Бајина Башта и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 29

Општина Бајина Башта:

Бајина Башта, Бачевци (од 2007. године Бачевица), Бесеровина, Вишесава, Гаочићи (укинуто насеље услед потапања изградњом ХЕ Бајина Башта 1989. године), Гвоздац, ДобротинДраксин, Дуб, Заглавак, Заовине (од 2007. године Засовине), Зарожје, Зауглине, Злодол, Јагоштица, Јакаљ, Јеловик, Коњска Река, Костојевићи, Луг, Љештанско, Мала Река, Обајгора, Овчиња, Оклетац, Пепељ, Перућац, Пилица, Придоли, Растиштa, Рача, Рогачица, Својдруг, Сијерач, Солотуша, Стрмово, Церје и Црвица.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (29)

Одговорите

29 коментара

  1. Војислав Ананић

    Повленско село, Стрмово — Бачевци, налази се на територији западно од Оклетца, од реке Дрине, преко заравни Запоља, реке Тријешњице од Стубице, испод Повлена. Насеље је груписано на странама, око Бачевачке реке. Горњи део села је веома стрм па је вероватно по томе насеље добило назив Стрмово. Насупрот томе, доњи део Стрмова благо прелази у широко поље поред Дрине. Бачевачка река поделила је ово подручје на Дону и Горње бачевачко поље.
    Преко Стрмова теку мањи потоци и речице: Мала и Велика ријека, Лазањски и Зелени поток, Братошевац. Извори су: Хладна вода, Сумбуловац, Смаиловац, Чадаровача итд. Бачевачка узвишења, брда, имају занимљиве називе: Шарампов, Немањица, Мрамор, Грчки гроб, Лазе, Јездинац итд. На Бачевачкој реци налазило ce веће муслиманско насеље — Бачевци. Пред први српски устанак, у Бачевје има 60 муслиманских кућа велики хан и џамија. У Вуковом попису насељених места уведени су Бачевци као паланка. Јоаким Вујић, на путу кроз Србију, уочио је у месту џамију и занатлијске радионице.
    У току првог и другог устанка Бачевци су порушени, број породица се смањио. Приликом одласка муслимана из крајева око Дрине године, у овом насељу остало је само 15 кућа. Њихова имања купили су српски сељаци. Купопродајне послове, преносе власниш- тва, обавили су Вучић Милићевић и Петар Обрадовић, истакнути ЉУДИ у Стрмову. Земља је припала новим власницима из Оклетца и Стрмова, досељеницима из Црне Горе. Децембра 1836. године доселили су се на муслиманска имања и добили њихове куће: Крста Павићевић, Тодор и Илија Пауновић, Ђукан Џоџић, Симеон Џоџић, Радован Симеуновић, Милован Симеуновић, Лазар Радовановић и Периша Џоџић.
    Вероватно у току аустро-турских ратова у XVIII веку дошли су на Раван у Стрмову Милићевићи из околине Колапшна. Према месту где су се населили, њихови потомци се презивају: Продановићи, Миливојевићи, Миладиновићи, Ракићи, Вучићевићи. Обрадовићи у Врановини су старином из Мораче. У време Кочине крајине и фрајкора, стигли су Ристановићи из Роваца у Црној Гори. Митровићи, насељени у засеоку Скакавцима, дошли су из околине Рогатице; Јосиповићи на Барама су из околине Бијелог Поља. У миграционим кретањима за време првог и другог устанка населили су се у Стрмову: Мијатовићи у Скакавцима из Љештанског, Билићи из Осата. После 1834. године у село стижу: Спасојевићи из Дуба, Милаковићи из Грахова, Милановићи из Гвоздца, Симеуновићи из Пипера, Лазићи из Босне итд.
    До 1831. године у Стрмову је било 48 домова. Најбројнији су Јанковићи (6 кућа), Недељковићи (4 куће), Пантелићи (3 куће), Голубовићи (3 куће). За наредних тридесет година становништво села се увећало, највише досељавањем. Године 1863. у Бачевцима има 103 куће.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  2. Војислав Ананић

