Genetika i Srbi: Od Karpata pa do Jadrana

Ovaj članak objavljen je 2020. godine u četvrtom tomu uglednog enciklopedijskog izdanja Catena mundi kao i u časopisu Sveske.

PIŠE: Jovica Krtinić ([email protected])

Teorije o poreklu Srba podelile su naciju u dva tabora. U jednom, čije je stanovište zasnovano na zvaničnom istorijskom tumačenju, nalaze se oni koji ne dovode u pitanje slovensku seobu[1] i shodno tome slovensko poreklo srpskog naroda. U drugom, eufemistički nazvanom novoromantičarskom taboru[2], sve je više onih koji negiraju da je velike slovenske seobe moglo biti, već da su Srbi autohtoni, starosedelački narod na Balkanu, sa neprekinutim kontinuitetom još od kultura Lepenskog Vira, Starčeva i Vinče.

Ova podela dodatno je produbljena različitim teorijama zavere od kojih se najčešće može čuti ona da su zastupnici zvanično prihvaćene teorije o slovenskom poreklu Srba sledbenici  tzv. „bečko-berlinske škole“[3] koja je, kažu, zatrla svaki pomen prednemanjićke Srbije i uspela da nametne „lažnu“ teoriju o doseljavanju iz slovenske prapostojbine. Sa ovim u paketu obično ide i optužba o „Porfirogenitašima“[4]. Kad ih „bečlije/porfirogenitaši“ sučele sa pitanjima pa otkud onda jezička, kulturološka i duhovna bliskost Srba sa ostalim slovenskim narodima, novoromantičari imaju nedvosmislen odgovor – to je zato što svi, naravno, potiču od Srba. Ruku pod ruku sa ovim ide i mit o Srbima kao „narodu najstarijem“[5], čiji podržavaoci neumorno iskopavaju dokaze, a ponajviše one koji u starim jezicima (od sanskrita preko etrurskog do starogrčkog) pronalaze srpsku osnovu.

Jezičke sličnosti su upravo dugo bile jedan od najvažnijih indikatora za utvrđivanje veza među različitim narodima, posebno u nedostatku ili manjku nespornih istorijskih izvora. Sa stanovišta utvrđivanja porekla naroda, u prvoj polovini dvadesetog veka, naročito su bile popularne i rasne teorije. One su, međutim, naišle na plodno tlo u nacijama frustriranim ishodom Velikog rata i poslužile su kao jedan od okidača[6] za najmonstruoznije masovne zločine koje je čovečanstvo doživelo u svojoj istoriji. Zbog ovakvog iskustva, pokušaji da se i kroz otkriće krvnih grupa[7] pokuša utvrditi osnov za razumevanje porekla naroda, ostali su u senci primarno medicinske primene ove važne naučne spoznaje.

Odjeci neugodnog iskustva sa rasnim teorijama, na izvestan način opterećuju i najnovija dostignuća koja su došla sa otkrićem strukture DNK. Za jednu školu mišljenja, koja svoje predstavnike ima i u Srbiji, okolnost da se analizom DNK može utvrditi davno poreklo pojedinca i njegove veze sa generacijama prethodnika unutar većih ili manjih grupa, nosi opasnost od novih zlokobnih podela. Nisu retki ni oni koji se pribojavaju da se prikupljanjem podataka o genetičkom poreklu pojedinca može proizvesti neka vrsta genetičkog oružja, kojim bi, na jedan klik, mogli biti zbrisani milioni ljudi sa „nepoželjnom“ genetikom. Uprkos ovakvim strahovanjima, genetička istraživanja u poslednjih nekoliko decenija doživljavaju pravi procvat i sve širu primenu. Naročito u delu koji se tiče otkrivanja genetičkog praporekla pojedinaca, rodova i širih, genetički povezanih skupina. Za razliku od mnogih drugih oblasti, gde su u debelom zakašnjenju ili začelju, Srbi u ovoj novoj i još neozvaničenoj naučnoj disciplini, genetičkoj genealogiji, zauzimaju zapaženo mesto[8]. Zahvaljujući naporima i organizovanosti zainteresovanih naučnika i pojedinaca, koji su prepoznali mogućnosti koje nude sve naprednije DNK analize, danas imamo i znantno jasniju sliku o poreklu naroda. Sliku koja, čini se, najpreciznije do sada pokazuje kakvo je stvarno poreklo današnjih Srba.

Pre nego što pređemo na konkretne nalaze genetičkih istraživanja srpske populacije, nekoliko reči o najraširenijoj vrsti testiranja kod nas ali i u svetu – istraživanjima po Y (ipsilon) DNK hromozomu[9]. Reč je o istraživanjima muškog polnog hromozoma uz pomoć kojeg se može, do u daleku prošlost, pratiti kontinutitet genetičkog porekla pojedinca po neprekinutoj muškoj liniji (nasleđivanje sa oca na sina). Naime, ustanovljeno je da se, uz povremene i neznatne mutacije, u dugom nizu generacija muških predaka zadržavaju uglavnom istovetne vrednosti. Naglasak je upravo na ovom „uglavnom“ jer zahvaljujući tome što povremeno dolazi do određenih izmena (mutacija) u vrednosti na tzv. STR markerima moguće je pratiti kako su te izmene nasleđivane. Blagodareći tim mutacijama formirana su cela filogenetska stabla koja čine na hiljade grana i podgrana, koje se svakim novotestiranim pojedincem dodatno dopunjuju ili usitnjavaju.

U nedostatku boljeg imena, ali i iz razloga što se u genetičkoj genealogiji ne može govoriti o genetičkoj grani koja pripada samo jednoj naciji ili narodu (da se može nazivati srpskom, ruskom, nemačkom, engleskom itd.), ustanovljen je termin haplogrupa[10] koji se polako odomaćuje u javnom govoru. Reč je o opštem nazivu za genetičku granu uz koju stoji i određeni prefiks u vidu nekog od slova engleskog alfabeta. Ideja tvoraca ovog svojevrsnog šifarnika bila je da se slovom A krene od najstarije otkrivene haplogrupe (u konkretnom slučaju pronađene na afričkom kontinentu) i da se onda alfabetskim redom krene ka mlađim, nizvodnim haplogrupama filogenetskog stabla čovečanstva. Unutar jedne haplogrupe postoji niz podgrana koje mogu biti udaljene i po više hiljada pa i desetina hiljada godina.

Sve ovo postaje mnogo jasnije kada se pojedinac odluči na ovakav vid istraživanja porekla i, po dobijanju Y-DNK rezultata, bliže upozna sa geografskim rasporedom i prisustvom pripadnika iste haplogrupe u određenim delovima sveta. Jer, upravo to je ono što danas pruža mogućnost da poreklo pojedinca, a posredno i njega kao pripadnika određene šire grupe (roda, plemena, naroda), može usmeriti ka području (ili populaciji) odakle (ili iz koje) bi mogao da potiče njegov davni predak. Takođe, od velikog značaja je kada se rezultat testiranog uporedi sa drugim testiranim pojedincima tj. kad se rezultati dovedu u vezu, a često i u veoma blisku srodničku relaciju.

