Ваљево и околна села

76 коментара

1. 4. јул 2013. у 21:34

   Милодан

   Порекло становништва села Ребељ и Мијачи, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Ребељ је на левој обали реке Јабланице или у самомм Јабланику. Ребељ је право, управо типско планинско село; куће су над јабланичким кањонском клисуром, изнад ње у врху Ребељске Реке, по доловима појединих потока и у самој планини. Земљиште је брдовито, без пута и јавног саобраћаја, од моћних секундарних кречњака, у чијој су подини рудоносни кварцити. На једној страни над селом је планина Јабланик, на западу опет над селом Медведник, а у подножју су и по селу брда: Мијачко Брдо, Виловица, Стијена, Црна Стијена, Викалица, Мали Медведник и Крушик. Поједина брда су прави кречњачки ртови пуни чукара, пештера, чотова и других кречњачких одлика, нарочито брда, која су уз Јабланицу. У овим брдима и њиховим падинама поред Јабланице има поред пештера још и прерасти, точила и плазова. Сва су брда осим Мијачког Брда, Крушика и Викалице завршкаста, докле су ова плећата, препуна вртача и вртачастих долина. Изузетак је од овога мали део села, који се зове Мијачи, који су на јужном делу велике терцијерне језерске котлине Поћуте.
   У северном делу села врло је мало извора. У Мијачима су два врела, који после кратког тока падају у Јабланицу. У западном делу села је само Васина Вода, извор у подножју Малог Медведника. У оном делу села, под Јаблаником, има пуно извора, познатих под општиме именом Вреоци, од којих постају многи поточићи и граде Ребељску Реку, која има правац југозападни, као и главни јабланички и медведнички венац. Овај правац има река до својих става са Вујиновачком Реком, где њих две граде Јабланицу, која од става узима северозападни правац. Од Мијачких врела постоји непресушни поток Мијачки Поток, који после кратког тока пада у Јабланицу, одмах по њеном излазу из клисуре.

   Земље и шуме.

   -Земље је у селу мало, највише је у Мијачима и по плећастим бреговима и брдима. Земља је слабе родности, каменита је, плитка и кречна, те с тога се мора редовно натирати, да би могла ма какав род доносити. Мијачке су земље камените, али пошто су смолнице и наводњене и цене се као најбоље у селу. Ливада и пашњака у селу и око кућа нема, али по плћима свих каменитих брда има исувише великих испуста. Поједине њиве по брдима кратког су века, јер их се врло често атмосферска вода, ако се не ограђују каменим зидовима, односи. Ливаде и пашњаци су на Јабланику и Медведнику и тиме особито подесне за ситну стоку, које сељаци и држе у великој мери.
   Шуме је исувише у селу, премда су сви висови поред Јабланице голи кршеви. И овде је јабланичка и медведничка шума на првом месту. Шума је од лиснатог дрвета и само по селу овде-онде да је својина појединаца, поред тога што су већи делови државна својина. Сви висови по селу, који се не могу зиратити, а нарочито њихове падине џематске су заједнице, на којима се заједнички напаса стока.

   Тип села.

   -Ребељ је село разбијеног типа. Својим планинским положајем подељен је на три џемата. Куће у појединим џематима су или збијене и прибијене уз падине појединих брегова или су растурене уз поједине поточиће и њихове долине. Џемати су: Мијачи по дну села, поред Јабланице у Поћути и испод Мијачког Брда, Кнежевићи изнад Мијачког Брда, у ували између овог Брда и Виловице око једног Врела, и Вреоци око малих врелаца у самом Јабланику и Медведнику. Џематска су растијања од 700 метара, а појединих кућа од 10 до 300 метара, што су нарочито растурене куће у Вреоцима.
   У Мијачима су: Давидовићи, Јеремићи, Симићи, Бранковићи и Јовановићи.
   У Кнежевићима су: Кнежевићи, Пурићи и Ракићи.
   У Вреоцима су: Алексићи, Несторовићи, Јанковићи, Пешићи и Пиргићи.
   У Ребељу је знатно развијен задружни живот. Све планинске куће су већином задружне. Веће задруге су: Алексића, Пешића, Кнежевића (3 куће) и Бранковића у Мијачима.

   Подаци о селу.

   Ребељ је према списку ваљевске епархије од 1735. године имао 9 домова. У харачким тефтерима из 1818. године ово је село подељено на Мијач (Михач) и Ребељ са манастиром Пустињом. Према овоме Михач је имао 8 домова са 29 харачких и 8 пор. лица, а Ребељ 13 домова са 27 пор. и 43. харчких личности, докле је код Вука Ребељ укупно имао 20 домова са 26 пор. и 70 харачких лица.
   Према попису:
   -1866. године – 39 домова и 387 становника.
   -1874. године – 46 домова и 380 становника.
   -1884. године – 48 домова и 429 становника.
   -1890. године – 53 дома и 457 становника.
   -1895. године – 60 домова и 546 становника.
   -1900. године – 65 домова и 591 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 7,10 а процентни 1,54%.

   Име селу.

   -Ребељ је рударско насеље из најстаријих времена, али откуда име селу на зна се. Мијачи је име донето са стране, а донеле су га оне породице, које су се прве населиле у селу.
   Ребељ је у време аустријског провизоријума био погранично место с караулом и имао 10 кућа и био 3 часа (хода) далеко од Ваљева.

   Старине у селу.

   -Цео крај села Вреоци насељен је на рударском земљишту. Трагови српског средњовековног рударства, а може бити и ранијег, нађени су по овом крају, где су нађени стари поткопи, остаци рударског алата, шљаке и непрерађене руде. Тек пред крај прошлог столећа отворени су и започети рударски радови, па су опет престали. И раније и данас нађене су бакарне руде.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -У народу се прича да је пре Турака село било јако насељено рударима наше и туђе народности и да су се, кад су Турци, по освајању ових крајева, уништили људске творевине овог караја, иселили преко Саве у Аустроугарску. Најновија насеља била су око рудника, али старих насељеника нема.
   -Мијачи-Михачи (Јеремићи, Бранковићи, Јовановићи, Симићи, Јанковићи, Кнежевићи, Пурићи, Ракићи): Најстарији досељеници су Мијачи-Михачи насељени прво у Поћути и после се померили дубље у планину и пуштали друге између себе. Михачи су се доселили некако брзо после пада под Турке ових крајева и доселили си из кршевитих крајева Херцеговине. Зову се и данас, али ретко, Мијачи, докле се иначе зову разноликим (већ поменутим) презименима, има их 34 куће и славе Јовањдан.
   -Пиргићи* (Алексићи, Несторовићи и Пешићи): Друга стара породица Вреочани доселила се из Бирча пред крај 17. столећа, позната под општим презименом Пиргићи. Пирга и његов брат Пеша (Петар) доселили су се као мајстори и населили међу Михачане, има их под разним (поменутим) презименима 30 кућа и славе Јовањдан.
   *Из ове је породице Крсман Пирга, буљубаша Кедићев у почетку Првог устанка.
   -Давидовићи су врло стара породица, досељена прво у Совач, па после прешли у ово село, где су сад поред својих сродника (који се не наводе, оп. Милодан); њих је 3 кућа и славе Алимпијевдан.
   У Ребељу је 67 кућа од 3 породица.

   Занимање становништва.

   -Ребељци се занимају сточарством и воћарством док земљорадња долази на треће место. Сеју се све врсте жита, али само толико, колико је потребно за исхрану народа и домаће стоке, па је опет ретко када има у већој мери, због чега се редовно докупљује. Ко се од Ребељаца бави земљорадњом и јачој мери, тај мора имати земље у Поћути или на неком другом месту. Воће се гаји навелико и оно им доноси знатан приход, пошто се сваке године извози и сирово и прерађено. Ситнију стоку гаје увелико и за то Јабланик даје врло повољне услове са својим ливадама и пашњацима. И Ребељци с пролећа сјављују своје овце у Поћуту или нижа јабланича села. Мало који Ребељац да не зна какав занат и да га узгред не ради. Занат и трговина међу сељацима у поседње доба знатно су се раширили, тако да се знатан број сељака ради заната насељава и у градска места. Ребељци су се одавали и рударским работама, кад год би рудници били у овим крајевима. Иако је саобраћај по селу још примитиван, иако је земље мало, ипак се Ребељци слабо исељавају.

