Ваљево и околна села

76 коментара

1. 17. јун 2013. у 00:37

   Милодан

   Порекло становништва села Лелић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Лелић је на североисточној страни Лесковичке Висоравни и на јужној страни града Ваљева. Земљиште је кречњачко, од секундарног кречњака, препуног вртачама разноликог облика. Вртаче су заднивене или отворене, а по неке су испуњене водом и граде сеоска језера. Да није вртача, поређаних у круг или низове земљиште би било равно, а овако је неравно. Најнеравнији је северни и источни део села. На северној страни села испод кречњака огољени су порфирити на знатном растојању и они се јављају на свима узвишењима овог села. На северној страни села су ова узвишења: Брдо, на коме је село, Прљуша, Млађеви, Марковац, Врана до Стрмне Горе и Јечмиште а на источној страни: Бобија, Калуђерско Брдо и Ћелијске Стране.
   У селу има свега два извора: Љутенац под Прљушом и Студенац под Млађевима. Оба су извора у порфиритском терену, доста јаки и ретко пресушују. Извори нису у стању да подмире сву потребу у води, с тога Лелић долази у ред безводних ваљевских села. Недостатак воде подмирује се берском и језерском водом, као и водом из цистерни (бунара), којих има4-5 у селу.
   Од текућих вода у овом селу једина је Градац, који протиче источним крајем села кроз камениту, стрмениту и неприступачну долину. Долина је Граца тако уска, да кроз њу једва се пешке може проћи, а стране његове тако кршевите, да се реци низ њих само на једном месту и то по врло стрменитом и каменитом путу може сићи. С тога Градац није ни од какве користи по ово село, а највише с тога, што поред њега нема ниједне луке, осим оно мало земље, код цркве у Ћелијама.
   У селу нема ни једне једине речице или поточића. Свега су у селу две клисурасте, камените и посве стрмените долине, које се спуштају на исток Грацу. Прва се зове Бошњачки Поток, а друга је Дубоко. Обе су долине суве и при дну се састају.

   Земље и шуме.

   -Сеоска су имања по вртачама и долинама на јужнојј и западној страни села. Језгра имања су вртаче и сматрају се као најбоља имања. Земља је посна, сува и врло шупља глинуша, која рађа кишног лета и кад је добро нађубрена. Ливада и пашњака у селу нема. Најбоља су сеоска имања: Мишковића Долине и Долови до Богатића и Лесковица. Долови до Стубла и Сандаља и Марковац на северу села.
   Лелић је особито пошумљен. Сви висови и све падине њихове пошумљене су обичним лиснатим дрветом, само је у селу мало старије шуме, више је млађе. Најлепше су шуме цркве ћелијске и сеоске у Млађевима, Прљуши, Пресадима и Врани.
   Сви висови на северној страни села, уколико су пошумљени, сеоска су својина. Тако су сеоска својина: Млађеви, Јечмиште, Пресади, Врана и половина Марковца. Падине Граца и сва брда изнад њега су својина цркве ћелијске. Породичних и џематских заједница има на Марковцу и Јечмишту, а то су оне стране, које су поред имања и пошумљене и које се нису могле крчити.

   Тип села.

   -Лелић је село разбијеног типа. Куће овог села су на Брду и северној падини његовој, све су једна до друге на растојању од 10 до 30 метара, са малим окућницама, затим са брда спуштене у долину Бошњачког Потока и ту опет једна поред друге и отишле до врха потока. Изузетак од овога су оне новије куће, које су саграђене по имањима, а то су куће најновијих досељеника. Иако је Лелић овако збијен, ипак се у њему издвајају поједини џемати: Бошњаци, Брђани, Матићи и Мишковићи.
   У Бошњацима су: Велимировићи, Радосављевићи, Бојанићи, Крстићи и Ћосићи. Бошњаци су у врху потока и то са обе стране његове узвишицом Грабовцем.
   У Брђанима, југоисточно од Бошњака су: Радојичићи, Јанковићи, Остојићи, Недићи, Табићи и Зарићи.
   У Матићима су: Матићи, Давидовићи, Миливојевићи, Радовановићи и Ћосићи.
   У Мишковићима су: Мишковићи, Зарићи и Николићи.
   Раселице су: Божовићи и Савићи на Калуђерском Брду, Ракићи у долини Граца, Матићи до Богатића и Спасићи на Марковцу.
   У Лелићу нема данас већих задруга, као што је некада било. Осредње задруге су: Бојанића, Радојичића и Мишковића.

   Подаци о селу.

   -Према списку села из ваљевске епархије од 1735. године Лелић је имао 9 домова. По харачким тефтерима из 1818*. године Лелић је имао 17 домова са 40 пореских и 104 харачке личности.
   У харчким тефтерима из 1822. године записано је ссело: Лелић са манастиром ћелије.
   Према попису:
   -1866. године – 45 домова и 475 становника.
   -1874. године – 50 домова и 479 становника.
   -1884. године – 90 домова и 665 становника.
   -1890. године – 84 дома и 651 становника.
   -1895. године – 101 дом и 768 становника.
   -1900. године – 90 домова са 718 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 5,63 а процентни 1,12%.

   Име селу.

   -За име селу везано је ово народно веровање. Прича се да су се прве досељене породице у селу звале Лелићи, па утуда је дошло име овом селу.
   Имена појединих џемата су или по презименима (Мишковићи, Матићи) или по месту досељења (Бошњаци) или по месту насељења, Брђани.

   Старине у селу.

   1. Најлепша знаменитост овог села је стара црква у Ћелијама. Ћелијама се зове сав источни крај села и све кршевите падине Граца. Испод Ћелијског и Калуђерског Брда налази се једна мала зараван од 15 ари и на тој заравни су црква и њенњ зграде. Црква је од камена с једним кубетом и новијег је порекла. Стара црква је паљена и неколико пута харана и пљачкана у 18. веку и на почетку 19. века. Некад је била манастир, а данас је световна црква, а оваква је од 1837. године.
   Ја бих овоме додао да је данас активан манастир Ћелије, оп. Милодан.
   Поред цркве са десне стране њене,одмах до западних врата, сахрањен је подгорски војвода Илија Бирчанин, коме је надгробна плоча излупана и разнета, мада ју је Кедић, потоњи војвода, о свом трошку наместио.
   Црква ћелијска има велико имање, које је већином пошумљено, а од кога је знатан део и отуђен.
   2. У западном крају села, на узвишици Грабовцу, у једној приватној шуми (забрану),има неко старо гробље, које народ зове Маџарско Гробље. у забрану се налазе и накакви стећци, усађени подубоко у земљу и без натписа.
   3. Кроз средину села, поред Љутенца и уз Пељушу, па преко Марковца и Вране водио је стари пут за Ваљево. Овај је пут до наших дана био једини пут, којим су сва села Лесковичке Висоравни и суседна села округа ужичког спуштала се Ваљеву, а данас је замењен новопросеченим путем Ваљљево-Јелова Гора-Ужице. Овај је пут у турско донба био врло важан и Турци од Ужица и Вишеграда једино су ишли овим путем, с тога је сав калдрмисан и добро одржаван у то доба. Овим путем је прошла аустријска војска из рата 1788. године, када је у овом селу био главни логор аустријске војске.
   4. На северној страни овог села, над устима самог Ваљева, диже се знатан, данас огољен, вис Вране. На овом вису био је логор аустријске војске из рата 1788. године, а ту има и њихових шанчева. Са овог места сишли су Кедићеви војници у половини фебруара 1804. године и запалили предграђа града ваљева: Баир, Видрак и Брђане. Шанчеве на овом месту поправио је и из њих нападао и опсеђивао Ваљево и Кнез Милош 1815. године. Данас се шанчеви слабо распознају и били су близу извора Вране и до Стрмне Горе, поред старог пута.

   Наставиће се…

   Одговори

2. 17. јун 2013. у 21:10

   Милодан

   Лелић. наставак…

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Лелић је врло старо село и налазимо га као таквог у познатом списку села ваљевског округа из 1737. године. Велику старост доказују не само поједине старине, очуване у овом селу, него и традиције народне о пореклу појединих породица.
   По причању и традицијама народним Лелић је био хајдучко насеље. Њега су у 17. веку насељавали хајдуци, који су хајдуковали и пресретали караване турске, пљачкали их и убијали по путевима поједине Турке од овог села, па све до Ужица и Дрине. Ових хајдучких породица нестало је крајем 17. столећа, оне су се иселиле у равнија места овог округа и Срем, те је тако село остало пусто.
   -Зарићи су најстарији досељеници овог села, досељени пред крај 17. века из Пјешевице у Црној Гори. Дошла су два брата и населила се у близини данашњег Љутенца, њих је данас 4 куће и славе Зачеће Св. Јована (23. септембар по старом календру).
   Лелићи, Матићи, Мишковићи*, Давидовићи, Радојичићи, Јанковићи, Табићи, Недићи, Остојићи, Миливојевићи и Ћосићи: На годину после Зарића доселила су се у ово село три брата: Матија, Милорад (Мишко) и Давид Лелић, да ли из места Лелића или као Лелићи из Бањана у Црној Гори, не зна се тачно, и населили поред Зарића код данашњег језера у Потоку. Има их растурених по свим џематима под наведеним презименима. Има их расељених и по доњим селима ваљевског округа, у селу их је 50 кућа и сви славе Никољдан.
   *Из ове је породице Кедићев буљубаша Ранко Мишковић, које га Прота Матеја помиње у својим Мемоарима.
   -Бојанићи и Крстићи: У почетку 18. века доселили су се из Скадра у Царини, округ подрињски данашњи Бојанићи, названи по реци Бојани у Скадру. Они су се населили по врху потока, њих је 12 кућа и славе Михољдан. Бојанићи су иста породица са Мојићима у Брезовицама и заједно су се доселили. Бојанића има расељених и изван овог села.
   -Бошњаци, Велимировићи и Радосављевићи: Пред Кочину Крајину доселили су се Бошњаци из Осата у близини Сребренице, где су раније дошли из Западне Босне и неаселили се поред Бојанића у врху Потока, који добива њихово име. Бошњаци су: Велимировићи* и Радосављевићи**, има их 12 кућа и славе Никољдан.
   *Из ове породице је Свети Николај Охридски и Жички (Велимировић).
   ** Из ове породице је епископ Рашко-призренски (рашчињени) Артемије -(Радосављевић) и Антоније Јовановић, кнез ваљевске нахије 1827. године.
   -Недићи, предак је сишао после Другог устанка из села Бухара, изнад Ужица и призетио у старе Недиће примивши њихово презиме, данас их је две куће и славе Лучиндан.
   -Божовићи су досељени уз Бабинску Разуру с Бијелих Брда у Старом Влаху и населили се на купљеном имању на Калуђерском Брду; има их две куће и славе Јовањдан.
   -Савићи су из породице Савића из Лесковица, сишли на Калуђерско Брдо, пошто су претходно дали своје имање у селу у замену за ово; има их 3 куће и славе Јовањдан.
   -Ракићи су сишли из Лесковица и населили се у Грацу, славе Ђурђевдан.
   -Матићи су из суседног села Богатића и после деобе у селу дошли на своје имање, славе Никољдан.
   -Спасићи су из Лесковица, сишли после деобе у селу на своје имање у Марковцу, славе Ђурђевдан.
   У селу Лелићу је данас сталних 88 домова од 10 породица.

