Порекло презимена, село Богмиловићи (Никшић)

Порекло становништва насеља Богмиловићи, општина Никшић – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазе се између Витасојевића, Ћурчића, Загорка и Ластве (Чевске), пружајући се од ријеке Зете (код потока Смрдана) на сјеверу до планине Лупоглава (до њене велике главице „Кома од Лупоглава”) на југо–западу. Тај простор се y издуженом правоугаоном облику пружа под великим нагибом – 60 м висине код Зете до око 900 m y Лупоглаву.

Граница атара, наиме, на правцу од jуга ка западу води са врха Ублине преко Медулина, Локањоке главице и Средње горе на Расадник. Одатле према сјеверу повија преко Пољаница на Сечину главицу а затим правцем исток – југ преко Вуксановог пода, Рске каменица Букове алуге, Овчјег Раздобље и Вучевог осоја скреће изнад Црноглава до на Ублине. Дуг је (C—J) 4,6, широк (З–И) 1 km и захвата 4,64 km2 површине. Налази се на висини од 400 m.

Историјат.

Главни дио насеља је на омањој доловиггој површи изнад увале зване Наћвице. Њоме се завршавају стрме Богмиловићке стране, које се дижу од старог пута Даниловград – Богетићи до насеља. Мањи дио насеља (заселак Окрумани или Поткрај) је ниже истог пута, у равни долине Зете. Поменуте стране су камените и јако огољеле, док је предио око и изнад главнине села шумовитији и питомији.

Испитујући прошлост Пјешиваца (за које смо најстарије помене навели), Шобајић је констатовао да сy Богомиловићи „сигурно били старо лужанско село”. И име села је старо – „њега су затекли досељеници који сада живе у овом селу а дошли су y половини 18. вијека”. Према турским дефтерима из 1521. и 1523. г. насеље је као махала нахије Пјешивци имало 22, односно 15 кућа. У каснијим, консултованим изворима до поткрај прошлог вијека посебних података о величини насеља нема. Године 1883. село је имало 37 д. а 1899. 31 са 181 становником (88 м. 93 ж; писмена 22 м.). Према Ердељановићу, село је имало 32 д., а деценију касније (по Шобајићу) 38. Коју годину заливи (1925) имало је 37 д. са 148 становника. До 1948. број првих се смањио за 9, а других за 6. Затим је биле: 1953 (26 : 135), 1961 (25 : 119) и 1971 (24:87). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 63, а 24 се доселилп, и то 13 до 1941. г., а оставши послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (3:6), са 2 (2:5), са 3–5 (6 : 5), са 5–8 (10 : 6) и са 8 и више (4 :2). Уједно је састав главних старосно–полних група изгледао овако: прве 45:30 (ж. 20:15), друге 56 :31 (ж. 34 : 14) и треће 18:26 (ж. 9:15).

Структура становништва.

Према образовању, мјештани су били: без школе 35 : 28 (ж. 30 : 22), са четворогошњом 53:35 (ж. 21:14), са осмогодишњом 8 : 3 (ж. 4:1), ca средњом 2:2 (ж. 1 :0), са вишом школом 2 :0 и квалификовани радници (0 :3), а неписмених је било 29:27 (ж. 25:22).

У исто вријеме је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (1:2), до. 2 ha (3:6), са 2-5 (11:12), са 5-10 (7 :2), са 10–15 (2:1) и са 15 и више (1 :0); односно пољопривредних 15:6, мјешовитих 9 : 14 и непољопривредних 1:4.

У 1953. г. 69 активних издржавало је 62 лица; y пољопривреди 61 : 51, а са личним прииањима било је 4. Исти однос се у наредна два пописа измијенио овако: активних је било 53 :19, издржаваних 62:56: y пољопривреди 36 : 10 и 35 :24, а са личним примањима 4 : 12 лица.

Тип села.

Насеље се састоји из два груписана дијела – главног са 14 и засеока Окруман (називају са још Поткрај) са 7 кућа, удаљеног од првог око 3,5 km. Приземних кућа је 12, а на изби 9; покривене су тиглом; са дашчаним плафоном је 11, са малтерисаним 7, а без плафона 3. Пописано су као 23 стана са 919 m2, од којих оу 5 из првог, 12 из другог, 4 из трећег и 2 из четвртог периода. Огњиште је имало 10, земљани под 9 и 8 (у засеоку) електрично освјетљење. Према врсти cy 13 једнособних гарсоњера, 7 посебних соба и 3 двособна; сви су били настањени.

Родови.

Септембра 1973. г. у селу су живјели:

-Бошковићи (9 д.),

-Перовићи (4),

-Мијушковићи (4) и:

-Милуновићи (3).

