Бојник и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 12

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (12)

Одговорите

12 коментара

  1. vojislav ananić

    Ранкова Река
    Ни мањег, ни лепшег села. Посебно је лепа зелена долина истоимене реке, стасале шуме и брегови између којих се скрива по која кућа окружена воћњацима, највише јабукама. Села, у ствари и нема више, остало је још десетак кућа са по једним или два већ посустала човека. Само једна кућа има три члана вероватно привремено.
    Њих троје од укупно 25 становника живе да би се борили и опстајали јер осим силне жеље да се “кућа не затвори и земља не запусти” ничега другог и нема. Има, додуше, асфалтног пута од пре пет-шест година изграђеног и то им много значи: лакше и брже дође лекар или хитна помоћ, печурке се боље продају, и воће и дрва … Али деце нема. Ниједно се није родило за последњих двадесет година. Земље има доста, преко триста хектара, под ораницама и воћњацима стотину хектара. Све је то мање или више запуштено. Питома долина би се могла претворити у велики раскошни воћњак са крушкама и јабукама каквих је овде било за причу, ливада и пашњака довољно за више хиљада грла ситне и крупне стоке која је такође некада чувана у великом броју. Некада!
    И овде су дошли са Власине после Српско-турског рата 1878., чељади и кућа са сваком годином више, тако да је 1953 (према попису) овде живело 188 људи у тридесетак кућа (шест чланова по породици, у просеку – а данас 1,5?). У селу данас има отворене куће само пет родова: Миловановићи, Раденковићи, Филиповићи и Стојковићи по 3 и Богдановићи 2 и требало би све учинити да село потпуно не опусти, а хоће јер младих нема, и не враћају се.

    Речица
    Мање, претежно планинско село подигнуто на брежуљцима који чине подножје Радан планине. Збијеног је типа и потоком природно подељено на две махале: “Селарску” и “Ридарску”. У средини села, на самом потоку – чесма чију воду у току лета пије скоро пола села. Воде нема довољно и поред два “водовода” чију су градњу организовали сами мештани. То је једно од ретких села у овом делу Пусте Реке које је и данас без пута. У ствари, беспутан је само један километар од села. Ни село, ни надлежни у општини никако да прикупе то мало пара за његово асфалтирање. Петнаестак родова овог села дошло је овде одмах после Српско-турског рата 1878. године углавном из Стразимироваца, Клисуре и Пчиње. Мита Ракић у својој књизи “Из Нове Србије” бележи да је ово насеље 1879. било једно од већих са 12 српских кућа и чак 115 становника, што значи да су тако бројне породице овде почеле нови живот “без игде ичега” (већина арнаутских кућа било је спаљено а летина уништена). Иако је већ тада било доста и обрадиве земље (од 540 хектара укупне површине) село током наредних деценија није много напредовало. Ипак, сточарење је бивало све уносније, готово основна привредна грана: свака породица је гајила по више десетина оваца али и крупне стоке, посебно коње (за обраду земље и “превоз”). Од првих двадесетак кућа село ће константно напредовати у “породу” и богатству (упркос ратовима) тако да ће 1953. године достићи максимум: 491 житељ у 85 кућа. Наредних деценија креће и траје још једна сеоба – према граду, извесно време ће још бити градње нових домова (1971. год – 95), али све мање људи тако да ће 1991. године већ бити затворено 9 кућа а број житеља сведен на 183.
    Данас, 2000. године “стање” је још теже. У селу има 126 углавном старих и изнемоглих људи који у седамдесетак “отворених” домова живе углавном самачким животом.
    Без пута, без довољно људи, без телефона, чак нема ни продавнице. Једино што се један број пензионисаних људи враћа селу, све дуже остаје, нарочито у току лета како би се обрадом по које њиве и чувањем једне краве прехранили и опстали у овом општем сиромаштву.

