Порекло презимена, село Стубица (Никшић)

13. октобра 2021.

коментара: 0

Порекло становништва насеља Стубица, општина Никшић – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Припада Горњим Пјешивцима. Међу осталим пјешивачким селима захвата највећи простор. Смјештена је између Повије, Кунка и југозападног обода Никшићког поља, на једној и Церова Богетића, на другој страни. Својим положајем и геоморфолошком, веома карстификованом структуром, тај простор представља – према Будошу и Пандурици издигнуту и између Бјелопавлићке равнице и Никшићког поља прелазну зону. Преко ње пролази пут од Титограда преко Богетића за Никшић и од 1948. године жељезничка пруга између та два града. Данас је у селу истоимена жељезничка станица.

Граница атара почев са сјевера на исток води са врха Криводољског осоја на врх Будоша (121 m), а одатле преко Иванбеговог точила на Разгршко осоје, те јужно преко Богових лази на тунел Будош. Одатле иде даље на Ком и преко Грабове главице, а затим прелази пут Никшић — Богетић (код Столовца) и спушта се јужно преко Малог врха на Врање седло и на врх Заграде. Одатле повија на југозапад, води преко Градине, прелази жељезничку пругу и пут (код Пријечца), па даље иде преко Водне стране, Пријеког брда, подножја Мужице (770 m) и Рањевог пода до врха Високе главице. Одакле окреће јужно на Дратову главицу и на врх Јаобине, а затим на сјевер преко Брезових главица, Борових брда и пониже Свињевих доца до на Криводољско осоје. Тако уоквирен, атар је дуг (СЗ–Ј И) 8,1, широк (С–Ј) 1,4 km и захвата 11,45 km-2 површине. Висина насеља је (код цркве) 460 m.

Историјат.

Према старинама, топонимима и предањима о поријеклу главних пјешивачких братстава, које је Шобајић размотрио, може се закључити да је и Стубица, попут осталих сусједних села старо насеље. Помени грчког гробља, убла званог Гркиња (налази се недалеко од пута према Никшићу), те „многе камене гомиле” (y Стубичким деловима), свакако говоре о пресловенским траговима насеља. Родоначелник главних пјешивачких братстава Богдан Потолић се, према Шобајићевим налазима, доселио y Пјешивце „највјероватније у првој половини 15. вијека. Ова братства y Горњим Пјешивцима, која се држе да су од Богдана, славе Јовањдан (23. септембар) и нијесу се до скоро узимали међу собом. Има их свију уткупно око 300 д. Чињеница да у турским дефтерима из 1523. године Стубица није посебно заведена не значи да на њеном простору није постојало никакво насеље. Два данас гранична насеља – Повија и Церово, која су природно погоднија за насељавање, y дефтерима су заведена са знатним бројем кућа. Врло је могуће, с обзиром на положај и природу терена Стубице, да су њене тадашње куће убројане у податке за једно или оба односна села. Податке о Стубици такође не налазимо ни код Болице, док Дипре и Сомијер наводе (почетком прошлог вијека) да насеље има 40 домова и 100 војника. Године 1899. имало је 121 д. са 718 становника (375 м. и 343 ж.; писмених 90 м.).

По Ердељановићу, y селу је било 103 д., а према Шобајићу, деценију касније 119. По Речнику места из 1925. село је имало 96 д. са 448 становника док је 1948. год. број првих био већи за 52, а других за 132. Међутим, 1953. године било је 102 д. са 473 становника а затим 1961 (82:349) и 1974 (60 :282). Од задњег броја те године y селу је од рођења становало 211, а 71 се доселило, и то 27 прије 1945, а остали послије. Састав домаћинстава. према броју чланова у задња два пописа био је: са 1 (9:9), са 2 (21:9), са 3-5 (12:9), са 5-8 (29:22 и са 8 и више (11 : 11). Тада је састав главних старосно–полоих група био: прве 154 107 (ж. 68:52), друте 145 : 129 (ж. 78:64) и треће 50 :4-6 (ж. 26 :24).

Структура становништва.

Према образовању мјештани су били: без школе 101 : 54 (ж. 77 : 48), са четворогодишњом 140:142 (ж. 65 :50), са осмогодишњом 13:28 (ж. 1:12), са средњом 3:7 (ж. 1:2), са вишом 0 :1 и квалификовани радници 8 : 10 (ж. 1:0), а неписмених је било 70:48 (ж. 62 :44).

С друге стране је структура домаћинстава према величини посједа и изворима дохотка изгледала овако: без земље (18 : 10), до 2 ha (23 : 1), са 2-5 (29:13), са 5-10 (4:10), са 10-15 (4 : 15) и са 15 и више ха (4:11), односно пољоприредних 19:8, мјешовитих 45:21 и непољопривредних 18 :31.

