Градска општина Барајево:
Арнајево, Барајево, Баћевац, Бељина, Бождаревац, Велики Борак, Вранић, Гунцати, Лисовић, Манић, Мељак, Рожанци и Шиљаковац.
Градска општина Вождовац:
Бањица, Бели Поток, Јајинци, Кумодраж, Раковица, Зуце, Пиносава и Рипањ, Бошњаци и Брђани.
Градска општина Врачар:
Градска општина Гроцка:
Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин, Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане, Пударци, Ритопек и Умчари.
Градска општина Звездара:
Миријево, Мали Мокри Луг и Велики Мокри Луг.
Градска општина Земун:
Батајницa и Угриновци.
Градска општина Лазаревац:
Араповац, Барзиловица, Барошевац, Бистрица, Брајковац, Бурово, Велики Црљени, Врбовно, Вреоци, Дрен, Дудовица, Жупањац, Зеоке, Јунковац, Крушевица, Лазаревац, Лесковац, Лукавица, Мали Црљени, Медошевац, Миросаљци, Петка, Пркосава, Рудовци, Сакуља, Соколово, Степојевац, Стрмово, Стубица, Трбушница, Цветовац, Чибутковица, Шопић и Шушњар.
Градска општина Младеновац:
Амерић, Белуће, Бељевац, Велика Иванча, Велика Крсна, Влашка, Границе, Дубона, Јагњило, Ковачевац, Кораћица, Мала Врбица, Марковац, Међулужје, Младеновац (варош), Младеновац (село), Пружатовац, Рабровац, Рајковац, Сенаја, Црквине и Шепшин.
Градска општина Нови Београд:
(обухвата и Бежанију која је до 1972. била самостално насеље).
Градска општина Обреновац:
Баљевац, Барич, Бело Поље, Бргулице, Бровић, Велико Поље, Вукићевица, Грабовац, Дражевац, Дрен, Забрежје, Звечка, Јасенак, Конатице, Кртинска, Љубинић, Мала Моштаница, Мислођин, Обреновац, Орашац, Пироман, Пољане, Ратари, Рвати, Скела, Стублине, Трстеница, Уровци и Ушће.
Градска општина Палилула:
Крњача, Вишњица, Борча, Велико Село, Дунавац, Карабурма, Ковилово, Овча, Падинска Скела (обухвата и насеља Бесни Фок, Црвенка, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Прелив, Товилиште, Врбовски и Сланци.
Градска општина Раковица:
Кнежевац (припојено Кијево), Раковица и Ресник.
Градска општина Савски Венац:
Градска општина Сопот:
Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Мала Иванча, Мали Пожаревац, Неменикуће, Парцани, Поповић, Раља, Грково, Рогача, Ропочево, Сибница, Слатина, Сопот и Стојник.
Градска општина Стари Град:
Градска општина Сурчин:
Бечмен, Бољевци, Добановци, Јаково, Петровчић, Прогар и Сурчин.
Градска општина Чукарица:
Жарково, Железник, Велика Моштаница, Остружница, Пећани, Руцка, Рушањ, Сремчица и Умка.
24. септембар 2013. у 20:32
Милодан
Лазаревац и околна села, Миросаљци . Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Миросављци су са обе стрне Реке (Сибничке), десне Туријине притоке, а између села Тулежа, Сибнице, Араповца, Јунковца и Стрмова. Река дели насеље готова на два једнака дела. Куће су по косама и у плитким долинама сеоских потока. Насеље је мање разбијеног типа и дели се на крајеве: Бунарине до Араповца, Перлићки Крај у Гуњевац до Тулежа. Већа густина кућа је око главнијих извора. Најстарији крај је Бунарине.
Воде.
-Село има добру изворску воду. Извори су: Кленовац и Смрдан до Стрмова, Слатина у Перлићком Крају, Церовац и Јанчић у пољу поред Турије, а у селу су Врановац, Гуњевац, Драгићевац, Радуљевац и чесма Радоњинац. За пиће се служе и водом са бунара, који готово сви лети пресушују. Кроз село протичу ови потоци: Златан, који је на граници према Тулежу, утиче у Гуњевац; Река протиче скоро средином села. Она прима притоке Слатину, Долину, Мечак и Поток у Селишту. Река Турија је на граници према Стрмову и Јунковцу. Сви потоци, па и Турија, лети пресушују.
Земље.
-Њиве и ливаде су на местима који се зову: Брда, Турија, Турија-Рашће, Кленовац, Капар, Маџарица, Бобија, Гуњевац, Ждраловац, Кошањац, Драгићевац, Река, Брестовац, Гај, Ланча, Кајловица, Крушик, Требеш, Калине, Јасик, Јазбине и Дубока. Сеоске утрине има мало у Бучју код Селишта.
Старине у селу.
-Преко Турије има стари камени мост, који је готово до половине засут песком и муљем. На њему, казује се, била је забележена на камену година “1356”, али је тај број оштећен*.
*У космајсском селу Бељини има преко Турије мост, који је, како то народ казује, сличан овоме у Миросаљцима, али се у Бељини боље очувао.
Старо насеље је било у Селишту у Бучју. Ту је и старо гробље, од кога има још по која надгробна плоча.
Подаци о селу.
-Данас у селу има два гробља; једно је у крају Гуњевцу, а друго је у крају Бунаринама. Литија се носи у Недељу по Ђурђевдану а заветни дан су Младенци.
Миросаљци су, као насеље, унети у Елшелвицову карту, 1818 године у њему је било 41 кућа, а 1844. године имало је 61 кућу са 491 становника. Данас у овом селу има 25 родова са 284 куће.
Порекло становништва.
Пре Карађорђевог устанка доселило се седам родова:
-Јеремићи су изумрли. Они су били оснивачи села.
-Митровићи (Живановићи и Живковићи) су са Косова. Славе Никољдан. Од Митровића су, по свој прилици, сви стари родови који славе Никољдан, па су се у току времена разродили. То су:
-Стевановићи, Ранковићи, Мијатовићи, Ђорђевићи, Мирковићи и Радојевићи.
-Лазићи, отерао их ага из Тулежа, па дошли на земљиште другог аге у Миросаљцима, Никољдан.
-Ивковићи (Филиповићи и Јовановићи) су се доселили са Косова; данас су се разродили, Ђурђевдан.