    Растиште је изразито планинско село, чије се куће налазе испод Црног Врха, Звијезде, Црвене Стијене, Алушке планине, у пољу поред Дрине. С обзиром на географску распрострањеност, село је подељено на три одвојена дела: Растиште, Јагоштицу и Гаочиће.
    Растишта су подељена на засеоке: Алуге, Растишта, Крижевац, Пожар и Кремиће. Седиште села налази се на Седаљци, на периферији Пожара.
    Међу најстарије становнике Растишта долазе Кремићи, старином су из племена Куча у Црној Гори. Овај род се веома интензивно увећавао природним прираштајем и расељавао се у суседна села. Потомци су мењали презимена. Јокићи, по претку Јоки а презивају се и Тошићи. Године 1836. у селу се налазе 2 домаћинства Јокића: Андрије и Митра и 2 куће Кремића, Васе и Симе. После Кремића, дошли су на Седаљку Крсмановићи, из околине Фоче (1836. године постоје две њихове куће: Раке и Теодора). Јездићи имају матицу у околини Никшића а живели су једно време код Пљеваља. Презивају се још Андрићи и Радојичићи. Године 1836. у селу живе две фамилије Јездића: Богдана и Миливоја. Пантелићи у Алузи узели су муслиманска имања. Њихова матица је у околини Гацког. Презивају се и Вучетићи. На Седаљци су се населили Илићи из Осата. Још се презивају и Тадићи и Миловановићи. Задруга Илића је једна од највећих у селу, године 1837. пореза је разрезана на 5 њихових кућа: Симеона, Милана, Павла, Дамјана и Васе, кмета. Ордаге у Алузи су од Вишеграда, Караклије су из Заовина.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  3. Војислав Ананић

    Рача се простире на падинама Таре, обухвата слив реке Раче и потока које она прима са Соколине, Соколарице, Борање, Главице, Жлијебца итд. У планинском делу истичу се узвишења: Борања, Бушинско брдо, Живановића брдо, Шљивовица, Радмиловац, Борово брдо, Вис, Церје, Крстача, Калуђерске баре, Жлијебац, Ланиште, Осојница, Маће, Шанац итд. На другој страни, у подножју села су поља: Бушине, Луке, Борања, Јагњила, Трска и ливаде — Чучкова раван, Обарак, Леденице, Голубац итд.
    У вези географског простирања, разликујемо више заселака на левој страни Раче: Бушине, Живановићи, Копривна, а на десној страни реке: Ивановићи, Маћевине, Котарци, Росуље, Бамбаци, Малинићи, Мала Ријека и Илијашевићи.
    Међу старије становнике села долазе: Бучовићи у Борањи (Јовановићи, Марићи, Ђокићи, Илићи и Радивојевићи). Доселили су се из Мокре Горе, по свој прилици као етапне станице. Још 1831. године постоје њихове куће у Рачи: Младена Радивојевића, Петра и Ђуре Јовановића. Заједно са Бучовићима, стигли су у Рачу Жива- новићи и њихови сродници из Братоножића у Црној Горе: Средојевићи, Пантелићи, Јеремићи и Митровићи. Род Живановића је бројан. Године 1831. у Рачи живи 8 њихових задруга: Мате, Петра, Павла, Пантелије, Митра, Димитрија, Вилотија и Симе.
    Поповићи, родом из околине Пријепоља, населили су се у Копривни; Илијаши и Малинићи у Ланишту, Малој Рачи, Жабљаку и Бушинама, доселили су се од Никшића; Бамбаци близу Пљескова су из околине Пљеваља; Петровићи у Копривни су из Осата. Занимљиво је да се у финансијским књигама кнежевине Србије први пут појављују Бамбаци (Вук и Јован) 1836. године. У истој години забележен је и род Балтаџија (Периша, Никола и Милан), Васића (Мијаило и Јован), Тимотијевића, Тешића (Марко), Бојанића (Петар) итд.
    Почетком XIX века Рачу насељавају: Ристићи из Обајгоре, Кремићи из Растишта, Стевићи из Слатине код Прибоја, Јокићи из Кремана.
    После 1834. године долазе у Рачу: Тупајићи из Бањана, у Црној Гори, Стевановићи из Кремана, Бојићи из Добруна, Алексићи од Бање код Прибоја, Матићи из Јагоштице, Голубовићи из близине Нове Вароши итд.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  4. Војислав Ананић

