Порекло становништва насеља Церово, општина Никшић – Црна Гора. Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Захвата јако карстификовани горњопјешивачки простор између брда Дрмића и изворишта Обоштице на југоистоку и планине Троглава на сјеверозападу. Насеље је разбацано по брдским странама и падинама око бројних увала и долова. Граничи се са Стубицом, Повијом, Богетићима и Дреновштицом. Излази на пут Даниловград–Никшић. Од првог града је удаљено 19, од другог 16 и од мјесног средишта у Богетићима 0,6-1,5 km. Граница атара од сјевера према југу води од Пријечца преко Веље гомиле, Вардишта и Црквеног брда на Обоштичку капу, а одатле преко Вранчића крша на Перућицу, те даље ријеком Зетом до Бећовине. Одатле иде западно до на Дрмић, а затим скреће југозаападно преко Побрђа, Ублине и Јасиковог кома до на Борачки ком. Даље се у истом правцу праволинијски наставља преко Троглава и Љесковог ждријела до на Седло, одакле повија према сјевероистоку преко Ћаталине јаме, Јазбине и Драгове главице до Високе главице на даље источно на Рањев под Мужице, Пријеко брдо и Водне стране до на Пријечац. Тако уоквирен атар Церова је међу осталим атарима села Старе Црне Горе највећи. Дуг је (З-И) 7, широк (С-Ј) 6,9 km и захвата 48,43 km2 површине. Средишњи дио насеља је на висини од 380 m.
Историјат.
Према Шобајићевим налазима, насеље је врло старо. О томе свједоче релативно бројне камене гомиле, кућишта, помени и предања, о чему је (у сажетој форми) било ријечи y дијелу о Богетићима. Послије најстаријих Шпања овдје су живјели Лужани, међу које су се касније наставили посткосовски усељеници, потискујући и асимилујући старосједиоце. У том смислу Шобајић наводи казивање о лужансном братству Ступарима, по којима се дио Церова назива Ступаревина. Како смо навели, Церово се први пут помиње 1455. г. а према турским дефтерима то 1521. и 1523. имало је 38, односно 24 куће, а Гостојевићи 5, односно 6 кућа. Из Боличиних података се, међутим, не може установити који се ои њих, евентуално, ближе односе на Церово. Он наводи: Пјешивце са 47 д. и 100 војника, Брајковиће (50 : 120), Грдово (Гардоно) – (60 : 150) и Ранце (70 : 107). Два вијека касније Дипре каже да је Церово имало 43 куће и 100 војника. Године 1899. село је имало 116 д. са 652 становника (324 м. и 328 ж.; писмених 80 м. и 2 ж.). Ердељановић је у селу евидентирао 112 д., а према подацима из 1925. било их је 130 са стсновника. До 1948. број првих смањио се за 10, а других за 15. Затим је бил0: 1953 (113:445), 1961 (124:445) и 1971 (73:283). Од задњег броја те године у селу је од рођења живјело 233, а 50 се доселило, и то 26 прије 1941. а остали послије. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (34 : 12), са 2 (22 : 14), са 3–5 (27:17), са 5–8 (32:28) и са 8 и више (9:2). Уједно је састав главних старосно-полних група био: прве 187:86 (ж. 108:45), друге 194 : 126 (ж. 110:75) и треће 64 :71 (ж. 33 : 38).
Структура становништва.
Према образовању, мјештани су били: без школе 136 :55 (ж. 107 : 45), са четворогодишњом 186:128 (ж. 79:65), са осмогодишњом 25:40 (ж. 17:23), са средњом 5:9 (ж. 0:3), са вишом 4:2 (ж. 1:0) и квалификовани радници 17:13 (ж. 4:3), а неписмепих је било 70:55 (ж. 61 : 46.
Тада је посједовна и доходовна структура домаћинства била: без земље (32:3), до 2 ха (11:8), са 2-5 (22:7), са 5-10 (13:9), са 10-15 (4:18) и са 15 и више (42 : 8), односно пољопривредљшх 32:24, мјешовитнх 60:28 и непољопривредних 32 :21.
У 1953. г. 176 активних подржавало је 329 лица; у пољопривреди 129:149, а са личним примањима било је 52. У наредна два пописа тај однос сe измијенио овако: активних је било 166:32, издржаваних 242 : :82; y пољопривреди 83:4 и 52:5, а са личним примањима 37 : 16.
Тип села.
Као разбијено насеље, Церово има читав рој заселака састављених од груписаних или подвојених кућа. Средња удаљеност њихова од средишта села износи око 1 km. Бројне, раздаљене насеобинске јединице почев од Гостојевића са 5 кућа, имају: Папрати 12 кућа, Алуге 2, Будишина рупа, Јасиковац, Резова рупа и Богун по 1, Јагњило 2, Косанов до, Рањеви под, Остругово н Сито по 1, Љескови доли 10, Јелина пећина 4, Обоштица 1, Магудовица 5, Шкулетићи 6, Поткупић 7, Брштевац 1, Ђуровићи 6, Вукићевићи и Ђурачићи по 4 и Добруш 5 кућа.
