Ваљево и околна села

76 коментара

1. 31. мај 2013. у 22:55

   Милодан

   Порекло становништва села Горње и Доње Лесковице, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Лесковице су на јужном крају простране Лесковичке Висоравни. Село улази дубоко у пограничне планине ове обалсти, те је отуда и право планиснко село и највише насеље у овој области. Село је на висоравни или по плећима појединих планинских узвишења или у увалама између појединих брда. Кроз средину села у правцу источном пружа се Маглеш планина и онда дели село на два готово једнака дела, која носе називе: “Пред Маглешом” и “За Маглешом”. Пред Маглешом, са северне стране од планине је право село, а за Маглешом са јужне стране су новије раселице.
   Северни део села је део висоравни, испуњене силним вртачама, поређане у правилне низове, који се зову долине. Почеци ових долона су у планинским увалама, испод којих се јављају многи јаки извори, који отичу до извесног растојања, па пониру у вртаче, испод којих настају низови вртача до краја села. Лепи примери оваквих долина су: Ковановски Поток, Корита, Хајдучица (Пивљански Поток), Бунарски Поток и Ђуров Поток. Почетак ових долина је међу маглешким висовима и све су правца северног, паралелне између себе, осим Ђуровог Потока, који се пружа на исток.
   На западном делу села отпочиње други низ оваквих долина. Са висова: Виловци, Окрајка и Јагодњака на северну страну спуштају се три долине и спајају у велику Мишковића Долину, која у источном правцу пада Грацу. Са источне стране спушта се најшира долина у селу Слибан. Са јужне и западне стране брда спуштају се две широке и кратке долине: Црвена Вода и Дуго Поље.
   Вртаче ових долина, као и оне по плећима сеоских брда су каменитог дна, које је истребљено; многе су отворене биле па су временом човечјом снагом затворене. Са сталним понорима су све вртаче, у које утичу или пониру поједини потоци и извори. У источној пдини Јагодњака је једна вртача под именом Леденац, дубока 12 а у пречнику 1 метар. Дно је ове вртаче од црвенице, неравно, испуњено снегом, а преко лета ледом и отопљеном хладном водом, коју сељаци извлаче преко лета и употребљавају за пиће. Вртача је скорашња, нема левкаст изглед него само отвор, који личи на содом.
   Кроз средину села провлачи се испод кречњака прфирит, који је огољен на много места и у коме се јављају сви извори овог села. И на порфириту, ако није огољен, опет су вртаче. Главнија узвишења на висоравни су: Лице у Божићима; Граховиште до Ћебића, Окрајак, Јагодњак и Виловац, кршеви до села Сушице, Главица (од порфирита) до Бунара, Кулина, Ђурова Стијена и Орашје кршеви над Сувајом.
   Други део села је ненасељена планина Маглеш. Маглеш је наставак повленских висова и пружа се у источном правцу. Маглеш је кроз средину подељен двема долинама на два подједнака дела. Ове долине се зову Задушнице и деле се на Горње и Доње Задушнице. Између ових долина диже се Мијатова Превија и она спаја оба дела Маглеша. Горње Задушнице почињу извором Горња Каменица, која после тока од 10 метара понире у једну вртачу, испод које се продужава читав низ вртача на запад до повленских висова. Доње Задушнице почињу са врло јаком врелом Доња Каменица, која после тока од једног километра понире и на другој страни се јавља као извор Јасен, који отиче такозваним Стајчиним Потоком и понире опет после тока од 2 километра у једну вртачу, испод које постаје низ вртача, познат под именом Стајчин До.
   И северни и јужни део Маглеша изнад ових долина сав је под вртачама каменитог дна а при томе и плитким. У оваквим вртачама снег се задржава подуже и није редак случај наћи у њима неотопљеног снега крајем маја. У северном делу Маглеша, испод Мијатове Превије, ово су знатнија узвишења: Краљево Брдо, Брезик, Дрињак, Равна Гора, Мокра Раван, Вис, Дуго Поље и Грабик. У јужном делу Маглеша, изнад Мијатове Превије ова су узвишења: Вис, Тодорово Брдо, Губави Рт, Гусарица, Милашиновица, Букова Глава, Градац, Павлова Коса, Буково Брдо и Кукаљ. Сви ови висови су пошумљени, ређе са једне стране огољени.

   У Стајчином Потоку и Долу јављају се по површини силикатне стене, које су највећма огољене по Брезику и Краљевом Брду. Између Краљевог Брда, Брезика и Мијатове Превије са једне стране, Виса и Тодорова Брда са друге стране, налази се 3 километра дугачко а 300-500 метара широко планинско пољице, познато под именом Стајчин До, један од најлепших крајева овог села. Пољице није равно, већ је таласастог изгледа и нагнуто ка истоку.

   Присојна страна јужних маглешких висова спушта се доста благо на јужну страну речици Забавици и од запада ограђена је као зидом Буковом Гором и Градачком Стијеном. Цела ова просторија је силикатне природе, без шума и обделана, пуна извораца и безимених потока, који утичу у Забавицу и Забаву. Најлепши и најцењенији део овог краја зове се Пали, на ушћу Забавице у Забаву.

   Доње су Лесковице са малим изузетком безводан крај, оне су готово без икаквог сталног извора или бунара, без иједног потока или речице. У овом крају села су извори: Хајдучица у Пивљанима, Црна Вода и Каменица, извори који нису јаки и пресушују, због чега се сељаци овог краја помажу барама, цистернама или водом са извора у Горњим Лесковицама. У овом крају је и Ћебско Језеро, испод Грахова, којим се целе Доње Лесковице служе за појење стоке и већу домаћи потрошњу.

   Горње су Лесковице пуне јаких извора, којих има у сваком крају, тако да сваки џемат има по један или два извора. Од извора овог краја су: Арсов Бунари поред њега још 4 у Ковановском Потоку, Корита у Коритима, Школски Бунар у Дрндерини, Ђурова Чесма у Остојићима, Орашац и још 4 у Орашју, Доња Каменица, Јасен и Стублина у Стајчином Долу, Габела под Тодоровим Брдом, Врело испод Дебелог Осоја, Савинац и Сланац у Забави, Градачко врело и Хајдучка чесма под Градачком Стијеном и Горња Каменица у Маглешу.
   Село Лесковице нема својих река. Пограничне су реке: Забавица, Забава, Суваја и Сушица. Забавица је мала речица, која постаје од Градачког Врела и која испод Пали пада у Забаву. Забава долази од Средњег Повелна и кад прими Забавицу тече клисуром и посве стешњеном долином источним крајем овог села до састава са Буковском Реком, одакле тече за мало опет као Забава и понире у многим понорима, који су у самом кориту испд Ђурове Стијене и Кулине. Суваја је суво корито Забавино, опет са источне стране овог села све до Богатића, одакле настаје река Градац. Сушица је за мало река овог села. Избија на западном делу овог села, испод Павлове Косе и Кукља, испод повленских висова и одмах, чим изађе из планине, престаје бити река овог села.
   Са источне стране села испод Орашја и Дрињака падају у Забаву два потока: Ђуров и Орашачки Поток.

   Наставиће се…

   Одговори

2. 1. јун 2013. у 22:39

   Милодан

   Г. и Д. Лесковице, наставак…

   Земље и шуме.

   -Лесковичке земље су испод села и изнад села. Земље за обрађивање има доста; она је по природи посна, сува, трошна и врло подесна за стрмна жита, особито кад се уредно натире. Најбоље су земље по долинама, куда најбоље успевају пољски и баштенски усеви. Ливаде и пашњаци су најбољи у Стајчином Долу, за Маглешом и у Палама. Најродније земље у селу су: Дрндарина (око школе), за Маглешом и долини Слибан. У новије доба истребљене су под Градачкој Стијени и Буковој Глави многе ливаде и сувати, те се тако овај крај везао за таорске Мравињце, велики повленски суват.
   Шумом је село особито богато. Цео Маглеш је под шумом, а сви висови за Маглешом исто тако су пошумљени. Шуме су од лиснатог дрвета и употребљавају се за гориво, грађу и жежење ћумура. У последње доба новопросеченим путем за Ваљево, извози се сваке године знатна количина дрва за продају. Као најбоља шума у селу цене се велики забрани храстовог дрвета у Палима.
   Цео Маглеш у простору од 950 хектара је сеоска заједница. На њему има згодних испуста и пространих долина са малом шумом, које се дају под испашу, али има и таквих шумских крајева, какви су: Павлова Коса и Кукаљ, у која до данас човечја нога није приступила. Џематских и породичних заједница у овом селу нема.

   Тип села.

