Хаплогрупа Ј2 : са освртом на српске земље

22. октобар 2018.

коментара: 6

ПИШУ: Милан Радуловић и Небојша Новаковић

Објављено: 22.10.2018. | Допуњено: 15.05.2021.

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ:

Хаплогрупа Ј2 настала је из предачке хаплоскупине J, када је проистекла из ње прије 30.000 година, на подручју између источне Анадолије на западу и западног Ирана на истоку и између Кавказа на сјеверу и Ирака на југу. Грана се на J2a и J2b хаплогрупу. Карактеристична је за простор Мале Азије, Кавказа и Медитерана. Може се повезати са старим цивилзацијама са тог простора, Асирија, Вавилон, Хетити, Медија, те са Феничанима, Грцима, Јеврејима. Код Срба је Ј2 хаплогрупа заступљена са 9,67%, према подацима Српског ДНК пројекта од септембра мјесеца 2018. године.

ПОРИЈЕКЛО И МИГРАЦИЈЕ

Хаплогрупа Ј2 је настала на простору Мале Азије, између сјеверозападног Ирана и источне Анадолије, а на тај закључак упућује дистрибуција хаплогрупе, те налази археогенетике из Хуто пећине са простора сјверног Ирана датираних у мезолит, хаплогрупе J2a датираних у период између 9119-8637 п.н.е. (Lazaridis, et al., 2016), налази из Котиас Клде пећине из Грузије J2a датираних у период 7940-7574 п.н.е. (Jones, et al., 2015); те налази са централног Загроса у Ирану, са налазишта Тепе Абдул Хусеин хаплогрупе J2b-M102 из периода 8205–7756 п.н.е. (Broushaki, et al., 2016).

Неолит и енолит

Као што смо навели, хаплогрупа J2 се грана на двије гране J2a и J2b, које су формиране прије 27.000 година. Обје гране су током неолита биле заступљене на широком простору од западне Анадолије до централног Ирана, са примарним жариштем на Кавказу односно на потезу Кавказ-централни Иран. С тим да неолитска J2a гравитира Анадолији, а J2b централном Ирану. На неолитском налазишту са подручја Јордана и централног Ирана, а на узорку од 44 скелета, само је један потврђени J2, који је датиран у мезолит, а он је горе поменути J2b. Што би значило да J2 мушкарци нису били у значајнијем удијелу првих пољопривредника Леванта, који су претежно на овом подручју били E1b, T1a и G2a мушкарци, док су у Анадолији и Европи први пољопривредници били доминантно G2a хаплогрупе.

Како је Кавказ примарно жариште J2-M172 хаплогрупе, очекивано нађен је узорак и из доба енеолита, а то је I2056, J2a-M410 стар 4.546-4.466 година (Wang, et al., 2018).

На неолитском налазишту раних фармера Барин, сјеверозападна Турска, Мармара регион нађена је J2a-Z6046 хаплогрупа, налаз датиран у период између 6.500-6.200 п.н.е. (Mathieson, et al., 2015), чиме је потврђено неолитско присуство J2a популације на западу Анадолије. Крећући се према Европи J2a популација је дошла у Европу у регион Евбеје, Грчка, прије око 10.100 година, односно у Коринтију прије 9.300 година, када је почела да биљежи раст популације, док су је следиле популације E1b, R1b које су почеле биљежити раст популације прије 7.000 година, а J2b прије 4.000 година (Anagnostou, 2011).

У европским неолитским налазиштима J2 хаплогрупа је нађена у свега пар узорака на око 100 испитаних. Нађена је у сопотској култури на подручју Мађарске, узорак под шифром I4185 датиран је у период 5.016-4.838 п.н.е. (Lipson, et al., 2017), могуће да припада J2b грани (Genetiker, 2017), нађена је и J2a-Z6064> Y7010 такође у сопотској култури, на подручју Осијека (Славонија), узорак стар око 5.000 година. У култури линеарнотракасте керамике (енг. LBK) која дијелом проистиче из старчевачке културе нађена је J2a-Z6046>Z6065>Z6050 код два узорка, I5068 и I5207 датираних у 5.500-4.500 п.н.е., са подручја Аустрије (Mathieson, et al., 2017).

Док је неолитска J2b поред горе наведеног европског узорка I4185, искључиво налажена у Ирану.

Бронзано и гвоздено доба

Са почетком бронзаног доба на Блиском истоку 3.300 п.н.е. и са интезивним развојем металургије, занатства, те миграцијама сточарског становништва ка Средоземљу, започиње ширење J2 популације дуж Медитерана, те у јужну Азију. На ширење J2 популације имале су значајан утицај културе са подручја Кавказа, Мајкоп (3.700-3300 п.н.е.) и Кура-Араксес (3.400-2.000 п.н.е.) која се протезала јужно до источне Анадолије и Плодног полумјесеца, а на истоку до западног Ирана.

Обје културе су највјероватније имале доминантне мушке линије J2a1, J1, L1, G2, а на тај закључак упућују истраживања Мајкоп културе из 2018. године (Wang, et al., 2018) на узорку од 10 скелета из којих је извучена Y-ДНК хаплогрупа; од чега су два узорка I6268 и I6266, J2a1, старости између 3.696-3.532 п.н.е., док за узорак OSS002.B0101 нису успијели извући прецизнију филогенетску позицију, па је закључено само да се ради о припаднику J хаплогрупе. Три узорка су L1 хаплогрупе и сва три су из касног Мајкопа, као и један G2a2a. Са подручја мајкопске степе нађен је један Q1a2 и један R1. Иначе у степама у Јамној култури обилује R1b која је важна у етногенези Индоевропљана и тамо није нађена J2-M172. Док је из Кура-Араксес културе успио само један узорка и он је J1 хаплогрупе.