   Занимање становништва.

   Лелићани се занимају свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Његово земљиште је неродно, само кишних лета понешто роди, иначе су честе неродне године, које не доносе ни толико колико треба за исхрану домаће чељади. Због овога су лелићани принуђени или да се одају другим занимањима или да се селе из свог села. Готово сваки лелићанин зна по какав занат или се одаје на трговину или рабаџијање. Најчешћи су занати: зидарски, тесарски, коларски, ковачки и др.
   Како ни занати, ни друга споредна занимања нису у стању да подмире све редовне домаће потребе, то се Лелићани исељавају или своју мушку децу дају у службу или на занате и трговину, те се тако не враћају у селу. Готово свако село у Тамнави и Посавини има понеког лелићанина, који је чак задржао и име свога села и тако се презива.

   Појединости у селу.

   -Лелић је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Поред овог села у састав исте општине долазе и ова села: Стубао, Сандаљ, Стрмна Гора и Сушица. Судница је код Љутенца, где су некад биле старе куће, а ту је и школа. Црква је у Ћелијама. Гробље је заједничко и поред школе на Љутенцу.
   Лелић преславља Николаје, 9. мај по старом календаром.

   Бобија.

   -Бобија је циганско насеље овог села. На северној страни Калуђерских Брда, поред старог пута, на плећима виса Бобије, насељени су Цигани, чије насеље носи општи назив Бобија. На Бобији има данас 30 кућа, саграђених готово једна уз другу, на растојању од 1 до 5 метара. Куће су изнад једне вртаче, која је до скора била испуњена водом, а саграђене су по угледу на сеоске куће, којима се с поља ништа не разликују.
   Ови су Цигани прво били настањени у селу Лелићу, на Марковцу, на имању једног ваљевског трговца, па их је он иселио на Бобију, где су до имања дошли куповином. Старином су ови Цигани из источних крајева Србије, а овде су застали из турског доба. До 1880. године су били скитачи, а тек 1882. године настанили су се стално у овом селу. На Бобију су сишли 1891. године и тад примили хришћанску веру. Главна су има занимања свирачина и надничење појединачно или у групама по суседним селима.
   Бобија је у атару села Лелића и на имању овог села, а није са овим селом у општини, већ пошто је изнад самог села Седлара, придодата је општини Јовањској, као ближој.

   Одговори

3. 17. јун 2013. у 21:11

   Милодан

   Заборави да напишем “Крај”!

   Одговори

4. 18. јун 2013. у 23:24

   Милодан

   Порекло становништва села Лозница, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Лозница лежи у долини Колубаре у почетку њене клисуре, зване Сутеска, и по свима висовима, које клисуру граде. Иако је село у долини колубарској, ипак није равно, већ је исувише брдовито. Сеоске су куће по плећима појединих брегова или по њиховим присојним падинама. Земљиште је од секундарног кречњака или од колубарског терцијалног наноса. Знатнија узвишења су: Караула до Гвозденовића, Јасенка до Врховина, Јасенково Брдо до Степања, Град до Словца, Сниска Главица итд.
   Извора је у селу доста. Под сваким брдом појављује се по један или више извора, а ових извора је највише на оним местима, где се брда спуштају у колубарску долину. Народ се служи изворском и бунарском водом, а по потреби и речном.
   Познатији извори су: Смрдан поред окружног пута, Чесма испод механе, Мећевац и Мирковац у Млађевима, Рогај Чесма у потоку Рогају.

   Земље и шуме.

   -Главни део имања овог села су колубарске равни, познате под именом Орловац, које су подесне за сваку врсту усева, ливаде и пашњаке. Доста земље зиратне има уз потоке сеоске: Рогај, који долази са севера из великих лозничких шума, затим уз Живков Поток, који је добио име по неком Живку, који се у њему утопио, а највише уз Лозничку Реку, која постаје од два јака потока, једног испод Карауле и другог испод Јеленке. Ово су наносне земље врло родне и подесне понајвише за пашњаке и ливаде, јер су особито наводњене од многих извораца, који испод брегова падају у потоке.
   Лозница је шумско село. Више од ¾ села лежи под шумом, што захвата простор више од 500 хектара. Сав северни део зове се Словац – огромни шумски простори, без пута и везују се за словачке, веселиновачке и степањске шуме. Словац је висораван од вртача, по којима су шуме каменитог дна. Шуме су од лиснатог дрвета и све сеоска заједница. Шумовити крајеви села су: Јасенково Брдо, Голубињак, Крушик, Сниска Главица, Крива Ливада, Карличине, Јеленка и Вранов До. Ближе селу, сваки крај села, заједнички сече и употребљава поједине крајеве шуме, али не сматра као своје заједнице. Крчевине по заједницама су својине појединаца.

   Тип села.

   -Лозница је село рзбијеног типа. Куће сеоске су по плећима и присојним падинама појединих брегова, испод којих настаје колубарска равница. По бреговима су куће груписане, где су куће удаљене једна од друге 20 до 60 метара, авака група припада једној породици, више оваквих група чине џемате: Шљивик (Старо Село), Млађеви и Забрђани, удаљени један од другога од 40 до 200 метара.
   У Шљивику су: Раонићи, Мирјанићи, Петрићи, Лаудовићи (Мијаиловићи), Дугоњићи, Јокићи, Радосављевићи (Швабићи), Марковићи, Вићентијевићи, Настићи, Гајићи, Лазићи (Работићи) и Шумаревићи.
   У Млађевима су: Јовановићи (Маџари), Митровићи, Милутиновићи, Пауновићи, Мирковићи, Живанићи (Ружичићи), Станићи (Ивановићи), Божићи и Бошњаковићи.
   У Забрђанима су: Лазаревићи, Васковићи (Павлоовићи), Видосављевићи, Милинковићи и Озимковићи (Величковићи).
   У Лозници је врло мало већих задруга, осредњих има приличан број, а повеће су: Перића, Милутиновића (две куће), Станића и Митровића.

   Подаци о селу.

   -Лозница* је по харчким тефтерима из 1818. године имала 66 домова са 74 пореских и 170 харачких личности.
   *У харачким тефтерима ово село не помиње се само, већ са својим засеоком Веселиновцима, које су данас засебно село.
   Према попису:
   -1866. године – 74 дома и 699 становника.
   -1874. година – 74 дома и 498 становника.
   -1884. године – 85 домова и 549 становника.
   -1890. године – 86 домова и 628 становника.
   -1895. године – 83 дома и 585 становника.
   -1900. године – 90 домова и 661 становника.
   Годишњи прираштај становништва овога села не може се израчунати, што је све до краја 1874. године ово село било у заједници са Веселиновцима, које се од 1872. године рачуна као самостално село а дотле као заселак овог села.

   Име селу.

   -За име селу прича се ово: У старије доба по брдима, где су биле куће овог села, било је тако много винове лозе, да је била оклопила шуму, те је по томе дато име овом селу, а за старо име нико не уме ништа казати.
   Шљивик, име џемату дошло је, што су стари имали изван кућа своје воћњаке, које су доцнији досељеници заузели.
   Млађеви се зову што су раније на тим местима старији досељеници имали своје младе воћњаке и винограде, који се називају тим именом за разлику од старијих.

   Старине у селу.