   Појединосту о селу.

   -Ребељ је саставни део Ребељске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути изван села а црква у Пустињи (сада је то манастир, оп. Милодан). Гробље је раздељено по џематима.
   Село нема заједничке преславе.

   Одговори

2. 5. јул 2013. у 20:27

   Милодан

   Порекло становништва села Ровни, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Ровни су на левој обали Јабланице, на југу од Балиновића. Сеоске су куће по странама високих, врло стрменитих, кршевитих кречњачких брда, која се дижу изнад Јабланице. Брда су висока и плећата, поред Јабланице, препуна плазова и точила. Главнији су висови: Тара и Шаран до Куница и Ситарица, Брдо до Бобове и Богдана до Балиновића, на којој је и Балиновић.
   Извора има неколико у падинама брда, у раседима слојева. Извори ису јаки, главнији су Тара до Бобове, Ракића Чесма у селу и Срећковића Бунар. Потребу у већој количини воде подмирује Јабланица, која тече поред села са источне стране. Са јужне стране одваја село од Куница и Ситарица поток Тара, који постаје од неколико јаких извора. Од Ракића кућа силази велика Ракића Јаруга или Дубока Јаруга (а и Дубоки Поток) а она је сува, каменита и успрта долина.

   Земље и шуме.

   -У селу је врло мало зиратне земље. Она је око кућа и по плећима брда, докле је око Јабланице врло мало има. Земља је каменитог дна, посна, доста кречна иако се натире, онда може нешто да роди. Само до Балиновића низ Богдану има мало више зиратне земље и то је једини повећи комад родније земље, у коме сваки сељак има свога удела. Ту су Ровине, најбоље зиратне земље, рђаве за ливаде и пашњаке.
   Шуме је у селу доста. Јужни крај села је пошумљен. Око Таре и Дубоког Потока има доста шуме, само је ситна, те отуд народ има доста дрва за огрев а по мало и за грађу.
   Заједнице сеоске су око Таре и Дубоког Потока, а других заједница нема.

   Тип села.

   -Ровни су село разбијеног типа. Сеоске су куће углавном збијене у два џемата. Први џемат је на Богдани до Балиновића и зове се Старе Куће а други се зове Брда и на јужну страну је од њега. Куће су растурене, тако да су џемати готово спојени; растојање међу кућама је од 50 до 600 метара.
   Код Старих Кућа су: Зарићи, Срећковићи, Антонијевићи, Иванковићи, Селаковићи, Радосављевићи и Јовановићи.
   На Брдима су: Чолићи (Живковићи), Ћубићи, Јаковљевићи, Ракићи и Ђокићи.
   У Ровнима има неколико осредњих задруга: Чолића, Срећковића (две куће), Зарића (две куће) и Ракића.

   Подаци о селу.

   Ровни, код Вука Ромни, према харачким тефтерима од 1818. године имали су 15 домова са 21 пор. и 41 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 18 домова и 172 становника.
   -1874. године – 21 дом и 202 становника.
   -1884. године – 28 домова и 243 становника.
   -1890. године – 30 домова и 259 становника.
   -1895. године – 31 дома и 291 становника.
   -1900. године – 33 дома и 298 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,66 а процентни1,64%.

   Име селу.

   -Балиновић су основала два брата рођена, који су били оделити пре досељења и настанили се прво у Балиновић. Старији брат је остао у селу, а млађи је прешао на своје ровине* у овом селу, на месту где су данас Старе Куће и ту се закућио. Млађи брат населио се и закућио на ровинама и његово село се прозове Ровине, а доције изговарањем и Ровне и Ровни, што је данас званичан назив села.
   *Ровине се зову она места,која су обрасла папраћу, па се преко зиме рове за свиње, које засољену папрат радо једу, иначе неће или ако једу добијају неку опаку болест, која их опија и мори. У данас старији сељаци, пише Љ. Павловић, овог села и Балиновци не сматрају ово село друкчије него заселак Балиновића.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Балиновци (Зарићи, Срећковићи, Иванковићи, Антонијевићи, Јаковљевићи, Ћубићи, Чолићи, Ракићи и Радосављевићи): Ровне су основале оне породице, које су на Богадни, на месту званом Старе Куће; оне су потомци старог Балиновца, досељеног на своје ровине. Ове су се породице гранале и шириле по целом селу и међи њих се доцније уметале касније досељене породице. Од Балиновца су горе поменуте породице, има их 30 кућа и славе Јовањдан. Кад се Балиновац населио у селу, Ровни су тиме постале заселак села Балиновићи и дуго се тако сматрале а пре Балиновчевог доласка није било насељеника нити се ма шта знало за њих.
   -Јовановићи су новији досељеници, чији је дед сишао као мајстор из Годочева-округ ужички и населио се у селу; њих је две куће и славе Никољдан.
   -Селаковићи су из Сушице, отац им дошао жени на имање, има их две куће и славе Јовањдан.
   -Арсеновићи, предак је из Сушице и призетио се у Зариће, чије је порезиме и славу примио, славе Јовањдан.
   -Ђокићи су из Заовина, славе Ђурђевдан.
   У Ровнима је 36 кућа од 5 породица.

   Занимање становништва.

   -Ровњани се занимају свима привредним пословима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су занимања воћарство и сточарство а узгред и земљорадња. Ради уче занате и раде по селу и околини, доста их се бави риболовом, жежењем креча и трговином. Не селе се али у службу иду по суседним селима.

   Појединости о селу.

   -Ровни су саставни део Ребељске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути, а црква у Грачаници. Гробље је у средини села, на Брдима.
   Не каже са да ли и коју преславу преслављају.

   Одговори

3. 6. јул 2013. у 20:14

   Милодан

   Порекло становништва села Сандаљ, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Сандаљ је изнад Јовање на северном крају Лесковачке висоравни. Земљиште је кречњачко, препуно вртача, а сеоске су куће на самом крају висоравни по вртачама које су врло великог обима и дају земљишту нераван изглед. Висораван се врло стрмо спушта у корито реке Јабланице. Стране брда су кречњачке, ако су пошумљене, на њима се распознају трагови ерозије, а ако су огољене као на западној страни села, онда су кршевите, пуне плазова, точила и пештера.
   У селу око кућа нема ниједног извора. Свега су три извора у странама брда сандаљских страна. Извори су на раседима слојева, јаки и не пресушују и њима се народ једино служи. Један је од ових извора при врху Јовањске Шуме и зове се Црна Вода и од њега постаје читав поток под истим именом. Друга два су на западној страни села и зову се Чесма и Точак. У селу се народ помаже водом из бара и цестерни, докле погранична Јабланица је од слабе помоћи, јер се њој тешко силази.

   Земље и шуме.

   -Сандаљске су земље кречне, суве и врло посне, кад се ђубре на њима добро успевају стрмна жита, докле други усеви слабо успевају. Ливада нема а ни пашњака. Зиратне земље око Јабланице и по падинама такође нема.
   Шуме у селу има мало. По странама од скора се почела гајити шума, а та је шума ситна и од слабе је користи. Појединачних и повећих забрана има по селу и до Стубла, те се њима дрви село и сече, што му је од потребе за грађу. Стране се сеоска заједница, докле сва северна страна села је својина цркве јовањске и пошумљена је.

   Тип села.

   -И Сандаљ, као и суседни Лелић, је село збијеног типа. Куће су на растојању од 20 до 50 метара и збијене у неколико вртача у круг поређаних. Сандаљ је мало насеље, те отуда нема џемата а по неке издвојене куће су новијег порекла.
   У Сандаљу су: Филиманићи, Максимовићи, Глишићи, Арсићи, Андрићи, Петровићи, Косићи, Теодосићи, Тришићи, Орамновићи, Илићи, Марковићи, Митрашиновићи, Живковићи, Божићи и Радовићи.
   У селу нема задруга.

   Подаци о селу.

   -Сандаљ је према харачким тефтерима из 1818. године имао 8 домова са 14 пор. и 26 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 19 домова и 127 становника.
   -1874. године – 19 домова и 120 становника.
   -1884. године – 24 дома и 135 становника.
   -1890. године – 27 домова и 159 становника.
   -1895. године – 25 домова и 173 становника.
   -1900. године – 26 домова и 168 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,28 а процентни 0,95%.

   Име селу.