    Савинац
    Налази се недалеко од Бојника када се крене према Радан планини путем који је пре две године асфалтиран и тако после толико деценија добило нешто од друштвеног стандарда. Ове године (2000.) је, додуше, уведена и телефонска мрежа са 8 телефона и то је она “права” веза са “светом” ово мало људи што их је остало. А остало их је свега 37 од чега 21 старих, преко 60 година у домаћинствима која најчешће имају једног или два члана. Биће их, изгледа, још мање јер се за последњих десет година није родило ни једно дете (има два момка и једна девојка али су они ту “привремено”, боже сачувај да своју будућност везују за овај испражњени простор ?!?).
    Пре четрдесет и више година, иако мало ово село је живело пуним животом. У тридесетак кућа више од 150 становника, тачније 158 (по попису из 1953. године). Земље је овде било мало (250 хектара, већи део под шумом) са мало извора, без реке па и већег потока. Ливаде и пашњаци су подстицали сточарење, неговано је и воћарство. Миграције радног становништва шездесетих година и касније су учиниле своје. Остаје да се види да ли ће близина Бојника ко центра Пусте Реке бити подстицај за неко инвестирање у савременију пољопривредну производњу и евентуални повратак једног броја млађих људи. За сада, готово је једино успешан пољопривредник Милош Маловић који са својим сином Милуном и ћерком Миљом узорно обрађује своју земљу. Има воћњак површине једног хектара, производи сточну храну и чува двадесет јунади, неколико крава и бикова али се жали како је све што ради велики ризик јер “о пољопривреднику нико практично не брине, држава све више узима, а све мање даје”

    Свињарица
    Налази се у непосредној близини знаменитог Царичиног Града у кориту Царичине реке и на падинама изнад ње. То је рановизантијско насеље не само по локалитету “Градиште” који се налази одмах изнад ње. Нешто ниже, на саставу Свињаричке реке и Лалиновачког потока где се његове стрме стране (северна и северозападна) завршавају платоом, леже још добро очувани остаци великог античког града – Јустинијана Прима. Ово село се помиње и у два турска пописа из 16. века, а у новијој историји Мита Ракић (“Из Нове Србије”) 1879. године бележи да има “осам српских кућа и 55 становника”. Ових осам породица се досељавају из Криве Реке, нешто касније из Косовске Каменице и других места тако да ће за двадесетак година, што се родова тиче бити потпуно оформљено са преко педесет кућа. Атар села је био мален и добрим делом под шумом и пашњацима тако да ће се придошлице углавном бавити сточарством. После Другог светског рата свако домаћинство је чувало доста ситне и крупне стоке, а нека од њих су једно време (шездесетих и седамдесетих година) организовала и “мини фарме” са сточарском производњом за “тржиште”. Поред сточарства, негује се и воћарство, али и пчеларење и то ће утицати да се повећа број новоизграђених кућа и становника. Године 1953. Свињарица има 99 кућа и 548 становника, више воденица на Свињаричкој реци и још по нешто од друштвеног стандарда. И у овом селу у наредном периоду траје интензивно исељавање па је 1991. године број становника више него преполовљен (232).
    У последњој деценији 20. века село је готово опустело. Скоро половина домова је затворено. У селу живи 131 становник, и то су већином изразито старији људи. Старији су овде и они који су се делом вратили из града (12 кућа) али значе доста у покушајима да се село сачува од потпуног пропадања и нестајања. Најгоре је то што нема деце (само једно се роди у годину дана) па је и школа затворена. Нема ни воде текуће, а бунарска је у хигијенском смислу проблематична. А ко ће је из тих бунара вадити код посусталих старачких руку?

    Секицол
    Припада општини Лебане и једно је од најмањих села у Пустој Реци. Данас, 2000. године има 30 настањених кућа са 70 становника, готово два члана по домаћинству (са 3 и више чланова има само 7 кућа). Налази се на левој обали Царичиног потока, највећим делом на самом улазу у малу клисуру. И атар села је један од најмањих, свега 266 хектара од чега нема ни трећине обрадиве површине. И то што се обрађује своди се на мали број њивица који се налазе с леве стране Царичиног потока (овде има и воћњака). Његова десна страна је каменита и ту се налазе утрине обрасле травом где је један добар део пошумљен белим бором и то је готово све што је овде “изграђено” у последњих шездесетак година.
    Припада групи старијих насеља из раног византијског периода са по којим остатком материјалне културе док је време под Турцима мање више непознаница. Насељено је становницима који су се после 1878. године долазили из Криве Феје и из околине Врања. Тако се постепено формирало насеље са три махале: “Гопинска”, “Мариновска” и “Доња махала” – с обе стране поменутог потока који одмах испод села добија имеКаменичка река. Као и друга потпланинска села, педесетих година 20. века има много више кућа (50) са скоро три стотине становника да би нешто касније почеле миграције које ће трајати више деценија. Исељавање је узроковано и тежином услова у којима се живот одвијао са тенденцијама све већег погоршања: беспутно је, без школе, амбуланте, са једном сиротињском продавницом. Нема ни текуће воде, телефона, а ако би свега тога било … Но, о томе у неком другом запису.

