Бајина Башта и околна села

29 коментара

1. 4. фебруар 2018. у 17:10

   Војислав Ананић

   На периферији среза рачанског, према црногорском срезу, око изворишних делова Јеловштице, на надморској висини око 800— 900 м. налази се село Ј е л о в и к. Око насеља су узвишења Пустопоље, Кик, Криве стране, коса Калуша, делови Јелове горе и село Драксин. Насеље је доста „разбијено“, у њему има око десет заселака.
   Према традицији, Јеловик се формира као насеље крајем XVIII века. На простору где су раније биле шуме, крчењем настају ливаде, пашњаци, оранице. Године 1831. у селу се налазило 21 домаћинство; старешина села био је Ђорђе Лазић.
   У село су први дошли Чутурићи из Мокре Горе: Милета, Вук и Лазар. Населили су се на падинама испод Кривих страна 1783. Године. Природним прираштајем овога рода, број Чутурића се повећавао. Потомци су се „спуштали низ потоке“, оснивали нове „махале“. То су: Новаковићи, Лазаревићи, Тодоровићи, Вукашиновићи, Миловановићи. Године 1863. изабран је за кмета Миливоје Вукашиновић у чијој је кућној задрузи било 11 чланова. Максимовићи, насељени око Јеловштице, дошли су из Кремана, добили су презиме ло претку Максиму Јанковићу.
   Касније су се доселили: Ћосићи из Биоске и Милошевићи из околине Прибоја. Они су дошли у Јеловик после 1875. године.

   Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

   Одговори

2. 4. фебруар 2018. у 17:14

   Војислав Ананић

   На простору од Дрине до Гњиле присеке и Пашине равни, а западно од Зарожја и Својдруга, налази се Овчиња. Преко села виЈуга Овчињска река у коју се уливају Гвоздачка река и Дубравштица. У географском погледу место је подељено на два дела: Овчињу, која је увучена у огранке Повлена и Козјак, ближе Дрини. Овчиња је подељена на засеоке: Тодоровиће, Васиљевиће, Карановиће, Марјановиће, Орашје и Козјак.
   Козјак је до почетка XIX века био у својини муслимана. На његовим стрмим странама налазиле су се ливаде и шуме. ^
   Почетком прошлог века у Овчињи живи 39 домаћинстава. Најбројније су кућне задруге: Ранка Васиљевића (6 мушких чланова), Аћима Алексића (8 мушких чланова), Ђукића (Новак, Милош и Павле), Марјановића (Јован и Никола). Године 1863. број домаћинстава скоро се двоструко увећао. Поједине породице задржавају ранија презимена. Неке су узеле нова, према старешини кућне и породичне задруге. У овом планинском и сточарском селу, из економских разлога, дуго су се одржале кућне задруге. Задруга Николе Крстића има 33 члана, Николе Марјановића 28 чланова, Јеремије Тодоровића 23, Крсте Алексића 24, Јосифа Лазића 23 члана итд.
   Најстарији род су Карановићи. Дошли су у ово повленско село пре првог устанка, из Радијевића код Горажда. Са њима су стигли и Марјановићи из села Драгоља код Горажда. Ђукићи су старином из околине Невесиња. Васиљевићи су пореклом из Осата у Босни, из села Блажијевића. То је била веома угледна породица. Из њених редова бирани су сеоски кметови. После другог устанка, Ранко Васиљевић је био на положају старешине села. Тодоровићи су пореклом из Осата. Интересантно је да ово презиме не постоји у пописним књигама 1836. и 1837. године. Али 1863. године у Овчињи се налази пет њихових кућа: Алемпија, Јеремије, Продана, Недељка и Миће Тодоровића.
   После одласка муслимана из соколске нахије, у Овчињу долазе из горњих делова соколске нахије: Пајићи из Солотуше, Јовићи из Својдруга, Ђурђевићи из Сијерча, Грубешићи из Ћеранића, Банићи из Заглавка.

   Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

   Одговори

3. 4. фебруар 2018. у 17:17

   Војислав Ананић

   На северној страни од села Дуба, око изворишних токова реке Дервенте, налази се Добротин. Имена појединх речица, потока и брда, подсећају на период турске владавине: Смајино брдо, Асановац, Синановац, Бејтина вода. Према конфигурацији рељефа, разликујемо два дела села: Добротин под Вишесавском планином, подељен у три заселка: Чоладију, Ерску малу и Горњу малу; Кокошица је испод Драксина и Јаворине, с десне стране Дервенте.
   Према предању, један од најстаријих родова у селу су Игњатовићи. Узели су презиме према претку Игњи, који је дошар из околине Херцег Новог. Имао је доста потомака: Јеремићи, Вујићи, Димитријевићи, Трифуновићи, Николићи, Танасковићи, Нешковићи, Ивановићи и Лазићи. Сви су груписани у заселку који се зове Ерски крај. Породица Симића долази у Добротин из околине Колашина, крчи шуму и насељава се до Костојевића, под Јаворином. Такође, из истог краја су старином и Чолићи, бројан и веома покретљив род. Године 1836. они су већ били у Добротину — живела су тада два домаћинства: Манојла и Трише.
   У односу на остала села рачанског среза, у Добротину се није тако динамично увећавао број становника. Године 1818. било је 27 кућа, а 1844. године 43. куће са 298. житеља.

   Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

   Одговори

4. 4. фебруар 2018. у 17:29

   Војислав Ананић

   На територији између Вишесаве, Доње Црвице и Добротина, изнад Костојевића, налази се Сијерач. Затварају га узвишења: Јелин, Бареш, Шумарице, Богданово брдо, Ободњик итд. Истоимена речица, која вијуга кроз село раздваја брда: Адумовац, Букову главу, Штибића брдо, Хајдуковицу, Старчев гроб, Старо гробље на Јелину и Бобију. Куће су концентрисане око планинских извора и потока, највише на ободу Вишесавске планине и Црвице.
   Према предању може се установити да у селу нема старијих породица и родова. Отишли су у миграционим кретањима у Тамнаву и Ваљевску Подгорину. Поуздано се зна да су у Сијерач први дошли Тријићи из Никшићких Рудина. Од њихових синова потичу Симићи, од Симе, а од Матије Димитријевићи и Матићи. Павле Симић је кмет села 1836. године, када је у Сијерчу било 36 кућа. Адумовци или Партићи, дошли су у Сијерач из Босне, бавили су се занатством, а затим кириџилуком. Најпознатији њихов потомак је Вилотије, отуда и презиме Вилотијевићи. Из ове породице je и Гајо Вилотијевић-Партић, рачански капетан у доба кнеза Милоша. Он je купио муслиманска имања у Вишесави, после 1834. године, и одселио се тамо. Из Црне Горе дошли су у Сијерач Вукотићи, сродници су им Божићи. Чолаци или Јелићи имају матицу у околини Колашина, а сродници су Коздравића у Својдругу. „Млађи становници села су: Јелисавчићи, родом из Заовина, Тодоровићи од Пачаџија из Пилице, Мартићи у Адумовцима из Јакља.

   Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

   Одговори

5. 4. фебруар 2018. у 17:33

   Војислав Ананић

   На ушћу Дервенте и Рогачице налазе се Костојевићи. Село је оивичено брдима: Бареш, Богданово брдо, Ободњик, Спасовик, Раниште, Кузманово брдо, Стража, Метаљка, Пустопоље, Врањача, Главица итд. Подручје насеља је брдовито. Једино се у његовом средишту налази већа зараван, где су „ставе“ Јеловштице, Дервенте и Рогачице. То место се раније звало Ободњик, и у њему постоје археолошки трагови старијих насеља. Костојевићи су подељени на засеоке: Чугури, Бабићи, Ободњик, Новаковићи и Петровићи. На основу предања се зна да су под Кузманским брдом раније посгојала и муслиманска насеља.
   Најстарији становници Костојевића су Петровићи, насељени испод Драксина, пореклом из Братоножића. Када су отишли муслимани из Ободњика, са суседних брда силазе у Костојевиће: Митровићи, Чугуровићи, Павловићи, Бабићи. Из породице Митровића биране су сеоске старешине. Године 1831. у селу је било 30 кућа, а на положају кмета налазио се Стеван Митровић. У то доба постојале су 2 куће Бабића: Степана и Миће, а њихов потомак је Пантелија Бабић, чија је кућна задруга била једна од највећих у Костојевићима 1863. године.
   Порчићи су старином из Пиве, Броћићи из Сикирића, код Добруна. Нема их у попису из 1837. године, а тридесет година касније у евиденцији села појављује се Мијаило Броћић, чија задруга броји 15 чланова. После другог устанка стигли су у село Новаковићи из Љештанског и населили се изнад Голог Брда. У време када је већ основано село, дошли су нови становници: Мољковићи из Кремана, Лукићи из Драксина, Нинковићи од Васића у Драксину, Савићи из Јеловика, Новаковићи из Пјешиваца, населили се у куће ранијих Новаковића и добили њихово презиме.

   Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

   Одговори

6. 4. фебруар 2018. у 17:40

   Војислав Ананић

   Обајгора се налази између Придола, Пилице, Вишесаве и огранака Таре, до Жлијебца. Преко села протиче речица Пилица, а гранају се потоци: Дубоки поток, Брзица и Кљајића поток. Између њих су заобљена брда: Мусино брдо, Главица, Дубраве, Дубоко, Кљајића брдо, Коса и Стране.
   Куће су груписане у засеоке, али око сваког домаћинства налазе се пашњаци, шуме, оранице. Издвајају се „махале“: Маћевине, Колари, Ђурићи, Дубрава, Брђани, Дубоко и Јанковићи.
   Током XVIII века у Обајгору су дошли Кљајићи из Роваца, узели су имања у Брђанима, а после одласка Ђурића сишли су и на њихове поседе. Године 1837. унете су у пописне књиге две куће Кљајића: Средоја и Јеремије, а од тада „остала“ само једна кућа Ђурића у Обајгори. Екмешчије су дошли у Коларе из близине Бијелог Поља, а њихови потомци су Андрићи, Дамњановићи, Радосављевићи. Године 1837. на положају кмета села Обајгоре било је Никола Јеремић. Из Кремана спустили су се у Дубраву Аксентијевићи.
   Маринковићи су „старији“ становници села. У финансијским књигама Обајгоре, 1837. године, убележено је 6 њихових кућа: Рака, Симеона, Тимотија, Теодосија, Петра и Тадије.
   Друштвено-економске прилике после другог устанка у кнез- -Милошевој Србији повод су за имиграцију у Србији, па и у Обајгору. Тада су досељени у ово село: Комушине из Колашина (Симићи, Остојићи и Петровићи), Пејићи у Ђуриће из Бесеровине, Дунђеровићи у Коларе из Осата.
   Исељавањем муслимана из Пљескова (Бајине Баште) створен је знатан земљишни фонд, кога је узело делом новодошло становништво Обајгоре: Лакетићи из Доњих Бјелица, Богдановићи из Раче; Вилотијевићи на Маћевинама из Рутоша; Росићи из Нове Вароши;

   Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

   Одговори

7. 4. фебруар 2018. у 17:42

   Војислав Ананић

   Оклетац. — Простире се од Дрине поред Гвоздца, преко Гњиле присеке до Великог Повлена. То је брдовито село, са стршш косама и планинским странама. С обе стране Оклетачке ријеке налази се велики број брда и повијараца: Гробнице, Оклетачке стране, Северња, Брањача, Црвено Стиње, Дуги до, Главица, Бољевине итд.
   Куће су груписане у засеоке: Обрадиновићи, Михољчићи, Вререла и Поље. Старији становници концентрисани су на Рудинским косама, око Врела, Рудина и ушћа Округле. Они су се повлачили на веће висине испред бачевачких Турака.
   Обрадиновићи на Рудинским косама имају матицу у Тепцима, на обалама Таре у Црној Гори. Из ове угледне породице дуго времена бирани су кнежеви горњег дела соколске нахије а касније кметови. У кнез-Милошевој Србији истакао се, кнез Петар Обрадиновић. Иначе, 1831. године у селу живе три домаћинства Обрадиновића: Гаврила, Петра и Тодора. Петров син Теодосије, зajедно са Вучићем Милићевићем, суделује у продаји муслиманских имања после 1834. године.
   После Обрадиновића у Оклетац се насељавају Михољчићи, родом из осаћанског Жлијебца, из села Делијића у Бањанима. У пописном тефтеру из 1831. године не налазимо ово презиме. То наводи на закључак да су се Михољчићи касније доселили у село, или су њихови потомци променили презиме. Симићи су у сродству са Симићима из Сијерча. Тришићи су родом из Пријепоља, а из истог места су и Минићи. Бабићи у Михољчићима су старином из Жлијебца у Осату.

   Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

   Одговори

8. 4. фебруар 2018. у 17:47

   Војислав Ананић

   Перућац се налази поред Дрине, од Перућачког до Митровачког врела, испод Алушке планине, на „дринским изломљеним терасама. За разлику од других рачанских села, насеље је груписано на релативно малом простору. На његовој територији су узвишења: Османово брдо, Прло, Градац, Лазац, Сумбулић, Шестић, Палеж, Гребен итд.
   Све до 1834. године у Перућцу живе муслимани. А тада су исељени преко Дрине у Осат. Напуштена муслиманска имања насељавају Срби из суседних рачанских села, Црногорци и Херцеговци. Године 1836. у село долазе Кркоте — Николићи из Колашина; Шкрњићи су, такође, старином од Колашина. Из Доњих Бјелица у Црној Гори дошли су Лакићи и Петрићевићи; Новаковићи су из околине Колашина, а Ђорђевићи из околине Пријепоља.
   Из околних села дошли су у Перућац: Рајаци из Заовина, Ордагићи из Алуга, Радојичићи из Растишта, Јовановићи из Јагоштице, Томићи из Кремића, Јелисавчићи су старином из Заовина. До 1837. године Перућац је формиран као насеље и у њему живе: Савићи (Атанасије и Марко), 1 кућа Ристивојевића, 1 кућа Благојевића, 1 кућа Стевановића, 1 кућа Деспотовића, 1 кућа Новаковића, 1 кућа Јелисавчића (Павла и Радована) и 1 кућа Василића.

   Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

   Одговори

9. 4. фебруар 2018. у 17:53

   Војислав Ананић

   На подручју између Дрине и огранака Таре, од Митровачког врела до Борање, развођа реке Раче и Заугљанског потока, уз висове Ослушу, Борању и Соколарицу, налази се Бесеровина. Село је испресецано брдима: Гајем, Боровом равни, Буковим брдом, Савиним брдом, Ослушом, Катуништем, Гајевом вртачом, Паљевином, Борјем итд. Разликују се два велика засеока: Љубош и Бесеровина, а касније се формирају и Зауглине.
   До 1837. године у Бесеровини су живели: Тоталовићи, Андрићи, Богдановићи, Божићи, Милићи, Теодоровићи, Ракићи, Сандићи, Радивојевићи (од њих су Ивановићи, а потомци ових су Југовићи), Којадиновићи. Љубичићи, Ковачи, Вујадиновићи, Миливојевићи, Станићи и Јовановићи.
   Према традицији, која није увек поуздана, основу села поставио је спахија Бесер из Рогатице. Он је населио око Митровачког врела, према Перућцу, браћу Југовиће (Вимиће): Симу, Митра и Максима, који су дошли из Зовика код Рогатице. После њих дошли су Хаџићи из Никшићке жупе, Ђокићи из Дражевића код Нове Вароши, а старином су са Васојевића брда. Из истог места су и Баштовановићи. Они су једно време живели у Рачи, па се 1900. њихов предак Вилиман Баштовановић населио у Бесеровини.
   Током прве половине XIX века увећава се број становника у Бесеровини. У том времену насељавају се: Ковачевићи из околине Добруна; Пејићи из Дрмановића код Нове Вароши; из Раче Голубовићи и Јокићи; из Заовина Караклије, Јездићи, Јелисавчићи; Стевановићи из Мокре Горе; Васићи из Јагоиштице; Александрићи из Солотуше; Караџићи из Петњице у Дробњацима; Камберовићи из Пилице итд.
   Интересантно је да су у Бесеровини присутне веома динамичне демографске промене. Године 1818. у селу је било свега 18 кућа, а 1366. године 82, док 1910. године у месту има 222 куће у којима живи 1328 становника.

   Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

   Одговори

10. 4. фебруар 2018. у 18:04

    Војислав Ананић

    Пилица се налази у средњем и горњем току истоимене речице. Граничи се селима: Обајгором, Солотушом, Дубом. На широком простору села гранају се речице и потоци: Пилица, Николића поток, Камберовац, Придолска ријека. Сем тога, у месту има доста извора око којих су груписана насеља: Станића врело, Недића врело, Црвенка, Мраморац, Мочоник, Студенац, Камберова вода, Бијеле воде, Црвене воде итд.
    С обзиром на географску распрострањеност Пилица je подељена на засеоке: Придоли, Мочоник, Пачаџије, Драјићи, Николићи, Пепељ, Ступари и Поникве.
    Насеље Пилица формирано је у време аустро-турских ратова, крајем XVII и током XVIII века. Сматра се да су најстарији становници села Пепељци — Јанковићи. С обзиром на њихов дијалект и на њихове психофизичке особине, неки историчари и етнографи мисле да су они дошли из Далмације. Населили су се у врху села, испод Поникава. Од њих потичу породице у засеоцима: Ковачевића Перишића, Весића, Николића, Милисављевића, Милошевића Благојевића итд. Нешто „млађи“ су Пачаџије. Њиховој сточарској привреди одговарао је терен испод Ограђеника и на Камберцу. Иначе пореклом су из Кривошија, у залеђу Боке Которске. Према месту подељени су на Велике (Горње) и Доње Пачаџије. Потомци су им узели презимена према старешинама кућних и породичних задруга: Лукићи, Драгутиновићи, Костићи, Миливојевићи, Гавриловићи, Камберовићи и Митровићи. Године 1831. унете су у спискове становника села 2 куће Пачаџија: Митра и Драгојла. У Драгојловој задрузи било је тада 7 мушких глава. Већ 1836. године из рода се издвајају поједине породице: 4 куће Драгутиновића — Николе, Стојана, Ненада и Танацка, 2 куће Лукића: Симона и Стефана итд.
    Заједно с Пачаџијама дошли су из околине Грахова Драгојловићи. Интересантно је да нема Драгојловића у пописним књигама пре 1863. године када су евидентиране 2 куће са овим презименом: Јеремије Драгојловића и Луке Драгојловића. Стевановићи у Придолима су родом из Роваца. Јојићи или Гагићи на Камберовцу, испод Пачаџија, доселили су се из Мораче у Црној Гори. Из ове породице бирапи су једно време кметови села. Тако је 1836. године Антоније Јојић био кмет села. Са њим су живели браћа Марко и Симеон.
    Јанковићи са периферије Пепеља, пореклом су из Кремана; Из истог места су у врху Придола Недићи. На граници према Дубу, на извору Камберца, населили су се Драјићи, старином из околине Пљеваља. Веселиновићи и Деспотовићи имају род у Кремнима, Маријићи (Марићи) у Придолима поред Мочоника потичу из околине Рогатице у Босни.
    После одласка муслимана из соколске нахије, 1834. године, у Пилицу се насељавају: Васићи из околине Колашина, Ђурићи из Заовина. На крају, после 1875. године, у последњем етничком таласу, стижу у Пилицу: Марковићи, из Камене Горе, Рајичевићи из Љештанског, Рогићи из Биоске, Мићићи из Солотуше.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

    Одговори