Не знају за своју даљу своју старину ови родови:
-Николићи*, Лазаревдан.
*Старац од 80 година свога живота није знао да нам саопшти своју старину.
-Гајићи (Димитријевићи), Јовањдан.
-Марићи, Лучиндан.
У прошлом веку доселило се осамнаест родова:
-Деспотовићи (Петровићи и Марковићи) су из Биоске у Старом Влаху у којој и данас имају крвне рођаке Деспотовиће, Крстовдан.
-Радовановићи, Мирковићи, Јанковићи, Лазићи, Ивановићи и изумрли Радојичићи су један род, овамо се доселили из Тулежа пре седам колена*, Пантелијевдан.
*Предак, који је учествовао у освајању Београда 1806. године удавио се у Топчидерској Реци.
-Ранковићи други и Петровићи, чукундед Мијат Ранковић доселио се из околине Сјенице, Митровдан.
-Опутићи (Сарићи) су од Аврамовића у Тулежу, предак “драо Турке на опуте”, па су по томе названи Опутићи, имају одсељенике у Дучини*, Ђурђевдан.
*Опутићи се помињу у Копљарима у Горњој Јасеници.
-Јаковљевићи су од Јаковљевића у Тулежу. По предању доселила су се три брата у Тулеж, па се један брат насели у Миросаљце, други у Батајницу (Срем) а трећи остане у Тулежу, Аранђеловдан.
-Давидовићи су од Давидовића у Вреоцима, Игњатијевдан.
-Јанковићи други су овамо дошли из Тулежа а старином су из Баната, Никољдан.
-Симићи (Максимоовићи) су из Бара у Гружи, Петровдан.
-Станићи су од ваљевских Гођеваца, Лазаревдан.
-Арсенијевићи су из Гружетића код ужичке Пожеге, Аранђеловдан.
-Констатиновићи, дед се доселио из Дегорића код Косјерића, Илиндан.
-Илићи су из околине Ниша, Никољдан.
-Васиљевићи (Петровићи) су из Раниловића у Космају, Ђурђиц.
-Миловановићи су из Мораваца у Качеру, Ђурђевдан.
-Тодосијевићи, дед Алекса дошао са Златибора жени у кућу, Аранђеловдан.
-Антонијевићи су из Сјече Ријеке код Косјерића, Лазаревдан.
-Павливићи су из оближње Пркосаве, Јовањдан.
-Анђелковићи, отац дошао 1890. године као “дунђерин” из Сурдулице, Аранђеловдан.
-Ничићи су се доселили 1919. године из Брзана у Лепеници, Ђурђевдан.
25. септембар 2013. у 20:51
Милодан
Лазаревац и околна села, Петка. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
Петка је на побрђу које се троугласто увлачи између Колубаре и Љига. Оно је отворено према северу, јер се испод самог насеља пружа колубарска равница. Положај јужног дела насеља је брдовит и испресецан долинама сеоских потока, а северни је у подножју побрђа и он је у равници. Куће су по странама коса и у плитким долинама потока. Оне су груписане по родовима, али је ипак издвојеност појединих насеља неприметна. Насеље је разређеног типа и дели се на два краја; Обршина је Доњи Крај а Дубока Јаруга је Горњи Крај села у долини потока истог мена.
Воде.
-Кроз село протичу потоци Дубока Јаруга, Река и још два безимена потока који лети пресушују. За пиће и за домаће потребе употребљава се бунарска вода. У крају Обрашини има извор истог имена, а извор Бубања је недалеко од железничке станице у Лазаревцу и у крају насеља.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су измешане на овим местима: Великој Ливади, Рту, Лугу, Гају, Кућеринама, Обреновимм Ливадама, Вељковом Брду, Голом Брду, Ћерамидишту, Сеници, Црквеном Лугу, Ади, Очази, Потесу и у Виноиградима.
Шума је на Рту.
Старине у селу.
-Испод Голог Брда, до Ћелија, изорава се камење од зидина некаквих грађевина, затим парчад од црепова, лонаца и црепуља а нађе се и по која пара “бакаруша”. Недалеко од овог места постојала је до скоро бара, која није никада пресушивала. По народном веровању ту се ноћу “привиђао” коњ у води, пласт сена како плови по бари, запаљена кандила и др.
Старо насеље овога села било је на месту Кућеринама, до Лазаревца. Данас од тог насеља нема остатака. Један пут у крају Оброшини назива се Костин Сокак. По предању ту је још за Турака имао “дућан” неки Коста Цинцарин, који је “јеспап” (робу) доносио на коњу, па је по њему тај пут добио име.
Настанак села.
-Данашња црква је у Доњем Крају села, поред пута који води из Лазаревца за Лајковац. Ђорђе Магарашевић је видео на свом путовању 1827. године разваљену цркву коју народ назива Петка, а тако се назива и село. По предању, које је забележжио Магарашевић, била су три брата: Петко, Марко и Стеван. Они су имали сестру Доку. Два млађа брата пођу у војску, а најстаријем брату Петку наруче, да подигне четири једнаке задужбине. Петко то и учини, али своју најлепше украси. “Божје провиђење” учини, да Петкова црква никада није пропевала.
Подаци о селу.
-Данашњу цркву подигао је 1864. године предак данашњег рода Стошића из Петке. Она слави Св. Петку Параскеву. Литија се носи о Белој Суботи пред Петровске покладе. Код црква је стара општинска судница и сеоско гробље. У селу се вади камен кречњак за зидање зграда и печење креча.
По архивским подацима Петка се као насеље први пут помиње 1811. године, а 1818. године је у њој било 26 кућа. Године 1844. Петка је имала 48 кућа са 307 становника. Данас у њој има има 19 родова са 237 кућа и два циганска рода са 8 кућа.
Порекло становништва.
Старинци или најстарији досељеници не знају за своју старину. У те најстарије родове рачунају се:
-Пакићи (Марковићи, Новаковићи, изумрли Панићи), славе Никољдан.
-Пауновићи (Мартићи и изумрли Аћимовићи) славе Јовањдан.
Пре Карађорђевог устанка доселили су се ови родови:
-Томанићи су од Сјенице, Јовањдан.
-Иванковићи (Росићи, Ракићи, Стошићи, Ивановићи, Павловићи и Близнаковићи) су били један род; данас су се већ разродили, Славе Стевањдан. Они су старином од Сјенице. Једно време су били у “бежанији у преку”, па су се отуда повратили. Огранци овога рода су:
Први огранак чине:
-Мијатовићи, Јовановићи и Петровићи.
