Генетика и Срби: Од Карпата па до Јадрана

4. марта 2021.

коментара: 15

Овај чланак објављен је 2020. године у четвртом тому угледног енциклопедијског издања Catena mundi као и у часопису Свеске.

ПИШЕ: Јовица Кртинић ([email protected])

Теорије о пореклу Срба поделиле су нацију у два табора. У једном, чије је становиште засновано на званичном историјском тумачењу, налазе се они који не доводе у питање словенску сеобу[1] и сходно томе словенско порекло српског народа. У другом, еуфемистички названом новоромантичарском табору[2], све је више оних који негирају да је велике словенске сеобе могло бити, већ да су Срби аутохтони, староседелачки народ на Балкану, са непрекинутим континуитетом још од култура Лепенског Вира, Старчева и Винче.

Ова подела додатно је продубљена различитим теоријама завере од којих се најчешће може чути она да су заступници званично прихваћене теорије о словенском пореклу Срба следбеници  тзв. „бечко-берлинске школе“[3] која је, кажу, затрла сваки помен преднемањићке Србије и успела да наметне „лажну“ теорију о досељавању из словенске прапостојбине. Са овим у пакету обично иде и оптужба о „Порфирогениташима“[4]. Кад их „бечлије/порфирогениташи“ сучеле са питањима па откуд онда језичка, културолошка и духовна блискост Срба са осталим словенским народима, новоромантичари имају недвосмислен одговор – то је зато што сви, наравно, потичу од Срба. Руку под руку са овим иде и мит о Србима као „народу најстаријем“[5], чији подржаваоци неуморно ископавају доказе, а понајвише оне који у старим језицима (од санскрита преко етрурског до старогрчког) проналазе српску основу.

Језичке сличности су управо дуго биле један од најважнијих индикатора за утврђивање веза међу различитим народима, посебно у недостатку или мањку неспорних историјских извора. Са становишта утврђивања порекла народа, у првој половини двадесетог века, нарочито су биле популарне и расне теорије. Оне су, међутим, наишле на плодно тло у нацијама фрустрираним исходом Великог рата и послужиле су као један од окидача[6] за најмонструозније масовне злочине које је човечанство доживело у својој историји. Због оваквог искуства, покушаји да се и кроз откриће крвних група[7] покуша утврдити основ за разумевање порекла народа, остали су у сенци примарно медицинске примене ове важне научне спознаје.

Одјеци неугодног искуства са расним теоријама, на известан начин оптерећују и најновија достигнућа која су дошла са открићем структуре ДНК. За једну школу мишљења, која своје представнике има и у Србији, околност да се анализом ДНК може утврдити давно порекло појединца и његове везе са генерацијама претходника унутар већих или мањих група, носи опасност од нових злокобних подела. Нису ретки ни они који се прибојавају да се прикупљањем података о генетичком пореклу појединца може произвести нека врста генетичког оружја, којим би, на један клик, могли бити збрисани милиони људи са „непожељном“ генетиком. Упркос оваквим страховањима, генетичка истраживања у последњих неколико деценија доживљавају прави процват и све ширу примену. Нарочито у делу који се тиче откривања генетичког прапорекла појединаца, родова и ширих, генетички повезаних скупина. За разлику од многих других области, где су у дебелом закашњењу или зачељу, Срби у овој новој и још неозваниченој научној дисциплини, генетичкој генеалогији, заузимају запажено место[8]. Захваљујући напорима и организованости заинтересованих научника и појединаца, који су препознали могућности које нуде све напредније ДНК анализе, данас имамо и знантно јаснију слику о пореклу народа. Слику која, чини се, најпрецизније до сада показује какво је стварно порекло данашњих Срба.

Пре него што пређемо на конкретне налазе генетичких истраживања српске популације, неколико речи о најраширенијој врсти тестирања код нас али и у свету – истраживањима по Y (ипсилон) ДНК хромозому[9]. Реч је о истраживањима мушког полног хромозома уз помоћ којег се може, до у далеку прошлост, пратити континутитет генетичког порекла појединца по непрекинутој мушкој линији (наслеђивање са оца на сина). Наиме, установљено је да се, уз повремене и незнатне мутације, у дугом низу генерација мушких предака задржавају углавном истоветне вредности. Нагласак је управо на овом „углавном“ јер захваљујући томе што повремено долази до одређених измена (мутација) у вредности на тзв. STR маркерима могуће је пратити како су те измене наслеђиване. Благодарећи тим мутацијама формирана су цела филогенетска стабла која чине на хиљаде грана и подграна, које се сваким новотестираним појединцем додатно допуњују или уситњавају.

У недостатку бољег имена, али и из разлога што се у генетичкој генеалогији не може говорити о генетичкој грани која припада само једној нацији или народу (да се може називати српском, руском, немачком, енглеском итд.), установљен је термин хаплогрупа[10] који се полако одомаћује у јавном говору. Реч је о општем називу за генетичку грану уз коју стоји и одређени префикс у виду неког од слова енглеског алфабета. Идеја твораца овог својеврсног шифарника била је да се словом А крене од најстарије откривене хаплогрупе (у конкретном случају пронађене на афричком континенту) и да се онда алфабетским редом крене ка млађим, низводним хаплогрупама филогенетског стабла човечанства. Унутар једне хаплогрупе постоји низ подграна које могу бити удаљене и по више хиљада па и десетина хиљада година.

Све ово постаје много јасније када се појединац одлучи на овакав вид истраживања порекла и, по добијању Y-ДНК резултата, ближе упозна са географским распоредом и присуством припадника исте хаплогрупе у одређеним деловима света. Јер, управо то је оно што данас пружа могућност да порекло појединца, а посредно и њега као припадника одређене шире групе (рода, племена, народа), може усмерити ка подручју (или популацији) одакле (или из које) би могао да потиче његов давни предак. Такође, од великог значаја је када се резултат тестираног упореди са другим тестираним појединцима тј. кад се резултати доведу у везу, а често и у веома блиску сродничку релацију.

Генетичка популациона истраживања у Србији започета су почетком 21. века, али тек у последњих неколико година дају много прецизније одговоре у погледу откривања (пра)порекла српског становништва. Кључни тренутак догодио се 2012. оснивањем Српског ДНК пројекта[11], који је променио дотадашњи приступ овим истраживањима, која су испитанике третирала углавном кроз уопштену статистичку раван. Наиме, међу до тада стотинама тестираних, анонимних појединаца било је тешко пронаћи заједнички именитељ који би их везао за одређено подручје или групу родова. Новим приступом, који је испитанике третирао по њиховом (старијем) месту порекла, који је уважавао податке из породичних предања, њихову родовску или племенску припадност и, што се показало као веома важно, који је узео у обзир и крсну славу тестираног, добијен је далеко јаснији увид у структуру и распоред испитаника унутар српског националног корпуса. Штавише, после вишегодишњих истраживачких подухвата, данас је, захваљујући том новом приступу, могуће говорити о открићу или потврди различитих миграционих (или освајачких) праваца, али и оним не тако давним, која је најбоље описао Јован Цвијић истражујући метанастазичка кретања становништва на Балканском полуострву[12]. Осим ових миграционих, данас је, захваљујући генетичким истраживањима, могуће открити и колико је у данашњој српској популацији староседелачког елемента, који се миленијумима није померао са овог подручја.

И, шта кажу генетичка истраживања? Ко су Срби и одакле су? Јесу ли Словени или су Винчанци? Или су и једно и друго, можда нешто треће, десето?

Најпрецизнији одговор је да су Срби, као и већина других старих европских народа, генетички изразито хетерогени. Унутар те хетерогености, која се таложила вековима и хомогенизовала у један народ, постоји неколико јасно одељених и данас мерљивих слојева. Нагласак је на овом данас, јер смо у овом тренутку у могућности да измеримо само затечено стање. Сасвим је сигурно да би, да смо у оваквој могућности били крајем 19. века, неке сразмере биле донекле другачије. Страшни 20. век, са непојамним, милионским српским жртвама у оба светска рата, несумњиво је донекле изменио пређашње стање и у овом, генетичком погледу. Посебан аспект су миграције услед ратних (избеглице), политичких (колонизација) и економских разлога (село – град, одласци на рад у иностранство). Због тога је од изузетног значаја да се у изучавању генетичког порекла Срба полази из две равни: из опште слике Срба на њиховом целом етничком простору али и из његових обласних односно регионалних особености.

