Ваљево и околна села

76 коментара

1. 13. јул 2013. у 12:34

   Милодан

   Пропустили сте да линкујете текст села Станина Река.

   Одговори

2. 13. јул 2013. у 22:03

   Милодан

   Порекло становништва села Стрмна Гора, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Стрмна Гора је на брду Врани, са југозападне стране Ваљева а на северном крају Лесковичке Висоравни. Сеоске су куће на крајњим ивицама висоравни и плећастог брда Вране. Плећа Вране и њен јужни део продужују се у Висораван, докле северна страна скоро литичасто пада реци Јабланици. Од Вране се спуштају Јабланици две паралелне слепе долине, чија су дна испуњена низом вртача каменог и земљаног дна са атмосферском водом (које зову Језерима) или без ње. Ове долине зову се Долови а полазе од Пресада на Врани. Уз долине изведен је пре неколико година пут Ваљево-Јелова Гора.
   Извора нема. Једини извор на Врани је Врана до Лелића и Црна Вода до Сандаља у Јовањској Шуми. Та два извора и пресушни изворчићи по падинама Вране, јесу једина помоћ у води за мештане овог села. Никаквог потока или текућице нема у селу. Већу количину воде дају језера, баре у река Јабланица.

   Земље и шуме.

   -Стрмногорске земље су посне, суве, добре за стрмне усеве а врло неподесне за ливаде, пашњаке и узгој кукуруза. По вртачама предсадских Долова има добрих ливада као и добрих земаља за сејање кукуруза, а тако исто добро су дошле и неколике луке овог села на десној обали Јабланице, испод цркве и шуме у Јовањи. Уопште Стрмна Гора има доста земље, само кад би се она догонила, била би још квалитетнија за обраду.
   Шуме од вредности је мало у селу. Шеварица има доста и оне су око Пресада, по стазама долова и целом страном изнад Јабланице. Шуме једва да има за огрев, докле за грађу је нема довољно.
   Сеоске заједнице су каменоломи по Пресадима, који служе за заједничко вађење камена и жежење креча, иначе других заједница нема.

   Тип села.

   -Стрмна Гора је мало насеље збијеног типа. Куће су по западној страни Вране изнад Јабланице поређане једна поред друге са обе стране пута, који силази из села у Јабланицу. У селу нема џемата, а куће су на одстојању од 20 до 50 метара.
   У селу су ове породице и по реду кад се иде од Лелића: Тешићи, Вилиповићи (Филиповићи), Романовићи, Лекићи, Јовановићи, Игњатовићи, Бесеровци и Илићи.
   У селу нема задруга док их је раније било доста.

   Подаци о селу.

   -Према харачким тефтерима Стрмна Гора имала је 1818. године 6 домова са 8 породица и 12 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 12 домова и 131 становника.
   -1874. године – 14 домова и 127 становника.
   -1884. године – 16 домова и 147 становника.
   -1890. године – 21 дом и 153 становника.
   -1895. године – 24 дома и 181 становника.
   -1900. године – 25 домова и 202 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 2,06 а процентни 1,57%.

   Име селу.

   -Сељаци тумаче име селу да је дошло од самог положаја села. Некад је у селу била силна гора и у тој гори је било то село, па како су стране села до Јабланице исувише стрменита, готово литичасте и село је добило име Стрмна Гора. Прича се и ово, да је ово село некада било у заједници са суседним Сандаљем, који је на западној страни овог села, па се од њега одвојило као заселак Сандаља.

   Порекло стновништва и оснивање села.
   -Романовићи: Оснивачи овог села су породица Романовићи за коју се зна да је у сродству са породицом Филиманића у Сандаљу. Романовићи су одавно прешли у ово село и населили се поред Језера на Врани и за њих се зна да се нису ни откуда доселили ни у Сандаљ, ни ово село. Романовићи су се мнго исељавали у доња посавска села и данас их има више од 15 кућа у Вукићевици и Орашцу, затим у Дивцима и Попучкама, селима ове области. Откад постоји село Стрмна Гора, отада се зна за Романовиће или другачије познате у области Вране; има их 9 кућа и славе Никољдан.
   -Лекићи и Јовановићи: Најраније досељена породица у овом селу је Лекића, досељена под овим презименом из Дробњака, из села Шавника, од братства тамошњих Косорића. Родоначелник ове породице био је кнез у Дробњацима и довео је собом пред крај 17. века 12 сродничких породица и населио их у овм селу, па је још за живота 3 породице одселио у неко село у Тамнави а две у Јабучје, остале је задржао овде. Пред Кочину Крајину још 3 породице сишле су у Словац, село ове области и неселиле целу леву обалу Колубаре, а од осталих појединци се и данас разилазе на разне стране. У селу је данас Лекића под овим презименом и под презименом Јовановић 9 кућа, славе Мратиндан.
   -Филиповићи (Вилиповићи) и Тешићи: У првој половини 18. столећа, одмах после “швапске владе” како веле сељаци овог села, доселили су се Филиповићи са Ћеклића у Црној Гори. Родоначелник ове породице “Вилип” дошао је са породицом, која је била задружна и имала око 18 чељади и населила се више Романовића, идући ка Лелићу. И они су се расељавали по примеру других двају породица; њих је под презименом Филиповића и Тешића 8 кућа и славе Илиндан.
   Новији досељеници:
   -Игњатовићи, предак се доселио као мајстор из Полошнице-округ ужички и призетио у Романовиће, славе Аранђеловдан.
   -Бесеровац се доселио из Бесеровине-округ ужички, славе Стевањдан.
   -Илићи су из Лесковица, дошли на своје, раније купљено, имање. Не каже се коју славу славе, докле Илићи у Лесковицама славе Ђурђевдан, оп. Милодан.
   У Стрмној Гори има 29 домова од 6 породица.

   Занимање становништва.

   -Стрмногорци се занимају земљорадњом и воћарством, а сви узгред и жежењем креча. Око Јабланице и по Пресадима налазе се многе старе и новије кречане, где се непрекидно у току целе године жеже креч и одатле извози за Ваљево или продаје у месту. Земља није рђава, али су сељаци испустили стоку, те како се не може да догони и правилно обрађује, онда из године у годину даје све слабији род. С тога сваки Срмногорац прибегава учењу заната и надничење по граду Ваљеву, где се привремено или стално насељавају.

   Појединости о селу.

   -Стрмна Гора је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Лелићу а црква у Ћелијама. Гробље је у јужној страни села,
   Село преславља Мали Спасовдан.

   Одговори

3. 14. јул 2013. у 21:56

   Милодан

   Порекло становништва села Стубо (по књизи Стубао), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Стубао је на западној ивици Лесковичке Висоравни. Сеоске су куће на ивицама висоравни изнад Јабланице и њене притоке Сушице или по долововима и вртачама. Земљиште је висораван испуњена многим вртачама поређеним у низове или круг, као око Коштице. У северном делу села су кречњаци са својим типским особинама, а јужном делу су огољени порфирити, које на висоравни опет покривају кречњаци. Главнија су узвишења на Јабланицом: Змајевац, Литица, Резина, Ошљак, Парач и Коштица у средини села. Прелаз са ових брда на висораван је благ, а Јабланици литичаст и кршевит.
   Извора је у селу мало. Неколико извора је по крајевима висоравни при додирним зонама кречњачких и подинских стена, и већином су јачи извори, од којих постају бујни потоци са јако ужљебним коритом у стенама. У северном крају села су: Осоје и Годин, од којих постаје најјачи поток Кошутин Поток, затим Змајевац, на истоименом брду и истоименим јаким потоком, који никада не пресушује; Попова Вода у Резинском Потоку, који исто тако не пресушује. Цела висораван до Лелића је безводна; народ се служи још и барском водом и цистернама, које се овуда копају.

   Земље и шуме.

   -Стубљанске су земље од две врсте; брдске или луке поред Јабланице. Брдске су земље по висоравни и вртачама, кречуше, родне и подесне за све врсте стрмних усева, поврћа и воћа, докле земље око Јабланице, назване Лукама, добре су оранице и косанице. И једних и других земаља има доста, родне су и дају довољно средстава за исхрану становништва и домаће стоке.
   Шуме су по брдима и на искрају села. Има је доста и она је од лиснатог дрвета и довољно је за све домаће потребе.
   Сеоских заједница нема, али има породичних заједница по појединим брдима, на којима се напасају стада свих чланова таквих заједница.

   Тип села.

   -Коштица и Кошутни Поток деле Стубао на Доњи и Горњи Крај. Јужни део села је Горњи Крај, а северни до Пакаља Доњи Крај. У оба краја куће су груписане по породицама, где су њихове куће на растојању од 30 до 50 метара. Цело село има разбијен тип. У Доњем Крају куће су по вртачама и доловима и тај крај се зове и Кркушани, докле у Горњем Крају куће су у увалама и долинама појединих потока, који силазе са порфиритичких брда и зове се још и Бучјани.
   У Доњем Крају, у Кркушанима су: Михаиловићи, Бакаловићи, Чолићи, Јоцићи, Петрићи, Станковићи и Марјани.
   У Горњем Крају, у Бучјанима су: Павловићи, Јовичићи, Раадовановићи, Томићи, Ђедовићи, Ђукановићи, Милетићи (Тадићи), Бебићи, Николићи и Поповићи.
   У селу је мало задруга, мада их је раније било доста. Већих задруга, које би имале преко 20 чељади у селу нема.