    Славник
    Мало али прекрасно планинско село. “Лежи” на неколико брежуљака који се са севера стрмо спуштају према Пустој Реци па је стрм и ове године асфалтиран пут до села, док му је источна страна блага и валовита са старим и новим воћњацима али и дебелим храстовима. У горњем делу села високо и широко се уздигао један од најстаријих храстова – лужњака не само у Пустој Реци. Банковић Радосав, стар 83 године (дошао са косидбе тога дана, 12. маја 2000.) прича: “Казивао ми је мој деда да је и у његово време овај храст био исти – огроман и горостасан, кренуо пре више стотина година у једанаест изданака и тешко да га троје могу обујмити”. Славник је старо српско село “записано” још у 16 веку, под Турцима. Први шири писани траг о овом селу оставио је Мита Ракић у својој књизи “Из Нове Србије” 1879. године када бележи да је овде било 13 српских кућа са 92 становника (седморо по домаћинству), досељених са Власине. Од тада па се све до шездесетих година 20. века ово село расте и у демографском и у економском смислу па ће 1953. године имати 74 дома са 410 становника. Иако је атар села релативно мален (379 хектара) под ораницама је било више од 200 хектара са бројним воћњацима па и виноградима. До пре десетак година се некако и истрајавало, било је и богатијих породица, напреднијих пољопривредника. Последњих година је све више посусталих и остарелих (63). У педесет “отворених” кућа живи само 105 Срба и 45 Рома (код Срба најчешће са једним или два члана). Село има школу са 7 ученика, али је без амбуланте, телефона (једино учитељ Душко Ненадовић који је овде, у Пустој Реци провео цели свој радни век, има “мобилни” па је то права веза целог села са “светом”).
    Куће се све више затварају (Игњатовићи, Златковићи, Стаменковићи и др.) упркос економском богатству што га овај простор пружа, посебно у својој чистоти и лепоти и великим могућностима да се овде производи изузетно здрава храна (воћарство, сточарство). Али о томе у неком другом запису.