Гледано из општег угла јасно се уочава једна важна карактеристика за разумевање генетичког порекла Срба. Реч је о значајном присуству тзв. хаплогрупе I2, која на целом српском простору готово нигде не пада испод 30 одсто учешћа, а у појединим областима[13] иде чак и до 50 одсто од укупног броја досад тестираних Срба. Уочава се и да распоред ове хаплогрупе веома добро прати зоне штокавског говорног наречја, тј. да ван тих зона њен удео значајно опада. Говорећи језиком просечних вредности, ову хаплогрупу има сваки трећи Србин и она је свакако најбољи кандидат за матичну или основну хаплогрупу српског народа, око које је и започела његова хомогенизација.

Пре него што уђемо у ближе објашњење шта овакав постотак хаплогрупе I2 значи са становишта разумевања (пра)порекла значајног дела Срба, краћа напомена о овој и о осталим хаплогрупама и њиховој заступљености код досад тестираних припадника српског народа. Према веома репрезентативном узорку[14] од преко 2.000 испитаника, хаплогрупа I2 је код Срба присутна са укупно 39,2 одсто. Следи хаплогрупа E са 15,2 одсто, а одмах иза ње и хаплогрупа R1a sa 14,1 одсто. Ово су три најучесталије хаплогрупе међу Србима. Поред њих, а на основу напред наведеног узорка, код Срба се појављује још девет хаплогрупа (I1 – са 8,1 одсто, R1b – 6,5 одсто, Ј2b – 4,8 одсто, G2a – 3,3 одсто, J2a – 3,1 одсто, N2 – 2,8 одсто, Ј1 – 1,7 одсто, Т – 0,38 одсто и Q – 0,38 одсто). Ових 12 хаплогрупа[15] условно би се могле поделити у три скупине – у староседелачку, у словенску и трећу у којој су све преостале хаплогрупе.

Вратимо се сад на најучесталију српску хаплогрупу I2, која је уједно и предмет највећих спорења у погледу њене исходишне тачке. Наиме, у првим годинама, када су генетичка истраживања била још у повоју и док се није баратало са великим бројем тестираних појединаца (како код нас тако и у свету), услед уочене велике заступљености (не само код Срба[16]) хаплогрупе I2 на простору бивше Југославије, закључено је да она мора бити овдашња, тј. стариначка. Некако по аутоматизму придодат јој је и суфикс „динарска“ који се практично задржао до данашњих дана. Истовремено, неки су отишли корак даље и у слободној интерпретацији и стали повезивати/поистовећивати ову хаплогрупу са илирским именом. Време је по ко зна који пут показало да је мајсторско решето и у нашим данима је разбистрило ову ствар.

А ствари по питању хаплогрупе I2, тј. њене подгране (I2-Y3120) која је данас најприсутнија код Срба, данас стоје овако. Реч је о делу једне велике подгране која је чврсто везана за етногенезу знатног броја Словена. При томе треба имати на уму да, генерално гледано, хаплогрупа I2 није примарно словенска, већ је (у различитим њеним подгранама – што старијим што млађим), има по целој Европи[17] и с правом се може сматрати староевропском. Међутим, подгранa I2-Y3120, доминантно присутнa код Срба (из које проистиче и најзаступљенија подграна код Срба I2-PH908), највећу разноврсност, односно присуство практично свих њених подграна бележи на тромеђи Белорусије, Украјине и Пољске, управо на оним просторима који се сматрају матичном територијом раних Словена. Овде додајмо да је словенским народима примарна хаплогрупа R1a, која је код Срба, као што је напред изнето, присутна у такође запаженом постотку (14,1 одсто). Поређења ради, код Пољака и Белоруса, хаплогрупа R1a је заступљена са преко 50 одсто, док код Руса на западу Русије иде увелико преко 40 одсто. Са друге стране, присуство хаплогрупе I2 код осталих словенских народа креће се у мањем али и даље значајном постотку (код Украјинаца иде и до 20 одсто, код Белоруса око 18, итд.).

Да би се ствари по питању хаплогрупе I2 и њеног присуства код Срба још боље разумеле, потребно је све ставити у временску раван. Процењена старост ове хаплогрупе[18] је око 30.000 година (до родоначелника). Са друге стране, процењена старост подгране ове хаплогрупе која је најучесталија код Срба је око 2.300 година. Као што видимо, реч је о веома младој подграни код нас, а која је, кад се анализира низводно, чак још и млађа с обзиром да највећи део Срба припада подграни I2-PH908[19], за коју се процењује да је стара око 1.800 година[20]. Ако се сад вратимо на она спорења око тога да ли је подграна хаплогрупе I2, која је веома заступљена код Срба и других народа на простору бивше Југославије, староседелачка или није, закључак се сам изводи. Не само да је реч о изузетно младој подграни, већ је данас сасвим јасно, гледано на филогенетском стаблу ове хаплогрупе и њеном распореду широм Европе, да су старије подгране из којих она исходи на напред поменутој (словенској) тромеђи Белорусије, Украјине и Пољске. Такође, ова подграна хаплогрупе I2 која је најзаступљенија код Срба готово је непостојећа западно од граница бивше Југославије. Да је супротно, тј. да је она староседелачка и хиљадама година присутна на овом тлу, свакако би њени краци, нарочито кроз римске освајачке походе, данас били присутни од Италије до Британије. Дакле, о њеном присуству на овим просторима још од пре последњег леденог доба, како су својевремено тврдили поједини научници са простора бивше Југославије[21], не може бити говора.

С обзиром да претензија овог рада није да улази у дубље анализе разгранатости ове најучесталије хаплогрупе код Срба, а у нади да је заинтересованом читаоцу овим дат путоказ да, сходно указаним изворима провери тачност изнетог, прећи ћемо на краћу анализу присуства хаплогрупе R1a код Срба. Као што је напред напоменуто, реч је о хаплогрупи која је несумњиво кључна за разумевање етногенезе словенских народа. Као и у случају подграна хаплогрупе I2, подгране хаплогрупе R1a[22] које су у досадашњим истраживањима пронађене код тестираних Срба јасно упућују на њихово исходиште у источној и централној Европи. И, опет, као и у случају I2, реч је о, релативно говорећи, веома младим подгранама. Наиме, процењена укупна старост R1a хаплогрупе је око 25.000 година, а старост највећег дела подграна ове хаплогрупе које се јављају код Срба је у распону од 1.000 до 3.000 година (до родоначелника подгране). При томе, занимљиво је напоменути да је код народа бивше Југославије, постотак ове хаплогрупе виши код Хрвата и Словенаца (у оба случаја иде преко 20 одсто, у односу на 14,1 код Срба).

Налазимо да је на овом месту потребно поменути и једног веома често помињаног научника, нарочито популарног у редовима наших новоромантичара. Реч је руском биохемичару др Анатолију Кљосову[23], који је још пре десетак година иступио са тезом да је прапостојбина R1a хаплогрупе на Балкану. Иако је та теза, захваљујући археогенетичким истраживањима, данас у потпуности одбачена, она се и даље може често чути у круговима њених изузетно гласник заговорника. Meђутим, према данас доступним подацима, јасно је да су гране хаплогрупе R1a присутне код Срба могле доћи једино са источних, словенских страна. Трачак наде да је можда у питању повратна сеоба, кваре две чињенице: прво, код Срба су пронађене веома младе подгране хаплогрупе R1a које имају своје јасно исходиште у источној и централној Европи; друго, резултати археогенетичких истраживања земних остатака људи из култура Лепенског Вира, Винче и Старчева, показали су изостанак хаплогрупе R1a у простору Подунавља. А управо је Анатолиј Кљосов полагао највеће наде да ће у Лепенском Виру бити пронађене потврде његових теза. Приликом свог боравка у Београду 2012. Кљосов је настојао да дође до узорака нађених у Лепенском Виру, али тој његовој жељи тад није удовољено. Шест година касније обелодањени су први резултати аргехогенетичких истраживања[24], који су обухватили и ове значајне локалитете у Србији, и међу тада анализираним скелетима није пронађено присуство хаплогрупе R1a. O овом истраживању биће више речи у наставку овог рада.

На основу напред изнетог произилази да хаплогрупа R1a заједно са хаплогрупом I2 (тј. оним њеним подгранама присутним код Срба и осталих словенских народа) чини управо ону скупину коју смо напред означили као кључну за разумевање етногенезе словенских народа. У збиру постотака, ове две хаплогрупе чине натполовичну већину досад тестираних Срба (39, 2 + 14,1 = 53,3 одсто) и шаљу јасну поруку да је значајан део данашње српске (мушке) популације морао доћи на просторе Балкана кроз словенске сеобе.