   Подаци о селу.

   -Према списку ваљевске епархије од 1735. године Стубао је имао 13 домова. Према харачким тефтерима из 1818. године било је 22 дома са 39 пор. и 84 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 47 домова и 371 становника.
   -1874. године – 56 домова и 366 становника.
   -1884. године – 62 дома и 444 становника.
   -1890. године – 66 домова и 511 становника.
   -1895. године – 81 дом и 613 становника.
   -1900. године – 82 дома и 580 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 6,43 а процентни 1,48%.

   Име селу.

   -Има селу Стубао по причању старијих сељака дошло је од изгледа места, на коме је насељено. Причају да њихово село, као високо село, личи на неки стубао, па је отуда добило име Стубао или Стубо, како га мештани изговарају.
   Име Доњег Краја села Кркушани дошло је од презимена најстаријих породица тога краја, које су се некада тако звале а данас је остало као име џемата, докле су све породице изоставиле ово презиме.
   Име Горњег Краја села Бучјани дошло је од места досељења појединих породица, које су некада а и данас насељене по буквацима и бучју.
   Име Стубао није скорашње, њега налазимо у списку села округа ваљевског из 1737. године под истим именом.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Стубао је старо насеље и има и старих и досељених породица. Оснивачи села су породице из Доњег Краја, за које се држи да су старинци.
   -Кркуше (и њихови потомци Петрићи, Чолићи, Јоцићи, Павловићи, Јовичићи) и Бакаловићи: Најстарије породице у селу су Кркуше и Бакаловићи, за које се мисли да су из велике давнине сродне. Кркуше су и раније а и данас насељене око извора Осоја у Доњем Крају, њих је 19 кућа и славе Никољдан.
   -Марјани, Михаиловићи и Радовановићи: У најраније досељене породице рачунају се Марјани. Марјани су по њиховом причању досељени у 4 породице од Новог у Далмацији, одакле су се прво населили у Конавлима, па су одатле у другој половини 17. века досељени у ово село. Од две породице су Марјани, од треће Михаиловићи а од четврте Радовановићи у Бучјанима. Сви се зову Марјани, а држи се, што они поричу, да су првобитно били католици, њих је 28 кућа и славе Јовањдан.
   -Томићи, Ђедовићи и Ђукановићи: Друга исто тако стара породица су данашњи Томићи у Бучјанима. Родоначелник Томића под општим називом „Ђедо“ доселио се у општој сеоби из села Бучја у Полимљу, та и отуда се и данас зову Бучјани, са своја два брата Томом и Ђуканом и населио се у Горњем Крају села изнад Парача, где су и данас. Од Ђеда су Ђедовићи, од Ђукана Ђукановићи, а од Томе Томићи, свега их је 26 кућа и славе Јовањдан.
   -Милетићи су досељени уз Кочину Крајину из Косјерића, њих је у овом селу 4 куће, има их и у Ваљеву, славе Ђурђиц.
   Новији су досељеници:
   -Михаиловићи, предак је дошао из Сијерчића у Полимљу уз Бабинску Разуру, призетио се у Михаиловиће, славе Јовањдан.
   -Станковићи, предак је из Малог Крчимира у Заплању, доселио се као циглар и призетио у Кркушане, славе Никољдан.
   -Бебић, предак је из Вујиноваче, доселио се жени на имање, славе Никољдан.
   -Николићи су из Сушице, села ове области, предак дошао жени у кућу, славе Никољдан.
   -Поповићи су из Бабина у Полимљу, предак се са породицом доселио као свештеник 1880. године, а пребегао је уз Бабинску разуру, којој је лично био главни покретач и душа покрета, зашта је жртвовао своју велику баштину и велики број чланова своје понајразгранатије породице у Полимљу. Поповић се населио као свештеник, али је у исто време и земљорадник, славе Ђурђевдан.
   На Стублу је 82 куће од 9 породица.

   Занимање становништва.

   -Стубљани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци у овој области. Раде земљу навелико, гаје доста разноврсне стоке, подижу велике воћњаке, радо уче занате и раде их у селу и изван њега, нерадо се селе и не иду у аргаштину.

   Појединостио селу.

   -Стубао је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Судница је у Лелићу, школа у Јовањи а црква у Грачаници. Гробље је подељено на два краја. Доњи Крај сахрањује се заједно са селом Пакљама.
   Село преславља Младу Недељу, прва по Спасовдану.

   Одговори

4. 15. јул 2013. у 21:48

   Милодан

   Порекло становништва села Суводање, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Суводање је под самим Медведником, на обема обалама Суводањске Реке. Суводање је тек друго село ове области, које улази у Медведник, оно је са северне и западне стране око њега, уколико је Медведник у ваљевском округу, због чега је Суводање мање-више планинско село. Суводањско земљиште је брдовито и све кречњачко. Брда су врло висока, стрма, а сам се Медведник као платно диже изнад села. По странама Медведника и сеоских брда, по њиховим платнима и литицама, су многе пећуре и окапи, из којих избијају врела или су суви. Главнија су брда: Крушик до Совача, Округлић и Бобија у селу, Вилинац до Станине Реке, Козила, Дебело Брдо и Пајић-Ливаде на Медведнику.
   Извора је доста. Извори су врела, који избијају испод појединих стена и граде истоимене потоке и падају у Суводањску Реку. У Дренајућу два врела граде Дренајићску Реку, која у Анђелићима утиче у Суводањску Реку. Суводањска Река избија из јаког врела под Пајић-Ливадама на Медведнику и тече кроз село у северном правцу све до става са Станином Реком. У Суводањску Реку са леве стране падају поток Буцуре, који постаје од истоименог врела, Балинац, који извире из једне пећине испод Дренајића, Поповић, који постаје од потока Кленовца и Пећурина, који извиру у Дренајићу.

   Земље и шуме.

   -Суводањске су земље изнад кућа по брдима и њиховим странама, кречуше и особито добре каквоће за стрмне усеве, који успевају као ретко где у околини. Око рекавица и потока има доста палучака и лучица, добрих за зиратне земље, ливаде и пашњаке. На Медведнику у горњем току речице Завојштице, притоко Љубовићине, чувене су сеоске ливаде и зиратне земље: Вукобраћа и Рујевик, где сваки сељак има свој део. Особито добре попаше су око Зеленог Вира на Завојштици, Козилима и Дебелом Брду.
   Шуме су по селу растурене које куда и приватни забрани. Нешто приватних забрана има око Завојштице, и кад се све скупа узме у обзир, онда сељаци имају довољно шуме и за огрев и за грађу, мада нема ниједне стопе земље сеоске или џематске заједнице, јер је планина Медведник проглашена за државну својину.

   Тип села.

   -Суводање је село разбијеног типа. Село је подељено на два засебна краја: Суводање и Дренајић. Суводање је уз Реку и њене притоке и простире се од Става до под сам Медведник. Куће су поудаљене од Реке, већином у долинама потока или по вртачама и увалама, груписане у неколико повећих џемата или мала, удаљених један од другога 50 до 170 метара, докле су куће по малама врло блиске. Суводањске су мале на левој обали Реке под планином Велеш, испод њега уз поток Буцуре и до Става Белановићи, а на десној страни Бирчани.
   Дренајић је засебан крај села, сав је у врху истоимене речице, куће су међусобно близу и по вртачама. Низ Дренајућску Реку стоји у вези са селом, иначе је са свих страна ограђен високим и кршевитим кречњачким брдима, те би готово чинио засебно насеље. Дренајић се у 17. и 18. веку рачунао као засебно насеље. Тако га 1719. године налазимо у списку села ваљевског округа, која су јула месеца исте године страдала од града и олује. Дренајић је засебно уведен, а поред њега помиње се и Суводање. У списку хајдучких села од 1737. године овај крај поменут је као хајдучко село са 12 кућа и 4 и по сата хода удаљен од Ваљева. У истом списку села ваљевског округа из исте године записано је и Суводање. Као што се види Дренајић је сматран као засебно село, докле се данас сматра као заселак, удаљен од правог села 500 метара уз реку. Сељаци овог краја су у заједници са селом и родбинским и економским везама и код њих се не јавља потреба издвајања и стварања новог села.
   У Суводању по џематима-малама:
   У Велешу су: Јокићи, Богићевићи, Симићи, Глигорићи, Ракићи и Будмировићи.
   У Буцурама су: Васиљевићи, Митровићи и Анђелићи.
   У Белановићима су: Перишићи, Петровићи, Савићи, Марковићи, Младеновићи, Степановићи, Ђурђевићи, Малушевићи, Ћирићи и Михаиловићи.
   У Бирчанима су: Бирчани (Петровићи, Матићи, Алексићи и Николићи) и Стојшићи.
   У Дренајићу су: Којићи, Ивановићи, Бранковићи, Ранковићи, Исаиловићи, Гордићи, Живанићи, Станићи, Старчевићи и Јањићи.
   У Суводању је врло много задруга и веће задруге са преко 30 чељади су: Јокића, Будимировића, Бирчанска, Алексића, Степановића, Марковића, Глигорића и Урошевића, Задруге од 20-30 чељади су: Ђурђевића, Ћирића и Бирчанска.