    Слишане
    Високо, испод саме Петрове горе насеље је подигнуто са бројним махалама разасутим по бреговима и падинама. Махале су добиле имена по родовима из “старог завичаја”: “Гаџина”, “Бешчије”, “Меркари”, “Престојчевачка”, “Стеваничевци”, “Дојчиновци”, “Добропољци”, “Власинци”, “Шумарци” и “Петровчани”. Први пут се помиње у књизи Стевана Лукаревића као “Слишана ин Подгори”, а затим Мита Ракић 1879. године бележи: “Са светог Петра спустисмо се у село Слишане, које је било и велико и лепо и богато село Арнаутско, али је сада пусто и попаљено. Имало је и зидану џамију у којој је за време рата била болница, а у селу седео начелник санитета тимочког краја “. Тридесетак породица доселило се овде већ 1879. године са подручја Власине, Доброг Поља а касније и из Црне Горе. Живот је кренуо у знаку изградње кућа, обнављања поља и ливада, крчења шума за нове оранице. За неколико година насеље ће се брже развијати у односу на она из окружења па је већ 1892. године подигнута нова зграда основне школе (први учитељ је био Станко Ивановић који је овде радио две године) када су отворене и остале школе у Прекопчелици, Бојнику, Житном Потоку и Г. Коњувцу. Слишане се развија и као мали привредни центар. Између два светска рата се овде отвара већи број занатских радњи: трговинско-бакалске, коларске, сточарске, обућарске, кројачко-абаџијске итд. Чедомир Јанковић је отворио прву кафану у којој се могло обедовати и преноћити, а Миле Стојановић гради “моторни млин” који је почео са радом 1935. године. Занимљиво је да је у Слишану у следеће две године изграђен сеоски водовод са здравом пијаћом водом као ретко које село не само у Пустој Реци и Јабланици. Као привредни и културни центар постепено израста у политичко средиште тога краја. Већ 1884. године тадашња општинска власт у Ивању пресељена је у Слишане јер је било развијеније у бројним аспектима, па ће ово село бити седиште једне од општина тадашњег Јабланичког среза све до 1929. године. Одмах после Другог светског рата Слишане поново постаје седиште општине све до 1955. године. У то време ће бити највеће насеље у Пустој Реци (и Јабланици) јер је по првом попису 1948. године имало 294 породице са 2505 становника (једна, дакле варошица под планином, за то време “велико и значајно место”).
    Слишане ће, с обзиром на достигнути развој и друштвени статус, у наредних четрдесетак година доживети прави суноврат. Рапидно ће се смањити број становника па ће од 2505 у 1948. године пасти на 409 у 1991. али се ни тада неће зауставити. Године 1995. остало је 113 “отворених” кућа са 280 становника, а ове 2000. године тај број је готово преполовљен. Сада у Слишану живе стари: и они који су ту остали, и они који су се због пензионисања или незапослености вратили на своја стара огњишта да што-шта обнове и отргну од рушења и пропадања. То је добро. Било би, међутим много боље да се враћају млађи. Истина, овде има тридесетак младих али су они овде “за привремено” док не нађу (а траже) неки, какав-такав посао у граду.
    После 116 година рада 1994. године укинута је основна школа, и негдашња здравствена станица, и асфалтни пут пропада, готово све је у знаку нестајања. Једино у шта треба веровати то је да остаје ово богатство зеленог простора који нуди производњу здраве хране, данас толико тражене на светском тржишту, нуди више од стотину радних места у једном савременом сточарењу и један много богатији и срећнији живот што га имају млади пореклом из овог насеља тамо негде по свету.
    А има их много: у Лесковцу 65 породице, у Београду 60 породица, у Нишу 38, у Лебану 18 итд.

    Старо Момчилово
    Насељено је под самом планином Пасјачом (двадесетак породица) које су дошле са Власине између 1880. и 1885. године. Збијеног је типа у средњем делу док су на ободу куће мање или више разбацане од брежуљака до брежуљака. Атар села има око 700 хектара земље од чега је највише ораница (350 хектара), ливада и шума. Готово половина обрадиве земље је запуштена, посебно оранице и виногради. Одлични услови за развој воћарства ни издалека нису искоришћени све до самониклих дивљих крушака које се могу користити (и прерађивати) као изразито здрава храна. Још пре двадесетак година је са Дубовом повезано уском траком асфалтног пута који је доста добро сачуван. Село има један поток и једну чесму која је као и његови ретки житељи потпуно оронула и заборављена.
    Старо Момчилово је 1961. године, дакле у “зениту” свог успона, имало 134 кућа са 660 становника. За ових четрдесетак година више је него преполовљено. Данас, 2000. године има 90 “отворених” кућа махом са по једним или два жива члана породице (64) и свега 224 становника (12 Рома) од којих су чак 162 преко педесет година. Невероватно је да се у овом селу за последњих десет година није родило ниједно дете (ромске 3), школа је одавно затворена (1988.), нема чак ни продавнице па се за најмању “ситницу” мора ићи до Дубова. Тренутно из села у Дубово одлази и тамо учи, од И до ИВ разреда само три ученика (деца “повратника” ) и све су троје више него добри ђаци. Из овог села има неколико “гастарбајтера”, али сви они граде куће “тамо негде” по градовима, а и бројни успешни људи родом одавде све ређе долазе, још мање је оних који би да се врате и почну нови живот на овим просторима, не само из носталгичних разлога.