Други огранак чине:
-Матићи, Илићи и Марковићи и сви они славе Стевањдан.
У прошлом веку доселило се девет родова:
-Филиповићи, чукундед Филип Маџарин доселио се од Фрушке Горе у Шопић, где је у лову погинуо, па му се синови преселили у Петку, Мратиндан.
-Милојевићи (Јанковићи, изумрли Богдановићи) су се доселили од Новог Пазара. Они су дошли на имање Стошића и узели њихову славу, Стевањдан.
-Живановићи (Јанковићи други) су од претка кнеза Живана из Ћелија, славе Св. Гаврила.
Из Босне су се доселили ови родови:
-Крстићи, Јовањдан.
-Радонићи, Стевањдан.
-Марковићи, Петровдан, а сада слеве Часне Вериге; род су им Мартићи у Паљувима (Тамнава) и Митровићи у Вреоцима.
-Остојићи, Никољдан.
-Милошевићи, Ђурђевдан.
-Кнежевићи, Ђурђевдан.
Новији досељеници су:
-Ђинђићи, доселили су се из Пријепоља, Никољдан.
-Веселиновић се доселио жени у кућу из Барзиловице, Јовањдан и “слава прочевља” Часне Вериге.
-Дамњановићи су из Вреоца, Игњатијевдан.
-Ђокићи су из Стубице, Аранђеловдан.
-Бојићи су из Шушњара, Никољдан.
-Марчетић је из Далмације, Никољдан а слави и женину славу – Стевањдан.
У овом селу има два циганска рода:
-Живојиновићи су гурбети, ковачи, сада су се стално настанили, Св. Петка Параскева.
-Ђурићи су такође гурбети,Никољдан.
26. септембар 2013. у 21:59
Милодан
Лазаревац и околна села, Пркосава. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Пркосава је мало село на развођу Пештана и Турије, а између села Барошевац, Рудовци, Венчана и Стрмова. Куће су груписане по родовима. Оне су по косама и чине насеље више разбијеног типа, који се дели на Горњи Крај, Вулићевића Крај и Демировића Крај.
Воде.
-Између коса су потоци Гушевац, Дрење и Буков Поток. За пиће и домаће потребе употребљава се вода из бунара и са извора Дрења и Буковог Извора. Неколико бунара лети пресушује.
Земље.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Дољача, Виногради, Орница, Стражевица, Рт, Сиљевито Поље, Раван, Караула до Тулежа, Широка Раван до Венчана, Гај, Умка до Малих Црљена, Павлово Брдо и Делови. Сеоска заједничка утрина је на Брдима до Стрмова. У Великом Пољу раскопане су наслаге мрког угља (лигнита).
Старине у селу.
-У Дољачи има један камени надгробни споменик (“белег”) који је, по народном казивању, подигнут на гробу неког детета, кога су Турци на том месту посекли.
На белом камену, који је по свој прилици тесан од сибничког белог камена, и служио као део стуба или постоља за крстионицу и има натпис, који је оштећен. Он је особито резан и са необично читким и лепим словима.
Настанак села и имена села.
-Село су основали досељеници од Новог Пазара у првој десетини прошлог века. Они су се прво населили у Рудовце, али, због своје напраситости, нису се слагали са Рудовчанима, па њима “у пркос” населе се недалеко од Рудоваца на једној шумовитој коси и то насеље назову Пркосава. По другом казивању на месту данашње Пркосаве био је рудовачки збег. Ту у збегу имали су Рудовчани колибе, које су касније преворили у стално насеље.
Подаци о селу.
-Данашње гробље је на Брду у селу. Литија се носи на Бели Четвртак по Духовима.
Године 1818. Пркосава је имала 16 кућа а 1844. године 17 кућа и 112 становника. Данас у селу има 4 рода са 68 кућа.
Порекло становништва.
-Преци данашњих родова у Пркосави доселили су се из села Гошева код Новог Пазара, после Карађорђевог покушаја да ослободи тај крај 1809. године. По предању тада су се доселила два брата са својим породицама, Вучић и Вулић.
Од Вучића су:
-Ђаковићи (Новаковићи, Весковићи, Демировићи, Живојиновићи и Ивановићи).
Од Вулића су данашњи родови:
-Вулићевићи (Миловановићи и Степановићи).
И потомци Вучића и Вилића славе Никољдан. У току времена они су се разродили, па се данас међусобно жене и удају.
-Радојичићи (Савићи и Радомировићи) су један род, не знају за своју старину, али верују да су и они из околине Новог Пазара, славе Лазаревдан.
-Лазићи (Вукадиновићи и Недељковићи) су један род, не знају за своју старину, али верују да су и они из околине Новог Пазара, славе Ђурђевдан.
-Павловићи су најмлађи род у селу, не знају за своју старину, славе Јовањдан.
27. септембар 2013. у 22:00
Милодан
Лазаревац и околна села, Рудовци. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Рудовци су са обе стране Пештана. Сеоски потес граничи са са даросавским потоком Златовцем, до Венчана је Рудовачки Забран, до Пркосаве је Велико Поље, до Малих Црљена је Селиште и Кочино Поље, до Трбушнице је коса Чик и до Крушевице су ливаде Мекоте, Липар и Остењак. Куће су груписане по родовима. Оне су по странама брежуљака и коса. Насеље је мање разбијеног типа. Оно се дели на Горњи и на Доњи Крај. Има и ужа подела на мање крајеве, који се називају по родовима. Поред главног пута Аранђеловац-Лазаревац је мало друмско насеље, у коме су школа, задружни дом, кафана и једна сутничарска радња.
Воде.
-Скоро средином села протиче Пештан. Он прима са леве стране Крушевицу, Трбушницу и Бистричку Реку; последње две речице састају се у месту Кораћевцу. Горњи ток Пештана се назива и Даросавица, па тек од клисурасте долине између Главице и Остењака почиње се називати Пештаном. У Даросавицу утичу Златовац. Остале притоке Пештана су: Велинац, Белан и Гушевац. Од Малих Црљена и Рудовачких Ливада слива се са леве стране Дуги Поток. Само Пештан плави „поље“, тј, њиве поред реке а веће поплаве Пештана поплаве и Доњи Крај насеља. Вода за пиће и за друге домаће потребе употребљава се са бунара и са три безимена извора, која лети пресушују.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су наместима која се зову: Чик, Средњи Рт, Боблије, Милићево Брдо, Јазбине до Крушевице, Сечице, Грабље, Виногради, Караула, Кораћевац, Селиште, Велико Поље, Кусање, Белан, Рт, Шираковац, Парлози, Превоји, Раван, Златовац, Трудељско Поље, Дуги Поток, Рудовачки Забран, Маркова Пољана, Кратељи, Бучје, Мали Остењак, Велики Остењак, Слатина и Звонаре.