У периоду 1918—41. г. иселила су се (у Метохију) 3 д. са 15 чланова, а послије 1945. 42 лица (у Никшић 25, Даниловград 8 и Титопрад 5). У Војводину су колонизована 4 д. са 18 чланова, а раније је y Америку ишло 15 мјештана. У 1971. г. било је 8 дневних миграната; сада у селу има 12 лица старијих од 55 г. и 6 пензионера.

Воде.

Село (главнина) се водом опскрбљује из ублова, знаних Локва и Мали и Велики кладенац. Први је за око 200 m удаљен од села. Не зна се када је направљен; y ђеру је озидан. Друга два су на самом источном рубу Наћвица, удаљени ·су од села око 300 м; сви су сеоски. Каткада су пресушивали и тада се по воду или ради појења стоке ишло на Добрик или на Ублић (До Пјешивачки), или пак на Буковац (удаљени 1-2 сага хода). У селу су и 3 бистијерне; једна је сеоска (код школе), дограђена 1947, а друге двије приватне, старије. Сем ових вода, на путу за планину, y Рудиницима (удаљен од села око 4 km) je велики убао звани Локањ; служи за пиће и појење. Градили су га Новљани прије око 150 година. На самој сеоској „планини“, тј. y Стражници, Овчим Раздољима, Брезовом делу и Лупоглаву (сјеверозападно од Великог Гарча) налазе се 2 заједничка убла – Медулин и Лупоглав. Прије него су изграђени вода се узимала из Ораног дола, на Бусу чевсом, а стока гонила на појење y церску планину (мисли се на село Церово) y Закупићу, тј. на Радојеву локву. Те воде су удаљене 2-3 сата хода. У „планини“ је такође и 1 приватна бистијеирна (грађена прије 70 год.).

У засеоку пак, ка Зети користи се врело звано Јамска јама, које не пресушује. Преко зиме  „устане“, па понкад „ври“ и по 20 дана. Тада тече као рјечица Смрдан; дуга је 2 km и улива се y Зету. Јама је дубока 4m. Двије куће, међутиаи које су ближе Зети, имају своје бунаре, дубоке 4, односно 6 m.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Због положаја и топотрафсш прилика, у односна два дијела села постоје крупне разлике: у првом, кршевитом и теже приступачном, куће су више старинског типа, са само мјестимичним и незнатним промјенама. Изнесене су изнад ограђених вртачастих њива и ливада, са такође ограђоним двориштима и оборима. Овдје је сем кречних зидова кућа све у сувомеђи; ње је заједно са кућшцтима тако много да оставља утисак сиромаштине и тегобе. Унутрашњост кућа са углавном непромијењеном опремом и огњиштем је такође старинског изгледа. Било да су изједна или са камаром, оне су, будући без електричног освјетљења и нових елемената стандарда, задржале стари распоред ствари, међу којима је добар дио оних из домаће радиности. До балканскик ратова куће су махом биле покривене сламом, као што су сада већином покривене појате. Поред кућа су и мале ограђене окућнице, тзв. зграде, а друта имања, осим оних у Наћницама, растурена су по мањим депресијама. Укључивши и она имања што се налазе у „атару“ засеока, њихова средња удаљеност износи 1,5 – 2 km. У означеном подручју сеоске планине – до 1950. под. 12 д. је имало своје стаје за стоку, да би се послије те до 1971. њихов број смањио на 5. С обзиром на то да се бррој грла у стадима веома смањио, неколико других домаћинстава даје власнишима стаја стоку на чување. Посједи на планини су иначе приватни. Укомуњене су само поменуте воде и мањи простори око њих.

У Окруману или Поткрају, који се налазе на Сјеверној периферији атара, ка долини Зете, услови за трансформацију насеља су много погоднији. Прије света, изнад њега пролази пут Даниловград –  Богетићи – Никшић, а ту су затим сталне и недалеке воде и уравњени, већи имовински потеси. Аналотно Заворку, и овдје су се мјештани сукцесивно досељавали из првог, старијег дијела села, настањујући oe код својих имања, која се стеру у „пољу“. Горе у Богомиловићима сада има седам власника који овдје имају посједе. Од њих и другик власника дијелови тих имања су откупљивани, нарочито од Загоргчана и мјештана из сусједне Кујеве. У „пољу“ се највише сијао кукуруз, кромпир и поврће, а сасвим добро успијева и воће (смоква, шљива, јабука и неке сорте лозе). Особито су пићне ливаде.

У новије вријеме куће су овдје умногоме обновљене и, нарочито послије увођења електричног освјетљења 1963. г., савремешје опремљене.

ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.