   1. Испод Милинковића кућа, у потоку Маћевцу, налазе се остаци неке старе цркве, који се зову Црквине. Нароид држи да је ова црква до скоро радила, па су је Турци, кад и ону у Дивцима, разорили.
   2. У долини Лозничке реке, испод Петрића кућа, налазе се остаци некаквих зидина поред старих гробова, у којима има по неки камен, али без натписа.
   3. Усред Шљивика, налази се највише место Читлук, названо што је на њему био летњиковац спахије овог села из првих година 19. века. Око Читлука је старо насеље овог села, а сва дуга места су доцније насељена.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Раонићи: Прво насеље села је било на Читлуку и једна од две најстарије породице у селу, за коју се не зна да су се доселиле су Раонићи*. Од Раонића некада најјаче и најзнатније породице у селу, данас је само једна кућа, славе Јовањдан.
   *Из ове породице је буљубаша Арсеније Раонић, кога Прота Матеја на неколико места помиње у својим Мемоарима.
   -Радоњићи су, такође старинци. Последњи потомак је умро 1900. године
   -Мирјанићи, преда се доселио из Осата, призетио у Раониће, има их 6 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Дугоњићи (Пертићи), Лаудовићи (Мијаиловићи, Марковићи, Видосављевићи, Вићентијевићи, Настићи, Гајићи): У Исто доба, из истог места, у почетку 18. века из Врдила у близини Краљева, доселили су се Дугоња и Лауд и населили се по одобрењу Раонића уз њих, на даншњем месту. Од Дугоње су Дугоњићи и Петрићи, има их 6 кућа и славе Ђурћиц а од Лаудовића има неколико фамилија; има их 10 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Ивановићи су дошли у исто време кад’ и претходни, дошле две породице из херцеговине од Билећких Рудина од породице Алексића, има их под два презимана 14 кућа и славе Игњатијевдан.
   -Милутиновићи су из ове области из села Пријездића од породице Исидоровића, има их 9 кућа и славе Никољдан.
   -Митровићи су из Крчмара од породице Мрдића, села ове области, има их 7 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Работићи (Лазићи) су из села Душманића у Полимљу, предак се призетио у Дугоњиће, има их 5 кућа, славе Ђурђевдан.
   -Пауновићи, Мирковићи и Милинковићи су досељени из села Бистрице у Полимљу, а сви досељени пре Кочине Крајине. Све три поордице су од два брата, прве две од једнога, а трећа од другога. Милутиновића предак (?!) призетио се у старе Радоњиће и њихову славу примио, те се и они данас сматрају као најближи сродници тој старој породици; има их 6 кућа и славе Лучиндан.
   -Живанићи и Лазаревићи су из Мартинића у Црној Гори, досељени у Првом устанку, има их 9 кућа и славе Св. Петку.
   -Јокићи су скорашњи досељеници, досељени после Другох устанка из Качера у Старом Влаху, има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.
   Познији досељеници, после 1830. године:
   -Радосављевићи (Швабићи) досељени су из Бикотинаца у Срему, славе Ђурђевдан.
   -Шумаревићи су досељени уз Бабинску Разуру из Вардишта у Старом Влаху, славе Ђурђевдан.
   -Јовановићи (Маџари) досељени су однекуда из Баната, славе Лазаревдан.
   -Бошњаковићи су досељени из Пријездића, села ове области, славе Никољдан.
   -Васковићи (Павловићи) су из Шљивовице у Старом Влаху, не каже се коју славу славе.
   -Озимковићи (Величковићи) су из Обајгоре покрај Рогачице, предак име се призетио у старе Радоњиће. Има их две куће и славе Ђурђевдан.
   У Лозници има 85 домова од 17 породица.

   Занимање становниђтва.

   -Лозничани се занимају свима привредним радњама, којим и остали сељаци у овој области. Од свих привредних радњи преовлађује земљорадња, а раније су гајени виногради, којих је сада врло мало у селу. И сточарство није занемарено, нарочито се гаје говеда и свиње. Лозничани се ретко баве занатима, а врло тешко се куда крећу изван свога села.

   Појединости о селу.

   -Лозница је саставни део Лозничке општине у Срезу ваљевском. Судница је у селу на окружном путу. Школа и црква у Рабровици.
   Преслава је Мали Спасовдан.
   У Лозници, на окружном путу Ваљево-Обреновац има путничка механа. Механу држи Ђурић, родом из села Коњског у Зупцима и његова је својина.

   Цигани-Роми.

   -У селу, испод механе, опет на истом путу, имају две привремене циганске породице, које се баве ковачким занатом и земљорадњом.

   Одговори

5. 19. јун 2013. у 20:53

   Милодан

   Порекло становништва села Лукавац, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Лукавац је на присојној страни косе и њених плећа, која је развође Рабасу и Кланичкој Реци. Коса је плећаста, јужна јој је падина блажа од северне и сва је од терцијалних наноса. Знатнијих узвишица у селу нема.
   Извора у селу има доста и већином су у поточићима и јаругама, који се са косе спуштају Рабасу. Извори се зову по породицама, које се њима служе. У селу има доста бунара, па готово више је породица, које се служе бунарском водом него изворском. Од пограничних река су: Колубара са јужне, Рабас са западне и Кланичка Река са источне стране. Од важнијих потока су: Дубљански Поток у северном делу села и Рабровица до Диваца. И ови потоци, као и многи извори пресушују, а пресушују и Рабас и Кланичка Река, те се преко лета народ служи и барском водом за појење стоке или водом са појединих вирова у Рабасу.

   Земље и шуме.

   -Лукавачке су земље у колубарској и рабаској долини и то су наносне и најродније земље, на којима успевају сви усеви а дају добре ливаде и пашњаке. Најлепши део имања је при ушћу Рабаса у Колубару и зове се Косирић, а цео атар колубарски зове се Лалинац. Брдске су земље изван кућа и на север од Дупљаја већином шумске земље, подесне за воћњаке и сејање стрмних усева.
   Шуме је у селу доста и она је од лиснатог дрвета. Цео северни крај села, такозвано Дубље и крај до Кланичке Реке се пошумљен. Шуме у селу има доста за грађу и гориво, а код појединаца и за продају. У селу нема никаквих заједница.

   Тип села.

   Лукавац је село разбијеног типа. Цело село је подељено у два велика џемата једном широком јаругом, која се зове Дубока Јаруга. Доњи крај села, до цркве, зове се Крајчани, а горњи Ћеловићи (Ћеловац). Куће у џематима су растурене и отишле све уз косу до краја села, оне су на растојању од 20 до 60 метара, а џемати су спојени и куће једног прелазе са имањима у други.
   У Крајчанима су: Терзићи, Јованчићи, Вучинићи, Милановићи, Јокићи, Стојановићи, Леонтијевићи, Матићи, Марковићи-1, Марковићи-2 (Кенцићи), Марковићи-3 (Сакићи), Дринчевићи, Кустурићи, Ранисављевићи, Илићи (Алићи), Миросавићи, Живановићи, Мајсторовићи-Чегавци, Селенићи и Петронијевићи (Шуркићи).
   У Ћеловцу су: Јанковићи, Ивановићи, Јањићи, Јеремићи, Дашковићи, Милошевићи, Јевтићи, Јевтићи (Васарићи), Матићи (Ђорђевићи), Марјановићи, Пантићи, Матуновићи, Давидовићи, Гудовићи, Савићи, Николићи, Мишовићи, Поповићи и Петровићи.
   У Лукавцу нема данас великих задруга, као што их је накад било, од већих задруга су: Јевтића, Милошевића, Дашковића, Пантића, Марковића и Дринчевића.

   Подаци о селу.

   -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Лукавац је имао 12 домова. По харачким тефтерима из1818. године у селу је био 41 дом са 55 пореских и 122 харачке личности.
   према попису:
   -1866. године – 53 дома и 444 становника.
   -1874. године – 57 домова и 451 становника.
   -1884. године – 74 дома и 490 становника.
   -1890. године – 70 домова и 541 становника.
   -1895. године – 67 домова и 560 становника.
   -1900. године – 82 дома и 685 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је8,41 а процентни 1,58%.

   Име селу.

   -Име селу народ не уме да објасни. Никаква прича не постоји откуда је дошло име селу Лукавац. Име села налази се у списку села палешког округа из 1737. године.
   Имена џемата су по месту или од презимена старијих породица. Крајчани је име отуда, што је овај џемат млађи као на крају првог, Ћеловца, који је од презимена Ћеловићи.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Лукавац је врло старо село, јер га већ налазимо као село у првој половини 18. века. Старе куће биле су око извора Поповице близу јаруге, која дели џемате, а ту су и данас најстарије куће у селу.
   -Марковићи-1 и Миросавићи: Као најстарија породица у селу сматрају се Марковићи-1 и сматрају се као оснивачи села; њима су род Миросавићи, има их у селу 4 куће и славе Аранђеловдан.
   -Селенићи, Јанковићи и Матићи (Ђорђевићи): По времену досељења најстарија породица је Селенића, досељена у другој половини 17. века, а по причању неких сељака изгледа и много раније, из Црне Горе од Мораче. Њима су у сродству поменуте фамилије. У селу их има 6 кућа и славе Алимпијевдан.
   -Милошевићи, Јањићи, Драшковићи, Јеремићи и Јевтићи – сви познати као Васарићи: Са Селенићима заједно доселили су се из Куча у Црној Гори данашњи Милошевићи, чији је предак познат као Васара, потомци су им наведене фамилије, има их 10 кућа и славе Никољдан.
   -Ћеловићи (Ћеловци), Гудовићи*, Јевтићи и Матићи: Неки држе да су пре Селенића и Милошевића, а неки кажу после, доселили су се данашњи Гудовићи, некадашњи Ћеловићи (Ћеловци). Ћеловићи су досељени од братства Ћеловића из Површи у Херцеговини, потомци су наведени, има их 5 кућа и славе Стевањдан.
   *Из ове је породице пок. Јеврем Гудовић, бивши министар, син капетана Павла Гудовића из тридесетих година 19. века.
   -Савићи и Давидовићи: Некако одмах после првог аустријског рата, почетком 18. или крајем 17. века доселили су се у село данашњи Савићи, од Фоче у Босни. Предак Савића доселио се као хајдук и избегао погибију. Са њима су у сродству Давидовићи, има их 7 кућа и славе Лучиндан.
   -Марковићи-Сакићи, Милановићи, Стојановићи, Марковићи (Кендићи): Пред Кочину Крајину доселили су се у ово село Марковићи-Сакићи из Осата у Босни, са њима су у сродству остале поменуте фамилије, има их 9 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Ранисављевићи и Живковићи: Предак им се доселио у Првом устанку из села Балиновића, села ове области и призетио у Савиће, њих је 5 кућа и славе Лучиндан.
   -Дринчевићи: Предак име се доселио у Првом устанку из села Љубардића преко Дрине у Босни, славе Никољдан.
   -Јованчићи су сишли из Ровни у овој области, има их једна кућа, славе Јовањдан. У другу кућу призетио се Јованчић из Маковишта, славе Никољдан и Јовањдан.
   -Леонтијевићи су сишли из Мајиновића из ове области, славе Алимпијевдан. У једну од три постојеће куће призетио се Леонтијевић из Сандаља и оно славе Никољдан и Алимпијевдан.
   -Петронијевићи (Шуркићи) су из Тупањца из ове области, славе Стевањдан.
   -Пантићи су од породице Кесера из Голупца, предак им се призетио у Савиће, славе Ђурђевдан и Лучиндан.
   Ово су досељеници од почетка 19. векја до 1840. године.
   Досељеници после 1840. године су:
   -Терзићи, отац им се доселио као терзија из села Табановића-округ ужички, славе Лучиндан.
   -Вучинић се доселио однекуда из Мачве, славе Св. Враче.
   -Алић се доселио из Осечине, села ове области, славе Никољдан.
   -Кустурића оца, пореклом из Заблаћа у шабачкој Поцерини, населио је капетан Павле Гудовић као писара општинског, слави Ђурђевдан.
   -Мајсторовић се доселио као слуга са Заграда на Чеву, слави Аранђеловдан.
   -Ивановић се доселио из Бањана у Црној Гори, слави Ђурђевдан.
   -Марјановић је из села Бровића у ваљевској Посавини, призетио се у Милошевиће, слави Малу Госпојину и Никољдан.
   -Матуновић се доселио из Вражегрмаца у Црној Гори, слави Св. Петку.
   -Николић је из Ровни у овој области, призетио се у Гудовиће, слави Јовањдан и Стевањдан.
   -Петровић је из Ваљева, старином из Горњег Мушића, села ове области, доселио се као трговац, слави Св. Василија.
   -Поповић је из Дробњака, доселио се као надничар пре 12 година, слави Ђурђевдан.
   -Мишовић је из Дражиновића у округу ужичком, населио се као механџија и земљоделац, слави Лазаревдан.
   -Јокић је прешао на имање из ваљевске Лознице, слави Аранђеловдан.
   У Лукавцу је 70 кућа од 27 породица.