   Подаци о селу.

   -Према списку села ваљевске епархије од 1735. године Суводање (Суходање), записано на два места, имало је по првиом запису 10 а по другом 18 домова. Према харчким тефтерима из 1818. године био је 31 дом са 48 пор. и 104 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 47 домова и 643 становника.
   -1874. године – 53 дома и 730 становника.
   -1884. године – 69 домова и 841 становника.
   -1890. године – 75 домова и 909 становника.
   -1895. године – 86 домова и 1017 становника.
   -1900. године – 98 домова и 1079 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 13,46 а процентни 1,63% где је стално више женских него мушких глава.

   Име селу.

   -Откуда је име селу Суводање непознато је. Име Дренајић дошло је од многих дренова, којих и данас има у толикој мери да их сељаци беру и од њих (дрењина) пеку ракију. Велеш је име донето са стране, а донеле су га породице,које су се прво населиле у том крају. Велеш је име по селу у Горњем Потарју, па је отуда пренето овде и тако је назван један вис одмах испод Медведника, где је сада Будимировића кућа. Бирчани је име од области Бирча у Босни, одакле су се доселиле прве породице овог џемата. Буцуре је име породице, која се прво населила на том крају. Белановићи је име оне породице, која је населила онај крај, а донето је са стране и очувано као џематско име, докле се ниједна породица не зове тим именом.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -И Суводање и Дренајић су врло стара насеља. За Дренајић се пре 200 (сада 300) година вели да је имао 12 кућа, а тако исто и за Суводање, само се не зна да ли је свако за себе. Иако је Суводање старо село, интересантно је да су све данашње породице досељене и да је још доста свежа успомена о досељењу, мада појединци знају за досељење пада у велику давнину. За старе породице прича се да их је било 5 и да су их сокоски Турци при неком нападу на село због хајдука, којих је увек било, осудили на сургун и протерали у Посавину и Срем, где их, како веле сељаци, и данас има. По причањима старијих људи ово се могло догодити пред крај 16. столећа.
   Белановићи (Бјелановићи), Савићи и Марковићи: Кад је Суводање на овај начин опустело, тада су Турци опет допустили појединим породицама, да се насељавају. Прва од досељених породица били су данашњи Белановићи или боље Бјелановићи, досељени од некуда из Херцеговине, из околине Мостара пред крај 16. столећа. Потомци Бјелановића знају само да су Херцеговци од Мостара и да су некада били у Босни, где их и сада има под истим презименом, растурених по многим западним српским покрајинама. Бјелановићи су Савићи и Марковићи, свега 4 кућа и славе Томиндан.
   -Будимировићи: После Бјелановића доселио се предак данашњих Будимировића, којега су Турци населили из Осата у Босни. Од њега је и онда и данас једна кућа, јер су се одељени већином исељавали, славе Алимпијевдан.
   -Младеновићи (и њихови потомци Степановићи, Ђурђевићи, Ћирићи, Малушевићи), Којићи, Ивановићи, Бранковићи, Гордићи, Ранковићи, Исаиловићи, Живанићи и Станићи: У почетку 17 столећа доселио се због арнаутске обести из Горњег Потарја Радоња са своја 4 синиа и населио се у Дренајићу и тад затекао у селу Бјелановиће при ушћу Дренајићске Реке и Будимировиће под Велешом, где су и данас. По причању Радоњиних потомака у Суводању је било у то доба 4 куће*. Радоњнни су синови Младен, Исаило, Бранко и Милисав. Први је по Радоњиној смрти сишао у Бјелановиће на женино имање, а остала тројица су остала у Дренајићу. Од Младена** су наведени потомци (наведени у загради) док су од преосталих Радоњиних синова остале наведене породице и сви су у Дренајићу, њих је на оба места 39 кућа и славе Јовањдан.
   *Никола Милосављевић-Гордић, учитељ у ваљевској Каменици, је из ове велике Радоњине породице, и он је поглавито и дао потребне податке о свом селу и породици Радоњиној.
   **Из ове је породице онај “христољубиви г. Георгиј Младеновић” којега у 1827. години помиње Јоаким Вујић у својим “Путешствијима” и за кога каже да је дао 7 кеса гроша за оправку манастире Пустиње, своје домаће цркве. Од овога Георгија-Ђорђа код Јоакима, а у селу Ђурђа, су данашњи Ђурђевићи.

   -Буцуре (Васиљевићи, Митровићи и Стојшићи): На годину дана после Радоње доселио се и стари Буцур због хајдучије и арнаутске обести из области Горњег Потарја и населио се изнад Бјелановића на потоку, који је назван Буцурску Поток у Бирчанима. Њих је 10 кућа и славе Јовањдан.
   -Кућинци (Јокићи, Глигорићи и Ракићи): У првој половини 17 столећа досељени су данашњи Кућинци из Кућана у Старом Влаху, камо су раније досељени из села Велеши у Полимљу. Они су се населили поред Будимировића и по њима се назвао цео џемат Велеш, јер су они донели ово име. Њих је 6 кућа и славе Лучиндан.
   -Бирчани (Петровићи, Матићи, Алексићи и Николићи): Одмах после Кућинаца доселили су се и Бирчани из Бирча у Осату. Бирчани су досељени у две породице и населили се са леве стране Реке, поред Буцура Стојшића, које су затекли у том крају. Из ове је породице знаменити јунак и мученик за народну слободу Илија Бирчанин, који је погубљен 23. јануара 1804 године у Ваљеву у сечи кнезова, само што су ови Бирчани њему далеки род, а најближи они, који су у Седларима у овој области. Бирчна има и одсељених; доста их је у Ваљеву, и по Тамнави, а у селу се зову општим именом Бирчани, мада имају разна презимена, њих је 17 кућа и славе Ђурђевдан.
   -Симићи (Сенићи): У Другој половини 18. века досељени су из Горњих Кошаља у Азбуковици данашњи Симићи у Велешу. Симићи, познати у селу и под презименом Сенићи, потомци другог знаменитог сина овог села, познатог јунака и заслужног војводе Милића Кедића, који је постао кнезом подгорске кнежине после мученичке смрти Илијине, и коме је дотле био момак буљубаша, а који је суделујући у свима ратовима од 1804. до 1809. године рањен у бици на Прибићевцу код Сребренице и умро у Баурићу у Азбуковици, у својој старој постојбини. Симићи су уљези на Кедићевом имању, а његови синови одселили су се у Тамнаву: Симића је две куће и славе Јовањдан.
   -Петронићи: Уз Кочину Крајину доселили су се Петронићи из Годечева-округ ужички. Њихов предак Петроније доселио се као мајстор и дуго времена бавио се грађењем кућа и других зграда, па је после превео своју породицу и населио се у Бјелановиће. Од њега је 5 кућа и славе Никољдан.
   -Старчевићи, Јањићи: После Кочине Крајине пред Први устанак и у доба Кедићевих ратовања на Дрини доселили су се Старчевићи из Радановца-округ ужички и несели се у Дренајућу. Старчевићима су род Јањићи на истом месту, њих је 8 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Богићевићи су из Горњих Кошаља у Азбуковици, има их 4 куће насељене у Велешу, славе Аранђеловдан.
   -Перишићи су досељени из Горње Љубовиђе у Азбуковици и уљези у Бјелановићима, има их 4 куће и славе Томиндан.
   Новији досељеници су:
   -Анђелић, досељен из Радановаца у округу ужичком, од исте породице, од које су раније досељени Старчевићи и насељени у Буцурама, славе као у Старчевићи, Аранђеловдан.
   -Михаиловић је досељен из Годечева-округ ужички, слави Јовањдан и насељен у Дренајућу, где је ушао жени у кућу.
   У Суводању има 102 куће од 12 породица.

   Занимање становништва.

   -Суводањци се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством у већем обиму. Земље им дају изврсну стрмнину, од које знатан део стиже и за продају, где се цени као најбоља у околини. Стоке и крупније и ситније, држе доста и не сјављују је никуда из села, а преко лета на Медведнику. Свиња и оваца продају у знатној мери. Воћа су свуда велика и на високој цени, јер се и подижу и рађају, као ретко у околини. Суводањци уче занате, али их раде само у свом селу и у најближој околини, али готово сваком је омиљено одавање трговини, ради које се и исељавају и шаљу своје младиће, да се после и не враћају, с тога су Бирчани већином трговци и чиновници, кад се удаље из свога места. Тескоба у селу, велика нарођеност и бојазан од смањивања имања нагони Суводањце да се исељавају, што готово сваке године раде.

   Појединости о селу.

   -Суводање је саставни део Суводањске општине у Срезу подгорском. Судница је на Ставама по дну Бјелановића, а ту је и школа. Црква је у Пустињи. Гробље је издељено.
   Село нема заједниче преславе.