   -Лесковице су највеће село у овој области, оне су потпуно разбијеног типа. Село је углавном подељено на три велика краја: Малештане, Сојчане и Гајчане. Сваки крај подељен је на џемате, где сваки џемат чини се за једну породицу. Џемате одваја долина или каква незнатна вртача; они су удаљени један од другога од 10 до 300 метара а куће у џематима су тако близу једна другој, да нигде нису даље од 20 метара.
   Главни део села, управо средина села, и најстаријие сеоско насеље је око Бунара, а тако су данас Малештани са овим џематима: Тауре, Ковановина, Красојевац, Кулина, Бунарци, Загорје, Орашје, Дрињак, Стајчин До, Мокра Раван, Тодорово Брдо и Милашиновица.
   Други део села је око извора Хајдучице и Црвене Воде и ту су Сојчани у два џемата: Пивљанима око Хајдучице и Сојчанима око Црвене Воде.
   Трећи део села је око Ћебског Језера, извора Каменице и долине Слибана, а ту су џемати: Ћебићи, Савићи, Божићи и Милетићи.
   У Таурима су: Јаковљевићи, Пантелићи, Марковићи, Савићи, Радовићи-2, Обрадовићи и Илићи.
   У Ковановини су: Митровићи, Радовићи и Арсићи.
   У Красојевцу су: Вилотијевићи и Остојићи.
   На Кулини су: Кулинчевићи и Антонијевићи-Буковци.
   Бунарци су: Илићи, Павловићи, Марковићи, Андрићи, Мирковићи и Кушаци.
   Малештани Планинци су:
   На Тодоровом Брду Марковићи.
   За Маглешом: Пејићи, Радовићи.
   На Грацу: Максимовићи и Божићи.
   На Милашиновици су: Кушаци, Настићи и Ђуровићи.
   У Стајчином Долу су: Ђођевци (Андрићи) Бошњаковићи и Ранковићи.
   У Забави су: Обрадовићи и Мишићи.
   На Мокрој Равни: Гајовићи, Павловићи, Пејићи, Годићи, Илићи, Станићи и Спасићи.
   На Равној Гори су: Мишићи, Миловановићи и Андрићи.
   У дрињаку су: Миловановићи и Зекићи.
   У Орашју су: Годићи, Ђуковићи и Филиповићи.
   Малештани Планинци су раселица доњих око Бунара.
   У Сојчанским џематима су ове породице:
   У Сојчанима: Лазаревићи, Спасојевићи, Петровићи и Максимовићи.
   У Пивљанима су: Јаковљевићи (Џолићи), Павловићи, Грујовићи, Мијаиловићи, Арсенијевићи и Трипковићи.
   У Гајчанским џематима су ове породице:
   У Ћебићима: Ћебићи и Кедовци.
   У Божићима су: Божићи (Јовановићи), Савићи, Панићи, Крсмановићи, Митровићи и Тешићи.
   У Милетићима су: Милетићи, Гавриловићи и Петровићи.

   СОЈЧАНИ И ГАЈЧАНИ ЧИНЕ ДОЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ.
   МАЛЕШТАНИ СА СВИМА ПЛАНИНЦИМА ЧИНЕ ГОРЊЕ ЛЕСКОВИЦЕ.

   У Лесковицама је врло добро развијен задружни живот. Знатније и повеће здаруге су: Андрића (3 куће), Мирковића, Божића, Лазаревића, Спасојевића, Џолића, Марковића и Миловановића.

   Подаци о селу.

   -По харачким тефтерима из 1818. године било је 55 домова са 79 породица и 178 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 126 домова и 1104 становника.
   -1874. године – 155 домова и 1254 становника.
   -1884. године – 189 домова и 1392 становника.
   -1890. године – 187 домова и 1582 стновника.
   -1895. године – 216 домова и 1763 становника.
   -1900. године – 256 домова и 1840 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 22,76 а процентни 1,63%.

   Име селу.

   -Неки старији људи причају да је име селу донето. Други опет причају да је име селу дошло отуда, што су се прве породице морале насељавати по лештацима, којих и данас има око Бунара.
   Имена крајева су по местима досељења или месту насељења; Малештани по месту досељења, Сојчани, што су Осоју брда а Гајчани што су у Слибану, где су некада били добри гајеви. Имена џемата су или по именима места, где су насељени или по месту досељења или по именима појединих знатнијих породица.

   Старине у селу.

   1. Са Мравињаца преко Букове Главе, испод Градачке Стијене, на Хајдучку чесму, водио је одвајкада пут из Ужица у ово село, што се распознавало до скора по старим калдрмама. Овај пут је силазио Ћебском Језеру и Слибаном у корито Граца, а у турско доба силазио у Лелић и спушато се Ваљеву. Ово је до скора био главни пут за сва суседна села, али је 1899. године замењен новим, који је углавном прошао истим трагом.
   2. На Мравињцима, а у атару овог села, иза високог Брда Граца, налазе се и данас трагови старих шанчева, које су Аустријанци подизали 1718. године у којима је Јевта Витковић дочекао бега Витезовића и који су у 4. аустријском рату од 1788. године оправљани.

   Наставиће се….