Засновано на досадашњим сазнањима припадници Кура-Араксес културе били би доминантно J2a1, J1-Z1828, L1b, T1a-P77 и G2a-L293 Y-ДНК хаплогрупа. Како је могуће да су грчка острва колонизовали потомци Кура-Араксес културе, прву европску цивилизацију Миноју на Криту би основали они (Hay, Haplogroup J2, 2018).

Из истраживања (King, et al., 2008) закључено је да су на Криту само двије хаплогрупе J2a-M319 и J2a-M92 одговарале експанзији из бронзаног доба, односно оне се могу довести у везу са минојском цивилизацијом. Обје имају вријеме експанзије на Крит 3.100 п.н.е. Археогенетским истраживањима (Lazaridis, et al., 2017) на узорку од 3 Минојца, два су била J2a-M319 и један је био G2a-CTS946 (Y-SNP calls for Minoans and Mycenaeans, 2017), чиме је потврђено да је M319 оснивачка линија минојске цивилизације, док је узорак из Микене I9041 припадник J2a-L26 хаплогрупе, ближе гране нису идентификоване због порозности саме Y-ДНК.

У Анадолији и Асирији је очекивано нађена J2a међу Хетитском и Асиријском популацијом, а испитани узорци са шифром MA2200-01 и MA2205 припадају J2a-M67 (de Barros Damgaard, et al., 2018), односно ближим гранама Z1847>Y4036>Z467>S11842>Z6271 прецизира (Рајевац, 2018). Иначе Анадолија има високу фреквенцију и варијацију J2a-M67 што упућује на велику старост гране на том подручју. Нађена је и у Мађарској на локалитету Лудаш-Варју-дуло (мађ:Ludas-Varjú-dűlő) у средњодунавској култури поља са урнама, у маленој Кајатис култури, узорак датиран у 1270-1110 п.н.е., па је могуће да је J2a-M67 дошла у Европу у постнеолитским миграцијама из правца западне Анадолије (Gamba, et al., 2014).

Балкан је током бронзаног доба био једна од главних траса кретања J2-M172 популације са подручја западне Анадолије ка Италији, поред медитеранске руте која ће бити актуелизована током грчке колонизације од 8. до 6. вијека п.н.е. и која ће бити доминантна у колонизацији западног Медитерана заједно са Феничанима. Тако се линије M319, M67, M92, као и већина других испод L558 гране са југа Италије могу довести у везу са грчком колонизацијом, као и дио линија испод J2b-M241>Z600. Док се дио J2a линија са сјевера Италије могу довести у везу са миграцијама Етрураца из западне Анадолије (Лидије) у Италију. Грчку колонизацију Медитерана (Finocchio, et al., 2018) посебно прати J2a-L70 грана која је присутна на западној обали Италије као и на југу Француске гдје су се налазили грчки трговачки градови. Старост L70 на поменутом подручју је између 2-3 хиљаде година што одговара времену грчке колонизације.

На истоку Медитерана на Леванту током раног бронзаног доба долази до наглог раста J2-M172 популације, гдје је нађен скелет J2b-M205 хаплогрупе у Јордану, заведен под шифром I1730, датиран у бронзано доба у период између 2.489-2.299 п.н.e (Rоttensteiner, First ancient J2 from Iran (Mesolithic, Copper Age) and Levant (Bronze Age) – Lazaridis et al. first farmers, 2016). Затим ERS1790732, J2b-M205 из Сидона у Либану, датиран у 1.600 прије нове ере (Haber, et al., 2017). Што указује да су се M205 мушкарци значајно проширили на Леванту већ у раном бронзаном добу (3.300 – 2.000 п.н.е.), мада је могуће и раније. Узимајући у обзир раније поменуту студију на 44 узорка која се бавила неолитском популацијом Плодног полумјесеца, могуће је да се већ у енолиту ( 4.500 – 3.300 п.н.е.) десила експанзија J2b популације са пордучја централног Ирана, према Леванту.

Док би се ширење J2b-M241 и M205 ка Балкану десило негдје у периоду између 2.900-2.000 п.н.е., а закључујући према: студији (Anagnostou, 2011) према којој је раст J2b популације у Грчкој започео око 2.000 п.н.е., затим гледајући по старости балканске гране J2b-M205>Y22059 која је формирана 2.900 п.н.е.; те старостима следећих M241>Z597 грана, епирске Z1296 настале 2.300. п.н.е., те централно-балканске PH1602 гране која је формирана 1.900 п.н.е., а које исходе из Z597 старе 4.900 година и која има своја примарна жаришта на истоку Медитерана.

Плодни полумјесец би био матична област и већине других европских грана J2b хаплогрупе, с тим да би већи дио медитеранске J2b био резултат трговачких и других дешавања везаних за цивилизације гвозденог доба, прије свега Феничана, а касније током антике J2b се ширила Европом са Римским царством, на шта упућује дистрибуција хаплогрупе, те археогенетика. Док би се доминантно руска грана J2b-M241>Y12000 са подручја сјеверног Ирана ширила у Мородовију највјероватније са Скитима и туркијским народима.

Антика

Носиоци друштвених процеса током антике били су Римљани и Грци, па би се већина миграција J2-M172 популације унутар Европе доводила у везу са њима. За сада са великом сигурношћу можемо претпоставити да су се J2a (L70, M67, M92, M319) и J2b-M205 гране у унутрашњости Европе шириле са Римљанима. То поткрепљују археолошки налази J2b-M205 из Енглеске, 3DRIF-26 (Rоttensteiner, Exogenous Roman era York 3DRIF-26 is J2b1-M205 and likely Middle Easterner, 2016) из времена римске империје, те налази тројице римских грађана из Холандије N15 J2a-M67, N18 J2a-M92 и N20 J2b-M102 хаплогрупе, код којих је нађенa опрема налик аварској, могуће трачкој или сарматској коњици која је била у римској служби (Rоttensteiner, Three J2 found at Merovingian buriel site (Roman-Frankish transitional period), 2013). Како је мало вјероватно да су J2 мушкарци били присутни у сарматској популацији, док су са друге стране у источној Тракији присутни са око 26% могли би прецизирати да је у питању трачка коњица.