   -Откуда је име селу, то нико не уме да убјасни. Сваки држи да је донето са стране и то да је донето из Босне, а да ли је оно породично презиме или име тамошњег села, не зна се. Једино се зна да је ово селанце одавно познато по овим општим именом.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Филиманићи и Глишићи: Сандаљ је на истом месту и данас а основала га је најстарија породица Филиманића за које се не зна да су се и са које стране доселили. Филиманићи су најјача породица у селу и много их се иселило у равнија места у Посавини. Филиманићима су сродни Глишићи, има их 9 кућа и славе Никољдан.
   -Ормановићи и Илићи: Најстарији досељеници уз Кочину Крајину су данашњи Ормановићи који су дошли из Горњих Кошаља у Азбуковици, којима су род Илићи, има их 3 кућа и славе Јовањдан.
   -Арсићи су из Шљивовице у Старом Влаху, има их две куће и славе Никољдан.
   У Другом устанку и после 1818. године су се дсоелили:
   -Петровићи из Јеловика-окрух ужички, славе Јовањдан.
   -Максимовићи су из Пилице-округ ужички, славе Аранђеловдан.
   -Косићи су од Косића у Зарожју, предак дошао овде као слуга, славе Стевањдан.
   Досељеници после 1850. године:
   -Марковићи су прешли из Златарића на своје имање после деобе у задрузи, славе Стевањдан.
   -Андрићи, предак дошао као слуга из Стрмова-округ ужички, славе Аранђеловдан.
   -Теодосићи си из Старе Реке, предака довела мати у село, славе Аранђеловдан.
   -Тришићи, предак дошао уз преудату матер из Седлара, славе Ђурђевдан.
   -Живковићи, предак је дошао као слуга из Горњих Кошаља, славе Трифундан.
   -Митрашиновићи су дошли из Ђиновића у Црној Гори после рата, славе Стевањдан.
   -Божићи си из Лесковица, дошли после деобе на своје имање, славе Јовањдан.
   -Радовићи си из Лесковица, дошли, као и Божићи, на своје имање, славе, као и Божићи, Јовањдан.
   У Сандаљу је 28 кућа од 14 породица.

   Занимање становништва.

   -Сандаљци се занимају поглавито оним привредним пословима, којима и суседни Златарићани и Седларци. Споредно им је занимање жежење креча и занати, због чега многи иду по другим селима. Слаба земља, мали приход с ње, нагоне их, те се из године у годину нагло расељавају и губе по равнбијим селима, идући већином у млађим годинама по службама и занатима, где и остају.

   Појединости о селу.

   -Сандаљ, иако је пред општином у Јовањи, ипак долази у састав Лелићке општине у Срезу ваљевском. Судница им је у Лелићу а школа и црква у Јовањи. Ништа се не каже за гробље и сеоску заветину, оп. Милодан.

   Одговори

4. 7. јул 2013. у 00:29

   Милодан

   За разлику од Јовања имамо и “проблем” села Гола Глава. Наиме, у књизи Љубе Павловића то село није описано изузев што у се у два наврата ово село помиње као “тамнавско село”. Прегледавајући села општина Уб и Коцељева увидео сам, мада сам се са тим називом села често сусретао, да исто не припада ни Убу ни Коцељеви из чега проистиче да је село Гола Глава у каснијим временима “пребачено” из тамнавске области у “атар” општине-града Ваљево што подразумева да ћу текст написати из Павловићеве књиге “Ваљевска Тамнава” и неће бити по обрасцу осталих села града Ваљева, јер се у том смислу те две књиге Љ. Павловића унеколико разликују. Поента је да ће порекло презимена бити аутентично.

   Одговори

5. 7. јул 2013. у 20:36

   Милодан

   Порекло становништва села Гола Глава, град Ваљево. Изводи из књиге Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села и осталих насеља.

   -Гола Глава је са обе стране речице Уба, испод Јаутине и Посова, брдовито и најшумовитије обласно село, испресецано многим речицама и потоцима. Куће су разређене у џемате: Балачку до Слатине и под Посовом, Брђане на запад од Балачке и под Камаљем, Паланку уз Дубоки Поток, Јаутину под јаућанским Висом и Осредак, на левој страни Уба, изнад школе.
   Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Доње Црниљево, Голочело, Галовић итд.

   Реке.

   Уб је мало мања речица од Тамнаве. Његов извор је, као и Тамнаве са источне стране влашићког виса Белега. Долина Уба је уска, каменита, са стрмим обалама до Голе Главе и кад продре кроз Јаутину, долина се отпочиње ширити. Пред Радушом река Уб пролази кроз каменито ждрело одакле се опет долина шири. Десна обала је од кречњачких остењака, ртова и пескова и стрма све до става са Тамнавом.

   Историја области.

   Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Доњег Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.

   Физичке прилике у Тамнави.

   Друга влашићка коса почиње у шабачком Црниљеву на оном месту одакле Тамнава отпочиње тећи уместо северним, источним правцем. Друга коса је нижа од прве и разликује се доста од прве, мада су обе тачно југоисточног правца. Као што је код прве косе главни и најзнатнији вис Белег у Миличиници и изнад ваљевског Црниљева, тако је и овај други, Јаутина у Голој Глави најглавнији, јер колико је Белег удаљен од почетка Влашића, толико је и Јаутина од Доњег Црниљева. И коса и њене сувише кратке и северне и јужне косанице широкох су плећа, са јасно израженим кречњачким пољицима, јер целом дужином косе на више места испољени су секундарни кречњаци, испод којих су пешчари, конгломерати и филити. Кречњачка пољица: Оџино Поље између Миличинице и Голочела, Пресека на Шешевици, Јасикова Раван у Љутицама, Коњски Гроб на међи Бреснице и Корен у Дружетићу, су пољица без видних остењака, и ртова са вртачама по средини, које су старијег и новијег порекла, широке, заднивене и обделане.

   Свака гологлавска мала има по један или по два засебна потеса, а све заједнички по један део свог Поља, а тако и код букорских мала, чији је заједнички потес Мокро Поље до Галовића. Кад се мала намножи и нема где да се више шири, онда мало подаље ствара другу малу, која се по времену спаја са својом матицом. Тако су се у Букору спојиле Доња Мала са својом матицом Дивичем, у Голој Глави Балачка са Брђанима, у Љутицама Расница са Љутицама итд. Типска брдска села су: Букор, Гола Глава, Дружетић, Љутице, Доње Црниљево, Голочело, Галовић итд.

   Сеоске заједнице

   Заједнице брдских села веће су и оне су испусти и шуме. Ове се заједнице дају под испашу и жировницу и приходи иду у општинску касу на исплату државног пореза и приреза на сва имања. Из ових заједница сеоска сиротиња има бесплатан огрев, а оскудни у имању добијају, по решењу сеоског и општинског збора и одобрењу надлежних државних власти, потребно земљиште на вечиту својину. Најлепше, највеће и најочуванинје заједнице ове врсте имају села: Гола Глава, Коцељева, Памбуковица, Каменица, Љутице и Дружетић. Гологлавске заједнице у Јаутини, дружетићке у Стражи и Вису, коцељевачке и памбуковичке, познате по општим именом Коцељевачка Шума, у простору преко 400 хектара, јесу најлепши шумски крајеви у области и оне дрве сва доња тамнавска села.

   Тамнавске шуме су данас или приватна својина или сеоске заједнице. Приватне шуме, гајеви или забрани су издвојени и ограђени и највише у долинама река и странама брда. Нема дома, који не би имао свој забран или гај или бар један део ливдадске и зиратне земље одвојен и пошумљен. Највећу вредност имају приватни забрани, који су у заједници с више села, када граде велике шумске целине и дају селима лепши изглед. Шумски комплекси ове врсте су: Буровача у Букору и Галовићима, Гај, Церов Рт и Бразник у Доњем Црниљеву, Голочелу и Миличиници, Авала у Радуши, Слатини, Чучугама и Памбуковици, Бобија у Кршној Глави и Докмиру, Посово у Голој Глави и Бранковини и др.

   Виноградарство је била најјаче привредно занимање брдских села. Сца брддска села или су имала или имају и данас својих виноградских места и по њима велике винограде. Виногради свих других села, којих је је било у области, били су слабе вредности. Виногради су данас пропали само се упорно одржавају у Голој Глави и Букору. Стари бајевачки, врховљански, непричавски, степањски, љутички и каменички виногради уништени су, па су уништене и виноградске зграде и на њихова места дошла су запарложена места или су се почели подизати виногради на рационалнијој основи. Кад су виногради рађали, давали су добра вина, која су се извозила и изван ове области. Стара бајевачка, бресничка и љутичка вина ценила су се исто онако, као данашње гологлавско, као најбоља вина у Западној Србији.