У 1953. г. 181 активних издржавало је 269 лица; y пољопривреди 75:57, а са личнии приманима било је 23. Тај однос се y наредна два пописа измијенио овако: активних је било 136 : 98, издржаваних 210 : 150, у пољопривреди првих 74:52 и друтих 65:24, а са личним примањима било је 30 : 34. Број запослених y ванпољопривредним дјелатностима изгледао је овако: y рударству и индустрији 14 : 18, у грађевинарству 29 : 8, у саобраћају и трговини 5 : 14 итд.

Тип села.

Стубица је разбијено насеље. Главни, истоимени дио села има 9 кућа, а засеоци: Стубички крај 14, Пријеспа 13, Омеров бријег 5, Међеђе 2 и Долови 9. Средња удаљеност кућа од средишта насеља износи око 3,5 km. И овдје имамо примјер ширења села од његовог средишњег дијела (Стубице) према периферији атара, тј. с ону страну Будоша и Пандурице, на ободу Никшићког поља. Насеље има 37 приземних и 15 кућа на изби; тиглом је покривено 46, сламом 3 и плочама 3, а са дашчаним плафоном је 136, малтерисаним 12 и без плафона 4. У међуратном периоду преправкама и допрадњом било је захваћено 7, а послије 1945. 16 кућа. Стамбени фонд села 1971. сачињавао је 60 станова са 3303 m2, од којих су 17 из првог, 14 из другог, 22 из трећег и 7 из четвртог периода. Према врсти cy: 40 једнособних и гарсоњера, 17 двоообних, 2 пособно собе и 1 четворособни. Сви су били настањени.

Родови.

У селу су августа 1973. живјели:

-Никчевићи (25 д.),

-Стриковићи (11),

-Перовићи (8),

-Перуновићи (2) и:

-Мијушковићи и Ђурачићи по 1 д.

Послије 1945. иселило се 148 мјештана (у Никшић 66 и у његову околину 68, односно y Кличево 38, Страшевину 34, Озриниће 6 итд.). У периоду 1918–1945. иселило се 26 д. са 107 чланова, од којих 22 д. са 90 чланова у Космет, 3 д. ca 13 чланова у Никшић и 1 д. са 4 члана у Јагодину. У Војводину су се послије 1945. иселила 4 д. са 11 чланова. Дневних миграната је у 1971. г. било 38, а сада 26 (за Никшић). Раније је у Америку ишло 38 мјештана; готово су сви пошли 1907. г. Напуштених кућа у селу има 19 ; само се y 3 куће повремено долази. Сада y селу живе 64 лица старија од 55 година и 30 пензионера.

Воде.

Село се водом опскрбљује из ублова и бистијерни. У Стубици су ови ублови: Колац, Барице, Смољевик, Близурат и Турментин. Прва три су веома стара; сем задњег, који се налази у истоименом доку (удаљен око 4 km), остали су y селу; сви су заједнички. У Стубичком крају су 2 заједничка убла, звана Бистијерна, а биотијерни има 5, од којих је 1 сеоска у Пријеспи је 5 приватник бистијергш, 3 су недавно изграђене. У Доловииа је поменути убао Гркиња. Налази се више железничке станице (Стубице), поред пута Богетићи – Никшић. Ископан је у ђеру и озидан од дна до врха; сеоска је својина. Бистијерни има 8; осим једне која је заједничка за Долове, а налази ое на средини засеока, остале су приватне. Једна од њих, подигнута 1904, својина је три брата Никчевића. Послије 1945. изграђено је 5 бистијершн. У Омеровом бријегу су 3 убла (Будошки до, Криводо и Мислов до); приватни су и стари. Бистијерни има 3; приватне су и изграђене y новије вријеме. Поред Зете је и један бунар. Ту се бунар може ископати на 2–4 m дубине. У Међеђу су 3 убла (Локва, Разбојина и Гукош), стари су и заједнички за цијело село. Ту је и једна приватна, новија бистијерна. Помеђу Омеровог бријега и Међеђа је сеоски убао, звани Разбојине; веома је стар, али и обновљен и проширен 1930. г.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1971. До октобра 1972, како наводи анкетар, била је електрифицирана 21 кућа. У исто вријеме прибављегно је 6 електричник шпорета, 3 фрижидера и 7 радио-пријемника. Огњиште и обични шнорет користила су 32 д., а само шпорет 22.

Велико исељавање мјештана y Никшић и његову околину, као и знатан број оштећених па и уништених кућа у ратном периоду, од којих је већи дио обновљен, умногоме су допринијели. релативној стагнацији села; Усредсређеним на грађење нових станова, мјештанима је мање успијевало да потпуније измијене старе куће и снабдију их новијом опремом.