Што се тиче источног Медитерана, Леванта, западне Азије, кретања су јасна и она се везују за цивилизације са тог подручја, па тако за доминантан број J2a линија у Ирану и јужној Азији постоје могући одговори и они су обично везани за неолитске или касније процесе из бронзаног доба, док једино за присуство J2a-M92 у Ирану није могуће дати прецизнији одговор. Наиме, према истраживању (Grugni, et al., 2012) старост J2a-M92 у Ирану је 1.300±1.300 година, што може на први поглед упућивати на дешавања из раног средњег вијека, ратове или трговину Источног римског царства са Персијом. Но J2a-M92 је присутна и у Кини у Синкјангу, у региону Керија који се налази на старом Путу свиле гдје чини 25% популације, од укупно 220.000 људи колико има регион. У сусједној области Лопнура присутне су и следеће гране J2a хаплогрупе: J2a1-L26 (43.75%) ближе гране нису наведене и J2a2-L581 (14.06%) (Shuhu, Yilihamu, Bake, Bupatima, & Matyusup, 2018). Све ове информације упућују на кретање античких трговаца који су повезивали Кину са Европом. Како се Иран налази на овом древном путу можда би присуство M92 било последица тих античких процеса, те би у раном средњем вијеку J2a-M92 доживјела оснивачки ефекат, но засада прецизније одговоре на ово питање није могуће дати.

SNP МУТАЦИЈЕ

Хаплогрупу J2 дефинише снип M172; она се дијели на двије велике гране J2a и J2b:
• J2a дефинишу следеће SNP мутације: M410, L152, L212/PF4988, L559/PF4986;
• J2b дефинишу следеће SNP мутације: M12, M102, M221, M314.

МАПЕ РАСПРОСТРАЊЕНОСТИ

Карта 1: Юнусбаев Баязит Булатович, 2006.

 

Карта 2: Милан Радуловић, CC BY-SA 3.0

Карта 3: Александар Митровић и Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0

 

Карта 4: Александар Митровић и Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0

Карта 5: Александар Митровић и Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0

 

Карта 6: Милан Радуловић, CC BY-SA 3.0

 

Карта 7: Небојша Новаковић, CC BY-SA 3.0

СТАБЛО

ПОДГРУПЕ И ЗАСТУПЉЕНОСТ

Хаплогрупа J2-M172 је најзаступљенија код медитеранских народа, Грка, Јевреја, Турака и Италијана. Процентуално гледано најзаступљенија је код: Ингуша 89%, Чечена 55%, Азера 30%, Јермена 27%, Грузина 27%, Турака 24%, Грка 23%, Ирачана-Арапи 20%, Италијана 19%, Албанаца 19%, Сиријаца-Арапи 17%, Бугара 15%, Јордан 13-15%.

Изражено у процентима у Европи је најзаступљенија у: Грчкој 23%, Италији 19%, Албанији 19%, Бугарској 15%, БЈРМ 12%, Аустрија 12%, српске земље 9,67%, Португалија и Шпанија 9%, Француска 7%, Хрватска 6,3%.

Процјена J2-M172 популације у  наведеним земљама
Земља или народ ↓проценат ± популација J2-M172
Ингуши 89% (Теучеж, и др., 2013) 311.500
Чечени 55% 550.000
Грци-Кипар 37% 154.165
Азери 30% 5.250.000
Јерменија/Јермени 27% 383.068/ 1.080.000
Грузија 27% 480.465
Турска 24% (Cinnioğlu, et al., 2004) 9.610.476
Грчка 23% (Eupedia, 2017) 1.200.893
Иран 23% (Grugni, et al., 2012) 9.392.314
Ирак 22,5% 4.291.427
Албанија 19,9% (Battaglia, et al., 2008) 276.172
Италија 19,2% (Grugni, et al., 2018) 5.594.690
Сирија 17% (Eupedia, 2017) 1.450.512
Бугарска 15% (Sanders, 2013) 517.496
Јордан 13% 428.291
Аустрија 12% 517.492
БЈР Македонија 12% 124.633
Срби 9,7% (Порекло, СДНК, 2018) 630.500
Португалија 9% (Sanders, 2013) 439.421
Шпанија 9% 2.052.671
Француска 7% 2.270.460
Хрватска 6,3% (Mršić, et al., 2012) 126.328
Њемачка 4.5% 1.831.370

Следеће гране гравитирају:

J2-M410> PF4610>L26> PF5087> PF5160>

  • J2a-L24 је широко распрострањена грана која је присутна од јужне Азије на истоку, до Британије и Европе на западу.
    • J2a-L25 има три гране, од којих су F3133 и Z438 најброније.
      • F3133 гравитира западној Азији, Персији, низводна грана Y14699 Турцима.
      • Z438 је грана из које исходи L70, присутна је у свим земљама некадашњег Римског царства, такође жаришно присутна у свим регијама грчке колонизације.
      • PF5366 је присутна у источној Европи и Медитерану.
    • J2a-PF5197 присутна од арапских држава до Европе.
      • PF5172 гравитира Арабијском полуострву, присутна и у Анадолији.
        • PF5169 присутна од јужне Азије и Кине, туркијских народа до источног Медитерана, са концентрацијом у Арабији.
        • YSC0000253 јужна Азија и Арабија, туркијски народи.