    С десне стране речице Рогачице, западно од Јакља, северно од Костојевића, налази се брдовито село Љештанско. На његовом неравном терену гранају се потоци: Јосиповића поток, Нешковац, Шапарски поток, Црквенац. Називи врела, извора и брда подсећају на ранији период турске владавине: Вејзин точак, Мамутов гроб, Асанова вртача, Вејзина стена, Аметова чука. У географском погледу Љештанско је подељено на два дела: Љештанско и Шапаре. У Љештанском су засеоци: Кузмани, Јосиповићи и Ковачевићи. Све до 1810. године у Шапарима је било муслиманско становнииггво. У селу је постојала и џамија. Најпознатије муслиманско братство су Вејизовићи, иселили су се у Босну. Али су српски досељеници на муслиманска имања узели презиме Веизовићи.
    До 1831. године у Љештанском има 46 домова. Константним насељавањем и природним прираштајем, број домаћинстава скоро је дупло увећан 1863. године, када је у селу било 84 пореске куће.
    По свој прилици, још у XVIII веку, у Љештанско су дошли Коприћи. Двојица браће Јевто и Каравице населили су се под Јасеновцом до Својдруга. Потомци Јевтини су Ковачевићи и Лазићи у Каравидићима. Из истог рода су Петковићи, Гавриловићи и Глигоријевићи. Године 1863. у селу су биле три куће Гавриловића: Лазарева, Мијаилова и Симеунова. Иначе, Коприћи су старином из Пиве.
    Такође, из Пиве су дошли Јосиповићи. Пре насељавања у Љештанско, Братићевићи су на путу из Ћеклића у Црној Гори остали неко време око Пљеваља. Живели су међу муслиманским Веизовићима, те се њихови потомци презивају Веизовићи. Кузмани су доста рано дошли у Љештанско, матица им је у Пиви. Потомци су им Тадићи и Алексићи. Године 1863. у селу је било 5 кућа Алексића: Петра, Николе, Лазара, Сретена и Илије. После другог устанка, на имањима исељених муслимана у Шапарима, населили су се Дражевићи, старином су из истоименог села код Нове Вароши.
    „Млађи“ становници села су: Габићи, од Комарана код Нове Вароши; Челиковићи, родом из Заовина; Тешићи, из Годечева; Лазићи из Јакља. Још неке породице живе у селу, али нам није познато њихово порекло. Вероватно су дошле из Црне Горе. На пример, из финансијског пописа становништва 1863. године, видимо да у Љештанском живе Милисављевићи (Арсеније, Милан и Андрија), али нема података о томе када су стигли у село и где се налази њихова матица.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  5. Војислав Ананић

    Село Драксин се простире северно од Заглавка и Злодола. То је планииско место ,,на пространим плећима Јаворине“. На ободу Драксина налазе се брда и узвишења: Кузманово брдо, Јаворина, Велики приседо, Мали приседо, Јелова гора, Јасеница и Кокошица. Кроз насеље протичу: Лазића река, Кузманова река, Јелоштица, Глог, Поток, Манџин поток итд.
    Драксин се дели у географском погледу на два дела: Драксин са већим бројем заселака и Церје.
    После другог устанка у Драксину живи само 16 домаћинстава: 2 куће Маринковића (Павла и Јована), 2 куће Павловића (Илије и Петра), Симе Тимотијевића, Вује Радивојевића, Милисава Вукашиновића, Димитрија Јовановића, Петра Игњатовића, Јована Марјановића, Николе Миловановића, Манојла Миловановића, Михаила Лазића, Секуле Вилотића, Милоша Филиповића и Гаче Марковића. Једна од најстаријих породица су Вукашиновићи, родом је из Злодола. У Церје је дошао доста рано Јанко Пљевљак. Овај род се задржавао на етапној станици у селу Биосци и преко Поникава дошао у ово место. Јаковљевићи су старином из села Диваца код Пријепоља, Васићи и Илићи су из Цеклина, Пантелићи су стигли из Чева у Црној Гори, Николићи у Васићима су из Босанске Црвице.
    У време бабинске буне код Пријепоља 1875. године, Тејићи су дошли из Велике Дренове и добили земљу под Кондером.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  6. Војислав Ананић