   Одговори

3. 3. јун 2013. у 01:21

   Милодан

   Г. и Д. Лесковице, наставак…

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Лесковице се сматрају као старо село, јер га налазимо у списку хајдучких села у округу ваљевском из 1737. године, где се село Leskoviz помиње са 12 кућа и 3 часа хода од Ваљева. Лесковице су несумњиво старо село, али ипак његове породице су досељене, а старије породице, не само да не уме да каже које су, него и не зна ни шта је са њима било.
   -Ковановићи, Радовићи-1, Митровићи и Арсићи: Најстарија породица је Ковановића досељена из Станишеваца са Ковануше у Старом Влаху, у првој половини 17. века, одакле су их Турци довели и овде населили преко сеоског спахије. Потомци су им поменуте фамилије, има их 16 кућа и славе Јовањдан.
   -Таури, Јаковљевићи, Пантелићи, Марковићи, Савићи и Радовићи-2: У исто време са Ковановићима, а по вољи Турака, насељени су поред њих данашњи Таури (Таурци), досељени из Горњег Потарја, из области Доњег Колашина. Они су увек били пријатељи турских великаша, а из њихове породице један се 1813 године потурчио и живео неко време у селу, па се после одселио у Босну, због чега су их сељани дуго звали Турчиновићи и Цигановићи*.
   *Турци и Цигани у овим крајевима били су Мухамеданци и дан данас реч Турчин и Циганин у погледу верских синонима је израз у народу овог краја, с тога се и јављају са 2 презимена.
   Тауре је опште презиме а њега су задржале горе поменуте остале фамилије, има их 24 куће и славе Јовањдан.
   -Кушићи, Кушановићи (или Кушаци) су се у првој половини 17. века спустили из Старог Влаха у ово село са 3 породице од којих се једна насели овде, друга оде у Шабац а трећа у Јадар. Први су насељеници Бунара, има их данас 12 кућа, а и расељавали су се, славе Лучиндан.
   -Малештани, Мандићи, Годићи, Мишићи, Ђуковићи, Филиповићи и Зекићи: Пред крај 17. века, покренути општом сеобом нашег народа, доселили су се Малештани у ово село. Малештани су из села Малинска у Дробњацима. По причању чича Павла Марковића, врло уваженог и трезвеног старца, а члана ове највеће породице у селу, који је и ове податке дао, Малештани су од 4 брата: Саве, Станоја, Радоја и Гала. У старој постојбини били су у задрузи, па су се тако и овде населили у Стајчином Долу, под Брезником. До смрти Галове били су у задрузи; а по смрти његовој удовица Манда изађе са синовима и с Брезника се спусти у Орашје и ту закући. Ово имање је купљено, нешто захваћено али још више прикупљено од Турака. Мандини и Галови потомци су горе поменуте фамилије.
   -Паавловићи, Пејићи, Илићи, Спасићи, Гајовићи, Марковићи, Миловановићи и Обрадовићи, Ђођовци или Андрићи и Мирковићи: После Манде из исте задруге Радоје изађе и сиђе Кушацима у Бунару и његови потомци су: Павловићи, Пејићи, Илићи и Спасићи. Сава и Станије су умрли у задрузи. После смрти њихове Станојев син се одсели и оде на Мокру Раван и од њега су само Гајовићи а од 4 Савина сина један остане на старом огњишту а 3 сиђу Бунару. Савини потомци су: Марковићи, Миловановићи и Обрадовићи, а од онога у Долу Ђођовци или Андрићи и Мирковићи, најјача малештанска породица.
   Малештани су данас заузели скоро све Горње Лесковице и планину, има их 79 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Вилотијевићи и Остојићи: После ових малештана Сава је довео из Малинска и поред себе, на месту Красојевцу, населио свога синовца Вилотија, Вилотије је дошао на 30 година после првих Малештана и собом повео и сву своју породицу, па видећи да се овде може живети, 20 година после тога, довео је некога ближег сродника Остоју и с њиме се збратимио. Вилотије и Остоја, као и њихови потомци, били су дуго у задрузи и деобу је запамтио и чича Павле. Од Вилотија су Вилотијевићи а од остоје Остојићи, па како су и они Малештани, то њих укупно има 93 куће, које славе Ђурђевдан.
   -Ћебићи, Мијаиловићи или Кедовци, Лазаревићи и Спасојевићи: кад и Малештани покренуо се из Грахова у Црној Гори и “Матори Ћеба”* са целом својом породицом и кад је сишао у Букове под Ластру, онда Ћеба раздели своје сроднике: две породице пошање к Ваљеву и они се населе у Бабиној Луци, две врати у ужички округ и они се населе у Маковишту, а две куће у данашње Ковачице и населе се на једном брду према извору Граца. Ово брдо се данас зове Ћебовина. Ћеби се није допало ово место и он се премести у ово село код Језера и ту насели, па се Језеро по њему назове Ћебско Језеро.
   *Ћебом се прозвао због велике маљавости по грудима, која је личила на право ћебе, тј. изгледало је као да је на прсима носио какво умотано чупаво ћебе.
   Ћебини потомци су већ поменути, има их 23 куће и славе Јовањдан.
   -Пивљани: После Ћебе, управо при крају прве половине 18. столећа, доселила су се из Пиве испод Дурмитора три брата: Максим, Трипко и Јаков (Џола) са својим породицама и неселили се око Хајдучице и створили џемат Пивљански. Пивљани су се највише расељавали, њих овде има под неколико презимена (не помиње их) у 34 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Божићи, Савићи, Панићи, Крсмановићи, Митровићи, Тешићи и Милетићи: После Кочине Крајине а пре Првог устанка, доселиле су се из Пријеворца у Старом Влаху 4 породице данашњих Божића, Савића и Митровића и населили се поред Ћебића до Лелића и низ Слибан. Све ове породице носе општи назив Божићи а презивају се како је већ наведено, има их 29 кућа и славе Јовањдан.
   -Кулинци су се доселили кад и Божићи од Горажда у Херцеговини, названи по томе што им је предак направио кулу у којој је седео и од које се и данас виде избе и доње одаје. Кулинаца има данас 7 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Буковци: Стари Кулинац је населио поред себе и Антонија Буковца, досељеног после њега годину дана из Буковице у Полимљу избегавши крвну освету, има их 6 кућа и славе Јовањдан.
   -Петровићи су дошли после Кочине Краије пред Први устанак из Штиткова у Старом Влаху населивши се у Стојчине, има их 6 кућа и славе Лучиндан.
   -Гавриловићи и Петровићи, предак се доселио у Првом устанку из села Стапара-округ ужички као слуга и настанио се у Слубану, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
   -Спасојевићи, предак се призетио у прве Спасојевиће, доселио се после Другог устанка из Годочева-округ ужички, славе Никољдан.
   Новији досељеници, после 1870. године су:
   -Ђуровић, досељен уз Бабинску Разуру из села Трнавца у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
   -Ранковићи су досељени из Чајетине у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
   -Настићи, досељени из Маоча, славе Никољдан.
   -Бошњаковићи су досељени уз Бабинску Разуру из Голеши у Полимљу, славе Ђурђевдан.
   -Станићи су скорашњи досељеници из Рудог, славе Лучнидан.
   У Лесковицама је 261 кућа од 17 породица.

   Занимање становништва.

   -Главно занимање Лесковичана је сточарство, а тек после замљорадња и воћарство. Највише се гаје овце и козе, а доста и рогате стоке, коју напасају преко лета на маглешким испустима и пландиштима а с пролећа гоне стоку у доња колубарска села и тамо с њима пробављају по 2-3 месеца. У последње доба опажа се јачи покрет за земљорадњом, те у јачој мери засејавају стрмна жита, која добро успевају и дају толико, колико им је потребно за исхрану, а понешто се одваја за продају. На тргу ваљевском после суводањске пшенице цени се највећма Лесковичка, а њена је вредност у крупноћи зрна и његовој сразмерној тежини. Од како је крај села за Маглешом постао приступачнији, отпочело је и сејање кукуруза у јачој мери, који овде далеко боље успева него у селу, одкуда су и ове земље добиле много у предности.
   Готово сваки Лесковичанин зна по какав занат. Све што име је потребно за њихову домаћу потребу сами израђују и прерађују. Тако у овом селу имају нарочите занатлије за кројење мушког и женског одела, за исраду пољопривредних справа, оправку и др. Занатлије имају доста посла у свом селу, с тога се врло ретко удаљавају из свог села, а дотерали су чак дотле, да данас сами израђују своје куће и друге зграде. Лесковичани се из свога села удаљавају само онда, када у селу немају где да живе и кад им се укаже згодна прилика, да ће моћи боље и лагодније живети но у свом селу.

   Појединости о селу.

   -Лесковице су саставни део Лесковиче општине у Срезу ваљевском. Са овим селом је у заједници и село Богатић. Судница је у средини села на Дрндарини а ту је и школа. Цело село, иако много растурено, сахрањује се у два гробља; једно код Бунара за Горње Лесковице, а друго је на Грахову за Доње Лесковице. Преславе имају две: Горње Лесковице преслављају Други дан Духова, а Доње Лесковице Св. Јована Богослова, 8. маја по старом календару.

   Крај! Порука је иста као код Рудника.

   Одговори

4. 3. јун 2013. у 23:59

   Милодан

   Порекло становништва села Жабари, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Жабари леже на југоисточној страни од Ваљева, на овој пространој висоравни, које се од Бранеговића и Драчића пружа на исток до Жабарске реке. Земљиште сеоско је крајевима уздигнуто, а средином се спушта; куће сеоске су по крајевима, поређане све у правилном кругу коме би средиште било Врело Жабарско. Утонула средина представља праву јесзерску котлину с терцијалним наслагањима, а крајеви села су под вртачама разноликог облика. Никаквих узвишења у селу нема,.
   Изворима су Жабари препуни. Најглавнији је извор у селу: Врело, које избија испод једне стене усред села и гради непресушни потоко Ботолину, затим Водице до Клинаца, Бањевац у Златару, Жабар, који у једној вртачи извире, а на другом њеном крају понире, Стублина у Лазићима, Ћулаћевац испод Мирковића и др. Народ се служи изворском водом, а код кућа барском и језерском водом, јер имају две вртаче попуњене водом.
   Од текућих вода овог села су: Жабарска Река, која са јужне стране од Мратишића и Пријездића долази. Река тече уском, каменитом клисуром, чије су стране прави остењци. Друга је речица овог села Златар, који долази од Драчића и у овом селу понире у Пећурине*, на граници овог села и Клинаца под клиначком висом Јагодинцем.
   *Ове су Пећурине у вези са Петничком Пећином и вода њихова слива се испод земље у пећинско језеро, из којега избија река Бања.
   Обе ове речице пресушују преко лета, а кад надођу, не сметају сеоским кућама ни њивама, које су поред њих. Поток Батолина понире у једну сурдупину на северној страни села, а од тог увора, у правцу источном, простире се један низ вртача и тако испод Пауна улази и у Робаје. Оваквих низова вртача има свуда у селу, а највише на јужном крају и зову се Долови.

   Земље и шуме.

   -Жабарске су земље доста посне, суве и неплодне. Кад се добро ђубре и натиру, онда дају добар плод и на њима могу добро да успевају сва стрмна жита. Најбоље земље за усеве су око Жабара, Врела и по Доловима. Ливада је врло мало у селу ионе су око Бањевца и по Батолини.
   Западни део села је до Мачина и он има врло добре шуме од лиснатог дрвета и ту су најбољи гајеви, по чему се цео тај крај зове. У свима другим крајевима врло је мало шуме или је готово никако нема, као у џематима: Бајићима и Лазићима.
   У овом селу нема сеоских заједница, али има доста џематских и породичних, тако су познате Гајчанске заједнице до Заруба, Лазића и Максимовиоћа по Реци, Бранковића у Мачинама и Колубари и др.

   Тип села.