   Тип села.

   Гола Глава је село разбијеног, старовлашког, типа у којима нема засеока у оној мери да би, осим појединих изузетака, као села горњих ваљевских области.
   У Вуковим харачким тефтерима помињу се као засеоци: Корен у Дружетићу и Јаутана у Голој Глави, али нису били засеоци ни онда ни данас, јер их тим именом од њихових сељака не зове. Врхови у Скели, Старо Врело у Врелу, Пљоштара у Дрену…. јесу веће мале, које би се, кад би се њихова имања издвојила од осталог села, могле назвати засеоцима, а временом и селима.

   Станови и колибе.

   -Ако су ливаде удаљене од кућа, онда доста домова имају своје колибе. Колибе су једнодељне зграде, у којима према потреби ноћивају поједини задругари. Колибе су на крајевима ливада и пашњака, поред котарева у кошара и више зграда за склањање алата и других земљоделских справа него за становање. Око колибе се налазе обично и још неке зградице: кошић за кукуруз, амбарић за жито, кошара (примитивна штала, оп. Милодан) и обори. И сељаци брдских села ове области: Голе Главе, Дружетића и Бреснице, ако имају имања по удаљенијим селима, имају овакве исте колибе. Колибе су саграђене од истог материјала, од којега и лошије куће, а кошаре се граде од брвана, плетара или од кровине а покривају даском, црепом или кровином.

   Име села.

   Имена дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Гола Глава*.
   *За име Гола Глава прича се ово: У турско доба село се звало двама именима: Паланка и Балачка. Оба села нису имала својих синора и кад су Балачани отпочели ограничавање свога села, суседни сељаци устали би противу тога и повадили би међике. Колико су год пута ово чинили, толико су пута наседали. Кад им се досади, једног дана Балачани скупе се на састанак у Паланци и реше, да из своје средине изаберу неколико сељака, да их ограниче, а уз то, по предлогу сеоских стараца, реше да из сеоског гробља покопају неколико мртвачких глава, да направе и отешу подуже кораће (кочеве), да зову попа да очита потребну молитву, па да се главе натакну на кораће и да сеоски кметови уз пригодне молитве пободу кораће на она места, која одређени сељаци иставе као међа селима. Балачани дословце изврше ову одлуку и, прича се, да после тога није никад долазило до спора међу селима и да су главе биле на кораћима све дотле, докле ови нису отрулели и сами попадали. Због ових мртвачких глава село се прозове Голе Главе и то им остане. Ову причу у целини чуо сам од, пише Љуба павловић, пок. Васе Гентића, виђеног и угледног Гологлавца, који је умро 1901. године. Покојни Васа при крају ове приче увераваше свакога, да је био у стању показати сваком места, на којима су били кораћи с главама.

   Старине у селу.

   Селишта:

   Селиште има свако село само се различито зове. На сваком селишту очувани су трагови живота или се могу наћи, па било насељено или ненасељено. Особна имена селишта су: Селиште, Старо Село, Кућерине, Старе Куће, Кућишта, Стара Воћа и Паланка. Селишта прве врсте имају у: Скели, Вукони, Свилеуви, Звачкој, Каменици и Букору.
   Селишта под особним називом Паланка имају у Голој Глави и Гуњевцу.

   Збегови, Збеговине или Збеговишта.

   У неким селима ове области налазе се као особна имена појединих насељених или ненасељених делова села: Збегови, Збеговине или Збеговишта. Збеговине представљају привремено настањивање обласног или суседног становништва за време рата или каквог општег покрета у области у доба турске владавине. Таква места су била по шумама, јаругама и пошумљеним долинама и по њима се народ задржавао, докле не би опасност, која је претича животу, престала. Као особна имена ове врсте позната су: Збеговине у Посову, Голох Глави и Радуши.

   Стара гробља.

   Око старих цркава, данашњих манастирина и црквина има свуда старих гробова и читавих гробаља. Код степањске цркве сахрањени су сви свештеници из Ђелмашке и Поповића породице а уз њих и кнез Васиљ павловић из бајевца. Поред јабучке цркве сахрањене су сеоске спахије 18. века и свештеници, поред докмирске виђени калуђери, сваештеници и Дабићи из Голе Главе.

   Каменорезачке и сликарске и школе.

   Крајем 18. века постојала је у Докмиру, при тадашњем (и данашњем) манастиру, каменорезачка и сликарска школа, чији су ђаци пред писмености резању и изради икона, малању, изради и потписивању споменика. И данас се зна да су неки од: Молеровића-Поповића из Бајевца, Матиће-Пурешевића из Кршне Главе, Поповића-Балачана и Дабића из Голе Главе, Милошевића из Свилеухе, Глишића из Докмира, Николајевића из Бабине Луке, Ненадовића из Бранковине, Ђикића из Совљака итд, били ђаци исте школе, што и сам Прота Матеја помиње у својим „Мемоарима“, када је учио врлетни буквар код попа Станоја из Кршне Главе.

   Узроци досељавања.

   Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својиг братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавањ веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.
   Није само радила овако породица Грбовића, него су исто поступале и друге ваљевске истакнутије породице. Лазаревићи су пореклом из Бирча и од три брата, па се један населио у Свилеуви, други у Баталагама а трећи се спустио Сави, у Дрен и тиме обезбедио прелаз преко реке у случају потребе. А да би имали склониште у прекосавским областима, они су првог сина, свога брата у Дрену, пребацили у Купиново, од кога и данас има потомака. Знаменита ваљевска породица ненадовића, поред великих родбинских веза са свима угледним породицама свога доба, имала је у центру области, у Љубинићу, својих блиских сродника, а најглавнији представник ове породице Прота матеја, да би имао савску обалу у својим рукама, населио је на Забрежју, поред Саве, свога најближег сродника, који му је вршио значајне услуге у доба његовог политичког рада. дабићи из Голе Главе и радуше населили су своје сроднике у Скели и Купинову, где их и данас има.

   Задружни живот.

   Задружни живот је у области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области. У области задруге првог облика, као и горе, су: Станковићи у Голој Глави, Ашковићи и Милошевићи у Чучугама, Ђапићи и Арсеновићи у Букору, Јованивићи и Цвејићи у Доњем Црниљеву, Ковачевићи и Пауновићи у Коцељеви, Петрићи у Дружетићу итд.

   Покретање села.

   Гола Глава је била при ушћу Јошевице у речицу Уб, па се због поплаве повукла уз Јошевицу и по шумама растурила.

   Порекло фамилија-презимена села Гола Глава.
   Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

