Порекло презимена, село Повија (Никшић)

Порекло становништва насеља Повија, општина Никшић – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се у Горњим Пјешивцима, између Ботетића, Стубице, Кунка и Дабовића. Простире се на стрмим падинама превоја Планинице од Главе Зете на југу до Острошкик греда на сјеверу. Тим правцем водио је главни пут из долине Зете према Сливљу (у Никшићком пољу) све до 1896. г., кад је пробијен пут Подгорица – Никшић. Само насеље повезано је краком који се од пута Никшић – Богетићи код Крсца одваја за Острог. Од њега се према појединим дијеловима села рачвају краћи путеви, путељци и стазе. Атар села је доста сложене конфигурације. Његов главни, средишњи дио представља релативно пространу завалу на чијим су вишим зонама размјештени засеоци. На њеним нагибима и подовима терасасто се, чешће без реда, смењују веће и мање парцеле под ливадама, воћем и ораницама, а на најнижим дијеловима ка Перућици су урављени компекси. Највише зоне атара су брдовите и обрубљене моћним кречњачким слојевима (гредама), ниже којих су мјестимично обурване велике масе грубог, раздробљеног материјала. Почев од Загреда на сјеверу граница атара aca истоку води на Дебели бријег, па преко Букве, Пиперске пастве (1108 m) и Мрамороке главице (1118 m) до на Смрековац. Одатле повија југозападно преко Пиштета на врх Острошких греда те јужно преко Јеловог брда прелази пут и железтшчку пругу и иде право на Градац, одакле преко Орловог крша избија на ријеку Зету (код Бећовине). Даље се наставља узводно ријеком Зетом до Главе Зете па скреће сјеверозападно на Голи бријег и Пријечац. Одатле према сјеверу поново прелази жељезничку пругу и избија на Загреде. Тако уоквирен, атар је дут (С-Ј) 4,2, широк (З–И) 2 km, и захвата 9,19 km2 површине. Висина насеља (код цркве) је 520 m.

Историјат.

Природни услови, положај и морфолошка предиспозиција за стварање пријеке саобраћајнице између Бјелопавлићке равнице и Никшићког поља, односно на ширем потезу између Црне Горе и Херцеговине, чинили су ваљану основу да се на подручју Повије од давнина заснује насеље. Казивање мјештана о мермерним стубовима, званим „латинско мраморје”, које се налазило „око Башине воде, на старом путу преко Планинице”, рекли бисмо, основано индицира садашњу значајнy дионицу старог римског пута који је Од Скадра, преко Бирзиминијума (Подгорице) и Дукље водио долином Зете и преко Планинице за Андербу, касније Оногошт (Никшић) и даље за Нарону (код Метковића). Још већи значај је та дионица имала у средњем вијеку јер су преко ње ишли каравани од зетског приморја према унутрашњости. Турци су је такође стално користили; повезивала им је два највећа средишта у Црној Гори – Подгорицу и Никшић. М. Болица каже, на примјер, да је стари пут, којим се ишло из Котора за Цариград, а водио је преко Подгорице, Плава, Пећи и даље, био постао несигуран, па се због тога морало ићи путем ирско Херцевовине, тј. од Котора на Пјешивце, па на Дробњак, Бродарево, Сјеницу и даље. Био је дужи од старог пута љети за 6, а зими за 8 дана хода. Из податка с почетка 16. Вијека види се да је Повија знатно насеље: по дефтеру из 1521. имаше је 22, а 1523. г. 15 кућа. Године 1865. у пјешивачкој капетанији је било 631 д. (Дреновштица 89, Папрат 119, До Пјешивачки 121 и Повија 102). Капетанија је 1899. обухватала сљедеће општине: повијску (село Повија укључујући свакако Кунак-П Р), стутбичку (село Стубица), царску (села Богетићи, Церова, Вукићевићи, Шкулетићи, Под Kyпић, Гостојевићи и Папрати), дренованку (дрло Дреновштица), витасојевићку (село Виштасојевићи и Милојевићи), дољску (села До Пјешивачки, Ђурчићи и Ржишта), богомиловићку (село Богомиловићи) и селишку (Загарак и Селиште), а имала је 688 д. са 3787 становника (1976 м. и 1811 ж.; писмених 461 м. и 10 ж.). Затим је 1903. год. у капетанији било 744 д. (Повија 115, Стубица 138, Церово 157, Дреновштца 93, Милојевићи 35, Загорак 27, Селишта 33, Богомиловићи 37; До Пјешивачтки 81 и Витасојевићи 32 д.). Сама Повија је 1899. имаш 91 д. са 477 становника (252 м. и 225 ж.; писмених 76 м. M 3 ж.). Према Ердељановићу, Повија је (заједно са Кунком) 1910/11. год. имала 99 д. (66 Мијушковића, 32 Контића и 1 Шантића), а десетак година касније Шобајић је евидентирао 106 кућа. Међутим, y Речнику места из 1925. г. наведено је да Повија има (свакако без Кунка) 8 д. са 225 становника. До 1948. број првик се смањио за 16, а других повећао за 215. Затим је било: 1953 (65:288), 1961 (65:277) и 1971 (60 : 234). Од задњег броја те године y селу је од рођења живјело 189, а 45 се доселило, и то 22 прије 1945, а ослони послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (8:14), са 2 (5:9), са 3-5 (26:12), са 5-8 (22:212) и са 8 и више (4 : 3). Уједно је састав главних сгаротсно-полних група био: прве 111:95 (ж. 50:53), друге 124:99 (ж. 68 :49) и треће 23:40 (ж. 32 :21).