   Ставе.

   -Место где се састају Суводањска и Станина Река, зове се Ставе*. Од Става почиње Обница. Ставе су друмско насеље и насељене на атару четири села, која су у Суводањској општини. Кроз Ставе пролази окружни друм Ваљево-Љубовија и поред друма има: једна механа, 4 дућана, 3 приватне куће, магацини и кућа браће Ристивојевића из Бобове, општинска судница и две школске зграде. Занатлије су мештани и баве се искључиво занатима, а по неки узгред и трговином, докле механџија ради само свој посао.
   *Велики број сељака објашњава име Става до је дошло од сустицаја сва четири села, која се дотичу на овом месту и где на атару сваког села има по једна или две зграде.

   Одговори

5. 16. јул 2013. у 21:38

   Милодан

   Порекло становништва села Сушица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Сушица је на десној обали истоимене реке. Сеоске су куће или по плећима појединих сеоских брда или по странама брда изнад Реке. Земљиште је од секундарног кречњака и брдовито. Поједина брда су висока, благих падова ка истоку и поступно се спуштају у Лесковичку Висораван, докле се Реци спуштају стрмо. Знатнија узвишења су: Кукаљ, Павлова Коса и Грахово до Лесковица, Орловац, Васиљевача и Селачко Брдо у селу над реком Сушицом. По плећима су брда вртаче, као и по целој Лесковичкој Висоравни, међу којима и овде има језера.
   У селу по висовима нема извора. Што их је низ реку су у Селачком Брду и називају се именима појединих породица. Народ се служи водом са извора и Реке, бара и цестерни, којих има овде, као и по Лелићу. Река Сушица је понорница, која чим уђе у атар села понире, и остављајући пред собом суво корито, јавља се пред Грачаницом на додирној зони кречњака и порфиритичних стена, где прима у себе и Тубравићску Реку. Долина Сушице је права клисура, без пута, речно корито је у самом кречњаку у коме има свих објеката од крша. Никаквих других речица ни потока нема, јер вода са појединих сеоских брда намах се сјури низ точила и плазовима претрпава стране брда и речну долину или се задржава по вртачама и долинама.

   Земље и шуме.

   -Сеоске су земље изван кућа и у вези са лалићким и лесковичким, већином кречуше с црвеницом по дну вртача. Ако се ђубре могу бити родне а на њима рађају стрмни усеви, докле нису подесне за ливаде и пашњаке. У оном делу села, који се продужава у кукаљске и повленске косе нема ливада и испуста, тамо су шуме и непроходни крајеви, кроз које још људска нога није смела слободно проћи. Сушица има мало лука, па су или плазовима и наносима затрпане или се затрпавају, осипањем или су саме по себи исувише камените, или их река квари и односи, градећи од њих камењаке и пескове или су само такве да, кад сунце боље припече, усеви на њима изгоре.
   Шуме има у изобиљу у овом селу. Цео јужни део села пошумљен је и има је у довољној мери и за грађу и за огрев, а досте се извози и продаје. Јужни део села, изван Селака, је сеоска својина, докле поједине породице имају својих удела у крајевима, који су приступачнији.

   Тип села.

   -Сушица је село разбијеног типа. Куће су издвојене у три групе, где су куће појединих породица збијеније од осталих. Џемати су удаљени један од другога 50 до 1000 метара. Главни су џемати: Селаци у врху села, на јужном крају, према Брезовицама, Речани у падини Васиљеваче према Реци и Брђани по Васиљевачи и Орловцу.
   У Селацима су Селаци (Селаковићи); у Речанима су Перишићи (Петровићи) и Јовановићи; у Брђанима су Васиљевићи и Павловићи; на Васиљевачи и око сеоског гробља Шиљковићи и Мијаиловићи; под Селачким Брдом Стојановићи, Марићи и Ребићи (Тендићи); око Језера и до Лесковица Новаковићи и Арсеновићи, испод ових и Орлвца.
   У селу су омање задруге Перишића (две куће) и Васиљевића.

   Подаци о селу.

   -Сушица, код Вука погрешно „Душица“, имала је према харчким тефтерима из 1818. године 12 домова са 20 пор. и 40 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 26 домова и 238 становника.
   -1874. године – 26 домова и 268 становника.
   -1884. године – 34 дома и 301 становника.
   -1890. године – 35 домова и 325 становника.
   -1895. године – 41 дом и 357 становника.
   -1900. године – 51 дом и 402 становника.
   Годишњи прираштај становништва је 5,29 а процентни 1,72%.

   Име селу.

   -За порекло имена села Сушица и истоимене Реке ништа није написано. Претпоставља се да је село добило име по реци а Река по томе што је понорница – Сушица, оп. Милодан.
   Имена крајева или џемата су по месту насељења Брђани и Речани, или по презимену породице – Селаци.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Сушица долази у ред врло старих насеља.
   -Стојановићи: У селу се држи да су Стојановићи оснивачи села, јер се за њих не зна да ли су се и одакле доселили; они су били увек насељени око Језера, где су и данас, има их 7 кућа и славе Никољдан.
   -Ребићи (Тендићи) су досељени из Сијече Реке-округа ужичког, насељени су око Језера са Стојановићима; има их 6 кућа и славе Никољдан.
   -Васиљевићи, Павловићи и Шиљковићи: По времену досељења најстарији су Васиљевићи, по чијем је родоначелнику Васиљу названо брдо Васиљевача. Васиљ је дошао из села Биоске у Старом Влаху у првој половини 18. века и његови су потомци Васиљевићи, Павловићи и Шиљковићи, има их 10 кућа и славе Јовањдан.
   -Перишићи, Петровићи: Одмах иза Васиља сишли су у село Петар и Периша, два брата рођена са својим породицама из Пиве у Херцеговини, од оне исте породие, од које су и лесковички Пивљани. Петрови и Перишини потомци зову се уопште Перишићи (Петровићи), има их 12 кућа, славе Ђурђевдан.
   -Селаци (Селаковићи): Пред Кочину Крајину сишли су из Кремана у Старом Влаху данашњи Селаци, њих је 9 кућа, славе Јовањдан.
   -Новаковићи: Кад и Селаци са њима су сишли и Новаковићи из Будимље у Старом Влаху и населили се по дну села, до Лелића, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
   -Арсеновићи: После Кочине Крајине сишао је дед данашњих Арсеновића из Маковишта-округ ужички, од њега су 3 куће насељене готово у средини села, под Орловцем, славе Јовањдан.
   -Михаиловићи: У исто време доселио се и дед данашњих Михаиловића и призетио у Васиљевиће, пореклом је из Љештанском-округ ужички, славе Срђевдан.
   Новији досељеници:
   -Марић се призетио у Стојановиће, пореклом је из Богатића, села ове области, слави Јовањдан.
   -Јовановић је Влах из Лазнице у Хомољу, дошао као рудар у ове крајеве, па се призетио у Перишиће пре 20 година, не слави.
   У Сушици је 54 куће од 9 породица.

   Занимање становништва.

   -Сушичани се занмају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Начин и врсте занимања истоветни су као и код суседних Лелићана. Одају се изучавању заната и раде их и по селу и изван њега. И данас, а и раније, удаљавају се из села и стално се исељавају због рђаве земље, а нарочито због њене неродности.

   Појединости о селу.

   -Сушица је саставни део Лелићске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Лелићу а црква у Ћелијама. Гробље је заједничко за цело село и на васиљевачи.
   Сеоска преслава је Спасовдан.

   Одговори

6. 17. јул 2013. у 22:12

   Милодан

   Порекло становништва села Тубравић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Тубравић је на десној обали реке Јабланице уз Тубравићску Реку, притоку реке Сушице. Сеоске су куће по странама појединих брда или по увалама или долонма појединих потока. Земљиште је сасвим неравно, кршеевито и сувише стрменито. На западној страни села је Поћута, велика језерска котлина, састављена од терцијерних слојева. Источни, а нарочито јужни део села је кршевит и сав од секундарног кречњака. Главнија узвишења су: Грачаница, Главица, Дрењак, Брдо и Белег.
   Извора је у селу доста и они су испод брда и у виду чесми, које се зову именима породица. Тако Ковачевићи у Грачаници имају две чесме, Бакићи 3, Сижани извор Сиге са још две чесме, Тубревић своје Врело итд. Од извора Врела, Сига и тубревићских чесми постаје врло јака, плаховита Тубравићска Река, која никад не пресушује и преко целе године окреће по један витао, а тече искривуданим, каменитим и дубоким коритом са многим брзацима и пада у средини села у Сушицу, мало ниже овог места, где се јављају речни извори у кориту.

   Земље и шуме.

   -Тубравић има најлепше земље од свих подгорских села. Његове су земље у Поћути од црне смолнице, трошне, добро наводњене и лакородоне. Већи део Поћуте је на десној страни Јабланице и својина овог села, она је његова житница, затим, не само њему и целој околини, место за пролећно сјављивање стоке, где се прехрањује. У Поћути има и других зиратних земаља, затим, у снатној мери много и ливада, које су најбоље на Саставцима, мессту где се састају Врело и Сиге и граде Реку.
   Сеоска је шума на крају села и изнад њега. Сви су висови око села пошумљени и шуме има доста за сваковрсну домаћу потребу. Сеоских заједница нема, али има џематских у шумама и испустима по појединим брдима и њиховим падинама.

