Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
16. октобар 2013. у 20:05
Милодан
Барајево и околна села, Бождаревац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Бождаревац је са обе стране Барајевске Реке, недалеко од њене саставнице Гунцатске Реке. Куће су по странама побрђа и по благим косама. Оне чине насеље мање разређеног типа. Село се дели на крајеве: Старо Село је до Барајева, Татарија је на источној страни, Гранчарица и Градиште је на западној страни и Ливадски Крај је у долини Барајевске Реке.
Воде.
-Село има “жестоку” (добру) изворску воду. Називи извора су: Чесма, Длачица, Бучје, Говедарица, Точак, Мијаиловица, Милошевац, Извор код Колибе, Кленак, Медњак, Смрдан, Тројан и Грујинац. Реке, речице и потоци су:Барајевска Река (зову је и Барајевица, Бождаревачка Река), извире у Крћевици у барајевској потесу; Баћевачка Река или Маге извире у Копиловцу у Гунцатима. У Маге утичу Јанчића Поток и Дубокшин Поток.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Збеговиште, Пороцерина, Турске Њиве, Кућине, Главица, Бостаниште, Павловац, Стрмоглавице, Лисак, Маге, Крушик, Ливадица, Дугачке Њиве и Просечена Стена (расед).
Сеоске шуме и утрине има на Вису, Бучју, Татарском Гају и у Гају.
Старине у селу.
1. По предању на месту Градишту, са десне стране Гунцатске Реке, били су некада Мађари, а на супротној страни, на месту Светопољу, били су Срби, па су се са тих места тукли топовима.
2. У Дугачкиум Њивама била је црква, од које данас нема никаквих трагова. 3. Доскора се извор Кленак звао Црквенац. И данас се на том месту налазе бакарне парице и камење од неког насеља.
4. На месту Тројану познају се остаци старих “маџарских” гробова.,
5. На Гранчарици се налазе делови од старих земљаних лонаца и згура од препечене земље.
6. У Збеговишту се налазе брусеви и делови земљаних лонаца.
7. На Стрмоглавици има зидина од турских ханова.
8. За Просечену Стену казује се да је на том месту била опкољена нека војска, која је просекла стену, да би дошла до воде на реци.
Име селу.
-У народу се не зна како је постало име селу. Доводи се у везу са именом неког Божидара који је засновао село*. Вероватно је да је име селу постало по називу биљке “божије дрво” (Artemisia abrotanum)..
*Заселак села Штавице у Качеру зове се, такође, Бождаревац. Има село Бождаревићи код Коњица у Херцеговини.
Настанак села.
-По предању село је оснивано и расељавано неколико пута. Становништво је бежало “у преко”, у Срем, и опет се враћало. Најстарије насеље је било на месту Кућинама до Великог Борка, па се одатле преселило до Барајево на мести данашњег Старог Села и, напослетку, предак данашњих Костића први је подигао “колибу” и тако засновао село на данашњем месту.
Подаци о селу.
-Данашње гробље је на Старчевића Брду. Ту је било неко старије српско гробље. Литија се носи на Први дан Духова а сеоска зеватина је Ивањдан.
По архивским подацима се ово насеље први пут помиње 1721. године, а затим 1818. године када је имало 27 кућа. Године 1844. било је у њему 27 кућа и 175 становника. Данс у Бождаревцу има 36 родова са 248 кућа.
Порекло становништва.
у 18. веку, а вероватно и крајем 17. века, доселили су се:
-Баћићи (Јовановићи, Митровићи, Јовичићи, Николићи и Радосављевићи) “пре триста година” од Сјенице, Ђурђиц.
-Бегићи (Ивановићи) су се доселили после Баћића однекуд из Црне Горе, Јовањдан.
-Петровићи (Васићи и Живковићи) су из околине Сјенице, Никољдан.
-Степановићи (Недељковићи, Чолићи или Јовановићи, Крстићи, Лазићи и изумрли Гајићи), предак Ђина Степановић доселио се из “Арнаутлука” и погинуо 1815. године на Засавици у Мачви, Никољдан.
-Нешићи (Јовичићи), њихов предак путовао за Београд, па га Ђина Степановић задржао и населио у селу као свога “крајишника”, Никољдан.
-Маринковићи, предак дошао из околине Призрена по позиву Ђине Степановића, Томиндан.
-Дачићи (Станојевићи) доселили су се из Боке Которске; казују да је њихова кућа била седма у селу, Ђурђиц.
-Павловићи су род Настасића у Великом Борку, а огранак су великог рода Чарапића, Ђурђевдан и земаљска слава Јовањдан.
-Госићи (Мијаиловићи) не знају своју старину, али знају да су бежали у Срем, па се отуда вратили и овде неселили, Никољдан.
После Карађорђевог устанка населила су се двадесет два рода:
-Иванковићи су се доселили из Босне, Ђурђиц.
-Живановићи су од племена Васојевића, славили су Ђурђевдан а сада славе Ђурђиц.
-Милосављевићи; прабаба узела Бошњака за мужа, па су се једно време презивали Бошњаковићи, Ђурђиц.
-Павловићи други су из Босне, Ђурђевдан.
-Гајићи (Павловићи трећи) су Рудничани, Ђурђевдан.
-Павловићи четврти су се доселили око 1850. године из Рожанаца у Космају, Савиндан.
-Савићи су румунски род из Ердеља, али су посрбљени, Нова Година -Св. Василије.
-Ђорђевићи су из Босне, Никољдан.
-Јовановићи су из Босне, Ђурђевдан.
-Гачићи су из Босне, Аранђеловдан.
-Минићи су из Приједора у Херцеговини (!?), Ђурђевдан.
-Мандићи су из Босне, Никољдан.
-Ђурђевићи други су из Радљева код Ваљева (Уба, оп. Милодан), Ђурђиц.
-Стевановићи су из села Торца у Херцеговини, Ђурђевдан.
-Милованчеићи (Павловићи) су из Шопића, Ђурђиц.
-Милановићи су из Ландола код Смедерева, Никољдан.
-Николићи су из Босне, Никољдан.
-Симићи су из околине Зенице у Босни, Ђурђевдан.
-Максимовићи су из Белановице у Качеру, Никољдан.
-Исидоровићи су из Тажева у Поречу, Никољдан.
-Миловановићи су из Белог Потока код Београда, Лучиндан.
-Пејовићи су изумрли, били су из Јунковаца а славили су Аранђеловдан.
-Станковићи су посрбљени Цигани из Босуте у Качеру, Никољдан.
Најновији родови су:
-Милановићи други су из Баћевца а старином из Лике, Аранђеловдан.
-Стевановићи су из Лисовића у Космају, Аранђеловдан.
-Милекић је ушао у кућу Бегића, узео њихову славу а дошао је из космајског села Слатине, Јовањдан.
-Марићи су из Вранића, Мратиндан.
Јанковић, довела га мајка од Неранџића у Стрмову, Св. Евангелист Матеја.
17. октобар 2013. у 19:36
Милодан
Барајево и околна села, Велики Борак*. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
*У Тамнави постоји село Борак, који се зове Мали Борак
Положај села.
-Велики Борак је познато село из Карађорђевог устанка и налази се на развођу речице Опарне и Барајевске Реке, а између села Лесковца, Бождаревца и Шиљаковца. Куће су груписане дуж сеоских путева, па је насеље више збијеног него разређеног типа. Оно се дели на Горњу Малу, Доњу Малу (у којој су родови Радојичићи и Ивановићи), Трњачку Малу до Лесковца и на Старовлашку Малу у средини села.