   -Жабари су село разбијеног типа. Куће су по групама, џематима и то по крајевима села. Куће су врло блиске, често пута готово једна уз другу, најдаље 50 метара а џемати су далеко 50 до 100 метара а понегде тако близу, да се тешко могу један до другога одвојити. Главнији џемати, пошавши од западне стране, па на јужну око села су ови: Гајчани, Орашац, Максимовићи, Лазићи, Бајићи и Мирковићи.
   У Гајчанима су ове породице:
   Бранковићи, Митрићи, Алемпијевићи, Антонијевићи, Кузмановићи и Јовановићи.
   У Орашцу су:
   Ђокићи, Панићи, Васиљевићи и Минићи.
   У Максимовићима су:
   Павловићи, Радовићи, Вићентијевићи, Мирковићи, Марковићи, Миловановићи, Гајићи, Симићи, Велимировићи, Алексићи, Стевановићи и Вучићевићи
   У Лазићима су:
   Винчићи, Лукићи, Стевановићи, Илићи, Вукићи, Расулићи и Гвозденићи.
   У Бајићима су:
   Гавриловићи, Аћимовићи, Ђурићи, Аничићи и Ђукићи.
   У Мирковићима су Мирковићи.
   У Овом селу је мало повећих задруга, али ипак се не може рећи да задружни живот није развијен. Јаче задруге у селу јесу: Кузмановића, Бранковића, Ђокића, Илића, Винчића и Ђурића.

   Подаци о селу.

   -Према списку из ваљевске епархије од 1753. године у селу је било 9 домова. По харачким тефтерима из 1818. године ово село је имало 38 домова са 43 породица и 103 харачких лица.
   Према попису:
   -1866. године – 57 домова и 404 становника.
   -1874. године – 54 дома и 366 становника.
   -1884. године – 66 домова и 418 становника.
   -1890. године – 73 дома и 452 становника.
   -1895. године – 76 домова и 458 становника.
   -1900. године – 76 домова и 469 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,95 а приоцентна 0,49%.

   Име села.

   За име селу везане су две приче:
   1. Народ прича да кад је куга беснела у овом крају и кад је суседно село Зарубе зарубила,онда је у овом селу није остала никаква душа осим жаба, које су први насељеници после куге нашли, те по томе дали име селу Жабари.
   2. По другој причи име је дошло од извора Жабара, око којега су била најстарија насеља и око којега су и данас најбоље зиратне земље.
   Имена појединих џемата су или породични, мада се ко ретко презива тим давнашњим презименом или по месту где је насеље. Тако: Максимовићи, Лазићи, Бајићи и Мирковићи су породична презимена, Орашац је назван по месту где је некад било много ораха а Гајчани због многих великих гајева, који и данас има.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Старост овог села врло је велика. Већ у списку села округа ваљевског, који је саставила београдска аустријска Администрација 1737. године међу осталим селима помиње се и село „Schabar“ које није ништо друго до данашњих Жабара.
   Велику старост овога насеља у овом селу доказују и ова два основа:
   Око Врела и извора Жабара и данас се распознају сувомеђине, зидине старих насеља, и данас се та места зову Старе Куће и Селиште. Стар Куће су код Врела и ту се и данас знају тачно имања свох оних породица, које су некада биле овде, а Селиште је око Жабара и ту се све исто понавља. На месту Старе Куће биле су породице: Максимовићи и Мирковићи а око Жабара Ђокићи. Оба ова места су била у близини и куће су, што се прича, биле мање-више збијене, као што то и данашњи имовински односи потврђују. Растурење села дошло је угледом на досељене породице потпомогнуте кугом и потребом за бољим имањем, јер су уистину на овим местима и данас најбоља имања.
   -Мирковићи је стара фамилија у селу за коју се не зна да су и одакле досељени. Били су прво код Врела у групи, па се одатле још пре Кочине Крајине, скоро сви заједно, повукли на север до Клинаца, њих је 5 кућа и славе Св. Враче.
   -Ђокићи, за које се такође не зна када су и одакле досељени. Прво су били код Жабара уз саме Мирковиће, па тек после деобе и бољих имања отишли западу до Заруба, расељавали су се у овој области и даље, овде их је под општим презименом Орашчани 5 кућа и славе Ђурђиц.
   -Максимовићи су најстарија породица по досељењу. Максим се доселио из Доњих Васојевића у Старој Србији због крвнине, још пре него што су Аустријанци отпочели први рат са Турцима. Максим се прво населио код Врела, а његови потомци су се после деобе удаљавали и растурали у јужни део села. Ово је најјача породица у селу има их, под разним презименима, 11 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Симићи: Максим је собом довео једно „Арнауче“ (неки држе Циганче), одгајио га, покрстио и призетиоу Мирковиће. Од овога Арнаучета су данашњи Симићи, насељени у Максимовићима, има их 7 кућа и славе Св. Враче.
   -Стевановићи, предак се призетио у Симиће, дошао из Драчића од тамошњих Курјака, и он слави Св. Враче.
   -Гајићи је дошао пре 10 година из Брежђа, призетио се у Максимовиће и примио њихову славу – Аранђеловдан.
   -Вучићевићи, предак се населио међу Максимовиће, дошао из Пријездића на своје раније купљено имање, славе Никољдан.
   -Расулићи, предак Расула се доселио после Максима 30 година, населили га Турци, дошао из Босне. Има их и у Петници, славе Јовањдан.
   -Лазићи, некаквог Лазу из Братоножића у Црној Гори је населио Максим, славе Стевањдан.
   -Илићи, предак досељен из Росића-округ ужички, призетио се у Лазиће пре 60 година, славе Јовањдан.
   -Вукући су досељени пре 20 година из Полимља у Хецеговини, славе Аранђеловдан.
   -Гвозденићи, предак се доселио као мајстор из Росића – округ ужички у време Првог устанка, славе Ђурђевдан.
   -Бранковићи и Кузмановићи, Преци им се доселили после Кочине Краијне из Вардишта у Старом Влаху, међусобни сродници, населили се до Мачина, има их под четири презимена, славе Јовањдан.
   -Митрићи, предак се призетио у Бранковиће, дошао из Осеченице и слави Јовањдан а своју славу напустио.
   -Јовановићи су скоро дошли из Полошнице-округ ужички, славе Ђурђевдан.
   -Бајићи су се доселили пред Први устанак и населили се у источном делу овог села, испод Лазића. Бајићи су досељени из неког села у Срезу златиборском, по свој прилици из Скржути у Старом Влаху, њих је 6 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Ђукићи, досељени из села Трнавца у Старом Влаху, предак се призетио у Бајиће, славе Пантелијевдан.
   У селу је 76 домова од 17 породица.

   Занимање становништва.

   -Жабарци се занимају земљорадњом а узгред и сточарством, гаје у већој мери и воћњаке. Ако немају довољно земље, онда је купују или узимају под закуп, те на њима засејавају кукуруз и друге усеве, од којих им понешто остаје и за продају. Многи сељаци се одају изучавању заната, што је нарочито одлика Бранковића, од којих готова сваки има по један занат, који ради, не само у селу, него и изван њега. Тако су Бранковићи или свирачи, столари, молери, зидари док други сељаци нерадо уче занате. Жабарац се врло тешко удаљује од свога места и сви који су отишли из села, отишли су или као занатлије или као чиновници.

   Појединости о селу.

   -Жабари су саставни део Петњичке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Петници. Гробље је у Максимовићима и заједничко је за цело село.
   Преслављају Шесту недељу по Васкрсу.

   Одговори

5. 4. јун 2013. у 22:14

   Милодан

   Порекло становништва села Забрдица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Забрдица је на северној страни града Ваљева, више Грабовице, растурена по бреговима, који служе као развође Колубари и Рабасу. Земљиште је бреговито и сувише неравно, од секундарног кречњака, са понеком вртачом и нагнуто југу. Знатнија узвишења у селу јесу: Лисине, Извршац, Вис и Брдо.
   Извора у селу има доста и народ се поред њих служи још и бунарском водом а и водом текућих река. Од главних извора јесу Кривонож, извор од којега постаје поток са истим именом, који силази у Јасеничку Реку; Врело у Грабовици излази у ово село и са још два извора, од који постају два потока, гради речицу Кривошију, која тече у источном правцу и улива се у Колубару. Сеоске су куће овим потоцима и њиховим долинама растављене и поређане су око њихових извора тако, да су збијене у крајеве а средина села је готово празна.

   Земље и шуме.

   -Земље су по средини села и низ потоке. Квалитет земље није најбољи; доста су посне, суве и неплодне, с тога се морају догонити и тек тада дају добар род. Око Рабаса и Кривошије боље су земље и подесније за све усеве, али је ових земаља мало, те су сељаци закупили многе земље по Колубари и суседним селима.
   Шуме су од лиснатог дрвета и има је много: Сав северни крај и падине свих брда су под шумом. Никаквих заједница нема.

