Град Ваљево:
Бабина Лука, Балиновић, Бачевци, Белић, Белошевац, Беомужевић, Близоње, Бобова, Богатић, Бранговић, Бранковина, Брезовице (од 2007. године Брезовица), Бујачић, Ваљево (обухвата и укинута насеља Бело Поље, Доња Грабовица, Градац, Кличевац и Попаре која су укинута 1971. године, као и урбане делове насеља Бујачић и Горић од 1991. године), Веселиновац, Влашчић, Врагочаница, Вујиновача, Гола Глава, Горић, Горња Буковица, Горња Грабовица, Горње Лесковице, Дегурић, Дивци, Дивчибаре (насеље настало 1970. године од делова насеља Бачевци и Крчмар), Доња Буковица, Доње Лесковице, Драчић, Дупљај, Жабари, Забрдица, Зарубе, Златарић, Јазовик, Јасеница, Јовања, Јошева, Каменица, Кланица, Клинци, Ковачица, Козличић, Котешица, Кунице, Лелић, Лозница, Лукавац, Мајиновић, Мијачи, Миличиница, Мрчић, Оглађеновац, Осладић, Пакље, Пауне, Петница, Попучке, Пријездић, Причевић, Рабас, Равње, Рађево Село, Ребељ, Ровни, Сандаљ, Седлари, Ситарице, Совач, Станина Река, Стапар, Стрмна Гора, Стубо, Суводање, Сушица (до 1977. године Сушице), Таор (настало спајањем насеља Горњи Таор и Доњи Таор 1959. године), Тубравић и Тупанци.
25. јун 2013. у 20:52
Милодан
Порекло становништва села Пакље, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Пакље су на северозападној страни велике Лесковичке Висоравни при самом крају и над Јабланицом. Земљиште је висораван, која се нагло спушта у Јабланицу. По висоравни су вртаче поређане у два низа. Пакљанске стране, десна обала Јабланице, јесу прави кршеви, огољени и пуни плазова, чукара и пештара. Село је на самој ивици висоравни по доловима и странама њиховим. Најзнатније и једино узвишење у селу је Милошевац, који одваја село од Златарића.
У селу нема ниједног извора. Испод пакљанских страна, управо испод сеоских кућа избија врло јако, водом најбогатије врело у области, познато под именом Пакљанско Врело. Врело избија изнад корита јабланичког и после тока од 5 метара пада у реку, где при ушћу окреће два витла. Изнад Алексића кућа у Златарићу на атару истог села избије јако вреоце, којим се служи половина села. Ова два врела и река Јабланица јесу једине воде, којима се село служи, иначе село има баре и цистерне и њима се помаже у извесно доба године.
Земље и шуме.
-Сеоске су земље око кућа, по доловима и вртачама. И село је мало, па је омало и зиратне земље. Земља је кречуша, суха, плитког дна и само кишних лета даје добар род, кад се уз то уредно натире. Ливада и пашњака нема. Неколико лука по Јабланици пре су добре, ако су очуване од плазова, за усеве него за ливаде и пашњаке.
Шуме је мало. Око целог села са северне и западне стране очуван је један појас густе и крупне шуме од лиснатог дрвета, која заклања село од хладних ветрова, који дувају са тих страна. Сеоске су заједнице Пакљанске Стране, које служе за заједничке испусте, с тога су и голе.
Тип села.
-Куће су сеоске у групама, по вртачама и доловима, па према распореду кућа, по начину њиховог постројења и по распореду њихових окућница, опомињу на карсна села по Билећким Рудинама у Херцеговини. Пакље су мање више збијено село, у коме су најближе оне куће, које су у ближем или даљем сродству.
У Пакљама су: Маринковићи, Ракићи, Петровићи, Бркићи, Бранковићи, Ранковићи-1 и Ранковићи-2.
У селу нема великих задруга. Осредње су задруге Ранковића-1 и Бранковића.
Подаци о селу:
Ово село је по харачким тефтерима из 1818. године имало 7 домова са 8 пореских и 15 харачких личности.
Према попису:
-1866. године – 15 домова и 114 становника.
-1874. године – 16 домова и 128 становника.
-1884. године – 15 домова и 137 становника.
-1890. године – 18 домова и 152 становника.
-1895. године – 18 домова и 154 становника.
-1900. године – 22 дома и 166 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,59 а процентни 1,17%, где је готово при сваком попису било више женских него мушких глава.
Име селу.
-Сељаци не знају да кажу откуда је име селу. По суседним селима од старијих људи чује се ова прича: На Милошевцу, вису изнад Златарића, био је некакав страшан бој између Турака и Маџара, где су Маџари били потучени, па су дуго времена по том разбојишту гавранови и друге птице нападале лешеве изгинулих, глодале и односиле, а оставиле само пикљеве и кошчуре, које су се дуго после тога виђале по разбојишту. После боја настала је, вели се куга, па је све старо искоренила и раселила, па кад су нове породице дошле, оне су нађене костуре и пикљеве покупиле и сахраниле, те и данас постоји на Милошевцу војничко гробље. Народ тумачи да је због ових пикљева и кошчура и село добило име Пакље.
Порекло становништва и оснивање села.
-Село су готово у исто доба основале две породице, па и данас у овом селанцу живе само њих две. Старијих породица, прича се, да није било, јер се селанце сматрало у почетку као заселак села Стубла, па се тек доцније одвојило у засебно насеље.
-Рајићи и Ранковићи-1: Прва породица овог села је Ракића и Ранковића, чији се предак доселио из Грахова у Црној Гори у првом аустријском рату, отприлике, кад су се Живановићи доселили у Златарић, са којима су у мало подаљем сродству; њих је 12 кућа и славе Стевањдан.
-Маринковићи, Петровићи, Бркићи и Бранковићи: На 10 година посе горњих доселила су се два брата, са својим породицама из Дробњака, из Шавника и од њих су горе поменуте породице, свега их је 9 кућа, славе Петровдан и до скора су преслуживали Ђурђевдан.
-Ранковићи-2 су дошли из Лесковица, села ове области, на купљено имање, које су купили пошто су претходно продали у селу своје раније имање, славе Ђурђевдан
У Пакљама је 22 куће од 3 породице.
Занимање становништва.
-Пакљанци се занимају свима привредним радовима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су им занимања земљорадња и воћарство, а споредна разнолики занати, због којих се лако селе у доња села.
Појединости о селу.
-Пакље су саставни део Јовањске општине у Срезу ваљевском. Судница, црква и школа су у Јовањи. Гробље је у средини села.
Преслава је Други дан Духова.
26. јун 2013. у 21:05
Милодан
Порекло становништва села Пауне (по књизи Пауни), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Пауне су на обема обалама Паунске Реке, где су сеоске куће по крајевима у правилан круг поређане, коме би центар били црква и сеоско гробље. Село се са свих страна спушта средини, а с крајева је уздигнуто. Главније узвишице су на крају села, а по њима су и сеоске куће: Грабље до Мрчића, Липе и Боблија до Ђурђевца, Сотона до Робаја, Царина до Жабара, Жубор до Клинаца, Шобот у селу и Орловац до Белошевца.
Пауне обилују изворима. Сваки крај села има своје изворе, којима се служе за сваковрсну употребу. Главнији су извори: Анђелијина Вода у Жуберу, Врело у Шоботу, Исаилова Вода у Гогићима, Цветковац у средини села, Прибаш, Водице и Стублина на Боблији и Сотона у Лепеници. Појединци имају својих бунара. Од текућих вода су: Лепеница, која пролази кроз јужни кречњачки део овог села, чије су обале кршевите и стрме а брегови препуни вртачама разноликог облика. Испод Жубера с клиначке стране тече речица Липница, до под Орловац и кад окрене тећи на исток, онда улази у ово село. Липница од извора до ушћа Врела пресушује, а кад прими Паунско Врело онда се назива Паунска Река и не пресушује. У Реку с десне стране улива се поток Раковик, који долази из Котлине и постаје од неколико извора и бара и у себе прима воду из једне непресушне баре, која се зове Слатина и која се налази под Липама. Затим у Реку улива се са исте стране и непресушни поток Буковик, који се цеди опет из неких бара и извора испод источног краја Шобота.
Земље и шуме.
-Паунске су земље црна смолница и чувене по родности у целој околини. Најбоље зиратне су земље у Врелу и Буковику, а одличе ливаде и пашњаци су поред Реке. По брдима су воћњаци, виногради, забрани и зиратне земље за стрмне усеве, који по вртачама особито добро успевају.
Шуме су по брдима. Шума је појединачна и добро очувана. Највише забрана има на Царини и по Лепеници. Већина сељака немају својих забрана, с тога купују шуму по суседним селима и за грађу и за огрев. Нема ниједне стопе земље, да се не зна чија је и тако је од давнина.
Тип села.
-Пауне су село старовлашког типа. Куће су у џематима, а џемати су састављени из повећег броја кућа, где су куће близу једна другој. Између џемата нема празнина, само су џемати Грабље и Гогићи одвојени, а сви су други дугим временом спојени и неприметно прелазе један у други.
Кад пођемо с источне стране села, први је џемат Липље на висовима Липама и Боблији, одатле на запад су: Котлине, Шобот, Гоштаци, Жуберице око села и Гогићи и преко села Липнице низ реку Грабље.
У Липљу су: Вићентијевићи, Ђорђевићи, Живојиновићи, Благојевићи, Гајићи, Милинковићи, Јеремићи, Мајсторовићи и Петровићи.
У Котлинама су: Поповићи, Швабићи, Матићи, Томићи и Бошковићи.
У Гоштацима су: Лазићи, Митрићи, Аировићи, Радосављевићи, Васиљевићи, Ружићи, Мајсторовићи, Станишићи и Крстићи.
У Шоботу су: Марјановићи, Илинчићи, Тикваревићи, Радосављевићи, Јанковићи, Стаменићи, Јоксимовићи, Цветковићи и Јевтићи.
У Жуберицама су: Лукићи, Матићи, Јеринићи, Митровићи, Јевтићи и Бадњаревићи.
У Гогићима су Гогићи.
У Грабљу су: Војићи, Јеремићи и Јанковићи.