    Старо Село
    Једно од најмањих села у Пустој Реци. Данас, 2000. године има само 17 “отворених” кућа од којих су чак 13 са једним или двоје у домаћинству, са три члана три и са четири члана једно домаћинство. Све у свему 35 становника од којих чак 22 преко шездесет година, више него суморна слика наше друштвене свакидашњице. А не тако давно је и у овом селу било и много више породица (кућа), још више њиховог бројног чланства (каткад по десеторо па и више). Тако је 1953. године село имало 21 кућу али 151 становника (више од седморо по домаћинству). Налази се, иначе, испод Мрљачког виса скуткано на једној благој падини у облику троугла што га опасују храстове и борове шуме. Између овог села и Шевиша тече Староселска река која преко лета пресуши, али горе према Старом Ђурђевцу има више извора који су каптирани тако да већина домаћинства има здраву пијаћу воду.
    Воде има, али пута нема. То што има најмање личи на пут, проходан само за тракторе па иако је у питању два три километра већ деценијама чека на асфалтирање. Махом плодна земља и кад је била обрађивана са добром летином није много значила и доприносила побољшању стандарда становника. Данас је обрада у оваквим условима и са оваквом радном снагом готово безпредметна и она се своди на по коју њивицу, неговање воћњака и чување кравице, све чешће козице. Ништа од друштвеног стандарда, а и за кога би, па све чека, ако дочека, нека боља времена.

  2. vojislav ananić

    Статовац
    Село је разасуто по обронцима планине Радан, груписано у три махале које се често воде и као посебна насеља: Доњи, Средњи и Горњи Статовац. Очигледно је да су то и три међусобно потпуно одвојене насеобине и у просторном и у комуникацијском смислу, а изразито брдовито земљиште са дубоким потоцима и стрминама чини их међусобно тешко спојивим. Све три махале су формиране као посебне целине, Доњи и Средњи Статовац досељавањем породица из Црне Горе и са Власине после Српско-турског рата 1878. године. Почетком 20. века формиран је и Горњи (Сјенички) Статовац досељавањем углавном породица из Сјеничког краја. Те су сеобе потрајале неколико деценија а у исто време се одвијао и све богатији живот гајењем стоке и ратарством. Између два светска рата је, на пример, на овим просторима чувано неколико хиљада ситне и крупне стоке. Растао је број домова и становника тако да ће педесетих и шездесетих година насеље имати стотину кућа са породицама од три, четири или више детета. Поред одличних услова за сточарство,, земљиште је овде веома погодно за гајење воћа (јабука, крушака, шљива, купина и др.) али и кромпира.
    Као и у другим потпланинским насељима Пусте Реке, шездесетих година и касније дошло до велике сеобе становништва, па је ове, 2000. године село поново опустело. У свакој од поменутих махала насеље чине старачка домаћинства са по једним или два члана, а међу њима су и тзв. “повратници” односно пензионисана лица која овде претежно остају у току лета и јесени. До Горњег Статовца је познати привредник Радуле Караџић финансирао изградњу асфалтног пута (преко Ранкове Реке) али и то је много помогло да се ова насеља ревитализују. Јер, недостаје овде много што-шта друго; нема пре свега младих људи који би овде живели од пољопривреде, нарочито од сточарства и воћарства. То је наравно више проблем државе и друштвеног система у остваривању неопходних реформи пољопривредне производње, а с тим ревитализације села, познато остаје да се сачекају нека боља времена.

    Стубла
    Стубла је више послератних деценија била највеће Пусторечко насеље. Године 1953. имала је 1735 становника. Неколико година раније (1948) тај примат је имало планинско село Слишане, дуги низ година центар општине. Налази се на самом источном ободу Пусторечке котлине са атаром највећим делом у “кључу” Пусте реке. Село је разасуто на више мањих брежуљака чије се стране благо спуштају до самог корита реке у коју се на овом простору улива неколико мањих потока. Кроз само село теку два потока: Стојановски и Христин поток који се састају у центру насеља и као већа текућица одводе воду у Пусту реку. Читав простор овог великог насеља је једна потковичаста увала заштићена готово са свих страна од ветрова. Атар села има површину преко 1000 хектара, највећим делом плодне земље па је то и основни разлог што се за последњих стотинак година интензивно развијало више по броју домова и становника а мање по материјалном и духовном богатству. Разлог тог успореног развоја у материјалном и духовном смислу треба тражити у његовој периферној локацији. Стублу “заобилазе” све важније путне саобраћајнице. И поред великог броја домова и становника, школа је овде отворена тек 1925. године са 80 ученика и два учитеља. И када је шездесетих година овде било скоро две стотине ученика од И до ИВ разреда није прерасла у осморазредну. Касније се број деце односно ученика константно смањивао тако да данас, 2000. године у овој школи раде два комбинована одељења (41 ученик и два учитеља) у веома скромним условима и кад је реч о простору и када се ради о његовој опремљености. То су услови, како рекоше неки мештани, из деветнаестог века, само креда и табла и амортизоване географске карте.