   -Аћимовићи, друга половина 18. века, Церова у рађевини, Никољдан.
   -Балачани и Поповићи. Видети Поповићи и балачани.
   -Белићи, после 1827. године, Причавић у Подгорини, Никољдан.
   -Бошковићи, прва половина 18. века, Солотуша-округ ужички, Никољдан.
   -Гентићи*, прва половина 18. века, Солотуша-округ ужички, Никољдан.
   *Хајдук Дамњан Гента је Куч и доселио се у Солотушу, отуда протеран у Свилеуву, одакле је по прогонству прешао у Балачку и стално се настанио. И у овом селу се није смирио, већ је и даље хајдуковао и погинуо под руке старог буковичког проте Дивљана.
   -Дабићи*, прва половина 18. века, Морача, Јовањдан.
   *Дабићи су стари Караџићи, своји са Негићима у Радуши, дошли су из Радуше у Голу Главу и населили се у Јаутини. Из ове породице су знаменити кметови, чиновници и војници из наших устанака: Живко, Марко, и Гаја Дабић.
   -Дончићи, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
   -Драгишићи, после 1827. године, Лика, Јовањдан, уљези у Дабиће.
   -Дулићи и Пујићи. Видети Пујићи и Дулићи.
   -Зекићи, после 1827. године, Б. Крајина, Никољдан.
   -Зелићи, после 1827. године, Стевањдан и Ђурђиц, уљези у Ивковиће.
   -Ивковићи (Гускићи), друга половина 18. века, Осат, Ђурђиц.
   -Мавије, после 1827. године, Лика, Аранђеловдан.
   -Матићи, после 1827. године, Бранковина у Колубари, Никољдан, уљези у Бошковиће.
   -Милинковићи, после 1827. године, Дробњаци, Петровдан.
   -Михаиловићи, после 1827. године, Чучуге, Ђурђевдан, уљези у Дулиће.
   -Мојсиловићи и Селенићи. Видети Селенићи и Мојсиловићи.
   -Настасићи, после 1827. године, Попучке у Колубари, Ђурђиц. мати га довела у Балчане.
   -Поповићи и Балачани*, стара породица, Никољдан.
   *Балачани, названи по најстаријем делу села Балачкој су доскорашња свештеничка породица и увек су били у границама своје Балачке, па и данас.
   -Пујићи, Дулићи и Софронићи. Видети Софронићи, Дујући и Пујићи.
   -Селенићи и Мојсиловићи, друга половина 18. века, Осат, Томиндан.
   -Сокићи, после 1827. године, Мачкат у Старом Влаху, Никољдан и Ђурђевдан, уљези у Балачане.
   -Софронићи, Пујићи и Дулићи, прва половина 18. века, Солотуша-округ ужички, Никољдан.
   -Станковићи и Стојићи. Видети Стојићи и Станковићи.
   -Стојановићи, после 1827. године, Стара Река у Подгорини, Јовањдан.
   -Стојићи и Станковићи, друга половина 18. века, Колашин, Никољдан.
   -Шиндријићи, прва половина 18. века, Осат, Јовањдан.

   Одговори

6. 8. јул 2013. у 22:38

   Милодан

   Порекло становништва села Седлари*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   *Ово село описивао је и г. Вој. Симоновић, бивши предавач шабачке гимназије, али му је опис без стварне вредности (Љ. Павловић).

   Положај села.

   -Седлари су на обема обалама Јабланице баш изнад става ове реке и Обнице. Сеоске су куће растурене по свима крајевима села и већином су под брдима а ређе на њиховим странама. Земљиште је брдовито, неравно и врло пресртно. Развође Јабланице и Обнице, и овде као и у Златарићу, зове се Осијањ, па и по њему има сеоских кућа. На десној страни дижу се Видрак, Врана и Бобија.
   У Седларима има доста извора. Главни су извори испод брда и јаки, не пресушују и отичу у Јабланицу или Обницу. Главнији су извори: Краљева Чесма, Попова Вода, Мандића Стублина, Параментића Бунар, Шијаковића Бунар и др. С Бобије се слива Дубоки Поток, а с Вране Поток, којим отичу сувишна кишна и снежна вода. С Осијања се спуштају поједнака точила и из њих се спушта атмосферска вода, почем по њему нема извораца.

   Земље и шуме.

   -Седларске су земље око река, оне су наносне, врло родне и богате, само што их је мало и зову се лукама, обничке су боље од јабланичких, јер их последња више квари. Брдске су земље плитке, суве и кречне и особиото родне за стрмна жита. Најбоље су ливаде у Јабланици и око Краљеве Чесме и Обници, у месту званом Дивчибаре.
   Шума је по свим висовима и њиховим странама, уз долине потока, уз точила и поред самих река, када пресецају и кречњачке ртове. Шуме су или приватна или сеоска заједница. Сеоска је заједница испод Јовањске Шуме, а има понегде и џематских заједница по Осијању.

   Тип села.

   -Седлари су село разбијеног типа. Куће су растурене у неколико група, малих џемата. Џемати су удаљени 2 до 3 километзра један од другога, а куће су у џематима на растојању од 20 до 300 метара. Главнији џемати у селу су, пошав од Златарића: Ћосим, Ананија, Типићани и Седлар.
   Ђосим је на Осијању, према цркви јовањској и у њему су Савићи.
   Типићани су на исток од Ћосима и на обема обалама Јабланице и тамо су: Мандићи, Бирчани, Томићи и Радојичићи.
   Аванија је на Обници а тамо су: Параментићи и Ракићи.
   Седлар је до Попара, око Виса Седлара и ту су: Божићи, Шијаковићи, Петровићи, Маринковићи, Грујичићи, Миловановићи, Јаковљевићи и Обрадовићи.
   У Седларима има неколико осредњих задруга: Божића, Савића, Мандића, Маринковића и Параментића (две куће).

   Подаци о селу.

   -Седлари су према харачким тефтерима из 1818. године имали 14 домова са 20 пор. и 37 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 27 домова и 232 становника.
   -1874. године – 30 домова и 252 становника.
   -1884. године – 31 дом и 298 становника.
   -1890. године – 42 дома и 355 становника.
   -1895. године – 44 дома и 427становника.
   -1900. године – 59 домова и 438 становника.
   Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 6,24 а процентни, 201%.

   Име селу.

   -Име селу је од брда Седлара, за које се прича да се на њему настанио некакав седлар и основао на тај начин село. Право село и најстарије наасеље и данас је око истоименог брда, где су данас Божића и Шијаковића куће.
   Типићани је име џемата од презимена Типићи, како се звала прва породица тог џемата.
   Ћосим је место на Осијању где су Савићи, па се тако зове и џемат.
   Ананија је турска реч, како сељаци веле, али је оно женско име, име бабе, која је Параментиће ту превела.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Седлари су врло старо насеље.
   -Типићи, Параментићи и Мандићи: По причању старијих сељака село је основала породица Типићи, за коју се не зна да се откуда доселила. Типићи су били прво у Седлару, па су сишли у Јабланицу и овде су још од турског доба. Одавде је баба Ананија превела Параментиће у Обницу и тамо их населила. Типићи су: Параментићи* и Мандићи,има их 14 кућа, славе Никољдан.
   *Презиме Параментић дошло је отуда, што је некакав њихов предак, убио неког бесног Турчина Параменту, који је у селу имао велико имање па су га после они узели.
   -Шијаковићи: Предак се доселио од Пљеваља пред крај 17. века и за њега се прича да је био седлар и да се населио поред Типића, па су и данас у Седлару на истоименом брду. Ова породица била је некада врло јака, али је много замирала и расељавала се и данас је спала на једну кућу, славе Ђурђиц.
   -Савићи: Уз Кочину Крајуну сишли су из Кремана данашњи Савићи. Претка њиховог населио је неки Врца прво у Ковачицама, одакле се после 5 година спустио овде и населио на црквеном имању, које је данас прешло у Савића својину. Има их 9 кућа, славе Ђурђевдан.
   -Божићи су, кад и Савићи дошли из Кремана, има их 4 кућа и славе Пантелијевдан.
   -Грујичићи су дошли у исто време кад и Божићи, они су из Мокре Горе у Старомм, Влаху, и онда и данас их је једна кућа и славе Ђурђевдан.
   -Томићи, предак је дошао у време Кочине Крајине као слуга из Заовина у Старом Влаху. Ова фамилија се делила и селила у Скелу покрај Саве, данас их је у Седларима једна кућа и славе Јовањдан.
   -Петровићи, предак је дошао у Првом устанку из Осата у Босни од којих су 3 куће и славе Ђурђевдан.
   -Бирчани: Њих је населио Илија Бирчанин од своје породице из Суводања и ту је био његов рођени брат, који је имао задатак да мотри на кретање ваљевских Турака и да га о томе извештава, њих је 3 куће и славе Ђурђевдан.
   -Ракићи су сишли из Пакаља на своје имање, има их 5 кућа и славе Стевањдан.
   -Миловановићи су новији досељеници из Маоча у Полимљу и насељени на Шијаковића имању, славе Никољдан.
   -Радојичићи и Маринковићи су скорашњи досељеници из Осата, досељени као мајстори, славе Аранђеловдан.
   -Јаковљевићи су из Ровни, предак сишао жени на имање, славе Јовањдан.
   -Обрадовићи су се доселили последњих година из околине Сарајева, славе Марковдан.
   У Седларима има 46 кућа од 14 породица.

   Занимање становништва.

   -Седларци се занимају свима занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Поред земљорадње и воћарства главна су има занимања риболов по рекама, жежење креча и ћумура, рабаџијање у граду Ваљеву и грађење брана на води. Седларци знају занате, али их слабо раде изван села, осим ако се куда не одселе. Нерадо се селе из свог села.

   Појединости о селу.