Воде.
-Село има добру изворску воду. Извори су: Косинац, Рибаковац, Водице, Студенац, Брестовац, Кнежевац у Кључевима (назван по кнезу Сими Марковићу), Точак, Плочник, Подрум, Црквенац у Трњачкој Мали, Стубљака, Вучковац, Врбица, Шењ, Средњак, Дивостин, Петрова Вода и Грчковац. И мимо многих извора ипак се народ више служи водом из бунара (ђермова), јер су извори удаљени од кућа. Сеоске речице и потоци су: Бељаница, Барајевска Река и Опарна; Црквенац и Рашинац утичу у Барајевску Реку, а Чарапски Поток у Рашинац. Западно од села је поток Ђулковац, који тече за Лесковац.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Збеговиште, Загреб, Кућине, Равнице, Ива, Дивостин, Средњак, Старо Село, Дуге Њиве, Гај, Дрењак, Вис, Стариновац, Чукар, Црквенац, Бусија, Шењ, Кључеви, Луг, Провлаке, Игралиште у Старом Селу и Порта.
Сеоска шума је између Степојевца и Шиљаковца. Камен се вади у Кућинама до Бождаревца.
Старине су селу.
1. На месту Бусијама, а у потесу Горњих Ливада, има прокоп дуг стотину метара, широк око тридесет метара и дубог око 20 метара. Ту је било неко старо гробље, а код њега је и данашње гробље. По народном предању овај прокоп ископали су “римљански војници”, да би се спасли од неке непријатељске војске, која их је ту опколила. Међутим, вероватније је да су ту, у прокопу, вадили чист жути песак, него да је ту било некакво утврђење, јер нема остатака од ископане земље и песка
2. У винограду Драгутина Миловановића нађена је римска камена гробница, тј саркофаг, у којој су биле три људске лобање; гробница је била без шара и натписа. Људи су је разбили и од ње правили брусеве.
3.Једно место у чесма у Трњачкој Мали зову се Црквенац и Старо Село. Ту је нађена камена крстионица. М. Ђ. Милићевић забележио је предање, да је у овом црквенцу био неки манастир Борак, по коме је село добло име.
4. У Међуричу, на ставама Суве Реке и Барајевске Реке, има страрих “маџарских” гробова, са каменим надгробним “белегама” без натписа.
5. Неки стари пут је водио куда данас води главни пут. Поред њега, на Вису, био је турски хан.
6. Остаци неког старог насеља налазе се на месту Кућинама до Бождаревца, а на Главици је била кула, по свој прилици стражарница поред пута.
7. На месту данашњег Великог Борка било је средњовековно насеље Загреб.
Настанак села.
-Преци данашњих најстаријих родова имали су “земунице” у Чарапанском Потоку. Ту, у месту Подруму, био је народни збег у време Карађорђевог устанка. Кућа кнеза Симе Марковића била је на месту Белом Пољу у Доњој Мали, а кућа Милисава Чамџије, Карађорђевог топџије, била је код прокопа (“јендека”) у Горњим Ливадама, више данашњег гробља, где је сахрањен и гроб обележене каменим спомеником.
Подаци о селу.
-Данас у селу има два гробља; једно је код Прокопа које служи за Горњу Малу, а друго је у Златару у коме се укопавају умрли из Доње Мале. Литија се носи на Други дан Духова, а “бденије” (заветни дан) се држи на Св. Јеремију у Порти.
По писаним подацима Велики Борак се први пут помиње 1723. године, а 1732. године помиње се сеоски “кнез” Никола у Борку.
Године 1818. у Великом Борку је било 59 кућа а 1844. године 92 куће са 637 становника. Данас у њему има 27 родова са 249 кућа.
Порекло становништва.
Из Старог Села и Кућина населили су се на данашња места три стариначка рода:
-Косанићи (Стојковићи). Они данас имају њиве на најплоднијим местима у селу, Трифундан.
-Јовичићи (једна кућа) су у селу још од времена “Маџара”. Њихов предак је био у аустријској војсци,па су га звали “Јова Солдат”. Једна њихова породица се одселила у Велико Црљене, једна у Гунцате, а једна чиновничка породица је негде у Босни*, Петровдан.
*По предању још за Турака наиђе неки калуђер на коњу и упита претка данашњих Јовичића за пут. Он му покаже да ће га наћи у потоку Рашинцу. Тамо се калуђеру заглиби коњ, па због тога прокуне овај род, да их у селу не буде више од једне куће.
-Швабићи (Тривуновићи), претка Тривуна вратила мајка из неке бежаније “у преку”, Ђурђиц.
Пре Карађорђевог устанка доселило се девет родова:
-Чарапићи (Остојићи, Стојаковићи, Максимовићи и Стојићевићи). По породичном предању била су три брата, чији је отац, Куч, дошао из Црне Горе; брат Васа,који се одселио у Бели Поток код Београда, Остоја, од кога су данашњи Остојићи и Стојак, од кога су данашњи Стојаковићи, Ђурђиц.
-Настићи су од Чарапића, Ђурђевдан.
Татарски, Капетановићи, Бесниковићи (Миловановићи и Ивановићи) не знају за своју старину. вероватно су из села Бесника код Берана. Татар (поштар) Сима служио је код Карађорђа, а његов син је био “капетан” и ишао на Маџаре 1848. године. Једна њихова породица се одселила у суседно село Лесковац, Стевањдан.
Чамџије (Чамџићи, Милановићи и Иванковићи) не знају одакле су. Њихов предак Милисав Чамџија био је Карађорђев топџија и, по породичном предању, погинуо је у двобоју на брду Дедињу код Београда, а сахрањен је на месту где му је бла кућа код данашњег гробља код Једенка, Аранђеловдан.
-Марковићи (Кнежевићи и Богдановићи) су старином из Херцеговине; две породице од овог рода одселиле су се у Београд. Од њих је био кнез Сима Марковић, народни устаник Карађорђевог времена., Јовањдан.
-Марићи не знају одакле име је предак али знају да су од сестре Симе Марковића, Ђурђиц.
-Мусићи (Миловановићи и Петровићи) су од Турчина Мусе. казује се да су и до данас задржали неке изванредне душевне и телесне особине, нарочито округао и испупчен потиљак, Јовањдан.
-Ћатићи (Лукићи и Димитријевићи), њихов предак је био “ћата” (писар) код кнеза Симе Марковића, али се не зна одакле је био, Јовањдан
-Пламенићи (Јелићи, Матејићи, Павловићи, Томићи, Јовичићи други и Јанковићи). По предању дошле су две сестре, Прхута и Гуњавка, из Старог Влаха, Прхута је довела два сина, од којих су Јелићи, Матејићи и Павловићи а Гуњавка је имала једног сина, од кога су данас Томићи, Јовичићи и Јанковићи. Јелићи имају одсељенике у Араповцу и Крагујевцу а Јанковићи у Малој Моштаници, Ђурђиц.
-Миловновићи (Радојичићи) су старији досељеници али не знају одакле су, Јовањдан.
У првој половини прошлог века доселило се десет родова и то:
-Васићи (Карићи или Павловићи) доселили су се из Босуте у Качеру, где су се презивали Клисуре, Никољдан.
-Стекићи (Марковићи други и Давидовићи) не знају за своју старину, Ђурђевдан.