У селу нема великих задруга, чиме су се Пауне одликовале седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Понајвеће задруге у селу су Вићентијевића и Поповића.
Подаци о селу:
-Пауни су према списку села ваљевске епархије од 1735. године имали 13 домова. Према харачким тефтерима од 1818. године било је 54 дома са 64 породице* и 147 харачких личности.
*Љуба Павловић и својој књизи у оваквим случајевима пише “пор.”, негде напише “пореских” али, као овога пута, и “породице” тако да се не зна, осим броја домова и харачких личности, да ли се ради о броју породица или пореских личности, оп. Милодан.
Према попису:
-1866. године – 76 домова и 621 становника.
-1874. године – 82 дома и 568 становника.
-1884. године – 83 дома и 656 становника.
-1890. године – 106 домова и 806 становника.
-1895. године – 125 домова и 848 становника.
-1900. године – 12 дома и 875 становника.
Годишњи прираштај становноштва од 1866. године је 7,20 а процентни 1,20%.
Име селу.
-Пауне имају своју велику прошлост. Прича се, да су породице данашњих Јоксимовића неки преци суделовали у боју н Косову. Да је село старо доказ је што се помиње у почетку 18. века а и цркву је при крају истог века није запалио Махмуд-паша Бушатлија, кад је попалио остале цркве у округу ваљевском. У породици Поповића до скора се чувала некаква стара синђелија неког њиховог претка, свештеника, коју је издао ваљевски митрополит 1727. године и у њој се именује поред осталих села и ово село*
*Одкуда је ова синђелија била у рукама пок. попа Филипа Вићентијевића, непознато ми је, пише Љ. Павловић. Покојни поп је чувао међу својим хартијама и показивао ми је 1897. године а кад сам је,после његове смрти, тражио нисам је могао наћи ни код наслединка поп-Филиповог, као ни код потомака старог попа из Поповића породице.
Имена џемата су по брдима где су насеља или по презименима. Липље, Гоштаци, Шобот, Жуберице и Грабље су имена брда и џемата, а Котлине се зове крај села са вртачама, Гогићи је име по презимену породице тог краја-џемата.
Старине у селу.
1. Најстарији споменик живота у овом селу је садашња црква, која је из велике давнине, на истом месту где је и данас.
2. Докази старине села су и називи појединих места у селу: Старе Куће на 500 метара испод Врела, где је некада био крај, где су седели Шобоћани и Жуберичани; Кућерине, место око гробља, где се данас изоравају крбањци посуђа и сухомеђине најстаријег села; Вотњачина испод Гогића, заостаци старих окућница; Тулежи некада истребљен, а данас пошумљен крај у Грабљу, на коме су сеоски виногради.
Наставиће се после утакмице Бразил-Уругвај….
26. јун 2013. у 23:56
Милодан
Пауне, наставак….
Порекло становништва и оснивање села.
-Пауне нису свакад били овако насељени, као данас. Прича се да су старе куће биле око цркве и садањег гробља, па су се одатле изместиле уз Врело и поток Буковик. Доцнија су насеља била на Гоштици и Старим Кућама, па су се и одатле преместила у крајеве и изашла на крајње висове, како је данас. У народном предању очувана је успомена, да су старије куће биле збијеније него данас, и да је разлог помештања села била јача потреба у зиратној земљи и куга. Тако се прича да је у Првом устанку село било код Старих Кућа, па се после због куге иселило у брдске крајеве.
-Поповићи, Живојиновићи, Јеремићи, Бошковићи, Матићи и Томићи: Једна од најстаријих породица у селу, за коју се не зна да су и откуда досељене, али су слале своје војнике на Косово су Поповићи. Били су првобитно насељени код цркве па су се после повукли и то прво уз Врело на место Старе Куће. Њима су блиске наведене породице, има их 19 кућа и славе Никољдан.
-Јоксимовићи, Матићи, Јеринићи, Митровићи, Јанковићи, Тикваревићи, Васиљевићи, Илинчићи, Стаменићи, Лукићи, Јевтићи и Марјановићи: Исто као и претходни Поповићи јесу и Јоксимовићи. Ни за њих се не зна да су откуда досељени, првобитно су, као и Поповићи, били код цркве да би се после преместили у Котлине а њихових, горе наведених, потомака има по Шоботи и Жуберицама, њих је 42 куће и они славе Никољдан.
-Јанковићи, Јеремићи и Вићентијевићи: Врло стара породица, за коју неки држе да је досељена а неки пак тврде да су овде од старине, јесу данашњи Јанковићи у Грабљу, за које се зна да су накада били код цркве па се после преместили у Требеж и Тулежи. Њима су род Јеремићи и Вићентијевићи у Липљу, који су одавде отишли и призетили се у старе Ђорђевиће, има их 25 кућа и славе Аранђеловдан.
-Ђорђевићи су врло стара породица, некада у селу најјача, досељени из Старог Влаха из села Високе у првој половини 18. века. Некада су живели код цркве где су имали своје имање, данас су за разлику од старих времена врло слаба породица, свега их је три куће и славе Ђурђиц.
-Митрићи, Лазићи, Аировићи, Крстићи, Мајсторовићи и Благојевићи: Далеко после Ђорђевића доселиле су се две породице данашњих Митрића из Горњег Колашина у првој половини 18. века, после аустријске окупације. После растурања од цркве Митрићи су се населили на Гоштици, а данас их има растурених по свим џематима, сродници су им горе неведени, има их 12 кућа и славе Аранђеловдан.
-Гајићи су се доселили у исто доба кад и претходни из Ликодре у Рађевини, има их 5 кућа и славе Аврамијевдан.
-Војићи су се доселили кад и Гајићи (у књизи пише Бајићи) из Мокре Горе у Старом Влаху, њихов предак се призетио у старе Јеремиће у Грабљу, има их 5 кућа и славе Јовањдан.
-Ћузићи, Радовановићи: Кад и Војићи доселио се из Отиловића у Полимљу стари Ћуза и призетио се у Јоксимовиће и од њега су данашњи Ћузићи или Радосављевићи са 6 кућа, славе Никољдан.
-Гогићи и Јанковићи: Предак данашњих Јанковића населио се пред крај 18. века на сеосској заједници до села Клинаца некаквог Гогу из околине Крушева у Македонији и населио га као стругара. Од овог Гоге имају 4 куће правих Гогића и једна, у коју се призетио један од Горића из Граца, али који је променио презиме и презиме и славу, па постао прави Гогић. Њих је 5 кућа и славе Јовањдан.
-Милинковићи су се доселили из Попучака на имање Ђорђевића после Првог устанка, има их 3 куће и славе Јовањдан.
Новији су досељеници:
-Ружићи су из Полимља из села Точи, славе Аранђеловдан.
-Поповића (Глишина) задруга је из Дробњака у Црној Гори, у коју се Глиша призетио и слави Ђурђевдан и Никољдан.
-Петровићи су из Бачеваца, села ове области, доселили се на купљено имање, има их 3 куће и славе Ђурђевдан.
-Станишићи, предак се призетио у Крстиће а доселио се уз Бабинску Разуру од братства Станишића из Бјелушине у Старом Влаху, славе Аранђеловдан и Никољдан.
-Бадњаревићи су дошли пре 10 година из Дољана у Црној Гори, славе Ђурђевдан.
-Швабићи су пре 70 година дошли из Срема, из Бакотинаца, предак се населио као слуга па се после призетио у Томиће у Котлинама, има их две куће и славе Аранђеловдан.
-Цветковићи су из Полимља, село Матаруге, дошли уз Бабинску Разуру, предак дошао као слуга па ушао на имање Лукића у Жуберицама, славе Ђурђевдан.
У селу је 135 кућа од 17 породица.
Занимање становништва.
-Паунци се занимају земљорадњом, али поред ње заступљене су све друге привредне гране, као сточарство, воћарство и виноградарство. Готово свака привредна радња је заступљена подједнако. Земља је богата и даје довољно средстава за живот, а оскудицу у земљи подмирују куповином у суседним селима, откуда набављају поглавито сено и друге потребе за стоку. Паунци се ретко одају изучавању заната, а још мање селе из свог села.
Појединости о селу.
Пауне су саставни део Паунске општине у Срезу колубарском. Судница је код цркве и школа, а школа и црква су у средини села, близу ушћа Буковика у Реку. Гробље је код цркве и заједничко за цело село.
Зајеничке преславе нема.
Крај!
27. јун 2013. у 21:12
Милодан
Порекло становништва села Петница (по књизи Петњица), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Петница је на левој обали речице Бање, која извире у истом селу из Петничке Пећине. Кроз средину села тече са западне стране поток Поцибрава и дели га на два једнака дела. Горњи (јужни) део села је брдски, на секундарном терену и ненасељен, доњи (северни) део села је равнији, на терцијалном терену и пружа се преко Колубаре, скоро до окружног пута Ваљево-Обреновац. Сеоске куће и на једној и на другој страни су на плећима појединих брегова. По плећима горњег дела су вртаче, разноликог облика и величине и у вези с вртачама у Рогљевићу с којима чине целину. Стране горњих брда су врло стрме, камените, а понегде огољене и кршевите. Узвишења су: Деспића Брдо, Крушик и Милићево Брдо у горњем делу и Парлог у доњем делу с врло богатим падинама.
Извора је доста. Чудновато је да су извори неупотребљиви, почем се већи део села служи речном и бунарском водом. Главнији су извори: Смрдан у Колубари, Стаковац на Парлогу, Смрдљиковац у Камаринама и Деспића Буннар у Поцибрани, извори у доњем делу; Понор на Рогљевићу, Попов Бунар испод Пећине, Мабинац у потоку и Милићева Вода у Мачинама, извори у горњем делу.
Од текућина су: Бања, која избија јаким врелом из Петничке Пећине и иде источном границом села; Поцибрава, јак поток, који постаје од Бујачанског Врела и потока Бабинца, и утиче у Бању, на 300 метара испод њеног извора. У Поцибраву се излива млаква Мочило, јак извор у коме суседни сељаци киселе конопљу и лан; Златар, пресушан поток, који долази из Драчића и тече јужном страном села.
Земље и шуме.