J2-M410> PF4610>L26> PF5087> PF5116> PF5119>

  • J2a-L558 је медитеранска грана која се дијели на Y5014>M319 и M67.
    • Y5014 гравитира Грчкој.
      • M319 често се среће у Грчкој, својствена је за Крит, оснивачка је линија минојске цивилизације.
      • Y5014 среће се у централној Европи и Француској.
    • M67 је једна од највећих медитеранских грана, на Кавказу је најчешћа грана J2a.
      • Y4036 је медитеранска грана.
      • Z7671 се најчешће среће на Кавказу.
      • Z500 је медитеранска грана која се дијели на Y6240 и M92.
    • J2-Z6065 гравитира Леванту и југозападној Азији.
      • Y13341 среће се на Леванту у Јерменији и Европи.
      • Y7687 гравитира западној Азији и Персији, дијели се на Y9268 и M47.

J2-M410> PF4610>L26> Z6064>

  • Z39762 гравитира Арабијском полуострву.
  • Z6055 раширена је од Индије и Пакистана до Британије.
    • Z6057> Y7013>Y28259 Пиринејско полуострво, Медитеран.
    • Z6057> Y7013>Y28259 јужна Азија, дијели се на:
      • M68 која је карактеристична за јужну Азију.
      • Y13128 јужна Азија и источни Медитеран, Британија.

J2-M410> PF4610>Z6046>

  • Z6050 среће се на простору од Европе до јужне Азије.
    • Y31775 гравитира јужној Азији.
    • S15572 гравитира Европи.
  • Y12379 има тежњу ка Грузији и Кавказу.

J2-M410> PF4610> PF5008>

  • L581 раширена је од Плодног полумјесеца, дуж источног Медитерана, среће се и у Индији и Кини и код туркијских народа.

  J2-M102

  • J2b се дијели на двије гране Z1825 и M205, обје гравитирају Медитерану и Плодном полумјесецу, срећу се и у Персији.

J2-M102>M205

M205 раширена је од Леванта до Европе, а има их и у сјеверном Ирану; примарна жаришта су на Леванту. Највећу процентуалну заступљеност у популацији биљежи код Срба и кипарских Грка. Низводно се грана на PF7321 и Y64012.

  • PF7321 је најбројнија, гравитира Леванту, а срећемо је широм источног Медитерана. Грана се на: Y45447 која је раширена на Арабљанском полуострву и на CTS1969 која тежи источном Медитерану, а среће се и у Јерменији, Енглеској, Шпанији.
    • CTS1969>Y22075 присутна је на простору од Леванта до Балкана и Француске. Грана се на двије гране, Y128487 и Y22059.
      • Y22059 је карактеристична за Србе, још се среће код Бугара, Грка, Италијана, Румуна и Мађара, а формирана је прије 4.900 година. Своју демографску експанзију и оснивачки ефекат доживљава на простору средњовјековне Србије прије око 1.200 година.

J2-M102> Z1825>

  • Z2453 гравитира Леванту и источном Медитерану.
  • M241 је најбројнија грана J2-M102, карактеристична је за Медитеран, а среће се и у јужној Азији најчешће кроз грану Z2432.
    • Z2432 раширена је у јужној Азији, Индији и Пакистану, у мало броју и у Шри Ланци.
    • L283 Раширена је дуж Медитерана, присутна широм Европе, са јачим присуством у источној Европи.
      • Z600>Z585 је најбројнија. Дијели се на YP113 која гравитира Италији и на Z615> Z597 грану.
      • Z600> YP157 гравитира Италији.

 

J2-M102>Z1825>M241>L283>Z600>Z585>Z615>Z597>Z2507

  • Y15058 среће се дуж Медитерана, и на сјеверу Европе.
    • Z38240 дијели се на двије гране:
      • CTS6190 заступљена на Медитерану и Смоленској области, Русија.
      • PH1602 раширена од Бугарске и Србије до централне Европе.
    • Z40052 тежи сјеверу Европе.
  • Z638 Медитеран.
    • Z1296 се дијели на Y20899 и Z1297.
      • Y20899 најзаступљенија код Албанаца.
      • Z1297 грана се на, Y27522 која је раширена диљем Европе, а гравитира Тракији.

J2-M102> Z1825>M241>L283>Z600>Z585> Z615> Z597> Z2507>Z368>Z1296>Z1297> Z1295  

  • Z631 раширена диљем Европе, а њена низводна грана Y12000 која је стара 2.400 година карактеристична је за Мородовију у Русији.
  • Y21878 Медитеран и Бугарска.

 

СТАРИ НАРОДИ

Хаплогрупа J2 се може сасвим поуздано повезати са старим народима Анадолије и њиховим државама, Хетитима, Лидијцима, Ликијцима, Мизима, Јерменима и осталим, те са другим медитеранским народима Феничанима, старим Грцима и Јеврејима, али и са Персијанцима.

Грци

За Грке су карактеристичне следеће J2a линије, L70, M67, M92, M319, те J2b линије низводно од M241>Z600, а које срећемо и у Грчкој Салентини (град), централној и сјеверној Италији и J2b-M205 које често срећемо на Кипру, на југоистоку Грчке и у јужној Италији (Magna Graecia) .

Јевреји

Од 25% J2-M172 код Јевреја, нешто више од пола (54%) отпада на линије J2a-M67 (27%) и J2a-M92 (27%), с тим да 70% од M92 припада Z8096>Y20051>L556. Срећемо још и J2a-L25>L70, J2a-L25>PF4888, а од J2b линија махом су Z2453 и M241 (Jewish DNA Project, 2018).