Сеоске утрине нема. Шума је по приватним забранима на Караули и на Црепинама код Карауле. Шуме има још у Чику, Рудовачком Забрану и у Тесном Рту, али је тамо знатно проређена.
Каменолом је у Јазбинама и у долини речице Трбушнице. Вади се црвени пешчар и кречњак. Мрку угаљ (лигнит) се вади у Великом Пољу и под Остењком.
Старине у селу.
-На брду Звонари има старо гробље а у Букову Потоку је друго старо гробље, од којих данас нема никаквих трагова. Треће старо гробље је рудовачко у Селишту, до Пештана. Под брдом Боблијом једно место се зове Црквене Јаруге. Трагова од неке цркве на том месту нема.
На врху Остењка, на тромеђи између Рудоваца, Даросаве и Прогорелаца држало се раније „бденије“ у недељу по Петровдану а сада се држи у цркву у Даросави.
О постанку имена Остењка казује ово народно предање. У старо време пође неки ловац у цркву, да се причести, па понесе ловачку пушку и поведе ловачке керове. Успут керови крену на зеца а ловац потегне из пуше и убије га. Идући даље убије и другог зеца а на месту Остењку убије и трећег зеца. Али, чим је трећи зец убијен, онда се ловац, његови керови и убијени зечеви остене (окамене), па се и данас на том месту „могу“ видети стене, које имају људске и животињске облике.
Име селу.
-У Златовцу и Кораћевцу вадило се олово. И данас се познају „рупе“, тј. рударска окна, из којих се вадило олово. У потоку Златовцу налазио се златан новац. По подацима Влад. Н. Караклајића у Златовцу има повелике гомиле шљаке, заостале од негдашњег топљења руда на том месту. У селу има на више места бакарне, гвоздене и оловне руде. По свој прилици је ово насеље добило име по рудама, која су се у њему вадиле.
Подаци о селу.
-Народни састанак пред Други устанак био је у подруму попа Ранка у Милићевом Брду. Данашње гробље је украј села. Литија се носи на Спасовдан, а заветни дан је дан цара Константина и царице Јелене и Младенци, држе се поред школе.
По архивским подацима Рудовци се помињу као ссело 1723. године, као „рудовачка нурија“ 1730. године; а 1732. године помиње се сеоски „књаз“ Никодим. Године 1818 било је у Рудовцима 25 кућа а 1844. године у њему је било 39 кућа са 285 душа. Данас у Рудовцима има 20 родова са 146 кућа и један цигански род са две куће.
Порекло становништва.
У Рудовцима има сва стариначка рода. То су:
-Кованџићи (Недељковићи), славе Аранђеловдан.
-Бабићи (Ивановићи и Петровићи), славе Јовањдан.
У 18. веку доселила су се два рода:
-Симићи, род су им Петровићи у Међулужју под Космајем. Пошто им је старо презиме Гузоњићи, онда су несумњиво род данашњим Гузоњићима у Грачицу у Подибру, славе Никољдан.
-Чокићи не знају за своју старину, Никољдан.
У прошлом веку доселило се девет родова:
-Лакићи (Живковићи и Лазаревићи) су од Васојевића у црногорским Брдима. Ђурђевдан.
-Давидовићи (Ранковићи и Пантелићи) су из Херцеговине, Никољдан.
-Живковићи други, „Рвати“ су из Рватске код Рашке, Никољдан.
-Спасићи (Ранковићи други, Живановићи, Стојановићи, Стојковићи, Танасијевићи и Пекићи – данас Петровићи) су један род, доселили су се из Зеба у Ливањском срезу, Јовањдан.
-Милутиновићи (Мирковићи) су се доселили из Кадине Луке на Љигу, Св. Јован Милостиви.
-Станисављевићи су из Гараша у Горњој Јасеници, Ђурђевдан.
-Петровићи трећи су од Средаревића у Даросави, Св. Гаврило.
-Марковић, довео га очух из Крушевице, Никољдан.
-Кузмановићи, отац дошао из Венчана жени у кућу, Св. Врачи.
Новији досељеници су:
-Нинићи су из Крушевице, доселили се 1907. године, Ђурђиц.
-Перишићи су из Венчана, Алимпијевдан.
-Поломчићи су из рудничког Бољковца, отац дошао 1921. године жени у кућу, а даљом старином је из Полома код Горњег Милановца., Никољдан.
-Миловановић је из Пркосаве, Никољдан.
-Радојичић је из Пркосаве, Лазаревдан.
-Благојевић је из Крћевца у Јасеници, Ђурђиц.
-Вићентијевић је од Сердаревића у Даросави, Св. Гаврило.
Изумрли родови:
-Остојићи су били пореклом „из прека“, славили су Никољдан.
-Кијаци (Јовановићи) су били Рудничани, славили Ђурђевдан.
Цигански род:
-Петровићи, овамо су дошли из Брајковца а старином су од „влашких“ Цигана, Петковица.
28. септембар 2013. у 20:38
Милодан
Лазаревац и околна села, Сакуља. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
Сакуља спада међу најмања насеља у овој области. Оно је између Медошевца, Јунковаца и Барошевца. Сакуља се дели на крајеве који се називају по родовима, од којих се посебно издвајају Ивковића Крај и Мачјак. Насеље се простире кружно. Најмлађи је Јовића Крај, који је заснован пре шездесет година.
Воде.
-Извори су: Петровац, од кога отиче поток истог имена; Стублина је на граници према Јунковцу, Растока је извор и поток. Осим поменутих потока кроз село теку још и ови потоци; Дуплиновац, Ревеник, Живковића Поток и Курјачка Бара. За пиће и домаће потребе употребљава се бунарска вода, који не пресушују. За време летњих суша суседна села Јунковац, Зеоке и Медошевац долазе овамо по воду. Безводни крај је Мачјак, до Медошевца.