Градска и приградска средина и стална запосљења отварала су бољу перспективу, па су стара станишта извјесно потискивана у други план. Истина, у новије доба, благодарећи изградњи великих објеката (пруга Никшић — Титоград, ретулација хидросистема Никшићког поља и подизање хидроцентрале, те пособно жељезаре у Никшићу), који су практично на домаку села, многи мјештани су, потлавито као физички радници, искористили могућност за стицање зараде, те су на тај начин створили средства за обнову старих и подизање нових кућа. Пресељеници су, међутим, наставили y извесној мјери да користе остављена имања или су их другима давали на напопицу, а да својим старим кућама нијесу поклонили већу пажњу. Нијесу, јер их, поред новоподигнутих кућа y мјестима пресељења, држе као станишта, као повремена боравишта (обично прсно љета). Иначе, што се унутрашње опреме куће тиче, било да је старијег или новијег поријекла, она је истоврсна са опремом у осталим пјешивачким селима. Анкетар, на примјер, наводи да је у кућама могло бити по два или три ковчега (скриње), зависно од броја невјести које су их доносиле – ради оставе руха. Куће су имале и мљечар за оставу мљека, затим натре за ткање сукна, ждрвње за мљевење жита, ступе за туцање кукуруза и штапове за прављење масла. Но, ове ствари су сада веома мало заступљене. Алат и други прибор обично се остављао на плоту изнад стоке у штали или на тавану у кући.

На сам распоред и ужу локацију кућа утицала су два битна чиниоца: близина зиратног тла и неприступачност, која је овдје, особито у Стубици и Доловима, веома изражена. Тај простор је (а. и други дијелови села, иако нешто мање) у таквом степену карстификован да даје слику правог  богињевот краса. Представљен је читавим мноштвом микро облика, за које је везано продуктивно тле. Куће, пак, у такорећи вањској зони атара, дакле у зони педноскја Будоша и Пандурице – према Никшићком пољу, распоређене су углавном у зависности од имониских потеса y самом пољу, ка Зети. Ка том периферном појасу атара, дакле ка бившој приморско–турској граници, ширило се насеље из својих средишњих дијелова. Оно је узело маха (као и код Повије) другом половином 19. вијека. Мада су до новијег доба поплаве овог дијела поља причињавале крупне невоље  мјештанима, ипак су се у топлијем дијелу године дијелови поља између Зете и поменутих дијелова насеља могли релативно успјешно користити. Новија хидрорегулација у пољу у том погледу је донјела велике позитивне посљедице.

Стари пут уз Пандурицу (раније крчаник а затим макадам) утицао је на помјерање насеља према њему. Поред њета су стварани ханови и касније кафане, којих је до 1941. год. било 4. Украј пута се налазио чардак („двобојни“), подигнут за вријеме Петра 1- на волтовина и са пушкарницама. Ту су се Стубичани (Никчевићи) затварали и бранили од Турака. Стубица је (и чардак) два пута паљена од Турака. Чардак је још од 1912. г. запуштен.

У данашњим условима сличну услугу врши жељезничка пруга која пролази кроз средишњи дио насеља. На њој су овдје 1948. подигнуте зграда жељезничке ставише и двије биотијерне. На неким кућама из домака пруге видно су новије промијене.

Највећи број кућа y Стубици је доста тјескобвно лоциран. Тај чинилац је ушао колико на величину кућа, толико и на број и величину помоћних објеката, који су овдје због сточарства као примарног занимања били нужни. Њих је, природно више поред приземних кућа; има их по неколико, обично мањих, највише сухоеидних и покривених сламом. Збот веома смањеног броја ситне стоке многи од њих су запуштени, јер сада се углавном држе краве, свиње и живина. До задњег рата овдје је, на примјер, било 5 д. која су држала по око 300 брава. Готово да није било домаћинства које је држало мање од 70 грла. Главна основа екстензивном сточарству била је „планина“  y Будошу. На њој је, изузев једног убла званог Сунто, гдје је био главни водопој и око 2,5 рала ливаде око њега што је служила као комуница, све остало било издијељено. Диобу је извршио књаз Никола послије ослобођења Никшића од Турака. Планина је најближа Међеђу, а од главнине села је удаљена око 10 km. Граничи се са подручјјима Герова и Броћанца. Поред испаше и листобера ту су мање површине коришћење и за обрађивање; y вртачастим удубљењима, тзв. рупицама, највише се гајио кромпир. Све је то данас, заједно са појатама, највећма запуштено. Стока се такође изгонила и на Крњево. Тамо се на наполишу и носило; појединци су догонили и по 50 товара сијена. Лист и зановијет су се највише стјекли око кућај y брањевгинама. Данас је изгон стоке практично нестао, јер готово нема домаћинства које је има преко 20 грла.

ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.