   Занимање становништва.

   -Лукавчани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Главне врсте занимања су земљорадња и сточарство. Доста је сељака који се баве рабаџилуком, али има их доста који особиту пажњу обраћају на своје ливаде, те знатне количине сена сваке године извозе и продају, што им и сама природа условљава, јер долина реке Рабаса даје изврсне ливаде, које се могу увек два пута преко године косити и опет за пашу употребљавати. Лукавчани се слабо одају изучавању заната а још мање се куда селе.

   Појединости о селу.

   -Лукавац је саставни део Лукавачке општине у Срезу ваљевском. Судница је на окружном путу поред механе. Механа је до скора била општинска својина, а данас је прешла у руке Ваљевца Петровића, трговца у Сибирији. Поред механе има један дућан у коме седи привремено колар, досељен из Ваљева.
   Источни део овог села, до Диваца и Кланице, носи општи назив Рабровица. Рабровица се по истоименом потоку зове већи део села у коме нема сеоских кућа, где су подељена школа, попова кућа и црква, због чега све носи општи назив Рабровица. И црква и школа су својина овог и других суседних села. Сеоско гробље је у Рабровици.
   Преслава је Спасовдан.

   Цигани-Роми.

   -Северозападни део овог села зове се Дубље. На Дубљу су настањени Цигани овог села, који има 14 кућа. Куће су сталне и смештене у групи при врху потока, у најшумовитијем крају села. Они немају своје непокретна имања, говоре влашки и српски, настањени су од 1852. године, занимају се поглавито земљорадњом и свирачином, а има и ковача. Не селе се никуда, али радо иду у аргаштину по овом и суседним селима ради сређивања летина појединим сељацима.

   Одговори

6. 20. јун 2013. у 22:36

   Милодан

   Порекло становништва села Мајиновић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Мајиновић је на обема обалама Обнице, у најкршевитијем делу ваљевске Подгорине. Сеоске су куће по долинама између појединих брда. Земљиште је исувише неравно, високо уздигнуто а састављено из секундарних слојева с вртачама по плећима појединих брда. Лева страна Обнице је нижа, али је страновитија и каменитија од десне стране а на овој страни су узвишења: Брдо до Каменице и Стена над Обницом. И десна страна је кршевита, падине појединих брда су исувише стрме, готово праве литице. Цела страна по главној коси, која се спушта од Медведника поред Бобове зове се Врлобаш. На Врлобашу су највећа узвишења: Врлобашко Брдо и Дрен.
   Извора у селу има пуно и њима се једино и служе. Извори су по долинама или по увалама и од њих постају мањи поточићи. Извори већином носе имена породица,које их употребљавају. Поред Обнице у селу постоје и два потока, који никада не пресушују. Први поток се зове Мајиновачки Поток и постаје од оних извора, који се на левој страни Обнице, а други се зове Врлобашки Поток и постаје од два крака, два мања поточића, који се спуштају с појединих висова Врлобашпа. Оба падају у Обницу, један према другоме.

   Земље и шуме.

   -Мајиновачке су земље по брдима, ређе у њиховим пристранцима и око Обнице. Брдске су земље суве, посне и ако се натиру, могу добар род дати. Обничке земље су наносне и врло родне, али их је мало, а већином су ливаде и земље за кукуруз.
   Шуме је у селу доста. Стране целог Врлобаша, као и сва неприступачнија места на левој страни Обнице су пошумљена. Шуме има доста за гориво и грађу, као и за жежење ћумура, а има је и да пропада, јер је извоз немогућ, докле се не би просекао нови пута уз Обницу.
   Врлобашке су шуме сеоска заједница, заједнички се секу и дају под закуп. Поједине породице задржале су у близини кућа понеке шумске крајеве као заједничке.

   Тип села.

   -Мајиновић је село разбијеног типа. Река Обница поделила га је у два краја: Мајиновић и Врлобаш. Мајиновић је збијен у врху потока, његове су куће блиске, на растојању од 10 до 30 метара. Врлобашке су породице по увалама и растојање од једне до друге куће прелази 300 метара.
   У Мајиновићу су: Ћирићи, Сарићи, Ђурићи, Ристићи, Радивојевићи, Лазаревићи и Милосављевићи.
   У Врлобашу су: Мићићи, Милутиновићи, Павловићи, Вујићи и Митровићи.
   У овом селу, као и у целој Подгорини, има задруга, али их нема великих, као у суседној Бобови. Осредње су задруге Митровића, Милутиновића, Ћирића и Лазаревића.

   Подаци о селу.

   -Мајиновић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 13 домова са 18 пореских и 48 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 30 домова и 250 становника.
   -1874. године – 35 домова и 310 становника.
   -1884. године – 41 дом и 336 становника.
   -1890. године – 45 домова и 354 становника.
   -1895. године – 45 домова и 358 становника.
   -1900. године – 53 дома и 413 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 4,75 а процентни 1,50%.

   Име селу.

   -За име селу држи се да је дошло, што се сеоске куће налазе међу брдима, у некој мајини, откуда се и данас за сеоске куће, на левој обали Обнице, често пута каже: “лако је њима у оној мајини, па им ветар и друге непогоде не могу ништа да досаде”.
   Имена крајевима су по месту.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Мајиновић је старо село.
   -Ћирићи, Ђурићи и Ристићи: Држи се да га је основала породица данашњих Ћирића, за које се не зна да су се и откуда доселили. Прво насеље је било где и данас, а Врлобаш је несеље новијег порекла. Ћирићи су род с Ђурићима и Ристићима у истом селу, има их 12 кућа, а и расељавали су се, славе Никољдан.
   -Мићићи, Милутиновићи, Павловићи, Вујићи, Митровићи и Лазаревићи: Пред први аустријски рат доселиле су се из Роваца у Морачи три породице данашњих Врлобашана а од њих су поменуте породице. Прво се се населили у Мајиновићи а у Врлобаш су, осим Лазаревичћа, прешли пред Кочину Крајину, њих је 31 кућа и славе Алимпијевдан.
   -Радивојевићи, предак се призетио у Ћириће од породице Лазаревића, има их две куће и они славе Алимпијевдан.
   -Милосављевићи су се доселили из Дуба-округ ужички о Првом устанку, има их 6 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Сарићи су из Лопатња; дед њихов се призетио у Ћириће, има их две куће и славе Никољдан.
   У Мајиновићу је 53 куће од 4 породице.

   Занимање становништва.

   -Мајиновчани се занимају оним привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Најглавнију пажњу поклањају воћарству и земљорадњи а стоку гаје узгредно, колико им је потребно. Радо се занимају занатима, с тога се лако одвајају од кућа и иду у градове, те се дају изучавању заната, трговини и другим занимањима. У селу имају појединци код својих кућа радионице, где раде изучене занате у вароши. Одкада су шљиве отпочете сушити се, од тога доба у свим подгорским селима, па и у овом, има доста сељака, који се одају самосталној трговини са шљивама, а узгред раде и са другим сировинама. Не аргатују, али их се доста раније иселило, па се и данас селе у друга села, где налазе повољније услове за свој живот.

   Појединости о селу.

   -Мајиновић је у саставу Причевачке општине у Срезу подгорском. Судница и црква су у Причевићу а школа у Каменици. Гробље је подељено, као и село.
   Село преславља Спасовдан.