Genetička populaciona istraživanja u Srbiji započeta su početkom 21. veka, ali tek u poslednjih nekoliko godina daju mnogo preciznije odgovore u pogledu otkrivanja (pra)porekla srpskog stanovništva. Ključni trenutak dogodio se 2012. osnivanjem Srpskog DNK projekta[11], koji je promenio dotadašnji pristup ovim istraživanjima, koja su ispitanike tretirala uglavnom kroz uopštenu statističku ravan. Naime, među do tada stotinama testiranih, anonimnih pojedinaca bilo je teško pronaći zajednički imenitelj koji bi ih vezao za određeno područje ili grupu rodova. Novim pristupom, koji je ispitanike tretirao po njihovom (starijem) mestu porekla, koji je uvažavao podatke iz porodičnih predanja, njihovu rodovsku ili plemensku pripadnost i, što se pokazalo kao veoma važno, koji je uzeo u obzir i krsnu slavu testiranog, dobijen je daleko jasniji uvid u strukturu i raspored ispitanika unutar srpskog nacionalnog korpusa. Štaviše, posle višegodišnjih istraživačkih poduhvata, danas je, zahvaljujući tom novom pristupu, moguće govoriti o otkriću ili potvrdi različitih migracionih (ili osvajačkih) pravaca, ali i onim ne tako davnim, koja je najbolje opisao Jovan Cvijić istražujući metanastazička kretanja stanovništva na Balkanskom poluostrvu[12]. Osim ovih migracionih, danas je, zahvaljujući genetičkim istraživanjima, moguće otkriti i koliko je u današnjoj srpskoj populaciji starosedelačkog elementa, koji se milenijumima nije pomerao sa ovog područja.

I, šta kažu genetička istraživanja? Ko su Srbi i odakle su? Jesu li Sloveni ili su Vinčanci? Ili su i jedno i drugo, možda nešto treće, deseto?

Najprecizniji odgovor je da su Srbi, kao i većina drugih starih evropskih naroda, genetički izrazito heterogeni. Unutar te heterogenosti, koja se taložila vekovima i homogenizovala u jedan narod, postoji nekoliko jasno odeljenih i danas merljivih slojeva. Naglasak je na ovom danas, jer smo u ovom trenutku u mogućnosti da izmerimo samo zatečeno stanje. Sasvim je sigurno da bi, da smo u ovakvoj mogućnosti bili krajem 19. veka, neke srazmere bile donekle drugačije. Strašni 20. vek, sa nepojamnim, milionskim srpskim žrtvama u oba svetska rata, nesumnjivo je donekle izmenio pređašnje stanje i u ovom, genetičkom pogledu. Poseban aspekt su migracije usled ratnih (izbeglice), političkih (kolonizacija) i ekonomskih razloga (selo – grad, odlasci na rad u inostranstvo). Zbog toga je od izuzetnog značaja da se u izučavanju genetičkog porekla Srba polazi iz dve ravni: iz opšte slike Srba na njihovom celom etničkom prostoru ali i iz njegovih oblasnih odnosno regionalnih osobenosti.

Gledano iz opšteg ugla jasno se uočava jedna važna karakteristika za razumevanje genetičkog porekla Srba. Reč je o značajnom prisustvu tzv. haplogrupe I2, koja na celom srpskom prostoru gotovo nigde ne pada ispod 30 odsto učešća, a u pojedinim oblastima[13] ide čak i do 50 odsto od ukupnog broja dosad testiranih Srba. Uočava se i da raspored ove haplogrupe veoma dobro prati zone štokavskog govornog narečja, tj. da van tih zona njen udeo značajno opada. Govoreći jezikom prosečnih vrednosti, ovu haplogrupu ima svaki treći Srbin i ona je svakako najbolji kandidat za matičnu ili osnovnu haplogrupu srpskog naroda, oko koje je i započela njegova homogenizacija.

Pre nego što uđemo u bliže objašnjenje šta ovakav postotak haplogrupe I2 znači sa stanovišta razumevanja (pra)porekla značajnog dela Srba, kraća napomena o ovoj i o ostalim haplogrupama i njihovoj zastupljenosti kod dosad testiranih pripadnika srpskog naroda. Prema veoma reprezentativnom uzorku[14] od preko 2.000 ispitanika, haplogrupa I2 je kod Srba prisutna sa ukupno 39,2 odsto. Sledi haplogrupa E sa 15,2 odsto, a odmah iza nje i haplogrupa R1a sa 14,1 odsto. Ovo su tri najučestalije haplogrupe među Srbima. Pored njih, a na osnovu napred navedenog uzorka, kod Srba se pojavljuje još devet haplogrupa (I1 – sa 8,1 odsto, R1b – 6,5 odsto, J2b – 4,8 odsto, G2a – 3,3 odsto, J2a – 3,1 odsto, N2 – 2,8 odsto, J1 – 1,7 odsto, T – 0,38 odsto i Q – 0,38 odsto). Ovih 12 haplogrupa[15] uslovno bi se mogle podeliti u tri skupine – u starosedelačku, u slovensku i treću u kojoj su sve preostale haplogrupe.

Vratimo se sad na najučestaliju srpsku haplogrupu I2, koja je ujedno i predmet najvećih sporenja u pogledu njene ishodišne tačke. Naime, u prvim godinama, kada su genetička istraživanja bila još u povoju i dok se nije baratalo sa velikim brojem testiranih pojedinaca (kako kod nas tako i u svetu), usled uočene velike zastupljenosti (ne samo kod Srba[16]) haplogrupe I2 na prostoru bivše Jugoslavije, zaključeno je da ona mora biti ovdašnja, tj. starinačka. Nekako po automatizmu pridodat joj je i sufiks „dinarska“ koji se praktično zadržao do današnjih dana. Istovremeno, neki su otišli korak dalje i u slobodnoj interpretaciji i stali povezivati/poistovećivati ovu haplogrupu sa ilirskim imenom. Vreme je po ko zna koji put pokazalo da je majstorsko rešeto i u našim danima je razbistrilo ovu stvar.

A stvari po pitanju haplogrupe I2, tj. njene podgrane (I2-Y3120) koja je danas najprisutnija kod Srba, danas stoje ovako. Reč je o delu jedne velike podgrane koja je čvrsto vezana za etnogenezu znatnog broja Slovena. Pri tome treba imati na umu da, generalno gledano, haplogrupa I2 nije primarno slovenska, već je (u različitim njenim podgranama – što starijim što mlađim), ima po celoj Evropi[17] i s pravom se može smatrati staroevropskom. Međutim, podgrana I2-Y3120, dominantno prisutna kod Srba (iz koje proističe i najzastupljenija podgrana kod Srba I2-PH908), najveću raznovrsnost, odnosno prisustvo praktično svih njenih podgrana beleži na tromeđi Belorusije, Ukrajine i Poljske, upravo na onim prostorima koji se smatraju matičnom teritorijom ranih Slovena. Ovde dodajmo da je slovenskim narodima primarna haplogrupa R1a, koja je kod Srba, kao što je napred izneto, prisutna u takođe zapaženom postotku (14,1 odsto). Poređenja radi, kod Poljaka i Belorusa, haplogrupa R1a je zastupljena sa preko 50 odsto, dok kod Rusa na zapadu Rusije ide uveliko preko 40 odsto. Sa druge strane, prisustvo haplogrupe I2 kod ostalih slovenskih naroda kreće se u manjem ali i dalje značajnom postotku (kod Ukrajinaca ide i do 20 odsto, kod Belorusa oko 18, itd.).