-Владисављевићи су из Босуте, прво се населили у Цветовац, где су се презивали Јексеровићи и Јовановићи, па отуда дошли овамо, 6 кућа слави Мратиндан а две куће славе женине славе Трифундан.
-Нинковићи су из Старог Влаха, Стевањдан.
-Марковићи и Настасићи су један род, доселили се однекуд из Старог Влаха, Ђурђиц.
-Росићи (Крстићи и Илићи) су из Брђана код Чачка. једна њихова породица се одселила у Београд а једна у Краљево, Ђурђиц.
-Алексићи (Тодоровићи) су из Озрена код Горњег Милановца, Стевањдан.
-Гоџићи (Нколићи) су Старовлашани; једна њихова породца одселила се за Београд а једна у Крагујевац, Ђурђиц.
-Поповићи, прадед био поп по коме се презивају, Стевањдан.
-Бугарски (Петровићи) су из Бугарске; од њих има једна кућа у Београду, Никољдан.
У другој половини прошлога века доселила су се четири рода:
-Николићи су из Жупање у Срему (Славонији, оп. Милодан), Ваведење.
-Петровићи су из Војке у Срему, Петровдан.
-Милановићи, дед Циганин ушао у род Чамџића, примио њихову славу и посрбио се, Аранђеловдан.
-Живановићи су из Лисовића у Космају; мајка се преудала у Крстиће, довела сина, који је примио славу Крстића.
Поповић други, је новији досељеник из Вранића, дошао жени у кућу, Никољдан.
18. октобар 2013. у 21:19
Милодан
Барајево и околна села, Вранић. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Вранић је на развођима коса између горњих долина речица Марице и Врбовице. Са развођа, где су куће најгушће, насеље се спушта у долине сеоских потока. Дели се на четири краја: Пиперију, Тараиш, Рашића Крај и Црквени Крај. Најјача насеља су Пиперија и Тараиш. Ово насеље је издвојено Јасеновачком Косом од Мале Моштанице и Дражевца. Велички Поток дели Вранић од Баљевца, па даље граница иде поред Циганских Кућа до Виса у Баљевцу, затим преко њива у Кључевима до речице Врбовице, па преко Велике Дубраве до државног пута и њиме до Мељака; према Мељаку границу чини Липарски Поток, па даље граница иде преко Марице на мељачки Тараиш до Велике Моштанице.
Воде.
-Село је оскудно водом. Служе се водом са бунара, које ноћу власници заклапају, да би имало довољно преко дана. Овој невољи се притекло у помоћ, па су ископана четири артерска бунара: у Погону, код школе у Рашића Крају, у Буковцу (Црквеном Крају) а четврти је поред корита речице Марице у Тараишу. У води ових бунара осећа се задах сумпора. Данас је Рашића Крај најоскуднији водом. Потоци и речице теку само у времену топљења снега и после већих киша. Кроз Тараиш теку Марица и Врбовица. Горњи ток Врбовице се зове Врањски Поток. Марица извире под Липовицом у Мељаку*. Потоци су: Средња Јаруга, Чакићски Поток, Штрков Поток, Асанов Поток и Бабин Поток.
*По предању Турци су овај извор затварали сланином, па због тога данас слабо извире.
Земље.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Вукове Њиве, Јамић, Мирогоња, Вис, Окапина, Станиште, Велике Дубраве, Маревац, Бостаниште, Јазине, Јасенова, Велике Ливаде, Сређ, Маревачко Поље, Утрине, Виногради, Крушик, Селиште у крају Пиперији, Селиште у Тараишу, Асаново Поље, Буздован, Путинска Бара у Пиперији, Соколово у Црквеном Крају, Путина, Пресека, Заграде и Висић; висови брда су: Гуњице, Парлози, Велики Вис, Жуто Брдо, а страна према Врбовици се зове Радловица и Чаушевица.
Старине у селу.
-У Чакињским Њивама, у Рашића Крају, налазе се парчад од старих земљаних лонаца. неки метални печат, са слбо изрезаним словима, наћен је у Крчевини, у крају Пиперији. Старо гробље и село је било на месту Вишњици у крају Пиперији.
Темељи неке старе цркве нађени су на месту Окапини, недалеко од данашње доње школе.На темељима те старе цркве подигнута је црква брвнара, која је посвећена Младенцима. Године 1888. подигнута је на месту Гуњици, у Црквеном Крају, нова црква, посвећена Св. Илији. Поред ње премештена је и стара црква брвнара. Са црквом премештено је и пет надгробних плоча. На првој плочи је старословенски натпис. Друга надгробна плоча покривала је попа Атанасија, који је умро 1831. године. Трећа плоча покривала је Ивана Јоксића “кнеза над кнежином Вранићском”. Кнез Иван је умро 1833. године. Четврта плоча покривала је неког Павла, који је имао сина Тодора, који је преминуо 1873. године. Пета плоча има овај натпис: “Овде почивају кости Микаила П. Белог и његове супруге Станке и сина њиховог Николе. Никола се представио (умро) од куге 9. децембра 1814. године, Микаило је умро 1. септембра 1818. Станка је умрла 8. новембра 1829. године. Вечнаја памјат. Овај надгробни споменик постави родитељима и брату јереј Панта. М. Белби (нечитко), намесник и парох београдски, у Вранићу 1857. године.”.
Друго старо гробље је знатно млађе од оног у Вишњици. Оно је недалеко од днашње цркве на Гуњици.
Подаци о селу.
-Данашња гробља су код старих гробаља а треће је у Црквеном Крају, у коме се сахрањују Поповићи и Михаиловићи. Литија се носи на Спасовдан, а “бденије” (заветина) држи се на дан цара Константина и царице Јелене.
Године 1723 и 1730. Вранић се помиње по архивским подацима као “врањска нурија”. Крајем прве половине 18. века одселио се из Вранића неки Станоје Милошевић на имање манастриа Фенека у Срему. Вранић се као несеље помиње и 1795. године а 1818. године у њему је било 80 домова, 1844. године 124 куће и 791 становника. Данас у њему има 37 родова са 608 кућа.
Порекло становништва.
Најстарији досељеници у овом селу доселили су се у 18. веку. То су ови родови:
-Пипери (Петровићи) су из Црне Горе, Никољдан.
-Симићи и Лазићи су се доселили после Пипера али се не зна одакле су, Никољдан.
У старије досељеничке родове убрајамо и родове који не знају за своју старину:
-Ненадовићи (Михајловићи, Васићи, Стевановићи и Илићи*),
*Старац овог рода има 75 година и не зна за своју старину.
-Танасијеићи,
-Стекићи,
-Лукићи или Димитријевићи и Гајићи
-Бировљевићи (Михајловићи, Мијаиловићи и Јовановићи), сви славе Никољдан, били су један род па су се одавно разродили.
-Јанковићи (Лазићи, Марковићи, Ђорђевићи, Станићи, Недељковићи, Стекићи други или Стевановићи, Гавриловићи, Радовановићи – данас Живковићи, Радовановићи други и Николићи) су један род, Николићи имају одсељенике у Кртинској код Обреновца, сви славе Јовањдан.
-Ћосићи (Митровићи, Живановићи, Стојковићи и Машићи), Ђурђевдан.
-Матићи, Св. Ћирило и Методије.
-Петровићи други, Св. Петка.
-Степановићи, Св. Врачи.
-Станојевићи, Петровдан.
Родови који знају одакле су се њихови преци доселили:
-Алексићи су из Бановаца у Срему, Ђурђевдан.
-Радосављевићи “Ере” дошли су на земљу изумрлих Мратинаца и узели њихову славу, Мратиндан.