-Петничке земље по равници су или наносне или црне смолнице, обе родне и врло подесне за обделавање. Најбоље зиратне земље су изван кућа по Колубари и Камаринама, а најлепше ливаде око Бање. Врло мало је зиратне земље на јужној страни и то су посне и кречне земље, које морају чешће да се натиру, па да рађају. Тако је Поље око цркве и Брдо до Рогљевића, а мало боље земље су по Крушицама и Мачинама, крчевинама новијег порекла.
Петница је шумом богато село. Осоје брда Рогљевића изнад Пећине је пошумљено и кад се од Пећине пође у јужном правцу, безмало је сав јужни крај пошумљен. Кад се уз осоје пећинског брда и Деспића попнемо на раван, настаје шумски крај, познат под именом Мачине. Мачине су сеоска заједница у заједници са селом Бујачићем у простору више од 250 хектара. Других заједница нема.
Тип села.
-Петница је село разбијеног типа. Сеоске су куће у џематима. Џемати су на растојању од 150 до 500 метара а куће по џематима су или блиске или растурене, на растојању од 20 до 300 метара. Џемати су:: Петница, Брдо и Мачинари.
Петница је око цркве и школе где су: Расулићи, Деспићи, Синђелићи, Тодорићи, Јањићи, Обрадовићи, Трифуновићи, Марковићи и Станишићи.
На Брду су: Самоуковићи и Илићи.
У Мачинари су: Радосављевићи и Перишићи.
У селу је само једна једина већа задруга Милоша Јањића.
Подаци о селу.
-Петница (Петњица, Пећница) је према списку ваљевске епархије од 1735. година имала 24 дома. Према харачким тефтерима у1818. години имала је 14 домова са 14 пор. и 43 харачке личности.
Према попису:
-1866. године – 30(?) домова и 109 становника.
-1874. године – 16 домова и 114 становника.
-1884. године – 19 домова и 124 становника.
-1890. године – 24 дома и 156 становника.
-1895. године – 23 дома и 171 становника.
-1900. године – 29 домова и 152 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,09 а процентни 1,01%.
Име селу.
-За име селу постоје два народна тумачења:
1. Једни веле да је име Петњица донето са стране, из Дробњака, од тамошњег села Петњице.
2. Други веле да је име Петњица дошло од Пећине и да се у почетку звали Пећиница и временом изменило у Петњица и Петница, најчешће име, које је у употреби.
Старине у селу.
1. Највећа старина у селу је садашња црква. Не зна се од када постоји у селу на садашњем месту. Садашња грађевина је од 1864. године и подигнута је на темељу старе цркве. Стара црква је много пута харана, пљачкана и паљена. Последњи пут горела је 1788. године а каменом озидана 1818. године.
2. Код изврора Смрдљиковца, у Камаринама, и данас постоје велике сухомеђине летњиковца некадашњег спахије овог села.
Порекло становништва и оснивање села.
-Петница је старо насеље. Старе куће биле су на Деспића Брду, где се и данас распознају зидине и сухомеђине некадашњих зграда и домова. Одатле се село спустило Поцибрави, ближе води и данашњој цркви, па се после поједине куће изместиле на плећа појединих брда. Што је данас село растурено, долази од новијих досељеника.
-Радивојевићи и Стекћи: Најстарије породице биле би Радивојевићи и Стекићи и сматрају се као старинци, али ниједне нема у селу. Радивојевићи су исељени и њихов последњи потомак у мушкој линији је у Рајковићу, селу ове облсти, одселио се уз мајку, која се преудала у Рајковић и тамо застао. Стекићи су нешто замрли, а нешто се иселили и њихов последњи потомак је у Ваљеву. Њихова имања су распродајом прешла у руке позније досељених сељака.
-Деспићи: Најстарије породице данашње Петнице јесу Деспићи досељени пред крај 17. столећа из Пиве у Херцеговини. Предак Деспића доселио се као врло задружан човек и населио се на црквеном имању, на Брду, поред старинаца овог села; њих је, прича се, било једно време 8 задружних кућа, па пошто им је у породици било хајдука, ухвате се у некаквој крађи свиња и турска власт тог доба осуди их на прогонство, због чега се многе куће иселе у Срем у околину Винковаца и Бргуле у Тамнави, а сада је заостала само једна, од које су данашњи Деспићи, славе Јовањдан.
-Трифуновићи (Синђелићи): После Деспића Турци су населили данашње Трифуновиће (и Сниђелиће). Њих је населио сеоски спахија, по имену Мурат, по коме се и Петница дуго звала Муратовац, нарочиото онај крај где су Трифуновићи насељени. Трифуновићи су пореклом из Заграда на Чеву, стара свештеничка породица, има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.
-Јањићи су досељени уз Кочину Крајину из Горњег Вардишта у Старом Влаху, славе Никољдан.
-Јовановићи-Самоуковићи: Око 1809. године доселили су се из Заовина-округ ужички јака свештеничка породица Јовановића-Самоуковића, која је старином из села Петњице у Дробњацима, од братства Караџића. Из ове породице су браћа Мојсеј, архимандрит манастира Рача, Дионосије, игуман манастира Ћелије и свештеници петнички Симеон и Алимпије, које помиње Јоаким Вујић у својим “Путешествијама”. Од Симеуновића сада у Петници има само једна кућа, која слави Ђурђевдан*
*Чича Матија Игњатовић из Клинаца, кум Деспића од старине, прича да је на Брду, где су некада биле Деспића куће, била готово права чаршија због многих кућа, које су биле зидане по турском кроју, и да су заостали још подруми тих њихових кућа и да се ипод подрума налази закопано силно благо. За ово благо увек се прича да је описано у некаквој књизи, коју су стари Деспићи написали и собом у прогонству однели, и кад би ко могао доћи до те књиге дошао би до силног новца, који је Деспића кућа стекла хајдучијом. 1897. године с некаквом, старим правописом исписаном књигом, у којој су подаци породице Деспића, а из које се тек видело да су из Пиве, а пре се мислило да су старинци, наиђе у село некакав лепо одевен Сремац и по подацима, изложеним у књизи, отпочео откопавање старих зидина и тражење новца. Радио је на том послу скоро недељу дана, па је напустио место и посао због забране од стране надлежне полицијске власти. Ја нисам видео књиге ни њеног текста, а ово је причао писмени и трезвени Чича-Матијин син, који је углавном и руководио истраживањем и прекопавањем. Ово исто причају и остали сељаци, који су били, као радници посвећени у ово истраживање. После забрањеног рада посматрао сам дивне зидине и силне избе и нарочито подземне одаје, зидане од камена, у страни једне вртаче, како су заостале.
-Марковићи: Њих су 1813. године населили Турци поред Трифуновића, досељених из Његуша у Црној Гори, који су у блиском сродству с Марковићима у Клинцима, њих је 6 кућа и славе Стевањдан.
-Обрадовића дед доселио се из Годечева-округ ужички после 1820. године, славе Јовањдан.
-Илићи су сишли 1874. године из Полошнице-округ ужички на купљено имање. Славе Ђурђевдан.
-Расулића отац је из Жабара и привенчао се у Симеуновиће за попадију 1858. године, од њега су 3 куће и славе Јовањдан.
-Перишића отац доселио се из Вражогрмаца у Црној Гори, славе Св. Петку.
-Радосављевића отац доселио се 1870. године из Пипера у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
Перишиће и Радосављевиће село је населило у Мачинама на својој земљи, не каже се ни када, ни откуда нити коју славу славе, оп. Милодан.
-Станишићи су скорашњи досељеници из Бјелуше у Старом Влаху, населили се на имању Јањића, славе Никољдан.
У Петници је 28 кућа од 12 породица.
Занимање становништва.
-Петничани се занимају земљорадњом и воћарством, а осталим узгредно. Иако су у богатом крају, иако су им земље подесне са свако привредно занимање, мали их је број да сваке године нађу довољно средстава за исхрану, с тога су принуђени прибегавати и другим средствима занимања. Код многих су земље прешле у својину страних сељака и остли, на тако мало земље, да им је недовољно, ради чега надниче по селу, околини и у суседнонм граду. Неки се баве занатима, та и на тај начим привређују а неки и рабаџијањем. Иако Петница има доста сиротног стања, ипак се не селе из свог места.
Појединости о селу.
-Петница је саставни део Петничке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су изнад Пећине, на једној узвишици, испод осоја Деспића Брда, све на имању црквеном. Сеоско гробље је у заједници са селом Бујачићем, у Пољу, и у близини цркве.
Село нема своје сеоске преславе.
28. јун 2013. у 22:52
Милодан
Порекло становништва села Попучке и Горић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Попучке су на десној обали реке Рабаса према Лукавцу. Сеоске су куће по плећима, падинама и јаругама, а спуштају се и у долину саме Колубаре. Кроз село протиче речица Кривошија и сеоске су куће на северној страни од ње. Земљиште сеоско на коме су куће неравно је и бреговито, али се врло благо спушта у рабаску и колубарску долину, које су равне, ненасељене и захватају доста простора. Главнија су узвишења: Мрамор до Забрдице, Кременица до Јасенице и Златарић, по врху до Дупљаја. Испод Мрамора спушта се 4 до 5 километара дугачка, врло дубока, од 20 до 200 метара широка Јаруга и силази у долину Рабаса. Јаруга је сува, обале јој се осипају и отискују у горњем крају, а само кад има кише и снега онда њоме отиче вода. С друга стране Мрамора постоји друга Јаруга, која је кратка, уска и продужава се у корито сеоске речице, којом отиче кишна и снежна вода у Кривошију.
У Попучкама ако има извора, има их по јаругама или при силаску самих брегова у равницу. Свака кућа поред извора има и свој бунар, којим се служи. Главнији извори су: Шашића Бунар, Живковац у Јарузи, Филиповића Бунар, Иверак и др. Сељаци се служе још и речном и барском водом. Главније текућице поред пограничних река Колубаре и Рабас су Кривошија, која долази из Забрдице и Јасенице, тече кроз равнији јужни део села и улива се у Колубару. Речица, сеоски поток, којом се стаче кишна и снежна вода у Кривошију.
Земље и шуме.
