Порекло становништва села Ребељ и Мијачи, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Положај села.
Ребељ је на левој обали реке Јабланице или у самомм Јабланику. Ребељ је право, управо типско планинско село; куће су над јабланичким кањонском клисуром, изнад ње у врху Ребељске Реке, по доловима појединих потока и у самој планини. Земљиште је брдовито, без пута и јавног саобраћаја, од моћних секундарних кречњака, у чијој су подини рудоносни кварцити. На једној страни над селом је планина Јабланик, на западу опет над селом Медведник, а у подножју су и по селу брда: Мијачко Брдо, Виловица, Стијена, Црна Стијена, Викалица, Мали Медведник и Крушик. Поједина брда су прави кречњачки ртови пуни чукара, пештера, чотова и других кречњачких одлика, нарочито брда, која су уз Јабланицу. У овим брдима и њиховим падинама поред Јабланице има поред пештера још и прерасти, точила и плазова. Сва су брда осим Мијачког Брда, Крушика и Викалице завршкаста, докле су ова плећата, препуна вртача и вртачастих долина. Изузетак је од овога мали део села, који се зове Мијачи, који су на јужном делу велике терцијерне језерске котлине Поћуте.
У северном делу села врло је мало извора. У Мијачима су два врела, који после кратког тока падају у Јабланицу. У западном делу села је само Васина Вода, извор у подножју Малог Медведника. У оном делу села, под Јаблаником, има пуно извора, познатих под општиме именом Вреоци, од којих постају многи поточићи и граде Ребељску Реку, која има правац југозападни, као и главни јабланички и медведнички венац. Овај правац има река до својих става са Вујиновачком Реком, где њих две граде Јабланицу, која од става узима северозападни правац. Од Мијачких врела постоји непресушни поток Мијачки Поток, који после кратког тока пада у Јабланицу, одмах по њеном излазу из клисуре.
Земље и шуме.
Земље је у селу мало, највише је у Мијачима и по плећастим бреговима и брдима. Земља је слабе родности, каменита је, плитка и кречна, те с тога се мора редовно натирати, да би могла ма какав род доносити. Мијачке су земље камените, али пошто су смолнице и наводњене и цене се као најбоље у селу. Ливада и пашњака у селу и око кућа нема, али по плћима свих каменитих брда има исувише великих испуста. Поједине њиве по брдима кратког су века, јер их се врло често атмосферска вода, ако се не ограђују каменим зидовима, односи. Ливаде и пашњаци су на Јабланику и Медведнику и тиме особито подесне за ситну стоку, које сељаци и држе у великој мери.
Шуме је исувише у селу, премда су сви висови поред Јабланице голи кршеви. И овде је јабланичка и медведничка шума на првом месту. Шума је од лиснатог дрвета и само по селу овде-онде да је својина појединаца, поред тога што су већи делови државна својина. Сви висови по селу, који се не могу зиратити, а нарочито њихове падине џематске су заједнице, на којима се заједнички напаса стока.
Тип села.
Ребељ је село разбијеног типа. Својим планинским положајем подељен је на три џемата. Куће у појединим џематима су или збијене и прибијене уз падине појединих брегова или су растурене уз поједине поточиће и њихове долине. Џемати су: Мијачи по дну села, поред Јабланице у Поћути и испод Мијачког Брда, Кнежевићи изнад Мијачког Брда, у ували између овог Брда и Виловице око једног Врела, и Вреоци око малих врелаца у самом Јабланику и Медведнику. Џематска су растијања од 700 метара, а појединих кућа од 10 до 300 метара, што су нарочито растурене куће у Вреоцима.
У Мијачима су: Давидовићи, Јеремићи, Симићи, Бранковићи и Јовановићи.
У Кнежевићима су: Кнежевићи, Пурићи и Ракићи.
У Вреоцима су: Алексићи, Несторовићи, Јанковићи, Пешићи и Пиргићи.
У Ребељу је знатно развијен задружни живот. Све планинске куће су већином задружне. Веће задруге су: Алексића, Пешића, Кнежевића (3 куће) и Бранковића у Мијачима.
Подаци о селу.