   Тип села.

   -Тубравић је планинско село и разбијеног типа. Куће су груписане по странама брда и по њиховим увалама. Куће су збијене и у круг поређане. Поједине групе су мале и зову се: Грачаница, Бакићи, Тубравић и Сижани, далеко једна од друге од 500 до 1000 метара.
   Грачаница је при ушћу Сушице у Јабланицу, на источној страни истоименог брда и ту су: Ковачевићи и Крџићи.
   Бакићи су на јужној страни са десне стране реке, под Брдом и ту су: Јеремићи, Маринковићи, Јанковићи и Станачићи.
   Тубравић је јужно од Бакића уз десну страну Реке и потока Врела и ту су: Ђуричићи, Крстићи, Лукићи, Арсићи, Гајићи, Игњатовићи, Миливојевићи, Марићи (Гајићи), Арсеновићи, Радовановићи и Вукосављевићи.
   Сижани су на левој обали потока Сига под брдом Белегом и ту су: Јовановићи, Марковићи, Живановићи, Трифковићи, Петровићи и Никићевићи.
   У Тубравићу има доста задруга. највећа је задруга Станачића од 30 чељади и мање: Ковачевића, Никићевића-две куће, Вукосављевића и Ђуричића- две куће и др.

   Подаци о селу.

   -По харачким тефтерима из 1818. године Тубравић је подељен на два села: Тубравић и Грачаницу* и оба се засебно помињу. Према истим тефтерима у оба села било је 22 дома са 32 пореске и 75 харачких личности.
   *И данас сељаци, пише Љуба Павловић, из околине код овог села разликују Тубравић као посебно село и Грачаницу за себе, мада се мештани овако не деле. Странци ће увек рећи за Тубравићанина да је или из Тубравића или Поћуте, а никад да је из Грачанице или којег другог краја села. Грачаница по свом географском положају чини целину; она има засебан атар, одвојена је великом даљином, високим брдима и тешким саобраћајем до других делова села, због чега се сасвим правилно узима као заселак овог села. Да није цркве у овом крају затим, да има међу сељацима више тежње за издвојеношћу, одавно би Грачаница била засебно село, као што ће морати бити у најскоријој будућности. А ја бих на то додао да у овом случају Љуба није био у праву, Грачаница је и данас саставни део села Тубравића, оп. Милодан.
   Према попису:
   -1866. године – 53 дома и 413 становника.
   -1874. године – 55 домова и 417 становника.
   -1884. године – 60 домова и 483 становника.
   -1890. године – 66 домова и 506 становника.
   -1895. године – 67 домова и 514 становника.
   -1900. године – 70 домова и 551 становника.
   Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 3,98 а процентни 0,85%.

   Име селу.

   -Откуда је име селу Тубревић, не зна се. Грачаница је име брду, па је по томе и крај назван. Сижани су названи што су били око извора Сига, који из себе лучи знатну количину сиге или бигра. Бакићи је име презимена најстарије породице у том крају, које се изгубило и остало је име џемату.

   Постанак села и порекло становништва.

   -Тубравић је старо насеље, раније је било око Врела, где су и данас најстарије породице, које су се одатле померале Реци и Сигама. Најстарији крај села зове се Тубревић, што може бити да је презиме најстарије породице, које за себе не знају да су се са неке стране доселиле.
   -Ђуричићи, Станичићи, Крстићи и Лукићи: Најстарија породица у селу, која се сматра као оснивач села јесу Ђуричићи којима су сродне поменуте породице, њих је 10 кућа и славе Никољдан.
   -Сижани (Јовановићи, Марковићи, Живановићи, Трифковићи и Никићевићи): Најстарији досељеници су Сижани, досељени пре 300 година из околине Требиња у Херцеговини или како сами за себе кажу из “дубоке Херцеговине”. Сижаниима су потомци поменуте породице и они су се раније расељавали; њих је 13 кућа и славе Никољдан.
   -Ковачевићи*, Суботићи, Марићи: Кад и Сижани, две године после њих, доселили су се и Ковачевићи из Гацка у Херцеговини и први населили и створили Грачаноицу и ово јој име дали. Ова је породица увек имала у себи по једног свештеника и ковача, па тако има и данас у својој фамилији. Њима су потомци горе наведене фамилије; њих је 17 кућа и славе Стевањдан.
   *Покојни Бајо Ковачевић, један од навиђенијих, најимућнијих и најбистријих Ковачевића, који се у Поћути и даљој околини доста ценио причао је је о својим Ковачевићима у више прилика, да се народна пословица “Поп рађа ковача, а ковач попа” увек и дословце вршила и њиховој породици. Бајо би у потврду тога увек навео своје претке свештенике и њихове потомке и завршио данашњим фактом, да Ковачевић ковач има сина попа, а да је и сам свештенички син. Бајо је дао ове податке о своме селу као и свим селима, која имају удела у његовој “лепој Поћути”, како имађоше обичај звати је. Умро је 1900. године, али са њиме није готово ништа отишло у гроб, јер је срећно наишао на онога, који је хтео и умео његова причања записати.
   -Гајићи и њима блиски род Игњатовићи, Миливојевићи, Радовановићи и Вукосављевићи: Трећа врло стара породица овог села су Гајићи, досељени пред крај 17. столећа из Леовића у Азбуковици, камо су се доселили из Братоножића. Гајићи су се населили у две породице у Тубравићу да би се временом измешали са Сижанима; њима су потомци горе наведене породице, има их 12 кућа и славе Никољдан.
   -Крџићи: После аустријске окупације, кад су ови крајеви поново потпали под Турке, сишле су две породице данашњих Крџића из ужичког села Зарожја и неселили се уз Ковачевиће у Грачаници, где су и данас, њих је 14 кућа и славе Јовањдан.
   -Бакићи (Јеремићи), Марићи (Гајићи и Арсеновићи): У исто доба кад и Крџићи, Гајића предак је довео је своје кумове Бакиће из села Царине у Азбуковици,пореклом од Васојевића у Црној Гори и населио их испод Тубравића и око себе у Тубравићу у две куће. Од прве су Бакићи и Јеремићи а од друге Марићи, Гајићи и Арсеновићи; њих је 6 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Маринковићи су дошли у Првом устанку из Горњих Кошааља у Азбуковици, населили се у Бакиће, славе Ђурђиц.
   -Јанковићи су, такође, дошли у Првом устанку из Стрмова-округ ужички, населили се и они у Бакиће, славе Јовањдан.
   Новији досељеници:
   -Арсић је у Тубаревићима где је дошао жени на имање из суседне Вујиноваче, слави Јовањдан.
   -Пантелићи је, такође, из Вујиноваче, доселио се у Сижане жени на имање, слави Никољдан.
   У Тубравићу је 78 кућа од 10 породица.

   Занимање становништва.

   -Тубравићани се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством, Земља им је родна и даје довољно средстава за исхрану, а знатан део остаје за продају. Стоке, ситније и крупне, држе доста, коју преко лета држе по повленским или јабланичким суватима, где сви имућнији сељаци имају своје повеће закосе. Ливаде су врло добре, дају им доста сена, да га имају и за продају по најближој околини. Воће се у последње доба увелико подиже и даје особито добар род, а и извози се сваке године.
   Појединци се одају изучавању заната и раде их само себи и својим суседима и не иду нигде из села.

   Појединости о селу.

   -Тубравић је саставни део Ребељске општине у Срезу ваљевском. Судница у школа су у врху Поћуте под Марковим Белегом и на атару овог села, где се између ових зграда налази и једна путничка механа. Механа је својина једног сељака из Вујиноваче и издаје се под закупк Кроз средину Поћуте пролази нови окружни пут Ваљево – Бајина Башта, па су горње зграде поред овог пута.
   Црква овог села зове се Грачаница. Грачаница је на десној обали реке Сушице испод истоименог брда и краја села; нема свог имања, није стара, а озидана је од камена и покривена шиндром. Ову цркву је походио у 1827. години Јоаким Вујић и он је у својим “Путешествијама” помиње као нову цркву, коју су зидали 1818. године Милисав Томић из Стубла и Вукосав Веселиновић из Тубравића. Црква је и онда, па и данас, парохијска и више на атару села Стубла (Стубо) него Тубравића.

   Одговори

7. 18. јул 2013. у 23:02

   Милодан

   Порекло становништва села Тупанци (по књизи Тупањци), град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Тупанци су изнад Балиновића на коси, који се од балиновачке Богдане спушта реци Обници. Село се не спушта до реке већ је брдско село и куће су у падинама појединих брда и долинама потока, који између ових брда силазе Обници. Земљиште је од секундарног кречњака, брда су каменитих страна и плећата и она су косе или косањице мајиновачког Врлобаша, балиновачке Богдане и златаричког Осијања, због чега је ово селанце без икаквог саобраћаја и везе са главним путевима у области. Са Врлобаша, испод његовог највишег виса Дрена извире Тупањачка Река, а са Осијања Дубоки Поток и састају се по дну села, изнад Причевића, где река, текући још мало пада и причевачки Речицу.
   Извора по селу има доста; они су по падинама брда или око кућа или по долинама потока или Реке. Извори немају нарочитих имена, а њихова и речна вода јесте једина вода, коју село употребљава за своју домаћу потребу.