Од њих су су се разродили ови родови, који славе Мратиндан:
-Марићи, Мијаиловићи и Ђорђевићи, који имају одсељенике у суседном Баљевцу.
-Маринковићи (Тришићи, Којићи, рашићи, Пантићи, Стојковићи и Ђорићи) сви су били један род, али се данас међусобно жене и удају. По породичном предању њихови преци побили су неке Турке “у преку” (у Војводини), па побегли овамо и променили славу. Старином су из Метохије или са Косова. Род су им Маринковићи у Конатицама, стара слава је била Аранђеловдан а сада славе Трифундан.
Пред крај 18. века и у времену Карађорђевог устанка доселило се девет родова:
-Синђелићи су из Дрлупе у Космају а старином су из Бихора, Трифундан.
-Поповићи, предак поп Павле Поповић учествовао је у Карађорђевом устанку и сахрањен поред старе цркве у Вранићу, за даљу старину не знају. Од њих су Јозићи, Поповићи славе Митровдан а Јозићи Лазаревдан.
-Поповићи други су потомци попа Антонија, који је служио цркву у Вранићу после попа Павла Поповића, Никољдан.
-Попадићи су од попа Танасија, који је у Вранић дошао после попа Антонија, Лазаревдан.
-Ђурђевићи други су из околине Новог Пазара, Ђурђевдан.
-Јоксићи су из Груже, Никољдан.
-Јелићи су се после Јоксића доселили из Груже, Никољдан.
-Ђоинчевићи су били “турски” Цигани, а данас су се потпуно посрбили, Св. Петка Параскева.
У другој половини прошлога века доселило се осам родова:
-Бојићи су из Босне, Јовањдан.
-Пантићи су из Босне, Ђурђиц.
-Ивковићи су из Босне, Никољдан.
-Васићи “Маџари” су из Баната, Ђурђиц.
-Савићи су од Бајине Баште, Аранђеловдан.
-Лакићи су од Сјенице. Род су им Лакићи из Даросаве,Никољдан.
-Шишићи су од Ужица, Аранђеловдан.
-Јојићи (Илинчићи) су Руднићани, Стевањдан.
-Новији досељеници:
-Инђићи (Радовановићи) су из Стублина код Обреновца, Томиндан.
-Бабићи (Радовановићи други) су из Баба у Космају; род су тамошњим Синђелићима, Трифундан.
-Милијановићи су од Милијановића и космајској Сибници; овамо славе “земаљску славу”, а даљом, старином су из Ужичког округа. Имају одсељенике у земуну. Род су им Милијановићи и Карићи у Шуљаковцу, Ђурђевдан.
-Павловићи су из Цветака у Рудничком Поморављу, Ђурђевдан.
-Марковићи су из Славковице у Љигу, Никољдан.
-Марјановићи су се доселили 1896. године из Ратара код Смедерева (ближе је Младеновцу, оп. Милодан), Ђурђевдан.
-Савићи други су из суседне Мале Моштанице у Београдској Посавини, Аранђеловдан.
-Стефановићи су из Гунцата, Јовањдан.
-Јовановићи су из Шиљаковца, Ђурђевдан.
19. октобар 2013. у 23:11
Милодан
Барајево и околна села, Гунцати. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Гунцати су на развођу између Барајевске Река, Гунцатске Реке и Буковца. Скоро са свију страна ово село је опкољено речицама и потоцима. Куће су груписане по родовима и чине насеље мање разређеног типа. Село се дели на крајеве: Горњи Крај, Доњи Крај, Обршина, Бугарски (Цветковића) Крај, Прокића Крај, Ђорђевића Крај и Смрдан. Овај последњи се, због ружног назива, избегава да помиње.
Воде.
-Село обилује извроском водом који се зову: Врело у Ливадама, Чесма у селу, Водица до Миловице, Воденичица, Ђорђевића Врело, Бубања, Гунцатско Врело, Бабин Вир, Велики Замник, Матејево и Писковити Рт (вода). Осим извора којим се служе особито лети, за домаће потребе служе се и водом из бунара. Потоци су: Којин Поток у Горњем Крају, извире под Меанчином, Водица или Копиловачки Поток извире код Каменолома у Копиловици, Буковац извире у Липовици, Гунцатска Река постаје од потока Буковчића, Водице, Тасића и Матејевског (“Матевског”) Потока.. Извор Јасен је глава Гунцатске Реке. Ова река се састаје са Барајевском Реком испод Гунцата и чине Бељаноицу.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се називају: Шандрван, Пројишта, Орат-Њиве, Водица, Дебели Рт, Пландиште, Метаљка, Меанчина, Писковити Рт, Лешће, Алуге, Кнежевац, Велики Луг, Велике Ливаде, Крушевље, Јасен у Пољу, Рамњи Луг, Орнице, Вилипово Брдо, Долови, Рт, Дрндаре, Стране, Нерезина, Поља, Делови, Бара. Клење, Глоговац и Дуго Поље.
Шуме су у Буковцу, Копиловачком Потоку и у Дубрави до Мељака.
Старине у селу.
-Код извора Јасена доскора су се познавали “маџарски” гробови, па су преорани а надгробне плоче су уклољене.
-У Алугама се изоравају рбине од земљаних лонаца, црепуља, опека и велике олучане земљане цеви. Ту има остатака од неког старог насеља које се простирало од Равнога Луга па до Пландишта.
-Турски ханови су били на месту Меанчинама код Пећине. Пећина је плитко удубљење у земљи и камену, скоро уништена, јер се ту вади камен за сеоске потребе. У њој су биле рупе у облику слепих прозора.
-Стари пут је водио готово средином села и даље ишао за Баћевац.
Подаци о селу.
-У Лешћу је било до 1860. године старо гунцатско гробље. Сада се ту не сахрањује нико. Данашње гробље је у месту Матејеву. Литија се носи на Други дан Духова, а заветина се држи због помоира у Петак пред Благовести.
Камен се вади у “мајдану” (каменолому) недалеко од узвора Водице.
По архивским подацима ово насеље се први пут помиње 1818. године. Оно је тада имало 17 домова. назив села је романског порекла, па су га овамо донели досељеници или се тим именом звало неко старије насеље. Данас у њему има 31 род са 207 кућа и један цигански род са једном кућом.
Порекло становништва.
-Миладински (Стевановићи, Јовановићи и Илићи) су најстарији род у селу. Њихови преци су дошли овамо пре “двеста година” из Срема, Ђурђиц.
-Зукићи (Николићи, Лазаревићи, Ивковићи, Илићи други и Живановићи); предак Зуко подигао другу “колибу” у селу. Старином су из околине Новог Пазара, Ђурђевдан.
-Станојловићи (Тешићи); предак Станојло “од Косова” убио агу па побегао у Лебане па отуда је дошао овамо, Митровдан.
-Тешићи други, предак Теодор дошао из Ушћа, у Тамнави, удовици у кућу и нашао пасторка који је славио Мратиндан, од Тешића 6 кућа слави слави Никољдан а једна кућа Мратиндан.
-Васиљевићи (Савићи) не знају за своју старину, Аранђеловдан.
-Бељићи (Стевановићи други и Јовановићи) не знају за своју старину, Јовањдан.
-Маџарски (Милићевићи) у роду су Протићима у Шопићу и Маринковићима у Шиљаковцу; старином су од Невесиња, једни славе Никољдан а једни Св. Симеона Мироточивоог.