Персија

У Персији (Иран) J2-M172 чини 23% популације. Како је јужна и централна Азија добрим дијелом ослоњена на Иран заједно са Арабијом, поменуте цјелине су имале флуктуацију становништва са Персијом, за разлику од Анадолије која нема такву блискост са Ираном. Тако су следеће J2a линије изражено заступљене у Ирану, F3133, PF5169, Z6064>M68, Z6065, M47, те од J2b линија M205 врло вјероватно гране Y45447, те J2b-M241>Z2432.

Ромеји (Византинци)

Ромеји су сасвим извјесно доминантно били J2, а на то упућује рад (Cinnioğlu, et al., 2004) гдје је у регији један, односно у источној Тракији и сјеверозападној Турској чак 30% популације J2, од чега је пола M67 и M92 хаплогрупе.

Туркијски народи

У етногенези туркијских народа учествовале су гледајући археогенетске налазе из Туркменистана, Казакстана и југа Русије, J2a-L25>F3133>Y14699, J2a-L26>PF5160>YSC0000253 и J2a-PF5008>L581>PF4993, те гледајући према резултатима (Turkic World, 2018), J2a-L26>PF5160>Z7314>PF5169, J2a-PF5008>L581>PF4993, J2a-PF5008>L581>PF4993>Y36579, J2b-M241>Y12000 и гледајући према хаплогрупама из Синкјанга J2a-PF5008>L581.

Дакле, следеће линије можемо са сигурношћу повезати са туркијским народима: J2a-PF4993, J2a-F3133>Y14699, J2a-PF5160>(PF5172, PF5169), те J2a-YSC0000253 и дјелимично J2b-M241>Y12000.

Балкан

На Балкану су хаплогрупе J2b-M241, J2b-M205>Y22059 и J2a-L70 учествовале у етногенетским процесима предсловенске популације. Линије J2b-M241 се могу довести у везу са илирском популацијом, а на тај закључак нас упућује старост грана и њихова варијација и фреквенција на Балкану, те налази археогенетике која је потврдила присуство J2b-M241 у раном бронзаном добу на Балкану. Док се J2a-L70 може повезати са каснијим грчким и/или римским становништвом.

Ромејски J2-M410> L25> Z438>Z387>L70

Највећа концентрација J2a-L70 на простору српских земаља је на југоистоку Србије, што и не чуди с обзиром на значај Ниша и округа у вријеме Римског царства и Романије (Источно римско царство) као урбаног римског центра. Ова хаплогрупа у Европи прати грчку колонизацију и римску државу.

Кричи J2b-M205> PF7321>CTS1969>Y22075>Y22059

Снажно жаришно присуство J2b-Y22059 хаплогрупе на подручју Дробњака, Потарја, Полимља и у Крајини, са резултатом Кричака (презиме) и резултатом рода Крички из села Кричке крај Дрниша, потврђује да је Y22059 грана предсловенског племена Крича који је заузимао територију између ријеке Таре на југу и ријеке Лим на сјеверу, но то не значи да су сви балкански J2b-Y22059 из кричког племена. О имену Крича постоје неколико теорија (Демић, Кричи – трагом изгубљеног племена (други дио), 2017) грчка, илирско-трачка и српска. Грчка теза се заснива на могућем преображају ријечи грчки у крички; трачка теорија од ријечи krisio, односно илирске krusi, што значи црномањасти, док српска долази од тога што је њихов говор личио на кричање, или зато што су током битке испуштали гласне крике.

По народном предању које је забиљежио историчар Андрија Лубурић (Лубурић, 1930), Кричи су се са продором српских племена из правца Босне на подручје Херцеговине сукобили са њима. Старосједиоце је предводио Сумор и они су се након велике битке која се десила на подручју Невесиња и у којој је Сумор погинуо дијелом повукли према данашњој Фочи. Након доласка Словена на Балкан учествовали су у етногенези Срба; демографска експанзија Крича се десила прије 1.200 година, закључујући према НЗП рачуници са (YFull, 2018), Невски 8 и рачуници одступања од модала.

Слика 1: стећак кричког војводе Калоке на планини Ивици, фотографисао Марио Јегдић

Са доласком Дробњака на Језера током средњег вијека, Кричи су се сукобили са њима. Иначе у народном предању остало је сјећање да је на дробњачком земљишту почела борба против Грка. Пошто су Кричи дали жесток отпор, Дробњацима су у помоћ присколичили Оногоштани, Бањани, Риђани и Рудињани, те су Криче потисли према планини Кучајевици, гдје су изазвали помор међу њима. Доцније су се Кричи искупили у Фочи и преко Пиве од стране Дурмитора ударили на Дробњаке, али су их ови дочекали. Борбе између Дробњака и Крича биле су дуготрајне и исцрпљујуће, а на крају је резултат ових борби био пребацивање Крича на десну обалу Таре, писао је Лубурић (Лубурић, 1930).

Цуце и Пјешивци J2a-M92>Z8096>S8230>Z38463

Поријекло српских племена Цуца и Пјешиваца за сада није до краја разјашњено. О могућем поријеклу генетичког рода Цуцe и Пјешиваци постоје три радне тезе, а оне су: старобалканска, грко-ромејска и италијанска.

Италија је држава са највећом концентрацијом и варијацијом (разноликом) J2a-Z38463, грана је формирана прије 4.200 година и исходи из S8230 која је формирана прије 6.100 година. Потврђене припаднике S8230 срећемо поред Италије, која је базна територија, и у Француској, Њемачкој-Саксонији, те код Јермена (YFull, 2018).

За S8230 мишљења је (Hay, Migrations to Bronze Age Italy, 2017) да је формирана на Блиском истоку, те да је са експанзијом Кура-Араксес културе мигрирала у Грчку и Италију. Из чега проистиче да је Z38463 формирана на потезу Грчка-Италија. Најближи хаплотипови српском и потврђени Z38463 су из Италије.