   Земље и шуме.

   -Тупаначке су земље по плећима појединих брда и изнад кућа, суве су и посне, морају добро да се натиру, па да дају иоле осредњи род. Уопште узевши мало је земље, те су сељаци принуђени да на другој страни, у долинама Јабланице и Обнице, тражити боље земље.
   Шуме су по падинама брда и долинама потока, уколико су ове приступачне. Шума је од лиснатог дрвета и има је доста и за грађу и за гориво. Поједине породице имају у шуми заједница, што заједнички секу и заједнички дају под жировницу.

   Тип села.

   -Тупанци су село разбијеног типа. Куће су распоређене по породицама, чије су куће блиске и обично у страни или врху каквог поточића или долине. Породице су распоређене на растојању од 50 до 200 метара.
   У селу су: Павловићи, Вучићевићи, Томашевићи, Тодорићи, Ерићи (Стевановићи-Бошњаци), Спасојевићи, Чолићи и Јевтићи.
   У селу је већа задруга Спасојевића, а дригих нема.

   Подаци о селу.

   -Тупанци према харачким тефтерима из 1818. године су имали 9 домова са 10 пор. и 29 харачких личности.
   Према попису:
   -1966. године – 22 дома и 159 становника.
   -1874. године – 25 домова и 195 становника.
   -1884. године – 32 дома и 246 становника.
   -1890. године – 33 дома и 267 становника.
   -1895. године – 37 домова и 283 становника.
   -1900. године – 41 дом и 299 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 3,90 а процентни 1,94%.

   Име селу.

   -Име селу дошло је од имена оног села, одакле су најстарије породице досељене. Најстарија породица досељене су из села Тупање у Бањанима у Црној Гори и назване су по место досељења Тупањци, откуда је исто име пренето на име селу Тупањци-Тупанци.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Тупањци (Тодорићи, Томашевићи, Спасојевићи, Чолићи, Павловићи и Вучићевићи): Оснивачи села су породица Тупањци досељени из села Маковишта, раније из Тупање у Бањанима у Црној Гори. Пре њих село није постојало, а атар сеоски сматрао се као део суседног села Причевића, па према томе и првобитно село био заселак села Причевића. Тупањци су нашли пусто место и шуме, па су се на таквом месту населили, али некако одмах издвојили од Причевића. Тупанци су по традицијама, очуваним код сељака, основали село при крају 16. или почетком 17. века. Доселили су се у три породице из Маковишта-округ ужички, од којих су се две одселиле у Тамнаву и Орашац у Посаво-Тамнави, након неколико проведених година у овом селу, док је трећа, најјача остала у селу, чији је родоначелник Томаш, и од ње су њихови већ наведени потомци; њих је у селу 36 кућа и славе Стевањдан.
   -Стеванновићи, Ерићи и Бошњаци: Пред Кочину Крајину, неких 20 година раније, доселио се Стеван Ерац-Бошњак из Будимља у Старом Влаху, па је по томе назван Ерац али и Бошњаком, јер је тај део Старог Влаха у административном погледу припадао Босни. Стеванови потомци су Стевановићи, Ерићи и Бошњаци; њих је 6 кућа, славе Св. Петку.
   -Јевтићи: Скорашњи досељеник је Јевтић, досељен из суседног Мајиновића, призетио се у Ериће, славе Алимпијевдан и Св. Петку.
   У Тупанцима је 43 куће од 3 породице.

   Занимање становништва.

   -Тупанци се занимају земљорадњом и воћарством. Главно им је занимање земљорадња, коју раде на земљи у свом селу и изван њега. Стоке држе колико је од потребе и нигде је не сјављују из свог села. Воће им је у последње доба добило велику вредност, што га непрекидно подижу и добро им рађа. Занате радо уче и ради њих се и исељавају, као што их иначе сиромаштина земље и неродност њена одгонее, па се и не враћају, ако се још поред заната, трговине или државне службе ма и најмање удаље из села.

   Појединости о селу.

   Тупанци су саставни део Причевачке општине у Срезу подгорском. Судница, школа и црква су у Причевићу. Гробље је заједничко и на једном брегу усред села.
   Сеоска преслава је Спасовдан.

   Одговори

8. 20. јул 2013. у 21:21

   Милодан

   Порекло становништва села Таор, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Ужичка Црна Гора“, прво издање 1925. године, дигитализовано издање 2013. године – Српског етнографског зборника, Паво И. Барух.

   Повленска села.

   -Овим именом названа су црногорска села у присоју Повлена. Ова села су при извору Скрапежа и припадају горњем току ове реке.

   Положај села.

   -Ово село се пружа дуж Маковишта у северозападном правцу, пење се на Мали Повлен и преваљује на Павлову Косу у ваљевске стране, не додирујући нигде Средњи Повлен. Таор је шире село, почиње испод источног обода Равних Маковишта, прелази преко реке Скрапеж, хвата се изворног краја Забаве, ваљевске реке, пење се на висока повленска поља; Мравињце, Шеово и Кнежево Поље и завршава на Повленској Коси, коси Средњег Повлена, која је сва ваљевска.

   Тип села.

   -Високо, право планинско, врло брдовито и каменито село са врло мало родних пољица. Највише је родних пољица око града Таора и по Мравињцима, који су се после 1884. године почеле нагло насељавати. Ово село је нагнуто истоку и много је плодније од Маковишта.
   У Таору имамо две врасте насеља; старија и новија. Старија су насеља испод Анатеме, по Каменитим Косама, испод Црвеног Бријега, града Таора и испод Гачове Стијене у Парамуну око Таорског Врела. Старија су насеља по малом простору, на кречњачком камену и врло збијена. Мали простор, каменито иако родно тло, јако множење породица и стално дељење са старим огњиштима, безшумност Забаве, Мравињаца и Шеовог Поља, довођење ових крајева у јачи саобраћај са селом, особита родност поља нагло повале сељаке да се расељавају и граде раселице. Данас је у Марвињцима, Забави и Шеовом Пољу више од једне трећине сеоских кућа.

   Извори.

   -Таор је много чувен због својих најлепших извора и врела. Таорско Врело је јединствен пример јачине и и индустријске примене ове воде. Врела испод Анатеме, по Забави и Мравињцима далеко се јачи и лепши него по Маковиштима.

   Старине у селу.

   -у Таору се више него у ма ком другом селу јасно виде две културе и две врсте насеља. Прву културу и прва насеља представљају зидине града Таора. На једном омчитој кречњачкој чуци изнад Скрапежа према Гачовој Стијени је стена названа Таор, са некаквим зидинама, вероватно из оног доба кад је становништво живело по оваквим чукама, ограђено и удружено ради одбране од спољног непријатеља. На северној страни Камените Косе, на прегибли, и данас постоји црквина у зидинама са јаким извором, делом људских руку, творевина неких ранијих изумрлих или одсељених генерација.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Дрповци (Веселиновићи и Јовановићи): Најстарији досељеници села су Дрповци; Веселиновићи и Јовановићи, једна иста породица, која свој крај зове Дрповина, а лежи по дну села до Радановца. Веселин Дрпа је дошао из Бањана у Црној Гори, из села Дрпа, и населио се испод Камените Косе источно од црквине. Изгледа да је Дрпа затекао старе цркваре, али су се иселили врло рано. Дрпа се доселио почетком 18. века; његових потомака је 15 домова, славе Аранђеловдан, од њих су се 5 спустили у Забаву. Дрповци се најјаче истичу у селу и увек су се такмичили са Миливојевићима.
   -Миливојевићи: Доста доцније су дошли Миливојевићи из Пиве од породице Кнежевића, којих мора да и данас има тамо. Овде је дошао Миливоје Кнежевић са великом задругом, са великим богатством и стоком и населио се око црквине на купљеном имању. Миливојеви потомци су волели да у селу и околини имају прво место, мада су их Дрповци и остали у томе потискивали. И данас су најимућнији, најсточнији и најзадружнији, те су се тим средствима увек борили и побеђивали. Има их у селу и у Мравињцима 12 кућа и славе Никољдан.
   -Кузмани, Граховићи, Миловановићи, Јовановићи, Јевтовићи и др. Са Миливојевићима су се заједно доселили и иза Таорског Јеља населили Кузмани. Кузман Граховић је дошао из Грахова у Црној Гори; његово потомство се померало на исток и југ. Његова породица се тешко одржава, слабо се селила, више је повучена у себе и везана за место. Име свог роданачелника очували су између себе а носе презимена како је наведено. Ниједна породица овог краја није имала у себе увучених породица од ове, где су их разделиле на горње и доње Кузмане; њих је 14 породица од којих 4 у Мравињцима и славе Ђурђиц.
   -Гачовићи (Трифуновићи, Жерићи, Пепићи и др.): На десној страни Скрапежа изнад Врела у осоју Гачове Стијене су Гачовићи. Гачовина је најзбијенији и најнасељенији крај Таора. Гачо, Ђорђије и Јанко су браћа, дошла сва три из Никшића од Никшићких Рудина. Стигли су у село кад и Кузмани и Миливојевићи, заузели цео горњи део до Парамуна и цео онај крај Таора око града и низ Скрапеж. Ово је врло жилава, плодна и мног расељавана породица, има их 20 кућа и славе Никољдан.
   -Зекићи: После створене Србије, чак и после завршених борби дошли су из Осата Зекићи и населили у Граховиће, има их 4 куће и славе Никољдан.
   -Ђурићи: Они су се доселили из Галовића, села ове области, населили се у Кузмане на имање замрлих породица, њих је 5 кућа и славе Никољдан.
   -Клековићи су дошли из Бање код Прибоја, населили се у Лијешћу на врху села (две куће) а има их и у Мравињцима (5 кућа), славе Ђурђиц.
   -Радосављевићи-Шушовићи су некаква стара хајдучка породица, сишли из Нове Вароши у Старом Влаху и скрили се међу Кузманима, њих је у селу 4 куће, једна у планини, славе Никољдан.
   У Таору је 81 дом од 8 породица.