Da bi se stvari po pitanju haplogrupe I2 i njenog prisustva kod Srba još bolje razumele, potrebno je sve staviti u vremensku ravan. Procenjena starost ove haplogrupe[18] je oko 30.000 godina (do rodonačelnika). Sa druge strane, procenjena starost podgrane ove haplogrupe koja je najučestalija kod Srba je oko 2.300 godina. Kao što vidimo, reč je o veoma mladoj podgrani kod nas, a koja je, kad se analizira nizvodno, čak još i mlađa s obzirom da najveći deo Srba pripada podgrani I2-PH908[19], za koju se procenjuje da je stara oko 1.800 godina[20]. Ako se sad vratimo na ona sporenja oko toga da li je podgrana haplogrupe I2, koja je veoma zastupljena kod Srba i drugih naroda na prostoru bivše Jugoslavije, starosedelačka ili nije, zaključak se sam izvodi. Ne samo da je reč o izuzetno mladoj podgrani, već je danas sasvim jasno, gledano na filogenetskom stablu ove haplogrupe i njenom rasporedu širom Evrope, da su starije podgrane iz kojih ona ishodi na napred pomenutoj (slovenskoj) tromeđi Belorusije, Ukrajine i Poljske. Takođe, ova podgrana haplogrupe I2 koja je najzastupljenija kod Srba gotovo je nepostojeća zapadno od granica bivše Jugoslavije. Da je suprotno, tj. da je ona starosedelačka i hiljadama godina prisutna na ovom tlu, svakako bi njeni kraci, naročito kroz rimske osvajačke pohode, danas bili prisutni od Italije do Britanije. Dakle, o njenom prisustvu na ovim prostorima još od pre poslednjeg ledenog doba, kako su svojevremeno tvrdili pojedini naučnici sa prostora bivše Jugoslavije[21], ne može biti govora.

S obzirom da pretenzija ovog rada nije da ulazi u dublje analize razgranatosti ove najučestalije haplogrupe kod Srba, a u nadi da je zainteresovanom čitaocu ovim dat putokaz da, shodno ukazanim izvorima proveri tačnost iznetog, preći ćemo na kraću analizu prisustva haplogrupe R1a kod Srba. Kao što je napred napomenuto, reč je o haplogrupi koja je nesumnjivo ključna za razumevanje etnogeneze slovenskih naroda. Kao i u slučaju podgrana haplogrupe I2, podgrane haplogrupe R1a[22] koje su u dosadašnjim istraživanjima pronađene kod testiranih Srba jasno upućuju na njihovo ishodište u istočnoj i centralnoj Evropi. I, opet, kao i u slučaju I2, reč je o, relativno govoreći, veoma mladim podgranama. Naime, procenjena ukupna starost R1a haplogrupe je oko 25.000 godina, a starost najvećeg dela podgrana ove haplogrupe koje se javljaju kod Srba je u rasponu od 1.000 do 3.000 godina (do rodonačelnika podgrane). Pri tome, zanimljivo je napomenuti da je kod naroda bivše Jugoslavije, postotak ove haplogrupe viši kod Hrvata i Slovenaca (u oba slučaja ide preko 20 odsto, u odnosu na 14,1 kod Srba).

Nalazimo da je na ovom mestu potrebno pomenuti i jednog veoma često pominjanog naučnika, naročito popularnog u redovima naših novoromantičara. Reč je ruskom biohemičaru dr Anatoliju Kljosovu[23], koji je još pre desetak godina istupio sa tezom da je prapostojbina R1a haplogrupe na Balkanu. Iako je ta teza, zahvaljujući arheogenetičkim istraživanjima, danas u potpunosti odbačena, ona se i dalje može često čuti u krugovima njenih izuzetno glasnik zagovornika. Međutim, prema danas dostupnim podacima, jasno je da su grane haplogrupe R1a prisutne kod Srba mogle doći jedino sa istočnih, slovenskih strana. Tračak nade da je možda u pitanju povratna seoba, kvare dve činjenice: prvo, kod Srba su pronađene veoma mlade podgrane haplogrupe R1a koje imaju svoje jasno ishodište u istočnoj i centralnoj Evropi; drugo, rezultati arheogenetičkih istraživanja zemnih ostataka ljudi iz kultura Lepenskog Vira, Vinče i Starčeva, pokazali su izostanak haplogrupe R1a u prostoru Podunavlja. A upravo je Anatolij Kljosov polagao najveće nade da će u Lepenskom Viru biti pronađene potvrde njegovih teza. Prilikom svog boravka u Beogradu 2012. Kljosov je nastojao da dođe do uzoraka nađenih u Lepenskom Viru, ali toj njegovoj želji tad nije udovoljeno. Šest godina kasnije obelodanjeni su prvi rezultati argehogenetičkih istraživanja[24], koji su obuhvatili i ove značajne lokalitete u Srbiji, i među tada analiziranim skeletima nije pronađeno prisustvo haplogrupe R1a. O ovom istraživanju biće više reči u nastavku ovog rada.

Na osnovu napred iznetog proizilazi da haplogrupa R1a zajedno sa haplogrupom I2 (tj. onim njenim podgranama prisutnim kod Srba i ostalih slovenskih naroda) čini upravo onu skupinu koju smo napred označili kao ključnu za razumevanje etnogeneze slovenskih naroda. U zbiru postotaka, ove dve haplogrupe čine natpolovičnu većinu dosad testiranih Srba (39, 2 + 14,1 = 53,3 odsto) i šalju jasnu poruku da je značajan deo današnje srpske (muške) populacije morao doći na prostore Balkana kroz slovenske seobe.

A šta je sa ne tako malim ostatkom od 46,7 odsto testiranih? Da li se tu kriju Vinčanci? Ili neki drugi („nedajbože“ Turci)?

Evo šta kažu genetički rezultati. Druga po učestalosti haplogrupa kod Srba sa ukupno 15,2 odsto je haplogrupa E, i to u najvećoj meri njena velika grana E-V13[25], koja je skoro isključivo ograničena na Evropu, uz neznatne postotke prisutne i u okolnim područjima (Bliski Istok i Severna Afrika). Ono što karakteriše ovu podgranu haplogrupe E jeste njena izuzetna razganatost na našem području[26] i njeno nesumnjivo prisustvo unazad više hiljada godina, što je svrstava u predslovensku (starosedelačku) skupinu. Osnov za ovakvo zaključivanje jesu do sada izmerene starosti pojedinih njenih podgrana koje sežu i više od 4.500 godina. Ono što je posebno karakteristično za ovu haplogrupu jeste što joj pripada i nekoliko velikih srpskih plemena – Vasojevići, Kuči i Bjelopavlići. Međutim, tu je takođe važno napomenuti da to ne znači da su pripadnici ovih plemena u bližem srodstvu. Naprotiv. Do zajedničkog pretka Vasojevića s jedne i Kuča i Bjelopavlića s druge strane prošlo je više od 4.000 godina. U nastavku rada će biti posebno reči o genetičkim nalazima vezanih za određena srpska plemena, pa bismo ovde stali i vratili se na suštinu nalaza haplogrupe E kod Srba. Ono što je vidljivo jeste da ova haplogrupa svoju najgušću zastupljenost ima u jugoistočnim delovima bivše Jugoslavije. Samim tim, veoma je prisutna u južnim delovima Crne Gore, Srbije (Kosovo i Metohija) i Severne Makedonije. U ovim područjima i kod Srba ona znatno odskače u odnosu na prosečnu izmerenu vrednost od 15,1 odsto i penje se iznad 20 i više odsto. Na to posebno ukazuju sprovedena istraživanja na brojnim uzorcima Srba starosedelaca Kosova i Metohije[27], kao i u crnogorskim Brdima[28]. Osim kod Srba, haplogrupa E je značajno prisutna i kod Albanaca na Kosovu i Metohiji, kao i kod Bugara, Grka i Severnih Makedonaca. Osvrnimo se ovde samo na prisustvo haplogrupe E kod kosmetskih Albanaca (oko 30 odsto kod ukupno testiranih, prema raspoloživim podacima) i da li se iz takvog podatka mogu izvlačiti bilo kakvi zaključci o njihovoj eventualnoj bliskosti sa Srbima (i obrnuto). A rezultati govore da, iako pripadaju istoj podgrani haplogrupe E-V13, Srbi i Albanci unutar ove grane retko pripadaju istim dubljim podgranama. To, drugim rečima, govori da se populacija pripadnika E-V13 odavno nalazi na ovim prostorima, i da je u jednom dugom procesu ulazila u ovaj ili onaj narodnosni korpus. Otuda i značajno prisustvo ove haplogrupe među svim narodima jugoistočne Evrope. A da li je onda ova haplogrupa naša veza sa Vinčancima? Odgovor na ovo pitanje je, za sada, negativan. Naime, u ranije pomenutom istraživanju, kojim je obuhvaćeno više desetina skeleta iz kultura Lepenskog Vira, Vinče i Starčeva, nisu pronađeni tragovi prisustva ove haplogrupe.