-Арсенијевићи; предак Арсен је био Карађорђев “војвода”, који се овамо доселио из Врчина код Београда-Сопота, Ђурђиц.
У првој половини прошлога века доселило се двадесет и три рода:
-Ерски (Ђорђевићи и Николићи) су из околине ужичке Пожеге; једна њихова породица се одселила за Београд, Никољдан.
-Лукићи су из Гвосца код Бајине Баште, Никољдан.
-Цветковићи су се доселили из Крушевице у Прешеву 1878. године, једена њихова породица се одселила за Београд, Никољдан
-Ракићи “Ерски” су из Живковаца у Качеру, Илиндан.
-Ристићи су из околине Охрида, Ваведење
-Прокићи (Николићи, Ракићи други и Станисављевићи) су један род, доселили су се из Шаторње у Горњој Јасеници, Никољдан.
-Грудановићи су из Шаторње, Ђурђиц.
-Башићи су из Шаторње, Мали Божић (Нова Година, Св. Василије).
-Рајковићи су из Великог Градишта, Никољдан.
-Трифуновићи су из Бинаваца код Снедерева, Лучиндан.
-Петровићи, отац се доселио из Лике, једна њихова породица је у Лајковцу (не каже се којем), Јовањдан.
-Јовановићи су из Прилепа, Митровдан.
-Савићи други су из Пиносаве код Београда, Аранђеловдан.
-Николићи, отац дошао из Мељака, Ђурђевдан.
-Алексићи су из Баћевца, Лучиндан.
-Илићи “Ерски” су од Јеремића у Баћевцу, Ђурђиц.
-Живановићи су из Руцке у Београдској Посавини, Пантелијевдан.
-Стевановићи, мајка довела оца (свог мужа, оп. Милодан) из Руцке, Ђурђевдан.
-Јовановићи су из Вранића, Никољдан.
-Јовановићи други су од Благојевића у Малој Моштаници, Аранђеловдан.
-Недељковићи су из Вранића, Јовањдан.
-Јовичићи су из Великог Борка, Петровдан.
-Спасојевић, дошао жени у кућу из Мељака, Петровдан.
-Матићи су Цигани ковачи, доселили се из Мале Моштанице у Београдској Посавини, Никољдан.
20. октобар 2013. у 20:18
Милодан
Барајево и околна села, Мељак. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Мељак је насеље поред државног пута, који води од Београда за Степојевац и даље за Лазаревац, а између државне шуме у Липовици и села Баћевца. Сасвим издовијен крај Тараиш је испод косе Орловца према селу Малој Моштаници. Тараиш је издвојен од главног дела села или ГорњегКраја долином Марице. Између Тараиша и Горњег Краја је, код Маричиног извора Смрдана, мали крај Смрдан. Циганско насеље или крај Циганске Куће су поред државног пута до државне шуме Липовице. Куће у Горњем Крају и Циганске Куће су ушорене, а у остала два краја су резређене. Крајеви су повезани сеоским путевима.
Воде.
-За домаће потребе и за пиће служи се вода из бунара, које има готово свака кућа. Једини извор у селу је био Смрдан или Бубања, који су, по предању, Маџари затварали волујским кожама, па је данас засут земљом. Стока се напаја на потоку Бубањи, а то је један од извора Марице.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су измешане. Ливаде су слабе. Оне су на местима која се називају: Ђерам, Бубања, Лука, Циганске Њиве, Орловица, Жуто Брдо, Запис, Липар, Бучје, Мало Поље, Асаданово Поље, Липа, Селиште и Смаил-агина Ливада. Сеоска заједничка шума је у Асанову Потоку (који утиче у Марицу).
Старине у селу.
-На Малом Жутом Брду ископали су људи пре прошлих ратова оловни “сандук”, који је служио за покојника. У њему су нашли само прстење.
-На месту Ђерму, поред Марице, налазе се остаци ливеног олова, згруада, воденица и паре “бакаруше”.
-У шуми у Липовици, где је сада воћни расадник, били су турски ханови. Ту се још и данас из земље ваде опеке (“цигле”).
Име селу.
-Место данашњег Мељака било је у густој шуми. У тој шуми је било доста “мела” (имела), по којој се то место назвало Мељак.
Подаци о селу.
-Мељак је као несеље означено на Ебшелвицовој карти као Meliako. Маломоштанички спахија Салтовић населио је Мељак 1819. године досељеницима из Подриња. То најстарије несеље је било око извора Бубање и у Асанову Потоку.
Данашње сеоско гробље је на левој обали Марице. Ту се сахрањују и Цигани. Заветина је летњи Св. Никола, која се држи у сеоској “порти” (зборном месту) у селу. Цигани празнују као заветину Ђурђевдан. Основна школа је у Горњем Крају. Данас у Мељаку има 18 родова са 114 кућа и 8 циганских родова са 77 кућа.
Порекло становништва.
Старији родови доселили су се у почетку 19. века. То су ови родови:
-Борисављевићи (Лазаревићи) су од планине Борање (“Бороње”) у Подрињу. По предању Борис, предак Борисављевића, добио је од спахије Асана спахилук, а то је данашеи потес око Асанова Потока у Мељаку, Никољдан.
-Лазаревићи (Савићи и Марковићи); доселила су се три брата од Сјенице, Лазар, Сава и Марко; по породичном предању имају крвне сроднике негде у околини Крагујевца.
Кнез Милош је населио пет родова из Соколске нахије у Подрињу:
-Спасојевићи, славе Петровдан а славили су Часне Вериге.
-Николићи, Никољдан.
-Ракићи, Ђурђевдан.
-Миливојевићи имају сроднике Миливојевиће у Баћевцу, који су се из Мељака тамо одселили, Никољдан.
-Радовићи су из Црне Горе; прво су се населили негде у Ужичком округу, па их је кнез Милош преселио овамо; зову их и “пречанима” по баби која је била “из прека”, тј. из Срема.
У другој половини прошлога века доселило се девет родова:
-Петровићи су Мачвани, овамо су дошли из Баћевца, Ђурђиц.
-Радовановићи су иуз Ужичког округа, Ђурђевдан.
-Стојковићи су у крају Тараишу, доселили су се из околине Ужица, Јовањдан.
-Димитријевићи су из Ужичког округа, Ђурђевдан.
-Обрадовићи су из Шаторње у Горњој Јасеници, Стевањдан
-Живанићи, баба Живана доселила се из Дића у Качеру и довела синове, Лазаревдан.
-Николићи други доселили су се после Живанића из Дића, Алимпијевдан.
-Величковићи су из Козеља у Качеру, Јовањдан.
-Крстићи, отац као слуга дошао из Срема, Никољдан.
Новији досељеници су:
-Благојевићи су из Баћевца, Никољдан.
-Станимировићи су изумрли а старином су били из Бугарске, славили су Аранђеловдан.
-Стевановићи су из Гунцата, дошао на имање Станимировића, Ђурђиц.
-Лазићи (Игњатијевдан) и
-Тадићи су изумрли.
Цигански родови су се овамо доселили из суседних села око 1900. године. Има и “влашких” Цигана и Цигана “гурбета” који су били скитачи а сада су ковачи, али се сви издају за “влашке” Цигане. Они су се прво населили у земунице у месту Смрдану, па се отуда преселили поред пута.
Цигански родови су:
-Станковићи, Св,. Петка.
-Радосављевићи, Аранђеловац
-Маринковићи су из Шапца, Аранђеловац.
-Мирковићи, Аранђеловдан.