А шта је са не тако малим остатком од 46,7 одсто тестираних? Да ли се ту крију Винчанци? Или неки други („недајбоже“ Турци)?

Ево шта кажу генетички резултати. Друга по учесталости хаплогрупа код Срба са укупно 15,2 одсто је хаплогрупа Е, и то у највећој мери њена велика грана Е-V13[25], која је скоро искључиво ограничена на Европу, уз незнатне постотке присутне и у околним подручјима (Блиски Исток и Северна Африка). Оно што карактерише ову подграну хаплогрупе Е јесте њена изузетна разганатост на нашем подручју[26] и њено несумњиво присуство уназад више хиљада година, што је сврстава у предсловенску (староседелачку) скупину. Основ за овакво закључивање јесу до сада измерене старости појединих њених подграна које сежу и више од 4.500 година. Оно што је посебно карактеристично за ову хаплогрупу јесте што јој припада и неколико великих српских племена – Васојевићи, Кучи и Бјелопавлићи. Међутим, ту је такође важно напоменути да то не значи да су припадници ових племена у ближем сродству. Напротив. До заједничког претка Васојевића с једне и Куча и Бјелопавлића с друге стране прошло је више од 4.000 година. У наставку рада ће бити посебно речи о генетичким налазима везаних за одређена српска племена, па бисмо овде стали и вратили се на суштину налаза хаплогрупе Е код Срба. Оно што је видљиво јесте да ова хаплогрупа своју најгушћу заступљеност има у југоисточним деловима бивше Југославије. Самим тим, веома је присутна у јужним деловима Црне Горе, Србије (Косово и Метохија) и Северне Македоније. У овим подручјима и код Срба она знатно одскаче у односу на просечну измерену вредност од 15,1 одсто и пење се изнад 20 и више одсто. На то посебно указују спроведена истраживања на бројним узорцима Срба староседелаца Косова и Метохије[27], као и у црногорским Брдима[28]. Осим код Срба, хаплогрупа Е је значајно присутна и код Албанаца на Косову и Метохији, као и код Бугара, Грка и Северних Македонаца. Осврнимо се овде само на присуство хаплогрупе Е код косметских Албанаца (око 30 одсто код укупно тестираних, према расположивим подацима) и да ли се из таквог податка могу извлачити било какви закључци о њиховој евентуалној блискости са Србима (и обрнуто). А резултати говоре да, иако припадају истој подграни хаплогрупе Е-V13, Срби и Албанци унутар ове гране ретко припадају истим дубљим подгранама. То, другим речима, говори да се популација припадника Е-V13 одавно налази на овим просторима, и да је у једном дугом процесу улазила у овај или онај народносни корпус. Отуда и значајно присуство ове хаплогрупе међу свим народима југоисточне Европе. А да ли је онда ова хаплогрупа наша веза са Винчанцима? Одговор на ово питање је, за сада, негативан. Наиме, у раније поменутом истраживању, којим је обухваћено више десетина скелета из култура Лепенског Вира, Винче и Старчева, нису пронађени трагови присуства ове хаплогрупе.

А како стоје ствари када су у питању остале хаплогрупе, које су пронађене код до сада тестираних Срба?

Најпре, у овом делу треба бити опрезан и констатовати да преостале хаплогрупе које обухватају последњу трећину тестираних Срба нису нужно и предсловенске, тј. тек треба да се до краја разоткрије у ком периоду и под којим околностима су могле доћи на ово подручје.

Условно говорећи, уз хаплогрупу Е, најбољи кандидати за потомке предсловенских житеља Балкана су носиоци хаплогрупа R1b, G2a и Ј2b2. Њима би се могле придодати и поједине подгране хаплогрупа  J2a, Ј1, T и Q, а могуће и бар једна подрана хаплогрупе I1 (Z63). Најмање изгледа да се сматра предсловенском на овом подручју има хаплогрупa N2, као и подграна хаплогрупе I1 (P109)[29].

Кренимо редом. Хаплогрупа R1b присутна је код Срба у две потпуно одвојене струје, које заједно чине 6,5 одсто од свих до сада тестираних. Прву доминантнију условно називамо источном, а другу западном. Овај префикс „западна“ није случајан с обзиром да је хаплогрупа R1b убедљиво најучесталија у целој западној Европи (у процентима готово свуда иде изнад 40 одсто) и јасно је да се пронађени српски припадници овог дела подграна R1b могу везати за ту хемисферу. Међу овим “западним” гранама има и оних које су дошле још током бронзаног и гвозденог доба, великим делом вероватно са (прото)келтским племенима (U152), али и оних које су дошле доста касније, највероватније са разним германским племенима и народима (U106). “Источне” гране хаплогрупе R1b нарочито су присутне у југоисточним деловима бивше Југославије (код Албанаца се крећу око 25 одсто, а веома су присутне и код Бугара, Грка и Северних Македонаца). Са друге стране, податак који је веома индикативан тиче се постотка источног огранка R1b хаплогрупе код косметских Срба, а он је знатно нижи – око пет одсто свих тестираних. Ово указује на чињеницу да је, за разлику од хаплогрупе Е, хаплогрупа R1b снажније учествовала у етногенези других балканских народа (Албанаца и Бугара, пре свих) и може указати на њихове ближе међусобне генетичке везе па и на смер доласка прото-Албанаца на Западни Балкан.

Присуство хаплогрупе Ј код Срба нарочито је занимљиво, понајвише из разлога што се појављује у неколико својих одвојених грана. Ова хаплогрупа, која највише проценте бележи код медитеранских и блискоисточних народа (од Италије, преко Грчке, Турске, Блиског Истока до Кавказа, Ирана и Централне Азије), код нас је нарочито заступљена кроз хаплогрупе J2a и Ј2b (тј. њене две подгране Ј2b1-M205 и Ј2b2-M241)[30], као и хаплогрупу Ј1. У случају хаплогрупа J2a i J2b може се констатовати да су на наше просторе готово извесно дошле у предсловенско доба, тј. у склопу различитих миграција (грчких колонизација, римских освајачких похода, трговачким каналима). Нарочито је занимљиво присуство хаплогрупе J2b1-M205 чији највећи део код Срба после вишегодишњих истраживања можемо јасно довести у везу са (ишчезлим) племеном Крича[31], које је, према изворима, обитавало у Потарју.

За српске припаднике хаплогрупе J1, за сада је неизвесно у ком су периоду могли доћи на наше просторе, али свакако нећемо много погрешити уколико за тај долазак кандидујемо период римске владавине. Реч је о хаплогрупи која је значајно учествовала у етногенези семитских народа и има је на широком простору од Блиског Истока, преко севера Африке до Португала. Значајно је присутна и код Јевреја. Код Срба је најизраженије присутна у једној групи родова у Херцеговини, у дубровачком залеђу.

Хаплогрупа G2a, која је код Срба присутна код 3,3 одсто до сада тестираних, посебно је занимљива. Нарочито је постала интересантна откако се у поменутом археогенетском истраживању старих подунавских култура појавила у налазима анализираних старих скелета из Винче. Међутим, како се испоставило, данашњи носиоци хаплогрупе G2a код Срба углавном припадају грани L497 и не могу довести у ближу везу са подграном хаплогрупе G[32] пронађене у Винчи (према садашњим проценама, дели их временска разлика мерена више од 15.000 година). Према свему што је до сада откривено, припадници поменуте подгране L497 могли би се довести у везу са једним делом келтских племена која су населила ове просторе током касног гвозденог доба (могуће Скордисци?). Због овог налаза, и српски припадници наплогрупе G2a се могу сврстати у предсловенску скупину. Да ли је такав случај са незнатно заступљеним припадницима хаплогрупа T и Q још је пресмело тврдити, али и оне се сасвим добро уклапају у могући долазак на Балкан у време владавине римских императора.

На крају овог кратког прегледа поменућемо још присуство две хаплогрупе код Срба – хаплогрупу I1 и хаплогрупу N2. Хаплогрупа I1 несумњиво се може довести у везу са германском групом народа. Код нас се појављује у неколико својих подграна, од којих је најбројнија подграна I1-P109, за коју се основано претпоставља да је на наше просторе могла доспети кроз инвазију Нормана крајем 11. века[33]. Друга веома интересантна подграна је I1-Z63, која је на наше просторе могла доћи кроз освајачке походе Острогота (у четвртом веку н. е.), али и као део неких других источногерманских племена. За остале подгране хаплогрупе I1 данас је још увек тешко са сигурношћу тврдити одакле и под којим околностима су могле доћи на наше просторе.