A kako stoje stvari kada su u pitanju ostale haplogrupe, koje su pronađene kod do sada testiranih Srba?

Najpre, u ovom delu treba biti oprezan i konstatovati da preostale haplogrupe koje obuhvataju poslednju trećinu testiranih Srba nisu nužno i predslovenske, tj. tek treba da se do kraja razotkrije u kom periodu i pod kojim okolnostima su mogle doći na ovo područje.

Uslovno govoreći, uz haplogrupu E, najbolji kandidati za potomke predslovenskih žitelja Balkana su nosioci haplogrupa R1b, G2a i J2b2. Njima bi se mogle pridodati i pojedine podgrane haplogrupa  J2a, J1, T i Q, a moguće i bar jedna podrana haplogrupe I1 (Z63). Najmanje izgleda da se smatra predslovenskom na ovom području ima haplogrupa N2, kao i podgrana haplogrupe I1 (P109)[29].

Krenimo redom. Haplogrupa R1b prisutna je kod Srba u dve potpuno odvojene struje, koje zajedno čine 6,5 odsto od svih do sada testiranih. Prvu dominantniju uslovno nazivamo istočnom, a drugu zapadnom. Ovaj prefiks „zapadna“ nije slučajan s obzirom da je haplogrupa R1b ubedljivo najučestalija u celoj zapadnoj Evropi (u procentima gotovo svuda ide iznad 40 odsto) i jasno je da se pronađeni srpski pripadnici ovog dela podgrana R1b mogu vezati za tu hemisferu. Među ovim “zapadnim” granama ima i onih koje su došle još tokom bronzanog i gvozdenog doba, velikim delom verovatno sa (proto)keltskim plemenima (U152), ali i onih koje su došle dosta kasnije, najverovatnije sa raznim germanskim plemenima i narodima (U106). “Istočne” grane haplogrupe R1b naročito su prisutne u jugoistočnim delovima bivše Jugoslavije (kod Albanaca se kreću oko 25 odsto, a veoma su prisutne i kod Bugara, Grka i Severnih Makedonaca). Sa druge strane, podatak koji je veoma indikativan tiče se postotka istočnog ogranka R1b haplogrupe kod kosmetskih Srba, a on je znatno niži – oko pet odsto svih testiranih. Ovo ukazuje na činjenicu da je, za razliku od haplogrupe E, haplogrupa R1b snažnije učestvovala u etnogenezi drugih balkanskih naroda (Albanaca i Bugara, pre svih) i može ukazati na njihove bliže međusobne genetičke veze pa i na smer dolaska proto-Albanaca na Zapadni Balkan.

Prisustvo haplogrupe J kod Srba naročito je zanimljivo, ponajviše iz razloga što se pojavljuje u nekoliko svojih odvojenih grana. Ova haplogrupa, koja najviše procente beleži kod mediteranskih i bliskoistočnih naroda (od Italije, preko Grčke, Turske, Bliskog Istoka do Kavkaza, Irana i Centralne Azije), kod nas je naročito zastupljena kroz haplogrupe J2a i J2b (tj. njene dve podgrane J2b1-M205 i J2b2-M241)[30], kao i haplogrupu J1. U slučaju haplogrupa J2a i J2b može se konstatovati da su na naše prostore gotovo izvesno došle u predslovensko doba, tj. u sklopu različitih migracija (grčkih kolonizacija, rimskih osvajačkih pohoda, trgovačkim kanalima). Naročito je zanimljivo prisustvo haplogrupe J2b1-M205 čiji najveći deo kod Srba posle višegodišnjih istraživanja možemo jasno dovesti u vezu sa (iščezlim) plemenom Kriča[31], koje je, prema izvorima, obitavalo u Potarju.

Za srpske pripadnike haplogrupe J1, za sada je neizvesno u kom su periodu mogli doći na naše prostore, ali svakako nećemo mnogo pogrešiti ukoliko za taj dolazak kandidujemo period rimske vladavine. Reč je o haplogrupi koja je značajno učestvovala u etnogenezi semitskih naroda i ima je na širokom prostoru od Bliskog Istoka, preko severa Afrike do Portugala. Značajno je prisutna i kod Jevreja. Kod Srba je najizraženije prisutna u jednoj grupi rodova u Hercegovini, u dubrovačkom zaleđu.

Haplogrupa G2a, koja je kod Srba prisutna kod 3,3 odsto do sada testiranih, posebno je zanimljiva. Naročito je postala interesantna otkako se u pomenutom arheogenetskom istraživanju starih podunavskih kultura pojavila u nalazima analiziranih starih skeleta iz Vinče. Međutim, kako se ispostavilo, današnji nosioci haplogrupe G2a kod Srba uglavnom pripadaju grani L497 i ne mogu dovesti u bližu vezu sa podgranom haplogrupe G[32] pronađene u Vinči (prema sadašnjim procenama, deli ih vremenska razlika merena više od 15.000 godina). Prema svemu što je do sada otkriveno, pripadnici pomenute podgrane L497 mogli bi se dovesti u vezu sa jednim delom keltskih plemena koja su naselila ove prostore tokom kasnog gvozdenog doba (moguće Skordisci?). Zbog ovog nalaza, i srpski pripadnici naplogrupe G2a se mogu svrstati u predslovensku skupinu. Da li je takav slučaj sa neznatno zastupljenim pripadnicima haplogrupa T i Q još je presmelo tvrditi, ali i one se sasvim dobro uklapaju u mogući dolazak na Balkan u vreme vladavine rimskih imperatora.

Na kraju ovog kratkog pregleda pomenućemo još prisustvo dve haplogrupe kod Srba – haplogrupu I1 i haplogrupu N2. Haplogrupa I1 nesumnjivo se može dovesti u vezu sa germanskom grupom naroda. Kod nas se pojavljuje u nekoliko svojih podgrana, od kojih je najbrojnija podgrana I1-P109, za koju se osnovano pretpostavlja da je na naše prostore mogla dospeti kroz invaziju Normana krajem 11. veka[33]. Druga veoma interesantna podgrana je I1-Z63, koja je na naše prostore mogla doći kroz osvajačke pohode Ostrogota (u četvrtom veku n. e.), ali i kao deo nekih drugih istočnogermanskih plemena. Za ostale podgrane haplogrupe I1 danas je još uvek teško sa sigurnošću tvrditi odakle i pod kojim okolnostima su mogle doći na naše prostore.