    Село Л у г, на периферији Бајине Баште, основано је после одласка муслимана из Пљескова и крајева око Дрине. Населили су га становници Раче, Бесеровине, Вишесаве, Обајгоре, досељеници из новопазарског санџака и других места. Анђићи су дошли из Биоске, Тешићи из Мокре Горе, Јовановићи из Осата, Бешлићи из Кремана, Ђурђићи из Кремана, Чучковићи из Бање, Петковићи од Вранеша, Павловићи из Челица, Павићевићи из Нове Вароши, Лекићи из Бранежаца, Лаловићи из околине Нове Вароши, Веизовићи из Љештанског, Јевтићи из Заовина, Вукашиновићи из Осата итд.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  7. Војислав Ананић

    Солотуша се налази на падинама Таре, између Калуђерских бара и Пилице. У средини насеља уздиже се купасто брдо Облик, а на његовој супротној страни Главица. Подручје села рашчлањено је брдима и потоцима: Солотушницом, Пушинским потоком, Јаревцем, Драчиновцем, брдима Градом, Подградом, Обликом, Драчиновцем, Пушинама, Караулом, Милетића брдом, Прлом, Висом итд.
    Село Солотуша је старије насеље. Из средњег века потиче град Солотник, на стеновитом гребену под Пашаником. Зидине тврђаве сачуване су до данас.
    Међу најстарије становнике села долазе: Милетићи под Жлијебцем, до реке; према Облику су Рабасовићи; на Јасиковици и уз реку су Александрићи: довео их је из Куча калуђер Јосиф Милетић-Рабас. Из истог краја су и Гентићи (Стаменићи и Филиповићи). Године 1836. у Солотуши су уписане у пореске књиге 2 куће Стаменића: Мијаила и Миће. Са братом Мићом живео је и Тодор Стаменић, кмет села, учесник у другом устанку 1815. године.
    Доганџићи, насељени испод Главице, дошли су из села Трипкове, а старином су из Братоножића у Црној Гори. Из Мачката спустили су се у село Радотићи (Ђокићи и Мићићи), живе у засеоку Паклинама. Стојановићи на Облику потомци су „некаквог Вуколе“ из .околине Никшића. Јаревићи су дошли из Осата у Босни.
    Почетком прошлог века Солотуша добија нове становнике: Ковачевиће на Облику из близине Никшића, Пашиће на Јасиковици, из околине Колашина; Симићи и Мулићи имају матицу у селу Врби у Бањанима; Богосављевићи у Гају су из Кремана; Живановићи на Прлу су из околине Бијелих брда. Године 1836. у Солотуши постоје 3 куће Живановића (Веселина, Стевана и Јована), 4 куће Симића (Илије Јована, Антонија и Вукајла).
    У време масовне колонизације, после 1875. године, у Солотушу долазе: Станачићи из Челица, Видаковићи из Прибоја, Лазаревићи из Бање код Прибоја, Томићи на Облику су такође из околине Прибоја. Организатор сеобе био је учесник у бабинској буни у околини Пријепоља, свештеник Антоније Вујичић.
    Из статистичких података о броју кућа и становника може се закључити да је село Солотуша једно од највећих села у срезу рачанском. Тако, 1818. године у селу се налази 63 куће а после скоро сто година 251 домаћинство са 1.614 становника.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  8. Војислав Ананић

