Ариље и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Ариље: Ариље, Бјелуша, Богојевићи, Бреково, Вигоште, Вирово, Висока (обухвата од 1979. године укинуто насеље Ђедовац), Вране, Грдовићи, Гривска, Добраче Општина Ариље: Ариље, Бјелуша, Богојевићи, Бреково, Вигоште, Вирово, Висока (обухвата од 1979. године укинуто насеље Ђедовац), Вране, Грдовићи, Гривска, Добраче Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Ариље и околна села

Ариље и околна села

Општина Ариље:

Ариље, Бјелуша, Богојевићи, Бреково, Вигоште, Вирово, Висока (обухвата од 1979. године укинуто насеље Ђедовац), Вране, Грдовићи, Гривска, Добраче, Драгојевац, Крушчица, Латвица, Миросаљци, Поглед, Радобуђа, Радошево (до 1954. године Чичкова), Северово, Ступчевићи, Трешњевица и Церова.


Коментари (13)

  • Владимир

    Велики поздрав. Занима ме да ли постоји могућност да се утврди порекло Павловића из Крушчице код Ариља ,као и Пилчевића? И уопште да ли постоји неки текст или документ који говори нешто о томе. Срдачан поздрав и хвала !

    Одговори
  • Mirko

    Po nekim pricama starih ljudi, Kruscicu su naselila 3 brata iz Crne Gore.Ne znam u kojem veku ali su se zvali Jovan, Luka i Pavle. Tako da su u Kruscici najbrojniji Jovanovic Pavlovici i Lukovici..U crkvenim knjigama u Sirogojnu i Radodevu trebalo bi da ima rodoslov. Ja sam od Jovanovica.. pozdrav

    Одговори
  • Veljo

    Mirko to isto kažu i za Stevanoviće u Dobračama bila tri brata Stevan, Vukajlo i Teofilo

    Одговори
  • N.S.

    Zna li neko poreklo Jevtovića iz Grdovića kod Arilja. Slave Đurđevdan, navodno doselili iz istočne Hercegovine (današnje Crne Gore) oko 1730 ili par decenija okolo, ali nema dokaza za to.