   -Седлари су саставни део Јовањске општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Јовањи, а гробље је издељено по крајевима.
   Немају заједничке преславе.

   Одговори

7. 9. јул 2013. у 20:38

   Милодан

   Порекло становништва села Ситарице, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Ситарице су на источној страни од става Суводањске и Станијине Река. Сеоске су куће изнад река, по плећима брда Чолиног Остењака и по увалама између брда Главице и Таре. Земљиште је брдовито и неравно, већа брда су: Тара, Осоје и Главица до Совча, Куница и Ровни; Кик до Суводања, Орловац и Драч до Бобове.
   Извора је у селу много. Глани су сеоски извори под Осојем и Киком и стачу се у поток Стаковац, који не пресушује и пада у Обницу. Други су извори под Орловцем и граде поток Јелав. Трећи је главни извор Тара, по коме је познат и поток и цео крај села под тим именом и улива се у Јабланицу.

   Земље и шуме.

   -Ситаричке су земље као и поћутске од црне смолннице, врло родне, особито наводњене и добре за ливаде и оранице. Овакве су земље у средини села низ поток Стаковац, докле свуда по селу су друге земље. По Тари, куда су избили порфирити, су пескуше, суве посне и нису за усеве. По брдима и до Бобове само су вртаче са каменим странама, те су исувише неподесне за обрађивање.
   Шуме су сеоске на источној страни села до Јабланице, где су повећи делови села пошумљени. Тара је сеоска заједница а других заједница у селу нема.

   Тип села.

   -Ситарице су у сливу двеју река Јабланице и Обнице, и подесне за две самосталне групе, готово два засебна насеља. Први део села над Обницом зове се Херцеговачки Крај, а други над Јабланицом зове се Тара. Џемати су удаљени један од другог 600 метара, док су куће на растојању од 20 до 100 метара.
   У Херцеговачком Крају су: Ивковићи, Мићићи, Мијаиловићи и Станојевићи. Ове су куће под Чолиним Остењаком, у врху потока Јелава.
   У Тари су: Станићи, Мијатовићи, Ракићи, Хаџићи, Јаковљевићи, Милосављевићи и Јовићи.
   На Ставама, на дну села, на Обници има једна кућа Симића.
   Повеће задруге у селу су Станића од 36 чељади и Хаџића са 30 чељади.

   Подаци о селу.

   -Ситарице су према харачким тефтерима из 1818. године имали 12 домова са 19 пор. и 47 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 20 домова и 235 становника.
   -1874. године – 26 домова и 241 становника.
   -1890. године – 27 домова и 296 становника.
   -1895. године – 33 дома и 298 становника.
   -1900. године – 35 домова и 293 становника.
   Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 1,24 а процентни 0,51%.

   Име селу.

   -Ситарице је старо име, прича се да су некада становници овог села умели правити сита па су они прво по томе названи ситари, а по њима и село Ситарице.
   Имена крајева су: Херцеговачки по месту из кога су досељени а Тара по месту насељења око извора, потока и шуме Таре.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Старо село је у Тари, а ту су и данас најстарије сеоске породице.
   -Станићи и Мијатовићи: Старе породице, које су основале село, јесу Станићи, којих је врло мало у селу, већ су се многе породице иселиле у Тамнаву, где их има у повише села, њих је две куће (Мијатовића и Станића), славе Стевањдан.
   -Ракићи, Јаковљевићи (Јовићи и Милосављевићи): Друга врло стара породица, досељена у првој половини 18. века за време аустријске окупације, јесте Ракића и Јаковљевићи (од којих су потомци Јовићи и Милосављевићи), досељена из Узовнице у Азбуковици, има их 11 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Херцеговци-Џувери (њихови потомци су Ивковићи, Мићићи, Мијаиловићи и Станоијевићи): Досељени су уз Кочину Крајину из Бобове у Полимљу; њих је 11 кућа, славе Лазаревдан.
   -Хаџићи су де доселили у време Кочине Крајине из Петрца у Азбуковици, њих је 10 кућа и славе Ђурђиц.
   -Симићи су скорашњи досељеници из Бобове, баве се опанчарским занатом, славе Никољдан.
   У Ситарицама је 35 кућа од 5 породица.

   Занимање становништва.

   -Ситаричани се занимају свима привредним занимањима, којима и други сељаци из суседних области. Главна су занимања земљорадња и сточарство. Одају се изучавању заната и раде по селу и изван њега. Због рђавог земљишта и његовог лошег распореда многе се породице скоро сваке године исељавају у равнија села, докле и сваки увиђавнији сељак мушку децу отуђује, шаљући их на занате, у службу или трговину, па тако и они одлазе из села.

   Појединости о селу.

   -Ситарице су саставни део Суводањске општине у Срезу подгорском. Судница и школа су на Ставама а црква у Грачаници. Гробље је заједничко и изнад извора Таре.
   Село нема заједничке преславе.

   Одговори

8. 10. јул 2013. у 22:33

   Милодан

   Порекло становништва села Совач, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Совач је на левој обали реке Јабланице и на северозападној страни поља Поћуте. Сеоске су куће припрте уз брда истог села или су по увалама и долинама потока, који теку са тих брда. Северни део села је брдовит и ту су она брда, која са севера затварају поћутско поље. Та су брда: Крушик, Близанци, Гајеви и Кик. Брда су кречњачка, плећаста, с вртачама и стрмих нагиба ка селу. Подине ових брда су силикатне рудоносне стене.
   На подножју сваког брда јављају се извори, којих има доста и сви су у додирним зонама кречњачких и силикатних стена. Извори су јаки и не пресушују, а главнији су: Точак, Томића Бунар, Вуковића Бунар и др. Готово свака кућа има или свој бунар или чесму, па се тако и назива, а од сваког извора настају поточићи ка Јабланици и чине да је овај део села Поћуте, који спада у ово село, богато снабдевеном водом. Испод Крушика извире јака плаховита речица Житковица, која тече западним крајем села и пада у Јабланицу. Њено корито је уско, обале су јој стрме, а корито дубоко и неравно, те речица тече водопадима и брзацима. Између Близанаца тече кроз средину села један поточић, познат под именом Томића Поток, који пада у Житковицу, близу њеног ушћа. И Поток је уског корита, с брзацима и водопадима, плаховит, али не чини селу штете, колико мању при ушћу у Житковицу и око Јабланице.
   У Совчу се после јаких киша јављају многи извори, чија вода искаче на знатну висину, па престају кад се земља ослободи сувишне воде. Такви извори јављају се испод брда, по воћњацима и њивама испод њих.

   Земље и шуме.

   -Совачке су земље брдске или поћутске. Брдске су земље кречне, суве, врло посне и само по вртачама подесније за обрађивање. Оне се морају јако натирати и догонити да могу бар осредњи род донети, нису никако за ливаде и пашњаке нити за сејање кукуруза, изузимајући вртаче, ако нису каменитог дна. Поћутске су земље смолне, црне боје, са доста хумуса и врло родне, благородне. На њима успева особито добро сваки усев и оне су подесне и за ливаде и за поашњаке.
   Шуме је у селу мало. Готова сва брда су гола, као и њихова плећа. Што има шуме по Близанцима, Гајевима и Кику, појединачни су забрани, у којима се појединци користе дрветом за грађу и огрев. Већи део сељака мора куповати шуму са стране. Сеоске су заједнице осулине по брдима и Крушику и служе за заједничке испусте. Других заједница нема.

   Тип села.

   -Совач је село збијеног типа. Код њега су куће под Близанцима, збијене једна уз другу на растојању од 20 до 30 метара. Куће су под брдом и око потока и извора и не могу се издвајати у мале. И старији и млађи досељеници су улазили у село и нису се издвајали по крајевима.
   У Совчу су: Пуцаревићи (Томићи, Митровићи, Васићи и Ђукићи), Чолаковићи – Чолаци (Лукићи, Павловићи, Радојичићи и Миливојевићи), Вуковићи (Вуловићи, Милићевићи, Маринковићи, Марковићи и Димитријевићи) и Милановићи (Васиљевићи, Стакићи, Савчићи, Станисављевићи).
   У селу је доста развијен задружни живот. Повеће су задруге Вуковића, Томића, Павловића и Станисављевића.

   Подаци о селу.