-Цукићи (Тодоровићи), Св. Петка.
-Јовановићи, Св. Петка.
20. октобар 2013. у 20:23
Милодан
Ови претпоседњи су Цукићи а не Цукући, Исправите то, молим вас.
Хвала!
Милодан
21. октобар 2013. у 20:21
Милодан
Порекло становништва села Шиљаковац, општина Барајево. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Шиљаковац је у долини речице Опарне, између Вранића и Великог Борка. Куће су по странама побрђа, груписане по родовима. Насеље је разређеног типа. Оно се дели на ове крејаве: Бело Поље до Великог Борка, Тодоровића Крај, Вис до Меанчина, Пуриш у потоку Жуберку до Баљевца. Карић-Крај и Обршањ-Крај су доњи крајеви насеља до речице Опарне, Аниште је западни крај села, Буковац је између Аништа и Белог Поља; мањи крајеви су Робаја и Парлози. Средина села нема нарочитог назива. Сеоски атар се граничи према Лесковцу речицом Опарном, према Великом Борку су њиве и ливаде у месту Брестовцу; на тромеђи Великог Борка, Бождаревца и Шиљаковца су њиве Ђурковац и Јеленак, а место Водица је до Баћевца; даље граница иде преко њива Рашковца, Сушевине, Робаје, па државним путем до Вранића. Њиве Сариновац, Пландишта, Ракинац и Кусаја су до Баљевца.
Воде.
-Село обилује добром и здравом водом. Извори су: Брестовац, Лешће, Буковац, Јеленак и Бунарина. Служе се водом и са бунара. Потоци Рашковац и Јеленак чине Опарну, која дели крај Бело Поље од средине села.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су већ наведене у опису граница села и крајева.
Сеоска шума и утрина је у Јеленку, Дубрави и Паркогама.
Старине у слеу.
-Старо село је било у долини Опарне, на коме је данашње гробље. У Аништу је било неко старо гробље, од кога данас нема никаквих трагова. По сеоском потесу било је овде-онде надгробних “белега” (камених плоча и стубова),који су готово порушени или затрпани у земљу. Један се од тих гробова назива Глишин Гроб. У Буковцу се познају остаци неког старог пута који је водио од Аништа за Велики Борак Осим поменутог пута на том мсету се познају трагови од неке старе цркве. Из ње је изнета камена “часна трпеза” и стављена под запис (освештано дрво), под којим се у времену ношења литије обавља богослужење. Не зна се коме је свецу била посвећена ова стара црква.
Подаци о селу.
-Литија се носи Први дан Духова. Главна молитва се држи овога дана под липом код сеоске куће. Заветно “бденије” (молитва) држи се на Св. Јована Обретање, 24 фебруара по старомкалендару.
Ово село је први пут забележено на једној географској карти која је издата 1745. године као Шиљаковац. По архивским подацима се помиње тек 1818. године. Тада је у њему било 22 куће а 1844. године било је у њему 37 кућа и 242 становника. Данас у Шиљаковцу има 24 рода са 148 кућа и један цигански род са 3 куће.
Порекло становништва.
У селу има два стариначка рода:
-Јовановићи; имају одсељенике у селу Рожанцима у Космају, Мратиндан.
-Николићи, Никољдан.
Пре Карађорђевог устанка доселило се шест родова:
-Мартиновићи (Васиљевићи, Ранковићи, Јеремићи, Пајићи, Јевтићи, Максимовићи, Јовановићи други и Илићи) су један род, доселили су се од планине Медведника код Ваљева, Ђурђиц.
-Анђелићи и Иванковићи су један род; они су од Маџарских у Баћевцу, Ђурђиц.
-Маринковићи су старином од Невесиња, а овамо су дошли из Шопића, пошто су тамо убили свог агу који је пуцао на њихову славску свећу Св. Арханђела Михаила. Једни су се настанили у Шиљаковцу и, да би затурили траг, узели су славу Св. Николу; други су отишли у Жарково код Београда, а то су данашњи Влајићи, трећи су прешли у Банат, па се отуда повратили у Гунцате у прозвали се Маџарски. Род су им Протићи у Шопићу.
Не знају за своју старину ови старији родови:
-Николићи други, Никољдан.
-Ђорђевићи* (Стевановићи) Симеундан.
*Старац из овог рода, који је имао 85 година живота није знао за старину своје фамилије.
У прошлом веку доселило се десет родова.
-Поповићи су потомци од попа Антонија, претке и данашњих Поповића у Вранићу, Никољдан.
-Милијановићи (Јовановићи трећи, Андрејићи, Карићи и Јовановићи четврти) су од Милијановића и Вранићу а старином су из Ужичког округа, Ђурђевдан.
-Павловићи су из Босне, Никољдан.
-Јаковљевићи (Петровићи) су из Осата у Босни, Ђурђиц.
-Пушићи су се доселили после 1848. године из околине Темишвара, Ђурђиц.
-Радосављевићи, дед се доселио из црногорског Колашина, Лучиндан.
-Радовановићи су из мељака, Ђурђевдан.
-Јовановићи пети су из Маслошева у Горњој Јасеници, Никољдан.
-Тодоровићи су из Петровчића у Срему, Стевањдан
-Аџићи су из Војке у Срему, Ђурђевдан.
Новији досељеници су:
-Матејићи су из барича, Никољдан.
-Јовановићи шести су из Вранића, Јовањдан.
-Николић трећи, ковач, је из Великог Борка, Стевањдан
-Димитријевићи су из Конатица, Јовањдан.
-Петровићи су из Вреоца, Андријевдан.
-Живковићи су Цигани ковачи из Вранића, Св. Петка Параскева.
21. октобар 2013. у 20:27
Милодан
Села општине Барајево Бељина, Рожанци Лисовић и Манић припадају другој – космајској – области.
5. новембар 2013. у 21:14
Милодан
Порекло становништва села Зуце, општина Вождовац. Из књиге “Околина Београда” Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
Зуце се према Авали приужа благо, има дуге косе између којих теку потоци, од којих су три најзнатнија: Глеђевац, Врановац и Конопљиште. По косама између долина тих потока растурене су куће овог села.
Тип села.
-Село је разбијено, углавном подељено на два краја; Брђане и Репницу. У Репници се издвајају још два мања краја, Дрењаци и Доња Мала. У селу има око 80 кућа.
Име селу.
-О настанку имена Зуца, као и Врчина и Рипња, у народу постоји овакво размишљање: За време Турака села су се, веле, честго помештала са једнога на друго место. Једном дође спахија у упита: “Овде је било село”? На то му одговоре: “И на овом брду “зуцау, и онамо врчау, а тамо рипау” . од тога “зуцау”, “врчау” и “рипау” названа су села Зуце, Врчин и Рипањ.
Староине у селу.
-У атару овог село на два места постоји маџарско гробље. У овом селу постоји и место, звано Старо Село, где, веле, није било старо село, него само збег за време Турака. Близу села.познају се трагови старог Крагујевачког Друма. На месту Глеђевцу изоравају се старине, ралице и др.
Постанак села и порекло становништва.
-У овомм селу има неколико старих породица, за чије се порекло данас не зна. То су:
-Дорчићи, по старом презимену, а сада се зову и Бугарски због тога што се у њих призетио неко из Бугарске, славе Јовањдан.
-Тривуновићи и Марковићи, славе Трифундан.
-Рајковићи који се звали Провиџаловићи, Аранђеловдан.
-Неђковићи, Ђурђевдан.