Структура становништва.

Према образовним обиљежјима, мјештани су били: без школе 94:50 (ж. 69:36), са чегворогодишњом 108:97 (ж. 48:83), са осмогодишњом 9:27 (ж. 4:8), са: средњом 1:8 (ж. 0 : 2), са вишом 0 : 1 и квалификовани радници (0 : 1), а неписмених је било 69:42 (ж. 56:32).

Тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава изгедала овако: без земље (7 : 6), до 2 ha (36 :31), са 2–5 (10 : 19), са 5–10 (4 :2), са 10–15 (2 : 2) и са 15 и више ha (6 : 0), односно пољопривредник 20 : 18, мјешовитих 38:22 и непољопривредних 7:20.

У 1953. год. 120 активних, издржавало је 150 лица; у пољопривреди 82:67, а личним примањима било је 18 лица. Исти однос се y сљедећа два пописа измијенио овако: активних 78 : 88, издржаваних 118 :125; у пољопривреди 41:56 и 66:35, а са личним примањима 11 :21.

Тип села.

Повија је разбијено насеље. У засеоцима су, додуше, куће доста збијене, али су сами засеоци међусобно разбијени. Смјештени су на пристранцима и подовина обично пониже главице То су Трубасин (4 купе), Доња Повија (4), Себеш (1), Плочице (4), Заплоча (2), Преко Башине воде (13), Купиње (7) и Долине и Планине са по 3 куће. Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 1,3 km. Аналогно, на примјер, неким селима Црмнице и у Повији су заступљене дугачке куће (под једним шљеменом) у којииа има по неколико станова. Оне су најчешће (приземне, којих има 30, док их је на изби 11. Ове су покривене тиглом; дашчани плафон је у 15, малтерисан у 23, а без плафона су 3.

У међуратном периоду преправке су, како саопштава анкетар, вршене само у 2 куће, а послије, 1945. на 17 и доградња на 10. Стамбени фонд 1971. сачињавало је 50 станова са 2111 m2, од којих су 18 из првог, 6 из друсгог, 20 из трећег и 6 из четврто периода. Огњиште су имала 2, земљани под 2 и електрично освјетљоње 48 станова. Према врсти cy: 27 једносебни и гарсоњера, 13 посебних соба, 9 двособних и 1 четворособних; сви су били настањени.

Родови.

Августа 1973. у селу су живјели:

-Мијушковићи (26 д.) и:

-Контићи (22).

Послије 1945. иселило се 66 мјештана (y Никшић 27, Титоград 23, Даниловград 5, Дубровник 4, Босну 4, Будву 2, Бијело Поље 1), а прије рата 12 (у Никшић, Београд и Цетиње). Већи дио жељених y прва три града повремено долази y село. Дневник миграната (до Никшића и жељезничке пруге Никшић -–– Титоград) 1971. г. било је 29, а у поменуто вријеме 19. Раније је на рад y Америку ишло 31 лице. Само 1905. г. (укључујући и одлазнике из Кунка) у Америку је пошло 25 мјештана. Сада у селу старијих од 55 .г. има 41, а пензионера 23.

Воде.