-Попучке су једно од најбогатијих рабаских села квантитетом и квалитетом своје зиратне земље. Најбоље земље за кукуруз су око Колубаре, а за стрмне усеве по брдима, око села и по брдским и брежуљкастим падинама. Одличне ливадске земље су око Рабаса и ушћа Љубостиње, а особито добре земљре за испашу око Кривошије и Рабаса. Колубарски потеси зову се: Косирић, при ушћу Рабаса и Бранишевац на запад од ушћа Кривошије.
Попучке мало имају своје шуме. По Колубари, Рабасу, Кривошији и Горићу појединци имају велике и најлепше забране у области од лиснатог дрвета, али главни део села трпи велику оскудицу у дрвима, те их морају куповати по суседним селима. Никаквих заједница нема у селу.
Тип села.
-Попучке су село разбијеног типа. Сеоске су куће збијене у поједине џемате, на растојању од 10 до 30 метара. Главни џемати села су данас спојени и њихове куће се мешају једна са другом. На западној страни од села одваја се један крај, под именом Горић. Горић је засебна и имовна и географска целина и потпуно одвојен од правог села, које се зове Попучке; он је новије насеље а не раселица овог села и сматра се као сеоски заселак. Са правим селом везује га малина (хоће рећи да их је мало, оп. Милодан) у насељу, лак саобраћај и близина.
Џемати правих Попучака су: Јаружани, Брђани, Речичани, Кривошија и заселак Горић.
У Јаружанима су: Симићи, Филиповићи (Војисављевићи), Антонијевићи, Матићи (Козлички), Мишковићи, Бранковићи (Бановићи), Чкрбићи, Станићевићи, Зазићи, Деспотовићи и Терзићи.
У Брђанима су: Богићевићи (Кркићи), Рашићи, Милчевићи, Росићи, Нићифоровићи (Кеџићи), Богдановићи и Кузновићи.
У Речичанима су: Ранковићи, Стојићи, Шашићи, Станковићи, Јанкићевићи, Пајићи, Нићифоровићи, Симеуновићи, Грбићи, Којићи, Мијаиловићи, Живковићи, Равићи и Милосављевићи.
У Кривошијама су: Миловановићи, Мијаиловићи (Швабићи), Јелићи, Јовановићи, Радукићи, Милановићи, Милосављевићи, Радојичићи, Савићи, Павићевићи, Јевросимићи, Петронијевићи, Јаковљевићи, Станојевићи, Јеремићи (Настасићи) и Панићи.
У Засеоку Горићу су: Алексићи, Јосиповићи, Зарићи, Савићи, Јелићи, Стојановићи, Пантићи, Ђукићи и Пејићи.
У овом селу још је развијен задружни живот. Повеће су задруге: Нићифоровића, Зарића и Стојановића у Горићу.
Подаци о селу.
-Попучке су према списку ваљевске епархије из 1735. године имале 13 домова. Попучке са Горићем према харачким тефтерима из 1818. године имале су 80 домова са 113 пор. и 288 харачких личности.
Према попису:
-1866. године – 88 домова и 744 становника.
-1874. године – 102 дома и 785 становника.
-1884. године – 109 домова и 855 становника.
-1890. године – 149 домова и 1141 становника.
-1895. године – 123 дома и 977 становника.
-1900. године – 127 домова и 1054 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 8,47 а процентни 1,17%.
Име селу.
-За име селу везана је ова прича у народу: У давна времена живео је неки Иван, страстан ловац, и у његово доба била је свуда шума, густа и непроходна и препуна срнама, кошутама и другом дивљачи. Једнога дана пође Иван у лов и код извора, званог Црквенац, запази чопор кошута и хтеде да пуца. У тај мах изађе вила пред њега и забрањиваше му да пуца, али Иван и против њене заповести убије једну кошуту, зашта га вила ослепи. Ослепели Иван дуго је остао усамљен на том месту, али кад се нађе у невољи да треба ићи, онда узе своју пушку и по њој, по пушци, дође својој кући. С тога, вели прича, што је слепи Иван дошао кући “по пушци” село добије име Попушци, што се доцније промени у Попучке*.
*У протоколима цркве рабровичке из 1837. године и доцније до 1843. године стари свештеници уписивали су ово село као “Попушци” и Попучке.
Имена џемата су по месту насеља, а име засеоку Горићу дошло је од силне горе, у којој је био насељен и у коме и данас има више шуме него у другим деловима села.
Старине у селу.
-У Јарузи, код Живковића кућа, постоји и данас, мада је свет доста разнео, још зидине неке старе цркве, које се називају Црквина, а извор поред њих Црквенац. Не зна се, од када су ове зидине, као ни ко је зидао цркву.
Порекло становништва и оснивање села.
-Старо село је било у Речици, куће су биле око кућа Јанкићевића на 300 метара од садашње школе. Готово су и данас овде старе породице.
-Булајићи: најстарија породица у селу је била Булајића, чији је последњи потомак изумро пре 7 година, а од које има неколико разудатих одива у селу и околини.
Најстарије породице у селу, после Булајића, су:
-Терзићи, Јанкићевићи и Симеуновићи: Терзићи су дуго времена терзијска кућа а од пре 100 година стално свештеничка кућа, па и данас има из ове куће 3 свештена лица; она је у сродству са Јанкићевићима и Симеуновићима, има их 5 кућа, осим попова на страни, славе Ђурђиц.
-Симићи, Пајићи и Којићи: Има их у свом крајевима Попучака, Пајићи и Којићи су потомци Симића, славе Јовањдан.
-Шашићи и Станковићи: Шашићи су одувек живели на истом месту, око садашње школе и близи Јанкићевића; ово је некад једна од најугледнијих породица коју су Турци расељавали и које има по Поцерини*, данас их је са 3 кућа и једном Станковића и пука су сиротиња. Славе Никољдан.
*У Накучанима и данас се налази повећа породица Шашића-Шешића пореклом из Попучака. Са овом породицом су у сродству и Срећковићи у Мрчићу и Милинковићи у Паунама.
Досељене породице:
-Деспотовићи, Богићевићи и Милчевићи: У најраније досељене породице рачунају се Деспотовићи, који су род баболучким Симеуновићима, досељени пред крај 17. века из Куча у Црној Гори, па се прво населили у Љештанском-округ ужички а одатле сишли Ваљеву и поделили се, па једни отишли у Забрдицу и Бабину Луку, а они дошли овде. Деспотовићима су близак ррод Богићевићи и Милчевићи, има их 8 кућа и славе Никољдан.
-Мишковићи, Бранковићи и Станићевићи: Исто кад и Деспот, доселио се и стари Мишко (Милорад) с Повија на Чеву, и да није ова породица замирала, данас би била једна од најјачих у селу. Од овог Мишка су Мишковићи, Бранковићи и Станићевићи; има их 4 куће и славе Аранђеловдан.
-Ранковићи и Стојићи: Мало после Мишка, али пре аустријске окупације, доселио се Ранко са својом породицом из Будимља у Старом Влаху. Од Ранка су Ранковићи и Стојићи, има их 6 кућа и славе Јовањдан.
-Зазићи, Јелисавчићи, Рашићи, Нићифоровићи, Чубровићи, Јеремићи, Мирковићи и Кузновићи: У доба аустријске окупације, одмах првих година доселили су се из Барича-округ београдски данашњи Зазићи или Јелисавчићи. Они су се доселили у две куће и растурили се по целом селу, осим Горића и од њих су горе наведене фамилије, има их 15 кућа и славе Јовањдан.
-Радукићи и Милановићи; Они су дошли мало поссле Зазића, али после аустријске окупације из Осата, досељени као мајстори, има их 7 кућа и славе Ђурђевдан.
-Радојичићи, Савићи, Јеросимићи, Петронијевићи, Станојевићи, Живковићи и Јеремићи: Предак (Радојичића) се доселио из никшићких Рудина после аустријске окупације, њима су у сродству горе наведене фамилије, углавном насељени по Кривошији, њих је 18 кућа и славе Ђурђевдан.
-Филиповићи и Војисављевићи: Уз Кочину Крајину сишао је Филип из Зарожја-округ ужички и од њега су ове две фамилије, има их 9 кућа и славе Јовањдан.
-Антонијевићи: Кад и Филип сишао је из Стрмне Горе од тамошњих Романовића и Антоније од кога су Антонијевићи, има их 7 кућа и славе Никољдан.
-Јаковљевићи, предак је дошао из Лелића уз Кочину Крајину, њих је 4 куће и славе Никољдан.
-Стојановићи су прва породица у Горићу чији се предак доселио уз Кочину Крајину од Дробњака из Превиша, од породице Томића, Стојановића је 3 куће и славе Никољдан.
-Зарићи су у Горићима, предак се доселио уз Кочину Крајину из Будимља у Старом Влаху, има их две куће и славе Ђурђевдан.
-Матићи (Козлички): У Попучке је прешла Козличка породица од Козлице у Бачевцима из породице Томића уз Кочину Крајину, прво су били у Пироману па дошли овде, има их 3 кућа и славе Ђурђиц.
У Првом устанку доселили су се:
-Богдановићи из Маоча у Полимљу, славе Никољдан.
-Равићи су из Суводања, доселила их Баба Рава, славе Томиндан.
-Росићи су из Бранеговића од породице Милићевића, славе Ђурђевдан.
-Грбићи су с Његуша у Црној Гори, славе Стевањдан.
-Јосиповићи су у Горићу, дошли из Заруба од тамошњих Павића, славе Мратиндан.
-Јовановићи су из Црвеног Дола на Чеву, славе Лазаревдан.
-Мијаиловићи (Швабићи) су од неког Банаћанина, славе Ђурђевдан.
Досељеници новијег доба:
-Мијаиловићи су из Бабине Луке, предак се призетиоу Којиће, славе Ђурђиц и Јовањдан.
-Милосављевићи-1 су на Брду, предак дошао из Оклеца као слуга, славе Никољдан.
-Миловановићи , предак дошао из Оглађеновца као доводац од тамошњих Бражђана, славе Алимпијевдан.
-Јелићи су из Солотуше-округ ужички, славе Јовањдан.
-Милосављевићи-2 су у Кривошији, дошли из Стојића-округ ужички, славе Јовањдан.
