Бајина Башта и околна села

11. јун 2012.

коментара: 29

Општина Бајина Башта:

Бајина Башта, Бачевци (од 2007. године Бачевица), Бесеровина, Вишесава, Гаочићи (укинуто насеље услед потапања изградњом ХЕ Бајина Башта 1989. године), Гвоздац, ДобротинДраксин, Дуб, Заглавак, Заовине (од 2007. године Засовине), Зарожје, Зауглине, Злодол, Јагоштица, Јакаљ, Јеловик, Коњска Река, Костојевићи, Луг, Љештанско, Мала Река, Обајгора, Овчиња, Оклетац, Пепељ, Перућац, Пилица, Придоли, Растиштa, Рача, Рогачица, Својдруг, Сијерач, Солотуша, Стрмово, Церје и Црвица.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (29)

Одговорите

29 коментара

  1. Војислав Ананић

    Вишесава се налази на падинама Вишесавске планине (ранији топоним — Пр. С. И.), које се благо спуштају и „прерастају“ у поље поред реке Дрине (Блатнице и Баре). Од Црвице је раздвојена Црвеном стијеном, Прљушом, Заједницама и Симиним брдом. Село пресецају Војића река (поток) и Мусина река. На подручју насеља доминирају узвишења: Војића брдо, Мусино брдо, Град, Трста. Испод Града су извори: Лађевац, Хајдучка вода, Црвена и Добра вода.
    Раније се село делило на Војиће, где је живело српско становништво и муслиманску Вишесаву. Муслимани су живели поред ранијег Пљескова и Дрине, у подножју планинског дела Вишесаве (Вејизовића поље, обод данашњих Бара и Блатнице).
    У Вишесави су најстарији род Војићи, а добили су име по заједничком претку — Воји. Према непоузданој традицији, Мали Воја је син Мелентија Никодиновића. Заробили су га Турци, одвели у Београд, касније у Цариград, где се потурчио. Међутим, Воја је побегао из турске војске, стигао у Вишесаву, основао породицу и ту живео до првог устанка 1804. године. Синови Војини су били: кнез Мића, Тришо, Петко, поп Ђорђе, Јаков, Дако, Анто, Радосав и Игњат. На челу задруге налазио се Тришо, који је био и командант „рачанске бригаде у првом српском устанку.
    Највећа кућна задруга у Војићима била је 1831. године задруга Миће Арсенијевића која је бројала 7 мушких чланова. Његови директни потомци узимају презимена према заједничком претку Воји (Војићи). А већ се Мићин унук, Тодор, син Игњатов, презива Игњатовић, касније Игњић.
    Није јасно зашто Војини синови немају његово презиме: Дако Васиљевић, Ђорђе Поповић, Давид Петровић, Петко Војисављевић, Мића Арсенијевић, Анто Павловић, итд.
    Породица Радосављевића није мењала презиме. Старешина породичне задруге 1831. године је Марко Радосављевић, а већ 1863. године кућни домаћин је његов брат Павле. Иначе, ова задруга броји 14 чланова. Веома имућна и угледна била је кућна задруга Давида Петровића. Његови синови Теодор, Јован и Јаков узели су очево презиме, Давидовићи. Интересантно је да је вредност Теодоровог имања износила 1863. године 110 дуката, било је највеће у Вишесави. Син Ђорђа Поповића, Филип, узима очево презиме. Његова задруга броји 1863. године 16 чланова.
    Сродници Војића су: Јакићи, Дакићи, Тришићи, Петковићи, Мићићи, Крсмановићи, Гавриловићи, Кнежевићи.
    После одласка муслимана из Пљескова 1834. године, у локалним сеобама, Вишесава добија нове становнике: Вилотијевиће (Партиће) из Сијерча, Веизовиће из Љештанског, Лукиће из Љештанског, Митровиће из Солотуше, Крњиће из Јагоштице, Јелисавчиће из Заовина, Миловановиће из Зарожја, Тошиће из Добротина, Јовановиће из Својдруга, Јевтиће из Кремана. Наведену хронологију досељавања потврђују и финансијске књиге, тефтери, из кнез-Милошеве Србије. Тако, у тефтеру од 1831. године нема Веизовића. А већ средином XIX века, у Вишесави живе породице: Максима, Ранка, Јована и Јеврема Веизовића. Међутим, није јасно зашто у пописном документу из 1831. године нема Тришића, кад су они род Војића. Они се у Вишесави појављују касније. Године 1836. живе у селу њихове две породице: Теодосија и Гаврила Тришића.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  2. Војислав Ананић