Грана Z38463 је присутна у приморским крајевима српске земље, прецизније она се среће на потезу Стон-Гацко-Пјешивци-Бока которска-Скадарско језеро, са Катунском нахијом и Боком которском као жаришним центром, одакле највећи број миграција српске Z38463 исходи. Највећа фреквенција и варијација од 15. до 19. вијека у српским земљама била је у племенима Цуце и Пјешивци. Демографску експанзију започињу прије око 840 година, при вјероватноћи од 90% рачунајући према Невски 8 рачуначу.

Старобалканска теза

Вјероватно су и J2a-M92>Z38463 учествовали у етногенетским процесима предсловенског становништва Балкана, јер се не могу директно повезати са познатим миграцијама из средњег и новог вијека сматра (Вукићевић, 2018).

Род Цуце и Пјешивци присутан је и у централном дијелу Балкана у Повардарју гдје је судећи по STR маркерима највјероватније присутна и друга варијација Z38463 различита од српске. Према предањима тестираних, њих 4/5 наводи да су се доселили у Црну Гору из косовске области током 15. вијека, док се 1/5 сматра старосједиоцима Зете. Што са једне стране може упућивати на конклузију да је централни Балкан био матична област рода у предсловенском периоду или је присуство Z38463 у централном-источном Балкану последица ширења српске државе током средњег вијека. У Тракији је J2a-M92 присутан са 5,76%, односно у комбинацији са узводним M67 14% од цјелокупне популације што у извјесној мјери подупире тезу.
Са друге стране, око 20% тестираних из генетичког рода Цуце и Пјешивци су према разним казивањима и породичним предањима потомци стариначког и/или предсловенског становништва Црне Горе, народа/племена познатог под именом Шпањи.

Шпањи су, према народном предању из Црне Горе, предсловенски народ који је био настањен на подручју Пјешиваца, Бјелопавлића и Цуца. Предања о Шпањима су разнолика у погледу њиховог поријекла. Често се наводе заједно са Кричима и Матаругама, али се поистовјећују и са Грцима и Римљанима. Њихово име исходи сматра (Бешић, Гарашанин, & Ковачевић, 1967) из старогрчке ријечи σπανος, Σπανος-Спаниос у значењу ћелав, односно голобрђанин. О старосједиоцима Цуца записао је следеће академик Јован Ердељановић: Још је вредно на овом месту поменути, да „стари народ“ (најстарије, пресрпско становништво) зову у Цуцама: Шпање, Матузоли, а доста често и Грци. – (Ердељановић, 1926, 1978, стр. 705)

Грко-ромејска теза

Ову тезу заснивамо на матичној области која се налази у приморју, на потезу Стон-Бока-Скадарско језеро; и на једаном грчком хаплотипу који је удаљен од српског ±2.300 година базирано на рачуници Y67 и Y-Utility калкулатору (стопи мутације према FTDNA и вјероватноћи од 95%). То је вријеме када су Грци на Јадрану основали низ колонија.

Грци су основали градове: Салона 7. вијек п.н.е.; Епидаур 6. вијек п.н.е.; Будва, Хвар, Вис, Корчула у 4. вијеку п.н.е.; Трогир 3. вијек п.н.е. и друге. Што поткрепљује тезу у узвјесној мјери.
Блискост са италијанским хаплотиповима би објаснили флуктуацијом становништва југа Италије-Велике Грчке са приморјем. Касније за владавине Рима ово је становништво романизовано, те се ширило Европом и Малом Азијом са римском државом.

Италијанска теза

Као што смо раније навели SNP потврђене S8230 срећемо у следећим земљама: Италији, Њемачкој, Француској и Јерменији.

Најближи хаплотип српском и потврђеног Z38463 срећемо у јужној Италији у Кампањи, старост везе је према прорачуну базираном на Y37, Невген 8 и Y-Utility рачуначу ±900 година до заједничког претка.
Следећи блиски хаплотип је из Катара и он је удаљен ±1.000 година, према прорачуну базираном на 67 маркера. Тестирани није радио SNP за потврду S8230 гране, па је резултат у одређеној мјери упитан.
Базирано на хаплотиповима са 37 и 67 маркера који нису радили SNP за Z38463 грану, сроднике генетичког рода Цуце и Пјешивци на удаљености од 1.600 до 2.300 година према прорачунима базираним на Y-Utility калкулатору (стопи мутације према FTDNA и вјероватноћи од 90%) срећемо најчешће у Италији. Док је по један хаплотип нађен у Грчкој, Уједињеним Арапским Емиратима и Норвешкој.

Како је базна/матична територија S8230 Италија и како је најближи и уједно и потврђени Z38463 из Италије, те како је комплетна узводна линија M92 у арапским земљама присутна до 1%, онда би генетички род Цуце и Пјешивци поријеклом био из Италије, те би се на Балкану најкасније појавио у 12. вијеку, када долази до експанзије цуцко-пјешивачке гране.

СТАРА ДНК

До сада најстарији узорак J2 је J2a са сјевера Ирана из Хоту пећине, датиран у мезолит, са централног Загроса у Ирану, J2b са налазишта Тепе Абдул Хусеин из периода 8205–7756 п.н.е., затим узорак из Грузије из Котијас Клде пећине. У тексту испод навешћемо најзначајније J2 узорке.

Нађена је у неолитској Анадолији, J2a-PF4610>Z6046>Z6048 (xZ6050), те у неолитској Европи у Осијеку у култури Сопот J2a-PF4610>L26>Z6064>Z6055>Z6057>Y7013>Y7010>Y13128*, у Мађарској J2a-PF4610>L26>Z6064>Z6055 и Аустрији J2a-PF4610>Z6046>Z6050 (xS15572,Y31775) и у Ирану, прецизира (Рајевац, 2018). Дакле нађена је у свега пар узорака.