Од њих оу 54 приземне, а 26 на изби. Тиглом су покривене 64, сламом 10 и плочама 7, дашчани плафон је у 44, малтерисан у 29, а 8 су без плафона. У периоду 1918-41. извјесне преправке (нарочито крова) и доградње вршене су на 14, а у периоду 1945-71. г. знатно веће, на 28 кућа. Истовремено је, посебно у задњем периоду, запуштене 13 кућа. Расположиви стамбени фонд пописан је 1971. као 67 станова са 2751 m2, од којих оу 22 из првог, 22 из другог, 16 из трећег и 7 из четвртог периода. У 17 станова се повремено или стално користи огњиште, а y 37 је тада било уведено електрично освјетљење. Према врсти су: 37 једноообних и гарсоњора, 15 двособлних, 11 посебних соба и 4 тросообна; сви су били настањени. Локације кућа и њихових група природно су одређене распоредом обрадити површина у простору, поред којих су, блиске или мало даље, грађене. На положај кућа су такође битно утицале могућности прилаза и повезивања, као и изградње помоћних објеката. Но, сви други чиниоци су редовно подређени првима, тако да је дио насељених локалитета, посебно оних што су даље од поменутог пyта, знатно издвојен и теже приступанан.
Родови.
Септембра 1972. .г. у селу су живјели:
-Лалатовићи,
-Шкулетићи и:
-Ђуровићи (по 5),
-Регановићи, Мрвошевићи, Вујовићи и Ђурачићи (по 2),
-Павићевићи и Мијушковићи (по 1),
-Бањевићи, Вучинићи и Вукићевићи (по 7),
-Цебаловићи (4),
-Љешковићи (6),
-Маговчевићи (10) и
-Живковићи (3 д.).
Послије 1945. иселило се 177 мјештана (у Никшић 107, у Титоград 18, у Београд 9, у Врбас 7, у Даниловград 6, игд.), а у периоду 1918-41. г. 49 (у Пећ 17, у Београд 4 и остали y друге градове Србије). Сада повремено у село долазе 23 д. Раније је у Америку ишло 27 мјештана. У означено вријеме у селу су била 92 лица старија од 55 година, 42 пензионера и 13 дневних миграната. Од 19 напуштених кућа, само се 4 повремено користе.
Воде.
Услед изразите картификације подручје Церова је, сем Обоштичког ока, без извора. Насеље се водом опскрбљује из 21 убла и 43 бистијерни. Највећи број ублова је знатно старији од бистијерни. Напправљени су у ђеру и само неколико њих је у приватном посједу, док су остали заселачки, групе оближњих заселака братственички. Неки, обично старији, имају називе, а други се једноставно називају ублови. Међу њима су Рудина и Гњила (Гостојевићи), Смрчевац (Папрати), Гукош (за Гостојевиће и Папрагпи), Брестовац (за Ботун, Поткупић и Јагњило), Косанов уба (Косанов до), Рабанока вода (y Лаништима, недалеко од Раљева пода, између Вардина, Острутове долине и Бобије), Дашник (недалеко од Вукићевића), Водогуш, Кљајића уба и Лисички уба, (Jелина пећина), Каочина, Ублић и Ђелишта (Добруш) својина су заоелаака или сеоска. Међу њима је већа (око 150 m2) бистијерна у Шкулетићима, звана Локва, допраћена 1934, која је заједничка за Шкулетиће, Ђуровиће, Магудовицу и Погкупић. Готово половина бисгијерни изграђена je послије 1945. г.; обично су мање кубагуре. Граде се близу кућа, тј. тако да су на „паруку“. Има их и у групном власништву. Тако су, на примјер, тројица Лалатовића (Гостојевићи) подигли такву бистијерну 1972. г.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Послије увођења електричног освјетљења: 1969. г. многа домаћинства су релативно брзо прибавила нове ствари за употребу. Крајем 1972. г. само огњиште је користило 5 д., огњиште и обични шпорет 30, огњиште и електрични шпорет 25, само обичан шпорет 15, док је фрижидер имало 10, телевизор 10, радио–пријемник 20 (транзистор и грамофон 20), а гусле 30 д. Увођење електричног освјетљења и других инсталација подстицало је реновирање кућа и њихово рационалније унутрашње коришћење, што је с друге стране условило већу набавку новије опреме. Тако се данас у највећем броју станова користе нови намјештај, посуђе и други прибор.
Знатне су и новије промјене у вањском изгледу кућа. Испред њих се изграђују бегониране тараце, а дворишта добијају одређенију форму. Губи се функција обора, јер је ситне отоке све мање., а обнављају се штале за краве. Поред кућа, чији се доњи „бој“ користи за стоку, живину и оставу, мање је или готово нема помоћних објеката ; они су заступљени око приземних кућа или у њиховом продужетку. До недавно су углавном били покривени сламом, или ту и тамо плочама, а данас је таквих врло мало.
Појединачне или групне локације кућа одређене су, прије свега, распоредом зиратног земљишта по увалама, вртачама и доловима зависно од топотрафских могућности, оне су најчешће грађене на домаку већих и бољих дијелова посједа, док су мање, обишао теже приступачне парцеле, као и пасишта и шуме и брањевине, нешто даље – мањевише разбацане. Отуда је средња удаљеност првих до 0,4 km, a других до 1,2 km.
Као некада изразито сточарско село, Церово је имало своју „планину“ (Љескови доли, Закупић и Борова брда), гдје је око 20 д. до 1941. имало стаје и кагуне. Овдје је село имало заједничке воде и дијелове испаше, мада преовлађују приватни посједи. Послије 1945. год. број домаћинстава која љети изјављују отоку на планину смањио се од 10 на 3 (1972).
ИЗВОР: Према књизи др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)