   Одговори

7. 21. јун 2013. у 20:47

   Милодан

   Порекло становништва села Миличиница, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Миличиница је на Влашићу при извору Тамнаве и Уба; она је брдско село. Главнија брда су: Велики Белег на Влашићу, Задел до Црниљева и Шешевица до Каменице, Пусула и Оштриковача у селу. Брда нису висока, али су стрменита и каменита, затим су израсецана многим дубоким јаругама и долинама, што нарочито вреди за крајеве села, окренуте Убу и Тамнави. Земљиште је од палеозојских филита, на којима су моћни слојеви кречњака тријаске старости, а можда и млађег. Кречњак је на многим местима денудован и ограничен на мала острвца, докле средина села Понор представља праву карсну висорован, карсно поље, испуњено вртачама разноликог облика и потоком Понором, који на једном крају извире, а под Оштриковачом са јужне стране понире. Сеоске су куће растурене по целлом простору и увучене дубоко у јаруге и долине појединих притока Уба и Тамнаве. Највећи део села је отишао на источну страну реке Уб.
   Село је препуно изворима разне врсте. У свакој јарузи има по један или више омањих незнатних извораца, од којих постају поточићи мање врсте. По долинама таквих поточића су сеоске куће, па се служе водом тих извораца или њихових поточића. По Понору има неколико мало јачих извораца, који личе на карсна врела и такви су: Сировљевића Бунар, Бранковића Врело и др.
   Од текућих вода у селу су:
   1. Тамнава* којој је главни извор под Великим Белегом са северозападне стране. Тамнава протиче с почетка кроз најшумовитији крај ваљевске Подгорине, мала је и прима у себе, докле не изађе из села, пет малих поточића.
   *У овом крају реч „Тамнава“ тумачи се да је дошла отуда, што река извире из велике тамнине, из велике шуме, кроз коју се и у подне не види проћи.
   2. Уб извире на источној страни Великог Белега и тече у североисточном правцу све док не изађе из села; река је мала, као и Тамнава непресушне, тече уском, не местима проширеном долином, прима многе изворце и поточиће те на тај начин излази из села много појачан.
   3. Миличиница је речица овог села, која избија из мале пећинице испод Оштриковаче са северне стране, тече у западном правцу и по дну села пада у Тамнаву. Речица је доста мала и тече уском долином, која се при ушћу нагло шири и у себе прима поток Паушу, који долази с Пусуле, из средине села.

   Земље и шуме.

   -Миличиница се не одликује особито квалитетном земљом. Земље су песковите, хладне и неродне, па и за ливаде нису подесне. Ово нарочито вреди за јужни, западни и источни крај села. Мало родне земље по Понору и то кречуше и око Уба и Миличинице, који су наноси ових двеју речица.
   Шуме је доста у селу и само од лиснатог дрвета и кад се наиђе у село, онда се пролази кроз поједине шумске крајеве, не видећи нигде куће у близини, докле се на изађе у карсни Понор. Најлепши шумски крај је Велики Белег и све његове косанице, затим долина реке Уба. Па и кречњачка Оштриковача, којој је врх од кречњачког стења, по дну обрасла је особито лепом шумом, која се одатле простире на север и везује за каменичку Шешевицу.
   Заједница у селу има. Многе сеоске су заједнице у селу и на разним странама. Заједничке шуме су на Великом Белегу, Влашићу и другим местима, заједничка је и Оштриковача. Поједини џемати и поједине задруге имају своје заједнице по разним крајевима и овог исувише великог и пространог села. Заједнице се не зирате, већ су шуме или испусти, али нигде нису великог обима.

   Тип села.

   -Миличиница даје по свом изгледу прави тип старовлашког растуреног села на све могуће стране и још подељеног према пластичном изгледу на крајеве или џемате. Сваки џемат је великог обима и према пластици земљишта прети да постане ново село. Џемати по реду од запада на исток су: Крањани до Голочела и Шешевице, Ружићи или Пауша у долини потока Паоше, Понор на карсном пољу Понору, Кацапа при извору Уба и Уб у источном крају до Оглађеновца. Џемати су на одстојању од 200 до 1000 метара, а куће сеоске од 30 до 800 метара.
   У Крањанима су: Перићи, Црнчевићи, Бошковићи, Поповићи, Јебремовићи, Вуковићи, Миловновићи, Кејићи, Гајићи, Марковићи, Алексићи, Мићићи, Живановићи (Ђукићи), Јанковићи, Илићи, Обрадовићи, Рогићи и Петровићи.
   У Понору су: Сировљевићи, Радовановићи, Павловићи, Васићи, Тадићи, Крстићи, Ковачевићи и Живановићи.
   На Убу су: Добријевићи, Дамњановићи, Добрашиновићи, Терзићи, Марићи, Павловићи, Анђелићи и Дулутовићи.
   У Кацапи су: Андрићи, Јовановићи, Илићи, Божићи, Живковићи, Симеуновићи (Дивнићи), Вукашиновићи и Гајићи-2.
   У Ружићима (Пауши) су: Лајшићи, Матићи, Јевтићи, Чолићи, Кнежевићи и Дудићи.
   У Миличиници нема великих задруга, а раније их је било доста. Повеће сеоске задруге су: Бранковића у Понору, Павловића, Црнчевића, иначе их више нема.

   Подаци о селу.

   Миличиница је према харачким тефтерима из 1818. године имала 72 дома са 97 преских и 232 харачке личности.
   Према попису:
   -1866. године – 106 домова и 991 становника.
   -1874. године – 117 домова и 967 становника.
   -1884. године – 134 дома и 1061 становника.
   -1890. године – 145 домова и 1193 становника.
   -1895. године – 157 домоваа и 1306 становника.
   -1900. године – 172 дома и 1421 становника.
   Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 14,90 а процентни 1,25%.

   Име селу.

   -За име селу везана је ова народна прича. Милош Обилић, родом из Дворишта у Поцерини, имао је три сестре; Милицу, Доку и Пауну, све три удате у доба, кад је полазио на Косово и удате у овој области и то Милица у овом селу, које је тада имала другачије име, Дока у Докмиру а Пауна у Паунима. Њихови мужеву су отишли с Милошем на Косово и отуда се нису вратили, већ су изгинули. Сестре, наследнице свог Милошевог имања, да би му овековечиле спомен, свака за свој рачун, подигне му по цркву и то Милица у овом селу, Дока у Докмиру а Пауна у Паунима. Народ прича да се по овој Милици прво црква прозвала Миличина црква, затим и река, па после и село.
   У једном необјављеном документу из 18. века, из 1719. године, кад су овим крајевима владали Аустријанци, међу осталим селима ове области, постадалим од града у јулу месецу те године, помиње се и Milicsina reka, што се уствари и тиче овог села. Од имане Миличина река, како је првобитно име селу, временом је постало Миличиница ради лепшег и краћег изговора.
   Имена џемата су по именима места, где су насељени или по месту насељења (Крањани).

   Старине у селу.