    Гаочићи су формирани као насеље после изласка муслимана 1834, године. У њему се издвајају три засеока: Доње поље, Горње поље и Гаочићи. Галине или Јовановићи су из Дробњака, Марјановићи од Матића у Јагоштици, Кондићи су од Пријепоља, Томићи из Колашина, Ордагићи из Алуга итд.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  3. Војислав Ананић

    ГВОЗДАЦ, повленско село простире се од Дрине на север потоцима до Овчиње и реке Тријешњице. Насеље је испресецано планинским потоцима и Гвоздачком реком која се формира испод Гњиле Присеке. На подручју села формирају се три брда: Лозињ, Бобовац и Трубале. Испод Гњиле Присеке je кречњачка зараван. Гвоздац се дели на више засеока: Трубале, Ружићи, Бобовац, Лозињ, Постиње, Поље и Планина.
    Село је по предању основано у XVIII веку. У кнез Милошевој Србији у Гвоздцу су биле 52 куће. Кмет села, Бошко Ради воЈевип, има највећу породичну задругу која броји 5 харачких глава поред њега, угледни становници села су били: Ненад Богдановић, Јанко Мијатовић и Гаврило Марјановић. До 1863. године број житеља Гвоздца увећао се на 88 домаћинстава. Велике породичне задруге имају: кмет Пантелија Марјановић (26 чланова), Павле Перишић (22 члана), Богић Богдановић (19 чланова).
    Из Бијелог Поља, преко Вишеграда и Рогачице, стигли су у заселак Лозињ, преци Манојловића, Вујића и Перишића; Мијатовића и Драгутиновића на Бобовац; Павловића, Танасијевића и Лазића у Постиње и Поље; на Трубале и Бобовац преци Ружића, Томића, Јовановића и Нешића; око Врела су се населили Бакићи, Марјановићи, Томићи, Аврамовићи, а њихови блиски сродници Стевановићи, Миливојевићи на Трубалама. Међутим, две породице Стевановића на Трубалама, у Бакићима, дошле су у село касније, у време ослободилачких ратова Србије 1876 — 1878. године.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  4. Војислав Ананић

    Заглавак се налази око горњих токова реке Дервенте, на падинама огранака Јелове горе: Кадињаче, Кондера, Великог Приседа. Преко села гранају речице: Чокеша, Лекића ријека, Ђакова ријека, Пауновића ријека итд. Велики број брда поделио је насеље на „махале“: Радојевићи или Орашац, Заглавак, Поточари, Чолићи, Благојевићи, Симеуновићи, Јанковићи, Кадињача, Пауновићи, Лекићи и Јелићи.
    Према традицији, један од најстаријих родова у Заглавку су Радојевићи, матица им је у Цуцама у Црној Гори. Из ове фамилије потиче Пана Радојевић, капетан среза рачанског у време кнеза Милоша. Године 1837. постојале су у Заглавку 2 куће Радојевића: Василија и Пана. У Потоке, испод Јелове горе дошли су Пауновићи и Јанковићи из Пиве. Њихови потомци расељавали су се у Мачви и подрињским селима. Чамићи на Кадињачи потичу из околине Грахова. До 1837. године у селу живи 6 домаћинстава Чамића: Димитрија, Теше, Марка, Пана, Филипа и Луке. Пре око 150 година у Заглавку су се населили, под Кадињачом и Орашцом, Благојевићи. Довео их је у ово место неки Деспот. У пописним књигама из 1837. године нема Благојевића, а у селу живе три породичне задруге Деспотовића: Илије, Јована и Доке. А године 1863. уведена је у евиденцију задруга Мирка Благојевића са 16 чланова.
    У изворишним деловима реке Дервенте, на путу за Поникве, живе Лекићи, досељени из Јабланице. Из околине Вишеграда дошли су Мелентијевићи на Станојево брдо у Поточаре. Дејићи воде порекло из Осата, близу Сребренице. Током велике колонизационе акције, после 1875. године, у Заглавак су се населили Госпавићи из Комарана. Име су добили по мајци Госпави.
    До средине прошлога века завршено је насељавање Заглавка. Тада је село бројало 77 кућа са 599 становника. А 1910. године у насељу живи 1384 становника.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  5. Војислав Ананић