Хаплогрупа N2 такође је на простор Балкана могла доћи после словенских сеоба. На ово упућује процењена старост подгране која се искључиво појављује код до сада тестираних Срба, а то је подграна N2-P189.2>FGC28435. Наиме, процена је да је заједнички предак свих припадника ове подгране живео пре око 700 година. Оно што је ту посебно интересантно јесте да хаплогрупа N своју матицу има на Далеком Истоку.

Помен последње две хаплогрупе, добар је шлагворт за увод у посебно занимљив део открића до којих су довели бројни налази до садa тестираних Срба, а то је њихово ближе одређивање унутар посебних група, родова или племена, као и њихов географски распоред и правци миграција.

Поменуте хаплогрупе N2-P189.2 и I1-P109 карактеристичне су за старохерцеговачка племена. Хаплогрупа N2-P189.2 је карактеристична за племена Бањана и Пивљана, док је „норманска“ I1-P109 нашла своје „уточиште“ у племену Дробњака. Управо захављујући племенској организацији која се до данашњих дана сачувала на просторима Старе Херцеговине, Зете и црногорских Брда, данас је, уз помоћ генетичких резултата, могуће доћи до одговара о њиховом старијем пореклу. Раније је већ поменуто да племена Васојевићи, Кучи и Бјелопавлићи припадају хаплогрупи Е-V13. У ту староседелачку скупину могу да се придруже и припадници племена Пипери (хаплогрупа R1b), док, с друге стране, припадници племена Озринићи припадају најчешћој хаплогрупи код Срба – I2-PH908, која, као што је напред констатовано, припада словенској скупини. Ови налази су интересантни и са становишта предања о формирању племена Васојевића, Пипера и Озринића, за које се дуго веровало да су настали од рођене браће. Наиме, према тој легенди постојало је „пет брата“ – Озро, Пипо, Васо, Красо и Ото. Од прва три, како се веровало, настали су Озринићи, Пипери, Васојевићи, док су од друга два настала малисорска племена Краснићи и Хоти. Данас видимо да то предање дефинитивно не стоји, тј. да између наведена три српска племена нема никакве ближе везе по линији мушких предака. Што се тиче наведених малисорских племена Краснића и Хота, они припадају различитим гранама хаплогрупе R1b и такође се не могу довести у међусобну ближу везу.

Према досадашњим налазима у оквиру Српског ДНК пројекта откривена је генетичка припадност и других већих или мањих племена[34] или родовских организација, па и неких племена која су давно нестала[35]. Захваљујући овим открићима, данас је могуће пратити правце сеоба које је у својим антропогеографским студијама трасирао Јован Цвијић. Са тог становишта веома је значајно истраживање у оквиру којег је тестирано близу 450 мушкараца са подручја Херцеговине[36]. Оно је у великој мери потврдило миграционе правце из овог подручја ка западу, динарским сплетом, али и ка истоку, Подрињем. Оно што је ту посебно интересантно јесте да се показало да српско становништво Босанске крајине, Далмације, Лике, Кордуна и Баније у највећој мери има блискост са становништвом Херцеговине, док то није случај и са генетиком која је пронађена код црногорских брдских и зетских племена, тј. исте нема ни у траговима код Крајишника. Сличан случај је и са налазима у Подрињу, где такође доминира генетика која је стигла са (старо)херцеговачким досељеницима.

Кад је реч о западној Србији, најучесталија хаплогрупа код Срба I2 je свуда изнад 30 одсто (Мачва[37]– 32,5 одсто, Колубара[38]– 37,2 одсто, Стари Влах[39] – 40,9 одсто, Рашка[40] – 40,8 одсто). Стање је нешто другачије кад је у питању друга словенска хаплогрупа R1a – у Мачви и Колубари је знатно изнад српског просека (Мачва – 28,5 одсто, Колубара – 20,9 одсто), док је у Старом Влаху и Рашкој области испод српског просека (Стари Влах – 10,7 одсто, а Рашка – 12,2 одсто). Занимљиво је поменути да је у Мачви, Колубари и Старом Влаху хаплогрупа Е свуда испод просека, док у Рашкој иде увелико изнад просека (Мачва – 13,8 одсто, Колубара 14,7, Стари Влах 11,5 одсто, Рашка 21,4 одсто). И хаплогрупа Ј2 у овом делу Србије је свуда испод просека, што је замало случај и са хаплогрупом R1b (једино у Старом Влаху је незнатно изнад српског просека).

Ова слика нешто је другачија кад је питању централни део Србије, тј. Шумадија. Наиме, ово подручје, које се може назвати и великим збегом, јер је више пута пражњено и попуњавано становништвом које је пристизало са разних страна, показује изразиту генетичку хетерогеност. Уз доминантну хаплогрупу I2, која је на подручју Шумадије[41] у српском просеку (близу 33 одсто), занимљиво је истаћи нешто нижи постотак хаплогрупе R1a (9,2 одсто), а повишен хаплорупа Е (19,2 одсто), I1 (13,3 одсто) и R1b (8,6 одсто). Кад се крене ка истоку Србије[42] уочава се стабилан српски просек I2 (изнад 30 одсто), али и тренд даљег раста хаплогрупе Е (Браничево – 25,5 одсто, Тимочка крајина 23,5 одсто, Понишавље испод овог просека са 13,7 одсто). Важно је напоменути и раст хаплогрупе Ј2 (Браничево 10,2 одсто, Тимочка крајина 12,5 одсто, Понишавље 13,2 одсто). Такође, веома је значајан постотак хаплогрупе G2а (Тимочка крајина – 6,7 одсто), а интересантно је да је ова хаплогрупа значајно изнад српског просека (3,3 одсто) и у суседним областима (Понишавље 6,6 одсто, Расина[43] 7,2 одсто, Топлица[44] 5,4 одсто). Поменућемо још и налазе за југ Србије, тј. индикативне трендове. Хаплогрупа I2 je стандардно изнад 30 одсто, па чак, кад је у питању Јабланички округ[45] иде и до 40 одсто (у Врањском Поморављу[46] I2 je на 31 одсто). Оно што је уочљиво у оба посматрана региона је повишен постотак хаплогрупе R1b (Јабланица – 10,7 одсто, а Врањско Поморавље 12,3 одсто). Ствари стоје различито кад је у питању хаплогрупа J2 (у Јабланици је незнатно испод српског просека са 8,4 одсто, док је у Врањском Поморављу 12,3 одсто).

За крај оставили смо преглед резултата у јужној и северној српској покрајини. Кад је у питању генетичка слика српског становништва Косова и Метохије стање је следеће: по питању најучесталије хаплогрупе код Срба I2, у косовском делу[47] је изнад просека са 40,7 одсто, док је у Метохији[48]испод са 29,2 одсто. У обе ове српске области уочава се да је хаплогрупа Е доста изнад српског просека (Косово 21,2 одсто, Метохија 22,9 одсто). Такође, изнад просека је хаплогрупа R1b (више на Косову – 9,5 одсто, а мање у Метохији – 7,6 одсто). Још једна хаплогрупа је са индикативном заступљеношћу код косовско-метохијских Срба, а то је хаплогрупа J2a (испод српског просека је на Косову са 6,3 одсто, а изнад просека у Метохији са 12,5 одсто). Што се тиче Војводине, коју је могуће посматрати кроз три историјске области (Срем, Банат и Бачку[49]), уочава се висок постотак хаплогрупе I2 у Бачкој (39 одсто) и Срему (34,7 одсто) и знатно нижи у Банату (29 одсто). Стање је обрнуто кад је у питању друга по заступљености хаплогрупа код Срба – Е хаплогрупа. У Бачкој је са 10,9 одсто знатно испод српског просека (15,2), у Срему је исто испод са 13,9 одсто, док је у Банату на чак 21,5 одсто. Само из ова два посматрана параметра уочљиво је да су западни делови Војводине више насељавани из динарских крајева (и пре колонизација у 20. веку), док је у Банату значајнији био источни, поморавски правац досељавања. Ово потврђују и налази везани за хаплогрупе Ј2 и R1b које су такође изнад српског просека у Банату (Ј2 – 13 одсто, R1b – 9,3 одсто). Са друге стране, у Бачкој је R1b знантно изнад српског просека (са 10,9 одсто), али је зато J2 знатно испод српског просека (3,6 одсто). У Срему су хаплогрупе R1b и Ј2 у српском просеку (R1b 6,9 одсто, J2 8,7 одсто).

