Порекло презимена, село Растишта (Бајина Башта)

16. јануар 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Растишта, општина Бајина Башта. Стање из 1903. године. Према студији „Соколска нахија“ Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Растишта су, као и Заовине, право планинско село, друго село планине Таре. Село је растурено испод Црвене Стијене, по Алушкој Планини, испод Црног Врха, Звијезде, Дугог и Топлог Дола и по пољу низ Дрину, од ушћа Дервенте до Перућанског Врела. Ово је по простору највеће и најрастуреније таранско и подринско село. Земљишта су Алуга, Пожар, Јагоштица, Галине у Јагоштици, Предеов Крст и Крижевац у Растиштима.

Око села су узвишења: на западу Седаљка, Каменови, Предеов Крст и Црни Врх, од истока и југа Алушке Планине, Чемеришта, Омар, Окуке, Црвена Стијена и Батура.

Растишта имају ове реке и речице (потоке): Дервенту, Алушку и Кремића Ријеку. Познати су бунари: Смајов Бунар, Алуга, Локва, Точак и Чесма. Позната су вреоца: Ђукића Врело, Гаошко Врело, Галинско Врело и Суваја. У Седачком Пољу су јака врела: Седачко, Чочића и Врело испод Вучићеве Косе.

У селу су ова брда: Маркова Раван, Камењача, Забрдица, Стара Башта, Голо Дрво, Јокића Стране, Чунгар, Туров До. У Алушким планинама су висови: Крушчица, Понор, Голија, Петилипа, В. Ливаде, Крње Брдо и Камењача.

Њиве се зову: Луке, Локве, Баре, Ријека, Пожар, Седаљка, Црквина, Крижевац, Долови, Ријека, Луке, Локва, Алуге, Чемеришта, Смајиновац и Поље. Ливаде су на Батури, Црвеној Стијени, Црном Врху, Крижевцу, по В. Ливадама, Крњем Брду и Понорима у Алушким планинама. Испаше су по брдима око засеока и по брдима дуж Дервенте и њених малих притока.

Данас су Растишта подељена на три потпуно одвојена дела, на три права и истинска села: Растишта, Јагоштицу и Гаочиће. — Први део, Растишта, су раздељена у велике махале, доста уплетене једна у другу: Алуга, Растишта, Крижевац, Пожар и Кремићи. — У Јагоштици се западни део села под Топлим Долом зове Јагоштица, а источни у лепом омару Галини зове се Галине. — Гаочићи су на Гаочанском Пољу. Они су до 1834. год. били засебно муслиманско насеље, право село, а данас су насељени сељацима из Растишта и Јагоштице.

Растишта су старо насеље са многим старинама. По Алушким плаиинама и данас се виде стари возници, којима се извлачила грађа на точила. Готова точила казују, да су .много старија од данашњих насељеника. По Алузи стари на пуштени бунари, нека врста чатрња, доказ су старости Алуге. Гробља у Пожару, Седаљци и Јагоштици, где су понеки белези и потписани, доказ су старих насеља. По Алузи и Гаочићима било је на првом месту до пред крај XVIII века а на другом месту до 1834. год. муслиманских насеља, која су од наших старих родова, преведених у ислам негде у XVII веку. И данас се у Алузи зна где је била џамија и који су родови исељени и куда су отишли.

Растишта су средиште за сва три краја. На излазу из дервентског кањона, на ободу Пожара, подиже се мањи остењж Седаљка, где су данас школа, судница, механа и капела. У турско доба Седаљка је била увек с две-три муслиманске куће, које су чувале улаз у Алугу и Гаочиће.