   Тип села.

   -Куће су по крајевима села, збијене су мање-више, где су поједине куће далеко једна од друге 20 до 60 метара, веће групе зову се по породицама, тако се чују: Јанковићи, Обрадовићи и Ђурићи, али су поједине групе много измешане, тако да Ђурића има по целом селу и у сваком крају, што је произашло деобом задруга.
   У селу су данас ове породице:
   Крстивојевићи, Ивановићи, Јанковићи, Лазићи, Грбићи, Јевтићи, Гајићи, Патијаревићи, Пушићи, Кузмановићи, Обрадовићи, Ђурићи (Павићи, Росићи и др.) и Јанковићи.
   Најлепши задружни живот развијен је код сељака овог села. Најлепшше и највеће задруге у Србији су у овом селу. Највећа задруга је одвајкада Крстивојевића са 43 чељади, Пушића и Обрадовића са преко 30 душа. Мањих задруга од 15 до 20 чељади у кући има више.

   Подаци о селу.

   -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Забрдица је имала 11 домова. По харачким тефетрима из 1818. године у Забрдици је било 38 домова са 50 породица и 116 харачких лица.
   Према попису:
   -1866. године – 36 домова и 442 становника.
   -1874. године – 36 домова са 452 становника.
   -1884. године – 42 дома и 495 становника.
   -1890. године – 45 домова и 570 становника.
   -1895. године – 52 дома и 547 становника.
   -1900. године – 50 домова и 486 становника.
   Годишњи прираштај становништва у односу на 1866. годину је 0,25, а процентни 0,18%, како се види исувише је мали, због наглог исељавања породица у суседна села на раније прибављена имања.

   Име селу.

   -Име селу, једни веле, дато је по његовом положају. Све је село за брдашцима, куће му се не виде, докле се у њега не дође, као што је и данас.
   Други причају да је име селу везано за грађења брда и отуда је име дошло.
   У списак села палешког округа за време аустријског провизоријума од 1717. до 1737 године увршћује се и ово село под називом: Sabardiza.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Народно предање о оснивању села говори ово: Забрдицу су основала два брата, за које не може да се тврди ни да су се доселили, нити пак да су старином из овог места. Већи део сељака тврди да су досељени, али то њихово досељаваење мора да је било давно, код се о томе изгубише све традиције. Од та два брата су данашње породице, а и џемати:
   -Јанковићи*, који данас у селу има само једна кућа, славе Никољдан.
   -Обрадовићи, има их 33 куће и славе Никољдан.
   -Ђурићи, има их 33 куће и славе Никољдан.
   *Из породице је Јанковића кнез Пеја Јанковић, којега је окнежио Фочић Мехмед-ага 26 јануара 1804. године у Ваљеву после погинбије-сече кнезова 23. јануара исте године.
   Све друге породице досељене су и насељене мећу ове.
   -Крстивојевићи су по времену досељења најстарија породица, досељена у првој половини 18. века из Бјелопавлића у Црној Гори. Одувек је била задружна кућа и сматра се најчувенијом задружном кућом у округу ваљевском, јер се никада није делила, нити је ко из ове задруге изашао и отишао на страну, славе Аранђеловдан.
   -Патијаревићи (Патријаревићи*), Јевтићи, Лазићи, Кузмановићи и Гајићи су од трећег брата Симеуновића из Бања Луке, који се призетио у Јанковиће. Од њега потичу остале поменуте фамилије, њих је седам кућа и славе Никољдан.
   *Названи су тако по свом претку калуђеру, кога су сељаци из шале звали патријаром (патријархом), јер се чешће хвалио да то може лако постати, само да хоће.
   -Ивановићи су се доселили однекуда из Босне. Предак се доселио као радник после Кочине Крајине, славе Часне Вериге.
   -Пушићи су досељени из Осата, предак име се доселио као зидар, па пошто је у Првом устанку добио имање онда се овде стално настанио, има их 4 куће и славе Лазаревдан.
   -Милићи (Јанковићи), предак се доселио 1876. године из Маоча, прво као слуга а после се призетио у село, славе Ђурђевдан.
   -Грбићи су досељени после Другог устанка из Полимља, од Пљеваља, има их две куће, славе Св. Краља Дечанског.
   У Забрдици је данас 54 дома од 7 породица.

   Занимање становништва.

   -Забрдичани се занимају свима привредним гранама, којим и суседни сељаци. Код њих је земљорадња главно занимање, али се и сточарству обраћа велика пажња. На својим имањима по суседним селима, где имају сталне колибе (трла), држе доста стоке коју особито гаје. И воћарство је у последње доба отпочело нагло да се развија. Виногради забрдички долазе у ред најчувенијих винограда у околини, јер су и доста велики и дају вино врло доброг квалитета. Ретко који од сељака се узгред бави каквим занатом, то обично раде странци. Нигде не иду изван свога села, нити пак надниче по селу.

   Појединости о селу.

   -Забрдица је саставни део Бранковачке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Бранковини. Гробље је заједничко, безмало за цело село.
   Преслављају Томину Недељу.

   Одговори

6. 5. јун 2013. у 21:58

   Милодан

   Порекло становништва села Зарубе, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Зарубе су на источној страни драчићске кречњачке и вртачама избушене висоравни. Куће су готово све на крајњим тачкама и при врху или дну вртачастих долина. У селу су три такве долине, нагнуте западу највећој вртачи у селу, познатој по имену Увор. Ти низови вратача су најлепше зиратне земље у селу а зову се: Ерковина, Смрдан и Максимовац до Жабара.
   Извора у селу има доста. Њима се једино село служи а бунари су ретки; свега их је два. Јачи извори зову се врела и главна су ова: Врело (познатије као Кутлачића Буннар), Павића Бунар до Равња и Врбица до Жабара. Мањи извори су: Рибњак на Девеџинцу, Гараљ у Гођевцима, Стублина и Чаворић до Жабара. Једина текућа вода, али пресушна, је потоко Буковик, који долази од Равња и понире у Увор.

   Земље и шуме.

   -Земље су по долинама, доста добре, кречне и топле глинуше, на којима добро успевају стрмна жита. Кад су кишне године, а земље добро нађубрене, онда могу родити травом и кукурузом, иначе сељаци немају ливадских земаља а кукуруз сеју по Колубари или на својим или туђим земљама. Знатнија су имања за испусте по Матијевцу, Мирковачи и Девеџинцу.
   Заруба је шумско село. Шуме су као и у Драчићу наставак мачинских шума од лиснатог дрвета, које се употребљава и за гориво и за грађу.

   Тип села.

   -Куће су сеоске растурене, обично су на плећима појединих узвишења над долинама. Нигде нису збијене близу једна друге, већ су знатно размакнуте, те по томе село има прави разбијени тип. Али се куће ипак групишу по породицама, али ове групе не могу бити прави џемати. Растојање међу кућама је од 60 до 500 метара.
   У селу данас живе ове породице: Павићи, Јовановићи, Милићевићи, Мосуровићи, Гођевци, Кутлачићи и Вићентијевићи.
   У селу је доста развијен задружни живот и данас постоје неке осредње задруге са 20 чељади: Гођевачка са две куће, Павића и Кутлачића.

   Подаци о селу.

   -По харачким тефтерима из 1818. године у Зарубама је било 11 домова са 13 породица и 26 харачких лица.
   према попису:
   -1866. године – 18 домова и 126 становника.
   -1874. године – 16 домова и 108 становника.
   -1884. године – 18 домова и 118 становника.
   -1890. године – 17 домова и 139 становника.
   -1895. године – 17 домова и 164 становника.
   -1900. године – 19 домова и 186 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,33 а процентни 1,70%, где се стално рађа више женске него мушке деце.

   Име селу.

   -За име селу везане су ове две приче:
   1. Прича се да је некад куга тако морила по овим крајевима да је све до корена зарубила, па је по томе дошло име Зарубе.
   2. Један старац из села прича, да се његов предак пре досељења у ово село звао Зарубац, Зарубица, и да је отуда дошло име селу.

   Старине у селу.

