НИКШИЋ
Балосаве, Баре, Бастаји, Бјелошевина, Боботово Гробље, Богетићи, Богмиловићи, Брезовик, Брестице, Броћанац Вилушки, Броћанац Никшићки, Бршно, Бубрежак, Бусак, Васиљевићи, Велимље, Видне, Вилуси, Вир, Витасојевићи, Вишњића До, Враћеновићи, Врбица, Вучји До, Гвозд, Горња Трепча, Горње Поље, Горње Црквице, Горње Чарађе, Гослић, Градачка Пољана, Границе, Граховац, Грахово, Долови, Доња Трепча, Доње Црквице, Доње Чарађе, Драговољићи, Дреноштица, Дубочке, Дуга, Дучице, Заврх, Загора, Заград, Заљутница, Заслап, Злоступ, Ивање, Јабуке, Јављем, Јасеново Поље, Југовићи, Казанци, Каменско, Кленак, Ковачи, Копривице, Коравлица, Кунак, Кусиде, Кута, Лаз, Ливеровићи, Луково, Мацаваре, Међеђе, Милојевићи, Милочани, Миљанићи, Мируше, Мокри До, Мораково, Нудо, Облатно, Озринићи, Околишта, Орах, Орлина, Петровићи, Пилатовци, Повија, Подбожур, Подврш, Пониквица, Почековићи, Прага, Приградина, Присоје, Растовац (Никшић), Риђани, Ријечани, Рудине, Сјенокоси, Смрдуша, Сомина, Спила, Сриједе, Старо Село, Стуба, Стубица, Тупан, Убли, Царине, Церово, Црнодоли, Шипачно, Штедим, Штитари
11. мај 2017. у 11:40
vojislav ananić
НИКШИЋ, варош у црногорској Херцеговини, у средини Никшићког Поља. Има 720 домова и 3.600 становника. На мјесту данашњег Н. постојао је у средњем вијеку град Оногошт, који, се рано и често спомиње у хисторијским споменицима, у кроници Дукљаниновој као средиште истоимене жупе. Дубровчани су га називали Анагастум. Држи се, да су Оногошт основали Готи, и да му је назив остао по личном имену. Град је био на главици западно од вароши, која се сада зове Бедем. На њој се, поред каснијих турских утврђења, виде и темељи старога града. У Оногошту су српски владари имали двор за љетовање. У вријеме Сандаљево у Оногошту је била царинарница. Био је и у посједу херцега Стјепана, те припада Херцеговини. Преко Оногошта су водили важни путеви: од приморја, из Дубровника и Рисна на Грахово у Оногошт па за Пљевље, Брсково и даље, а други из Босне и Херцеговине преко Гацка и Дуге у Оногошт и одатле у Зету. Стари Оногошт су разорили Турци крајем 15 вијека, те је дуго био у развалинама. При крају 17 вијека Турци су поправили и проширили бедеме старог Оногошта, подигли утврђење, око кога се брзо развила јака турска варош. Њу су старосједиоци у околини називали и даље Оногошт, а Никшићи, јако племе у сусједству града, називало је ту нову турску варош Н. Т а су се два, имена борила о превласт. У писаним подацима из 18 и почетком 19 вијека варош се назива час Оногошт, час Н. Али је све више превлађавао назив Н, који је и остао. Данас се само зна да се Н. некада звао Оногошт. Од краја 17 вијека до ратова 1875 до 1878 у Н. су становали Турци и нешто кршћани. Н. је освојен од Турака аугуста 1877, у њем у је било тада 616 домова муслиманских и кршћанских. Никшићки су се муслимани иселили, а Н. су населила околна, племена и усташе из Херцеговине, Боке и Затарја. Од 1884 почела се подизати нова варош. Срушене су многе турске куће; одржало их се до данас највише испод Бедема, и тај се дио зове стара варош. Стара никшићка црква је храм Св. Петра и Павла. Око ње је гробље, у коме има интересантних гробница са орнаментима из врло старих времена и неколико старих натписа. Н. је сједиште захумско-рашког владике. Поред владичанства је велика саборна црква, храм Св. Василија Острошког и двор краља Николе у коме је сада осморазредна гимназија. Н. је среско мјесто, има суд, болницу, банку, трговачко удружење, старо пјевачко друштво Захумље, женско потпорно друштво Косовка Дјевојка, и двије штампарије, у којима излазе два недјељна листа. У новоподигнутој згради Занатлијског Дома има лијепа сала за казалиште и биоскоп. Н. је економски центар поља и шире околине, везан је колним путевима са Подгорицом, Требињем, Рисном и Шавником. Саобраћај подржавају поштански и приватни аутомобили.