Подсећамо да су сви до сада изнети резултати засновани на истраживањима Y-ДНК хромозома, тј. прате искључиво линију мушких предака. Дакле, сва истражена подручја имају то ограничење што прате само оно што је сачувано у генетичком запису српске мушке популације. Логично се поставља питање шта је са свим другим линијама наслеђивања (и по оцу и по мајци, тј. по њиховим женским и мушким прецима) и на који начин је могуће и по том основу утврдити генетичко порекло српског народа. Добра вест је да је могуће и на тај начин доћи до вредних закључака. Лоша вест – ова истраживања су и даље са недовољним узорком, посебно кад су у питању тестови по мајчиној линији (mt-ДНК). Постоји још једно ограничење кад су у питању ДНК анализе по мајчиној линији, а то је што оне ни изблиза не дају могућост за ближе упоредне анализе као што је то случај са Y-ДНК. Практично, највише што се сад може добити по овом питању је спознаја о припадности одређеној mt-ДНК хаплогрупи на ширем географском смислу (да ли су те хаплогрпе европске, ваневропске итд.).

Нешто је боља ситуација кад су у питању аутосомални тестови (тестови опште генетике, по свим линијама наслеђивања), који дају занимљив преглед постотака генетике коју сваки појединац носи. Ови тестови су посебно популарни у последњих неколико година, а оно што је добро код ових тестова са становишта прегледа ширих група (и нација) је што даје упросечан преглед колико које генетике (са ког ширег географског подручја) појединац има. Посебно је важно нагласити да је за упросечен преглед важно да тестирани има родитеље са истог подручја јер је то онда одличан индикатор слике стања за шире групе са уже територије тј. области. Преведено на језик до данас прикупљених података, крајње поједностављено се може рећи да су српски аутосомални резултати на трагу оног што показују и Y-ДНК тестирања, а то је да су уочљиве две основне целине у резултату готово сваког тестираног Србина. А то је да око 40 одсто генетике долази из централно-источних делова Европе, и исто толико из југоисточних делова Европе. Остатак отпада на различите друге области које су јасније видљиве код Y-ДНК резултата, али се своди на незнатан удео кад се сагледа укупна аутостомална генетика. Нпр. Србин који има северњачку Y-ДНК хаплогрупу I1, у својој укупној генетици ће се зачудити кад види да је то свега један или два одсто оног што је видљиво у његовој општој генетици и да заправо преовлађују две напред истакнуте области, које можемо поједностављено назвати словенском и балканском.

Охрабрујуће је да данас готово сва озбиљна генетичка истраживања подразумевају да се порекло испитаника осветли са свих могућих страна и сигурно је да ће у скоријој будућности бити могуће са много више сигурности износити недвосмислене и још прецизније закључке. Посебно је охрабрујући тренд археогенетичких истраживања, од којих је једно раније већ поменуто – истраживање посмртних остатака људи из култура Лепенског Вира, Винче и Старчева (наравно и осталих). Том приликом су рађени управо сви видови генетичко-генеолошких анализа, по свим линијама наслеђивања (третирани су и скелети жена, које, разуме се, немају Y-ДНК). Оно што је важно за ово истраживање је то што је утврђено да је управо на овом тлу дошло до првобитног контакта и касније сједињавања тзв. европских ловаца сакупљача[50] са неолитским земљорадницима пристиглим из Анадолије[51].

Од 35 мушких скелета културе Лепенског Вира којима је било могуће утврдити хаплогрупу, 17 припада хаплогрупи I, 17 хаплогрупи R1b, а један из касније неолитске фазе Лепенског Вира припада хаплогрупи G, која се везује за популације неолитских земљорадника. У оквиру хаплогрупе I, од 17 скелета код 10 су утврђене још дубље подгране, и 9 од тих 10 припада грани I2a2-M436, која се од гране I2а1-P37 (од које потиче и код Срба најбројнија грана I2-Y3120) одвојила пре око 21.000 година. Један узорак припада грани P37, али не и њеној подграни М423 која је предачка за Y3120, дакле представља једну давно изумрлу грану. Што се тиче R1b, сви узорци код којих се могла утврдити дубља грана припадају грани V88, изузетно реткој у данашњим европским популацијама, али по свему судећи врло бројној међу европским ловцима-сакупљачима, јер је поред Лепенског Вира пронађена и у сродним популацијама у Украјини, Немачкој, а касније у неолиту и у Шпанији и на Сардинији. Занимљиво је да грана V88 данас највеће проценте бележи код појединих афричких народа из Чада, Нигера, Камеруна и Нигерије, а како и када је тамо доспела из Европе још увек није разјашњено. Према најавама, ускоро ће бити објављени нови налази из овог истраживачког подухвата у којем су, поред иностраних, учествовали и српски научници.

Поред испитивања ДНК данашњег становништва, Српски ДНК пројекат је 2018. године започео важна археогенетска истраживања на средњовековним скелетима. Прво такво истраживање је спроведено на локалитету Церница у Херцеговини (код Гацка) и у тренутку писања овог рада први резултати су почели да пристижу. Нарочита вредност овог истраживања је што jе њиме започео подухват утврђивања порекла становништва сахрањиваног у некрополама стећака. То је уједно и најбољи начин да се једном за свагда утврди право стање и види да ли постоји континуитет између данашњих житеља ових простора са онима који су сахрањивани испод ових монументалних гробних споменика.

Оно што је свакако остало као отворено питање јесте да се утврди и ко су заправо били Илири, тј. које хаплогрупе би могли бити њихови носиоци. Оно што за сада засигурно знамо јесте да најчешћа хаплогрупа код Срба I2 не може бити у вези са њима. Да ли су то онда хаплогрупе R1b, Ј2b или нека друга, остаје да видимо. Са друге стране, питање које је досадашњим генетичким истраживањима затворено, јесте да ли је и, ако јесте, у којој мери у генетици данашњих Срба присутан `турски` елемент. Одговор на ово питање, који је честа врста провокација по различитим интернет форумима, недвосмислен је: код до сада тестираних Срба готово ни у траговима нема оних грана које би се могле довести у ближу везу (500-1000 година) са турским и потурченим становништвом Анадолије. Једини траг који би могао указати на то пронађен је код двојице тестираних Бошњака у пријепољском крају, који су носиоци хаплогрупе C2-М217, која се најчешће везује за монголске, и у мањем проценту, турске народе.

Да закључимо. Налази до којих се до данас дошло применом нових метода истраживања порекла недвосмислено су потврдили да је у етногенези Срба значајан удео словенског елемента. Тај елемент је фино избалансиран са генетиком староседелачких (млађих или старијих) и доцније досељених популација Балкана. То је, вероватно, и најсрећнији одговор на несрећну (не и једину) српску поделу по питању теорија о пореклу Срба. Дакле, у нашем генетичком наслеђу носимо и оно што је словенско, али и оно што је предсловенско или постсловенско. И чини се да смо управо захваљујући томе срећан спој различитости, који, као што се показало у историји човечанства, увек доноси квалитет. Срби су леп, стасит и здрав, историјски народ и имају чиме да се диче. И најмање им је потребно да се у причама о пореклу исцрпљују оним што је недоказиво. Уместо тога, ваља поћи од чињеница јер оне, какве год да су, представљају чврсто упориште. Све остало је клизав терен, који свакако не треба заобилазити већ га треба превазилазити оним што је човеку дато као највиши степен достигнућа, а то је научни рад. Сасвим сигурно да бисмо сви били најсрећнији да научна прегнућа увек потврђују оно што су најпожељније тезе, али то није увек тако. И због тога не треба нико да се осећа повређеним. Највећа повреда и највеће огрешење би било да се научни резултати изврћу и натежу ка жељеном. Па чак све и да неко помисли да је тако нешто могуће урадити, треба да има на уму да су у данашњем свету сви па и генетички резултати непосредно проверљиви и упоредиви са светским базама. Које ће у годинама што долазе бити све пуније нових и нових сазнања. Истраживање је, практично, тек почело. На радост свих радозналаца.