    Испод планинске површи Поникава и Јаворине, у горњем току реке Дервенте, источно од Дуба, простире се Злодол. Кроз село протичу мале речице и потоци: Чокеша, Злојана, Панића поток, Грашуловица, Дековац итд. Земљиште је планинско, доминирају брда: Чучало, Благајиигге, Брезовац, Катуниште, Мусин до, Грот, Бријест, Петровац, Рудине, Змајевац итд.
    У овоме месту нема старих родова. Отишли су на север у сеобама. Вероватно у XVIII веку, у Злодол су стигли из Пиве Савељићи. Потомци су им: Алексићи, Ранковићи, Глигоријевићи. Испод Кадињаче, око извора Злодолске реке, населили су се Ђуричићи, старином из Пиве. Ближе Пепељу искрчили су шуме и заузели пашњаке Грашуловићи из околине Колашина. У локалним сеобама Јојићи су дошли из Пилице и изградили куће испод брда Чучала. Николићи у Читлуку су из Кремана, Панићи су из Дробњака. Крајем XIX века у Злодол се насељавају: Милошевићи из Бабина, Благојевићи из Рутоша, Јанковићи из Драксина.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  6. Војислав Ананић

    Око средњег тока реке Дервенте, између Јаворине, Градине, Црвенке, Главице и пиличких Драјића, налази се Д у б. Село пресецају потоци: Црквенац, Бурмаски поток, Лазића поток итд. По некима од њих добили су имена засеоци Дуба: Петронијевићи, Бурмази, Дуб, Градина.
    Село је постојало још у средњем веку. То потврђују остаци „градина“, ископина под Јаворином, традиција о старој цркви. Међутим, старији становници села су отишли у сеобама на север, а дошљаци нису тако брижљиво неговали предања.
    Још пре првог и другог устанка, у Дуб се насељавају Бурмази. Матица им је око горњих токова Лима, код Плава. Према старешинама кућних задруга узимали су презимена: Петровићи, Радојичићи, Миловановићи и Василијевићи испод Вишесавске главице, Петронијевићи на Јаворини. Из овог рода биране су старешине села — 1836. године кмет села је Гаврило Петровић. У Бурмазе „улазе“ Бајићи из Костојевића. Поред цркве у Дубу населила се стара свештеничка породица Вуловића, из околине Сребренице. Пејићи, на Црвенки, родом су из околине Рогатице, Гавриловићи на Градини су из Кремана, Игњићи до Драјића, пореклом су од пиличких Пачаџија, Вукајловићи на Јаворини су из села Округле код Вишеграда, под Николића брдом настанили су се Божићи из Кремана. У локалним кретањима становништва, Васићи на Градини, дошли су у Дуб из Злодола.
    После 1834. године село добија нове становнике: Дукањце, из околине Никшића и Поповиће из Раче. Најзад, последњи становници стигли су после 1875. године: Бајићи у Бурмазима, из околине Пљеваља, Марковићи из Седобре, Милинковићи из Никојевића, Мојковићи из Стапара, Туцовићи из Гостиља.
    До 1910. године завршено је насељавање Дуба. Тада је у овом месту било 109 кућа са 834 становника.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  7. Војислав Ананић