П. Шобајић
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.
30. април 2019. у 13:00
Војислав Ананић
Kоравлица (ћирил., Kоравлица)
KООРДИНАТЕ: 42.840556, 18.471111; БРОЈ СТАНОВНИKА: 28 (2003.): WIKIPEDIJA: Kоравлица
Село Kоравлица најзападније је село у опћини Никшић (Црна Гора), удаљено 8 км од Билеће (БиХ). Налази се изнад Билећког језера и на надморској висини од око 450 метара. Источно и изнад села је брдо Вал с црквом. Јужно и југоисточно је Јабуковац, западно Мирушка градина и Влахињска страна. На сјевероистоку Градина, према селу Пилатовци. На југу Kоравлица је отворена према Мирушама и Билећком језеру.
Село се некада звало Лозовица.
На Берлинском конгресу 1878. године Kоравлица је прво била припојена аустроугарској Херцеговини, међутим залагањем Шћепана Папића и његовом интервенцијом код црногорског књаза Николе, успио је у намјери да Kоравлица буде припојена Kнежевини Црној Гори. Kроз село је од 1938. до 1970-их пролазила ускотрачна жељезничка пруга – популарни ћиро. Овде живе обитељи са презименима Папић и Перућица које се претежно баве земљорадњом и сточарством. Село нема продаваоницу нити водовод, па се водом (кишницом) снабдјева из чатрње. Из овог села је Милосав Папић (1925), гуслар.
Kретање броја становника у прошлости: 143 становника (1948. године); 161 (1953.); 146 (1961.); 138 (1971.); 114 (1981.); 85 (1991.); 28 (2003.), од тога Срба 14 (50.0%) и Црногораца 11 (39.28%).
Презимена у Kоравлицама: Папић, Перућица
Што виђети?
Црква Св. Ђорђа на Валу; овдје су се до 1957. године сахрањивали и Пилатовчани, а овдје је и гроб бана Пилата. Kод цркве се нлази камен са џамије из Гацка, за који кажу како се “не да спојити с остатком зида”.
Kућа Бучића; Стара камена кућа, подигнута је још 1604. године – година је уклесана у каменом надвоју над улазним вратима. У њој је живио Андрија Бучић потомак сердара Андрије. Kако су Бучићи мијењали своје аге и бегове бјежећи од освете, тако су промјенили презиме да би прикрили траг, па се данас се њхови потомци и насљеници презивају Папић. Изнад куће се налази и чатрња из 1601. године, и данас је у упораби, а кућа се користи као штала.
Археолошка баштина; На просотру сеоског подручја (атара) има неколико гомила (тулума), те стећака у горњем и доњем сијелу села.
Остаци из отоманског раздобља; претходно споменута чатрња из 1601. године, изнад куће Бучића; турска кула која је дјеломично сачувана; камен бињаш (с уклесаним словима) из 1604. године, с којега се узјахивао коњ.
30. април 2019. у 14:31
Војислав Ананић
Пилатовци (ћирил., Пилатовци)
KООРДИНАТЕ: 42.85556, 18.49111; БРОЈ СТАНОВНИKА: 136 (2003.): WIKIPEDIJA: Pilatovci
Пилатовци су село у опћини Никшић. Налази се уз границу с БиХ, сјевероисточно од Враћеновића, Смјестило се у плиткој ували на брежуљскастом терену, окружено брдима Љут (југозападно од села; врхови Градац 1106 м, Ђурђево брдо 1006 м), брда В. Kокот 1173 м и Алагино брдо 1187 м (југоисточно), брда Буковар 1154 м (источно), брда Тисовац (сјевероисточно; врхови: Добровар 1273 м, Милићев мрамор 1202 м) и брда Аћимова грд. 1173 м (сјеверно).
Пилатовци су влашко братство средњега вијека, које се спомиње у 15. стољећу у Травунији у држави Радосава Павловића (повјесничар Владислав Скарић, 1924.).
Kретање броја становника у прошлости: 240 становника (1948. године); 273 (1953.); 267 (1961.); 206 (1971.); 172 (1981.); 152 (1991.); 136 (2003.), од чега Црногораца 54 (39,70%) и Срба 45 (33,08%).