-Павићевићи су из Штрбаца у Старом Влаху, дошли уз Бабинску Разуру, славе Алимпијевдан.
-Алексићи су у Горићи, дошли из Јасенице од истоимене породице на купљено имање, славе Лазаревдан.
-Савићи и Јелићи су у Горићу, дошли из Чева у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
-Пантићи у Горићу су из Осата, славе Никољдан.
-Ђукићи су из Маоча у Полимљу, славе Лазаревдан.
-Пејићи су из Брезовице, села ове области, славе Ђурђевдан.
-Чкрбићи су из Колашина у Црној Гори, славе Никољдан.
-Панићи су у Кривошији, дошли из ваљевске Брезовице, славе Никољдан.
У Попучкама и Горићу има 131 дом од 36 породица.
Занимање становништва.
-Попучани се занимају земљорадњом, воћарством и сточарством. Земљорадњом се баве на велико, вишак хране продају: Воћа има доста, суше га или продају сирово. Стоке гаје колико им је за домаћу употребу а највише пажње поклањају гајењу говеда. Поред овога Попучани се радо занимају и рабаџијањем, чему је знатно припомогао лепо урађен пут Ваљево-Београд, који иде низ Колубару и кроз атар овог села. Мало који сељак да зна какав занат а из села се никуда не селе.
Појединости о селу.
-Попучке су саставни део Лукавачке општине у Срезу ваљевском. Судница је у Лукавцу, школа у селу а црква у Рабровици. Гробље је у средини села на брду за Попучке, а Горић има засебно гробље.
Попучке преслављају Спасовдан.
Заселак Горић нема засебног кмета, школи долазе у Попучке а цркву иду у Ваљево. У прво време се звао Крушчић, па се ово заборавило и усвојило Горић због многе шуме, која је у доба насељавања морала бити.
29. јун 2013. у 21:50
Милодан
Порекло становништва села Пријездић (по књизи Пријездићи), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Пријездић је на западним падинама маљенског огранка Чубрице. Сеоске су куће у осоју Чубрице и под њом самом, тако да су готово и куће и окућнице зашле у стране брда. Земљиште је кречњачко од секундарног кречњака са свима карсним облицима, неравно, сувише брдовито те и ово село спада у ред планинских села. Поред Чубрице, општег назива планине овог села, знатнија су узввишења: Градина, Церје, Косе и Крст, висови западног дела Чубрице. Градина и Крст су огољени а сви остали висови су пошумљени.
Извора има и главнији су: Стублина у Гођевцима, Младош по дну села, до Жабара, по чему се зове цео доњи крај висоравни са вртачама Младош; Врело у Градини, Поповац у Голубовићима, и још неколико мањих извора.
Од текућих вода је Врело, које тече по висоравни Младоша, па понире у једну његову вртачу, затим Поповица поток, богат изворима, али не јаким и слива се по дну села у Жабарску Реку.
Земље и шуме.
-Земље овог села око Поповице и на исток од ње до Чубрице, јесу терцијална језерска наслагања, добро наводњена и подесна за сваку врсту усева. На овим земљама има и добрих ливада и пашњака, али најглавније ливаде и пашњаци су на Чубрици по Косама. Младош од кречне глинуше, помешане са црвеницом, неродан па се мора редовно натирати. Овакве су земље на западној страни села, на којима се поглавито засејавају стрмни усеви.
Шумом је село врло богато. Поред појединачних забрана по селу и западним висовима Чубрице, њен источни део је сав сеоска својина, а Градина и Церје опет породична заједница. Најлепши шумски крајеви по Чубрици су породичне заједнице Исидоровића, Голубовића и Градинаца.
Тип села.
-Село је разбијеног типа. Углавном се разликују три џемата. Први џемат је око Врела и испод Градине и зове се Градинци. Градинске су куће растурене у веће или мање породичне групе низ Врело. Куће су по увалама и вртачама око Врела, поједине групе далеко 50 до 200 метара а куће у њима на растојању од 20 до 50 метара. Друга група кућа је око Стублине и доњек тока Врела, то су Гођевци. Трећи је крај под самом Чубрицом, и ту су куће све једна до друге на растијању од 15 метара.
У Градинцима су: Градинци (Нешковићи), Новковићи, Живковићи, Павличићи и Иванићи.
У Гођевцима су Гођевци.
Под Чубрицом су: Голубовићи, Бошњаковићи, Петронијевићи, Исидоровићи, Јочићи, Бугарчићи и Дамњановићи.
У овом селу је врло развијен задружни живот. Веће су задруге: Живковића, Голубовића (три куће), Павличића и Градинска.
Подаци о селу.
-Пријездић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 20 домова са 36 пор. и 82 харачке личности.
Према попису:
-1866. године – 31 дома и 256 становника.
-1874. године – 38 домова и 290 становника.
-1884. године – 44 дома и 302 становника.
-1890. године – 49 домова и 390 становника.
-1895. године – 48 домова и 377 становника.
-1900. године – 53 дома и 408 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,74 а процентни 1,59%.
Име селу.
-За име селу не зна се откуда је.
Порекло становништвва и оснивање села.
-Пријездић има велику прошлост, наиме, прича се, да постоји од пре Косова и да је од породице данашњих Исидоровића било војника на Косову.
-Исидоровићи, Живковићи, Новковићи и Иванићи: Ово село је основала породица Исидоровића, која је у почетку 18. столећа била скоро замрла и изгубила се. Стари Исидор, по коме се његови данашњи потомцу зову, био је протеран одавде, па се после отурио у хајдуке неких 30 година и тек када је ушао у године и предао се турским властима на веру, ови су веру погазили и осудили га на смрт. Срећним случајем спасао се и отишао поново у хајдуке и остао хајдук до смрти. Исидору је сродна кућа Живковића, за коју се држи да је од пре Косова, па и данас, била једна, те једна – никад неподељена. Из ове куће је и Исидор, па је из ње изашао уз мајку удовицу, која се преудала и собом га повела у друго село. Од овог Исидора, који је управо село и населио јесу: Исидоровићи, Новковићи, Живковићи и Иванићи, њих је у селу 12 кућа и славе Никољдан.
-Бошњаковићи: Исидоров први син није имао мушке деце па је за живота очева, по жељи његовој, доселио неко Бошњаче, које је уз маторог Исидора хајдуковало и од њега су данашњи Бошњаковићи. Бошњаче је било родом из Горњег Вардишта у Старом Влаху, њих је 3 куће и славе Никољдан.
-Јочићи: Исидор је за другу кћер својега првог сина привенчао некаквог Јочу, досељеног као хајдука из Сјенице и од њега су Јочићи са 3 куће а славе и они Никољдан.
Оба ова призећивања била су по свршетку аустријске окупације ових крајева.
-Градинци (Нешковићи) и Павличићи: Најстарији досељеници у селу су Градинци, које је населио поред себе стари Исидор за време аустријске окупације. Они су досељени из села Градине у Полимљу, негде ближе Тари, има их 7 кућа Градинаца (Нешковића) и 4 Павличића, славе Ђурђиц.
-Петронијевића претке довео је Исидор од Пећи као попа првих година аустријске окупације, пошто му црква у Крчмару није имала попа. И онда и данас само једна кућа, славе Никољдан.
-Голубовићи су се доселили пред Кочину Крајину као велика породица из Тепаце у Дробњацима; њих је 13 кућа и славе Ђурђевдан.
-Бугарчићи: Јоча је уз Кочину Крајину посинио једно залутало “Бугарче” из Заплања иод њега су Бугарчићи, славе Никољдан.
-Гођевци: Око 1810 године доселиле су се две породице Гођеваца из Осата у Босни од исте породице, од којих су и зарупски Гођевци, славе Лазаревдан.
-Дамњановићису из Југова у Плимљу, доселили се уз Бабинску Разуру, славе Лучиндан.
У Пријездићу је 53 куће од 9 породица.
Занимање становништва.
-Пријездичани се занимају поглавито земљорадњом, сточарством и воћарством. Стока и воће су најглавније занимање сваком Пријездичанину. Стоке ситније доста држе и сувате је по Чубрици и доњим селима, а на воће обараћају толику пажњу, да су се готово у том погледу истакли као најбољи воћари у области. Нема Пријездичанина ко не уме кола оправити и себи алатку направити. С тога се сваки још из малена одаје изучавању заната и ради га после у селу и изван њега. Због немања довољно земље и због незгоде у саобраћају, јер у овом селу са свих страна тешко да се може прићи, многе се породице после деобе и пре и данас удаљују из села и селе у равнија места, с тога их има у многим селима ове области.
Појединости о селу.
-Пријездић је саставни део Драчићске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Драчићу. Већи део села долази цркви у Драчићу а мањи иде у Крчмар. Сеоско гробље је у средини села, испод Голубовића и заједничко је за цело село.
Село преславља Спасовдан.
30. јун 2013. у 19:31
Милодан
Порекло становништва села Причевић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Причевић је на обема обалама Обнице у њеном средњем току. Земљиште је неравно, доста уздигнуто и стрменито, те ово село спада у брдска села. Што има равнице је низ Обницу у њеном доњем делу. Главнија узвишења у селу су: Гувениште до Златарића, Осијањ до Балиновића, Гриновић и Рудине до Каменице, Клек и Мало Брдо до Мајиновића и Тупањаца. Сва су узвишења стрменита, кречњачка и каменита. По плећима су вртаче или каменитог дна или подесне за обделавање. Узвишенији део села на десној обали реке, зове се Рупе. Рупе су висораван од 2 километра дужине и 500 метара ширине испуњене многим вртачама, поређаним у низове с падом северу, Обници. Висораван је најлепши и најроднији део села, јер ју пресецају неколико потока и наводњавају, а уз то још и вртаче су резервоари за задржавање свакојаких наноса и муља.
Извора је у селу доста, али су по крајевима и поред реке. Најлепши извори су: Врело, Стубилнна, Бунар, Возник, Бунарић и др. Најглавнија текућица је Речица, која извире у Врлобашу, у Мајиновићу и тече на исток упоредо са Обницом и пада у њу по дну села. У Речици, докле не сиђе у Рупе, пуно је извора а одатле их нема. У Речицу пада Тупањска река, која долази с југа од Балиновића, затим сеоско Врело и Бунарски Поток. Као точило спушта се од извора Возника поток Возник у Обницу. Оваква су точила сви потоци поред Обнице, они су кратки, стрмни и пуни плазова, те засипају луке поред реке. У овом селу са леве стране улива се река Каменица у Обницу.