    .
    Заовине се налазе на периферији среза рачанског. Имају изглед типичног планинског села. Куће су разбацане на широком простору. Насеље је ограничено узвишењима: Батура, Црвена стијена, Сјеник, Омар, Чемериште, Дуги до, Велики Столац, Дикава, Јањач, Плоча, Запоље, Тетребица, Полом, Махнита раван, Метаљка, Крња јела, Секулић, Љуто поље, Добро поље, Милошевац итд. Село је богато водом, бројни поточићи и речице пресецају његову територију: Бели Рзав, Ђурђева ријека, Вежања, Штуловица, Ђуловац, Барански поток, Коњска ријека итд.
    Засеоци су груписани по родовима и заједничким прецима. Челиковићи, старином из Тепаца у Црној Гори, дошли су у село још у турском периоду. Узели су ливаде, закосе и шуме у Гају, Вежањи и Бјелуши. Презивају се још и Божићи и Јездићи. Већ године 1863. постоје 7 кућних задруга Јездића: Димитрија, Василија, Ђоке, Петра, Милоша, Тадије и Јована.
    Није тачно утврђено када су из села Петњице у Дробњацима дошли Ђурићи у Заовине. Вероватно крајем XVII века улазе у миграционе токове. Једно време живели су око Пљеваља. Број Ђурића се веома динамично увећавао великим наталитетом. Године 1840. највише је њихових кућа, то су домаћинства и задруге: Милисава, Веселина, Павла, Трипка, Косте, Спасоја и Тадије. Распоређени су у засеоке: Ђурићи—Спајићи, Ђурићи—Поповићи, Ђурићи—Граховци, Ђурићи— Веселиновићи, Ђурићи—Радовановићи, Ђурићи—Трифковићи Ђурићи — Костићи.
    Којадиновићи су пореклом из Риђана код Никшића. Према месту где живе зову се: Мандићи у Гају, Јеличићи под Запољем, Радашиновићи на Барама, Василићи под Вежањом. Године 1840. постоје само три задруге Којадиновића: Симе, Раке и Милосава, а двадесет година касније: Гаврила, Лазара, Јована, Милована, Вука, Новака и Тоше. Касније су дошли: Печенице у Коњевићима из Гусиња, Рајаци од Плава, Караклије из Куча. У финансијским књигама из 1840. године Драгић и Мића Рајаковић воде се као новодосељени, што наводи на закључак да су дошли после другог устанка. Током XIX века доселили су се у Заовине: Миликићи од Пријепоља, Јелисавчићи из Биоске, Марићи из околине Горажда, Игумановићи од Пиве. После њих у село улазе: Николићи из околине Рогатице Кремићи из Растишта, Попадићи из околине Прибоја, Митрашиновићи од Вишеграда, Војисављевићи из Дубова у Босни Новаковићи из Перућца, Милићевићи из Јагоштице, Лазићи из Пилице Лазаревићи из Добруна итд.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  8. Војислав Ананић