   1. Као старину можемо поменути садашњу цркву, за коју се прича да постоји у селу „од Косова“. Старе цркве нема, за њу предање вели да је порушена и да је била мало више уз поточић, а повише сеоског гробља. Садашња црква, покривена клисом и од брвана, подигнута је 1792. године трудом поп-Јевте и уз потпору Митра и Радојице Миличинаца оних, који се помињу у „Мемоарима“ Проте Матеје, као богати трговци тог доба.
   2. У Овом селу основана је најстарија школа у овом крају. Школа је отворена 1824. године, зграда је била уз поток више цркве а отворио ју је неки Јаков Аднађевић, родом из Руме.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Старо је село Пауша, па изгледа да се тако и звало.
   -Ружићи, Лајшићи, Митићи, Јевтићи, Чолићи, (у Ружићим), Васићи (у Понору), Вукашиновићи и Гајићи (у Понору): Најстарина породица тога краја звала се Ружићи, које се име данас пренело на џемат и као такво очувало. Ружићи се сматрају као старинци, јер се не зна да ли су се и са које стране доселили, али су се много расељавали и по селу и по Посаво-Тамнави и Мачви; тако се зна да су од ове породице и мачвански Мијатовићи у Причиновићу, одсељени у незапамћено доба из овог места. Нико се данас не зове Ружић, али се опет нико изван села не сматра другачије него као Ружић и као сродник; њих је данас у Ружићима 15 разних презимена (неке су наведене) у 18 кућа, две куће Васића у Понору и 9 кућа и Кацапима, те их има 28 (ја израчунао 29, оп. Милодан) кућа, славе Никољдан.
   -Црнчевићи, Гајићи и Марковићи: Од досељених породица најстарији су Црнчевићи у Крањанима, досељени из Полимља у почетку 17. столећа због хајдучије; са њима су у сродству Гајићи и Марковићи. Њих је 10 кућа и славе Ђурђевдан. Некада су Црнчевићи били најмногобројнија породица у селу, али се данас проређују.
   -Терзићи, Марићи, Дамњановићи, Добрашиновићи, Павловићи и Дулутовићи (Убљани); Божићи и Андрићи (Кацапци): Некако или мало раније или мало касније од Црнчевића доселили су се Убљани и Кацапци, који су сви од 4 брата. Убљани и Кацапци су се доселили из брдских крајева по дну Васојевића, с горњег Лима и доселили су се, по причању, са својом стоком населивши се у овај крај јер је за њих био врло подесан за гајење стоке, има их укупно 47 кућа и славе Никољдан.
   -Сировљевићи, Павловићи, Тадићи и Крстићи: У старе досељенике, досељене пред крај 17. века, у општој сеоби су и Сировљевићи (старо презиме Сировице*), досељени из Херцеговине, из њеног југозападног дела, потомци су им наведени, има их у Понору 25 кућа и славе Јовањдан.
   *Из ове је породице био један буљубаша Кнеза Милоша.
   -Перићи, Јевремовићи, Миловановићи (Лазаревићи и Максимовићи), Кејићи и Алексићи: На имање Црнчевића врло рано су прешли данашњи Перићи из Мајиновића, села ове области, од тамошњих Лазаревића. На почетку 18. века дошла су два брата Лазаревића, један се призетио у Црнчевиће а други се поред њега населио. Од првога су Перићи*, који су примили славу Црнчевића (Ђурђевдан) а од другога све остале побројане фамилије, укупно их је 22 куће, остали славе Алимпијевдан.
   *Из Перића је породице Митар (Мајић) Миличинац. И данас на северној страни села је његов гроб, који се доста добро очувао, што је велика реткост код наших сељака у чувању старина.
   -Илићи и Јевтићи: Пред крај 18. века доселили су се у Кацапу Илићи, чији је предак дошао из Драгодола од тамошњих Бобића, њих је у селу 6 кућа (са Јевтићима у Пауши), славе Ђурђиц.
   -Симеуновићи и Дивнићи. У исто време су дошли и Симеуновићи из Осата и по баби Дивни названи Дивнићи, славе Ђурђевдан.
   -Живковићи су досељени из Петрца у Рађевини, славе Никољдан.
   -Ковачевићи су досељени из Коцељеве, населили се у Понору, славе Пантелијевдаан.
   -Поповићи су потомци попа Ђорђа, досељеног као свештеника из непознатог места у Црној Гори, славе Никољдан.
   Досељеници у почетку 19. века:
   -Вуковићи и Крањанима су од Вуковића из Старе Реке, предак доведен уз матер, славе Јовањдан.
   -Мићићи су у Крањанима, дошли из Дрлаче у Азбуковици, досељени после Првог устанка као слуге, славе Јовањдан.
   -Живановићи (Ђукићи) су у Крањанима, дошли су из Кука у београдском округу, предак дошао као слуга, славе Аранђеловдан.
   -Добријевићи су на Убу, досељени из Оглађеноваца, прешли на своје имање, од породице Бражђана, славе Алимпијевдан.
   -Анђелићи су из Љубовиђе и насељени на Убу, предак се доселио као зидар, па се призетио у Убљане, славе Михољдан.
   Новији досељеници:
   -Јанковић из Милине, досељен као свештеник, слави Ђурђевдан.
   -Илић је из Царине, досељен као терзија, слави Ђурђевдан.
   -Бошковић у Перићима досељен из Вишесаве као слуга, слави Никољдан.
   -Обрадовић је из Ваљева, досељен као трговац, по оцу је из Забрдице, слави Никољдан.
   -Рогић је из Косјерића-округ ужички, дошао као слуга, слави Никољдан.
   -Радовановић је у Понору, доселио се из Врагочанице, слави Аранђеловдан.
   -Живановић је у Понору, доселио се и он из Врагочанице, слави Никољдан.
   -Јовановић је у Кацапи, дошао од Зимоња у Каменици, призетио се у Кацапце, слави Никољдан.
   -Кнежевић је у Ружићима, дошао из Чајетине, доселио се као слуга, слави Аранђеловдан.
   -Петровић је занатлија из Кошаља, слави Ђурђиц.
   -Дудић је однекуда из Босне, уљез у Ружићима, слави Ниокољдан.
   И селу има 180 кућа од 26 породица.

   Занимање становништва.

   -Главно занимање су земљорадња и сточарство. Како нема довољно зиратне земље, сви се Миличинци спуштају у Посаво-Тамнаву и закупљују земље. Воћа је врло много као и свуда у Подгорини, али се и гајење ситне стоке не занемарује. Нарочито се гаји доста оваца као по Убу у Кацапи, док су говеда ретка и кржљава.

   Појединости о селу.

   -Миличиница је саставни део Миличанске општине у Срезу подгорском. Општинска судиница, школа и црква су на речици Миличиници, под Оштриковачом. На истом месту је и сеоска механа, два дућана и сеоско гробље за Крањане. Други крајеви села имају своја гробља,
   Не каже се да ли и шта преслављају.

   Одговори

8. 22. јун 2013. у 18:42

   Милодан

   Порекло становништва села Мечић (по књизи Мрчићи), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   Мрчић је на Белој Стени, изнад Колубаре, на јужној страни села Шушеоке. Сеоске су куће на плећима појединих белостенских узвишења. Замњиште Беле Стене су терцијерни глинци и лапорци са парафинским шкриљцима, који се свуда по селу испољио. Главна узвишења од Беле Стене су: Возник, Видинац и Орашје. Сва три виса падају истоку реци Липници, која иде покрај села од Пауна.
   Извора је у селу мало. Главни сеоски извор зове се Видан и њиме се знатан део села служи. Други мањи извори су по јаругама, којих у селу има три, али су ови извори од мање вредности, с тога се село помаже бунарима, које готово свака кућа има. Поред изворске и бунарске воде у употреби је и речна вода, вода са реке Бање, која протиче испод Беле Стене, и Колубаре, која тече северним крајем села.

   Земље и шуме.

   -Земље овог села су поред Колубаре и Бање, већином равне, наносне земље, које су особито родне и подесне за ораницу и косаницу. Земље је много у овом селу, по брду су забрани и воћњаци и поједине њиве ближе кућама опет су добре каквоће. Земље око Бање су ливаде и пашњаци, а по Колубари се сеје кукуруз и стрмнина наизменце, докле по Брду су зиратне земље или пашњаци.
   Шуме је у селу доста. Падине брегова, нагнути Бањи врло су стрме и пошумљене ситном лиснатом гором. Шуме има и по јаругама, а нарочито у Орашју, те село не оскудева у том погледу, мада нема у изобиљу шуме за грађу. Сеоске су заједнице шуме Возника и Видинаца, а све остале су издељене.

   Тип села.

   -Мрчић је село разбијеног типа. Куће су на три косе, на њиховима плећима, растурене, ретко у групама, те у том селу нема џемата. Куће су удаљене једна од друге од 50 до 100 метара а негде су и ближе, ако су то куће једне породице.
   У селу су: Стојковићи, Јеремићи, Ћаревићи, Марковићи, Поповићи, Симићи, Петровићи-2, Срећковићи, Маријевићи, Радосављевићи, Јовановићи, Петровићи-1, Павловићи, Ђурђевићи, Живановићи, Антонијевићи, Алексићи, Шестовићи и Хаџићи.
   У селу нема здруга, мада их је раније било. Данашње задруге су врло мале, највећа је Љубише Стојковића.

   Подаци о селу.

   -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Мрчићи су имали 11 домова. По харачким тефтерима „Мирчић“ је у 1818. године имао 30 домова са 39 пореских и 89 харачких лица. Према попису:
   -1866. године – 30 домова и 200 становника.
   -1874. године – 30 домова и 193 становника.
   -1884. године – 32 дома и 195 становника.
   -1890. године – 41 дом и 226 становника.
   -1895. године – 49 домова и 225 становника.
   -1900. године – 48 домова и 246 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,69 а процентни 0,90%.

   Име селу.

   -За миме селу везана је ова народна прича. Старо село било је на Орашју и звало се Орашац. Ту су живеле неке старе породице, које су биле у вечитој завади са Турцима. Једног дана споразумеју се неколико сељака, те испадну на Бању и убију свога сеоског спахију и његову пратњу, кад је долазио из Сокола у село. Убијеног спахију и Турке изнесу под брдо Возник и баце у један поточић и затрпају грањем и шушњем (лишћем). Породица убијеног спахију тражила је и по гласу гавранова, који су пали на лешеве и нађу убијеног спахију и његову пратњу. Сумња је пала на сељаке спахијиног села и турски суд у Ваљеву осуди цело село на сургун. Сељаци су неко време варкали Турке и њихове власти, докле нису уграбили прилику да среде летину, те кад су је средили, они једне ноћи омркну а не освану, па се са својим народом иселе у Бргуле, у Тамнаву, где их и данас има. Иако су, вели предање, турске власти стражариле, ипак су сељаци омркли, а не осванули, због чега Турци село прозову Мрчићи и нареде да се тако зове.

   Порекло становништва и оснивање села.

   Старо село је било на Орашју и основала га је породица, која је данас у Бргулама и за коју предање вели да је овде од Косова. Турци су отерали ову породицу, па су одмах населили некаквог Хаџију, чији су преци били свештеници и калуђери у старој постојбини, па су то исто били и овде.
   -Хаџићи, Стојковићи, Поповићи, Симићи, Петровићи, Радосављевићи и Јовановићи: Хаџија се доселио по горњем предању од извора таре, гоњен Арнаутима. Уз њега доселиле су се и његове још три блиске породице, од којих су у село сишле хаџијина и још једна, а оне друге две заостале негде у Старом Влаху. Хаџију су Турци населили пред први аустријски рат, дакле у другој половини 17. столећа. Од Хаџије су Хаџићи, од почетка па до сада једна једина кућа, а од синовца хаџијиног Стојка су Стојковићи и остале наведене породице, у селу их има 23 куће и славе Јовањдан.
   -Ћаревићи, Јеремићи и Марковићи: После Кочине Крајине, пред Први устанак, доселили су се из Осата као мајстори данашњи Ћаревићи, који се још зову Јеремићи и Марковићи; има их 5 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Срећковићи су у Првом устанку дошли из Попучака од тамошњих Антонијевића, има их 3 куће, славе Никољдан.
   -Павловићи и Ђурђевићи су из Цикота-округ ужички, досељени као мајстори, има их 4 куће и славе Лазаревдан.
   -Антонијевићи су из Златарића, дошли после 1850. године, предак им купио имање, има их 3 куће и славе Стевањдан.
   -Шестовићи су из Голупца, села ове области, предак њихов се призетио у Срећковиће, слави Никољдан а своју славу (Лучиндан) напустио.
   -Матијевићи су из Полошнице-округ ужички, доселили се као мајстори после 1850. године, има их 3 куће и славе Ђурђевдан.
   -Петровић се призетио у Срећковиће и доселио се скоро из Полошнице-округ ужички, слави Никољдан и Ђурђевдан.
   -Живановић је из суседног села Пауна, дошао жени у кућу, слави Аранђеловдан.
   -Алексићи су из Подгори у Полимљу, славе Игњатијевдан, доселили се уз Бабинску Разуру, предак овде био слуга па доцније купио имање.
   -Поред Алексића има још пет несталних породица, привремено настањених у Мрчићу, који су из истог краја или Старог Влаха, али који још нису дошли до својих сталних кућа и имања, већ су Колебари и настањени поред пута низ Колубару.
   У Мрчићу је 47 кућа од 10 породица.