Земље и шуме.
-Њиве су на местима која се зову: Ртови до Зеока, Мачјак и Љубичице до Медошевца, Њиве су на Вису до Јунковаца, Кључеви у Брдима, Њиве на Џамији, Ограде и Катин Кључ. Ливаде су у Луци и Лучици. Шума је код Курјачке Баре. Заједничке шуме и утрине нема.
Старине у селу.
-У потоку Ревенику био је народни збег, и ту, у Јовића Крају, има Црквина, у којој се народ у збегу молио Богу.
У Андрића Крају има трагова старог гробља.
Стари “турски пут” ишао је преко камене “ћуприје” на месту Приливку на Турији, пролазио је поред Црквине и даље водио на за Зеоке.
Име селу.
-По народном казивању село је добилоиме по “сакама” (двоколица са буретом), јер се одавде у њима односила вода у безводну околину. Верује се да је по томе село добило име Сакуља.
Подаци о селу.
-Село данас има два гробља; једно је за Јовиће у Јовића Крају а за остале је гробље у Станојевића Крају. У селу је раскопан лигнит, сличан оном у Јунковцу. Литија се носи у Суботу по Тројицама. Заветина се држала сваког Четвртка по Васкрсу па до Спасовдана, а сада се не држи.
По архивским подацима Сакуља се помиње први пут 1811. године. Она је имала 1818. године 13 кућа а данас има 8 родова у 87 кућа.
Порекло становништва.
У почетку прошлога века доселило се осам родова:
-Јовићи (Васиљевићи и Матићи) не знају за своју старину, али казују да се још њихов предак за Турака презивао Јовић. Славе Лучиндан а славили су Преображење, па су убили Турчина и променили славу.
-Живковићи (Ивковићи и Божићи) су један род; предак Петар Хаџија доселио се после Јовића однекуд из Македоније. Данас су се разродили и међусобно се жене и удају, славе Св. Александар Невски.
-Радовановићи су стари досељеници, али се не зна одакле су дошли, Ђурђиц.
-Лазаревићи су из Херцеговине, Никољдан.
-Милићи (Ранковићи, Станиојевићи – од којих се једна породица одселила у Орашац код Тополе и тамо се презивају Јаковљевићи и Рајковићи) су један род; предак се доселио пре четири колена од Никшића. Јаковљевићи у Прогореоцима су им род, славе Св. Јоаким и Ана.
-Андрејићи су из црногорских Брда, Ђурђевдан.
-Матићи су се доселили 1880. године из Маслашева у Горњој Јасеници, Никољдан.
-Петровић, отац се доселио из суседног села Лесковца, Ђурђиц.
30. септембар 2013. у 20:25
Милодан
Лазаревац и околна села, Соколово. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Соколово је на побрђу у долини Турије а између села Јунковца, Лесковца и Степојевца. Границе сеоског потеса (атара) су према Арнајеву Водични Поток, према Јунковцу је речица Сеона, до Великих Црљена је Турија; река Бељаница граничи према Степојевцу и Лесковцу. Куће су на присојним странама побрђа, највише груписане око извора, па је због тога насеље мање разбијеног тпа. Соколово се дели на Горњи Крај, Доњи Крај и на крај Рајевац.
Воде.
-Кроз село протичу Ђурин Поток, који се улива у Бељаницу. Село је богато изворском водом. Најбоља вода је Врело, чија вода отиче у Приливак или Бару. Главнији извори су: Стублић, Грабић, Кленић, Врба, Студенац, Липа, Рајевац, Рибњак или Точак, Растић, Глогић, Ћумуровац до Јунковца и Белановац до Арнајева. У Мачковој Бари, до Јунковца, извире “масна вода”, коју су, по предању, Мађари затварали сланином. Осим извора скоро свака кућа има бунар са добром водом.
Земље.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Белановац, Сеона, Растић, Глогић, Превате, Туријанско Поље, Крушик, Милкина Бара, Свињчине, Бурум, Ограде, Обарак, Јасенова Бара, Вртача и Брдица. Неке њиве се називају по изворима и потоцима.
Старине у селу.
-У месту Рајевцу било је старо гробље, чије је надгробно камење узидано у данашњу цркву у Лесковцу. Код извора Грабића, у месту Ливадама до Лесковца, изоравају се рбине од старих земљаних лонаца, олова у плочама а недавно је изоран крстић са Христовим распећем. Неки стари пут водио је поред данашње школе за Велике Црљене.
Име селу.
-Старији људи казују да је на месту Вртача била густа шума, у којој су се легли соколови, па се по њима насеље прозвало Соколово. О имену села М. А. Маринковић, учитељ, забележио је ово предање: Неки ловци ране сокола, који је пао на дрво и ту се закачио за грану. Ловци га пронађу и то место назову Соколово.
Подаци о селу.
-Даншње гробље је више села, до места Вртаче. Литија се носи на Водени Четвртак, први по Васкрсу; “бденије” се држи у Четвртак пред Спасовдан а народни “вашар” (скуп) је код школе о Св. Илији.
Насеље је засновано у првим десетинама прошлог века код места Вртаче, па се, због воде, преселило на место Селиште и напослетку на данашње место.
Соколово се помиње, као несеље, вероватно први пут у првој половини 15. века. Године 1818. оно је имало 18 кућа, а 1844. године 23 куће са 151 становника. Данас у Соколови има 23 рода са 114 кућа и 2 циганска рода са 32 куће.
Порекло становништва.
У првој половини прошлога века доселило се седам родова:
-Јаковљевићи; предак Јаков Арсенијевић први се “заколибио” пре четири колена, под Брдицом, али се не зна одакле се доселио, Ђурђиц.
-Давидовци (Давидовићи, Петровићи, Стевановићи, Петронијевићи, Матејићи и Савићи), прадед Давид дошао однекуд после Јакова, претка Јаковљевића, Ђурђиц.
-Јанковићи, Ристосићи (Трифуновићи) и Симићи су по свој прилици од Давидоваца, славе сви Ђурђиц.
-Ивковићи и Симоновићи су један род, не знају за своју старину, Илиндан.
-Пазарчевићи су изумрли по мушкој линији а старином су били од Новог Пазара.
-Васиљевићи су из ваљевских Попучака, Лазаревдан.