Најстарији су досељеници Кремићи (38 кућа; Св. Никола). По причању старца Милана Кремића, у Растишта су дошлн Кучи Јоко и Маре (муж и жена) из близине кучког насеља Фундане. Јоко се доселио са три ожењена сина, с пуно деце, стоке и других потреба. Његов потомак Милан нашао је у Кучима његово село и у њему своје сроднике, па је неке отуда довео и по разним варошима растурио по трговини и занатима. Прво насеље Јоково било је под Црвеном Стијеном, ту је закућио с децом, ту је и умро и сахрањен у месту Кре- мићима, по чему се данас Растишта низ Дервенту и зову Кремићи. Синови Јокови помрли су у задрузи, али су им се деца разделила и доста намножила; нека су прешла и у Заовине, а многа се и иселила. Кад су Јоко и Маре пали у ово село, по причањима њиховог потомка Милана, нема више од 180 година, они су очували Јоково презиме Кремићи и собом га износе из села. Тада је у селу, у Пожару, било два-три наша рода, који су се иселили, у Алузи је било пет-шест муслиманских кућа, на Седаљци три-четири наше и муслиманске куће, у Гаочићима и наших и муслимана до десеткућа, у Јагоштици три-четири наша рода, који су опет избегли. Кремићи се зову још и Тошићи и Јокићи.

Иза Јоковог доласка после 30 година и после његове смрти, као и смрти његових синова, почели су се Алужани муслимани исељавати, а тих, прича се, гладних и сиромашних година, уз Алужане оду и православни у Шумадију. Настају нагла и исељавања и насељавања овог села. Први је ушао у село, и заузео Седаљку предак Крсмановића, Крсман Пожарац, дошао из села Пожара, из близине Фоче. Крсмана је довео сеоски спахија, дао му целу Седаљку и цео јужни карсни део Звијезде, због чега је прозват Пожар. Крсман је био на старом месту помало и хајдук, па га је спахија морао много штедети и милити. И успео је: постао је миран, трезвен радник, велики привредник. Своју породицу добро је обезбедио и оставио је да је и данас прва у селу и изван села. И она се селила и радо се бавила извозом и сечом грађе. Сви су у Пожару; Крсмановићи (25 кућа; Св. Никола).

Јездиће (27 кућа; Св. Никола) је довео из околине Пљеваља, а раније од Никшића, предак Јездимир; дошли су као сточари, па су нашли згодне положаје и застали. Знатно су се изродили и расељавали, данас су слабијег стања и добри јапијари, зову се: Јездићи, Андрићи и Радојичићи и спуштају се до Седаљке.

Пантелићи у Алузи (19 к.; Св. Пантелија) потомци су Вучете Гачанина, досељеног из околине Гацког. Дошли су на турска имања, на готова поља и постали су вредни и добри ратари, којима је ретка година да их омане и да их остави без хране. Добри су радници и с грађом, а ређе се исељавају. У Алузи се зову и Вучетићи.

Илићи (20 кућа; Св. Арханђел) су потомци неког Тадије, досељеног из села Осатице, у Осату. Тадија је био неимар и дрводеља, па је успео да први на Седаљци пре 80 година подигне прву стругару на Дервенти, коју је вода обртала. Тадија је дуго седео и овде и у Осатици, па кад је мало стругарски посао развио и кад се мало више заимао, остао је на овој страни, превео своје и населио на Седаљци. Његови потомци подвукли су се под Пожар и успели на Крижевац и високо изашли на Предеов Крст. Илићи се зову још и Миловановићи и Тадићи.

Ордагиће у Алузи, досељене од Вишеграда 1820. год. населило је село на имање некаквог муслимана из Алуге, који се звао Ордага и који се одселио у Вишеград. Сељаци су намерно старог претка Ордагића прозвали Ордага, што је дуго био у вези с овим правим Ордагом. И данас су још у таквим кућама у Алузи, које личе на муслиманске (3 куће; Обретеније Св. Јована 22. 5. по старом).

Караклије су скоро дошле из Заовина и узеле стару Тадину стругару и баштину (2 куће; Св. Никола).

 

ИЗВОР: Соколска нахија (стр. 370-373), Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Dragan

    Mnogo lepo selo.Moja majka je iz Kremica.