   Занимање становништва.

   -Мрчићани се занимају поглавито земљорадњом и гајењем рогате стоке а поклањају довољну пажњу и осталим привредним агранама, од којих се у последње време истичу: воћарство, пчеларство и виноградарство. Мрчићани имају много земље, с тога многи сељаци са стране и из брдских села имају својих земаља или узимају под закуп. Нерадо се одају изучавању заната, као и сељењу из свога села.

   Појединости о селу.

   -Мрчић је саставни део Паунске општине и Срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Паунима, све на једном месту. Гробље је на Видинцу и заједничко за цело село.
   Село преславља Спасовдан.

   Одговори

9. 23. јун 2013. у 18:58

   Милодан

   Порекло становништва села Оглађеновац и Влашчић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Оглађеновац је на обема обалама реке Уба. Село је распоређено по долинама потока, увалама и вртачама, а никако није изнета на плећа појединих брда. Земљиште је брдовито и по селу се гранају огранци Влашића и Јаутине, чији су висови средње висине, стрмних страна и пошумљених. Земљиште је кречњачко и од секундарних кречњака и где се јављају по површини, као до Каменице, туда има и вртача.
   Изворима је село врло богато, нарочито је богат северни и средњи крај. Око Уба има доста извора, сви су слаби и преко лета пресушују. Главни извори су: Стублина, Изворац, Чесма, Ашковића Бунар, Јанковића Бунар и др. Од текућих река су: Уб, који пролази северним делом села и долази из суседне Миличинице; Река, која извире под Дивљаном изнад Горње Буковице; Јаућански Поток, који протиче поред Ераковића џемата и утиче у Реку. Сви потоци пресушују преко лета, због чега, да није извора и у последње доба бунара, село би трпело знатну оскудицу у води.

   Земље и шуме.

   -Зиратне земље су око кућа, низ Реку и нешто мало око Уба. По висовима појединих влашићких косаница има не места по која ливада, која је новијег порекла, а по јаућанским готово и нема. Земље су уопште посне, суве, плитког дна и тек кад се редовно натиру могу дати приличан род. Ове земље су подесне за стрмнину и воћњаке, а где су песковите утрине подесне су и за винограде, којих у селу има доста. Најбоље су ливаде при ушћу Реке у Уб.
   Шуме су од лиснатог дрвета и има је у изобиљу. Они су јаућански висови пошумљени, а тако исто и стрмените обале реке Уба. Више од половине села је под шумом, које има исувише за огрев, грађу и жежење ћумура, као и за продају. Сва је готово Јаутина сеоско добро, а на много места по селу и поједине јаче породице имају своје заједнице у испустима или у шуми.

   Тип села.

   -Оглађеновац је село разбијеног типа. Сеоске су куће раздељене по џематима. Џемати су велики, куће су им на растојању од 30 до 50 метара са великим окућницама и обично око извора и њихових потока. Џемати су или близу један другога или сувише удаљени, средње растојање варира од 50 до 1500 метара. Главни џемати су пошавши од Јаутине па на запад: Ераковићи, Бражђани, Дубљани и Кесери. Ова 4 џемата су на десној страни реке Уба и чине прави Оглађеновац, а на левој страни реке Уба је пети џемат Влашчић, који је сав у Влашићу и најрастуренији.
   У Ераковићима су: Ераковићи.
   У Бражђанима су: Петровићи, Тимотићи, Ристивојевићи, Теофиловићи, Димитријевићи, Павловићи, Живковићи, Милисављевићи, Максимовићи и Добрићи.
   У Дубљанима су: Папићи (Марковићи), Андрићи, Живановићи, Спасенићи, Нинковићи, Јовановићи, Митровићи, Васићи, Милатовићи, Јургићи (Јовановићи), Глигорићи, Дамњановићи и Спасојевићи.
   У Кесерима су: Илићи, Ивановићи, Ашковићи, Димитријевићи, Адамовићи, Нинковићи и Марковићи.
   У Влашчићу су: Ашковићи, Радојичићи, Петронићи, Којићи, Антићи, Гајићи, Беловуковићи и Јовановићи.
   У селу је, као и по целој Подгорини, доста развијен задружни живот. Има подоста задруга, али са прео 25 душа мало је задруга. Највеће су задруге: Милисављевића и Ераковића (по две куће), Ашковића, Теофиловића и Спасојевића.

   Подаци о селу.

   -Према списку ваљевске епархије из 1735. године Оглађеновац (Глаћиновац) имао је 20 домова. Оглађеновац је према харачким тфтерима из 1818. године имао 51 дом са 59 пореских и 125 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 88 домова и 743 становника.
   -1874. године – 91 дом и 743 становника.
   -1884. године – 98 домова и 806 становника
   -1890. године – 106 домова и 887 становника.
   -1895. године – 118 домова и 926 становника.
   -1900. године – 130 домова и 1024 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 9,60 а процентни 1,12%.

   Име селу.

   -Име села везано је у народу за причу о куги. Тако се прича да је пре 300 година прешла преко овог села куга и свега га појела – оглодала, те по томе је и село добило име Оглађен, које се доцније променило у Оглађеновац.
   Имена џемата добила су имена или по месту насеља или по презименима појединих породица. Браздом се зове коса, која дели воду рекама: Каменици и Оглађеновачкој Реци па је отуда дошло име џемату, који се населио по падини косе и појединим поточићима и увалама. Дубљем се зове увала испод Дивљана и буковичких висова, а то је најшире и најлепше сеоско пољице, по чему је џемат добио име. Влашчић је име по насељењу у Влашчићу, источној коси планине Влашића, чија се највиша тачка Коњски Гроб налази над овим селом и Бресницом из округа подрињског. Ераковићи и Кесери су презименска имена џемата.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Оглађеновац има своју велику прошлост, јер га налазимо у списку села ваљевског округа иу 1737. гдине. Као најстарији крај села рачуна се Влашчић и сматра се, да је одвојен од Оглађеновца* и да су се старе оглађеновачке породице иселиле у Тамнаву и Срем.
   *Природни положај овога краја, што је одвојен од села Убом реком, што је без икакве везе у имену са селом и што је му је посве тежак саобраћај са селом чини да се може сматрати као прави заселак, а тако га сељаци и узимају. Прилика је, да ће овај крај ускоро постати засебно село. Што се касније и обистинило (оп. Милодан).
   -Гајићи, Андрићи и Петронићи: Најстарија породица у селу, за коју се не зна да су се и одкуда доселила, јесте Гајића у Влашчићу; њима су род Андрићи и Петронићи, има их 14 кућа и славе Никољдан.
   Бражђани и Дубљани: Први су се доселили у село Бражђани и Дубљани, који су сви од 4 брата, досељена из морачке нахије у Црној Гори, баш управо од манастира Мораче, у другој половини 17. века. Кад су се ове 4 породице доселиле, оне су под одобрњу сеоског спахије заузела места ранијих породица, које су се пре тог времена спустиле негде у шабачку нахију. Бражђана и Дубљана има 65 кућа и славе Алимпијевдан.
   -Ераковићи, Пејићи и Јанковићи*: Пред крај 17. столећа спустиле су се две породице данашњих Ераковића из села Семегњева у Старом Влаху, старином из Његуша у Црној Гори; њих је под разним презименима 27 кућа и славе Јовањдан. Старог Ерака довели су Турци и населили прво у Јаутини, при извору Потока, где су и данас његови потмци.
   *Из ове породице је Мали Јанко, којега Прота Матеја помиње на неколико места у “Мемоарима”, за којега се вели да је 1788. године, као заповедник једног одељења аустријске војске, освојио Чачак и Ваљево, затим да је војевао против Француза.
   -Васићи, Милатовићи, Јургићи, Спасојевићи и Ашковићи: У првом аустријском рату доселили су се из Грахова у Црној Гори због крвне освете два брата Васића и од њих су сви Васићи у Дубљанима и Кесерима, има их под разним презименима 18 кућа и славе Јовањдан.
   -Кесери, Илићи, Ивановићи, Нинковићи и Марковићи: Кесери су досељени, кад и Васићи, из Доњег Колашина, а од породице од које су Кесери у Голупцу и по другим разним селима ове области и Посавине. Од њих су Бркићи у Вукошићу у Посаво-Тамнави и још неки по другим селима исте области, јер су се много расељавали. Кесера има око Бајине Баште, где су се прво настанили, овде их има под разним презименима 6 кућа и славе Ђурђиц. Као и Кесеровићи у Пиромани, оп. Милодан.
   Сви остали су познији досељеници, после 1820 године:
   -Беловуковићи су из Босне, од планине Козаре, има их две куће, род су Беловуковићима у Месарцима, Прову и Равњу, округу подрињском, има их две куће и славе Јовањдан.
   -Дамњановић је из Јакља-округ ужички, призетио се у Васиће, слави Јовањдан.
   -Грујићи су из Чајетине у Старом Влаху, предак се призетио у Ераковиће, славе Нову Годину (Св. Василија) и Јовањдан.
   -Марковић се призетио у Јанковиће (Ераковиће) а доселио се из Кремана, слави Никољдан и Јовањдан.
   -Нинковића је једна кућа у Кесерима, доселио се из Врагочанице, слави Св. Јована Милостивог и Ђурђевдан.
   -Дамњановић је из Овчине, доселио се као слуга, слави Јовањдан.
   -Којић је из Осата, доселио се као мајстор, слави Лазаревдан.
   -Радојчић је из Толисаваца у Рађевини, доселио се као мајстор, слави Алимпијевдан.
   -Јанковић је из Босне, слави Никољдан.
   У Оглађеновцу је 140 домова од 13 породица.