   -Усред села, нејузвишеније место над долином Ерковином, зове се Девеџинац. На Девеџинцу се и данас налази неко старо гробље, које се зове Маџарско Гробље, за које се држи да је заостало од Маџара. Споменика има доста али без потписа.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Јовановићи: Најстарије породице овог села су Зарупци исељени пре 100 година у Баталаге, где их је данас тамо 16 кућа. Од ове породице остала је једна породица, али је замрла и у њу се призетио предак данашњих Јовановића пре 80 година, доселивши се из Лесковица од породице Ћебића. Од њега је једна кућа и славе Стевањдан.
   -Кутлачићи су најстарији досељеници из села Кутлеши од Нове Вароши у општој сеоби, њих је у селу 5 кућа и славе Јовањдан.
   -Вићентијевићи су дошли из Кућана од Старог Влаха на имање Кутлачића, славе Никољдан.
   -Павићи и Милићевићи су једна породица досељена пред Кочину Крајину из Дробњачких Језера, има их 5 кућа и славе Св. Краља Дечанског.
   -Гођевци су се доселили 1808. године из Гођевића и Осату као зидари и то прво у Субјел-округ ужички па после у ово село. Гођеваца им у Ваљеву и Београду, овде их је 6 кућа и славе Лазаревдан.
   -Мосуровићи су се доселили из Врбове у Полимљу из Бабинску Разуру, славе Св. Пророка Јеремију.
   У Зарубама је данас 19 кућа од 6 породица.

   Занимање становништва.

   -Зарупци се занимају свима привредним гранама, којима и суседни сељаци ове области. Доста их зна по неки занат, али га раде само у селу и ближој околини. Не селе се изван села.

   Појединости о селу.

   -Зарубе су саставни део Драчићске општине. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је на Матијевцу.
   Преслављају Спасовдан.

   Одговори

7. 7. јун 2013. у 01:14

   Милодан

   Порекло становништва села Златарић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Златарић лежи на обема обалама Јабланице и Обнице, као и њиховом међувођу. Куће су растурене по плећима и падинама шумовитих, кречњачких јабланичких и обничких висова. Земљиште је кршевито, врло неравно и само приступачно уз поменуте реке. Главнији су висови: Осијањ, развође Обнице и Јабланице, Орловац, Маћи До, Рогопеча и Сењевац, на левој обали Обнице, Јовањске Шуме и Пакљанске Стране на десној обали Јабланице.
   Извора у селу има доста и у толикој мери, да се село једино њима служи. Главнији извори у селу су: Врело, Јовањска Чесма, Букови, Врановина, Црно Врело, Матковића Врело, Јелина Водица, Илића Водица, Орловица, Хајдучка Вода, Бегова Вода и многи други. Сељаци се служе водом са обеју река, као и притока обничких. На Осијању се налази једна велика вртача каменитих страна, плитка и испуњена атмосферском водом, и зове се Језеро, а његову воду народ употребљава за појење стоке. Од текућих вода су: Јабланица и Обница, које никад не пресушују и препуњене су појединим приватним или задружним млиновима и ваљарицима. Осим врела, која после кратког тока падају у Обницу и Јабланицу са десне стране нема никаквих других притока. Остали потоци су точила низ која се спушта сувишна атмосферска вода и њихове су долине препуне плазова и оброњеног камења. Са леве стране у Обницу падају Буковица, која долази из Буковице, Паланчки Поток, који долази из Паланке и Сењевачки Поток, који долази од Царића и Доње Буковице и одваја ово село од Белог Поља.

   Земље и шуме.

   -По плећима и падинама брда, која достижу висину од 300 метара врло је мало зиратне земље, иако су куће на њима. Оно мало брдске земље исувише је посна, страновито и неродно. Главне су земље овог села низ Јабланицу и око Сењевца, Паланке и Буковице. Језгра имања овог села је у Буковици и то су црне, смолне и родне земље, подесне за сваки усев. Добре ливаде су у Паланци и Сењевцу, а најбоље кукурузне земље су у Јабланици и, колико их има, у Обници и Буковици. Брдске су земље за воће и шуме.
   Шумама ово село обилује. Сама Јовањска Црква има своје шуме у 140 хектара. Цело међувође река је под шумом, тако да се куће ни са које стране не виде. Шума је од лиснатог дрвета, подесна и за грађу и за гориво, као и за жежење ћумура. У овом селу има доста места сеоских, породичних и џематских заједница. Јужна падина Осијања, изнад црквене шуме, све до Балиновића је сеоска заједница. Живановићи имају своју заједницу на северној страни Осијања до Причевића, Паланка има своју заједницу у Сењевцу до Доње Буковице, Миљковићи опет у Осијању до Балиновића, Голоскоци у Рогопечи, Филиповићи у Осијању итд.

   Тип села.

   -Златарић је село разбијеног типа, раздељено у поједине џемате. У селу има пет главних џемата, који су појединим потоцима или новијом деобом издељени на мање џемате. Ови џемати нису засеоци, како се то данас обично узима у чиновничком језику, јер народ не сматра да су џемати толико јаки и тако географски издвојени, да мугу чинити целину.
   Главни џемати у селу су: Паланка, Пресека, Војковац, Рогопеча и Миљковићи. Паланка је испод Доње Буковице на Сењевцу око Бегове Воде, ту су:
   Виторовићи, Мојсиловићи, Обрадовићи, Петровићи-1, Милутиновићи, Перишићи, Марковићи, Петровићи-2 и Петровићи-3.
   Пресека је на левој обали Обнице и дуж Буковице и населили су је:
   Котарци, Тимотићи, Савићи (Радовановићи), Радосављевићи, Рајичићи, Миливојевићи и Ристивојевићи.
   Војковац је сав у Осијању и населили су га:
   Марићи, Бајићи, Ђосићи, Илићи, Ђерићи, Матковићи, Живановићи, Гачићи, Готовчевићи, Црепићи, Филиповићи, Бобовци и Петрићи.
   Рогопеча је на левој обали Обнице и ту су:
   Голоскоковићи, Николићи, Петровићи (Милутиновићи), Степановићи, Марковићи и Младеновићи (Петровићи).
   Миљковићи су на обема обалама Јабланице и до Балиновића и ту су:
   Алексићи и Марковићи.
   У Златарићу је доста развијен задружни живот. Нема тако великих задруга, али их има са по 20 чељади и чувенију су задруге: Ћосића (две куће), Ђерића, Илића, Голоско(ко)вића и Готовчевића.

   Подаци о селу.

   -Према списку ваљевске епархије од 1735. године Златарић је имао 8 домова. У харачким тефтерима од 1818. године ово село је имало 38 домова са 51-дном породицом и 139 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 63 дома и 540 становника.
   -1874. године – 65 домова и 532 становника.
   -1884. године – 79 домова и 589 становника.
   -1890. године – 77 домова и 664 становника.
   -1895. године – 91 дом и 729 становника.
   -1900- године – 104 дома и 775 становника.
   Годишњи прираштај становника од 1866. године је 7,21 а процентни 1,33%.

   Име селу.

   -Име Златарић не само да налазимо у харачким тефтерима, оно је још старије и познатије у литератури. Ово село се налази у списку села ваљевског округа, који је саставила београдка Админстрација 1737. године за време владавине аустријског провизоријума и записано: Slaturich.
   Сељаци причају о необично великој старости овог села. За име селу везују се две приче.
   1. Једни причају да је селу име дошло од народног јунака Златарића Павла, који је родом из овога села о одавде отишао на Косово и погинуо.
   2. Други вела, да су многи старији насељеници овог села били златари, па је по њима добило име ово село.
   Паланка је најстарије насеље у овом селу, у њему су живели и Турци, који су се обично бавичи разним занатима. И данас се прича да су код Бегове Воде били турски дућани и куће, али да је све то растурено пре устанка 1804. године због куге.
   Војковац породични назив најстарије породице овог села. Рогопеча се зову најстраховитији кршеви овог села, па по њему и насеље.

   Старине у селу.