ФУСНОТЕ/ИЗВОРИ:

[1]VI и VII век нове ере

[2]Новоромантичарском отуда што је разумљиво да људи имају тенденцију да прихватају теорије које се уклапају у њихову жељену слику. На томе се и завршава сва „романтика“ јер су заступници оваквих становишта често веома искључиви и агресивни у наметању својих и негирању супростављених теорија

[3]Етнолог Петар Влаховић у делу Етнологија Југославије наводи да је термин бечко-берлинска школа настао према главним поборницима теорије о досељењу Словена у 6. веку – Муленхофу у области историографије и Миклошићу у области лигвистике

[4]Сходно чувеном спису De administrando imperioвизантијског цара Константина VII Порфирогенита (944-959), који је представља један од ретких писаних историјских извора у којем се говори о досељењу Срба у словенској сеоби

[5]Истоимено дело још једне култне ауторке романтичара Олге Луковић Пјановић (Мирослав, Београд, 1990)

[6]Теорије о вишим и нижим расама одвеле су на губилиште милионе људи по нацистичким логорима широм Европе

[7]Према досадашњим анализама две крвне групе које доминирају код становништва Европе су 0+ (38 одсто) и А+ (34 одсто). За крвну групу Б важи да је ретка у Европи (око 10 одсто) и да је највише заступљена у Азији. Крвна група АБје такође веома ретка и најзаступљенија је у Јапану, Кини и Кореји. Код Срба (у Србији) је је постотак незнатно у корист А+ (35 одсто, у односу 33 одсто 0+). Ово се може објаснити тиме јер је А+ заступљенија у централној и источној Европи, док је 0+ најприсутнија у западној Европи. Крвна група Б+ је на трећем месту код Срба са 13 одсто, следе А- и 0- са по шест одсто и АБ+ са четири одсто. На претпоследњем месту је Б- са два одсто и последња А- са један одсто код Срба.

[8]Двојица српских информатичара творци су тренутно водећег светског софтвера за предвиђање Y-ДНК хаплогрупа – http://www.nevgen.org/

[9]Поред Y-ДНК тестирања генетичко порекло појединаца истражује и преко mt-ДНК, односно по мајчиној линији (мајка преноси минохондријски ДНК на оба пола). Такође, постоје и тзв. аутосомална испитивања која обухватају анализу 22 пара хромозома (све осим полног пара, који чини 23. пар хромозома, а који је обухваћен са претходно наведена два типа теста). Међутим, ова два теста не дају ни близу могућност за ближе упоредне анализе као што то омогућава Y-ДНК тестирање.

[10]од грч. απλούς, haploûs, „једнострук, сам, једноставан“

[11]У оквиру Друштва српских родословаца „Порекло“ из Београда 2012. године формиран је Српски ДНК пројекат (https://dnk.poreklo.rs) који је за непуних седам година формирао базу података за близу 5.000 тестираних појединаца мушког пола. Значајан део тог броја дошао је и преко истраживачких подухвата које су, у сарадњи са Српским ДНК пројектом, предузели српски научници, пре свих др Ивица Тодоровић, научни сарадник Етнографског института САНУ и др Душан Кецкаревић, шеф Центра за форензичку и примењену молекуларну генетику Биолошког факултета Универзитета у Београду

[12]Цвијић, Јован, Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице, Српски етнографски зборник, књига XXIV, Српска краљевска академија, Београд, 1922.

[13]Југозападни делови Старе Херцеговине

[14]Како би се дала што објективнија статистика опште генетичке слике Срба, као основ смо узели узорак од укупно 2089 испитаника из два истраживачка подухвата која су на најравномернији начин обухватила цео српски етнички простор. Више на: https://www.poreklo.rs/2019/06/12/y-dna-haplogroups-of-ethnic-serbs/

[15]Међу свим досад тестираним Србима појављују се још и хаплогрупе H (карактеристична за ромску популацију) и L, али код досад свега неколико тестираних појединаца.

[16]Значајно присуство ове хаплогрупе је и код Бошњака и Хрвата у Босни и Херцеговини, као и код Хрвата у југозападним деловима Хрватске

[17]https://www.poreklo.rs/2019/03/28/haplogrupa-i2/

[18]Према бази и проценама Y-Full: https://www.yfull.com/

[19]Филогенетски низ I2-CTS10228>Y3120>S17250>PH908. Ова грана се дуго називала I2-Dinaric south

[20] https://www.yfull.com/tree/I-PH908/

[21]др Драган Приморац, некадашњи хрватски министар науке, просвете и спорта, је један од родоначелника ове тезе. Видети на: https://www.draganprimorac.com/analizom-dna-do-istine

[22]Две најучесталије подгране хаплогрупе R1a код Срба су R1a М458 и R1a Z280. Детаљније видети на: https://www.poreklo.rs/2018/06/10/y-dnk-haplogrupa-r1a/

[23]Кљосов је у српској јавности најчешће представљен као професор универзитета у Харварду. Иначе је оснивач и председник Академије ДНК генеалогије. На српски је преведена његова књига Порекло Словена – осврт на ДНК генеалогију, Мирослав, Београд, 2013.

[24] Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, објављено у часопису Nature: https://www.nature.com/articles/nature25778

[25]Повремено се код Срба појави и по неки резултат који припада другим гранама хаплогрупе Е, као што су Е-V22 и Е-Z827

[26]Слично разгранатости грана хаплогрупе I2 на тромеђи Белорусије, Украјине, Пољске због чега се обично каже да је реч о зони велике разноврсности одређене хаплогрупе

[27]Друштво српских родословаца „Порекло“ и Центар за форензичку и примењену молекуларну генетику Биолошког факултета Универзитета у Београду спровели су у периоду 2016-2019 истраживање на узорку од 400 Срба староседелаца Косова и Метохије. Према прелиминарним налазима (истраживање још није објављено) код Срба на Косову и Метохији забележено је око 25 одсто припадника хаплогрупе Е).

[28]У бази Српског ДНК пројекта у области црногорских Брда хаплогрупа Е је присутна са око 30 одсто, док је у подручју Зете тај постотак у границама српског просека (14,1). У Старој Херцеговини (делу који данас припада Црној Гори), постотак хаплогрупе Е је још мањи (око 12 одсто).

[29]Још није најјасније у којим историјским околностима је хаплогрупа N2 доспела на наше подручје, али се према старости њене подгране присутне код Срба (у племенима Бањани и Пивљани) која је око 900 година, може закључити да је у то време дошао и њихов заједнички предак. Такође, иста процењена старост је и за носиоце хаплогрупе I1 P109, за које се са нешто више сигурности може рећи да су дошли кроз освајачке походе Нормана са југа Италије (крајем 11. века)

[30]https://www.poreklo.rs/2018/10/22/haplogrupa-j2-sa-osvrtom-na-srpske-zemlje/

[31]https://www.poreklo.rs/2017/10/15/krici-tragom-izgubljenog-plemena-genetika/

[32]G2a2a-PF3147

[33]Предвођени Робертом Гвискаром Нормани су предузели крсташки поход 1081. године. Кренули су из Барија, према проценама са 16.000 ратника, и искрцали се данашњу албанску обалу код Драча. И у доцнијем периоду има доста помена њиховог присуства на просторима данашње Црне Горе, јужне Далмације и Албаније.

[34]Пјешивци и Цуце – J2a М92, Братоножићи Q, Никшићи и Ровчани I2 PH908, Морачани-Богићевци R1b-U152 итд.

[35]Кричи Ј2b1 M205, Мацуре I1-Z63

[36]Истраживање је спроведено у периоду 2016-2019 у сарадњи Српског ДНК пројекта и Биолошког факултета, а обухватило је испитанике са територије Старе Херцеговине, која се поклапа са оном за владавине Стефана Вукчића Косаче, тј. подручја данашње Херцеговине, као и делова који су данас у саставу северних делова Црне Горе

[37]На основу узорка од 203 тестирана појединца. Извор: Српски ДНК пројекат

[38]На основу узорка од 129 тестираних појединаца. Извор: Српски ДНК пројекат

[39]На основу узорка од 374 тестирана појединца. Извор: Српски ДНК пројекат

[40]На основу узорка од 98 тестираних појединаца. Извор: Српски ДНК пројекат

[41]На основу узорка од 323 тестирана појединца. Извор: Српски ДНК пројекат

[42]Посматране области: Браничево – 39 тестираних, Тимочка крајина – 89 тестираних, Понишавље – 197 тестираних. Извор: Српски ДНК пројекат

[43]На основу узорка од 151 тестираног појединца. Извор: Српски ДНК пројекат

[44]На основу узорка од 93 тестирана појединца. Извор: Српски ДНК пројекат

[45]На основу узорка од 131 тестираног појединца. Извор: Српски ДНК пројекат

[46]На основу узорка од 65 тестираних појединаца. Извор: Српски ДНК пројекат

[47]На основу узорка од 346 тестираних појединаца. Извор: Српски ДНК пројекат

[48]На основу узорка од 144 тестирана појединца: Извор Српски ДНК пројекат

[49]Посматрани узорак: Срем – 115 тестираних, Банат – 107 тестираних и Бачка – 110 тестираних. Извор: Српски ДНК пројекат

[50]“Два узорка из Лепенског Вира (I4665 и I4666), који се датирају у период раног неолита – Лепенски Вир I-II, су по аутозомалној генетици скоро идентични најранијим анадолским и балканским земљорадницима, а један узорак из Падине (I5232) из истог периода имао је скоро подједнак удео генетике мезолитских ловаца-сакупљача и неолитских земљорадника“, Рајевац, Милан, Генетска слика Лепенског Вира и Винче (https://www.poreklo.rs/2018/06/15/genetska-slika-lepenskog-vira-vince/)

[51]„Становници Винче су имали Y-ДНК хаплогрупу G2a2a-PF3147и митохондријалне хаплогрупе (K1a, HV, H) карактеристичне за неолитско становништво Анадолије и Европе“, Рајевац, Милан, Исто.