-Јаковљевићи други су из Јакова у Срему, Никољдан.
-Филиповићи су из Дрена, Лазаревдан.
Од друге половине прошлога века до дана ових испитивања доселило се шеснаест родова:
-Илићи су из Вранића, Лучиндан.
-Јулчићи (Илићи други), оца довела мајка у Илиће и узео њихово презиме, Јовањдан.
-Николићи су из Озрена код Горњег Милановца, Ђурђиц.
-Милићи су од Петровића у Араповцу, који славе Никољдан док ови славе Јовањдан.
-Николићи други, оца довела мајка у Јаковљевиће, Лучиндан.
-Ћирићи, мајка довела оца од данашњих Ћирића из Шаторње у Горњој Јасеници, Аранђеловдан.
-Дамњановићи су из Брезовца код Аранђеловца, доселили су се 1870. године, Никољдан.
-Трајковићи су са Власине, Никољдан.
-Богићевићи су из Арнајева, Никољдан.
-Терзићи су из Цветовца, Аранђеловдан.
-Миловановићи су се доселили 1900. године из Михајловца код Смедерева, Аранђеловдан.
-Маринковићи су из Бељине у Космају, Ђурђиц.
-Костићи су из Малих Црљена, Стевањдан.
-Симићи други су од Симића у Арнајеву, Ђурђиц.
-Старчевићи су од Старчевића у Јунковцу, Св. Петка Параскева.
-Томићи су из суседног села Лесковца, Аранђеловдан.
-Стевановићи други су од Стевановића у Малим Црљенима.
Цигански родови су:
-Радосављевићи, предак “крџалија” доселио се однекуд као чергар, Св. Петка Параскева.
-Живојиновићи су гурбети из ваљевских Стублина, Св. Петка Параскева.
1. октобар 2013. у 20:39
Милодан
Лазаревац и околна села, Степојевац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Степојевац је на плећатим косама између речице Опарне, Врбовице и реке Колубаре. Куће су груписане дуж главних путева који се у друмском насељу Степојевца укрштају и то; дуж пута који води долином Колубаре на њеној десној страни, затим пута који води од Београда за Ваљево и трећег попречног пута који повезује насеља у Тамнави преко Степојевца и Лесковца са насељима у Космају. Село је мање разбијеног типа. Оно се дели на Горњи Крај, Доњи Крај и на друмско насеље које има улогу варошице. Мањи крајеви се називају по родовима. Границе потеса (атара) чине према Лесковцу – Гај, Бостаниште, Грабље и Кленак; према Врбовни су Дубраве, речица Врбовица, Брдо и Буковац; до Конатица је крај Пољане; места Луг, Требеж и Саставци су према Великим Црљенима; до Соколова је Јасенова Бара а преме Малом Борку и Цветовцу су Пештанац и река Колубара.
Воде.
-Село обилује добром и здравом водом. Извори су Баташина, Бабина Вода, Стубле, Точак, Дућковац, Велики Бунар и Бунарина. Кроз село теку ове реке: Бељаница, Турија, Опарна (назива се и Торокуша) и Пештанац. Старо корито Пештана је пресушило и оно се затрпава. Сеоски потоци теку само у времену већих киша и отапања снега. То су ови потоци: Селишњак у месту Селишњаку, Чолић-Поток, Буковац, Роксић-Поток утиче у Чолић-Поток и речица Врбовица.
Земље и шуме.
-Њиве су на местима која се зову: Колубара, Пештанац, Луг, Буковац, Пожаре, Пландиште, Гај, Липовица, Вотњачине и Зелена Бара. Осим тога њиве се називају по изворима и потоцима. Шума је у Гају.
Старине у селу
-За старо гробље у месту Баташини казује се да је “маџарско”. И данас има неколико великих надгробних плоча, које су грубо отесане. Оне су без шара и натписа. Сеоски учитељ је недавно раскопао једну такву плочу и нашао под њом гробницу, која је зидана од веома танких опека у малтеру. У гробници је било више људских костура. Истраживач није претурао кости, јер му је била тежња само да утврди, да ли су плоче надгробне или су случајно доспеле на то место. Он је напустио даља истраживања и гроб опет покрио плочом. По свој прилици то је било гробље насеља Баташине које се помиње у архивској грађи у првој половини 18. века. Испод гробља нађен је темељ од цркве и камена часна трпеза, која је била у олтару те цркве.
Друго старо гробље је знатно млађе од овог у Баташини. Код њега је данашње гробље. На месту у Виноградима се налази кремење. Нисмо имали прилике, пише Петар Ж. Петровић, да видимо то кремење, а по саопштењима се није могло одредити да ли су та кремења била оруђа праисторијских људи који су живели на овим просторима.
Подаци о селу.
-Старо насеље Степојевац је било у Селишту, до шуме у Липовици, па се, због “чуме” (куге) преселило на данашње место, које се звало Дубрава. Очеви данашњих старијих људи упамтили су када је у данашњем насељу било свега седам кућа.
У Степојевцу се литија носи на Спасовдан, а “бденије” се држи на Водену Суботу, прву по Васкрсу. У друмском насељу има два парна млина, три гостионице, неколико трговачких радњи, општинска судница и основна школа.
На Ебшелвицовој карти, која је цртана у првој половини 18. века, означено је насеље Баташина на месту данашњег Степојевца. То се име сачувало у називу извора Баташина. По архивским подацима Степојевац се помиње као село 1818. године, када је имао 47 кућа, а 1844 године у њему је било 83 куће са 541 становника. Данс у Степојевцу има 41 род са 369 кућа и један цигански род са 6 кућа.
Порекол становништва.
Пре Карађорђевог устанка доселило се седамнаест родова и то:
-Лесендрићи (Томићи, Ђуричићи и Милошевићи) су од Сјенице, Стевањдан.
-Милосавци (Бркићи и Ћирићи или Илићи) су од Сјенице; од Ћирића је био хајдук Павле Бркић, Ђурђевдан.
-Мићићи су од Сјенице, Ђурђевдан. Крвни сродници су им:
-Савићи, Ђорђевићи, Марковићи П, Миловановићи, Лазаревићи, Драгићевићи и Павловићи, који као и Мићићи славе Ђурђевдан.
-Ковачевићи и Пантелићи (Илићи други) су стари род, непознате старине. Пантелићи имају одсељенике у космајском Манићи, Илиндан.