Haplogrupa N2 takođe je na prostor Balkana mogla doći posle slovenskih seoba. Na ovo upućuje procenjena starost podgrane koja se isključivo pojavljuje kod do sada testiranih Srba, a to je podgrana N2-P189.2>FGC28435. Naime, procena je da je zajednički predak svih pripadnika ove podgrane živeo pre oko 700 godina. Ono što je tu posebno interesantno jeste da haplogrupa N svoju maticu ima na Dalekom Istoku.

Pomen poslednje dve haplogrupe, dobar je šlagvort za uvod u posebno zanimljiv deo otkrića do kojih su doveli brojni nalazi do sada testiranih Srba, a to je njihovo bliže određivanje unutar posebnih grupa, rodova ili plemena, kao i njihov geografski raspored i pravci migracija.

Pomenute haplogrupe N2-P189.2 i I1-P109 karakteristične su za starohercegovačka plemena. Haplogrupa N2-P189.2 je karakteristična za plemena Banjana i Pivljana, dok je „normanska“ I1-P109 našla svoje „utočište“ u plemenu Drobnjaka. Upravo zahavljujući plemenskoj organizaciji koja se do današnjih dana sačuvala na prostorima Stare Hercegovine, Zete i crnogorskih Brda, danas je, uz pomoć genetičkih rezultata, moguće doći do odgovara o njihovom starijem poreklu. Ranije je već pomenuto da plemena Vasojevići, Kuči i Bjelopavlići pripadaju haplogrupi E-V13. U tu starosedelačku skupinu mogu da se pridruže i pripadnici plemena Piperi (haplogrupa R1b), dok, s druge strane, pripadnici plemena Ozrinići pripadaju najčešćoj haplogrupi kod Srba – I2-PH908, koja, kao što je napred konstatovano, pripada slovenskoj skupini. Ovi nalazi su interesantni i sa stanovišta predanja o formiranju plemena Vasojevića, Pipera i Ozrinića, za koje se dugo verovalo da su nastali od rođene braće. Naime, prema toj legendi postojalo je „pet brata“ – Ozro, Pipo, Vaso, Kraso i Oto. Od prva tri, kako se verovalo, nastali su Ozrinići, Piperi, Vasojevići, dok su od druga dva nastala malisorska plemena Krasnići i Hoti. Danas vidimo da to predanje definitivno ne stoji, tj. da između navedena tri srpska plemena nema nikakve bliže veze po liniji muških predaka. Što se tiče navedenih malisorskih plemena Krasnića i Hota, oni pripadaju različitim granama haplogrupe R1b i takođe se ne mogu dovesti u međusobnu bližu vezu.

Prema dosadašnjim nalazima u okviru Srpskog DNK projekta otkrivena je genetička pripadnost i drugih većih ili manjih plemena[34] ili rodovskih organizacija, pa i nekih plemena koja su davno nestala[35]. Zahvaljujući ovim otkrićima, danas je moguće pratiti pravce seoba koje je u svojim antropogeografskim studijama trasirao Jovan Cvijić. Sa tog stanovišta veoma je značajno istraživanje u okviru kojeg je testirano blizu 450 muškaraca sa područja Hercegovine[36]. Ono je u velikoj meri potvrdilo migracione pravce iz ovog područja ka zapadu, dinarskim spletom, ali i ka istoku, Podrinjem. Ono što je tu posebno interesantno jeste da se pokazalo da srpsko stanovništvo Bosanske krajine, Dalmacije, Like, Korduna i Banije u najvećoj meri ima bliskost sa stanovništvom Hercegovine, dok to nije slučaj i sa genetikom koja je pronađena kod crnogorskih brdskih i zetskih plemena, tj. iste nema ni u tragovima kod Krajišnika. Sličan slučaj je i sa nalazima u Podrinju, gde takođe dominira genetika koja je stigla sa (staro)hercegovačkim doseljenicima.

Kad je reč o zapadnoj Srbiji, najučestalija haplogrupa kod Srba I2 je svuda iznad 30 odsto (Mačva[37]– 32,5 odsto, Kolubara[38]– 37,2 odsto, Stari Vlah[39] – 40,9 odsto, Raška[40] – 40,8 odsto). Stanje je nešto drugačije kad je u pitanju druga slovenska haplogrupa R1a – u Mačvi i Kolubari je znatno iznad srpskog proseka (Mačva – 28,5 odsto, Kolubara – 20,9 odsto), dok je u Starom Vlahu i Raškoj oblasti ispod srpskog proseka (Stari Vlah – 10,7 odsto, a Raška – 12,2 odsto). Zanimljivo je pomenuti da je u Mačvi, Kolubari i Starom Vlahu haplogrupa E svuda ispod proseka, dok u Raškoj ide uveliko iznad proseka (Mačva – 13,8 odsto, Kolubara 14,7, Stari Vlah 11,5 odsto, Raška 21,4 odsto). I haplogrupa J2 u ovom delu Srbije je svuda ispod proseka, što je zamalo slučaj i sa haplogrupom R1b (jedino u Starom Vlahu je neznatno iznad srpskog proseka).

Ova slika nešto je drugačija kad je pitanju centralni deo Srbije, tj. Šumadija. Naime, ovo područje, koje se može nazvati i velikim zbegom, jer je više puta pražnjeno i popunjavano stanovništvom koje je pristizalo sa raznih strana, pokazuje izrazitu genetičku heterogenost. Uz dominantnu haplogrupu I2, koja je na području Šumadije[41] u srpskom proseku (blizu 33 odsto), zanimljivo je istaći nešto niži postotak haplogrupe R1a (9,2 odsto), a povišen haplorupa E (19,2 odsto), I1 (13,3 odsto) i R1b (8,6 odsto). Kad se krene ka istoku Srbije[42] uočava se stabilan srpski prosek I2 (iznad 30 odsto), ali i trend daljeg rasta haplogrupe E (Braničevo – 25,5 odsto, Timočka krajina 23,5 odsto, Ponišavlje ispod ovog proseka sa 13,7 odsto). Važno je napomenuti i rast haplogrupe J2 (Braničevo 10,2 odsto, Timočka krajina 12,5 odsto, Ponišavlje 13,2 odsto). Takođe, veoma je značajan postotak haplogrupe G2a (Timočka krajina – 6,7 odsto), a interesantno je da je ova haplogrupa značajno iznad srpskog proseka (3,3 odsto) i u susednim oblastima (Ponišavlje 6,6 odsto, Rasina[43] 7,2 odsto, Toplica[44] 5,4 odsto). Pomenućemo još i nalaze za jug Srbije, tj. indikativne trendove. Haplogrupa I2 je standardno iznad 30 odsto, pa čak, kad je u pitanju Jablanički okrug[45] ide i do 40 odsto (u Vranjskom Pomoravlju[46] I2 je na 31 odsto). Ono što je uočljivo u oba posmatrana regiona je povišen postotak haplogrupe R1b (Jablanica – 10,7 odsto, a Vranjsko Pomoravlje 12,3 odsto). Stvari stoje različito kad je u pitanju haplogrupa J2 (u Jablanici je neznatno ispod srpskog proseka sa 8,4 odsto, dok je u Vranjskom Pomoravlju 12,3 odsto).

