Ваљево и околна села

76 коментара

1. 10. јун 2013. у 00:29

   Милодан

   Порекло становништва села Каменица*, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   *Ово је село описао г. Милорад Ив. Протић, свештеник каменички и овим смо се описом знатно користили (Љ. Павловић).

   Положај села.

   -Каменица лежи у средини Ваљевске Подгорине, на оној коси, који дели воде Јадру и Обници. Куће су или по тој коси или оним избрешцима и брдима, која су на исток од ове косе. Село се пружа у дужину и јужном правцу на коју је страну и нагнуто. Земљиште је брдовито, поједина су брда осредње висине (нису виша од 300 метара), али су врло стрмих страна и падина. Геолошки су састављена из секундарних кречњака. Знатнија узвишења су су: Влашић до Оглађђеновца, Равно Брдо, Петковача, Трапића Страна, Вртлог и Велико Брдо до Причевића.
   Извора има много. Сваки крај села, готово свака кућа има свој изворац, чију воду употребљава за сваковрсну потребу. У селу има и бунара, који нису тако плитки већ исувише дубоки (преко 22 метра, попов бунар). Од текућих река је најважнија и готово једина текућица Каменица. Каменица постаје од два потока, једног који долази са Влашића изнад Миличинице и другог, који долази из Јојића а који се састају испод Равног Брда и граде реку. Река тече више источним крајем села и има правац јужни до Трапића Страна, а одатле окрене на југо-исток и пада у Обниицу. У ову реку са десне стране силазе ови потоци: Жарковића Поток, који извире изнад старе цркве и испод ње пада; Гојсевица, која силази изнад Драјића и испод њих пада у реку; Врело*, најјачи извор у селу, који избија испод Вртлога и одмах окреће два витла и после тока у дужини једног километра пада у реку.
   *Врело је наставак Врагочког Врела, који на западу од извора понире у вртачама брда Вртлога.

   Земље и шуме.

   -Плећа ових брегова су препуна вртача, које се у овом селу зову и вртлози. Вртлози имају особито топлу, меку и растреситу кречушу или по дну црвеницу са моћним хумусом. Ово је најроднија, најбогатија и за усеве најподеснија земља у селу. Падине брегова од Осладића и северни део села имају посну, песковиту, хладну и шупљу глинушу, која се и тешко обарађује а и рђав плод доноси. Луке око река су наносне, водоплавне или мочварне земље, те су особито добре за ливаде и пашњаке, а ређе за обделавање.
   Шуме у селу има много. Нарочито је шумом богат северни део села – Влашић. Све стрмените падине појединих брегова, све неприступачне увале, као и многи делови обрасли су одличном шумом од лиснатог дрвета које има доста за грађу и гориво не само за село, него и за продају. На сувише посним и неродним земљама особито успева бреза, које у овом селу има превише. Никаквих заједница у селу нема.

   Тип села.

   -Река и потоци дали су земљишту нераван изглед. Сувише стрмените стране нису дале могућности сељаку да по њима подижу своје куће, већ су ове по плећима брда а самим тим село је разбијеног типа. Куће су груписане по плећима брда и таквих група у селу има, колико и брда: Јојићи на брду до Горње Буковице, Зимоње на огранцима Влашића, Равно Брдо, Трифковићи (Сређани), Мочионик и Орашје на коси до Осладића, Драјићи на Петловачи, Дрлаче на Трапића Брду, Велико Брдо и Вртлог. Јојићи и Велико Брдо су на левој страни реке а сви остали су џемати на десној. Растојање међу џематима је 500 до 1000 метара, а међу кућама 20 до 200 метара.
   У селу има доста задруга, али већих задруга нема. Задруге се распадају, али се још доста упорно одржава задружни живот.

   Подаци о селу.

   -Каменица је по списку села ваљевске епархије из 1735. године имала 23 дома. По харачким тефтерима у 1818. години у селу је било 44 куће са 56 пореских и 149 харачких лица.
   Према попису:
   -1866. године – 95 домова и 793 становника.
   -1874. године – 119 домова и 862 становника.
   -1884. године – 137 домова и 1081 становника.
   -1890. године – 134 дома и 1177 становника.
   -1895. године – 144 дома и 1186 становника.
   -1900. године – 165 домова и 1272 становника.
   Годишњи прираштај становништва је 13,10 а процентни 1,34%.

   Име селу.

   -И река и село се зову Каменица. Једно од другога је добило име а пре село од реке него река од села. Истина су и стране брда камените и литичасте, а и село је препуно камења, те му је ваљда и име отуда дошло.
   Имена џематима су или породична или по имену места или брда. “Јојићи”, “Зимоњићи” и “Драјићи” су породични називи. “Велоко Брдо”, Равно Брдо” и “Вртлог” су имена брда, па и имена џемата. “Мочионик” је име дошло отуда, што по њему има доста мочила, мочвара у којима се топи лан и конопља. “Орашје” због многих ораха, који су расли у овом крају, а данас их нема. “Дрлаче” је име места, одакле су се становници доселили.

   Наставиће се…

   Одговори

2. 10. јун 2013. у 23:39

   Милодан

   Каменица, наставак…

   Пореклоо становништва и оснивање села.

   -Каменица је село које се и данас непрекидно насељава, а то нарочиот што је она изабрана као среско средиште, које привлачи знатни свети са других страна. Село је врло старо, ми га већ налазимо у списку ваљевских села која је саставила аустријска Администрација 1737. године. Не тамо тај списак показује велику старост селу, већ старост селу доказују и његове породице, за које се не зна да су и одакле досељене.
   Најстарије породице у селу јесу:
   -Драјићи, којих је данас само 6 кућа, некада их је било више, има их расељених и преко Саве и по овој области, славе Јовањдан.
   -Чворковићи*, њих је увек била само једна кућа, па и данас, славе Ђурђиц.
   *У селу постоји предање о овој породици да је она проклета, да се не може множити и да никада у кући не може бити више од једног мушкарца. Данас је спала на једину мушку главу од 7 година, пише Милорад И. Протић, свештеник.
   -Врчковићи су од старих Трифковића, којих је некад било више у средини села, па су се раселили у доња села око Саве, данас је само једна кућа, славе Никољдан.
   У најстарије досељенике овога села могу се уврстити:
   Жарковићи и Јојићи. Пред крај 17. века доселили су се с Повија на Чеву три брата: Жарко, Јован (Јоја) и Дивљан због крвнине. Жарко се насели у Трифковићима, Јоја до Горње Буковице а Дивљан одмах иза њега у Горњој Буковици на брду, које се прозове Дивљан. Од Жарка су данашњи Жарковићи, има их 4 куће, од Јоје су сви Јојићи, којих има под разним презименима 18 кућа а од Дивљана у Горњој Буковици су сви Дивљановићи, славе Аранђеловдан.
   -Зимоњићи*: Са Жарком и браћом његовом пребегао је због крвне освете и стари Зимоња оз Кобиљег Дола на Чеву и населио се под Влашићем уз реку Каменицу. Од њега су данашњи Зимоњићи, којих има под разним презименима 29 кућа и славе Лазаревдан.
   *Зимоњићи сматрају себе да су од исте породице, од којих су данашњи Зимоњићи у Гацку и Мостару.
   -Дрлачани, Јовановићи, Поповићи, Миловановићи, Илићи, Мијаиловићи и др: Пред Кочину Крајину, управо у доба аустријских ратова, из Дрлача у Азбуковици, доселили су се данашњи Дрлачани, које се презивају разним презименима и населили су се у доњем делу Камеенице по Вртлогу, Великом Брду и Трапића брду. Сви Дрљачани од 6 браће носе већ поменута презимена, има их и расељених, а из њихове породице је било свештеника и трговаца; у селу их је 42 куће и славе Ђурђиц.
   -Лукарци (Лукарићи) су из Лукарића у Вујиновачи, села ове области, из тамошње породице Вујиноваца (Вујића). Доселили су се у Првом устанку, а населили су се у Орашју и Мочионику; има их 32 куће и славе Никољдан.
   -Савићи су се доселили после Другог устанка из Кремана у Старом Влаху и населили се у Трифковићима, њих је две куће и славе Аранђеловдан.
   -Поточићи, предак им се призетио у Савиће, дошао из Пакаља, села ове области, има их две куће и славе Јовањдан.
   -Василићи су око 1820. године сишли из Пилице-округ ужички, славе Ђурђиц.
   -Протићи, предак им се доселио пре 35 година као свештеник из Беле Цркве у Рађевини, славе Алимпијевдан.
   -Видаковићи су старином из Чучуга, довела га мати у ово село, славе Петровдан.
   -Марјановићи, предак се доселио као занатлија, призетио се у неку стару занатлијску кућу а дошао је из Севојна-округ ужички, славе Аранђеловдан.
   У селу је данас правих сеоских кућа 144 од 15 породица.