   Одговори

9. 21. јул 2013. у 22:38

   Милодан

   Порекло становништва села Кличевац*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   *Кличевац нема свога кмета нити представника у општини, иако се сматра као предграђе града Ваљева, пошто су му становници прави сељаци и увршћујемо га у ред села (Љ. Павловић).

   Положај села.

   -Кличевац је у атару Општине града Ваљева, на северној страни по косањицама, које се из Грабовице и Рађева Села доста стрмо спуштају у колубарску долину. Земљиште је посве неравно, покривено моћним терцијерним шљунком и нагнуто ка југу. Једина издигнутија тачка у селу је Кличевац.
   У селу има доста извора и сељаци се већином служе изворском водом, докле копају бунаре и баре. Главнији извори су: Ђеновац, Стублина у Зуквама, Милићев Бунар и др.

   Земље и шуме.

   -Земље по Кличевцу су песковите, припрте и доста стрмените, те су једино подесне за винограде и шуме. Доњи део села има колубарске наносне земље и особито су родне и подесне и за орање али и за ливаде и попаше.
   Шуме су везане за грабовичке шуме, али их нема много, пошто су главни делови овог села постали или државна или општинска својина. Најлепше су шуме у Ђеновцу и око Кличевца. Што има шуме то није сељака овог села, него оних са стране, који овде имају своја имања.
   Општина града Ваљева има скоро трећину атара овог села, ту су Крушици, место где су пешадијске касарне и војна вежбалишта и Зукве испод Крушика. Испод Крушика Округ ваљевски има своје велико брдо Ђеновац, готово сав под шумом и уступљен држави, ради војних потреба. Држава је добила од општине и два комада земље; Кулину и Кличевац и на њима је подигла магацине, опет за војне потребе.

   Тип села.

   -Кличевац је село разбијеног типа, али не разбијеног по џематима, већ сасвим растуреног. Кад се са виса Кличевца погледа Ваљеву, онда се највише кућа прибило уз брдо, а други део растурио се око државних и општинских добара.
   У Кличевцу су ове породице: Радовићи, Радуловићи, Милатовићи, Ђорђевићи, Живковићи, Тешићи, Илићи, Савковићи, Пеловићи, Савићи, Лалевићи, Јевтићи, Милетићи, Стевановићи и Срећковићи.
   У Кличевцу нема задруга, нити се зна да се овде могла одржати која повећа задруга.

   Подаци о селу.

   -Село је старо, његово је име у харачким тефтерима, али се води као асовина града Ваљева, као царска домена.
   При доцнијим пописима од 1866. и 1874. године село није пописивано засебно него у оквиру града Ваљева. Тек од 1884. године засебно се помиње и од тада му се издваја број домаћинстава и становништва, тако да је Кличевац према попису по годинама имао:
   -1884. године – 17 домова и 104 становника.
   -1890. године – 18 домова и 119 становника.
   -1895. године – 22 дома и 143 становника.
   -1900. године – 28 домова и 169 становника.

   Име селу:

   -У селу је највиша тачка, управо највиши вис његов, зове се Кличевац, а насеље је по подножју његовом, па отуда је и дато име селу.

   Старине у селу.

   1. На врху Кличевца, на месту где је данашњи барутни магацин, и данас се налази шанац, који су градили Ауструјанци у ратовима од 1788-1791. године, а који и Прота Матеја Ненадовић помиње у својим “Мемоарима” на неколико места. Поред овог шанца постоји и Карађорђев шанац, одакле је овај мислио да брани Ваљево у случају јаке турске најезде, што помиње и Прота Матеја и у коме је заседавао Скупштином изабравши ваљевски окружни суд.
   2. У дну Кличевца је кула, некада стан (1813. год) турског богаташа, Ваљевца, бега Јајића, а данас је барутни магацин. Кулу је у циљу данашњем, у погледу херцеговачких муслиманских кула зидао 1804. године војвода Јеврем Ненадовић. У Другом устанку била је својина војводе Јакова Ненадовића и његова је била и онда, кад је живео у Бесарабији у Хотину. По повратку из Бесарабије у Србију Јаков је кулу трампио са Милошем за неко имање у Београду, а Кнез Милош је већ 1835. године поклања отаџбини, са наменом да буде барутни магацин, што је и данас.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Нигде није било теже него овде докучити које су породице основале ово насеље, јер нигде није било тако честих промена, тако честих прогона и рассељавања, као овде. Кличевац, одлична стратегијска тачка за напад и одбрану Ваљева, морао је увек да жртвује своје становнике да се приликом ма каквих покрета селе и да беже из свог рођеног села.
   Кад се ово има у виду, онда није никакво чудо што данас нема чак ни потомака оног Манојла, који је Кнез Алексино тело пренео у Бранковину и предао породици да га сахрани, већ је све млађе. Овде је сасвим ново, свеже насеље и сваки новији покрет у Босни, Црној Гори и Херцеговини има по којег представника. Највише је досељеника из Црне Горе, а из осталих крајева врло мало.
   -Пеловићи: Најстарија породица у селу, досељена пред Кочину Крајину из Грахова у Црној Гори, јесте Пеловића, која је већ на умору, од које је онда, а и данас, била једна кућа, славе Стевањдан.
   Остале породице:
   -Тешићи, досељени у првом устанку из Грахова, има их 4 куће, славе Јовањдан.
   -Илићи, досељени кад и Тешићи са Загарча у Црној Гори, има их 3 куће славе Никољдан.
   -Живковићи досељени из Погане у Никшићкој Жупи уз Вукаловића Буну 1857. године, њих је 4 куће, славе Лучиндан.
   -Милетићи, су досељени из Пјешиваца, када и Живковићи, има их две куће, славе Јовањдан.
   -Срећковићи су досељени 1866 године, сродници су са Милетићима и насељени су поред њих, славе Јовањдан.
   -Стевановићи досељени кад и горњи из Пјешевица, има их две куће, славе Зачеће Св. Јована.
   У периоду од 1870. до 1899. године у Кличевац су се населили:
   -Радовићи су досељени са Заграда на Чеву, има их 5 кућа, славе Аранђеловдан.
   -Јевтићи су са Цеклина, има их две куће славе Ђурђевдан.
   -Радуловићи је са Ћеклића, славе Илиндан.
   -Милатовићи су са Вражегрмца, славе Св. Петку.
   -Лалевићи су из Братоножића, славе Стевањдан.
   -Савићи су из Ђиновића у Катунској нахији, славе Ђурђевдан.
   -Савковићи су из Косијера у Црној Гори, славе Св. Василија.
   -Ђорђевићи су из околине Трна у Бугарској, славе Никољдан.
   У Кличевцу је 30 кућа од 14 породица.

   Занимање сдтановништва.

   -Како се Кличевац налази у предграђу Ваљева а насељен је у новије доба, с тога његово становништво није могло доћи до потребног земљишта, на коме би се развила земљорадња и сточарство, због чега су Кличевчани принуђени радити туђе земље, на њима засејавати све, што им је потребно за исхрану, а и за продају. Тако на земљи гаје доста поврћа, а код својих кућа пате повише стоке, те њоме се служе и њихове производе продају по вароши. Многи се од Кличавчана баве рабаџилуком, многи надничењем по граду, а многи опет одају се и изучавању каквог заната, те се одвајају од кућа и силазе у град.

   Појединости о селу.

   -Кличевац је још од турског доба саставни део Општине града Ваљева. У Ваљеву је школа, црква као и општинска судница. Никад нису, па ни данас, имали у општини свога представника, па ретко и одборника. Гробље је у средини села и заједничко.
   Преславе немају.