Za kraj ostavili smo pregled rezultata u južnoj i severnoj srpskoj pokrajini. Kad je u pitanju genetička slika srpskog stanovništva Kosova i Metohije stanje je sledeće: po pitanju najučestalije haplogrupe kod Srba I2, u kosovskom delu[47] je iznad proseka sa 40,7 odsto, dok je u Metohiji[48]ispod sa 29,2 odsto. U obe ove srpske oblasti uočava se da je haplogrupa E dosta iznad srpskog proseka (Kosovo 21,2 odsto, Metohija 22,9 odsto). Takođe, iznad proseka je haplogrupa R1b (više na Kosovu – 9,5 odsto, a manje u Metohiji – 7,6 odsto). Još jedna haplogrupa je sa indikativnom zastupljenošću kod kosovsko-metohijskih Srba, a to je haplogrupa J2a (ispod srpskog proseka je na Kosovu sa 6,3 odsto, a iznad proseka u Metohiji sa 12,5 odsto). Što se tiče Vojvodine, koju je moguće posmatrati kroz tri istorijske oblasti (Srem, Banat i Bačku[49]), uočava se visok postotak haplogrupe I2 u Bačkoj (39 odsto) i Sremu (34,7 odsto) i znatno niži u Banatu (29 odsto). Stanje je obrnuto kad je u pitanju druga po zastupljenosti haplogrupa kod Srba – E haplogrupa. U Bačkoj je sa 10,9 odsto znatno ispod srpskog proseka (15,2), u Sremu je isto ispod sa 13,9 odsto, dok je u Banatu na čak 21,5 odsto. Samo iz ova dva posmatrana parametra uočljivo je da su zapadni delovi Vojvodine više naseljavani iz dinarskih krajeva (i pre kolonizacija u 20. veku), dok je u Banatu značajniji bio istočni, pomoravski pravac doseljavanja. Ovo potvrđuju i nalazi vezani za haplogrupe J2 i R1b koje su takođe iznad srpskog proseka u Banatu (J2 – 13 odsto, R1b – 9,3 odsto). Sa druge strane, u Bačkoj je R1b znantno iznad srpskog proseka (sa 10,9 odsto), ali je zato J2 znatno ispod srpskog proseka (3,6 odsto). U Sremu su haplogrupe R1b i J2 u srpskom proseku (R1b 6,9 odsto, J2 8,7 odsto).

Podsećamo da su svi do sada izneti rezultati zasnovani na istraživanjima Y-DNK hromozoma, tj. prate isključivo liniju muških predaka. Dakle, sva istražena područja imaju to ograničenje što prate samo ono što je sačuvano u genetičkom zapisu srpske muške populacije. Logično se postavlja pitanje šta je sa svim drugim linijama nasleđivanja (i po ocu i po majci, tj. po njihovim ženskim i muškim precima) i na koji način je moguće i po tom osnovu utvrditi genetičko poreklo srpskog naroda. Dobra vest je da je moguće i na taj način doći do vrednih zaključaka. Loša vest – ova istraživanja su i dalje sa nedovoljnim uzorkom, posebno kad su u pitanju testovi po majčinoj liniji (mt-DNK). Postoji još jedno ograničenje kad su u pitanju DNK analize po majčinoj liniji, a to je što one ni izbliza ne daju mogućost za bliže uporedne analize kao što je to slučaj sa Y-DNK. Praktično, najviše što se sad može dobiti po ovom pitanju je spoznaja o pripadnosti određenoj mt-DNK haplogrupi na širem geografskom smislu (da li su te haplogrpe evropske, vanevropske itd.).

Nešto je bolja situacija kad su u pitanju autosomalni testovi (testovi opšte genetike, po svim linijama nasleđivanja), koji daju zanimljiv pregled postotaka genetike koju svaki pojedinac nosi. Ovi testovi su posebno popularni u poslednjih nekoliko godina, a ono što je dobro kod ovih testova sa stanovišta pregleda širih grupa (i nacija) je što daje uprosečan pregled koliko koje genetike (sa kog šireg geografskog područja) pojedinac ima. Posebno je važno naglasiti da je za uprosečen pregled važno da testirani ima roditelje sa istog područja jer je to onda odličan indikator slike stanja za šire grupe sa uže teritorije tj. oblasti. Prevedeno na jezik do danas prikupljenih podataka, krajnje pojednostavljeno se može reći da su srpski autosomalni rezultati na tragu onog što pokazuju i Y-DNK testiranja, a to je da su uočljive dve osnovne celine u rezultatu gotovo svakog testiranog Srbina. A to je da oko 40 odsto genetike dolazi iz centralno-istočnih delova Evrope, i isto toliko iz jugoistočnih delova Evrope. Ostatak otpada na različite druge oblasti koje su jasnije vidljive kod Y-DNK rezultata, ali se svodi na neznatan udeo kad se sagleda ukupna autostomalna genetika. Npr. Srbin koji ima severnjačku Y-DNK haplogrupu I1, u svojoj ukupnoj genetici će se začuditi kad vidi da je to svega jedan ili dva odsto onog što je vidljivo u njegovoj opštoj genetici i da zapravo preovlađuju dve napred istaknute oblasti, koje možemo pojednostavljeno nazvati slovenskom i balkanskom.

Ohrabrujuće je da danas gotovo sva ozbiljna genetička istraživanja podrazumevaju da se poreklo ispitanika osvetli sa svih mogućih strana i sigurno je da će u skorijoj budućnosti biti moguće sa mnogo više sigurnosti iznositi nedvosmislene i još preciznije zaključke. Posebno je ohrabrujući trend arheogenetičkih istraživanja, od kojih je jedno ranije već pomenuto – istraživanje posmrtnih ostataka ljudi iz kultura Lepenskog Vira, Vinče i Starčeva (naravno i ostalih). Tom prilikom su rađeni upravo svi vidovi genetičko-geneoloških analiza, po svim linijama nasleđivanja (tretirani su i skeleti žena, koje, razume se, nemaju Y-DNK). Ono što je važno za ovo istraživanje je to što je utvrđeno da je upravo na ovom tlu došlo do prvobitnog kontakta i kasnije sjedinjavanja tzv. evropskih lovaca sakupljača[50] sa neolitskim zemljoradnicima pristiglim iz Anadolije[51].

Od 35 muških skeleta kulture Lepenskog Vira kojima je bilo moguće utvrditi haplogrupu, 17 pripada haplogrupi I, 17 haplogrupi R1b, a jedan iz kasnije neolitske faze Lepenskog Vira pripada haplogrupi G, koja se vezuje za populacije neolitskih zemljoradnika. U okviru haplogrupe I, od 17 skeleta kod 10 su utvrđene još dublje podgrane, i 9 od tih 10 pripada grani I2a2-M436, koja se od grane I2a1-P37 (od koje potiče i kod Srba najbrojnija grana I2-Y3120) odvojila pre oko 21.000 godina. Jedan uzorak pripada grani P37, ali ne i njenoj podgrani M423 koja je predačka za Y3120, dakle predstavlja jednu davno izumrlu granu. Što se tiče R1b, svi uzorci kod kojih se mogla utvrditi dublja grana pripadaju grani V88, izuzetno retkoj u današnjim evropskim populacijama, ali po svemu sudeći vrlo brojnoj među evropskim lovcima-sakupljačima, jer je pored Lepenskog Vira pronađena i u srodnim populacijama u Ukrajini, Nemačkoj, a kasnije u neolitu i u Španiji i na Sardiniji. Zanimljivo je da grana V88 danas najveće procente beleži kod pojedinih afričkih naroda iz Čada, Nigera, Kameruna i Nigerije, a kako i kada je tamo dospela iz Evrope još uvek nije razjašnjeno. Prema najavama, uskoro će biti objavljeni novi nalazi iz ovog istraživačkog poduhvata u kojem su, pored inostranih, učestvovali i srpski naučnici.