   Овде није урачунато џемат Равно Брдо. Равно Брдо је друмско насеље на путу Ваљево-Лозница и на обема обалама реке Каменице. Ово друмско насеље састоји се од 3 механе, 7 дућана, две магазе, 3 приватна стана, среске канцеларије и зграде за пошту и телеграф. Дућанџије су све готово изван овог места а тако исто и механџије и чиновништво. Овде има 3 механџије, од којих се један бави и трговином, 3 самостална трговца, 4 занатлије (ковачи, опанчари, поткивачи) и 8 чиновничких породица. Сељака на Равном Брду нема, нити се пак ко од трговаца, механџија и занатлија бави земљорадњом.

   Занимање становништва.

   -Главна занимања сељака овог краја јесу иста, која и других сељана ове области. Најглавије занимање је земљорадња и воћарство. Радом на земљи не труде се да произведу толико да и њима буде и за продају. Воћа имају много и најглавнији новац долази отуда. Сточарство опада и не подиже се никако. Поједини сељаци знају оправити и направити бунар, кола, поједине алатке, али ради тога не иду нигде изван свога села.
   Сиромашнији нигде не иду у печалбу изван свога села.

   Појединости о селу.

   -Каменица је саставни део Каменичке општине у Срезу подгорском. Судница, црква и школа су у Жарковића Потоку, близу његовог ушћа у Каменицу. Село има стару цркву, коју је изнова подигао и обновио на темељу неке старије кнез Јован Бобовац 1818. године и који је 1832. године донет и пред њом сахрањен. Нова црква подигнута је 1902. године на брду изнад старе. Гробље је раздељено по крајевима, а тако исто село нема ни своје заједничке преславе.

   Kraj!

   Одговори

3. 11. јун 2013. у 21:09

   Милодан

   Порекло становништва села Кланица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Кланица лежи растурена по огранцима оне косе, која служи као развође Убу и Колубари. Кланица је на источној страни Ваљева и лежи у брдском крају. Земљиште је неравно и испресецано многим потоцима, а састављено је од секундарних слојева, куће су већином по плећима појединих брегова, а ређе да су спуштене у долине. Знатнији висови су: Караула до Гвозденовћа, Словац (шума) до Лознице, Пасје Торине, Беле Торине, Чот, Кућишта, Јатаре и Церов Рт на северној страни села. Честобродица се зове превој на Влашићу, куда је од старине силазио пут из колубарске долине у тамнавску.
   Кланица је препуна извора. Извори су у подножју брда или по равници до Колубаре. Народ се снабдева изворском водом, а и водом бунара и бара. Главнији извори су: Слатина и Требеж*, од којих постају читави потоци и носе иста имена.
   *Име овом извору и његовом потоку дато је по месту, које се зове Требеж, где је данас Мукића кућа. Овај крај истребљен је и очишћен од шуме и камења, па му је отуда дошло име. Извор је лековит и народ из села и околине долази лети, сваке младе петке, те доноси грозничаве болеснике и лечи и купањем пре рађања сунца.
   Погранична река је Колубара, а у селу Кланичка река, која извире под Караулом и тече скоро кроз средину села. У реку се уливају три до четири потока, који силазе са појединих висова на северној страни села. И река и потоци, осим Требежа, преко лета пресушују.

   Земље и шуме.

   -Главне земље овог села јесу око Колубаре и у доњем току Кланичке Реке. Земље су од наноса ових двају река и имају особито добре оранице и косанице. Брдска је земља посна, богата кречом и добра за стрмнину и воћњаке. У северном делу села мало је земље зиратне а више је шуме. Цео потес око Колубаре до Лознице зове се Орловац, а око реке Суво Поље.
   Шуме су од лиснатог дрвета и има је доста у селу. Караула и сви висови на северној страни села пошумљени су. Село има доста дрвета за гориво и грађу, те не мора на страни да се набавља. Сеоских заједница је врло мало око Карауле и при извору Реке. Породичних заједница има на повише места у северном делу села по падинама појединих висова, које служе већином за заједничку испашу и сечу шуме, али и оне се губе. Познате заједнице су: Селенића, Бабулочке, Ђуричића и Глишића.

   Тип села.

   -Кланица је село разбијеног типа. Куће су по плећима брегова и блажим њиховим падинама, растурене су свуда на све стране, а дају се приметити само оне крупе кућа, које означавају родбинске везе. Поједини крајеви и групе носе породичне називе, мада се куће појединих породица могу наћи и на разним крајевима.
   У селу су данас ове породице:
   Ђуричићи, Срећковићи, Томићи, Селенићи, Мукићи, Петровићи-Баболучани, Жуњићи, Петровићи (Ранисављевићи), Крстајићи, Недељковићи, Глишићи, Терзићи, Стојановићи, Кусуровићи, Ђукићи, Ристићи, Симићи, Бранковићи, Несторовићи (Филиповићи), Мијатовићи, Јовановићи, Мирковићи и Шушњаревићи.
   После Забрдице у околини Ваљева најјаче је развијен задружни живот у овом селу. И данас у селу је великих и примерних задруга, као шти су: Мукића, Жуњића, Баболучка, Терзића и Срећковића.

   Подаци о селу.

   -По харачким тефтерима из 1818. године село је имало 23 дома са 29 пореских и 70 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 31 дом и 375 становника.
   -1874. године – 42 дома и 369 становника.
   -1884. године – 51 дом и 449 становника.
   -1890. године – 52 дома и 523 становника.
   -1895. године – 55 домова и 498 становника.
   -1900. године – 57 домова и 581 становника.
   Годишњи прираштај од 1866. године је 6,23 а процентни 1,43%, где је у почетку и при крају већи број женских него мушких глава.

   Име селу.

   -За име селу везана је ова народна прича. Некад је кроз ово село прошло повише Турака у групи, путујући из Босне за Београд а сељаци их пресретну и све покољу. С тога што је у овом селу била кланица Турака и село је добило име Кланица.
   Караула је име брду, испод које је кроз Честобродицу силазио пут за тамнавску долину. У старије доба, кад је било пуно хајдука и по овим крајевима, они су на том вису имали своје страже и са њега силазили на пут и пресретали Турке. Турцима је увек било тешко овуда пролазити, с тога су они овај брег чували, направивши караулу и поставивши стражу. Отуда је име овом брду.

   Старине у селу.

   1. На северној страни села, одмах иза последњих кућа, налази се место Кућиште, прозвано по томе што су старе куће биле на том месту, па се доцније спустиле долини колубарској.
   2. Иза Кућишта на север су Јатаре, место на коме су пландовали хајдуци у доба одмора, а данас су овде добре зиратне земље.
   3. Иза Дупљаја, по врху овог села испод Карауле, ишао је стари пут, који је везивао колубарску и тамнавску долину а који се ових дана поправља и подиже.