    Суво поље
    До 1974. године село је имало овај назив, двадесетак година носи име народног хероја из Другог светског рата Станимира Вељковића – “Зелета” (по томе и Зелетово), а већ данас се готово сви (мештани и други) враћају називу који има по насељавању породица из Трговишта, Криве Паланке и са Косова после Српско-турског рата 1878. године. Подигнуто је на “утрини” села Плавца, тамо где је некада била храстова шума, без иједне текућице и извора (отуда и назив села) па је више деценија то био и највећи проблем који је решен изградњом црпне станице и базена изнад села пре двадесетак година. Село је патуљасто, мали му и атар (340 хектара) али са плодном земљом на којој се годинама сејала пре свега пшеница и кукуруз. Четрдесетак породица овде остаје у последњих четири пет деценија. Број становника се смањује па је све више старачких домаћинстава са по једним или два члана (18). Овде још једино истрајава основна школа са четири разреда и девет ученика у релативној школској згради која је у много чему запуштена (а грађена је, поред осталог, и као спомен школа).
    Данас, 2000. године село има 114 становника са релативно добром старосном структуром, има чак 54 житеља до 50 година старости, а за последњих девет година овде се родило деветнаесторо деце. Све у свему, општа демографска слика много повољнија него у већини пусторечких села. Иако нема здравствене станице и продавнице – не смета јер је село на домаку Бојника и вишеструко повезано са овим центром. Ове године је добило 42 телефонска прикључка, изграђен је асфалтни пут и на одређени начин стекло све важније услове за квалитетан живот и рад. Ипак, миграција је учинила своје, 12 је домова затворено а двадесетак су повремено настањене. У целини, земља се обрађује, све је више подигнутих засада вишања и шљива, има и пчелара чак и једне радионице за плетење жичаних ограда.

    Турјане
    Подигнуто је на обалама Римљанског потока и кроз векове остало мало али познато насеље још из античког периода. Први запис о овом насељу датира из турског пописа 1516. године када је под именом Турјаци имало 18 домова. Много касније, 1879. године и Мита Ракић бележи да је Турјане имало 16 кућа са 120 становника. Те године је, заправо насељено родовима из околине Врања који су овде затекли само “пусто и попаљено арнаутско село” да би кренули од градње кућа у условима голог преживљавања. Но, виталност и им није мањкала, досељавања је било све до краја XИX века па и касније. Породице су се умножавале, број становника се, упркос ратовима повећавао тако да ће педесетих година XX века овде живети осамдесетак породица са око 400 житеља. У првој половини XX века и нешто касније поред ратарства развија се воћарство и сточарство, било је чак и плантажних засада а неке породице су чувале по стотину грла ситне и крупне стоке.
    Седамдесетих година, а нарочито последње две деценије XX века село је остало скоро потпуно празно. Половина домова је “затворено” а у другој половини (четрдесетак кућа) живе по један или два остарела лица махом преко 60 па и 70 година. Школа, је наравно одавно укинута (1983.). Овде се за последњих десет година родило само шесторо деце, али и она не живе у Турјану. Једино породица Цветковић Ратомира има осам чланова, од чега неколико млађих. Милун Смиљковић (73) и његов син Миломир једини чувају четири краве и неколико коза. нема текуће воде, телефона, нема ни здравствене амбуланте, продавнице па је тешко чак и млађима овде опстати и остати.
    Но, кад би млађи дошли било би много што-шта боље. Али…