-Бранковићи, Ђурђевдан.
Остале породице су се доселиле:
-Дрењци су се, по причању, први доселили од Дрења (?), дошли пре Карађорђа, Алимпијевдан.
-Антонијевићи – “Ере”, су пореклом из Бихора, предак им најпре био у Горачићима, где се оженио, па одатле дошао у Степашиновац а потом у Зуце. Онда је у овом селу било око 14 кућа, које су биле у потоку Вранову, одакле су су се доцније преместили на овдашња места, Аранђеловдан.
-Радосавчевићи су из Горачића; предак им најпре служио у селу код Нешковића, па потом довео своју браћу, не каже се коју славу славе.
-Вукашиновићи су из Губеревца, Аранђеловдан.
-Стевановићи (по стааром Матејићи) воде порекло од доводца из неког космајског села; прави Стевановићи су се изгубили-изумрли, Никољдан.
-Петровићи воде порекло од неког Петра Барке, који је био хајдук, Никољдан.
-Миливојевићи су из Груже, била су три брата од којих је један био Петар Барка: досељени пре Карађорђа; прича се да су били чувени јунаци, Никољдан.
-Спасојевићи су од Ужица, били су у Зуцама још за време бежаније (1813. године), Јовањдан.
-Јовановићи су из Барајева, дошли пре бежаније (1813. г), Никољдан.
-Нешићи из “нишевачко”, дошли пре бежаније (Неша Бугарин), Никољдан.
-Вукашиновићи су из Губеревца, Аранђеловдан.
-Сакуљани или Ивановићи су из Сакуље (смедеревски округ), Аранђеловдан.
-Владисављевићи су из Босне, Никољдан.
-Кузмановићи су из Врчина, Никољдан.
-Милосављевићи су дошли из Горачића пре 60 година, Никољдан.
-Стевановићи су из Горачића, доселили се пре 50 година, Никољдан.
-Матићи су из Босне, дошли пре 40-50 година, Никољдан.
-Ђурићи су дошли из Босне пре 40 година, Алимпијевдан.
-Кара-Клајићи су дошли из Шареника пре 40 година, Никољдан.
-Нешковићи су дошли из Ваљевске нахије пре 40 година, Аранђеловдан.
-Михајловићи су од Ивањице, дошли пре 30-40 година, Лазаревдан.
-Игњатовићи су из села Капељевца, дошли пре 30 година, отац био дунђер, Никљдан.
-Стојановићи су се доселили за време другог рата 1878. године, Никољдан.
-Стефановићи (по старом Митрићи) су из Атенице; предак најпре био у Реснику па одатле прешао у Зуце, Аранђеловдан.
-Коларевићи по старом, сада Михајловићи су дошли из Рипња пре 50 година а старином су из Копривнице код Ниша, Никољдан.
-Николићи су дошли из Крчимира пре 40 година, дед био колар у селу, Св. Петка.
-Обрадовићи су из Сења у Далмацији, дошли пре 40 година, Јовањдан.
-Шкорић Никола је војни бегунац (из оточке регименте), дошао пре 20 година, Никољдан.
-Станић Петар је из Чегровца, срез лужнички, доселио се пре 20 година, механџија у селу, не каже се коју славу слави.
-Милуновићи су из Дубице код Сења, Аранђеловдан.
-Савићи су дошли пре 20 година из Бруснице код Горњег Милановца, Томиндан.
-Бодановић Стојадин је дошао из Великог Боњинца близу Власотинаца као занатлија, Св. Петка.
-Трајковић Вељко је од Битоља, био каменорезац, Алимпијевдан.
-Китановићи су од Битоља, Ваведење,
-Вучковићи су из Ресника, Ђурђиц.
-Марковићи су из Рипња од Чарапића, Ђурђиц.
-Голубовићи цу из Црвене Јабуке у Пиротском округу, дошли пре 10 година, Ђурђевдан.
Најновији досељеници из Македоније и југоисточне Србије, дошли као дечаци са мајсторима, па се у селу призетили, као и сви остали из околних села. То су “нагонице”, како их овде зову.
6. новембар 2013. у 20:41
Милодан
Порекло становништва села Вишњица, општина Палилула – град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903.
Положај села.
-Вишњица је на Дунаву са обе стране пута, који води десном страном Дунава. Само су куће неколицине баштована изван села, далеко од села пола сата хода.
Дунав сваке године плави њиве и баште, које су већином поред Дунава.
Воде.
-У селу пију воду са чесама, из бунара (има их око 10) а неки и са Дунава. Чесми има две, једна је у средини села поред пута, а друга близу цркве, зову је Градац. Обе су зидане за време Турака* и вода је спроведена олуцима. Никада не пресушују. Изван села постоји извор Ороспи-Ћуприја, затим Дрварска чесма и др.
*Подигао их спахија Аџи-Латив или како га је народ крстио „Аџи-Ласта“.
Земља, шума и паша.
-Земља им је за обрађивање поглавито у равници поред Дунава и око села. Шуме немају. Дрва набављају куповином са оближњих аустријских ада на Дунаву. Општинска им се утрина зове:Комарево, Мали Липак и Баре. По Малом Липаку, који је луг и по Бари напасају стоку.
Тип села.
-Село је подељено у Горњу и Доњу Малу, које су са обе стране пута, који се пружа десном страном Дуноава. Тај је пут „главни шор“, дуж кога су поређане сеоске куће.
Од механа, које су готово на средини села и близу старог гробља, низ Дунав је Доња, а уз Дунав Горња Мала. Обе се при крајевима рачвају, Горња у два шора – Горњи и Доњи а Доња Мала у сокак за цркву и сокак за гробље.
Сво село је „на шор“. Куће су поређане поред главног и споредних шорова, као и поред сокака, који управно излазе на главни пут. Куће поред главог пута већином су близу једна друге, удаљене 5 до 10 коарака, изузев оне, које имају дворове и воћњаке, те оне чине да је растојање веће. При крајевима главног шора, односно Мала и у споредним шоровима и сокацима,куће су више проређене, раздаљене 50 до 70 корака. То су већином куће познијијих досељеника.
Само су куће неколицне баштована издвојене даље од села око пола сата хода. Томе су узрок баште, које су ван села. У селу је око 150 кућа; у Доњој мали око 70 а у Горњој око 80 кућа.
Старине у селу.
-У селу постоји Селиште око садашње цркве, где су данас њиве. Радећи по тим њивама мештани налазе цигле и друге остатке старина. Један део косе која је према дашњој цркви, а пружа се ка Дунаву, зове се Градина. Ту има зидина и постоји предање да се тај град звао Вишњица* и да је био град познатог у народним песмама Филипа Маџарина. Далеко је од села око пола сата хода. Испод Градине до Дунава постоји Маџарско Гробље. Постоји и друго старо гробље, до садашњег села, више механе, али је оно српско и свакако је било гробље данашњег села. На њему су заостале две крстаче; на једној је урезана 1844. година. У селу постоји један стари мост (близу куће Љубе Богдановића) и за њега се не зна када је грађен. Други је на путу из Вишњице у Београд, на Миријевском Потоку. За тај мост, који зову „Ороспи-Ћуприја“ неке веле да га је подигла проклета Јерина а неки опет да је остао још од Римљана.
*Уз то се прича како је Вишњица некада била знатно место, те због тога и данас неки за њу кажу да је – Мали Цариград.
Постанак села и порекло становништва.