Што се тиче бронзаног и гвозденог доба, J2-M172 су нађени у Мајкоп култури са Кавказа, минојској и микенској цивилизацији J2a-M319 и J2a-L26, те код Хетита и Асираца J2a-M67, у Ирану очекивано, у Туркменистану је нађена J2a-L24 на локалитету Намазга Тепе, на Леванту су нађени узорци J2b-M205 у Либану и Јордану. У Европи бронзаног доба нађена је J2a-M67>Z30677 у Мађарској, Кајатис култура. У приморју је нађена J2b-M241> Z600> Z2507>Y15058 ( J2-M172 Haplogroup Research, 2018).

Од узорака из антике навешћемо, Трачана J2a-L26>PF5087>PF5160>PF5197 из данашње Бугарске (Genetiker, 2015), Острогота са Крима који је J2a-M67>Z500, датиран у 4. вијек нове ере (Рајевац, 2018). Римљане, J2b-M205 из Енглеске, те J2b, J2a-M67 и M92 из Холандије о којима је било већ ријечи.

ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ

Илија Бирчанин, кнез Подгорске кнежине Ваљевске нахије. Посечен је у Сечи кнезова крајем јануара 1804. године у Ваљеву. Бирчани из Суводања крај Ваљева припадају хаплогрупи J2b-M205>Y22059.

Ацето
Племићка породица са југа Италије, која има титулу још из норманског периода, односно од Руђера I Сицилијанског. Према резултату са FTDNA (J2b-M102 – Project, 2018), породица Ацето са Сицилије припада хаплогрупи J2b-M205.

Микеладзе
Племићка грузијска породица из Имеретија, централна Грузије. Први се пут помињу 1325. године као племство. Према резултату са (Russian Nobility, 2018) и нашем предвиђачу Невгену, они су J2a-M92 хаплогрупе, а то нам потврђује и DYS425=0.

Пален
Племићка су породица Русије, Шведске и Естоније. Поријеклом су из Помераније, чији први помен датира из 1290. године. Хаплогрупа J2a-M67>Z7671>Y22041(CTS4304) (Swedish Nobility DNA Project, 2018). Од ове породице су Петар фон дер Пален и Петар Петрович Пален.

Петар фон дер Пален
Петар фон дер Пален (1745-1826) био је руски гроф, војсковођа, генерал коњице, војни губернатор Санкт Петербурга, велики канцелар Малтешког крста, војни инспектор, главни директор пошта, члан Колегијума иностраних послова. Главни је завјереник у убиству императора Павла I Петровича. Хаплогрупа J2a-M67>Z7671>Y22041.

Петар Петрович Пален
Петар Петрович Пален (1778-1864) био је руски племић, гроф и генерал царске војске. Учествовао је у убиству императора Павла I Петровича. Учесник је Руско-турског рата (1828—1829), а касније је био амбасадор Русије у Француској (1835-1841). Хаплогрупа J2a-M67>Z7671>Y22041.

Еарл од Еглинтона
Наследна титула главара племићког шкотског братства Монтгомери. Први гроф од Еглинтона био је Хју Монтгомери (1460-1545). Припадају хаплогрупи J2a-L26>Z6064>Y7010>Y22056 (Montgomery Project, 2018).

Арсеније III Чарнојевић
Арсеније III (Бајице, Цетиње, 1633. – Беч, 27. октобар 1706) је од рода Мартиновића из Бајица, a који су од братства Орловића из Цуца. Хаплогрупа Орловића из Цуца је J2a-M92>S8230>Z38463. Био је архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. до 1690. године и потом црквени поглавар православних Срба у Хабзбуршкој монархији од 1690. до 1706. године. Арсеније Чарнојевић је био трећа најзначајнија фигура у историји СПЦ после светог Саве, оснивача аутокефалне Српске цркве (1219) и Макарија Соколовића првог српског патријарха после обнављања Пећке патријаршије 1557.

Фридрих Енгелхорн
Фридрих Енгелхорн (1821-1902) био је њемачки индустријалац и оснивач БАСФ-Баденска фабрика анилина и соде. Према (J2a-M67 (J-M67 or former J2a4b) Project, 2018) припада хаплогрупи J2a-M92>PF7412>Z515.

Јован Попл
Јован Попл (1925-2004) био је хемичар, добитник Нобелове награде за хемију за допринос у области квантне хемије. Припада хаплогрупи J2b-M205>YP13 (The Pople family of High Ham, Somerset, England, 2017).

Бранко Богуновић
Бранко Богуновић (1911-1945) је припадник и војвода Југословенске војске у отаџбини. За вријеме Другог свјетског рата био је помоћник команданта Динарске дивизије Момчила Ђујића и комадант корпуса. Предводио је напад на Босанско Грахово 27. јула 1941. године, на дан који ће се касније именовати као почетак НОБ-а ака партизански устанак у БиХ. Због својих ратних подвига, добио је од Српске православне цркве „Светог Петра“ у Доњем Тишковцу старо и веома престижно одијело војводе Милована Павасовића из устанка 1715. године. Хаплогрупа J2a-M92>S8230>Z38463.

Миле Дупор
Миле Дупор (1905-1981) био је астролог и писац астролошке и сродне литературе са философско мистичком тематиком. Хаплогрупа Дупора је J2b-M205>Y22059.

Ненад Перуничић
Ненад Перуничић рођен је у Пљевљима, 1. маја 1971. године. Чувени је српски рукометаш. Селектор је Црвене Звезде и репрезентације Србије. Са репрезентацијом Југославије освојио је бронзану медаљу на Светском првенству у рукомету 1999. године у Египту. Познат по надимку Терминатор, који је добио захваљујући својој корпулентности, разорном шуту и агресивној игри у нападу. Хаплогрупа J2b-M205>Y22059.