   Порекло становништва и оснивање села.

   Кланица је врло старо село, а доказ томе су поменуте старине и старост појединих породица.
   -Ђуричићи, Срећковићи, Селенићи и Бранковићи: Ђуричићи су најстарија породица у селу и она за се вели да је овде од Косова, као и то да су из ње ишли у бој на Косово. Њихови потомци су горе неведене фамилије; у селу их има 12 кућа, има их расељених у Ваљеву и другим местима, славе Никољдан.
   Глишићи и Кусуровићи: Најстарији досељеници у овм селу су Глишићи, досељени из Куча пред крај 17. века због опште сеобе. Од њих су настали и Кусуровићи а има их и расељених, њих их 9 кућа и славе Никољдан.
   -Терзићи, Мијатовићи, Несторовићи и Ристићи: Кад и Глишићи у ово село су се доселили и Терзићи из Пиве због крвнине. Њихови су потомци горе наведене фамииије и они своје порекло воде од Мијата Арамбаше, има их 13 кућа и славе Јовањдан.
   -Томићи су се доселили у првој половини 18. века због хајдучије и предак је из Заседе у Полимљу, има их 3 куће и славе Мратиндан.
   -Баболучки су се доселили пред крај 18. века из суседног села на своје имање, које су купили од Турака, њих је 3 куће славе Михољдан.
   -Мукићи су такође дошли крајем 18. века из Чајетине у Старом Влаху, преддак дошао као слуга, славе Стевањдан.
   -Жуњићи су дошли у Првом устанку из Љубиша у Старом Влаху на купљено имање, славе Никољдан.
   -Симићи су дошли кад и претходни из Пиве, славе Ђурђевдан.
   -Ђукићи су из Никојевића у Старом Влаху, славе Јовањдан.
   -Стојановићи су из Скакаваца (или Росића) у округу-ужичком, славе Лучиндан.
   Досељеници после 1860. године су:
   -Петровићи-Радосављевићи досељени из никшићких Рудина, славе Никољдан.
   -Крстајићи су досељени из Комарнице у Дробњацима, славе Никољдан.
   -Јовановићи су из Маоча на Лиму, славе Јовањдан.
   -Мирковићи су пореклом из Гараша у Јасеници, предак довадоац, славе Никољдан.
   -Шушњаревићи су из Осата у Босни, предак дошао као мајстор, славе Никољдан.
   Кланица данас има 58 кућа од 15 породица.

   Занимање становништва.

   -Кланичани се занимају свим оним привредним гранама, којима и остали сељаци ове области. Земљу раде увелико и она им даје не само колико им треба за исхрану, већ подоста им преостаје за продају. Стоку гаје у великој мери као и воће. Немају занатлије, нити ма куда хоће да се селе.

   Појединости о селу.

   -Кланица је саставни део Лукавачке општине у Срезу ваљевском. Судница им је у Лукавцу, а школа и црква у Рабровици. Гробље је у Кућишту.
   Немају заједничке преславе.

   Одговори

4. 12. јун 2013. у 00:11

   Милодан

   Порекло становништва села Клинци, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Клинци су упарво над Петњичком Пећином и оној коси, која се од ње спушта на источну страну. Земљиште је немирног изгледа, таласасто и изнад Пећине препуно вртача, које су разноликог облика и поређане у круг или низове, кад се називају доловима. Знатнија узвишења у селу су: Рогљевић, Осоје, Јагодинац, Обрежак, Густа Крушка и Остењак.
   Изворима је село веома богато, али се поред изворске воде служи још барском, бунарском и речном водом и водом из бара (језера), које постају од кише, кад се она у њима задржи. Главнији извори у селу су: Понор на Рогљевићу, који на једном крају вртаче избија, а на другом понире, Студена Вода испод Густе Крушке, која опет избија на једном крају вртаче а на другом понире, Ћосића Бунар, од кога постаје поток Врбовац који силази кроз средину села у реку Бању, Мијаиловачки Бунар, од кога настаје један поток и пада у Врбовец, близу Бање, Круглаш и Владин Бунар, од којих постаје поток Липница и тече источним делом села. Од текућих вода у овом селу је једина речица Бања, која као врело избија из Доње Петничке Пећине испод Рогљевића, а на граници овог села и села Петњице, и која тако јака, да одмах спод извора окреће 2 витла.

   Земље и шуме.

   -Земље клиначке су од две врсте; брдске и бањске. Брдске су земље или сувише кречне или посне, па ако су кречне и по вртачама, онда су плодне и по њима добро успевају стрмна жита и воће, а ако су посне онда су хладне, песковите и нису за усеве. Бањске су земље, као и све друге по дну села, које су на терцијеру белостенском, црне смолне земље, врло родне, масне и подесне за све врсте усева, као и за ливаде. Најлепше земље ове врсте су у Паланци, Липници, Врбовцу и Лешћу.
   Шума нема у овом селу. И што има то је врло мало, нема ни толико колико је потребно за летњу потребу а камоли за грађу и зимски огрев. Сељаци купују шуму за грађу и огрев, а појединци што имају чувају и лако не секу. На Рогљевићу до Жабара има мало шуме, па ту и сама расте али је то сувише мало. Никаквих заједница у селу нема.

   Тип села.

   -Клинци су село разбијеног типа. Сеоске су куће поређане у три групе, у три џемата. Први је џемат над Петњичком Пећином, на брду Рогљевићу и по њему се зове Рогљевић. Други џемат је на север од њега око Мијаиловачког и Ћосића Бунара а трећи још северније од њега; други се зове Мијаиловићи (чешће Мијаиловчани) а трећи Продановићи.
   Куће у џематима су удаљене једна од друге од 20 до 40 метара, а од Рогљевића до Мијаиловића и одатле до Продановића нема по 200 метара.
   На Рогљевићима су: Тодорићи, Петровићи и Васиљевићи.
   У Мијаиловићима су: Мијаиловићи, Јеринићи, Ћосићи и Крстићи.
   У Продановићима су: Продановићи, Марићи, Марковићи (Маркешевићи), Јовановићи-Швабићи, Јовичићи и Дудићи.
   У селу има доста задруга и задружни живот је овде јако развијен. Истина, нису задруге велике, али кад у једној кући има 5-6 ожењених задругара, онда се то може узети да су повеће задруге. Од повећих задруга су: Тодорића (две куће), Васиљевића (две куће), Крстића, Дудића (две куће) и Продановића.

   Подаци о селу.

   -Поо харачким тефтерима из 1818. године у селу је било 22 дома са 23 пореских и 56 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 29 домова и 255 становника.
   -1874. године – 30 домова и 269 становника.
   -1884. године – 36 домова и 291 становника.
   -1890. године – 31 дом и 317 становника.
   -1895. године – 39 домова и 354 становника.
   -1900. године – 46 домова и 382 становника.
   Годишњи прираштај становништва овог села је од 1866. године 4,25 а процентни 1,37%.

   Име селу:

   -Име старом селу било је Паланка, а то је оно место, које је тачно у средини данашњег села. За доказ старог насеља на овом месту служи, што су се до скора изоравали крбањци судова, сувомеђине, остаци грађе и разног алата.
   За назив “Клинци” везана је ова прича. Некакав Митар, из породице данашњих Тодорића, предак Васиљевића, ишао преко Саве да прода волове. Био је на некаквом вашару у Срему, па пошто је једне волове продао а друге купио, и успут се обосио, купи неке потковане опанке (може бити и другу обућу) и обује их. Опанци су били потковани клинцима и то врло рђаво, да се Митар успут подбио и од једног у ногу забоденог клинца остао и сакат, те су га с тога његови сељаци прозвали Митар Клинчанин. Сељаци држе да је отуда дошло име овом селу, а то највише изводе по томе, што се стварно, и дан данас Митрови потомци зову и сматрају као прави Клинчани.
   Рогљевић је име брда, па је отуда дошло име џемата. Имена Мијаиловчани и Продановићи су од породица, које су најглавније у тим џематима.