Насеље се водом снабдијева из релативно бројних извора и мањег броја бистијерни, ублова и чесми. Први се у атару села јављају на контактним зонама, повлатних, моћних кречњачких маса и падинског вододржљивог флиша. Најчешће се, дакле, Башина водаМисура, Јаранић, Јаворак, Поток, Близанци, Гојгков студенац, Подбукве, Вилина вода, Мали и Велики извор и др. Од неколико њих формирају се текућице. Наиме, од Потока, Башине воде, Јаворка и мањег извора Дуге (као и од воде која је дренажом окупљена око жељезничке пруге) формира се Поток, који се улива у Перућицу. Сама Перућица настаје од Великог и Малог извора, а улива се y Зету. На њеном току ређа се седам вирова: Под скок, Под врбу, На Бродски кук, Каменице (ту су два спојена вира – један плићи и један дубљи), Под извор, Вир више Модрог вира и Модри вир, који је највећи и најдубљи. Бистијерне су грађене y новије време; има их 7 и приватне су. У Трубасину и Доњој Повији су 2 убла, заселачка. Сада се готово не користе. Умјесто њих користе се 2 чесме, проведене са водовода који од извора Јаворак води за Богетиће (дуг је 2,5 km, а изграђен 1961. г.).

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење село је увело 1951. г. Од тада до краја 1972. мјештани су прибавили 15 електричних шпорета, 7 фрижидера, 5 телевизора, 2 машине за прање веша, 19 радио–пријемника (5 транзистора и 12 грамофона). Сада нема домаћинстава која се служе само огњиштем, док оних што поред обичних шпорета каткада користе и огњиште има 25. Већи дио електрифицираних кућа је такође реновиран и функционалније искоришћен. Многе, тзв. куће „изједна“ су унутрашњим преграђивањем повећале број соба., а све што су изнова зидане добиле су савременији распоред просторија и друкчији вањски изглед. Оне су уједно највећим дијелом опремљене новијим нокућством и намјештајем.

Првобитно насеобиноко језгро Повије било је у данашњем засеоку Доња Повија. Оно је y вријеме Ћуприлићевог напада на Црну Гору било опустошено. Мјештани су се ослањали у оближње пећине (пригредине поткапине), зване Бијела, Голубештицаи Срђевица. Ћуприлић је у њима погубио нејач села (73 дјеце, жена и стараца), а многе протјерао и насилно прогнао у Босну (Гласинац). Касније се село опет умножило и ојачало, па се почело расељаваги по осталим крајевима Повије. Пресељавање се одвијало утолико лакше и више што су овдје живјела и живе само два братства (Мијушковићи и Контићи) чији су родоначелници, по Шобајићу, од два брата. Њихови чланови премјештали су се ближе имањима и по могућности живим водама и заснивали друге засеоке. Старији мјештани држе да је то ширење из Доње Повије започело унатраг око 200 година. То ширење је досегло до подручја Сливља, тј. до саме црногорско–турске границе, према којој је насеље Кунак почело да се образује другом половином прошлог вијека, тачније од 1862. године”. С друге стране, разгранате братственичке везе међу мјештагвшиа Повије (укључујући и Кунак) биле су постојана основа за општу сеоску солидарност, која се манифестоваа у заједничким радњама и испоматању. Посљедица тог чиниоца, поред топографских, је и та да су куће, као, на пример, код Михаљевића у Грађанима, грађене у истом низу – „под једно шљеме“. Овдје су оне обично приземне. Истим чиниоцем условљено је, без обзира на то што је насеље разбијено и захвата релативно велику територију, одржавање једне цркве и заједничког гробља.

Природни услови омотућили су селу готово подједнако бављење земљорадњом и сточарством. И једно и друго посебно код приземних кућа, наметало је потребу за помоћним објектима, којих је раније (у сувомеђи и под сламом) било знатно више. Данас их је, рецимо, према подацима анкете — 36 намијењених стоци, 20 живини: и 18 остави фрута и оруђа за рад. Они су размјештени у близини кућа или су дограђени уз њихове зидове. Уједно су близу и окућнице, било да су мање (као тзв. „зграде“) или веће као саставни дијелови већих или главних имовинских потера. Поглавито су под воћем (највише смоквом и виновом лозом) и поврћем. Углавном су подзидане или ограђене. Друга бројна раабацана имања су релативно удаљена од кућа, па је преношење товара од њих до кућа, c обзиром на нагибе на којима нема колских путева, доста отежано и напорно. У атару села атеру се и знатне утринасте површине (оголићени каменар), које се заједно са извјесним површинама око живих вода третирају као комун за искоришћавање, неограничено доступан овима. На другој страни, нека домаћинства су имала (и сада је имају али је готово не користе) планину иза Острошких греда, у Завупчици. До ње води лош и стрм пут преко Планинице (око 1,5 сат хода). Тамо су ливаде кртолишта, пашњаци. и гора за сјечу (дрво за огрев и листобер). Тамо оу имали своје стаје. Сада је све то запуштено. Претежни дио домаћинстава је иначе давао стоку другима на катуновање – на Сињајевини, Крнову, Језерима, Морачи и Лоли. Данас је, међутим ишчилио изгон стоке на планину.

ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.