Земље и шуме.
-Сами сељаци поделили су земље свога села на две врсте: рупарске и луке. Рупарску земље поред Речице и њених притока су врло лепе ливаде и пашњаци, а по брдима су само шуме, испусти и понека њивица. Рупарских земаља има и на једној и на другој страни реке. Луке су поред Обнице и подељене на двоје. Гриновић и Клен у средини села јако су притеснили Обницу, да се тешко провлачи измеђи њих, али су тиме створени и са горње стране велика проширења Горње и Доње Луке. По лукама су наносне земље врло родне и подесне за усеве и ливаде, с тога су најцењеније. Иако је у овом селу Обница најбогатија лукама, ипак је у селу мало зиратне земље.
Шуме има доста, она је као сеоске куће по крајевима села. Шума је од лиснатог дрвета и има је доста и за грађу и за огрев. У шуми село нема заједница, али поједине породице имају, тако је Страна заједница својина Мирковића а и Лукића, затим заједнице Бошковића, Војиновића итд. Сеоска су својина точила и каменарнице поред Обнице.
Тип села.
-Сеоске су куће по крајевима, појединим узвишицама и растурене свуда. Куће су издвојене и поједине џемате, а џемати су тако поређанни да граде елипсу, чије је средиште код општинске суднице на Обници, а дужа оса у правцу југоисточном, у правцу простирања планинских коса. Према овоме Причевић је село разбијеног типа. Поједини џемати су породичних назива и сви један до другога а куће су на растојању од 20 до 40 метара.
Пођемо ли од Златарића, па јужним крајем села, наилазимо редом на ове породице: Бошковићи, Станојевићи, Драгојевићи, Петарићи, Матићи, Војиновићи, Митровићи, Петровићи, Јанковићи, Тодоровићи, Милинковићи (Рупари), Васићи, Дивнићи, Поповићи-1, Поповићи-2. Све су ово породице са десне стране Обнице. Пређемо ли Обницу и пођемо источном крају са северне стране онда су: Лукићи, Мирковићи, Белићи, Јаковљевићи, Крајиновићи, Ковачевићи, Гајићи, Живковићи (Бранковићи), Танасковићи, Ракићи и Ђорђевићи.
У селу је јако развијенн задружни живот. Већих задруга нма, али осредњих од 15 до 20 душа има доста и готово је свака трећа кућа задружна. Јаче задруге су: Јаковљевића, Белића и Јанковића по две куће, затим Бошковића и Војиновића по једна кућа.
Подаци о селу.
Причевић је према списку села ваљевске епархије од 1735. године имао 14 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године имало је 48 домова са 64 породица и 134 харачких лица.
Према попису:
-1866. године – 80 домова и 598 становника.
-1874. године – 93 дома и 711 становника.
-1884. године – 102 дома и 759 становника.
-1890. године – 114 домова и 828 становника.
-1895. године – 112 домова и 862 становника.
-1900. године – 128 домова и 974 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 13,92 а процентни 1,92%.
Име селу.
Име селу Причевић је врло старо, јер се и ово село налази у списку села округа ваљевског из 1737. године записано као Priezevicz. Откуда је овакво име селу прича се ово: У овом селу, прича се, да је на Обници, код извора Стублине, са леве стране реке била некда велика маџарска варош, коју су Турци, кад су ове крајеве освојили, разорили и њене становнике растерали, те се ови иселили у Угарску. Кад су се нове породице доселиле на ова згаришта и стално населиле, онда су, налазећи по згариштима и зушевинама многе драгоцености и заостатке увек причале о великом богатству својих претходника, те народно предање вели, што су много причале по околини о војој срећи и добру, што их је постигло досељењем у ово село, околни сељаци прозову их Причевићи, Причевчани, због чега тај назив остане и име овом селу.
Старине у селу.
1. На реци Обници, испод Мирковића кућа, у Горњим Лукама, око извора Стублине, било је некад велико насеље, данас под именом Селиште. Народ овог краја држи да је ту било велико рударско насеље, прави град, у коме је преређивана руда, вађена у Бобови и Врагочаници, селима ове области. У народу се прича да је руда прерађивана и припремана за топљење и прераду водом извора Стублине и Обнице, што доказују многи чункови, који се изоравају и дан данас у Селишту. Град се држи да није био српски, већ маџарски и да су га Турци разорили и његове становнике растерали, кад су ови крајеви освојени. Становници града по причању иселили су се у Угарску и населили по тамошњим градовима. Да је Селишту уистину било некакво насеље дакоз су, поред старих чункова, још и остаци тесаног камена, зидова, цигле и појединих ствари, од чега је много тога, шта је низом времена разнето и растурено.
2. Из Сокола и Сребренице у турско доба, а може бити и раније, силазио је преко Врагочанице и Каменице стари пут, који се спуштао Ваљеву. Овај пут и дан данас је врло лепо очуван и он је у Селишту калдрмисан и силазио реци, па је левом страном реке ишао све до краја овог села, одакле је после скретао преко Брда и спуштао се у Буковицу и одатле преко осталих брда Ваљеву.
3. У Речици у Милинковићима је црква. Садашња црква је на десној обали Речице, докле је стара била под Брдом, са леве стране. Црква је од камена и зидао ју је, као своју парохијску црркву, кнез Јован Бобовац око 1830. године.
Стара је црква била од брвана и даском покривена и за њу се прича да је из велике давнине*.
*Кад сам био код ове цркве, свештеник г. Ср. Тодоровић показао ми је стари антимис исте цркве из 17. столећа, који је осветио јерусалимски патријарх Кирил.
Пореко становништва и оснивање села.
-Причевић је врло старо насеље. Доказ велике старости су заостаци некадашњих насеља а уз то и традиције о појединим породицама. Традиције сеоске тврде да после разарања старог града овде дуго нико није живео. За данашње породице зна се да су досељене, али је њихово досељење било давно.
-Петарићи (Матићи, Јанковићи, Перовићи, Митровићи); Белићи (Ракићи, Танацковићи, Мирковићи, Лукићи, Јаковљевићи Гајићи); Милинковићи ( Дивнићи и Поповићи-1): најстарије досељене породице и оснивачи села су: Белићи, Милинковићи и Петарићи. Све су три породице од једног братства, али само из велике давнине; досељене су из Звјезда или Чадиња у Полимљу, само то њихово досесељавање било је пре почетка 18. века. Још у најраније доба, кад су се ове три породице доселиле, оне су се још онда распоредиле овако како су и данас, па се нису имале потребе ни мешати, све три породице имају своје потомке како је наведено, има их 89 кућа и славе Никољдан а има их доста и одсељених.
-Бошковићи* су по времену досељења одмах иза претходних је породица Бошковића, досељена из Осата у Босни, чији се предак населио као мајстор пред аустријску окупацију. Бошковићи су се расељавали, њих је 12 кућа и славе Алимпијевдан.
*Из ове породице је отац чувеног српског књижевника и академика пок. Милана Кујунџића-Абердара.
-Крајиновићи, Ковачевићи су се доселили из Гацка у Херцеговини од тамошњег братства Ковачевића у време аустријске окупације. Крајиновићи су назвати по томе што им је неки предак много „крајинио“ по Босни и Херцеговини, род су им Ковачевићи има их 8 кућа и славе Ђурђиц.
-Живковићи су се, такође, доселили из Гацка у Херцеговини у време аустријске окупације, има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.
-Станојевићи су пореклом од Костојевића-округа ужичког, предак сишао као мајстор после Кочине Крајине и овде застао, има их 5 кућа и славе Ђурђевдан.
-Поповићи-2. Друга породица Поповића је пореклом из Јајца у Босни. Стари поп Танаско Милинковић није имао мушке деце, па узео кћери у кућу терзију из Јајца и од њега је Поповића кућа која слави Часне Вериге. Терзија се доселио пред Кочину Крајину.
-Драгојевићи, предак доселио се као слуга у Првом устанку из Маоча у Полимљу и од њега су две куће, славе Лазаревдан.
-Васићи, предак је доводац из Остружња и од њега су две куће, славе Аранђеловдан.
Скорашњи досељеници:
-Тодоровићи су се доселили пре 32 године, домаћин куће је био свештеник, дошли су из Београда, славе Никољдан.
-Ђорђевић је доводац из Лопатња, слави Ђурђиц.
У Причевићу је 126 кућа од 10 породица.
Занимање становништва.
-Причевчани се занимају земљорадњом и воћарством а узгред и сточарством. Земље је у селу мало и из године у годину поједине породице после деобе селе се у равнија места, остављајући своја имања, која доцније продају сродницима и другим сељацима. Неки од сељака купује око Ваљева имања и тамо засејавају потребне усеве. Причевчани се радо одају изучавању заната, трговини па и надничењу, с тога се понајлакше и исељавају.
Појединости о селу.
Причавић је саставни део Причевачке општине у Срезу подгорском. Судница је у селу, на Обници, црква у Речици а школа у Каменици.
Село преславља Николаје.
1. јул 2013. у 20:36
Милодан
Порекло становништва села Рабас*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
*Ово село описивао је и г. Свет. Д. Петровић, парох бранковачки, али се његовим описом не може нико користити, јер су без вредности.
Положај села.
-Рабас је сав у Јаутини и на обема обалама истоимене речице. Јаућански висови су висока брда, врло стрменита и каменита. По дну села до Котешице и Доње Буковице издиже се Царић, велики шумски крај, чији су висови тако исто стрменити, шумовити и каменити. Земљиште је од секундарних стена.
Извора је у селу мало и око кућа су, њима се поједине куће служе, и познатији су: Сенића Бунар, Чесма у Рабасу, Емрековића Водица и др. У Јаутини из неколико извораца сливе се речица Рабас, која у селу ретко пресушује. Рабас тече са северан на југ, докле не изађе из села, па одатле окреће на исток и тако тече непромењено до ушћа у Колубару. Кућа сеоских има и око реке и по падинама ових коса, које спајају Царић са Јаутином, али река не смета никоме.