   Старине у селу.

   1. Пред вратима Мале или Горње Петњичке Пећине нађено је копањем праисторијско оруђе, посуђе и све друго, што је тадашњи човек употребљавао у свом животу. И у самој пећини, која је сва на клиначком атару, нађено је ово исто, поред осталих пећинских знаменитости.
   2. У њиви испод пећине, која је данас својина Васиљевића из Клинаца, до скора су се ископавале и изоравале греде, тесано камење, комади од посуђа, оружја из историјског доба, а понекад и по какав златан римски новац. По народном предању је овде била некаква стара “чаршија” и народ то лепо вели из “римског доба”,
   3. Старо село је било у Паланци, али није било те среће да ту остане. Прича се да је пре Косова, а и за време косовске битке, било овде село, па се после померило на северо-исток садашњем Мијаиловачком Бунару, у ливаде, такозване Барице. Само потреба у што већој групи имања изазвала је, прича се, ово померање.
   Па и у Барицама село није могло остати дуго, оно се померило под осоје брда Рогљевића и Остењака и прича се, да је ту било у Првом устанку. Одатле су га већ Турци раселили и тада један део сељака сиђе Бањи и насели се на месту званом Јаруге, а други се опет врате Мијаиловачкомм Бунару, одакле се нису ни кретали, него се ширили око Бунара. Они опет, што су отишли у Јаруге, у времену од 1820. до 1840. године иселе се на Рогљевић, где су и данас. И ово померање изазвала је потреба у што већем имању.
   На свима местима, где су некад биле сеоске куће, и дан данас се виде места где су биле куће, затим има много воћа заосталих од старих воћњака, кад што и плуг изоре по какав камен или какву камену плочу, где је био неко сахрањен.
   4. Кроз ово село пролазио је у турско доба стари пут, који је водио из Ужица преко Маљена за Ваљево. Испод пећине, на 300 метара од њеног отвора, и данас се налази на реци Бањи леп камени мост из тог доба, као и стара калдрма. Овим путем је и прота Матеја Ненадовић 1805. године извео своје топове, којима је нападао град Ужице. Овај пут је данас сасвим напуштен, од када је 1882. године кроз средину села просечен пут Ваљево-Сувобор-Чачак*.

   Наставиће се….

   Одговори

5. 12. јун 2013. у 22:54

   Милодан

   Клинци, наставак…..

   *Меомоари Проте Матеје, страна 215.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Прича се да су у доба косовске битке биле у овом селу три јаке врло задружне куће: Тодорићи, Међедовићи и Лазићи, а за њих се прича да су први основали ово село на много година пре Косова. Од ових породица данас је у селу само Тодорића*, а друге две су се или иселиле или замрле.
   *Ова причања о селу, као и многим суседним селима и њиховим породицама причао је старац Матија Васиљевић-Игњатовић из Клинаца, старац од својих 95 година, али потпуно свеж, крепак и поуздан, још пример оних старих људи, који су жива историја свих ранијих доживљених догађаја.
   Матија за своју породицу, пошто је он члан породице Тодорића, прича ово: Ко су преци Тодорића, старији од Митра, не зна се. Митар Клинчанин је по памћењу најстарији Тодорић, а кад су живели не може се тачно утврдити. У породици Тодорића зна се да је њихов најстарији предак Гаврило, праунук Митрров, да је Гаврило погинуо на Васкрс у петњичкој цркви, кад је некакву турску сајтарију избацио из цркве, која је ухватила неку женску да силује. Гаврилов је син Рафаило, који је у дубокој старости доживео устанак 1804. године и у 1813. години умро од колере. Рафаилов је син Арсеније, који је учествовао у свим бојевима Првог и Другог устанка, као зрео човек и човек који је, као најбогатији у селу, своје имање морао у два маха напуштати и селити се. По годинама колико су живели Арсеније, Рафаило и Гаврило, даје се извести да је Митар живео у почетку 17 века или при крају 16. века, па се мисли да је већ тада била деоба на Тодориће и Васиљевиће, где су Васиљевићи од Митра у непосредној линији, а Тодорићи у ужем смислу од Митровог другобратучета Костадина. Презиме Васиљевићи везано је за деда Матијиног Васиља, који је био сеоски и срески писар пред Кочину Крајину и на скоро умро, па га наследио његов син Игњат, Матијин отац. Васиљ се звао по Митру Митровић, а тако стоји и данас на Игњатовом белегу.
   -Међедовићи: За њих се прича да их је у доба косовске битке било 4 куће и да је на те 4 куће отишло на Косово 6 ратника и да су сви изгинули, а да су заостали остали у селу све, докле нису ови крајеви потпали под Турке, кад су се иселили у Дрен и Банат, близу Темишвара.
   -Лазићи: За њих се прича да су и они били у време Косова јака задружна кућа, да су из њихове коће двојица била на Косову и оба погинули, да је после косовске битке због деобе било у селу 3 куће Лазића, да су се две одселиле у Срем, у неко село близу Винковаца а једна остала у селу. Ова кућа се дуго одржавала у селу као једна, али је и она замрла у мушкој линији и призетила једног досељеника из Пилице-округ ужички, која и данас живи у селу.
   -Тодорићи, Васиљевићи, Петровићи: И за Тодориће се прича да су били на Косову и да је од њих 6 петорица погинула а један се вратио. Тодорића је била задружна кућа кроз дужи низ година, па се после временом делила и насељавала у истом селу или расељавала. Зна се посигурно да су се Тодорићи мног расељавали и да их данас има у Крнулама-посавска Тамнава, Веселиновцима, Мислођину*, Барајеву*, Баричу* (*округ београдски), Прогарима у Срему и Ђурђеву у Банату и Бачкој.
   Тодорићи су се неколико пута исељавали и враћали, па су увек налазили покојега од нових насељеника, које су Турци насељавали на њиховим ранијим имањима. Тодорића данас у Клинцима има 9 кућа и један се од њих скоро одселио у Петницу, жени на имење. У Тодориће и Васиљевиће призетио се предак данашњих Петровића, родом из Риђана у Никшићкој Жупи, од породице Грбовића; доселио се 1818. године, слави Лучиндан, па је исту напустио и примио Тодорића и Васиљевића славу, Никољдан.
   Све друге породице у селу досељене су и то овим редом: Кад су Турци из Ваљева због суделовања Тодорића у покрету из 17. и 18. века ове протерали из Србије и њихова имања конфисковали, тада су спахије сеоске населиле Мијаила Бошњака и Мићана Херцеговца, око 1739. године. Мијаило Бошњак је дошао у ово село из Мачве, из села Дубље, камо се раније доселио из Сарајевског Поља. Мићан је пак у то доба сишао са својих 6 синова из Пећнице у Дробњацима. Оба су се населила под Осојем и при повратку Тодорића из Аустрије, онда су и по главу свога живота, и Мићан и Мијаило, морали дати нешто од имања, те су се ови опет населили.
   -Мијаиловићи су од Мијаила Бошњака. Има их одсељених у Срем око Карловаца и Посавину, овде их је 19 кућа и славе Аврамијевдан.
   -Мићановићи су потомци Мићана и његових синова и све до 1870. године је била најјача породица у селу. Данас их нема ниједне куће, многе су замреле а многе растурене по свету, где се само за једну зна да је у Паштрићу, селу ове области. Из ове породице је онај чувени јунак Ђока Мићановић, прво фрајкорац, а доцније и стражмештер у аустријској војсци, који је својим гарабиљем убио Гушу Мустајбашу на Бачевцима, за време Кочине Крајине.
   -Продановићи, њих су Турци населили после Кочине Крајине, када су Тодорићи поново прогнани. Потичу из “дубоке Херцеговине” из Зубаца, од братства тамошњих Продановића, данас их је 5 кућа и они су углавном заузели Међедовића имање, славе Ђурђевдан.
   -Алексићи, предак се доселио као слуга из Ојковице у Старом Влаху, призетио се у Продановиће и слави, као и они, Ђурђевдан.
   -Марићи, предак се доселио у Првом устанку из Биоске-округ ужички као слуга, има их 3 куће и славе Јовањдан.
   -Јовановићи-Швабићи су од неког старог Јовановића, досељен из Пилице-октуг ужички као слуга пред Први устанак, призетио се у старе Лазиће па је умро и удовица увела некаквог “Швабу”, сељака из Срема, славе Ђурђевдан.
   -Јовичићи, предак се доселио у Другом устанку из Пачаџија у Пилици, призетио се у старе Лазиће; и његова кућа је на умору, славе Марковдан.
   -Дудићи су се доселили пред Први устанак из села Лесковица ове области, од породице Џолића, која је старином из Пиве. Петра Дуду доселио је сеоски спахија да му чини услуге и да код њега одседава, зашта му је дао доста имања од Међедовића и Лазића, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
   -Марковићи или Маркешевићи су досељени око 1819. године из Грахова у Црној Гори и то прво у Петницу, где се и данас имају своја имања,одакле су после куповине имања прешли у Клинце. Род су Марковићима у Петници и са њима су се заједно доселили (у Петницу). Овде их је 3 куће и славе Ставањдан.
   -Милошевићи: До пре 7 година била је у селу још једна породица, која се звала Милошевићи, која је по досељењу била једна од настаријих породица. Насељена је као хајдучка породица, а и доцније је било хајдука из ове породице, па и данас и увек неваљалих грађана, због чега су продајом имања од стране државних власти за разнолика злочиначка дела, морали се иселити из овог села и растурити се које куда.
   У Клинцима је 49 кућа од 10 породица.