   1. У Паланци, испод Мојсиловића куће, на његовом имању, распознају се и данас зидине некакве куле, како је народ овог краја назива. Те зидине приписују неки Павлу Златарићу, а већи део старијих људи Римљанима. Око тих зидина, које су данас увелико разваљене и разнете, показују се поједини гробови без споменика од некадашњих становника овог села.
   2. Око Бегове Воде била је турска чаршија (народ вели – паланка), чији су доказ пре 50 година раскопане сувомеђине и заорано турско гробље.
   3. Најлепша старина у селу је Црква Јовања. Не само црква већ и знатан део села на обема обалама Јабланице зове се овим именом. Јовања је била некада манастирска црква, али је већ у почетку 19. века постала световна црква. Као световну цркву помиње је Јаоким Вујић у својим путовањима по Србији у 1828. години. Црква је мала, сва од камена и са кубетом. И њу је палио Махмуд-паша Бушатлија и 1788. години. После тога је оправљена а 1850 године дозиђивана.
   Народ прича за цркву да је овде од давнина, али да су је ваљевски Турци чешће пута палили и рушили. Прича се да је дуго била у рушевинама, па да су је из рушевина подигли, овакву каква је данас, познати кнежеви и ваљевски богаташи браћа Витковићи* око 1700. године, који су сахрањени код цркве, са десне стране њеног олтара, чије надгробне плоче и данас стоје.
   *Јевта и Јован Витковић били су родом из Ваљева. Шта су пре аустријских ратова били, не зна се. Зна се да су оба били велики пријатељи Аустрије, да су је оба ревносно помагали у борбама против Турака, зашта их је она богато обдарила, постављајући их за старешине хајдучких чета. Витковићи су имали у Ваљеву своју кућу на ушћу Граца. Успомена на њих очувала се и данас, што се ушће Граца зове Витковића Кула. Јевта је умро 1710. године а Јован 1732. године и то се види са њихових надгробних споменика. После смрти њихоиве, њихове је породице аустријска влада превела у Уграску и тамо их стално населила.
   4. Стари пут, који је од Сокола ишао за Ваљево, пролазио је северним делом овог села поред Бегове Воде и Сењевца па је низ Боричевац силазио у Ваљево. Овај пут је сада занемарен, јер је поред њега просечен нови окружни пут.

   Наставиће се…

   Одговори

8. 7. јун 2013. у 20:08

   Милодан

   Златарић, наставак..

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Златарићу не само његови сељаци, већ и околни приписују велику старост.
   Најстарије сеоске породице, за које се не зна да су и са које стране досељени, јесу данашњи:
   -Виторовићи у Паланци где од старине живе, има их под два презимена у 4 куће и славе Аранђеловдан.
   -Матковићи* и Илићи у Војковцу где од старине живе, има их под презименом Матковић једна и Илића две куће, славе Аранђеловдан.
   *Из Матковића је породице онај Кићан из Златарића, који се помиње као фрајкорац на вежбању више Варадина у Мемоарима Проте Матеје Ненадовића.
   -Миљковићи су били у Миљковићима, сви су се иселили због турске обести 1800. године у село Орашац у ваљевској Тамнави где их и данас има.
   -Илићи-2 су из Горње Буковице, од породице Богутовића, славе Никољдан.
   Све друге породице су досељене:
   -Живановићи, Ђерићи и Голоскоковићи* су најстарије досељене породице, које су пред крај 17. столећа дошле из Грахова у Црној Гори због убиства некаквог Турчина. Живановићи су досељени у три засебне породице, међусобно сродне и населили се у Војковцу и Рогопечи. Живановића има 8 кућа, Ђерића 4, где се у једну призетио један од Бајића из истог села, а Голоскоковића има 16 и сви славе Ставањдан, осим уљеза у Ђериће, који слави Лазаревдан.
   *Голоскоковићи су названи по неком претку, који је био сувише кракат, па је најбоље могао скакати.
   -Котарци* су се пред Кочину Крајину населили у Пресеци, предака су населили Турци однекуда из Босне, има их 10 кућа и славе Михољдан.
   *Котарци нису из Превиша у Дробњацима, већ по њиховом казивању, предак им се доселио однекуда из Босне, по свој прилици из Гласинца. Прича се да су се ту населили од Новог, управо од Котара у Далмацији.
   -Бајићи и Ђосићи су једна породица, населили су се после Кочине Крајине из Осата. Њихов предак је био зидар, има их 9 кућа и славе Лазаревдан.
   -Марићи су дошли у време Првог устанка, предак сишао у аргаштину из Кремана у Старом Влаху, њих је 8 кућа и славе Јовањдан.
   -Савићи, Радосављевићи и Рајичићи су пореклом из Коњевића-Мокра Гора-Стари Влах, дошли као надничари у Првом устанку, има их 8 кућа и славе Јовањдан.
   -Петровићи-1 и Милутиновићи су досељени као мајстори из Кошаља у Азбуковици, предак име се призетио у Виторовиће, има их 4 куће и славе Ђурђиц.
   -Готовчевићи су стара свештеничка породица досељена однекуда из Босне у Првом устанку, данас их је три куће и славе Никољдан. Стари су замрли, а названи су по томе што је нека одива, доведена из Пауна, од Бошковића породице, донела готово дете (копиле), које су звали “Готовац” и по њему назвали његове потомке.
   -Алексићи су досељени у Првом устанку од Сребренице, од породице Немчевића, а којих данас има доста у Осату, насељени су на имању Миљковића, које су претходно купили, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
   -Марковићи у Миљковићима су мало старији од Алексића, доселили их Миљковићи на своје имање из Гвосца (Гвоздац) у ужичком округу, има их две куће и славе Јовањдан.
   -Црепићи* су досељени после Другог устанка из породице Митровића у Дупљају; има их три куће и славе Јовањдан.
   *Претка данашњих Црепића довела је мати, кад се преудала у Живановиће. Како су до скора у Беговој Води, а и много раније, биле циглане, он се погоди код циглара и научи занат, те га по томе прозову Црепар а његове потомке Црепићи.
   -Обрадовићи су из Грчића у Азбуковици, славе Лазаревдан.
   -Филиповићи су досељени из Љештанског у округу ужичком, предак се доселио као мајстор, славе Никољдан.
   -Бобовци су дошли на имање Филиповића из суседног села Бобове од породице Бобовчевића; има их две куће и славе Никољдан.
   -Перишићи, отац се доселио као механџија из Ваљева пре 50 година, славе Ђурђевдан.
   -Петрићи, предак сишао из Стубла као механџија, славе Никољдан.
   -Тимотићи су пре 30 година сишли из Доње Буковице на своје имање после деобе у селу, славе Јовањдан.
   -Миливојевићи су пре 12 година сишли на своје имање из Балиновића, славе Јовањдан.
   -Петровић-2 је пре 3 године дошао на своје раније купљено имање из ваљевске Каменице, славе Јовањдан.
   -Петровићи-3, сишли из Годечева на купљено имање, славе Јовањдан.
   -Ристивојевићи су се стално населили пре 10 година а доселили су се у овајј крај 1876. године из Штрбаца у Босни, славе Јовањдан.
   У селу је 104 куће од 23 породице.

   Занимање становништва.

   -Златаричани се занимају свима привредним гранама, којим и други сељани у овој области. Производе у знатној мери пшенице и овса, воћа и поврћа и вишак продају у Ваљеву. Али специјално занимање сваког сељака још је и жежење креча. И уз Јабланиоцу и уз Обницу тако је много кречана, да готово свака кућа има по 2-3 своје угашене или радне кречане. Живи креч продају у Ваљеву и по околним селима. У селу има доста занатлија, који себи раде и суседним сељацима, а то су већином: колари, качари, млинари, дрводеље, стругари и др. Нигде не иду у аргаштину, нити се селе из села.

   Појединости о селу.

   Златарић је саставни део Јовањска ошппштине, коју чине још и села: Балиновић, Пакље и Седлари. Судница је у Јовањи, а ту су црква и школа. Гробље је раздељено по крајевима.
   Преслављају Спасовдан.
   У селу су уз Јабланицу на путу Ваљево-Бајина Башта две механе; једна у Јовањи код општинске суднице а друга у врху села, до Балиновића. На пуру Ваљево-Лозница, код Бегове Воде, у Паланци је трећа механа. Само уз горњу механу у Јабланици је магацин сопствене механе, иначе никаквих других зграда нема осим станова, где седе механџије. Све три механи држе сељани овог села, који се узгред баве трговином у јачој мери.

   Крај!

   Одговори

9. 7. јун 2013. у 23:42

   Милодан

   Порекло становништва села Јасеница, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Јасеница лежи на југоисточним странама забрдичких и грабовачких висова, који се доста благо спуштају у долину колубарску. Земљиште је од терцијерног наноса, неравног изгледа и разривеног потоцима и речицама, које теку кроз село и падају у Колубару.
   У селу има доста извора, који немају општих имена већ се зову по породицама, које се њима служе. Кроз село теку: Перајица из Грабовице, Јасеничка Река из Забрдице и покрај села Кривошија, у коју се улива и Јасеничка река. Све ове речице, као и други омањи потоци, пресушују преко лета.

   Земље и шуме.

   -Јасеничке су земље по родности као и грабовичке, подесне за све врсте усева, као и за ливаде и пашњаке. Најбоље су земље око речица и потока.
   Шуме је доста у селу. Грабовичке шуме силазе и у ово село, нарочито оне од Пошара низ Перајицу. У селу је доста шума за гориво и огрев а нема никаквих заједница.

   Тип села.