 

Коментари (15)

Одговорите

15 коментара

  1. Neko,tamo daleko

    Verovatno ste ovaj tekst bili prinudjeni da napisete usled konstantnih napada na sajt/forum Porekla.
    Ko ne zeli da cuje dzaba i ovaj iscrpan i odlican tekst.Mi smo Srbi inatan,tvrdoglav i sujetan narod tako da mi se cini da je ovo vase razjasnjavanje sa sirokim narodnim masama u stvari Don Kihotovska borba vetrenjacama.
    Ko je iole upoznat sa GG zna da je ovo cinjenicno stanje stvari…
    Ono sto mene zanima je ova I1 Z63 ako sam dobro zapamtio.Postoji li mogucnost da ona nije starosedelacka vec da je na Balkan dosla sa seobom Slovena?

  2. Станко

    Могли сте слободно да наведете и суштинску иронију новоромантичарског табора:
    Да су њихови главни извори управо она бечка и ватиканска пропаганда, за коју оптужују историчаре.

    Цео њих покрет је ништа више него преписано дело Croatia Rediviva (18. век) хрватизованог Немца Павао Ритера, и његове злоупотребе појединих средњевековних хроничара који нису имали шири увид у оно шта се дешавало вековима пре њих, зарад груписања свих Јужних Словена у једну целину коју би Хабзбурзи преко Хрвата које већ имају као добру послугу, лакше контролисали. И на крају њиховог коначног одвајања од Руса и других Словена (тезе о пореклу Словена са Балкана и везивању за Илире, где би током времена име “Илири” полако истиснуло “Словени”, али и Срби – баш као што је управо тај Ватикан на кога се позивају, третирао ова подручја као “Илирске провинције”, говорећи успут лоше о Цариграду).

    Сви неке велике патриотре српске патриоте, а кроз причу, само им фали “живило братство и јединство”. Све патриоте, а сметају им личности као што су:
    Јован Цвијић, јер је растумачио адекватно ко су заправо староседеоци на нашим подручјима (Власи);
    Вук Караџић и Павле Шафарик (коме је Србија већа од Шешељеве, али је то довољно да некима он буде “бечки шпијун”, иако је због тог истог Беча остао без посла и живео у страху) – јер су се успротивили “Илирском покрету” који је агресивно штокавицу претварао из српског у некакав “илирски језик”, иначе само наставак Ритерове приче. И Вук се борио колико је могао да се истина о томе да је штокавица везана за Србе – што је иронично и генетика данас посредно потврдила, али не, он је бечки шпијун јер је “искварио српски језик”. А о ефектима тог покрета је довољно рећи да је званична Аустроугарска помагала отварања “Илирских штампарија”, а онда када их је “укинула”, само им је променила “Илирско” у “Хрватско” – мада треба додати и јадне Личане које су убедили да су њихове српске капе заправо “Илирске”, избацивши српско име;
    Српска православна црква само зато што је један њен владика превише критиковао Милоша Милојевића који је свој успон доживео управо у време пред, и за време зближавања политика Аустроугарске и Србије, када се највише дистанцирала од Руса (који су га нападали, док су Аустроугари интересантно ћутали и толерисали га) – а видели смо ко је СПЦ и шта је, када су у питању Срби, на Космету и у Црној Гори;
    Иван Лучић – оснивач хрватске историографије који је у свом највећем капиталном делу о Краљевини Далмацији и Хрватској навео да су Срби живели до Цетине, да су у приморским градовима попут Сплита и Дубровника углавном живели Романи и потомци староседелачког становништва, а да је “Дубровник са свих страна окружен Србима”. А заправо, само препричавају критике Павао Ритера који је спроводио тадашњу Аустроугарску параноичну политику спречавања било каквог мешања Венеције у послове у Далмацији и тиме везивање Романа из приморских градова за право староседелачко становништво.

    И многи други. О вашем пројекту који је, на пример, порушио велики део хрватске историографије по којој су Срби у БиХ и Хрватској некакви Власи/Илири (гле, гле) које је у 19. веку “посрбила СПЦ”, нећу ни да говорим.
    Али добро, када треба да нас хрватски ватикански теолог учи томе да нас Ватикан лаже, и о томе да су Срби учествовали у масакрима над Италијанима, пардон, Срби били Партизани који су ослобађали Истру у Другом светском рату, онда је све јасно. Али битно је да он каже да је Космет део Србије, јер је нажалост то довољно да људи одмах помисле да има добре намере, а не да му је то злоупотреба за нешто друго… Мада, можда је, ипак, боља она Огла што говори, час 5 страних језика, час 11, а чији је муж био у Уреду за језик НДХ, и школована на истом том западу као и онај Деретић…

    • Maroje

      Umjesto da Stanko na DNK-a projektu iznosi egzatne genetske podatke u dokazivanju svog mišljenja i svojih teza on ode u politiku,priče i mitove prošlih vremena.
      Budući da spominješ Vlahe lako ćeš dokazati da su bivši Vlasi katunari čistokrvni Srbi.Pokušaj.

      • Stanko

        @Maroje
        Umesto Maroje da odgovori na argumente koje sam izneo, a za genetiku procita ovaj veoma dobar clanak, Maroje pribegava skretanju sa teme, a i romanticarenju u vidu pokusaja svodjenja tudjih argumenata na “mitove proslih vremena”, a ironicno, opet potezuci temu Vlaha i upravo mitove proslih vremena nacionalisticke istoriografije sa podrucja Hrvatske iz 19. i 20. veka…
        Egzaktne genetske podatke je Jovica Krtinic izneo u tekstu, tako da bi trebalo prvo Maroje da ga procitas.
        Nego, pre nego sto pocnes sa brkanjem pojma Vlaha kao starije etnicke grupe (procitaj tekst i genetiku) i vlaha kao staleza, prvo bi mogao da objasnis otkud to da su Hrvatima iz Duborvnika i Hercegovine genetski blizi Srbi sa Kosmeta i Uzica, nego Hrvati Rijeke, sa Krka ili iz Zagreba (uzged, ignorisacu da su stokavci, da su dicni u guslarstvu i skupljanju hajduka na Djurdjevdan). Toliko bliski, da su se odredjeni rodovi, tacnije, njihove grane i to I2a, profilisale tek pre 9 vekova…
        Ali dobro, svi imaju svoje DNK projekte u regionu, samo komsije iz Hrvatske vole da redovno posecuju srpske portale, a rezultate svojih DNK istrazivanja nesto i ne objavljuju javno. Pitam se zasto…

      • Радиша

        Мароје, није посао Станка да препричава чланак за тебе. Већ је твој посао да га прочиташ. А да на туђе тезе не одговараш “популистички” проглашавајући све што ти се не свиђа “митом”, и ad hominem. А Станку и другима бих препоручио да не троше своје време на расправе са људима који не знају аргументовано да одговоре…

  3. Михајло

    Имам питање за аутора. Мало ме буни ово око порекла И2 хаплогрупе. Ако имамо у виду да су И1 и И2 протоевропске хаплогрупе и “потомци” сада већ нестале И хаплогрупе те да су зато и обележене са И (И је у великом проценту нађена и у Винчи, као што сте и сами навели), да ли је реално претпоставити да је и ова млада грана И2 која је данас најзаступљенија код Срба која се издвојила у пределу Белорусије и Украјине заправо мигрирала са ових простора и централне Европе генерално у источну Европу где се између осталог мешала са Р1А и након неког дужег времена се вратила измењена на ове просторе?