   Занимање становништва.

   -Клинчани се занимају свима привредним пословима, којима и суседни сељаци у овој области. Много раде земљу и на њој сеју толико усева, да им њихове земље не достижу, с чега мора да купују или да узимају под закуп туђе земље по селу или суседним селима. Многи од Клинчана по Колубари и другим селима имају велика имања, да су богатији од тамошњих сељака. И сточарство се врло правилно одржава и подиже, и то нарочито говеда, а по неки гаје и коње. Најмилије занимање готово свих Клинчана јесте рабаџијање, у чему предњаче свој околини избором волова, направом кола и особитом вештинном у товарењу.
   Многи знају по какав занат, нарочито коларски, дрводељски и др. Нигде изва свога села не удаљавају се.

   Појединости о селу.

   -Клинци су саставни део Петничке општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Петници. Гробље је на Обрешку, код Густе Крушке и заједничко за цело село.
   Немају заједничке преславе.

   Крај!

   Одговори

6. 13. јун 2013. у 22:25

   Милодан

   Порекло становништва села Ковачица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Ковачица је на странама голих, врло стрменитих и кршевитих кречњачких брда, које граде леву обалу Граца и Суваје. Куће сеоске су по увалама ових брда или по вртачама. Земљиште је голи кречњачки крш, а нарочито оне стране, које су окренуте Грацу и Суваји. Главнији висови над коритима река су: Ћебовина, Кик, Чукер и бачевачке Рогуље. Земљиште је од секундарног кречњака, кроз који се провлачи на Ћебовини моћна жица порфирита. Источни део села је продужење Драчићске и Бачевачке Висоравни, која је испуњена силним вртачама и доловима. Село је од Граца и Суваје одсечено, обале су врло стрме, кршевите и пуне плазова, а у Градац и Сувају силази једино низ Бранеговић, поред Ћебовине.
   У селу нема нигде никаквог извора. Једина изворска вода коју народ употребљава, јесте са извора Граца, који су према овом селу или са самог Граца. У селу кишних дана хвата се кишница у цистернама, барама или се сама здржава по језерима (заднивеним вртачама) и као таква употребљава за пиће и све друге потребе. Нигде никакве реке осим пограничног и неприступачног Граца и његовог сувог корита Суваје нема у селу, нигде никакве долине, којом би се сливала вода из села, већ сва кишна и снежна вода стаче се у вртаче и долове, па или понире или се задржава.

   Земље и шуме.

   -Земље ковачичке си исувише кречне, топле и лакорадне. На њима, кад се почешће занављају, рађају особито добра стрмна жита. Земље по вртачама су једине за поврће, кукуруз и друго културно биље. Воћа добро успевају само по доловима и осојним странама.
   Шуме је у селу посве мало. Само Ћебовина је обрасла шеваром од лиснатог дрвета, иначе нигде поред Граца и Суваје нема ни дрвета, мада га је раније било. Сељак купује шуму за грађу, а за гориво снабдева се оним мањим шумарцима, који су којекуда растурени по селу.
   У селу има и сеоских и породичних (џематских) заједница. Ћебовина је сеоска заједница, докле све чукаре дуж Суваје су Врцића заједница.

   Тип села.

   -Ковачица је село разбијеног типа. Куће су разбијене у три џемата: Малетићи, Врцићи и Стојановићи. Куће су у џематима јако збијене, а до џемата до џемата има више од 500 метара.
   У селу су: Малетићи, Гавриловићи, Митровићи, Станковићи, Петровићи, Јовановићи, Врце, Досићи, Миловановићи и Стојановићи.
   У Ковачицама је данас слабо развијен задружни живот; најјача задруга је Стојановића са преко 30 чељади у кући.

   Подаци о селу.

   -По харачким тефтерима* из 1818. године у овом селу је било 11 домова са 16 пореских и 37 харачких лица.
   *У харачким тефтерима име овом селу записано је “Ковачић”. Овако и суседни сељаци зову ово село, докле мештани зову Ковачице.
   Према попису:
   -1866. године – 24 дома и 169 становника.
   -1874. године – 27 домова и 164 становника.
   -1884. године – 30 домова и 154 становника.
   -1890. године – 31 дома и 230 становника.
   -1895. године – 31 дома и 244 становника.
   -1900. године – 31 дома и 240 становника.
   Годишњи прираштај је од 1866. године 2,61 а процентни 1,61%, где је стално већи број женских него мушких глава.

   Име селу.

   -За име селу прича се ово: Кад је куга пролазила кроз ово село, прича се, идући уз сеоске камењаке, подбила се, па и пала. Сељаци је ухвате и доведу на свој састанак, па реше да је поткују, како би лакше могла измаћи из села. Куга је отишла и није селу начинила никакве пакости, а кад је ко срео уз пут, она је на питање, одакле иде, одговарала: Идем из села Ковача, Ковачића, те отуда је и овом селу име дато.

   Порекло становништва и оснивање села.

   Сељаци причају да им је село старо, али да у њему нема оних старих некадашњих породица. О њима су очуване традиције, да су се одселиле у равнија места, ближе Сави и Дунаву. Све данашње породице причају за себе да су досељене.
   -Врце* су најстарија породица у селу досељене из Гатачког Поља пред крај 17. столећа због крвне освете. Врца се био прво населио у Бујачићу, па се после населио у ово село, данас их је 6 кућа а има их расељених на многе стране по овој области, славе Јовањдан.
   *”Врца” је старо презиме или надимак старог Јована Врце, који се доселио у ово село.
   -Ризнићи: Са Врцом се доселила и баба Ризна из Дрниша у Далмацији и оне се одмах населила са својих 5 синова у овом селу. Њени потомци су Ризнићи, од којих је овде једна кућа одвајкада, па и данас, славе Јовањдан. Многе куће Ризнића због глади преселе се пред Први устанак у Бању јасеничку и од њих су тамошњи Ризнићи.
   -Малетићи: При крају 17. столећа доселили су се у ово село Малетићи, опет из Гатачког Поља, а старином су из Новог у Далмацији; њих има под разним презименима овде и по многим селима ове области, овде их је 15 кућа и славе Тројице (Први дан Духова).
   -Стојановићи су досељени у Другом устанку из Кућана у Старом Влаху; данас их је 7 кућа и славе Аранђеловдан.
   -Гавриловићи, предак им се призетио у Врце а доселио се из Бачеваца ове области од породице Жарковића, славе Никољдан.
   -Миловановићи. предак се доселио из Дреноваца-округ ужички и призетио у Малетиће, славе Никољдан.
   Претходне две породице су скорашњи досељеници.
   У селу има 31 кућа од 6 породица.