   -Совач је према списку ваљевске епархије из 1735. године имао 16 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године било је 20 домова са 31 пор. и 65 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 25 домова и 202 становника.
   -1874. године – 36 домова и 247 становника.
   -1884. године – 37 домова и 284 становника.
   -1890. године – 40 домова и 287 становника.
   -1895. године – 42 дома и 322 становника.
   -1900. године – 44 дома и 331 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,72 а процентни 1,48%.

   Име селу.

   -Откуда је име селу непознато је. Али је познато да је Совач старије насеље, јер се налати у списку села од 1737. године.

   Старине у селу.

   -Изнад села, на плећима Близанаца налази се неко старо гробље познатопод именом Маџарско Гробље. Ту су некакви стећци, већином искривљени, без икаквог реда у земљу пободени и без натписа.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Старо село је било преко Житковице до Мијача, отприлике где су данас куће Вуковића.
   -Вуковићи (Вуловићи, Милићевићи, Маринковићи, Марковићи и Димитријевићи): Они се и сматрају старинци, јер се не зна, да су се и одакле доселили. Вуковића има под разним преизменима 8 кућа и славе Никољдан.
   -Пуцаревићи (Томићи, Митровићи, Васићи и Ђукићи): Најстарији досељеници су Пуцаревићи, досељене у две породице из Бирча у Босни у другој половини 17 столећа. Презиме Пуцаревића је опште презиме и носе га све оне породице, које су се првобитно овако звале, докле се данас ове породице изван села зову и друкчије, њих је 16 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Чолаковићи-Чолаци (Лукићи, Павловићи, Радојичићи и Миливојевићи): Они су се доселили од Рогачице у округу ужичком и дошли су одмах после Пуцаревића. И Чолаковићи се овако зову само у селу, иначе свака породица има друго презиме; њих је 12 кућа и славе Никољдан.
   -Милановићи (Савчићи и Станисављевићи): И они су дошли кад и Чолаковићи из истога села, Рогачице и населили се у Вуковићима; њих је овде у селу 4 куће и у Мијачима 3 под презименом Давидовићи, славе Алимпијевдан.
   -Васиљевићи у Милановићима су из Осата, из околине Сребренице, има их 7 кућа, предак име се доселио као мајстор уз Кочину Крајину, славе Михољдан.
   -Стакићи: Отац је прешао из Мајиновића у ово село и дошао жени у Васиљевиће на имање; њих је две куће и славе Михољдан, славу Васиљевића.
   У Совчу је 47 кућа од 6 породица.

   Занимање становништва.

   -Совчани се занимају земљорадњом и воћарством. Земље имају доста испод кућа у Поћути и изнад кућа у брдима. Земља им даје доста средстава за исхрану њихову и њихове домаће стоке. Стоке, нарочито ситније држе доста, а воћњаке имају доста велике и они су сви око кућа. Совчани радо уче занате и по занату се удаљавају из свога села, иначе се нерадо селе.

   Појединсоти о селу.

   -Совач је саставни део Ребељске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути а црква у Пустињи. Гробље је заједничко за цело село и налази се поред Житковице изнад села.
   Сеоска преслава је Спасовдан.

   Одговори

9. 11. јул 2013. у 21:15

   Милодан

   Порекло становништва села Станина Река (по књизи Станијина Река), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Станина Река је на обема обалама истоимене речице. Сеоске су куће уз потоке и по странама појединих сеоских брда. Земљиште је брдовито, брда су висока и наставак су медведничких и рожањских коса. Стране су брда врло успрте, али не и камените, голе, ретко пошумљене. Знатнија узвишења су: Вилининац, коса источног правца, која одваја село од Суводања и служи као развође: Дренијаћкој и Станиној Реци, Кључана више Бурмаза, Церовац и Главица више Раковића, Вишањ где је сеоско гробље, Ива и Копиловић до Царине.
   Извора у селу има доста. Извори су дуж реке и око кућа. Бунара нема нити га копају. Главнији су извори: Раковића Водица, Студенац, Иве, Вуковића Чесма и др. Станина Река извире на два места на Иви и тече кроз средину села, примајући са обе стране многе изворчиће, докле напослетку се не састане под Вилинцем са Суводањском Реком и гради Обницу, која се од става почиње тим именом звати.

   Земље и шуме.

   -Станоречке су земље око реке, потока и свуда око кућа. Брдске су земље песковите, суве, хладне, плитког дна и слабо рађају. Земље по доловима и вртачама огољеног Вилинца и његовој падини, окренутој селу, родније су и особито рађају стрмним усевима. Луке су добре и ливаде и пашњаци, почем се редовно наводњавају, то се могу и по двапут косити преко године. По лукама особито добро успева кукуруз.
   Шуме у селу има доста. Шума је у неприступачним деловима села по увалама између брда, њиховим литицама и оним местима, где је изашао на површину го камен. По овим шумама има особито добрих испуста и с тога сељаци и држе у заједници овакве комаде земље. Сеоска је заједница шума и лепи испусти на Иви и Копиловићу а породичне су опет заједнице по селу око кућа.

   Тип села.

   -Станина Река је село разбјеног типа. Сеоске су куће издвојене у мање или веће мале, које се називају по појединим породицама. То су породичне групе поређане са обе стране реке и ређају се од њених става па све до под Иву и неприметно се спајају.
   У Станиној Реци, пошавши од извора Реке, па на исток су ове породице: Бурмази, Теодоровићи, Вуковићи, Милошевићи, Влајковићи, Теодосићи, Сакићи, Живанићи, Раковићи, Тодорићи, Обрадовићи, Стојковићи, Јевтићи, Ранковићи, Пантелићи, Исаиловићи, Васиљевићи (или Живановићи) и Анђелићи.
   У селу је најбоље развијен задружни живот. Задруге са преко 30 чељади у кући су: Вуковиће – две куће, и Влајковића; а са по 25 чељади су: Бурмаска, Вуковића, и Васиљевића; са 20 чељади су: Раковића, Вуковића и Васиљевића.

   Подаци о селу.

   -Према списку ваљевске епархије од 1735. године Станина Река, уведена на два места у истом списку, по првом запису имала је 8 домова, а по другом 11 домова*.
   *И сељаци овог села и околине изговарају име селу Станина Река. Само зато што старије жене из села и суседног Суводања изговарају Станијна Река, Станијин Камен и узели смо ово старије име, пише Љуба Павловић. Станина Река према харачким тефтерима из 1818. године имала је 22 дома са 29 пор. и 75 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 47 домова и 475 становника.
   -1874. године – 64 дом и 552 становника.
   -1884. године – 61 дом и 668 становника.
   -1890. године – 66 домова и 729 становника.
   -1895. године – 68 домова и 832 становника.
   -1900. године – 84 дома и 867 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 11,53 а процентни 1,82%.

   Име селу.

