густо насељени Јанок који се вероватно налазио југозападно од Краљева, на подручју данашњег Конарева.
    Ови крајеви су у саставу српске државе од њеног настанка и играју важну улогу у привредном, друштвеном и политичком животу, али је овде пре свега духовни центар младе српске државе. Крајем 12. века подигнут је манастир Студеница, задужбина великог жупана Стефана Немање, оснивача независне српске државе и родоначелника династије Немањића. Почетком 13. века саграђен је манастир Жича, задужбина Стефана Првовенчаног у којем је он 1217. године крунисан као први српски краљ. Од 1219. године манастир Жича је седиште аутокефалне српске цркве и првог српског архиепископа Светог Саве. Из 13. века је и утврђени град Маглич, подигнут на важном стратешком месту.

    Половином 15. века настаје османска (турска) окупација која траје дуго, све до почетка 19. века.
    Можемо рећи да Карановац постаје значајније насеље тек од 1718. године, после потписивања Пожаревачког мира и успостављања аустријско-турске границе дуж Западне Мораве.
    Турска окупација окончана је почетком 19. века Првим и Другим српским устанком. Следи убрзан развој Карановца условљен пре свега географским положајем, трговином, занатством и новостеченом административно-управном улогом. Током 19. века израста у значајно градско средиште Србије. Изградњом цркве 1824. године одређен је нови правац и простор за развој града – простор између Старе чаршије и Пљакиног шанца. Први урбанистички план Карановца урадио је Лаза Зубан 1832. године. Реализација плана почела је 1836. године када су у вароши устројена “три главна сокака”. До краја 19. века просецањем нових сокака створена је мрежа улица са до данас задржаном карактеристиком правилног укрштања које полазе од централног кружног трга у четири правца.
    Развој града пратио је и пораст житеља. Године 1846. имао је 1022, а 1921. 3570 становника.
    После Првог светског рата, захваљујући улагању државног и страног капитала, у Краљеву почиње нова фаза развоја са израженом индустријализацијом. Од 1922. године гради се железничка радионица која је касније прерасла у фабрику вагона. Фабрика авиона започета је 1926. а завршена 1928. године када су произведени први авиони у сарадњи са француском фирмом “Бреге”. Последица овако наглог развоја јесте знатно увећање становника, те их је 1931. године било их 7022.
    Развој града и околине заустављен је немачком окупацијом од 1941. до 1944. године. Масовно стрељање талаца десило се у октобру 1941. године у Краљеву када је за једног погинулог немачког војника стрељано стотину, а за рањеног педесет Срба. Разарањем и пљачком уништена су индустријска предузећа и имовина грађана.
    После Другог светског рата Краљево доживљава интензиван привредни, културни и урбанистички развој. Окосницу привреде чине Фабрика вагона, Индустрија ватросталног материјала “Магнохром”, Дрвни комбинат “Јасен”, Фабрика техничких гасова “Гоч” и низ пољопривредних, саобраћајних, рударских и занатских предузећа.
    Краљево је данас значајни културни, просветни и туристички центар.
    Основна школа постоји још од краја 18. века. Ратарска школа, прва средња школа, отворена је 1882. године. Почетком 20. века отворене су трговачка школа и гимназија. Тридесетих година отворене су и средње стручне школе којих ће после Другог светског рата бити више и разноврсних. Године 1970. у Краљеву је отворен Центар за ванредне студије машинства који је затим прерастао у Машински факултет у оквиру Универзитета у Крагујевцу.
    Извор: Интернет