   Занимање становништва.

   -Ковачичани се занимају поглавито земљорадњом и сточарством и као да је ова друга грана претежнија, јер је уз држање стоке везана је и родност земље. Довољно земље немају, с тога радо силазе у колубарска села и доле узимају земље под закуп и на њима сеју кукуруз или гаје стоку и косе сено. Врло радо се одају изучавању заната, те се после тога лако отискују од својих кућа и насељавају по другим селима, а и граду Ваљеву. Врло лако иду и у службу и на тај начин се губе из свога села.

   Појединости о селу.

   -Ковачица је саставни део Драчићске општине у Срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је заједничко.
   Преслава је Спасовдан, који је, ето, баш данас, када ово пишем.

   Одговори

7. 14. јун 2013. у 21:06

   Милодан

   Порекло становништва села Козличић* и Јазов(н)ик, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   *Ово село је описивао г. Светозар Д. Петровић, свештеник бранковачки, али је овај опис слабе вредности.

   Положај села.

   -Козличић је на плећима оних високих брегова, који су развође Колубари и Рабасу са једне, Рабасу и његовој притоци Бранковачкој Реци са друге стране. Козличић је на обема обалама реке Рабаса и њиме је подељен на два једнака дела, Козличић у ужем смислу, део села на левој обали Рабаса до Бранковине и Јазовник, део села на десној обали Рабаса до Грабовице. Земљиште је кречњачко, кршевито и пуно вртача и долова. Главнија су узвишења Шабатовац до Бранковине, Јазовник над Рабасом и Главица, где је судница општине грабовичке.
   Изворима је село богато. Главнији извори су: Бунар и Црквенац, који граде непресушни и кршевити поток Каменицу, који испод Јазовника пада у Рабас; Ђуричића Врело и Костадиновића Бунар, који граде други поток уселу, који пресушује и пада са леве стране у Рабас. Од река је само Рабас, који протиче кроз средину села и у доњем крају има доста проширену долину.

   Земље и шуме.

   -Земље по Шабатовцу су равније, присојне, лакорадне и подесне за стрмне усеве, кад се мало натиру.
   По Јазовнику су земље посне, суве, понегде песковите и ретко кад родне, па макар се и добро нагнојавале. По Рабасу су луке подесне за сваку врсту усева, као и за ливеде, само је ових земаља тако мало, да их једва две-три породице имају.
   Шуме је у селу доста. Стране Рабаса су под шумом, под шумом је и сва долина потока Каменице и северна падина Шабатовца. Ничега заједничког у селу нема.

   Тип села.

   -Село је разбијеног типа. Река Рабас поделила га је у два џемата: Јазовник и Козличић. Између џемата има више од колиметра растојања; растојање међу кућама варира између 20 и 150 метара.
   У Козличићу су:
   Ђуричићи, Митровићи, Ранковићи, Мијаиловићи, Станојевићи, Костадинновићи, Аврамовићи и Илићи.
   У Јазовнику су:
   Лекићи, Лазићи, Миличићи, Росићи, Тешићи, Јаковљевићи, Васићи, Тадићи и Бобовци.
   У Козличићу је задружни живот јако развијен. Нема великих задруга али омањих има код повише породица, тако су задружне куће: Костадиновића (три куће), Ђуричића и Јаковљевића.

   Подаци о селу.

   -Козличић је по харачким тефтерима из 1818. године имао 28 домова са 40 пореских и 78 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 27 домова и 253 становника.
   -1874. године – 26 домова и 230 становника.
   -1884. године – 30 домова и 258 становника.
   -1890. године – 29 домова и 305 становника.
   -1895. године – 33 дома и 275 становника.
   -1900. године – 35 домова и 299 становника.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године 1,70 а процентни 0,68%.

   Име селу.

   -Име селу је име првог џемата, а од куда је оно, не може се извести, као изгледа да ће бити везано за место досељавања прве породице у селу.

   Старине у селу.

   -Под Јазовником, у потоку Каменици, на ставама двају потока, налази се нека Црквина, зидине,које се слабо виде из земље и у чијој је средини очуван и до данас олтар. Сељаци су ово место оградили и на њему чине молитве и саборе, а не зна се из кога су времена ове зидине.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Козличић је старије насеље, а старе куће су биле где су данас Ђуричићи и одатле се село после ширило и распростирало.
   -Ранковићи, Митровићи, Мијаиловићи, Аврамовићи и Лекићи: За најстарију породицу у селу узимају се Ранковићи, али су и они досељени од Козлице, из села Пријездића у овој области још у великој давнини. Ранковићи су од породице Исидоровића у Пријездићу, досељени пред крај 17. столећа, онда када су их Турци протерали из свога места и њихова имања конфисковали због суделовања у аустријском покрету од 1683. године. Ранковића потомци су горе побројане фамилије, њих је 11 кућа и славе Никољдан.
   -Јаковљевићи, Васићи, Лазићи, Миличићи, Тешићи и Тадићи: Пред Кочину Крајину досељени су из Роваца данашњи Јаковљевићи и населили се на Јазовнику, досељени због крве освете и њима су сродне остале поменуте породице, има их 14 кућа и славе Лучиндан.
   -Костадиновићи, Станојевићи и Илићи: Предак Костадиновића се доселио из Царине-округ ужички, у Првом устанку и призетио се у једну од Митровића кућа, њима су род поменуте породице, сада их има 7 кућа и славе Михољдан.
   -Ђуричићи су, такође дошли у Првом устанку из Дрлача-округ подрињски, досељени као мајстори и сада их има једна кућа, славе Трифундан.
   -Бобовци (Бобовац) су из Јасенице, села ове области, доселили се на своје имање, славе Никољдан.
   -Росићи, предак се доселио из села Џурова у Полимљу уз Бабинску Разуру, славе Стевањдан
   У Козличићу је 38 домова од 6 породица.

   Занимање становништва.

   -Козличани се занимају поглавито оним, чиме и други сељаци ове области. Њихова је земља слаба да их исхрани, с тога се спуштају у колубарску или тамнавску долину и тамо узимају под закуп имања или их купују и на њима сеју кукуруз и друга жита и тиме подмирују своје домаће потребе. Доста их сече шуму и продаје, те и тиме подмирују своје домаће потребе. Нарадо се одају изучавању заната нити куда одлазе из свог села.

   Појединости о селу.

   -Козличић је саставни део Грабовичке општине у Срезу ваљевском. Судница је у Грабовици, а школа и црква у Бранковини. Гробље је раздељено по џематима.
   преслава је Спасовдан.

   Напомена: Мислим да овај текст може да се линкује и на ваљевско село Јазовик, мада се овде помиње џемат ЈазовНик обзиром да у поменутој књизи Љубе Павловића нема села Јазовик.

   Одговори

8. 15. јун 2013. у 00:17

   Милодан

   Порекло становништва села Котешица, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

   Положај села.