    Одговори
  • vojislav ananić

    АРИЉЕ

    Фреска Св.АхилијаТериторија ариљске општине је насељена од давнина што доказују археолошка налазишта пећинских насеља са обе стране Великог Рзава (атар села Радобудја) која датирају из палеолита. Континуитет непрекидног боравка људских заједница се наставља и даље кроз бакарно, бронзано и гвоздено доба (Трњаци, Давидовића чаир, Церова).
    У 1. веку нове ере ове крајеве заузимају Римљани и припајају их повинцији Далмацији. Сведочанства из времена римске владавине су локалитет „Градина“ у селу Брекову где је било римско утврдјење и римски пут од данашње Ивањице према Пожеги долином Моравице. Са пропашћу римског царства угасили су се и антички извори културе и писмености па су писани извори са ових простора из тог периода у потпуној тами.
    Тек око друге половине 10. века крајеви око данашњег Ариља долазе на „светлост дана“. Тада су избеглице из Ларисе (Грчка) на место данашње ариљске цркве донеле мошти Св. Ахилија. Грчки епископ, велики проповедник хришћанства, живео је у 4. веку. По Св.Ахилију је данашње Ариље (некада Моравице) добило име, а његов култ се слави и данас као народни празник и градска слава (28.мај).
    Године 1219. Сава Немањић је ариљски манастир прогласио за седиште моравичке епископије, која се простирала на територији ариљског, ужичког, ваљевског и чачанског краја. У овом месту је столовао српски православни епископ а касније и митрополит. Прва катедрала моравичких епископа је уништена у 13. веку после чега је краљ Стефан Драгутин преузео градјење нове катедрале на истом месту. Време подизања постојеће цркве је измедју 1283-1286.године. Унутрашњост је живописана 1296.године и из тог раздобља потичу сачувани остаци фресака.
    Из овог периода средњовековне Србије потичу и утврђења „Голубињак“ изнад Великог Рзава у селу Висока и „Градина“ у Брекову, а уз Рзав у селу Бјелуша налази се зараван „Царево поље“. На једном делу заравни је гомила камења коју мештани зову царева гомила. Према једном од народних веровања војска неког цара је логоровала овде и заоставштину закопала испод гомиле камења. Друго веровање каже да је ту била војска Мирослава, брата Стефана Немање а да је камен прикупљан за изградњу манастира Жупљан. По трећој легенди Царево поље је било зборно место војске кнеза Лазара на путу према Косову.
    Током 17.века, када се десила Велика сеоба Срба 1690.године због тешког положаја хришћанске раје у поробљеној Србији, Ариље и околина су остали пусти. Нови житељи из Источне Херцеговине и Црне Горе почели су да се досељавају на ове просторе средином 18. века.
    После 1. и 2. Српског устанка становништво се враћа својим мирнодопским занимањима (ратарство, сточарство, занати и трговина), уживајући прве плодове слободе коју су извојевали. Услед повећања броја становништва, оживело је и насеље код рушевина манастира Св. Ахилија, а изградњом конака сердара Јована Мићића 1823. године постављене су основе варошице.
    У променљивом и туробном времену 19. века, мало насеље збијено око цркве и у њеној сенци, као друмско свратиште и караванско коначиште, споро се развијало и урбанизовало. Медјутим њено културно и привредно израстање , под духовним стицањем, постојањем и трајањем цркве није могло бити заустављено. Тако је чаршија почела да живи најпре пред храмом, а затим се ширила и спуштала са истурене заравни у подножје према рекама.
    Најстарија позната разгледница Ариља Следећа етапа у развоју Ариља је проглашење за варошицу 23. октобра 1880.године од стране кнеза Милана Обреновића од када се убрзава изградња насеља и привредни развој.
    После Другог светског рата Ариље наставља свој живот као среско седиште до 1955.године, када долази до укрупњавања срезова а ариљски срез улази у састав новоформираног ужичког среза. Децембра 1959.године врши се укрупњавање срезова и општина, тада се формира нова општина Ариље која у истом саставу функционише и данас.
    Почетак 20. века обележио је интензиван развој занатства и воћарства. Данас је Ариље град малине, приватне привреде, са туристичким потенцијалом, објектима намењеним културним садржајима ( градска галерија ,библиотека, омладински културни центар, биоскоп, соколски дом) и издавачком делатношћу која се остварује кроз издавање листа „Ариљски хоризонти“.
    Стара чаршија ушла је у разгледнице са визурама непознатим очима, урбаним композицијама отворених хоризоната, приземним кућама и двоспратницама, које су подигнуте по укусу у оновременој мери грађана. Најпре се у видокруг постојања и посматрања појављују незаборавни пејзажи, а затим импресивно рађају дућани и занатске радње са упадљивим фирмама, укусно и лепо уређеним излозима, кафане места виђења и дружења.
    Повратак заборављене чаршије
    Са изградњом конака сердара Јована Мићића у Ариљу 1823 год. на алувијалној тераси између Моравице и Рзава, отвореним видицима према Погледи, Небеској, Благаји, Голупцу, поред рушевина средњовековног епископског манастира и храма Светог Ахилија, постављене су основе варошице. У променљивом и тегобном времену 19. века, мало насеље сабијено око цркве и у њеној сенци, као друмско свратиште и караванско коначиште, споро се развијало и урбанизовало. Међутим њено привредно и културно израстање, под духовним стицањем, постојањем и трајањем цркве, није могло бити заустављено. Тако је чарсија почела да живи најпре пред храмом, а затим се шири и спушта са истурене заравни, као какве позорнице, у подножје према рекама.