    Зарожје је најбрдовитије село рачанског среза. Налази се се на граници ужичког и ваљевског округа, изоловано, без комуникација и економских веза са развијенијим крајевима земље. Село се простире на огранцима Повлена, које пресеца планинска површ Гњила Присека. На простору насеља вијугају речице и планински потоци: Рогачица, Лазичка река, Ријечица, Тријешњица, Плана. Зарожје има доста врела и извора: Корита, Хладна вода, Бела вода, Бисер вода, Хајдучка вода, Кнежевац, Дебела вода, Липовац, Стублине итд. Најпознатија брда су: Градина, Соколина, Орлов крш, Ридови, Плана, Бедем, Гредина, Думеровац, Пашина Раван, Клока, Високи рид, Кланац, Пусто поље итд.
    По свој прилици, село Зарожје је формирано још у периоду турске владавине. С обзиром на његов географски положај, на удаљеност од главних путева, село је било уточиште хајдука. У њега Турци нису смели долазити. Само су од становника узимали десетак, жировину, харач. Такође, сељаци су плаћали дажбине и на поседе турских феудалаца. А у Зарожју је био и феудални посед Хасан-бега из Сребрнице.
    Један од најстаријих родова у Зарожју су Косићи. Дошли су из Црне Горе, из црмничке нахије. У најплоднијем крају села налазе се куће Васића, у горњем току реке Рогачице. Према традицији, пореклом су из Пиве. Испод Пашине Равни населили су се Барати. Стигли су на овај терен са подручја горњег тока Лима, и то по етапама. Најпре су били код Берана, затим око Пријепоља, па у Буару код Ужица, у Косјерићу и најзад у Зарожју.
    Међу старије становнике села долазе и Јагодићи. Населили су се према Роговима, на Гњилој присеци. Пореклом су из Сопотнице код Горажда. Многи њихови потомци одселили су се у Шумадију, Посавину и Ваљевску подгорину. Вујетићи под Лучевиком, старином су из околине Колашина. Приликом миграционог кретања, оставили су потомке у Својдругу и Рогачици. Из истог места, околина Колашина, дошли су и Голићи под Пушком. У кретању према Србији из Васојевића, Лазаревићи су пре доласка у Зарожје боравили у Великој Дренови код Пријепоља, у околини Вишеграда, у Рогачици.
    У првој половини прошлога века дошли су у Зарожје Тејићи, или Лазице, из села Јакетића у Осату. Павловићи су родом из Мокре Горе.
    Насељавање Зарожја завршено је, углавном, до тридесетих година XIX века. Тада је у селу било 35 домаћинстава. Међу њима највише домова имају Јагодићи (Петар, Лазар, Мића и Димитрије). Иначе, Петар Јагодић изабран је за кмета села. И род Вујетића је бројан. На списку пореских обвезника у кнез-Милошевој Србији налазе се четири домаћинства Вујетића: Николе, Лазара, Панте и Глигорија. Такође, број кућа Васића се повећава. После другог устанка, у селу постоје три њихове куће: Јосипа, Секуле и Саве. А само тридесет година касније евидентирано је осам кућа Васића: Јована, Јакова, Тодосија, Перише, Милоша, Крсте, Јанка и Николе.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  9. Војислав Ананић

    Јакаљ се налази на планинским странама, између Црног врха, Варде на истоку, Крушчице на северу, реке Рогачице до ушћа Јакљаче, на западу, а са југа је Мала Коса. Подручје села пресецају: Вардански поток, Јакљанска ријека и Вучак. Брда су стрма и заобљена: Марковића брдо, Вучак, Мачковац, Рајковац, Узуновац, Божинац, Висока главица, Комуша и Дивич.
    Вероватно, село је формирано у доба фрајкора и Кочине крајине крајем XVIII века, када су нестала муслиманска насеља. До 1837. године у Јакљу је било 45 домаћинстава.
    Најстарији становници су Марковићи, родом из Пиве. Њихови потомци су: Милановићи, Максимовићи, Катићи и Ковачевићи. Из овога рода бирани су једно време кметови (Тома Марковић 1831. године). Из истог краја старином су и Милићевићи испод Варде. На миграционом путу из Пиве, живели су кратко време у Семегњеву. Сродници Милићевића су: Ђорђевићи до Јеловика и Николићи у Мартићима. Испод Варде су се населила два брата, родом из Риђана код Никшића: Новак и Ђукан. Ђуканови потомци су Ђукановићи (1863. године у селу постоје 3 њихове куће: Милана, Марка и Павла), а Новакови су, по сину Марку, Марковићи. Матица Мартића се налази у околини Никшића, а носе презиме према мајци Марти.
    Касније су се населили у Јакљу: Ранковићи из Јабланице са Златибора, Томићи из Ђурића у Осату, Симићи из Кремана, Вукашиновићи из Драксина, Обрадовићи (Бајићи) из Раче.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.

  10. Војислав Ананић

    Јагоштица се простире на западу од Предовог крста, преко поља Галине и узвишења Галиника. Око засеока: Галинци, Алићи, Матићи, Крњићи и Тадићи налазе се брда: Штула, Предов крст, Црни врх и Столац. ‘
    Најстарији становници су Галине или Јовановићи, родом су са периферије Гатачког поља. Близу Дрине, под Топлим долом, налазе се Дробњаци, дошли су од Гласинца. Из Штитарева у Босни су Матићи, Крнићи су из Осата, Богдановићи из Вардишта. Из кућне задруге Магића бирани су кметови села.

    Извор: др Стеван Игњић – Бајина Башта и околина, до 1941, прва књига, Бајина Башта, 1985.