Ребељ је према списку ваљевске епархије од 1735. године имао 9 домова. У харачким тефтерима из 1818. године ово је село подељено на Мијач (Михач) и Ребељ са манастиром Пустињом. Према овоме Михач је имао 8 домова са 29 харачких и 8 пор. лица, а Ребељ 13 домова са 27 пор. и 43. харчких личности, докле је код Вука Ребељ укупно имао 20 домова са 26 пор. и 70 харачких лица.
Према попису:
-1866. године – 39 домова и 387 становника.
-1874. године – 46 домова и 380 становника.
-1884. године – 48 домова и 429 становника.
-1890. године – 53 дома и 457 становника.
-1895. године – 60 домова и 546 становника.
-1900. године – 65 домова и 591 становника.
Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 7,10 а процентни 1,54%.
Име селу.
Ребељ је рударско насеље из најстаријих времена, али откуда име селу на зна се. Мијачи је име донето са стране, а донеле су га оне породице, које су се прве населиле у селу.
Ребељ је у време аустријског провизоријума био погранично место с караулом и имао 10 кућа и био 3 часа (хода) далеко од Ваљева.
Старине у селу.
Цео крај села Вреоци насељен је на рударском земљишту. Трагови српског средњовековног рударства, а може бити и ранијег, нађени су по овом крају, где су нађени стари поткопи, остаци рударског алата, шљаке и непрерађене руде. Тек пред крај прошлог столећа отворени су и започети рударски радови, па су опет престали. И раније и данас нађене су бакарне руде.
Порекло становништва и оснивање села.
У народу се прича да је пре Турака село било јако насељено рударима наше и туђе народности и да су се, кад су Турци, по освајању ових крајева, уништили људске творевине овог караја, иселили преко Саве у Аустроугарску. Најновија насеља била су око рудника, али старих насељеника нема.
-Мијачи-Михачи (Јеремићи, Бранковићи, Јовановићи, Симићи, Јанковићи, Кнежевићи, Пурићи, Ракићи): Најстарији досељеници су Мијачи-Михачи насељени прво у Поћути и после се померили дубље у планину и пуштали друге између себе. Михачи су се доселили некако брзо после пада под Турке ових крајева и доселили си из кршевитих крајева Херцеговине. Зову се и данас, али ретко, Мијачи, докле се иначе зову разноликим (већ поменутим) презименима, има их 34 куће и славе Јовањдан.
-Пиргићи* (Алексићи, Несторовићи и Пешићи): Друга стара породица Вреочани доселила се из Бирча пред крај 17. столећа, позната под општим презименом Пиргићи. Пирга и његов брат Пеша (Петар) доселили су се као мајстори и населили међу Михачане, има их под разним (поменутим) презименима 30 кућа и славе Јовањдан.
*Из ове је породице Крсман Пирга, буљубаша Кедићев у почетку Првог устанка.
-Давидовићи су врло стара породица, досељена прво у Совач, па после прешли у ово село, где су сад поред својих сродника (који се не наводе, оп. Милодан); њих је 3 кућа и славе Алимпијевдан.
У Ребељу је 67 кућа од 3 породица.
Занимање становништва.
Ребељци се занимају сточарством и воћарством док земљорадња долази на треће место. Сеју се све врсте жита, али само толико, колико је потребно за исхрану народа и домаће стоке, па је опет ретко када има у већој мери, због чега се редовно докупљује. Ко се од Ребељаца бави земљорадњом и јачој мери, тај мора имати земље у Поћути или на неком другом месту. Воће се гаји навелико и оно им доноси знатан приход, пошто се сваке године извози и сирово и прерађено. Ситнију стоку гаје увелико и за то Јабланик даје врло повољне услове са својим ливадама и пашњацима. И Ребељци с пролећа сјављују своје овце у Поћуту или нижа јабланича села. Мало који Ребељац да не зна какав занат и да га узгред не ради. Занат и трговина међу сељацима у поседње доба знатно су се раширили, тако да се знатан број сељака ради заната насељава и у градска места. Ребељци су се одавали и рударским работама, кад год би рудници били у овим крајевима. Иако је саобраћај по селу још примитиван, иако је земље мало, ипак се Ребељци слабо исељавају.
Појединосту о селу.
Ребељ је саставни део Ребељске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути изван села а црква у Пустињи (сада је то манастир, оп. Милодан). Гробље је раздељено по џематима.
Село нема заједничке преславе.
ИЗВОР: Љубомир Павловић, “Колубара и Подгорина”. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.
Коментари (0)