    После проглашавања Ариља за варошицу 1880. године, на предлог Алексе Ђ. Поповића, народног посланика, створене су могућности и дати подстицај да се према урбанистичком и регулационом плану изграђује варошица, најпре око главне улице, а затим и у бочним саобраћајницама. Пословни људи подижу куће, отварају трговачке и занатске радње, механе. Старе разгледнице Ариља отварају живописну панораму чарсије, лепе пејзаже, упечатљиве и импресивне погледе и слике богатог и динамичног живота као драгоцена сведочанства о минулом времену, у коме је чарсија живела пуније и самосвојније.
    Записи о Ариљу
    Мало је сачуваних наративних извора старог Ариља. Више су то успутна виђења и кратки записи.
    У сусрету са Ариљем Јоаким Вијевић (1826) помиње цркву Светог Ахилија „на возвишењем и прекрасном месту измедју две реке…“, а запазио је и конак сердара Јована Мићића: „Из Прилипца у Ариље на преношћеније отиђем у дворбл.г. Јована Мићића …“.
    Село Ариље при наведеној цркви Светог Ахилија у коме је и среска канцеларија смештена, има особито и ретко местоположеније и лежи међу све реке: Моравом и Рзавом; а да је ту и стара српска варош била сведочи, како гробље на подобије онога у Срезу златиборском, тако и многе зидине куда су домови били. Но између ових најзнаменитија је зидина двора „старца Стојадина“, некадашњег војводе српског и младог Лауса, који је при несретној косовској битци крилом војске српске управљао“ (Стојадин Обрадовић, 1858).
    16. октобар 1923 годЧланкописац „Зимзелена“, 1868., учитељ Владимир Поповић, топло и надахнуто описује Ариље: „И Ариље по географском свом положају справедно (оправдано) можемо назвати малим овоземаљским рајем, кога Моравица и Рзав као Тигар и Еуфрат орошавају, и који жубори и шумом својих река, и на њима воденица, као као водопад Амазонске реке, и најбрижнију зору успављују. Даље оно Ариље изгледа као каква мала варошица, јер ту находи црква, школа заједно са среском и општинском кућом, затим има шест кућа и пет дућана, од којих су две бакалнице, у остала три дућана води се трговина са сарачким опанцима и земљаним судовима. А за овамо, пак, налазе се још три механе и три пекарнице …“.
    Аустријски научник и путописац Феликс Каниц (1888) износи своје виђење Ариља: „Остављајући десно Годовик, прешли смо Рзав, који овде излази из једног тесница, и на његовом ушћу у Моравицу, стигли пред чувену цркву у Ариљу. Близу неугледне зграде ариљеског сеотског начелства, никла је изврсна механа, у којој ме је захваљујући љубазности и сналажљивости власника, дочекала трпеза као у бајци. Изненадила ме и лепа општинска зграда саграђена 1872 год., а највише школа завршена 1886. Она знатно подиже главни трг ове варошице са свега 54 куће … У школи ради 5 учитеља, а похађа 300 ученика, од тога 20 девојчица. Заједно са местом изменио се и изглед његових становника: прелазак од некадашње раје у самосвесне грађане слободне државе, огледа се не само у понашању, већ и у њиховој способности. Млади људи су заменили фес удобном шајкачом, а женска ношња све више негује европском кроју …“.
    Места дружења
    Стара кафанаУ варошици Ариљу, пре рата, кафане имају посебну улогу у друштвеном животу. У њих навраћају људи свих занимања: трговци, занатлије, чиновници, радници, земљорадници, обично празником и пазарним данима, друже се, освежавају пићем, читају новине „на дршци“ са пожутелим дрвеним оквиром. Гости негују културу живљења, препричавају тезе чарсијске вести, коментаришу, допуњавају, уобличавају на свој начин, политизирају пред изборе. Били су познати појединци који долазе као гости у поједине кафане. Имали су и одређене столове. Људи из вароши добро су знали где се пије добра турска кафа, точи свеже јагодинско пиво у великим криглама, добија уз шљивовицу мезе, густира са „масним залогајима“ жупско вино.
    Кафана са старе разгледницеТрговци у кафанама воде пословне разговоре, склапају уговоре. Понекад у кафане залазе и улични свирачи, прилазе веселим друштвима, зачињавају њихово дружење градском музиком а појединцима свирају „на уво“.
    Мало је радило у Ариљу кафана са звучним и препознатљивим називима, биле су углавном познате по именима власника. Савременици тврде да је у Ариљу пре рата „царило“ 17 кафана, а међу њима су биле: Страјина Зечевића „Дежурна кафана“, Васе Совровића „Мали Београд“, Гојка Василијевића, Ðордја Лицића, Милована Перишића „Под обалом“, Миде Петровића „Кафана Србија“, Спасоја Пузића, Машо Глигоријевића, Божа Тодоровића, хотел Милана Бјекића …
    Откривање времена и душе чаршије
    Акција Трговачко-индустриске банке, октобар 1920.Акција Прве трговачке задруге, 1927. годинеПроглашењем Ариља за варошицу 1880. год почиње бржи привредни развој места, најпре на правцу главне улице, затим ширење око цркве Светог Ахилија, али не и у даљине. Основу малога насеља које израста у чарсију чине десетине кућа, неколико дућана, занатских радњи, кафана, среска канцеларија, школа и црква.
    Испуњени осећањем својине и жеље за зарадом, сналажљиви трговци улазе у трговачке послове откупа јабуке, шљиве, ракије, пекмеза и других производа. А „грошисти“ потврђују пословност у оснивању новчаних завода, како би оплодили слободне капитале. Тако су у Ариљу основане: Трговачко индустријска банка, Ариљска штедионица и Прва трговачка задруга.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Predrag Petrović - Braco