    • Јовица Кртинић

      Таква претпоставка није реална. Велики је временски јаз до заједничког претка (најмање 13.000 година) између гране I2-Y3120, којој доминантно припадају данашњи носиоци хаплогрупе I2 међу Србима, и гране I2а1-P37 пронађене на локалитету Падина и то на само једном скелету.
      Још нешто, погрешно цитирате да сам навео да је I хаплогрупа у великом проценту нађена у Винчи. Тако нешто нигде није написано јер би било неистинито. Молим да пажљивије прочитате чланак, а упућујем Вас да прочитате и следећи чланак: https://www.poreklo.rs/2018/06/15/genetska-slika-lepenskog-vira-vince/

      • Михајло

        Моја грешка, случајно сам навео Винчу уместо Лепенског вира. Односило се на ову вашу реченицу:
        “Од 35 мушких скелета културе Лепенског Вира којима је било могуће утврдити хаплогрупу, 17 припада хаплогрупи I, 17 хаплогрупи R1b, а један из касније неолитске фазе Лепенског Вира припада хаплогрупи G, која се везује за популације неолитских земљорадника.”
        У реду, разумем да је велики временски размак, али зар није и та I2-Y3120 код данашњих Срба која се издвојила у источној Европи је морала однекуд да дође до ту, тј. до места где се издвојила. И опет, ако имамо у виду да су све варијације I1 као и I2 морале да настану из I хаплогрупе, зашто није реална претпоставка да и данашњи Срби који носе I2-Y3120 имају генетске везе са становницима Лепенског вира? Сигурно нису дошли из Азије са протоевропском хаплогрупом I. Не кажем да су становници Лепенског вира себе звали Србима, за тако нешто нема доказа, али бесмислена ми је тврдња да данашњи носиоци I хаплогрупа немају генетске везе са античком I хаплогрупом од које су морали настати и по номенклатури.

        • Јовица Кртинић

          Поштовани Михајло,
          Бесмислено је кад износите тврдњу која нигде није наведена. Лепо сам Вас упутио да прочитате изворни чланак на тему налаза из Лепенског Вира, Винче и Старчева. Тамо су сви одговори на Ваша питања.

  4. Jovan

    Postovani Jovice Krtinic pratim vas rad vec duze vremena.Postujem i cijenim sve ovo sto radite vi i vase kolege.Takodje pratim i ono sto rade i vasi “oponenti”.Misljenja sam da ste vi (poreklo) blizi istini.Namjerno kazem “blizi” jer sam misljenja da ne mozemo sve uzeti ka činjenicu, s tim da ne dovodim u pitanje naucne rezultate vec teze o migraciji naroda.Ima dosta ,za mene, nekih nelogicnosti.Prvenstveno mislim na primjetnu “slicnost” nekih toponime sa prostora koje su naseljavali iliri,tracani…sa toponimima koje se nalaze u “slovenskom svijetu” (Poljska,Ceska,Slovack…)Npr. ilirsko pleme LABEATI ,koje je naseljavalo sjeverne obale skadarskog jezera (Lacus Labeatis) i dalje na sjeveru se sirilo do grada Duklja i plemena DUKLEATI —- LABORECKA vrchovina ,tj. Laborecka visoravan u Slovackoj na kojoj se nalazi DUKLANSKY presmuk (Dukljanski prevoj-prelazj).Sirom slovenskih zemalja postoje brojni toponimi LABA i DUKLA.
    Ipak moje javljanje je bilo pobudjeno zeljom da vam postavim jedno pitanje.Na Youtube se mogu vidjeti rezultate MyHeritage od ljudi iz Poljske,Slovacke,Ceske,Ukraine (dosta manje iz Rusije) koji pokazuju skoro kod svih ispitanika,veliki procenat BALKAN-a .S tim da naglasi da MyHeritage pod BALKAN podrazumjeva prostor bivse Jugoslavije ,dio Bugarske,dio Madjarske,dio Rumunije.Tj. ispitanik dijeli zajednicke gene sa ljudima sa navedenog podrucja.Albance obuhvata prostor GRCKA I jUZNA ITALIJA.
    Kako da se objasni ovaj veliki postotak BALKAN-a kod npr. jednog poljaka sa sjevera Poljske ciji su roditelji cisti poljaci.Citam njihove komentare i oni su zbunjeni odakle im toliki postoci BALKAN-a kad niko njihov nije imao dodira sa balkanom…Ako nije bilo neke migracije u suprotnom smjeru,tj, sa balkana u slovenske zemlje ,kako onda da se objasni ovoliko veliki postotak BALKAN-a.Evo Ukrainu mozemo donekle objasniti sa seobom srba,al to je ipak kap u moru.Takodje ima dosta njemaca,cistih njemaca,sa jakim postotkom BALKAN-a…

    • Јовица Кртинић

      Поштовани Јоване,
      Овај чланак је заснован на резултатима више хиљада тестираних мушкараца из базе Српског ДНК пројекта и упоредним анализама са јавно доступним резултатима појединаца из других база. Пре свега је реч о Y-ДНК резултатима, а само узгред су поменути други видови тестова генетичког порекла (mt-ДНК и аутосомални).
      Препоручујем да са доста опреза узимате оно што се може пронаћи на Јутјубу, а посебно теорије срочене на начин како сте то урадили у свом коментару. Не знам на које се тврдње позивате (ево, позивам Вас да поставите линк), али овако на невиђено слутим о чему се ради.

      • Jovan

        Postovani Jovice Krtinicu ne znam na sta slutite al vjerujte da nemam neku zadnju namjeru ako na to mislite.Potpuno mi je jasan ovaj clanak i ne osporavam ga ,niti imam tu namjeru.Nijesam neko ko ne se ne razumije.Ovo je mnogo interesantna tema i Poreklo radi sjajnu stvar.Ovaj clanak ,kao i sve ostalo sto radite vezano za haplogrupe,je potpuno sazeto i jasno,a samo neko ko je zlurad ovo ce osporavati i nece htjeti da razumije.Mozda ovo nije pravo mijesto da vam postavim pitanje vezano za ovu pojavu velikog procenta BALKAN-a kod ispitanih npr. poljaka.U svijetu je u modi vec koju god da ljudi traze svoje korijene preko npr. MyHeritage .Od amerikanaca preslo na cio svijet…tako da su yutuberi na svojim kanalima postavili dobijene rezultate.Nema razloga da se ne vjeruje u njihove rezultate nisu oni dio neke agende i globalne zavjere.Kazete da postavim link.Ne znam tacno na sta mislite ,predpostavljam da mislite na ove youtube rezultate.Evo npr. jednog https://www.youtube.com/watch?v=VoedKZtz7lg
        Ja bih vas molio da bar pogledate ove rezultate,a i ove sto budu ovo citali .To je bar lako provjeriti ukucate na youtube “myheritage dna poland”….Pa probate ukraince,cehe,slovake…
        A mene je samo interesovalo kako da se objasni visoki postotak BALKAN-a

        • Јовица Кртинић

          Поштовани Јоване, погледао сам клипове на које сте указали. Реч је о географском приказу аутосомалних поклапања са досад тестираним појединцима. То што се код Пољака појављује Балкан у том постотку (колико видим у просеку од 15 до 30 одсто) је потпуно логично јер указује на блискост са особама на Балкану чије порекло јесте са подручја словенске тромеђе Пољске, Белорусије и Украјине. Дакле, ту се не приказује буквално одакле неки тестирани Пољак све вуче порекло већ са ким од досад тестираних, из којих крајева и у ком постотку дели заједничко порекло. Ако ствари поставимо обрнуто и узмемо нпр. мој аутосомални тест он каже следеће: West Slavic 56%, Greece & Balkans 38%, Italian Peninsula 5%, Middle East & North Africa <1%. И ове графике су у сталној промени, тако да не могу да се узимају дословно и поуздано јер зависе од прилива новотестираних. Нпр. иако сам по Y-DNA припадник хаплогрупе I1-P109, која је најзаступљенија код народа на северу Европе (Нордијаца углавном), мени се у овом приказу аутосомалне генетике, према најновијим графикама, тај део света уопште не појављује, док се у претходним годинама приказивао са неколико постотака. Дакле, ове графике настају на основу резултата досад тестираних појединаца, који су радили аутосомалне тестове (тестове опште генетике) и није нимало чудно што се Пољацима појављује Балкан јер су на Балкану њихови далеки рођаци који су овде доспели у сеоби Словена. Надам се да Вам је сад мало јасније.

    • Adam Najstariji

      To sto neko deli “zajednicke gene” sa ljudima sa Balkana, ne znaci da potice sa Balkana, samo znaci da potice od istih predaka kao i ti Balkanci. To sto je neki “gen” veoma rasprostranjen medu danasnjim Balkancima, ne znaci da je nastao na Balkanu, samo znaci da su njegovi nosioci na Balkanu imali visok natalitet.

  5. Jovan

    Postovani Jovice hvala na odgovoru i razumjevanju.