-Вићентијевићи (Тодоровићи и Дојићи) су један род, заједнички предак се доселио од Сјенице, Илиндан.
-Ранђићи (Матејићи) су од Сјенице, Ђурђевдан.
-Челиковићи (Димитријевићи и Чолићи) су од “Паћаршије” (Пећке патријаршије), Ђурђевдан.
-Лукићи и Гавриловићи (Петровићи) су један род и по свој прилици су род са Челиковићима, славе, као и они, Ђурђевдан.
-Јанковићи су са Косова, Ђурђевдан.
Не зна се одакле су се доселили ови старији родови:
-Пајићи, Ђурђевдан.
-Роксићи, Ђурђевдан.
-Паунићи, Никољдан.
-Маринковићи и Радосављевићи, Никољдан.
-Срећковићи и Илићи трећи, Аранђеловдан.
-Госпавићи (Танасијевићи), Ђурђевдан.
-Кнежевићи (Радојичићи, Маринковићи и Јаковљевићи), Ђурђевдан.
-Костићи (Јовановићи) су од Косјерића; по женској лози су род владарској кући Обреновића. Славе Никољдан.
-Мићићи други су од Костића, али по наслеђеној земљи су променили славу, Ђурђевдан.
У прошлом веку доселило се двадесет родова:
-Алексићи, чукундеда се доселио из Босне, Аранђеловдан.
-Бошковићи и Стевановићи су се доселили из Босне, Ђурђевдан.
-Црнчевићи (Марковићи) су из Црнче код Бијелог Поља, Ђурђевдан.
-Милошевићи “Драгачевци” су се одселили у Београд.
-Швабићи су из Срема, Никољдан.
-Николићи, не зна се одкуда су досељени, С. Александар Невски.
-Јевтићи су Ужичани, Никољдан.
-Лазићи су Ужичани, Петровдан.
-Томићи, дед био Маџар, па се покрстио, Стевањдан.
-Јовановићи, отац дошао као учитељ из Млаве, Св. Петка Параскева.
После окупације-анексије Босне од стране Аустроугарске доселили су се ови родови из Босне:
-Кузмановићи, Ђурђевдан.
-Чајићи (или Чавићи), Никољдан.
-Лукићи други, Стевањдан. Имају одсељенике у Пироману – Тамнава.
-Ђорђевићи, Аранђеловдан.
-Петровићи је из Прељине код Чачка, Мратиндан.
-Радићи, отац дошао из Обреновца, Ђурђевдан.
-Лазићи су “полутани”, од оца Циганина и мајке Српкиње, Никољдан.
-Сарићи (Милошевићи), дед дошао као надничар из Срема, Св. Ћирило и Методије.
Из околине Смедерава доселили су се ови родови крајем прошлог века:
-Грујући (Ђорђевићи), Аранђеловдан.
-Јовановићи, Ђурђевдан.
-Јанковићи, Св. Петка Параскева.
Новији досељеници су:
-Вранчевићи су од Милијановића у Вранићу, Ђурђевдан.
-Јевтићи су од Јевтића у Шиљаковцу, Ђурђиц.
-Ивановићи су овамо дошли из Врбовне а старином су од Сјенице, Јовањдан.
-Белопетровићи су из Вранића, Никољдан.
-Симићи су из Дрлупе у Космају а старином су од Сјенице, Ђурђиц.
-Недићи (Павловићи) су Цигани из Мађарске, Илиндан.
2. октобар 2013. у 20:01
Милодан
Лазаревац и околна села, Стубица. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Стубица је јужно од Лазаревца, у врху долине Стубичке Реке а испод Виса и косе Маџарица. Куће су по косама и по странама долина сеоских потока. Насеље је резређеног типа и дели се на крајеве који се називају по већим родовима.
Воде.
-Вода за пиће и за друге домаће поотребе употребљава се са бунара који лети пресушују. Због тога се лети доноси вода са неколико извора, од који је најглавнији извор Велики Бунар. По предању он је био тако јак извор да је испод њега некада радило девет ваљарица. Када су Мађари из овог краја одлазили, они су овај извор затварали сланином, па је његова вода провалила, тобож, у Топлицу код Мионице. Кроз село протичу пет безимених поточића, који лети пресушују. У селу има две баре, Дарина Бара и Маџарска Бара, на којима се напаја стока. Кроз сеоски потес протичу Дуги Поток и Мали Поток, оба утичу у Стубичку реку.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Белутак, Ђурино Поље, Дебело Брдо, Вис, Грабовица, Бело Поље, Церова Коса, Косица, Маџарац, Летиште, Клик, Циганлија (данас ту нема Цигана) и Камаљ у планини. Сеоска утрина и шума је на Вису.
Старине у селу.
-Старо, кажу “маџарско”, гробље је на коси Маџарцу испод Виса. Доскора је ту било веома великих и грубо отесаних надгробних плоча од камена кречњака, које су биле окренуте својом дужином исток-запад. И сада се могу раскопати плоче, јер их је земља прекрила.
У месту Старом Селу у ливадама, испод данашњег гробља, било је старо насеље, данашњег села Стубица. Ту се изоравају парчад “ужичких лонаца”. Са места Циганлије одселили су се Цигани у суседно село Лукавицу.
Подаци о селу.
-Литија се носи Томине (Водене) Недеље, прве по Васкрсу а заветни дан је летњи Св. Арханђел.
Ово насеље се први пут помиње 1811. године, а 1818. године у њему је било 14 кућа. По Ј. Гавриловићу оно је имало 1844. године 24 куће и 160 становника. Данас Стубица има 12 родова са 96 кућа.
Порекло становнишва.
Стариначки род су:
-Новичићи, славе Алимијевдан.
Пре Карађорђевог устанка доселило се пет родова:
-Ћирићи (Марјановићи) су “пречани”. Они су овамо дошли још за Турака са Чукарице код Београда, славе Јовањдан. Од њих су по свој прилици:
-Лазаревићи, Марковићи и Миловановићи, стари родови који имају исту славу као и Ћирићи, Јовањдан.
-Благојевићи (Живојиновићи) су један род; предак Обрен доселио се из Босне, Аранђеловдан.
-Ђокићи, Обрен, предак Благојевића, узео довотка Ђоку Босанца, од кога су данашњи Ђокићи, Аранђеловдан.