   -Котешица је на северној страни града Ваљева и као и суседни Козличић на обема обалама реке Рабаса. Село је у шумском, брдовитом и врло неравном крају. Земљиште је кречњачко и местимично са вртачама. Брда су косањице Јаутине испресецане многим потоцима, те су мање-више усамљене и мало плећасте. Куће су сеоске по увалама и равнијим падинама или су спуштене у саме долине река и потока. Главнија узвишења у селу су: Вис над Којићима, Царић до Буковице и Рабаса, Дивље Брдо до Рађева Села и Погледала.
   Извора има доста. Многи од њих граде кратке непресушне потоке, који се после кратког тока уливају или у Рабас или Котешку Реку. Извори су у падинама, већином по џематима, где су куће, те се народ једино њима служи. Од текућих вода су у селу Рабас, који тече искривудано, задржавајући, више-мање, источни правац. У њега улази Котешка Река, која долази са северне стране села, плахоовита је и доста штете чини околини али мало кућама, које су махом високо дигнуте изнад њеног корита. Обе ове реке пресушују, али има извораца, који не пресушују и који силазе у њих, те тако чине да и ове реке имају своје воде и преко лета на вирове. Поред Рабаса су најглавнији извори и од њих су направљене чесме, којима се служе мештани и путници, као што је чесма Црквенац.

   Земље и шуме.

   -Котешица је земљом сиромашно село. Земље су око кућа, по плећима појединих брда, а мало по падинама и долинама потока и река. Земље су сувише посне, хладне, песковите и неподесне за земљорадњу, докле за шумарство, воћарство и виноградарство су необично подесне.
   Шуме је у селу доста. Уопште може се рећи да је Котешица шумско село, село у коме свака имућнија породица, као и у суседној Јошеви, има два пута више шумске земље него зиратне. Шума је од лиснатог дрвета, а употребљавају се за гориво и за грађу, као што се сваке године и знатна количина сече и продаје; заједница још има у шуми и то породичних, а то су она места која су страновита, са слабом шумом, па су остављена за испусте и испашу.

   Тип села.

   -Котешица је село разбијеног типа, подељена у 4 џемата. Џемати су удаљени један од другог 500 до 600 метара, а куће по џематима посве су блиске или најмање 20 метара једна од друге. Џемати носе породичне називе, такве каквим се нико у селу данас не презива: Ненадовићи, Ивановићи, Петковићи и Симићи.
   У Ненадовићима су:
   Ристићи, Савковићи, Бановићи, Андрићи, Митровићи, Туфегџићи, Живковићи, Росићи, Сокићи и Петровићи.
   У Петковићима (Савићима) су:
   Јанићи, Којићи, Лукићи, Матићи и Гашићи.
   У Ивановићима су:
   Аврамовићи, Николићи, Томанићи, Весићи, Максићи и Тешићи.
   У Симићима су:
   Јешићи, Митровићи-2, Ђурићи, Малешевићи, Цветићи, Ћосићи, Давидовићи и Пантићи.
   Џемати су поређани уз Рабас, идући са источне стране, од Козличића.
   У овом селу је јако развијенн задружни живот. Истина, нема великих и јаких задруга, али готово свака од поменутих породица има по једну задругу од 4-5 ожењених мушких глава.

   Подаци о селу.

   -Котешица је према списку села ваљевске епархије из 1735. године имала 9 домова. По харачким тефтерима из 1818. године имала је 45 домова са 63 пореских и 155 харачких личности.
   Према попису:
   -1866. године – 62 дома и 566 становника.
   -1874. године – 58 домова и 597 становника.
   -1884. године – 64 дома и 679 становника.
   -1890. године – 77 домова и 814 становника.
   -1895. године – 86 домов и 859 становника.
   -1900. године – 87 домова и 900 становника и то више женских него мушких.
   Годишњи прираштај становништва од 1866. године је 10,58 а процентни 1,52%.

   Име селу.

   -“Котешица” је име које је записано у списку села палешког округа, који је саставила аустријска Администрација 1737. године. У том списку записано је име селу Kuteschiza. Одкуда је име народ изводи да је остало од Турака, пошто се држи да су у овом селу пре данашњих становника живели прави Турци.

   Старине у селу.

   1. Код извора Црквенца, поред реке Рабаса, и данас се распознају неке старе зидине, у народу познате под именом “Црквине”. Зна се само да кад је зидана садашња црква у Бранковини, да су онда повађени споменици, плоче и басамци с натписима и да су узидани у нову цркву, а заостале зидине разнете.
   2. Из Шапца је ишао преко села стари колски, али врло неспретни пут за Ваљево. тај је пут из доцнијег турског доба, пошто је раније ишао уз Јадар и преко Цера. Овај пут је раније направљен, али у последње доба сасвим напуштен.

   Наставиће се…

   Одговори

9. 15. јун 2013. у 21:19

   Милодан

   Котешица, наставак….

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Котешица је врло старо село, а за то нам не даје само разлога, што се она помиње у списку села из 18. столећа и што има трагова старих насеља, него је и старост њених породица, које је данас насељавају. Све су данашње породице досељене, али не умеју да нам причају ко је пре њих овде био и шта је било са тим породицама, да ли су замрле или се одавде уклониле. Према причама, које су врло добро очуване у маси народној држи се да је било старих насељеника, да су се збот турске најезде морали уклонити, али се не зна куда, да су досељеницима оставили пусто и чисто насеље. Отприлике оставили су онако као што Прота Матеја вели, да је његова породица нашла суседну Бранковину, кад се доселила из Бирчам у Босни.
   -Ивановићи(Аврамовићи, Николићи, Томанићи и Весићи), Ненадовићи (Ристићи и Савковићи*), Петковићи (Јакићи, Којићи, Лукићи, Матићи и Гашићи), Симићи (Јешићи, Митровићи-2, Ђурићи и Милошевићи): Први досељеници у ово село била су 4 брата: Ненад, Иван, Сава (звани Петко) и Сима, досељени у другој половини 17. века из Бањана у Црној Гори због убиства очевог и заваде са Турцима. Кад су се ова четворица доселила у село нашли су, прича се, некакву турску чаршију, некакво ваљда турско село, испод садашње рабаске ћуприје, напуштено, јер су се Турци одселили у градове: Ваљево, Уб и Соко. На том су се месту и они настанили и прво закућили, па се после деобе, њихови потомци разилазили на све стране и тако створили данашње село. На тадашњем месту су Ивановићи а Ненадовићи одишли даље низ Рабас, докле су се Петковићи повукли уз Котешку реку, а Симићи уз Рабас ближе селу истог имена. Фамилије настале од ове браће су поменуте, има их 59 кућа и сви славе Јовањдан.
   *Из ове породицеје онај бистри и честити старац Сава Савковић, кум Проте Матеје, који је Проти дао лепе савете у погледу ондашњих политичких прилика у земљи.
   Ова велика породица не само да је имала овог бистрог старца Саву Савковића, него је дала и још ове знамените људе, које је Прота Матеја поменуо у својим Мемоарима: Дамњана Котешанца, који је као хајдук, из породице Ненадовића, славно погинуо на Чокешини 1804. године; Дамњана Миленковића, који је послат пред устанак у политичку мисију у Црно Гору и Котор руском представнику Ивелићу; Марка Кару, који је као добровољац пао у шанцу на Кличевцу 1788. године, Лазу буљубашу, који је своје сељаке одвео и ставио под команду Јакова Ненадовића у борби на Свилеуви; Николу Живковића, који је пао по повратку са Засавице с коња у Думачу близи Шапца и др.
   -Бановићи, Андрићи, Митровићи-1, Туфегџићи, Ђивкељићи, Росићи, Сокићи и Петровићи: У Ненадовиће (џемат) доселили су се у почетку 18. века Бановићи из Осата, у Босни. Њихови потомцу се побројани, има их 16 лућа и славе Лазаревдан. Стари Бан је био мајстор, зидао је куће по околини, па је после превео своју браћу и породицу.
   -Максићи и Тешићи су из Обајгоре – округ ужички, дошли после Другог устанка као мајстори, њих је 3 куће и славе Ђурђевдан.
   -Цветићи: На искрају села, до села Рабаса, населили су се од Требиња у Херцеговини данашњи Цветићи, којих има под разним презименима 12 кућа и славе Стевањдан. Стари предак доселио се као слуга у ово село, а пре тога је био у служби Турака у Ваљеву, па га је одатле сеоски спахија у првој половини 18. века населио у овом селу. Старог Цветића, прича се, звали су Ћурта, од презимена Ћуртовића, којих има данас у Сливници у Зупцима.
   У селу је 90 домова од 4 породице.