Земље и шуме.
-Зиратне је земље посве мало, она је око кућа, реке и по падинама појединих јаућанских косаница. Земља је сувише посна, сува, шљунковита од силиних распаднутих пешчарских стена, врло неродна, тешка и за ђубрење и за рад. На оваквој земљ, осим на места низ Рабас, тешко може шта да успева, изузимајући воће и шуму.
Рабас је шумско село. Шуме има пет пута више него зиратне земље. Сва је Јаутина сеоске заједница, а поједини брегови изнад кућа су опет породичне заједнице. Шуме има довољно и за грађу, огрев и жежење ћумура без обзира што се мниго утамањује, мада и околни сељаци имају знатних удела у њој ипак су рабашке шуме и велике и непрекидно расту и још им се у том развоју не може стати на пут.
Тип села.
-Рабас је село разбијеног типа. Куће су у два џемата, с једне и друге стране реке. Имена џемата су породични називи а куће појединих породица су удаљене од 20 до 200 метара.
У Рабасу су: Сенићи, Милићевићи, Савићи, Симићи, Петровићи, Максимовићи, Емрековићи, Стојановићи и Пантелићи.
Рабас је једино село у ваљевској Подгорини у коме у последњих 50 година нема задруга.
Подаци о селу.
-Рабас је према харачким тефтерима из 1818. године имао 17 домова са 24 пор. и 39 харачких личности.
Према попису:
-1866. године – 18 домова и 120 становника.
-1874. године – 21 дом и 147 становника.
-1884. године – 25 домова и 159 становника.
-1890. године – 26 домова и 194 становника.
-1895. године – 37 домова и 178 становника.
-1900. године – 28 домова и 164 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 0,88 а процентни 0,81%, где становништво последњих година нагло опада и више је женских него мушких глава.
Име селу.
-Рабас име села дошло је од имена речице Рабаса, а држи се да је и једно и друго дошло од имена Рабас, како се звао неки Турчин, који је живео у овом селу, чему се не може поклонити никаква вера, јер се име Рабас, као име жупе помиње још и 1426. године.
Порекло становништва и оснивање села.
-Рабас је старо село, а прича се да је и као Котешица пре 300 година било турско насеље, па кад су се Турци иселили, да су се тек онда почеле насељавати породице наше народности.
-Сенићи: Прва породица у селу је Сенића, насељена у почетку 18. века из далматинског Сења, одакле је њихов предак због честих ускочких упада био приморан да се сели. Турци су га, прича се, довели овде и населили. Из ове је породице, која је крајем 18. столећа била најбогатија и најугледнија у ваљевској Подгорини, био кнез Јока из Рабаса, закнежен 1797. године. Сенића има 9 кућа и славе Јовањдан.
-Емрековићи: После Сенића одмах се доселила породица Емрековића из Бирча, само пре досељена од Ненадовића (вероватно Љуба мисли на Проте Матеје Ненадовића породицу, која је такође из Бирча, оп. Милодан), а од исте породице. Из ове је породице Јован Рабас, члан окружног ваљевског суда 1804. године, њих је 3 куће и славе Алимпијевдан.
-Рудићи (Милићевћи, Симићи, Петровићи и Максимовићи) су досељени у почетку 19 столећа из никшићких Рудина, где су се прво населили негде у Рађевини, па прешли у Лопатањ, село ове области и тек после сишли у ово село. Рудића потомци су наведени, има их 8 кућа и славе Лучиндан.
-Савићи, предак се доселио у Првом устанку из Брвенице у Полимљу и населио се као слуга у овом селу, има их 3 куће и славе Св. Петку.
-Стојановићи, дед им се доселио као мајстор из Црвице код Бајине Баште и населио се у овом селу, има их 3 куће и славе Томиндан.
Новији досељеници:
-Емрековићи-2, предак се доселио из Годочева-округ ужички, призетио се и примио презиме Емрековић, славе Никољдан и Алимпијевдан.
-Пантелићи су досељени 1876. године од Вражогрмеца у Црној Гори, слае Св. Петку.
У Рабасу је 28 кућа од 7 породица.
Занимање становништва.
-Рабашани се занимају свима привредним пословима, којима и остали сељаци ове области, земљиште је сиромашно, стоке немају а воће се без стоке лако не подиже, а шуме нису велике цене и нема навоза ни пута. Све ово је допринело крајњој сиромаштини у селу и његовом наглом опадању последњих деценија прошлог столећа. Сиромаштина у земљу нагони Рабашане на аргаштину по околини и радњу на туђем земљишту, не би ли се дошло до мало бољих средстава за живот.
Појединости о селу.
-Рабас је саставни део Буковичке општине у Срезу подгорском. Судница је у Буковици, школе немају а црква је у Бранковини. Гробље је заједничко.
Преслављају Први дан Тројица.
2. јул 2013. у 21:06
Милодан
Порекло становништва села Равње, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Равње су на јужном крају Драчићске Висоравни. Сеоске су куће с обе стране једне текуће воде на овој висоравни, потока Буковика; оне су или у осоју оних брда, која с јужне стране затварају висораван, или у присојним падинама брегова, који су на левој обали Потока. Главнија су узвишења са јужне стране: Вучјак и Кик, кречњачки ртови, наставак пријездичке Чубрице, а са северне стране Беловац, плећасти кречњашки рт, на коме су црква и школа драчићска.
Извора је у селу, изузетно од Драчића и других села на овој висоравни, доста. Изворима се народ служи али за мало, јер готово сви пресушују, па народ трпи велику оскудицу у води, коју мора добављати с Граца и са извора из суседних села Заруба и Пријездића. Поред изворске воде народ употребљава барску и језерску воду. Поток Буковик извире у селу од неколико извора, који се зову Стублине, а који преко лета пресушују. Правац је потока, докле тече кроз село, источан и на крају села скреће на север и тече у том правцу, докле се не изгуби у вртачама зарупским. Сви сеоски извори су око овог потока; тако испод Стублина су: Антонијевац, Саставци, где се у Буковик улива суви Равањски Поток и Врело. Једини извор изван потока је 1882. године отворени извор између Кика и Вучјака, готово при врху њиховом, Медљанка, која никад не пресушује, али јој је тешко прићи, па је неупотребљива.
Земље и шуме.
-Равањске се земље брдске и кречуше, суве, лакорадне и препуне вртача и долова. На овим земљама особито успевају стрмна жита, докле ливаде су или око Буковика или по Бачевачкој Висоравни и називају се Равње. Добрих ливада и пашњака нема, а добрих виноградских земаља има доста на Беловцу. Земље су највише испод и изнад кућа, али никад у непосредној близини. Боље зиратне земље су: Јуришевац испод Медљанике, Брдо око Језера, Равње и Поток.
Шуме су наставак петничких Мачина, које се овде на Беловцу завршавају. Шуме су од лиснатог дрвета, шеварице, а мало је крупније шуме. Осоје Кика и Вучјака пошумљено је и то је све сеокс својина, где се шума особито гаји и негује. Сеоских заједница има и по Равњу и то су породичне заједнице, заједнички испусти две или три сродне породице.
Тип села.
-Равње је село разбијеног типа. Село је подељено у 5 џемата, који су један до другога, чије су куће измешане и удаљене једна од друге од 20 до 150 метара. Џемати, почев од запада, па низ поток су: Ровчани, Табанџелије, Кличани, Поточари и Шуминчани.
У Ровчанима су: Башићи (Павловићи), Госпавићи, Радоњићи, Милићевићи и Јеринићи.
У Табанџелијама су: Адамовићи, Перишићи, Стаменићи, Максимовићи и Иконићи.
У Кличанима су: Јездићи, Обреновићи и Познановићи.
У Поточарима су: Каљушићи и Јевтићи (Шестићи).
У Шуминчамима су: Грујичићи, Костадиновићи и Стевановићи.
Мало је задруга у селу, свега су Јевтића и Иконића, и то задруге са преко 18 чељади.
Подаци о селу.
-Према списку села ваљевске епархије од 1735. године Равње (Равни) су имали 23 дома. У попису од 1818. године Равне, Рамне и Равње имале су 19 домова са 25 пор. и 63 харачке личности.
Према попису:
-1866. године – 40 домова и 248 становника.
-1874. године – 41 дом и 273 становника.
-1884. године – 41 дом и 301 становника.
-1890. године – 45 домова и 328 становника.
-1895. године – 48 домова и 340 становника.
-1900. године – 48 домова и 332 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,24 а процентни 0,82%, где је стално више женских него мушких глава.
Име селу.
-Име селу дошло је од имена висоравни Равње. Над Киком и Вучјаком и западним висом Брдима уздиже се Бачевачка Висораван, чији јужни део је својина овог села и зове се Равње.
Име села је врло старо, јер га налазимо с почетка 18. столећа, где се под именом Ramle налази у списку хајдучких села округа ваљевског за веме аустријске окупације из тога доба. У том списку стоје да Ramle имају 12 кућа и да су један час хода далеко од Ваљева.
Називи џемата су по местима досељених породица: Шуминчани по селу Шумама, Ровчани по Ровцима, Табанџелије по занату, Кличани по неком виђеном претку Павлу Клици, који је имао тај надимак, а Поточари по Потоку, у коме су.
Порекло становништва и оснивање села.
-За Равње се прича да постоји од Косова и да је у њему живело пет породица, међу којима је била најугледија неког Антонија. За овог Антонија прича се да је из села с 12 својих коњаника (копљаника) отишао у бој на Косово и да је пре него што је пошао у пољу Јуришевцу вежбао се са коњима и копљаницима. По Антонију, а поље на коме су вежбали, названо је Јуришевац. И Антоније и свих 12 копљаника изгинули су на Косову,а њихове су се породице иселиле из села, а данашње породице су досељене.
-Кличани (Јездићи, Обреновићи, Познановићи, Максимовићи): Најстарија досељена породица су Кличани, чији се предак Павле Клица доселио из Шареника у Старом Влаху у почетку 18. столећа и населио у Табанџелије. По Павли Клици и његови потомци се зову Кличани, мада има и другихе (већ наведених) презимена. Њих је 19 кућа и славе Мратиндан.