-Живковићи “Швабе” су из Срема. Дошли на земљу Ћирића, па су због рога узели њихову славу Јовањдан а раније су славили Стевањдан.
-Бабићи не знају за своју старину, Ђурђиц.
-Ломићи су изумрли по мушкој лози, славили су Игњатијевдан.
После Карађорђевог устанка па до данас доселило се шест родова:
-Филиповићи (Ковачевићи и Милошевићи) су из Планинице код Горњег Милановца, Велика Госпојина.
-Средојевићи су се доселили из Босне, славе Лучиндан.
-Ранковићи су се доселили из Бранетића у Качеру око 1860. године, Никољдан.
-Перишићи су се доселили око 1860. године из Босне, Јовањдан.
-Средојевићи други су из Милешева код Пријепоља, населили су се у месту Летишту, Ђурђевдан.
-Нешковић је дошао из Шушњара жени у кућу, Лучиндан.
3. октобар 2013. у 22:13
Милодан
Лазаревац и околна села, Дрен. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
Дрен је источно од варошице Лазаревца а у присоју брда Брановице, Дебелог Рта и Оскоруше. Куће су на коси Дебелог Брда и по повијарцима између сесоких потока, груписане по роовима. Крајеви се називају по родовима. Насеље је разређеног типа.
Воде.
-Дрен има добру бунарску воду и само један извор – Велики Бунар. Кроз село протичу два потока; Дрен, по коме је село добило данашње име и Поток. Оба потока лети пресушују.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Дуго Брдо, Церје, Старе Ливаде, Криваје, Бреско Поље, Мрамор, Брановице, Црвене Њиве. Њиве на Брду, Шибовито, Оранице, Оскоруша и Главица.
Сеоска утрина и шума су Бојанске Стране и Селичке Стране.
Старине и селу и име селу.
-Гробље је у Старом селу, а ту је било и гробље неког старог насеља. Село се збало Куке, па се, због ружног имена, званично назвало по речици Дрену која протиче кроз село. По народном казивању назив Куке дошао је по томе што су људи у том селу кукали када им је једном приликом град потукао усеве. По предању више Кука, данашњег Дрена, била је “бразда” (граница) између Немањине Србије и Мађарске.
Подаци о селу.
-Литија се носи на Бели Четвтак по Тројицама а заветни дани су Павловдан и Илиндан.
По архивским подацима Куке се помињу први пут 1811. године, а 1818. у њему је било 44 куће; 1844. године имало је 44 кућа са 302 становника. Данас у њему има 15 родова са 84 куће и два циганска рода са две куће.
Положај села.
Дрен је источно од варошице Лазаревца а у присоју брда Брановице, Дебелог Рта и Оскоруше. Куће су на коси Дебелог Брда и по повијарцима између сесоких потока, груписане по роовима. Крајеви се називају по родовима. Насеље је разређеног типа.
Воде.
-Дрен има добру бунарску воду и само један извор – Велики Бунар. Кроз село протичу два потока; Дрен, по коме је село добило данашње име и Поток. Оба потока лети пресушују.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се зову: Дуго Брдо, Церје, Старе Ливаде, Криваје, Бреско Поље, Мрамор, Брановице, Црвене Њиве. Њиве на Брду, Шибовито, Оранице, Оскоруша и Главица.
Сеоска утрина и шума су Бојанске Стране и Селичке Стране.
Старине и селу и име селу.
-Гробље је у Старом селу, а ту је било и гробље неког старог насеља. Село се збало Куке, па се, због ружног имена, званично назвало по речици Дрену која протиче кроз село. По народном казивању назив Куке дошао је по томе што су људи у том селу кукали када им је једном приликом град потукао усеве. По предању више Кука, данашњег Дрена, била је “бразда” (граница) између Немањине Србије и Мађарске.
Подаци о селу.
-Литија се носи на Бели Четвтак по Тројицама а заветни дани су Павловдан и Илиндан.
По архивским подацима Куке се помињу први пут 1811. године, а 1818. у њему је било 44 куће; 1844. године имало је 44 кућа са 302 становника. Данас у њему има 15 родова са 84 куће и два циганска рода са две куће.
Напомена:
Порекло становништва овог села већ је презентирао сарадник Порекла Александар Аксић Шарко.
3. октобар 2013. у 22:43
Милодан
Лазаревац и околна села, Стрмово. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“.
Положај села.
-Стрмово је мало село на коси која чини развође Турије и Пештана, између села Тулежа, Миросаљаца, Барошевца и Пркосаве. Границе сеоског атара су до Тулежа река Турија, до Пркосаве је потес Стражевица, према Малим Црљенима и Барошевцу су Брда, а до Миросаљаца су Крушаци, Змијарски Поток и Јасик. Куће су груписане дуж главног сеоског пута који иде средином косе те стога ово село има изглед разређеног и издуженог насеља.
Воде.
-Стрмово има добру изворску воду. Извори су: Циганлија до Тулежжа, Стражевица и Сланац до Пркосаве. Потоци су: Дубоки Поток, Циганлија, Шушњарац, Змијарски Поток и река Турија. Вода се употребљава и са бунара, који лети пресушују.
Земље и шуме.
-Њиве и ливаде су на местима која се називају: Селиште, Шушњар, Алуге, Језеро, Јабуке, Дуга Лука, Кључеви, Крчевина, Крушаци, Вотњаци, Брда, Стражевица, Радевица, Јасик и Орница. Сеоске утрине има у Планини, Шушњару, Радевици, Растокама, Крушацима и на Брдима. Ту је шума и сеоска испаша.
Старине у селу.
-Стари “Ужички пут” водио је преко Рудовачког Забрана на Стражевицу, па је преко Волујака водио даље за Јунковац и Београд. По предању на Стражевици су преци данашњих Неранџића, досељеници из околине Дебра, чували пут. Место Караула је било неко време народно зборно место.
Подаци о селу.
-Данашње гробље је украј села. Литија се носи на Бели Четвртак по Тројицама а заветни дан су Младенци.
Стрмово се први пут помиње 1458 година као Стромово у “влсти острвичкој”. Данашње село је унето у пописне спискове за 1822. годину. Оно је тада имало седам кућа, а 1844. године у њему је било 15 кућа са 87 становника. Данас у Стрмову има 9 родова са 49 кућа.
Напомена:
Порекло становништва овог села већ је презентирао сарадник Порекла Александар Аксић Шарко.