    Dragi prijatelji,
    Može li neko da mi pomogne po pitanju mog porekla. Ja sam pre par godina u opštini Arilje dobio podatke iz crkvene knjige o svom dedi.Moj deda je
    • PETAR PETROVIĆ , rođen 05.01.1888, ČIČKOVA
    • Otac SRETEN , majka JELIKA , zemljoradnici.
    • Sestra blizanakinja : PETRIJA. Druga po redu..koja je po porođaju umrla.
    • Rođen posle ponoći.
    • Kršten : 07.01.na Božić
    • Pop : J. Popović
    • Kumovi: Petrov : Vidosav Đapović – Čičkova
    • Kumovi : Petrijin : Bogović V.
    • Petar Petrović umro 28.03.1963 u 08,00

    Oženjen je bio sa suprugom : Radmilom Petrović Mitrović ( porekom iz Kostojevića )
    • Sin Miodrag Petrović 1928 ( moj otac )
    • Kći Ljubica Petrović 1926

    Deda je mnogo mlad došao u Užice, radio u Tkačkoj radionici kao ložač. Nikada nije ni mog pokojnog oca odveo u selo, gde se rodio da mu pokaže odakle su nam koreni…
    Ako ima neko sa ovog područja ko bi mogao da mi pomogne oko pronalaženja mojih srodnika sa ovog područja bio bih mu mnogo zahvalan.
    Radim ( u Telekomu ) i živim u Užicu imam 58 godina i dok mi je otac bio živ nikada nisam saznao ništa o svojim rođacima niti sam bio u selu Radoševu odakle mi je deda. Voleo bih da saznam odakle mi potiču koreni i da ih prenesem na svoju decu i svoje unuke.

    Pozdrav

    Одговори
  • Милан Митровић

    поздрав,
    Ја сам дошао до података да је извесни Велимир из Чичкова дошао у Сирогојно 1820 године, од Гичевића, имам питање дал неко зна дал постоји податак и било ком Гичевићу или можда Митровићу и дал су тамо постојали.
    Хвала у напред

    Одговори
  • Raco

    Pozdrav, zna li neko o poreklu prezimena Mitrovic iz Brekova kod Arilja?

    Одговори
  • Jovana

    Pozdrav, da li neko zna nesto po poreklu Mitrovica iz sela Makoviste, Crveni breg kod Arilja?

    Одговори
  • miroslav

    Poštovani,
    Molim da mi se neko javi iz s.Grivska, odakle je Milosava Simović od oca Baje i majke Marine, rođena 1889.godine. Ona je 1912.g.došla u Knežicu kod Niša. I z dva braka je imala 2 sina i tri kćeri, i puno unučadi.Njen sin Blagoje je živeo do pre nekoliko godina na Novom Zelandu.Tamo je sa Nemicom Eli imao sina Petera. U Srbiji Milosava ima nekoliko unučadi,pra i čukun unučadi,od kojih jedna unuka živi u Dubajiu a njen brat živi u Melburnu.U Srbiji takođe ima čukununučad koji obavljaju razne profesije( nastavnici,pravnici,lekari,glumci i dr.).
    Hvala na pomoći.

    Одговори
  • Nemanja Simovic

    Postoje i dalje simovici u grivskoj ja sam jedan od njih

    Одговори
  • Aleks

    Da li neko zna poreklo Pekovica , slavimo Svetog Dimitrija

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top