-Милићевићи, Јеринићи, Радоњићи и Иконићи: После Клице доселила су се два брата Ровчанина Радоња и Радован а од њих су данашњи Ровчани, пореклом из Роваца у Црној Гори, има их 8 кућа и славе Јовањдан.
-Грујичићи и Стевановићи: У другој половини 18. века пред 4. аустријски рат сишли су из села Шума близу Ивањице у Старом Влаху Шумничани, названи по селу одакле су се доселили. Доселиле су се две породице; Грујичића, 5 кућа и славе Аранђеловдан и Стевановићи, 6 кућа и славе Ђурђиц.
-Перишићи, Адамовићи и Стаменићи: За горњима су се доселиле су се Табанџелије. Они су из села Гостиља у Старом Влаху, названи су Табанџелије што су умели правити опанке. Стаменића има и у Стублинама у Посавини, има их 10 кућа у Равњима и славе Јовањдан.
Уз Кочину Крајину су дошли:
-Башићи (Павловићи) из Заграде у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
-Каљуше су из Језера у Дробњацима, славе Стевањдан
-Јевтићи (Шестићи) су такође из Језера названи су Шестићи, што им је предак, који се доселио имао шест прстију, славе Јовањдан.
-Госпавићи су дошли после 1840. године из суседног села Богатића. Доселиле се две куће од којих је једна замрла а доселио их је један сродник, који је био писар у општини, славе Никољдан.
-Костадиновићи су скорашњи досељеници из Штрбаца у Старом Влаху и населили уз Бабинску Разуру, не каже се коју славу славе.
У селу је 56 кућа од 10 породица.
Занимање становништва.
Равањци се занимају свима провредним пословима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су им занимања земљорадња, сточарство и воћарство. Да би имали повише зиратне земље купују је по доњим селима и тако добивају места за пролетње сјављивање својих оваца. Доста их силази поради заната у доња села и тамо застају, а по селу готово сваки учи по какав занат и ради га у околини.
Појединости о селу.
-Равње су саставни део Драчићске општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је издељено по крајевима.
Село преславља Спасовдан.
3. јул 2013. у 22:57
Милодан
Порекло становништва села Рађево Село, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Рађево Село је на северозападној страни града Ваљева, уз речицу Љубостињу, са обе њене стране и до самога извора. Земљиште је брдско и неравно, северни је део од секундарних стена, докле је јужни од терцијерних. Главнија су узвишења: Боричевац, Дивље Брдо, Погледала и Царић, висови на граници села и пошумљени.
Извора је у селу доста, али има и бунара готово свака кућа. Главнији су извори: Ђурђевића Чесма, Драгојловића Бунар, Митрашиновића Бунар и др. Текућица је Љубостиња, чији је извор у Царићу и постаје од два потока. Љубостиња тече у југоисточном правцу и протиче кроз град Ваљево, пресушује, врло је бујна, не плави село али је плавила град Ваљево*.
*Познате су и запамћене три поплаве у Ваљеву: мајске 1884. године и две јунске 1894. и 1897. године.
У Љубостињу утиче с десне стране Ђурђевића Поток а са леве стране Дрочински Поток, који оба пресушују и имају воде само када име снега и кише.
Земље и шуме.
-Рађевске су земље изван кућа и око Љубостиње. Брдске су земље суве, посне али нагнојене дају добар род. Љубостињске су земље наносне, смолне и врло родне, подесне за ораницу и косаницу. Добрих ливада и пашњака има само низ Љубостињу.
Шуме су главно добро овог села. Цело село је у шуми, тако ду му се куће никако не виде. Најбољи шумски крајеви су са северне и западне стране села. Шумски крајеви су Царић и Дрочине, готово без икаквих пропланака. Дрочине, назване по густој шуми, су сеоска заједница и спојене са грбовичким шумама. Шуме има у довољној мери и за огрев и за грађу, а у њима су од великог интереса поједине породичне заједнице Драгојловића, Крунића и Ђурђевића забрани.
Тип села.
-Село је разбијеног типа, раздељено у три мале, где су куће на растојању од 20 до 50 метара. Мале су удаљене једна од друге 300 до 700 метара. Изнад Кличевца је прва мала Дрочине. Преко потока на западну страну, с обе стране Љубостиње Драгојловићи, а више њих, око извора Љубостиње, Ђурђевићи.
У Дрочинама су: Гавриловићи, Митрашиновићи, Јанковићи, Јездићи, Јевтићи, Бранковићи, Росићи и Јовановићи.
У Драгојловићима су: Драгојловићи, Јакшићи, Марковићи, Вучићевићи, Мићићи, Ђукићи, Милановићи, Чворићи, Танасићи и Бесеровци.
У Ђурђевићима су: Ђурђевићи, Јаковљевићи, Мишићи и Крунићи.
У Рађевом Селу има задруга, али те задруге нису велике. Повеће задруге су Драгојловића, Танасића и Милановића.
Подаци о селу.
-Према харачким тефтерима из 1818. године Рађево Село је имало 6 домова са 6 пор. и 16 харачких личности.
Према попису:
-1866. године – 35 домова и 503* становника.
-1874. године – 42 дома и 282 становника
-1884. године – 43 дома и 303 становника.
-1890. године – 44 дома и 374 становника.
-1895. године – 50 домова и 395 становника.
-1900. године – 60 домова и 430 становнка.
*Очигледна је грешка код броја становника при попису из 1866. године, оп. Милодан.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,28 а процентни 1,88%, где је више женских него мушких глава.
Име селу.
-За име селу везане су ове две народне приче:
1. По првој причи име селу су дали Турци по томе, што је увек у њему рађала најбоља пшеница у околини.
2. По другој причи име селу дошло је од имена Рађо (Радован) из најстарије породица Радића, којега су Турци тако звали па су, вели се, по њему назвали и Рађево Село.
Имена мала су или називи породични као Драгојловићи и Ђурђевићи или по имену шуме и брда Дрочине.
Порекло становништва и оснивање села.
-Радићи: За ову пре неколико деценија замрлу породицу не зна се да су се и са које стране доселили. Уз ову породицу везано је, по народном веровању, и име села.
-Јакшићи (Марковићи, Мићићи и Мишићи): За Јакшиће се, такође мисли да су старинци, има је и данас мада се селила у Срем. Ова породица, као и некада Радићи, је у крају села, који се зове мала на север од Драгојловића, где су отприлике данас куће Марковића. Њима су сродне поменуте породице, њих је 6 кућа и славе Јовањдан.
-Гавриловићи су од Гаврила и његова 4 сина досељени уз Кочину Крајину из Роваца у Црној Гори, а по некима из Пјешиваца (пре ће бити да су ови други у праву). Гаврило се населио у Дрочинама изнад Кличевца и од њега су Гавриловићи, њих је 10 кућа и славе Јовањдан.
У периоду од 1804. до 1811. године доселиле су се ове породице:
-Митрашиновићи су са Цеклина у Црној Гори, славе Ђурђевдан.
-Ђурђевићи су из Куница, села ове области из породице тамошњих Ђурђевића, чији се предак призетио у Јакшиће, има их 7 кућа и славе Јовањдан.
-Драгојловићи: Предак се доселио из Годочева-округ ужички, дошао као мајстор у село, од њега су 3 кућа, славе Јовањдан.
-Танасићи, њихов дед се доселио из Кремана-округ ужички (негде пише да је то Стари Влах) као надничар, од њега су 3 куће и они славе Јовањдан.
-Милановићи и Чворићи, предак се доселио из Туђина, села ове области; с њима су у сродству Чворићи, има их 6 кућа и славе Ђурђиц.
-Јевтићи, дед се доселио из Пипера у Црној Гори, има их две кућа и славе Аранђеловдан.
Познији досељеници, у периоду од 1820. до 1900. године су:
-Бесеровци из Бесеровине у округу ужичком, населили се као мајстори, славе Стевањдан.
-Крунићи су прешли из Доње Буковице на своја имања, око Царића, где су и данас, њих је 7 кућа и славе Никољдан.
-Бранковићи су из Доње Буковице, прешли после деобе на своје имање, њих је две куће и славе Никољдан.
-Јездићи су из Пјешиваца и населио се на имање Јевтића, славе Зачеће Св. Јована.
-Јаковљевићи су у Ђурђевићима, доселили се из Мургаша у Тамнави, славе Михољдан.
-Ђукићи су из Доње Буковице од тамошњих Аврамовића, доселили се на купљено имање и славе Ђурђевдан.
-Вучићевићи су из Штрбачке Реке у Старом Влаху, населили се на имање Јакшића, славе Лучиндан.
-Јовановићи су у Дрочинама, доселили се из Ђиновића у Црној Гори, славе Ђурђевдан.
-Росићи су се доселили из суседног села Забрдице, дошли на имање купљено од Јевтића, славе Никољдан.
У Рађевом Селу има 57 кућа од 17 породица.
Занимање становништва.
-Рађевци се занимају свима привредним занимањима, којима и остали сељаци ове области. Земља им је богата и даје толики род, колико им је довољно за исхрану и да по нешто продају. Воће особито гаје и производе а тако исто обраћају довољно пажње гајењу стоке, нарочито свиња, за које су сеоски забрани добро дошли. Готово сваки сељак сече и продаје шуму из својих властитих забрана. Занате не уче, а немају ни потребе, пошто су уза само Ваљево и не селе се никуда.
Појединости о селу.
-Рађево село* је саставни део Грабовичке општине и Срез ваљевском. Судница је у Грабовици изнад Дрочина, црква у Ваљеву а школе немају нити своју децу куда шаљу. Гробље је издељно по крајевима.
Село нема своје заједничке преславе.
*Мали део овог села, насеље од 12 кућа, већином градских надничара, досељеника из разних крајева, одвојено је од овог села и придодато општини града Ваљева, под називом Рађево Село. Како су у овом крају слабо заступљени земљорадници, већ поглавито надничари и сиромашније градске занатлије с тога и насеље није узето у обзир приликом описивања села. И сами сељаци из Рађевог Села не признају ове ваљевске насељенике као своје сељаке и никакве заједнице немају са њима.