    Црвица се налази поред Дрине, на падинама Вишесавске планине, између Својдруга, Сијерча и Вишесаве. То je планинско село у коме доминирају узвишења на периферији: Крижевац, Црвена стијена, Прљуша, Вишесава, Вис, Кик, Јелин и коса Петриче. У географском погледу село је подељено на Доњу Црвицу и Горњу Црвицу. Куће су груписане у засеоке. Раније у црвичком пољу није било кућа, али после одласка муслимана из крајева око Дрине 1834. године, српске породице спуштају се са брда на простор поред Дрине.
    Црвица је била насељена и раније, али се насеље формира у XIX веку. Године 1818. у селу је било свега 27 кућа, 1844. године 42 куће, 1866. године 71 кућа, а 1910. године број становника се увећао: у Црвици је било 146 кућа и 922 становника.
    На основу предања, зна се да су најстарије породице Дамњановића: дошли су у ово место из околине Бугојна, са границе Босне и Далмације. Добили су презиме према заједничком претку Дамњану. Године 1836. у Црвици су евидентиране три куће Дамњановића: Јована, Миће и Саве. Потомци су им: Васићи, Божовићи, Петровићи, Марковићи, Милићи, Јовичићи, Обрадовићи, Мићићи и Тодоровићи.
    Вероватно у време првог устанка, у Црвицу су дошли Божићи из Челиковића у Заовинама, Тадићи из Дуба, Теодосијевићи из Раче, Милићевићи из Заовина, Благојевићи у Мићићима су из Солотуше, Вуковићи из Стапара, Ђокићи из Јагоштице. Године 1831. у селу живе 5 домаћинстава Благојевића: Тадија, Јован, Милош, Мијаило и Благоје; 1836. године постоје 3 куће Марковића-Деспића: Глише (кмета), Васе и Лазара.
    После устанка у Босни и Херцеговини 1875. године, у Црвицу долазе нови становници: Гавриловићи из Камене Горе, Петронијевићи из Дуба, Стојановићи на Крижевцу из Бабина, Јовановићи из Обајгоре, Буквићи из Кремана итд.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  9. Војислав Ананић

    С в о ј д р у г се простире на доста великом простору, од Дрине до Јелина; од високих коса Перунике и Стрмењаче до огранака Повлена: Јасеновца, Лучевика и Просека; од Јелинског потока до ушћа речице Козјака у Дрину. Река Рогачица дели село у два дела. Да левој страни су засеоци Неранџићи, Милошевићи, Милатовићи, а на десној Коздравићи, Ћеранићи, Главонићи. Преко села се гранају: Својдрушка река, река Рогачица, Јасеновачки поток, Лучевишки поток, Перунички поток, Црквени поток, Петрички поток, Барански поток итд. Брда подсећају на прошлост насеља: Недељков гроб, Старчев гроб, Кућиште, Кућерине, на левој страни, а на десној села: Врачар, Беговац, Соколовац, Црквина, Попово брдо итд.
    Није познато када је село основано, али се зна да су у Својдругу раније, пре првог и другог устанка, живели муслимани. На пример, у засеоку Милатовићима били су настањени: Ашировићи, Бешировићи, Верати, а у Неранџићима: Муратовићи и Мустапићи.
    Најстарији становници Својдруга су Маринковићи, пореклом су из Никшићке жупе. У сродству су са Маринковићима из села Обајгоре. Из овога рода је сердар Никола Маринковић. Стигли су у село у XVIII веку. У исто време доселили су се од Пиве Милошевићи, довео их je хајдук Милош, који је дошао са женом Селеном и са два сина, Гаврилом и Матом. Такође, међу првим становницима, били су Ћеранићи. Пореклом су из околине Требиња. Породица се увећавала и насељавала, не само у Својдругу, већ и у другим местима Србије. Једни су поред Дрине до Козјака, други на Беговцу.
    Тројица браће Милатовића: Супур, Џиврак и Читак (то су им надимци Пр. С. И.) населили су се поед Дрине, изнад рогатичког поља, по местима где су биле раније муслимансје куће.
    Позната је кућа Филипа Читаковића, 1863. Годин, у којој је била велика породична задруга. Неранџићи су се населили под Јелином, на левој страни реке Рогачице, родом су из околине Требиња.
    „Млађи“ становници села су Продановићи из Љештанског, Микићи су од Јосиповића у Љештанском, Илићи су пореклом из Сијерча.
    До 1831. Године у Својдругу је било 47 кућа, старешина села је Јаћим Милошевић. Захваљујући релативно повољним условима за сточарску привреду, насеље се увећавало. Већ 1866. Године у Својдругун има 90 кућа са 654 становника, а 1910. године има 135 домаћинства са 970 становника.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.