Pored ispitivanja DNK današnjeg stanovništva, Srpski DNK projekat je 2018. godine započeo važna arheogenetska istraživanja na srednjovekovnim skeletima. Prvo takvo istraživanje je sprovedeno na lokalitetu Cernica u Hercegovini (kod Gacka) i u trenutku pisanja ovog rada prvi rezultati su počeli da pristižu. Naročita vrednost ovog istraživanja je što je njime započeo poduhvat utvrđivanja porekla stanovništva sahranjivanog u nekropolama stećaka. To je ujedno i najbolji način da se jednom za svagda utvrdi pravo stanje i vidi da li postoji kontinuitet između današnjih žitelja ovih prostora sa onima koji su sahranjivani ispod ovih monumentalnih grobnih spomenika.

Ono što je svakako ostalo kao otvoreno pitanje jeste da se utvrdi i ko su zapravo bili Iliri, tj. koje haplogrupe bi mogli biti njihovi nosioci. Ono što za sada zasigurno znamo jeste da najčešća haplogrupa kod Srba I2 ne može biti u vezi sa njima. Da li su to onda haplogrupe R1b, J2b ili neka druga, ostaje da vidimo. Sa druge strane, pitanje koje je dosadašnjim genetičkim istraživanjima zatvoreno, jeste da li je i, ako jeste, u kojoj meri u genetici današnjih Srba prisutan `turski` element. Odgovor na ovo pitanje, koji je česta vrsta provokacija po različitim internet forumima, nedvosmislen je: kod do sada testiranih Srba gotovo ni u tragovima nema onih grana koje bi se mogle dovesti u bližu vezu (500-1000 godina) sa turskim i poturčenim stanovništvom Anadolije. Jedini trag koji bi mogao ukazati na to pronađen je kod dvojice testiranih Bošnjaka u prijepoljskom kraju, koji su nosioci haplogrupe C2-M217, koja se najčešće vezuje za mongolske, i u manjem procentu, turske narode.

Da zaključimo. Nalazi do kojih se do danas došlo primenom novih metoda istraživanja porekla nedvosmisleno su potvrdili da je u etnogenezi Srba značajan udeo slovenskog elementa. Taj element je fino izbalansiran sa genetikom starosedelačkih (mlađih ili starijih) i docnije doseljenih populacija Balkana. To je, verovatno, i najsrećniji odgovor na nesrećnu (ne i jedinu) srpsku podelu po pitanju teorija o poreklu Srba. Dakle, u našem genetičkom nasleđu nosimo i ono što je slovensko, ali i ono što je predslovensko ili postslovensko. I čini se da smo upravo zahvaljujući tome srećan spoj različitosti, koji, kao što se pokazalo u istoriji čovečanstva, uvek donosi kvalitet. Srbi su lep, stasit i zdrav, istorijski narod i imaju čime da se diče. I najmanje im je potrebno da se u pričama o poreklu iscrpljuju onim što je nedokazivo. Umesto toga, valja poći od činjenica jer one, kakve god da su, predstavljaju čvrsto uporište. Sve ostalo je klizav teren, koji svakako ne treba zaobilaziti već ga treba prevazilaziti onim što je čoveku dato kao najviši stepen dostignuća, a to je naučni rad. Sasvim sigurno da bismo svi bili najsrećniji da naučna pregnuća uvek potvrđuju ono što su najpoželjnije teze, ali to nije uvek tako. I zbog toga ne treba niko da se oseća povređenim. Najveća povreda i najveće ogrešenje bi bilo da se naučni rezultati izvrću i natežu ka željenom. Pa čak sve i da neko pomisli da je tako nešto moguće uraditi, treba da ima na umu da su u današnjem svetu svi pa i genetički rezultati neposredno proverljivi i uporedivi sa svetskim bazama. Koje će u godinama što dolaze biti sve punije novih i novih saznanja. Istraživanje je, praktično, tek počelo. Na radost svih radoznalaca.

FUSNOTE/IZVORI:

[1]VI i VII vek nove ere

[2]Novoromantičarskom otuda što je razumljivo da ljudi imaju tendenciju da prihvataju teorije koje se uklapaju u njihovu željenu sliku. Na tome se i završava sva „romantika“ jer su zastupnici ovakvih stanovišta često veoma isključivi i agresivni u nametanju svojih i negiranju suprostavljenih teorija

[3]Etnolog Petar Vlahović u delu Etnologija Jugoslavije navodi da je termin bečko-berlinska škola nastao prema glavnim pobornicima teorije o doseljenju Slovena u 6. veku – Mulenhofu u oblasti istoriografije i Miklošiću u oblasti ligvistike

[4]Shodno čuvenom spisu De administrando imperiovizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita (944-959), koji je predstavlja jedan od retkih pisanih istorijskih izvora u kojem se govori o doseljenju Srba u slovenskoj seobi

[5]Istoimeno delo još jedne kultne autorke romantičara Olge Luković Pjanović (Miroslav, Beograd, 1990)

[6]Teorije o višim i nižim rasama odvele su na gubilište milione ljudi po nacističkim logorima širom Evrope

[7]Prema dosadašnjim analizama dve krvne grupe koje dominiraju kod stanovništva Evrope su 0+ (38 odsto) i A+ (34 odsto). Za krvnu grupu B važi da je retka u Evropi (oko 10 odsto) i da je najviše zastupljena u Aziji. Krvna grupa ABje takođe veoma retka i najzastupljenija je u Japanu, Kini i Koreji. Kod Srba (u Srbiji) je je postotak neznatno u korist A+ (35 odsto, u odnosu 33 odsto 0+). Ovo se može objasniti time jer je A+ zastupljenija u centralnoj i istočnoj Evropi, dok je 0+ najprisutnija u zapadnoj Evropi. Krvna grupa B+ je na trećem mestu kod Srba sa 13 odsto, slede A- i 0- sa po šest odsto i AB+ sa četiri odsto. Na pretposlednjem mestu je B- sa dva odsto i poslednja A- sa jedan odsto kod Srba.

[8]Dvojica srpskih informatičara tvorci su trenutno vodećeg svetskog softvera za predviđanje Y-DNK haplogrupa – http://www.nevgen.org/

[9]Pored Y-DNK testiranja genetičko poreklo pojedinaca istražuje i preko mt-DNK, odnosno po majčinoj liniji (majka prenosi minohondrijski DNK na oba pola). Takođe, postoje i tzv. autosomalna ispitivanja koja obuhvataju analizu 22 para hromozoma (sve osim polnog para, koji čini 23. par hromozoma, a koji je obuhvaćen sa prethodno navedena dva tipa testa). Međutim, ova dva testa ne daju ni blizu mogućnost za bliže uporedne analize kao što to omogućava Y-DNK testiranje.

[10]od grč. απλούς, haploûs, „jednostruk, sam, jednostavan“

[11]U okviru Društva srpskih rodoslovaca „Poreklo“ iz Beograda 2012. godine formiran je Srpski DNK projekat (https://dnk.poreklo.rs) koji je za nepunih sedam godina formirao bazu podataka za blizu 5.000 testiranih pojedinaca muškog pola. Značajan deo tog broja došao je i preko istraživačkih poduhvata koje su, u saradnji sa Srpskim DNK projektom, preduzeli srpski naučnici, pre svih dr Ivica Todorović, naučni saradnik Etnografskog instituta SANU i dr Dušan Keckarević, šef Centra za forenzičku i primenjenu molekularnu genetiku Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

[12]Cvijić, Jovan, Metanastazička kretanja, njihovi uzroci i posledice, Srpski etnografski zbornik, knjiga XXIV, Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1922.