   Одговори

10. 22. јул 2013. у 21:30

    Милодан

    Порекло становништва села Бујачић, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Бујачић је одмах до Ваљева и пружа се од Колубаре на јужну страну до Драчића. У доњем делу села поред Колубаре је песак, шљунак и речни нанос. Даље испод хумуса је терцијерно земљиште и то је све до Потока, од кога је на југ до Драчића кречњачко земљиште са вртачама. Главнија узвишења у доњем делу села су: Гајина, Раскршће и Парлог, а у горњем; Остењак, Брдо и Осоје.
    Село се служи изворском водом, а и водом са Колубаре и потока; извора је доста. У доњем делу села су: Реља, од којега постаје читав непресушни поток и слива се у Колубару, Стублина и Липе у потесу Липовцу, од којих постаје поток под истим именом, Деспотовац у потоку истог имена. У горњем деслу села су: Врело од којега постаје јак и непресушни поток Врело, Бабинац у истоименом потоку, Јајићевац од којега постаје Поток, Жујевац до Мачина и Стублина. Главније текуће поред Колубаре су: Реља, поток који тече између овог села и Граца, Поток који долази са запада од Јајинца и Бабин Поток (Бабинац) који долази с југа из Мачина. У Поток се улива Врело и тада се зове Врело и прима Деспотовац и Бабин Поток и зове се Поцибраса.

    Земље и шуме.

    -Бујачићске (бујачанске) земље су од две врсте. Земље горњег дела села су кречне, са вртачама, посне, обрасле папрати и сматрају се као неродне. Ливада има мало око Жујевца и до Мачина, а ту су боље и зиратне земље. Земље доњег дела су наносне или црне смолнице, родне су и добре за ливаде и пашњаке. Имања око Колубаре зову се Аде и оне су само за кукуруз, а горњи део села зове се Липовац и то су добре и ливадске и зиратне земље.
    Шуме у селу има доста. Јужни део села је сав под шумом и зове е Мачине и оне су најбоље уз Бабин Поток. Мачине су сеоска заједница и оне у у заједници са петњичким и драчићским Мачинама и неподељене. Шума је млада и од лиснатог дрвета, ретко се сече. Других заједница у селу нема.

    Тип села.

    -Бујачић је Потоком подељен на два дела. Горњи (јужни) део села зове се Брђани, а доњи нема свог нарочитог имена. И у једном и у другом делу села куће су растурене, тако да две нису једна до друге. Само су Павловића куће у горњем делу, до Мачина, збијеније, оне су на растојању од 20 до 50 метара а свуда су иначе на растојању од 200 до 500 метара.
    У Брђанима су ове породице и то око Врела: Лукићи, Јовичићи, Јевтићи, Головићи, Цвијовићи, Тодоровићи, Новаковићи а на Брду; Јевтићи, Маринковићи, Николићи, Павловићи и Живковићи.
    У доњем деслу су, око Деспотовца: Глишићи, Молошевићи, Матићи, Настићи, Мандићи, Косићи, Благојевићи и Матељевићи; на Гајини су: Станишићи, Ковачевићи, Јањуши, Савићи, Владисављевићи и Радосављевићи; у Липовцу су: Познановићи, Ивковићи, Бошњаковићи и Мирковићи.
    Задруга у селу нема.

    Подаци о селу.

    -Према храчаким тефтерима из 1818. године село је имало 17 домоваса 24 пор. и 53 харачких лица.
    Према попису:
    -1866. године – 34 дома и 178 становника.
    -1874. године – 27 домова и 163 становника.
    -1884. године – 37 домова и 172 становника.
    -1890. године – 43 дома и 247 становника.
    -1895. године – 44 дома и 226 становника.
    -1900. године – 41дом и 220 становника.
    Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 1,36 а процентни 0,88%.

    Име селу.

    -Старији људи причају да је ово село било некада заселак села Петнице с нарочитим именом Бујачићи. За везу Бујачића и Петнице говоре заједнице у шуми, веза са имањима, неприродна граница и заједничко гробље. Име Бујачићи везано је за породицу Јевтића, за коју се држи да је она ово име донела собом из места, одакле се доселила.

    Старине у селу.

    -Испод Врела, поред самог Потока, налази се Кућиште, а то су места на којима су биле куће старијих и данашњих породица овог села. Према сувомеђинама, које указују на старе куће, према заосталим воћима и распореду имања, даје се и данас врло лако увидети распоред и положај кућа тако, да се може прстом указати на сваку кућу где је била. Ова кућишта дају нам слику ондашњег насеља, код којега су куће биле збијеније и село више изгледало на шумадијско него на старовлашко, како је данас. Прича се да је куга раселила село и потреба за бољим имањем.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Бујачић је бивши заселак села Петнице. Старе куће ова два села биле су у Кућиштима, па су се одавде помериле зракасто на све стране.
    -Милосављевићи, Глишићи и Ивковићи: Најстарија породица оба ова села је Милосављеивћа за коју се прича да је овде од Косова. Милосављевић је старо презиме ове породице и данас се овако зову само Глишићи, али са њима су у сродству и Ивковићи. Милосављевића је било раније много више, али су замрли и изгубили се, а и данс замиру. Свега их је 3 куће, славе Никљдан.
    Јевтићи: Најстарија породица по досељењу су Јевтићи, некад најјача и најмногобројнија породица, данас представљена са само 3 куће и то слабе и нејаке. И од ове породице многе куће су замрле. Јевтићи су се доселили у почетку 17. века из Дрекаловића у Кучима, због крве освете. Они су до скора имали највеће и најбоље делове сеоског имања. Славе Никољдан.
    -Павловићи, Косићи, Благојевићи, Лукићи, Јовановићи и Милосављевићи: Пред крај 17. столећа доселили су се из Пипера у Црној Гори данашњи Павловићи и они су некада били насељени код Деспотовца, поред данашњих Благојевића и Косиића, па су се после изместили на Брдо у Мачине а неки остали на старом месту. Њихови потомци су наведени, има их 16 куће, славе Аранђеловдан.
    -Ковачевићи: Кад и Павловићи доселили су се у ово село данашњи Ковачевићи из Осата у Босни. Њих је накада било више кућа, па су замрле, данс их је само једна, славе Трифундан.
    -Владисављевићи: Све друге породице су касније досељене, такои Владисављевићи, којих је до скоро било 3 куће а данас само једна и она је на умору, досељени су уз Кочину Крајину из Пипера у Црној Гори, славе Аранђеловдан.
    -Савићи су у сродству са Владисављевићима, они су досељени после Другог устанка, и ова породица је на умору, славе Аранђеловдан.
    У Првој половини 19. столећа доселили су се:
    -Тодоровићи су из Вражегрмца у Црној Гори, некад јака кућа, данас слаба, славе Св.Петку.
    -Живковићи су из Пипера досељени 1856. године и насељени на Брду уз Павловиће и ово је данас најјача кућа у селу, славе Аранђеловдан.
    Уз Бабинску Разуру доселили су се у ово село:
    -Јањуши су из Бабина, има их две куће и славе Мратиндан.
    -Цвијовићи су из Сељана и они су род онима у Грацу, славе Ђурђевдан.
    -Мосуровићи (потомци Мосура) су из Врбове, славе Никољдан.
    Горње три породице су из области Полимља, досељени због буне 1875. године у којој су суделовали а у селу се населили на Ковачевића имању.
    После српско-турских ратова 1878. године доселили су се:
    -Матељевићи из села Превиша у Дробњацима од породице Томића, насељени на имању Ковачевића, славе Никољдан.
    -Головићи су из Дробњака на имању Јевтића, славе Ђурђевдан.
    -Маринковићи су из Богатића, села ове области, славе Никољдан.
    -Мандићи су из Косатице у Полимљу, славе Ђуређвдан.
    -Радосављевићи су из Штрбаца у Старо Влаху,славе Аранђеловдан.
    -Николић је из Мокре Горе у Старом Влаху, доселиио се као слуга, слави Аранђеловдан.
    -Мутић је из Граца ове области, дошао уз матер, слави Ђурђевдан.
    -Новаковић је из Пипера у Црној Гори, населио се на имању изумрлих Грујучића, слави Аранђеловдан.
    -Познановић је из Равања ове области, слави Мратиндан.
    -Мирковић је из Маоча у Полимљу, слави Јовањдан.
    -Бошњаковић је из Пријездића у овој области, слави Никољдан.
    -Настић је из Лелића од тамошњих Матића, слави Никољдан.
    У селу је 43 куће од 22 породице.

    Занимање становништва.

    -Главно занимање становништва Бујачића је земљорадња. Зиратне земље има доста, али је од њега доста у рукама сељака из суседних села. Земља је богата и даје богате плодове, на њој су добре ливаде и пашњаци, као што и рађају. Бујачани се не одликују великом вредноћом за радом на земљи, а још мање се одају изучавању заната и раду на другим привредним пољима. Сиромашнији се баве надничењем по граду, где узгред науче по какав занат и њиме се баве по суседним селима и граду. Бујачани се не селе из села.

    Појединости о селу.

    -Бујачић је саставни део Петничке општине у Срезу ваљевском. Судница, црква и школа су у Петници. Гробље је заједничко са петничким и у петничком Пољу, према цркви.
    Село нема своје преславе.

    Одговори