   Занимање становништва.

   -Котешани се занимају свима привредним радњама,којима и остали сељани ове области. Земљорадња је јако развијена и како су њихове земље прилично слабе и дају недовољну количину за исхрану, то су готово сви важнији Котешани сопственици многих земаља у атару општине Ваљева, где чак имају и своје куће. Осим тога спуштају се Ваљеву, Грабовици и по околини, па узимају земље у закуп и на њима засејавају кукуруз и друго жито и на тај начн добијају што им треба за исхрану и за продају. Стоке, нарочито ситније, појединци држе доста, а особиту пажњу поклонили су сејању воћњака и винограда, као и шуме. Котешани су за причу вредни људи, те су отуда изашли на глас као доста богати људи. Истина, нису велики богаташи, али просечно узевши, имућни су, непрезадужени и штедљиви људи. Занате, сељаку потребне, радо уче и доста их зна по један или два заната, али се ни ради заната, ни ради наднице, не селе из свог села.

   Појединости о селу.

   -Котешица чини сама Котешку општину у Срезу ваљевском. Судница је у средини села, црква у Бранковини а школе немају. Гробље је по крајевима.
   Село нема заједниче преславе.

   Цигани-Роми у Котешици (Котешки Цигани).

   На Дивљем Брду, на јужној страни села, изнад Рађевог Села, у близини суднице општине грабовичке, налази се 10 циганских кућа. Ону су вере православне, занимају се зенљорадњом, ковачким занатом а по мало и свирачином. Куће су им мањег обима од сеоских кућа, а граде их исти мајстори, који то чине и сељацима; своје властите земље мало имају, те с тога раде другоме за надницу, а ређе узимају земље под закуп. Стоке никакве не држе, а сваки има по мало и свога воћа.

   Крај!

   Одговори

   • 18. август 2021. у 08:48

     Kenan Ćurt

     Zdravo Milodan, i ja se prezivam Ćurt. Mi smo iz Bosanske Kostajnice i osjećamo se kao Bošnjaci. Izvorno potiču iz užice Srbije, ali su protjerani i migrirali tokom 1800 -ih (1862). Na kraju smo se doselili u Bos. Kostajnica. Moj praprapradjed se zvao Salkan Ćurt i došao je kao dječak sa ocem u Bos. Kostajnica i imao sina Rama, Ramo je imao Sulju, Suljo je imao Hamdiju, Hamdija je imao Sanina i Sanin je imao mene, postoji li neki način da stupimo u kontakt tražim svoje porijeklo prezimena

     Одговори

10. 16. јун 2013. у 20:10

    Милодан

    Порекло становништва села Кунице, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.

    Положај села.

    -Кунице су мало селанце, које лежи на северном крају Поља Поћуте, на присојној страни Медведникове косе, која се стрмо спушта у долину Јабланице. Куће су у групи, све једна поред друге и поред сеоског пута, који иде венцем за село Совач. Главни вис села над Јабланицом, уз који се пут пење, зове се Шаран, а цела коса на северној страни зове се Тара.
    Извора су 3 у селу и зову се по породицама, која се њима служе. Иначе никакве друге воде осим изворске и нема у овом селу.

    Земље и шуме.

    -Земље су са јужне стране до Јабланице и зову се Поћута. То су црне смолне и присојне земље, врло родне и лако за обделавање, а подесне за сваку врсту обрађивања, као и за ливаде. Испаше су до Ситарица, по Тари и њеним висовима.
    Шуме је у селу доста и она је ситна и од лиснатог дрвета. Нарочито је под шумом Тара, а има је доста и по Шарану.
    Никаквих заједница нема.

    Тип села.

    -Куће сеоске су изнад Шарана, у присојној страни косе Таре, у једној малој ували и не виде се ни са које стране, докле се њима не дође. Понека кућа каквог новијег досељеника да је изнета из ове групе ближе Јабланици или Совачу.
    У Кунацима су:
    Симићи, Ђурићи, Ђурђевићи, Марићи, Мијићи, Велимировићи, Мирковићи, Пејићи-1 (Пантелићи), Ракићи и Пејићи-2.
    У селу нема великих задруга, али омањих има.

    Подаци о селу:

    -По харачким тефтерима из 1818. године у овом селу били је 9 кућа са 12 пореских и 22 харачке личности.
    Према попису:
    -1866. године – 17 домова и 113 становника.
    -1874. године – 16 домова и 115 становника.
    -1884. године – 18 домова и 125 становника.
    -1890. године – 24 дома и 146 становника.
    -1895. године – 21 дом и 155 становника.
    -1900. године – 23 дома и 164 становника.
    Годишњи прираштај становништва је од 1866. године 1,67 а прооцентни 1,25%.

    Име селу.

    -Народ не уме да растумачи одкуда је име овом селу. Никаква прича није везана за постанак села, али се по народном веровању постанак села доводи у велику давнину.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Сељаци држе да је ово селанце врло старо, али да нема у њему старих породица, већ да су се одселиле у равније крајеве и преко Саве, потиснути од стране Турака или досељеника.
    -Ђурђевићи и Пејићи: Као најстарија породица у селу се сматрају Ђурђевићи, за које под сумњом тврде да су се доселили, али се не зна одакле. Од ових Ђурђевића су они Ђурђевићи код Ваљева у Рађеву Селу, овде су има род Пејићи, којих зајено има 6 кућа и славе Ђуређевдан. Ми, пише Љ. Павловић, ове Ђурђевиће увршћујемо у старинце.
    -Симићи, Ђурићи и Марићи: По досељењу најстарија породица је Симића, досељена из Зарожја-округ ужички у другој половини 18. века, пре Кочине Крајине. Симићима су сродни Ђурићи и Марићи, има их 10 кућа и славе Стевањдан.
    -Велимировићи, као и они што су били у Кличевцу, па замрли, досељени су из Осата као мајстори, има их 4 куће и славе Аранђеловдан.
    -Мирковићи и Мијићи су из Гуњака у Азбуковици; има их 5 кућа, досељени као мајстори и славе Јовањдан.
    -Ракићи су из Ситарица, прешао на своје имање после деобе у селу, славе Аранђеловдан.
    -Пејићи су из Будимља у Старом Влаху, дошли после 1876. године као бегунци, славе Јовањдан.
    У Куницама има данас 27 кућа од 6 породица.

    Занимање становништва.

    Куничани се занимају свима привредним гранама, којима и суседни сељаци ове области. Најглавнија су има занимања воћарство и земљорадња а стока се гаји колико је потребно само за кућу. Воћа има доста и нагло га подижу, као што су у последње доба отпочели подизати и забране. Како живе у сиромашном крају, а на мало простора, радо се спуштају низ Јабланицу и заузимају туђе земље и на њима раде, или то исто раде по Поћути. Мало је родних година код њих, да им донесу довољно хране, већ је готово редовно морају куповати. Доста их у селу зна по какав занат, али се нерадо селе из свог села.

    Појединости о селу.

    -Кунице су саставни део Ребљанске општине у Срезу ваљевском. Судница и школа су у Поћути а црква у Грачаници. Гробље је на Шарану.
    Преслављају Спасовдан.

    Одговори