   -Име Станина (Станијина) Река дошло је од истоимене Реке, која протиче кроз село. Реци је дато име по некаквој баба-Стани или Станији из породице, која је сасвим замрла и нема је данас у селу. Прича се да је баби била замрла цела кућа, а последњи јој умро син јединац, па кад је хтела да му подигне споменик (белег) на гробу, тада наиђе на некакву плочу у селу, натовари је на кола, кола се поломе и волови се отисну у једну јаругу и страдају, а она је неколико пута после тога за живота покушавала да тај белег покрене и отера, па није могла. Камен је био велики и тежак и данас стоји на истом месту, на коме га је баба оставила и зове се Станијин и Станин Камен, а налази се скоро у средини села. По овој баби Станији и село и Река названи су Станина Река.
   Станина Река је старо насеље. Име овог села налазимо записано у списку ваљевских села из 1737. године под истим именом.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Старо село било је скоро при врху Станине Реке, близу виса Вишња, на коме је и старо и садашње гробље. Новије су породице су изнад овог места, већином су се разместиле дуж притока реке и њиховим челенкама и долинама, где никад нису излазила на плећа појединих брда
   -Влајковићи: За најстарију породицу села сматрају се Влајковићи, за које се не зна да су се и одакле доселили. За Влајковиће се држи да су увек око Вишња, где су готово и данас, њих је под овим једним презименом 11 кућа и славе Јовањдан.
   -Клобучани (чији су потомци Васиљевићи-Живановићи, Анђелићи, Пантелићи, Јевтићи и Ранковићи): Најраније досељена породица овог села је Клобучанска. Клобучанима се зову све породице, чији су се преци доселили од града Клобука у Херцеговини. место на коме су се населили назива се Клобучине*. Клобучани су досељени пред крај 17. столећа, нагнати неправдом клобучких Турака. Родоначелник ове породице био је бератски кнез, те се и данас један део ове породице, насељен у Бобови, зове Кнежевићи. Кобучани су у Станиној Реци насељени око Влајковића и изнад њих, има их 32 куће и славе Ђурђиц.
   *У списку хајдучких села у доба аустроугарске окупације од 1737. године помињу се Клобучине као село са 12 хајдучких домова и 4 часа далеко од Ваљева.
   -Сакићи: У старе насељене породице овог села рачунају се и Сакићи, досељени из Коњица у Херцеговини, којих је много расељено још у самом почетку 18. столећа, јер их има готово по свим селима дуж Саве. Родоначелник ове породице је хајдук, па је дошао са породицом у ово село, њих је 7 кућа и славе Никољдан.
   -Теодосићи*: У почетку 18. столећа досељени су Теодосићи из Осата у Босни, њих је у селу 9 кућа и славе Аранђеловдан.
   *Из ове породице је Милинко Теодосић, прво кабадахија Кнеза Милоша, потом један од главних твораца Катанске Буне 1844. године и доцније начелник Округа ваљевског.
   -Вуковићи, Теодоровићи и Обрадовићи: У почетку 18. столећа доселили су се из Кремана у Старом Влаху и данашњи Вуковићи којима су род Теодоровићи и Обрадовићи, има их 16 кућа и славе Јовањдан.
   -Бурмази: Родоначелник данашњих Бурмаза доселио се као хајдук мало после Вуковића и поред њих се населио. Бурмаз је пореклом из Старе Србије, па је дуго хајдуковао по Романији, где је и породицу раније превео у Гласинац, одакле се доселио у ово село, њих је две куће и славе Алимпијевдан.
   -Раковићи су после аустријске окупације сишли из Јакља-округ ужички, њих је данас 11 кућа и славе Јовањдан.
   Новији досееници:
   -Милошевићи, родоначелник њихов је прешао из пограничног села Царине и дошао жени на имање, славе Аранђеловдан.
   -Живанићи су из истог села одакле и Милошевић и истим поводом се доселио у ово село, славе Јовањдан.
   -Стојковићи су из суседне Врагочанице, предак дошао жени на имање, славе Ђурђевдан.
   -Исаиловићи су такође из суседне Врагочанице, населили се на своје имање, славе Ђурђевдан.
   У селу је 92 куће од 11 породица.

   Занимање становништва.

   -Станоречани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци. Главна су занимања земљорадња и воћарство. Земља им није у стању да подмири све животне потребе у намирницама, с тога су принуђени силазити у доња обничка и колубарска села и тамо куповати земље или узимати под закуп, па на њима засејавати оно, што им њихова сеоска земља није у стању да пружи. Боља земља и лакши саобраћај с кућом и имањем нагони их, као и суседне Врагочане, да се селе у равнија колубарска и тамнавска села и да тамо и остају, и то бива готово сваке године. Да им није воћа, које особито добро успева и рађа, као и доста стоке, које сваки држи у већој мери, нарочито ситније стоке, још би се више исељавали из овог места и расељавали по равнијим селима, иначе доста их остаје у свом селу. Занатима се одају, изучавају их, па их или раде стално, као један од Раковића, или према потреби. Занатлијама је занат споредно занимање, а главније земљорадња и воћарство.

   Појединости о селу.

   -Станина Река је саставни део Суводањска општине у Срезу подгорском. Судница је у Ставама као и школа а црква у Пустињи. Гробље је подељено на два краја.
   Сеоска је преслава Спасовдан.

   Цигани-Роми.

   -На западном крају села, на Иви, налази се циганско насеље овог села од две куће мухамеданских Цигана, који су овде од пре 50 година стално нсатањени. Цигани живе по кућама, имају своје непокретности, занимају се свирачином, ковачким занатом и скитањем по другим селима; земљу не раде. Цигани говоре српски и турски, а овде су прешли из Осата у Босни, а по Азбуковици имају својих сродника.

   Одговори

10. 12. јул 2013. у 21:53

    Милодан

    Порекло становништва села Стапар (Стапари), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Село је у Радији и на обема обалама речице Стапарице. Сеоске су куће по плећима брда и удолинама потока, који силазе са Радије. Земљиште је секундарне старости, кречњачко и од пешчара, врло неравно и стрменито. Главнија су узвишења Радија и Маџар до Горње Буковице, Кик и Стапарско Брдо усред села.
    Извори су по дну брегова и долинама појединих потока. Народ се искључиво служи њима и водом из потока и бара. Изворска вода је добра, али многи извори, чији су називи по појединим породицама, и пресушују, па се вода мора и са стране доносити. Од текућих вода овог села једина је речица Стапарица, чија је челенка у Радији и постаје од два потока, који се зову Мали и Велики Луг, названи по изворима, који су у падинама Радије. Стапарица постаје у селу и тече на јужну страну и улива се у дну села у Каменицу.

    Земље и шуме.

    -Стапарске су земље суве, посне, песковите, а до Каменице и кречне са вртачама, доста неродне, па ако се не ђубре, не могу добро да рађају. Луке су око потока и Стапарице, мало су боље земље и једино боље зиратне земље и ливаде.
    Шума је по брдима и дубодолинама. Сва је од лиснатог дрвета и издељена. Никаквих заједница нема ни у шуми, ни у испустима.

    Тип села.

    -Стапар је мало насеље разбијеног типа. Сеоске су куће растурене по целом атару, где су по 2-3 највише у једној групи. Џемата нема, а куће су на растојању од 50 до 200 метара.
    У Стапару су ове породице: Крстићи, Недићи, Јанковци, Спасојевићи, Ћосићи, Мирковићи и Лукићи.
    У селу је развијен задружни живот. Повеће су задруге: Недића (две куће), Јанковића и Крстића.

    Подаци о селу.

    -Према харачким тефтерима из 1818. године било је у селу 10 домова са 14 пор. и 38 харачких личности.
    Према попису:
    -1866. године – 18 домова и 167 становника.
    -1874. године – 24 дома и 205 становника.
    -1884. године – 22 дома и 186 становника.
    -1890. године – 24 дома и 228 становника.
    -1895. године – 26 домова и 234 становника.
    -1900. године – 34 дома и 272 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,75 а процентни 1,89%.

    Име селу.

    -Стапар је донето име са стране. Породице овог села, досељене су готово све са Стапара-округ ужички и оне су дале име овом селу, а по томе и речици, која кроз ово село пролази.

    Порекло становништва и сонивање села.

    -Стапар је новије насеље и постао је од суседног села Беомужевића, чији је заселак био раније. У почетку 18 столећа у селу је била сама шума, својина села Беомужевића.
    -Крстићи, Недићи, Јанковци-Јанковићи, Спасојевићи, Мирковићи и Лукићи: Тад су се, у почетку 18. столећа, из села Стапара у округу ужичком спостичле 4 породице и населиле у овом селу, давши свом насељу име села, одакле су се доселиле. Од досељене 4 породице једна се у доба аустријске окупације исели у Кумодраж код Београда и данас има својих представника, а преостале три остану овде, мада су се и оне у току времена исељавале у равнија села. Прво насеље овог села било је код Чесме, на ставама Великог и Малог Луга, па су се после измештале у крајеве, њих је 31 кућа и славе Никољдан.
    -Ћосићи су досељени из Босне, из села Гођвића у Осату, а досељени су као мајстори од породице Пурића у суседној Горњој Буковици, њих 4 куће и славе Лазаревдан.
    У Стапару су 35 кућа од две породице.

    Занимање становништва.

    -Стапарци се занимају свима привредним радњњама којима и суседни сељаци ове области. Главна су занимања земљорадња и сточарство, раде земљу доста, али им не даје најповољније резултате, с тога их је доста по занату, трговини и служби због чега се удаљавају од кућа и насељавају по другим местима. Занату и трговини се радо одају, па их раде или у селу или по суседним селима па и у Ваљеву и другим градовима.

    Појединости о селу.

    -Стапар је саставни део Каменичке општине и Срезу подгорском. Судница и школа су у Каменици а црква у Буковици. Гробље је заједничко и на Кику.
    Сеоска преслава је Николаји.

    Одговори