[13]Jugozapadni delovi Stare Hercegovine

[14]Kako bi se dala što objektivnija statistika opšte genetičke slike Srba, kao osnov smo uzeli uzorak od ukupno 2089 ispitanika iz dva istraživačka poduhvata koja su na najravnomerniji način obuhvatila ceo srpski etnički prostor. Više na: https://www.poreklo.rs/2019/06/12/y-dna-haplogroups-of-ethnic-serbs/

[15]Među svim dosad testiranim Srbima pojavljuju se još i haplogrupe H (karakteristična za romsku populaciju) i L, ali kod dosad svega nekoliko testiranih pojedinaca.

[16]Značajno prisustvo ove haplogrupe je i kod Bošnjaka i Hrvata u Bosni i Hercegovini, kao i kod Hrvata u jugozapadnim delovima Hrvatske

[17]https://www.poreklo.rs/2019/03/28/haplogrupa-i2/

[18]Prema bazi i procenama Y-Full: https://www.yfull.com/

[19]Filogenetski niz I2-CTS10228>Y3120>S17250>PH908. Ova grana se dugo nazivala I2-Dinaric south

[20]https://www.yfull.com/tree/I-PH908/

[21]dr Dragan Primorac, nekadašnji hrvatski ministar nauke, prosvete i sporta, je jedan od rodonačelnika ove teze. Videti na: https://www.draganprimorac.com/analizom-dna-do-istine

[22]Dve najučestalije podgrane haplogrupe R1a kod Srba su R1a M458 i R1a Z280. Detaljnije videti na: https://www.poreklo.rs/2018/06/10/y-dnk-haplogrupa-r1a/

[23]Kljosov je u srpskoj javnosti najčešće predstavljen kao profesor univerziteta u Harvardu. Inače je osnivač i predsednik Akademije DNK genealogije. Na srpski je prevedena njegova knjiga Poreklo Slovena – osvrt na DNK genealogiju, Miroslav, Beograd, 2013.

[24] Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe, objavljeno u časopisu Nature: https://www.nature.com/articles/nature25778

[25]Povremeno se kod Srba pojavi i po neki rezultat koji pripada drugim granama haplogrupe E, kao što su E-V22 i E-Z827

[26]Slično razgranatosti grana haplogrupe I2 na tromeđi Belorusije, Ukrajine, Poljske zbog čega se obično kaže da je reč o zoni velike raznovrsnosti određene haplogrupe

[27]Društvo srpskih rodoslovaca „Poreklo“ i Centar za forenzičku i primenjenu molekularnu genetiku Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu sproveli su u periodu 2016-2019 istraživanje na uzorku od 400 Srba starosedelaca Kosova i Metohije. Prema preliminarnim nalazima (istraživanje još nije objavljeno) kod Srba na Kosovu i Metohiji zabeleženo je oko 25 odsto pripadnika haplogrupe E).

[28]U bazi Srpskog DNK projekta u oblasti crnogorskih Brda haplogrupa E je prisutna sa oko 30 odsto, dok je u području Zete taj postotak u granicama srpskog proseka (14,1). U Staroj Hercegovini (delu koji danas pripada Crnoj Gori), postotak haplogrupe E je još manji (oko 12 odsto).

[29]Još nije najjasnije u kojim istorijskim okolnostima je haplogrupa N2 dospela na naše područje, ali se prema starosti njene podgrane prisutne kod Srba (u plemenima Banjani i Pivljani) koja je oko 900 godina, može zaključiti da je u to vreme došao i njihov zajednički predak. Takođe, ista procenjena starost je i za nosioce haplogrupe I1 P109, za koje se sa nešto više sigurnosti može reći da su došli kroz osvajačke pohode Normana sa juga Italije (krajem 11. veka)

[30]https://www.poreklo.rs/2018/10/22/haplogrupa-j2-sa-osvrtom-na-srpske-zemlje/

[31]https://www.poreklo.rs/2017/10/15/krici-tragom-izgubljenog-plemena-genetika/

[32]G2a2a-PF3147

[33]Predvođeni Robertom Gviskarom Normani su preduzeli krstaški pohod 1081. godine. Krenuli su iz Barija, prema procenama sa 16.000 ratnika, i iskrcali se današnju albansku obalu kod Drača. I u docnijem periodu ima dosta pomena njihovog prisustva na prostorima današnje Crne Gore, južne Dalmacije i Albanije.

[34]Pješivci i Cuce – J2a M92, Bratonožići Q, Nikšići i Rovčani I2 PH908, Moračani-Bogićevci R1b-U152 itd.

[35]Kriči J2b1 M205, Macure I1-Z63

[36]Istraživanje je sprovedeno u periodu 2016-2019 u saradnji Srpskog DNK projekta i Biološkog fakulteta, a obuhvatilo je ispitanike sa teritorije Stare Hercegovine, koja se poklapa sa onom za vladavine Stefana Vukčića Kosače, tj. područja današnje Hercegovine, kao i delova koji su danas u sastavu severnih delova Crne Gore

[37]Na osnovu uzorka od 203 testirana pojedinca. Izvor: Srpski DNK projekat

[38]Na osnovu uzorka od 129 testiranih pojedinaca. Izvor: Srpski DNK projekat

[39]Na osnovu uzorka od 374 testirana pojedinca. Izvor: Srpski DNK projekat

[40]Na osnovu uzorka od 98 testiranih pojedinaca. Izvor: Srpski DNK projekat

[41]Na osnovu uzorka od 323 testirana pojedinca. Izvor: Srpski DNK projekat

[42]Posmatrane oblasti: Braničevo – 39 testiranih, Timočka krajina – 89 testiranih, Ponišavlje – 197 testiranih. Izvor: Srpski DNK projekat

[43]Na osnovu uzorka od 151 testiranog pojedinca. Izvor: Srpski DNK projekat

[44]Na osnovu uzorka od 93 testirana pojedinca. Izvor: Srpski DNK projekat

[45]Na osnovu uzorka od 131 testiranog pojedinca. Izvor: Srpski DNK projekat

[46]Na osnovu uzorka od 65 testiranih pojedinaca. Izvor: Srpski DNK projekat

[47]Na osnovu uzorka od 346 testiranih pojedinaca. Izvor: Srpski DNK projekat

[48]Na osnovu uzorka od 144 testirana pojedinca: Izvor Srpski DNK projekat

[49]Posmatrani uzorak: Srem – 115 testiranih, Banat – 107 testiranih i Bačka – 110 testiranih. Izvor: Srpski DNK projekat

[50]“Dva uzorka iz Lepenskog Vira (I4665 i I4666), koji se datiraju u period ranog neolita – Lepenski Vir I-II, su po autozomalnoj genetici skoro identični najranijim anadolskim i balkanskim zemljoradnicima, a jedan uzorak iz Padine (I5232) iz istog perioda imao je skoro podjednak udeo genetike mezolitskih lovaca-sakupljača i neolitskih zemljoradnika“, Rajevac, Milan, Genetska slika Lepenskog Vira i Vinče (https://www.poreklo.rs/2018/06/15/genetska-slika-lepenskog-vira-vince/)

[51]„Stanovnici Vinče su imali Y-DNK haplogrupu G2a2a-PF3147i mitohondrijalne haplogrupe (K1a, HV, H) karakteristične za neolitsko stanovništvo Anadolije i Evrope“, Rajevac, Milan, Isto.