-Прича се даје у селу било некада седам кућа и потомци оних породица, које су у тим кућама живеле, сматрају да су најстарије у селу. То су:
-Поповићи по старом презимену, а сада Јовановићи и Богдановићи;
-Кузмановићи, зову се Максимовићи и Мицићи;
-Ћирићи, од којих су Лазићи, а зову их и Кнежеви, јер су њихови преци у селу били кнезови;
-Кордићи;
-Марковићи.
Неке су се од тих породица сада умножиле и има их око 20 кућа, као, например, Поповића.
И поред тога што се те породице сматрају за старинце у селу, ипак се о њиховом пореклу нешто зна, само не тако поуздано. Старац Љуба Богдановић из породице Поповића прича, да је у свох 7 кућа била једна породица и да је она пореклом из Грчке. Уз то вели, да им је до скора кумовала једна Гркиња, која је до пре 50 година живела у Београду, а ови у Вишњици. Дошли су, веле, бежећи од Турака и овде их вода (Дунав) зауставила. Пре него што су дошли у Вишњицу били су у Лештанима. Данас се породица разродила, потомци су, веле, даље од 10 колена. И слава им није иста. Поповићи славе Аранђеловдан а сви остали Никољдан. Сви они правилно говоре и кажу да су им и стари тако – „шумадијски“ – говорили а и ношња им је била таква.
За све остале зна се да су досељеници. Према времену када су дошли у Вишњицу, могу се поделити у старије „одавнашње дошљаке“ и новије досељенике.
У старје спадају сви они, који су се доселили, пре и за време Карађорђа. То су:
-Поповићи (Станковићи и Крстићи). Њихов предак Рада, деда данашњем човеку од 60 година, пореклом су од Врања. Отуда је побегао заједно са својом женом – „баба Тонком“ – за коју каже да је знала арнаутски. Побегао је због Турака. Кад је он дошао, село је имало свога спахију, који је насељавао село и делио имање досељеницима.
-Живановићи су пореклом од Ниша („Нишлије“), Никољдан.
-Гајићи (Шалавардини) су од Ниша, Јовањдан.
-Маринковићи су, такође, пореклом од Ниша, Аранђеловдан.
Те су три породице биле најпре у Бањици па отуда прешле и Вишњицу.
-Дунђеровићи су пореклом из „Арнаутлука“. Предак Стоша Дунђерин побио неке Арнауте и због тога морао побећи. Не зна се из којег је места, само се преича, да је бежећи, ударио на Јанкову Клисуру и тек овде га зауставио Дунав. Причају, да су га Арнаути ради освете чак у овом селу тражили.
-Швабићи (Јовановићи) ссу из Мослошева, Јасенички округ. И њима је спахија доделио земљу. Станко Врањаилија (син поменутог Раде) био је много земље заузео те му спахија одузме нешто земље и преда Швабићима, пошто их је ту населио. Швабићи су били најпре у Остружници, па отуда прешли у Вишњицу. Швабићима су звали зато што је њихов дед учио школу „преко“ и тамо научио говорити немачки, због чега му надену име Швабо, те отуда Швбићи, Никољдан.
У новије досељенике спадају.
-Костићи су „из прека“,Ђурђиц.
-Ристићи су од Прилепа; предак им чувао пре 60 година сеоска говеда, па се ту оженио и остао, Никољдан.
-Недељковићи су такође „од кај Прилеп“, предак им дошао пре 40 година као дунђер у селу, оженио се и остао, Велика Госпојина.
-Јоксимовићи су „из прека“, Св. Петка.
-Јанковићи су од Битоља (Битољци), дошли пре 30 година због турског зулума; најпре чували овце и од тога живели а потом „окренули паорски“, не каже се коју славу славе.
-Трајковићи и Јовановићи су из Македоније „Маћедонци“, Гроздан и Рисим дошли са породицама због зулума турских, не каже се коју славу славе.
-Цветковићи, предак им пореклом од Прилепа, био у селу слуга, ту се оженио и остао, Никољдан.
-Манојловићи су пореклом од Пирота; предак им Коста дошао пре 30 година као слуга, ту се оженио и остао, Аранђеловдан.
-Станисављевићи су из села Тибужда, округ Врањски, срез Пчињски. Предак им због сиромаштва дошао у Вишњицу, где је био слуга, па се ту оженио и остао. Године 1876. био добровољац, Аранђеловдан.
-Ђорић Ђорђе је из околине Куманова, дошао у село као момак, ту се оженио и остао, не каже се коју славу слави.
-Бековци „Бошњаци“, дошли пре 20 година из западне Босне, не каже се коју славу славе.
-Тодоровићи су пореклом из Бајине Баште, не каже се коју славу славе.
-Тодоровићи други су „из прека“, дошли пре 15 година, Јовањдан.
-Стајковићи, браћа Пеја и Мија дошли пре 40 година из Бугарске, они су прави баштовани, не каже се коју славу славе.
Из Бугарске од Трна и од Трнова и из југоисточних крајева Србије воде порекло ове породице:
-Стојановић Ламба, дошао на купљено имање, Аранђеловдан.
-Поповић Ранђел, Аранђеловдан.
-Николић Јованча, Јовањдан.
-Златан и Неша (не каже се презиме ни слава) дошли пре 40 година са породицама.
-Бугарин Цветко, Никољдан.
-Перишићи су „из прека, мати им из Панчева а отац из једног села у околини Панчева, Ђурђевдан.
-Црњаковићи, по старом презимену Петровићи су дошли „из прека“, пореклом Власи, славе малу Госпојину. Њихов дед Петар дошао из Кара-Влашке са женом, чијег је мужа убио и због тога побегао. Најпре је био рабаџија код Турака на Дорћолу, потом дошао у Вишњицу и ту се настанио. То је било, по причању, за време кнеза Милоша. Био је вредан и радан и јденом га је похвалио и сам кнез Милош. Знао је влашки, јер је био прави Влах као и његови синови Никола, Танасије и Мита, али се Никола и Танасије ожене Српкињама, те њихови потомци нису прави Власи а Мита се ожени Влахињом из Овче (из прека) но он није имао порода и ускоро умро. Садашњи потомци Николе и Танасија ни по чему не личе на Влахе, нити пак знају влашки.
-Нешићи су „из прека“ из села Врањева. Отац им пре 40-50 година служио у селу и ту остао, не каже се коју славу славе.
-Пешић (Никола) је „из прека“, Ђурђевдан.
-Петровћи су од Пирота, Никољдан.
-Рашићи су пореклом од Ниша. Спадали су у ред старих досељеника, само су ти прави Рашићи изумрли. Данас презиме Рашића носи породица, чије је право презиме Анђелковић а из села Малог Мокрог Луга. Њиховог је претка Ђоку довела мајка као пасторка, пошто се из Великог Мокрог Луга преудала у Рашиће у Вишњици. По смрти Рашића остао је сам пасторак, који са имањем и презиме наследи. Прави Рашићи су славили Никољдан, а ови Анђелковиићи Ђурђиц. Садашњи Рашићи славе обе славе. Зову их још и Цревареви.
За време бежаније 1813. године сви су становници овог села, који су се затекли у Вишњици, бежали „преко“. Тамо су се задржали три године па се онда вратили, пошто су их Турци позвали да раде своја имања. Када су дошли у село нашли су од кућа само пепео; очуване су само вериге, које су остале у пепелу на месту где је било огњиште. Спахија је свакоме допустио да се настани на истом месту, где је раније живео. Многи су по повратку захватили много више имања, но што су дотле имали. Многи су тада остали у Банату.