   -Потоцима је село разривено и куће су по избрешцима и странама потока. Поређане су већином по породичним групама а каквих нарочитих имена за џемате нема.
   У Јасеници су данас породице: Вујићи, Петрићи, Алексићи, Крунићи, Стојнићи, Бобовци, Синоџићи, Јевтићи, Станићи, Ђурићи, Марковићи и Драгојловићи.
   У Јасеници је био до скора задружни живот јако цењен. Данас нема старих и великих задруга, али има омањих са 15 до 18 чељади.

   Подаци о селу.

   -По харачким тефтерима из 1818. године Јасеница је имала 16 домова са 23 пореских и 45 харачких лица.
   Према попосу:
   -1866. године – 19 домова и 200 становника.
   -1874. године – 19 домова и 208 становника.
   -1884. године – 23 дома и 237 становника.
   -1890. године – 29 домова и 276 становника.
   -1895. године – 30 домова и 276 становника.
   -1900. године – 37 домова и 294 становника.
   Годишњи прираштај од 1866. године је 2,80 а процентни 1,18%, где је стално из године у годину већи број женских него мушких глава.

   Име селу.

   -Јасеница се може узети као део или крај Грабовице. Није раселица овог села већ засебно насеље, па отуда је рано издвојена у засебно село. За име села везане су две приче:
   1. По једној причи име селу је од реке, која долази из Забрдице и зове се Јасеница, а у селу Јасеничка река.
   2. По другој причи име је дошло од многих јасенових дрвета, који необично расту у овом селу, што је и данас случај.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -У селу се на зна да је некада било старијих породица, које су или замрле или се одавде одселиле. За данашње породице прича се да су све досељене.
   -Вујићи и Петрићи: Као најстарија породица сматрају се Вујићи, досељени пред крај 17. столећа из Куча у Црној Гори; њих је 10 кућа и зову се још и Петрићи, славе Никољдан.
   -Крунићи и Стојнићи: Крунићи су досељени пре Кочине Крајине због неродице из Косијера у Црној Гори; има их 11 кућа и зову се још и Стојнићи и славе Св. Василија.
   -Алексићи су се доселили у Првом устанку из Осата у Босни, има их 5 кућа и славе Лазаревдан.
   -Јевтићи су се доселили у Првом устанку из Осата у Босни, њих је 5 кућа и славе Ђурђиц.
   -Синоџићи су из Маоча у Босни, из области Старог Влаха, досељени у Првом устанку због крвнине, славе Јовањдан.
   -Станићи: предак је доводац из Сандаља у овој области, славе Никољдан.
   -Бобовци су се доселили из Бобове од Бабовчевића на купљено имање, славе Никољдан.
   -Марковићи (Стевановићи), предак је доводац из Бачеваца, славе Јовањдан.
   -Ђурићи су из Забрдице, дошли после сеобе на своје имање у овом селу, славе Никољдан.
   -Драгојловићи су из Рађева Села, дошли на имање после деобе, славе Јовањдан.
   У селу је 40 кућа од 10 ородица.

   Занимање становништва.

   -Јасеничани се занимају свима привредним гранама, којима и остали сељани ове области. Најрадије се занимају воћарством, виноградарством, пчеларством и повртарством, од чега им подоста преостане и за продају. Нигде се не селе из села нити се одају изучавању заната.

   Појединости о селу.

   -Јасеница је саставни део Грабовичке општине и Срезу ваљевском. Судница је у Грабовици, црква у Ваљеву а школе немају. Гробље је заједничко.
   Преслава је Томина Недеља.

   Одговори

10. 8. јун 2013. у 22:53

    Милодан

    Порекло становништва села Јошева*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Јошеву је описивао и г. Светозар Д. Петровић, сваштеник бранковачки, чијим смо се описом врло мало користили (Љ. Павловић).

    Положај села.

    -Јошева је у Јаутини по њеним источним падинама. Земљиште је секундарне старости, брдовито и посве неравно. Куће су по бреговима или осојним и присојним странама. Главне узвишице су: Јаућански Вис, Погледи, Попов Рт, Јачић, Печати. Стране брда су врло стрме, па како се већином помаља пешчар, то су препуне белог кристалног кварца, који се из далека види.
    Извора је много. Свака кућа има свој извор, који је обично или у страни потока или у каквој јарузи. Народ употребљава само ову воду за пиће. Од текућих вода главна речица овог села је Јошева (а и Јошевица), којој је глава под Јаућанским Висом. Више од 10 потока овог села сливају се у њу и чине те је доста велика речица, може да покреће један витао и ретко кад пресушује. Јошева не припада непосредно сливу Колубаре, већ пошто изађе испод Печата, она савија на север и улаз у реку Уб. Испод Јаућанског Виса са јужне стране силазе потоци и извори реке Рабаса.

    Земље и шуме.

    -Земље је у селу врло мало, што је има понајвише је око кућа у Поповом Рту. Исувише је посна, хладна, песковита и неродна; само кад се редовно и добро натире могу стрмна жита да роде. Ливаде и пашњаци не могу да се нађу у овом селу.
    Шуме је много, да се куће ни ливаде не виде од ње. Село је одличан шумски крај. Сваки сељак има толико шуме да је има више него три општине око Београда и Шумадији. Шума је крупна, од храстовог дрвета, подесна и за гориво и за грађу као и за жежење ћумура. Ако који од сељака ома 50 хектара имања, слободно се сме узети да су му 40 хектара под шумом а осталих 10 зиратне земље.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа. Куће су по висовима и њиховим падинама. Поједине висове поселе су поједине породице и како су се оне развијале, тако се увећавало и село и стварали се његови крајеви. До пре 50 година село није имало џемата, а већ их данас има, а то је створила деоба*.
    *У статистици Краљевине Србије погрешно се наводи да ово село има заселак Ралете. Ралете нису заселак већ скорашњи крај-џематић постао деобом појединих кућа.
    У селу су ове породице: Ралете, Марковићи, Панићи, Грујучићи, Јеремићи, Матићи, Андрићи и Милосављевићи.

    Подаци о селу.

    По харачким тефтерима из 1818. године Јошева је имала 16 домова са 26 пореских и 45 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 19 домова и 227 становника.
    -1874. године – 18 домова и 226 становника.
    -1884. године – 15 домова и 211 становника.
    -1890. године – 18 домова и 232 становника.
    -1895. године – 16 домова и 223 становника.
    -1900. године – 18 домова и 261 становника.
    Годишњи прираштај у Јошеви од 1866. године је 1,56 а процентни 0,69%, где је било знатних колебања и где је стално више женских него мушких глава.

    Име селу.

    -Име селу и речици овог села је Јошева. Да ли је име речице или име села старије, то се не зна, као што се не зна ни откуда је ово име, осим ако није донето откуда са стране.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Село Јошева одавно постоји, а то доказују и његове старе породице.
    -Марковићи: Најстарија породица у селу, за коју се не зна да се са које стране доселила, јесу данашњи Марковићи, некад врло јака и снажна породица, данас доста слаба, јер се знатно проредила исељавањем у равнија места у Посавини. Њих је данас 4 куће и славе Никољдан.
    -Ралете, су по досељењу најстарија породица, досељена као свештеничка кућа однекуда са Косова, из Старе Србије, пред крај 17. века. Ралета има одсељених из овог села, данас их је 8 кућа и славе Никољдан.
    -Панићи и Грујичићи су од два брата, Пане и Грујице, досељених као мајстори, после Кочине Крајине из Осата. Има их 9 кућа и славе Јовањдан.
    -Матићи и Андрићи су једна породица, досељена из Остружња, села ове области, камо се доселила пред Кочину Крајину из Зарожја-округа ужичког, славе Јовањдан.
    -Јеремићи су досељени из Радуше у Тамнави, камо су се доселили из Осата, данас их је у селу 3 и Ваљеву једна кућа. Предак Јеремића се призетио у Марковиће пре 92 године, славе Јовањдан.
    -Милосављевићи, предак им се призетио у селу, дошао из Старог Влаха, не каже се када, славе Никољдан.
    У селу је данас 27 јућа од 6 породица, задружне су куће: Андрића, Јеремића и Панића.

    Занимање становништва.

    -Јошевљани се занимају поглавито оним привредним гранама којима и суседни сељаци у овој области. Најрадије се занимају сточарством и шумарством. Сви продају шуму за гориво и грађу и дају у закуп жировницу, кад им шуме роде. Многи Јошевљани имају своја имања око Ваљева и по Тамнави, па при деоби задруга многи одлазе на своја имања, иначе се ретко селе из села.

    Појединости о селу.

    -Јошева је саставни део Бранковачке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Бранковини. Гробље је заједничко.
    Преслављају Спасовдан.

    Одговори