    Ћуковац
    По неким остацима материјалне културе може се тврдити да је насеље на овом локалитету постојало још у античком периоду, а из неколико турских пописа и у средњем веку. Мита Ракић у својој књизи “Из Нове Србије” бележи да је Ћуковац 1879. године, дакле одмах после Српско-турског рата, имао 7 кућа са 54 становника. Они су се доселили са Власине, а касније и из других места (Лева Река код Трна, Кална). Насеље је подигнуто на северу Пусторечке котлине разасуто на неколико брегова подножја планине Пасјаче, а досељавање је текло двадесетак година. Овај простор није био посебно “атрактиван” – без воде и ван већих саобраћајница па је и то утицало што се насеље није битније развијало. Ипак, 1953. године је овде било 69 кућа са 386 становника који су се бавили претежно ратарством. Следећих деценија и овде тече наглашена миграција тако да је 1991. године била 51 “отворена” кућа са 128 становника.
    Исељавање ће се наставити и у последњој деценији 20. века. Данас, 2000. године Ћуковац има 80 кућа али само 45 “живих” са 90 становника (два члана по породици). У селу има деветоро деце које у већини наставу похађају у Косанчићу (школа је овде затворена пре 16 година). Становништво чине изразито остарела лица па је све мање обрађене земље а све више тешкоће како отићи до лекара, пијаце, продати оно мало вишка појединих пољопривредних производа. Асфалтирањем пута средствима грађана пре петнаестак година овај проблем је значајно ублажен. Извршена је и реконструкција електричне мреже, изграђена још једна трафо станица и још по нешто. На свим овим задацима предњачили су председник месне заједнице Милисав Тричковић и Лесковчани из овог села Веселин Савић, Радосав Илић и Василије Петковић који су, уосталом и често на својим “окућницама” у Ћуковцу.

    Црквица
    Црквица је једно од већих насеља без цркве. То треба нагласити, и на почетку, не само због имена. Ово велико село и данас, 2000. године је остало као такво. Овде се, као као ретко где у Пустој Реци годинама повећавао број кућа и домаћинства: 1953. – 178; 1991. – 222; 2000. – 246. Додуше, за последњих десет година број становника се нешто смањио: од 678 на 650, што највише треба “захвалити” породицама Рома којих овде има око 40, са просеком деце од 6 до 7. У Црквици данас живи преко 200 Рома са чврстом тенденцијом да ће се тај број повећавати у наредних двадесетак година јер је њихова популација врло млада, а наталитет изразито наглашен. Село се налази на само 2 километра од Бојника али је та два километра тешко прећи због изузетно упропашћеног асфалтног пута. На том путу је формиран већи део насеља – Велика Црквица (на десној обали Пусте Реке) док је Мала Црквица смештена на левој обали Коњувачке реке.
    Село на две реке, као ретко које, а без воде. И без моста који треба да споји Велику и Малу Црквицу. Село је и без школске зграде. Постојећа је толико руинирана да представља сталну претњи за нормалан рад ученика и без основних хигијенских и других услова. У школи учи тридесетак ђака у сва четири (прва) разреда, од којих је шесторо деце српске националности.
    Шесторо деце а 650 становника?
    Нема ни здравствене амбуланте. Једна патронажна сестра повремено обилази најстарије и новорођенчад али то ни издалека не задовољава потребе, овог у суштини остарелог насеља. Као што је напред истакнуто, нема цркве, формиран је одбор за организацију њене градње. Мештани Горан и Саша Стаменковић организују градњу нове цркве, већ је и темељ подигнут, а обећавају да ће за Крстовдан (27.09.2000) бити завршена и огласити се звоне. Почела је и градња дома културе (подигнути су темељи). Једино се успешно остварује телефонизација села, свако друго домаћинство је увело телефон, чак и неке ромске породице које, иначе важе за сиромашне слојеве сеоске популације.
    Нема ни издалека довољно радне снаге за обраду земље на површини од око 750 хектара. Ова земља је изразито плодна (између две реке). Некада се овде производило поврће за тржиште и то у време када се све радило “ручно”. Већи број породица је користило тада технологију долапа и мањежа уз коњску вучу (највише се гајио купус, паприка и снабдевала подраданска села). Данас нема долапа али ни заливних система (а могли би их бити), трећина обрадивих површина је запуштено, још више воћњака и сточарске производње.
    Људи се враћају из градова: са малим пензијама или без посла покушавају – али на “своју штету”. Вратила се са својим супругом Бером из Холандије Љубинка Стаменковић, медицинска сестра, саградила овде лепу кућу, подигла виноград и још по нечег, али је овде, у оваквом друштвеном третману пољопривредне производње и још дејствујућих санкција готово немогуће “позитивно” пословати. Можда је то један од најважнијих разлога што у овом великом селу има тридесетак момака који мање више чекају: нити се жене нити су на њивама (како рекосмо они посебно истичу синтагму “не исплати се “). Зато, и из других разлога многи од шездесетак трактора и других пољопривредних машина стоји. А како да на њиву изађу када се за “нафту” често у ред чека и по цели дан.
    Све у свему, најблаже речено: много шта стоји и пропада, врло мало се гради (саграђено је петнаестак нових кућа), још мање ради. И чека, стрпљиво и стојички да дођу боља мирнодопска времена. Јер, рат је овде прохуктао али се његове тешке последице све више осећају.