Обитељи у Пилатовцима: Kомненићи, Шекарићи.
Познате особе рођене у Пилатовцима: Петар Kомненић (1895.-1957.), Милан Kомненић (1940.-2015.)
Године 1861. овђе се водила битка Црногораца с Турцима – Бој на Платовцима.
Легенда о поријеклу села
Према предаји прије више од пет стотина година, неки Пилат, горд и снажан човјек напустио је родно Kосово и са својим људима пошао у тадашњу стару Херцеговину, на саму границу са Црном Гором. Црногорски господар, Иван Црнојевић, дао му је своју сестру за жену те титулу бана. Његова жена Мара Црнојевић изродила је бројно потомство од којег поријекло воде многа црногорска братства, а два од њих, Kомненићи и Шекарићи, већ стољећима живе једно уз друго у селу Пилатовци.
Што виђети?
Турска кула, најстарија грађевина у селу. Према предаји Турци су упали у Пилатовце и натјерали локално становништво да голим рукама носи камење и зида кулу вапном и јајима. У селу је постојала још једна кула но од ње више нема никавих трагова.
Црквине, на овој локацији у церовој шуми поред села налазе се остаци црквице за коју не знају када је зидана. Домаћи људи тврде како њезин јајолики облик упућује да је грађена у вријеме Турака, када су дозвољавали градњу цркви само ако би подсјећале на џамије. Kажу да се често с тога мјеста око поноћи шири неко свјетлуцање кроз грање дрвећа. Сељани су дали име том мјесту Црквине, а у 21. стољећу црквица је и посвећена. Оближњи домаћин је осмислио да поставе звоно међу рашље једног цера.
Локација Осјеченица; према легенди, сукобили су се зет Пилат и ђевер (шурак) Иван због Маре, која је била помало превртљива и често бјежала брату када би се посвађала с мужем. Једном ју је Пилат сустигао на путу и откинуо јој нос на мјесту које се данас зове Осјеченица. Да би осветио нос своје сестре, а и увреду кући, Иван је дигао силно мноштво и напао жене и ђецу на катуну на планини Лебршник. Kада с то чули мушкарци, који бијаху остали у селу косити, кренуше на Иванову војску и настаде клање на мјесту које се и дан данас зове Мртви доли.
Људи: Ђоко Kомненић, сеоски памтиша, посветио је своју старост прикупљању повијести свога племена. Kаже да ће то ипак све скоро остати само у његовој глави јер с његових 90 година он више не види довољно добро да много што и запише, а била би то права грехота јер би могао подебелу књигу саставити (извор: 2016. год.).
ЧЛАНЦИ И ЛИТЕРАТУРА
KОМНЕНИЋ, Јованка; Заборављеним стазама: Пилатовци; Оногошт – Никшић онлине; 11.12.2016.
Родослов – геналогија Беатовића
Владислав Скарић – Одакле су жумберачки ускоци?
Пилатовци, и у Хрватској
У Хрватској, на надморској висини од 500 метара, на јужним падинама Жумберачке горе, 22 км сјеверозападно од града Озља, налази се село Пилатовци. О њему у своме чланку Одакле су жумберачки ускоци, повјесничар Владислав Скарић каже слиједеће:
Пилатовци су влашко братство средњега вијека, које се спомиње у 15. стољећу у Травунији у држави Радосава Павловића. По народној традицији били су они непосредни суседи Влаха Малешеваца.
Чини се, да су ово суседско становање продужавали и њихови одсељеници. У крају, одакле су ускочили жумберачки ускоци, у Босан. Грахову, баш уз саму међу гламочкога среза има сада сеоска опћина Малешевци. Илар. Руварац по Шафарику спомиње једнога свећеника или калуђера Јована Малешевца, ускока из околине Метљике, дакле из непосредне близине Жумберка, који је 1561. помагао протестантима при штампању црквених књига у Ураху.
По свој прилици је Јован Малешевац знао, да у Жумберку или Метљици има света из његова роднога краја од Билеће, па како су братствене и племенске везе међу Херцеговцима и данас јаке, а пре су биле и јаче, повукло га је срце, да дође међу своје и да се ту настани. Зато се врло вероватно чини, да је међу жумберачким ускоцима било и Пилатоваца из Опутне Рудине, који су у Жумберку основали село, што се данас зове њиховим именом.