Poreklo stanovništva sela Gvozdac, opština Bajina Bašta. Stanje iz 1930. godine. Prema studiji “Sokolska nahija” Ljube Pavlovića. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.
Ovo je treće čisto povlensko selo, od drinskog korita na sever duž Ovčine i sve do rečice Triješnjice. I Gvozdac prevaljuje preko Gnjile Priseke sa vrelima, koja izbijaju iz krečnjačkih pećina i odmah grade jaku i vrlo brzu Gvozdačku Reku. Selo je vrelima i njihovim potocima isečeno na tri visoka brda: Trubala, Bobovac i Lozanj. S ovih brda, pokrivenih celim obimom neobičnom hrastovom sitnogoricom, slaze u Drinu ili seosku reku mnogi potoci i oko njih su naselja ovog sela ili su podignuta pod Gnjilu Priseku pod vrela. Iznad Gnjile Priseke je prostrana zaravan s vrtačama, bezvodna, sa šumama ili sa zakosima, poznata pod imenom Crveno Stinje. U dolini Triješnjice ima i dobre rodne zemlje, koja se od pre 30 godina počela uveliko obdelavati.
Oko sela su: od juga Drina, od istoka Marjanovića Brdo, Gvozdačka Rijeka, Karanovac, od severa reka Triješnjica, od: zapada Bukva, Lozanj i njegova kosa do Drine.
U selu je veliko Vrelo, na kome su odmah pri ivvoru nekoliko mlinova. Od njega postaje Gvozdačka Rijeka, a Lozanjska Rijeka je suva jaruga.
U selu su brda: Trubala, Lozanj, Glavica, Brdo, Crveno Stinje, Stinjevac, Lončina, Grgurevica, Ružić-Brdo i Tisovo Brdo.
Njive se zovu: Polje, Vrela, Dolovi, Drline, Reka, Lozanjske Njive i Podstijene.
Samim položajem Gvozdac je izdeljen na mahale: Trubala, Ružaći, Bobovac, Jozanj, Postinji ili Vrela u Polje i Planina.
Stara groblja oko najjačeg vrela i ispod crkve, stare zidine oko vrela, stare iskopine u Postinju oko crkve i Trubalama ukazuju na stara naselja. Stari sveštenik gvozdačke crkve, Dobrosav Marjanović, pričao je, da su pre dolaska današnjih rodova na Trubalama živeli neki rudarski radnici, da su se bavili vađenjem ruda i da su neprerađenu rudu gonili za Srebrnicu. Pop Dobrosav je pričao da ti ljudi nisu bili naši, nego neki tuđinci, koji su odavde oterani i otišli niz Drinu u Bosnu, ili nekuda još dalje. Dugo posle njih nije niko dolazio u selo, te je obraslo u sitnu šumu, koja se vrlo teško daje utrti. Za ove rudare se priča, da su na reci i oko vrela imali svoje samokove i sprave za opravku alata i da se takvih ostataka nalazilo dugo iza dolaska današnjih seljaka.
Po pričanjima popa Dobrosava Gvozdac je naseljen pred kraj XVIII veka. U lozanjskom kraju, iznad Bijelog Polja, u jednom istom selu četiri sestre: Ruža, Danojla, Mirjana i Nikolija, pale sve na teret najstarijoj Nikoliji. Pošto su sve četiri u isto vreme ostale udove i sa dosta dece, reše se da begaju dalje od ovog sela. Ruža i Danojla bile su udate u jednom selu, a Nikolija i Mirjana u onom odakle su bile i rodom. Njihovi su muževi bili pobijeni, a one iz bojazni da im se deca ne bi svetila za pogubljene očeve siđu Prijepolju i zastanu neko vreme u Sopotnici. Nije im se sviđalo ovde, a bili su dosta blizu, pa se reše da idu dalje za onima, koji su ranije otišli. Idući siđu Višegradu i tu oko njega zastanu nekoliko godina i kad su videle da im i deca poodrastoše, krenu i dođu u Rogačicu i odatle, pošto im se svidi Gvozdac, nasele se u Loznju, prvo sve jedna pored druge. U Loznju se rastave: Ruža zakući na Trubalama, Danojla ostane na Loznju, a Nikolija se s Mirjanom podigne u Postinje; Nikolija uzme zapadni kraj, a Mirjana se pomakne crkvi i Ovčini. Ružini potomci na Trubalama zovu se:
Ružići, Tomići, Jovanovići i Nešići, oni su danas na Trubalama u planini, polju i na Bobovcu (28 k.; Sv. Nikola).
Danojlini potompi na Loznju su:
Manojlovići, Vujići i Perišići, Mijatovići i Dragutinovići na Bobovcu (32 k.; Sv. Nikola).
Mirjanini su potomci u Postinju i Polju, zovu se:
Pavlovići, Tanasijevići i Lazići (35 k.; Sv. Nikola).
Nikolija je nadživela sve svoje sestre i dobila je opšti naziv Baka. Ona je živela i umrla oko glavnog seoskog vrela, prozvatog Popovo Vrelo. Ona je za života spremila i selu za- popila svoga starijeg sina i njen je unuk pop Dobrosav, koji nije imao dece, pa nema više ni popova u porodici. Njeni se potomci zovu
Bakići i to im je opšti naziv, ali se zovu još i: Marjanovići, Tomići, Avramovići oko vrela, Stevanovići i Milivojevići na Trubalama (28 k.;. Sv.. Nakola).
Kad su sestre zakućile u Loznju, rešile su da nikoga ne puštaju u svoje selo i da svaki koji bi ma inakoji način ušao u selo mora, hteo ne hteo, primiti slavu i prezime onoga roda u koji ulazi ili do koga dolazi. Za ovu odluku znaju i mala deca u Gvoscu i još se drže strogo ovog propisa.
U Stevanovićima, Bakićima na Trubalama imaju danas 2 kuće:
Stevanovića, koje nisu od Bakića, pošto je njihov predak došao kao sluga i kao ustaš 1878. god. u prave Stevanoviće, pa se posle prizetio, primio prezime i slavu kuće, u koju je ušao. Slavi Sv. Nikolu,, a svoga Sv. Đurđa napustio.
Pored ovih Stevanovića ima još pridošlica, ali se ne mogu da nađu, upravo ne smeju ni da se javljaju.
U Gvoscu ima 5 rodova sa 125 domova.
IZVOR: Sokolska nahija (str. 420-422), Ljubomir Pavlović. Priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
Komentari (0)