    Шевиш
    Шевиш је од вајкада било мало село па ипак, негде шездесетих година 20. века имало је “чак” стотину становника. Данас, 2000. године смањило се за скоро пет пута, има само 23 становника у једанаест отворених кућа. Зачудо (ако је чудити се томе) две породице имају по четири члана и то стицајем околности јер овде, у овим планинским селима правило је да њихова домаћинства имају по једног или два остарела члана.
    Село се налази на крајњем северозападу Пусторечке котлине само два километра од Житног Потока и то је један од разлога што се није ширило и развијало. И атар му је релативно лимитирајући фактор “има само” 200 хектара, највише под ораницама и шумом. Овде “све роди”, посебно кромпир и воће али је већина обрадивих површина запуштена, посебно виногради. Иако малено, село се организовало у довођењу воде, струје, поправци путева личним ангажовањем мештана у чему је годинама предњачио Милорад Младеновић који и данас “сања” асфалтирање кратке путне саобраћајнице до Житног Потока и увођење телефона (данас је “инсталиран” само један телефон – једина права и правовремена веза са бројним рођацима по белом свету). Од онога што је остало у селу данас има “отворених” кућа и то: Младеновићи (5), Златановићи (3), Момчиловићи (2) и Вучковићи (1).

    Штулац
    Насеље је формирано на бројним падинама и брежуљцима у југоисточном делу Пусторечке котлине, груписано у осам махала и то: “Горњи и Доњи Штулац”, “Брдарци”, “Стојановци”, “Кодралије”, “Царичина” и “Гарци”. Готово је спојено са Прекопчелицом, а махала “Царичина” се мање-више узима и као посебан топоним подигнут на Свињаричкој реци и у исто време на магистралном путу Лебане-Оране-Радан планина. Упоредо са свињарском реком тече Лалиновачки поток који се формира код села Лалиновца, нешто ниже опасује Царичин Град и улива се у ову нешто већу текућицу.
    Штулац је старо српско насеље. Михајло Лукаревић га у својој “књизи дужника” помиње још 1434. године, други запис потиче из Турског пописа 1516. године а трећи нешто касније, у осмој деценији истог века. Мита Ракић у својој књизи “Иy Нове Србије” је забележио да је ово насеље 1879. године имало 13 српских кућа са 107 становника. Једно је од ретких села у овом делу Пусте Реке у коме су се задржале старе српске породице (једанаест) и поред великих притисака Арбанаса.Крајем 19. века и у првих седам деценија 20. века у Штулцу расте број нових домова односно домаћинстава. Према попису, овде ће 1971. године бити чак 153 “отворених” дома са 731 становником. Тиме ће у исто време Штулац израсти у једно од највећих Пусторечких насеља и са најнижом стопом миграције.
    У последњих двадесетак година и овде је исељавање наглашеније, тако да данас, 2000. године у селу има 112 “отворених” домова са 405 становника. Видљиви су и други трагови деградације овог простора: доста необрађеног или примитивно обрађеног земљишта, напуштени воћњаци и виногради, доминација ратарске производње (пшеница, кукуруз), велики број сточарских домаћинстава са по једним или два члана која се боре “да њиве не запусте”. Овако велико насеље нема здравствену амбуланту, организовано водоснабдевање, касни телефонизација, готово је никаква снабдевеност становништва преко продајног простора итд. Тек када се ови проблеми почну организованије решавати треба очекивати да ће то бити и почетак његове ревитализације.

    ИЗВОР: ИНТЕРНЕТ