   Занимање становништва.

   -Оглађеновчани се поглавито занимају земљорадњом, али код њих је јако развијена воља за гајењем стоке, воћа и винограда. При свему томе земља је сиромашна и не може да им да колико је потребно за исхрану, с тога се често селе у Посавину и Тамнаву и тамо стално остају или узимају имање под закуп или на вечита времена, те тако прибирају храну, колико име је поттребно за кућу. Занате радо изучавају и њима се одају, па их раде или по селу или по суседним селима, а доста их се одаје и на трговину, се се с тога радо насељавају у градска места. У новије време отпочели су сећи и шуму и продавати је у грађи или дрвима за огрев или жеженом ћумуру.

   Појединости о селу.

   -Оглађеновац сам са зе чини Оглађеновачку општину и Срезу подгорском. Судница је у Кесерима, Влашчић иде школи и цркви у Миличиницу а Оглађеновац је са школом у Каменици а с црквом у Буковици. Гробље је подељено по крајевима и колико је џемата толико и гробаља има.
   Село нема заједничке преславе.

   Одговори

10. 24. јун 2013. у 18:37

    Милодан

    Порекло становништва села Осладић*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    *Овај опис састављен је према опису г. Мил. И. Протића, свештеника каменичког, који је раније описао ово село.

    Положај села.

    Осладић је на јужном подножју Блашића на обема обалама Осладићске реке, која тече из Влашића. Сеоске су куће растурене по висовима, а нема их по долинама потока и Реке. Земљиште је кречњачко и од секундарног кречњака с вртачама, које су већином заднивене и обделане. Највише је вртача у западном делу села до Туђина и Драгијевице. Главнији висови су: Шербетовац, Пранцић, Крстић, Бељине и Ђелово Брдо. Висови су средње висине, али су им стране врло стрмените, а врло ретко огољене.
    Извора је доста. Сваки крај села има свој извор, а готово свака кућа има по један мали или већи извор, којима се служе и за пиће и за свакодневну домаћу употребу. Главнији су извори: Близанац, Студенац, Беговац, Јанковац, Млаква, Смрдан, Водице, Сијерина, Точак, Чавчиновац, Чокопан, Шљивчине, Сиге и Котлине. Од текућих вода је Црна Река, која долази испод највишег врха на Влашићу, Белега и Река, која долази од Каменице и састају се на Близанцу, одатле теку на запад до места званог Градиште, и заједно утичу у Драгијевачку Реку и граде Јадар.

    Земље и шуме.

    -Осладићске се земље дају поделити на брдске и речне. Брдске су по Влашићу и исувише посне, хладне и суве, па стоге и неродне. Брдске земље око вртача и по вртачама су кречне, топлије и за стрмна жита подесније од других брдских земаља. Земље око рекавица и потока су наносне, родне и подесне и за ораницу и за косаницу. Најлепше земље ливадске су око Реке, испод Крстића и при ушћу Реке, а зиратне по Шербатовцу и око Близанца.
    Шуме је у изобиљу. Влашић и сви његови огранци који улазе у селу су пошумљени. Шума је од лиснатог дрвета и има је и крупне и ситне у изобиљу и за гориво и за грађу. Цео Влашић је сеоска заједница, најлепши је крај при извору Црне Реке. У доњим крајевима сеоске заједнице поједини сеоски џемати захватили су читаве шумске крајеве, па по њима направили појединачне њиве и задржали џематске заједнице у шуми. Ове џематске и породичне заједнице не воде се посебно у општинским књигама, него као сеоске, мада их џемати заједнички секу, зирате или дају под закуп, кад роде жиром.

    Тип села.

    -Осладић је село разбијеног типа. Куће су по висовима и у групама, где су доста блиске једна другој. Веће или мање групе кућа чине ма(х)але, које су удаљене једна од друге 200 до 500 метара. Мале су : Плећићи, Гаврићи, Шумеровићи, Лазићи по Шурбатовцу, Станчићи и они по Влашићу, па се зову Влашићани. Све су ово мале на северној страни пута Ваљево-Лозница. На јужној страни Малетићи, Мариновци, Думани, Станчићи и Вучићевићи.
    У селу има доста задруга, а има их и већих, где је највећа задруга Ракића из Плећића, затим повеће здруге: Живановића, Радојичића, Лазића, Станчића (две куће) итд.

    Подаци о селу.

    -Осладић је према попису од 1818. године имао 29 домова са 46 пореских и 120 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 64 дома и 626 становника.
    -1874. године – 79 домова и 683 становника.
    -1884. године – 88 домова и 741 становника.
    -1890. године – 101 дом и 932 становника.
    -1895. године – 102 диома и 935 становника.
    -1900. године – 114 домова и 1086 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1886. године је 15,11 а процентни 1,91%.

    Име селу.

    -Откуда је име селу, не на се. Имена појединих мала су по презименима породица, која су у њима. Влашићани се зову по планини Влашићу, Дубрава по месту, где је некад била густа шума које сада нема. Мариновац по некаквој Баба-Мари, коју је убио некакав хајдук Станко.

    Старине у селу.

    -На западном крају села, на месту где се Осладићска река састаје са Драгијевачком Реком и гради Јадар, налазе се и данас развалине некаквог средњевековног града, које данас зову Градиште. Народ овог краја држи да су овај град зидали и држали Маџари. За овај градић везана је ова народна прича: Градом је упрвљао један маџарски властелин српске народности и једном приликом, кад му се нашло дете, позвао је кума из Срема да му дете крсти. Кум властелин, кад је дете крстио и кад је требао поћи, добио је од свога кума коња на поклон, којега дотле нико није јахао па кад га је узјахао и пошао кући, падне са коња, на 300 метара на северну страну од Градишта и остане на месту мртав, а коњ се поплаши и мртвог га извуче до на Влашић, где се некако ослободи и ту застане. Властелину из Срема било је име Радослав и његове сестре кад чују како им је брат страдао, дођу у ове крајеве и нађу мртво тело свога брата, ожале га, опојају и сахране на Влашићу. На том месту, где је Радослав погинуо, сестре су поставиле белег без натписа на месту где су га сахраниле подигле су белег, који се и дан данас зове “Радосављев белег” или просто “Белег”, данас највиша тачка Влашића, испод које извиру Тамнава и Уб. Белег је од белог једрог кречњака, висок 2 метра усред шуме и, приича се, да су га једва 12 јармова извукли на брег.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Сељаци причају да им је село врло старо и да су га основале две врло старе породице:
    Пенгићи и Мајићи: Обе су породице замрле, мада се не зна да су некад имале доста представника.
    -Урошевићи, Лазићи, Андрићи, Давидовићи и Шумеровићи су врло старе породице у селу, али су ипак досељене и то: Лазићи и Давидовићи из Осата у првом аустријском рату; Урошевићи од преко Дрине, од Вишеграда, Андрићи из Босне са Гласинца а Шумери (шумеровићи) дубље из Херцеговине. Ове су породице досељене појединачно, и кад су се доселиле нашле су поменуте старе породице, које су их радо примиле; њих је днас 29 кућа и не каже се које су им Крсне Славе.
    Све остале породице досељене су доцније и оне су из ближих крајева:
    -Думани-Станчићи су досељени у Кочиној Крајини из села Станкова у Осату, има их 36 кућа и славе Никољдан.
    -Плећићи су досељени из Бобове, села ове области, а раније из града Јајца у Босни, због зулума сеоског бега; има их 19 кућа и славе Часне Вериге.
    -Гаврићи су дошли из Босне у Првом устанку, од Сарајева су, има иј 4 куће и славе Стевањдан.
    -Ковачевићи су сишли из Суводања, славе Лучиндан.
    -Петронићи су из Гуњака, округа подрињског, славе Алимпијевдан.
    -Полоштани су из Полоштице-округа ужичког, славе Ђурђевдан.
    -Симоновићи су из Рујевца у округу подрињском, славе Аранђеловдан.
    -Вучићевићи су из Ситарица, села ове области, славе Стевањдан.
    -Гујићи су из Петрца, од Сокола, дошли пре 100 година, славе Лазаревдан.
    -Јевтићи су из Причевића, славе Никољдан.
    -Мариновчани су досељени у Првом устанку, доселила их Баба-Мара са силним неким благом из Осата, има их 8 кућа и славе Аранђеловдан. Населили су се на имању старих Пенгића.
    У Осладићу је свега 119 кућа од 16 породица.

    Занимање становништва.

    -Осладићани се занимају земљорадњом и воћаратвом. Сточартство је споредно занимање, од стоке се понајвише гаје свиње и овце. Многи од сељака одају се изучавању разноврсних заната, које раде по селу или по другим селима, а како је село богато у свом јужном крају плочастим белим кречњаком, од кога се дају израђивати и глачати изврсне плоче и споменици, знатан део сељака бави се тим послом, као споредним. Како је земљиште у селу доста слабо и не даје све потребне намирнице, знатан се део сељака иселио у равнија места, а и данас се селе, кад год име се укаже каква згодна прилика.

    Појединости о селу.

    -Осладић је саставни део Осладићске општине у Срезу подгоричком. Судница је поред школе а црква у Каменици. Гробље је подељено по крајевима.
    Село нема заједничке преславе.

    Одговори