Милић од Мачве
Милић Станковић ака Милић од Мачве (1934-2000) био је један од најпознатијих српских сликара 20. вијека. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан Медиала. Своја умјетничка дјела представљао је широм свијета. На његовим сликама доминирају лебдећи балвани, затим ужарене лопте и санте леда. Чувени српски психијатар Веселин Веско Савић у предговору аутобиографије сликара Милића Станковића написао је: „За Милића од Мачве сам одувек био сигуран да је луд, али генијално луд, и стога могу увек издати уверење да је чисти геније“. Хаплогрупа J2b-M205>Y22059.

Слободан Самарџић
Слободан Самарџић је рођен 10. марта 1953. године, поријеклом је од братства Самарџића из Кривошија. Доктор је политичких наука, професор на Факултету политичких наука у Београду и народни посланик у Скупштини Републике Србије. Био је министар за Косово и Метохију у другој влади др Војислава Коштунице у периоду од 2007. до 2008. године. Хаплогрупа Самарџића са Кривошија је J2a-M92>Z8096>S8230>Z38463.

Насим Николас Талеб
Насим Николас Талеб рођен 1960. године, либански је есејиста и писац. Његова књига Црни лабуд, проглашена је од стране Сандеј тајмса за једну од дванаест најутицајнијих књига у свијету од Другог свјетског рата. Хаплогрупа J2b-M205 (Descendants of haplogroup IJ-M429, 2017).

Адам Сандлер
Адам Сандлер је амерички глумац јеврејског поријекла, рођен 9. септембра 1966. године. Познат је по филмским комедијама као што су: Хепи Гилмор, Водоноша, Господин Дидс и Без љутње молим. Хаплогрупа J2a-M67>Z30390 (Hay, Actor Adam Sandler may belong to Y-haplogroup J2a1, 2017).

Бен Афлек
Бенџамин Афлек је амерички је глумац, рођен 15. августа 1972. Познате филмске улоге су у филмовима Армагедон, Перл Харбор, Арго, Ишчезла, Бетмен против Супермена: Зора праведника и Лига правде. Хаплогрупа J2a-M319 (J2-M172 Project, 2018).

Чланак можете преузети у PDF формату ОВДЕ.

Литература:

1. J2-M172 Haplogroup Research. (2018, February 28). I4331 Checked Y-SNPs. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://docs.google.com/spreadsheets/d/1pJeiAQX5PleDhTznupb-TLW7xp1G9OD9_uy-gWmhiq4/edit#gid=0 and https://j2-m172.info/2018/02/y-snp-analysis-of-i4331-j2b2a-l283-bronze-age-croatia-mathieson-et-al-2018/
2. Anagnostou, P. (2011). The Genetic Signature of Neolithic in Greece. Bologna: University of Bologna.
3. Battaglia, V., Fornarino, S., Al-Zahery, N., Olivieri, A., Pala, M., Myres, N. M., & Semino, O. (2008). Y-chromosomal evidence of the cultural diffusion of agriculture in southeast Europe. European Journal of Human Genetics, 820-830. doi:10.1038/ejhg.2008.249
4. Broushaki, F., Thomas, M. G., Link, V., López, S., van Dorp, L., Kirsanow, K., . . . al., e. (2016). Early Neolithic genomes from the eastern Fertile Crescent. Human Genetics. Science. doi:10.1126/science.aaf7943
5. Cinnioğlu, C., King, R., Kivisild, T., Kalfoglu, E., Atasoy, S., Cavalleri, G., . . . Underhill, P. (2004). Excavating Y-chromosome haplotype strata in Anatolia. Human Genetics, 127-148. doi:10.1007/s00439-003-1031-4
6. de Barros Damgaard, P., Martiniano, R., Kamm, J., Moreno-Mayar, J. V., Kroonen, G., Peyrot, M., . . . al., e. (2018, May 9). The first horse herders and the impact of early Bronze Age steppe expansions into Asia. Science. doi:10.1126/science.aar7711
7. Descendants of haplogroup IJ-M429. (2017, December 26). J2: Nassim Nicholas Taleb. Retrieved from Descendants of haplogroup IJ-M429: https://haplogroupijm429.wordpress.com/2017/12/26/j2-nassim-nicholas-taleb/
8. Eupedia. (2017, June). Distribution of European Y-chromosome DNA (Y-DNA) haplogroups by country in percentage. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/europe/european_y-dna_haplogroups.shtml
9. Finocchio, A., Trombetta, B., Messina, F., D’Atanasio, E., Akar, N., Loutradis, A., . . . Novelletto, A. (2018, May 10). A finely resolved phylogeny of Y chromosome Hg J illuminates the processes. Scientific Reports. doi:10.1038/s41598-018-25912-9
10. Gamba, C., Jones, E. R., Teasdale, M. D., McLaughlin, R., Gonzalez-Fortes, G., Mattiangeli, V., & al., e. (2014, October 24). Genome flux and stasis in a five millennium transect of European prehistory. Nature Communications. doi:10.1038/ncomms625 7
11. Genetiker. (2015, September 1). More Y-SNP calls from Iron and Bronze Age Bulgaria. Retrieved from Genetiker: https://genetiker.wordpress.com/2015/09/01/more-y-snp-calls-from-iron-and-bronze-age-bulgaria/
12. Genetiker. (2017). Y-SNP calls for I4185. Преузето са Genetiker: https://genetiker.wordpress.com/y-snp-calls-for-i4185/
13. Genetiker. (2017, August 3). Y-SNP calls for Minoans and Mycenaeans. Retrieved from Genetiker: https://genetiker.wordpress.com/2017/08/03/y-snp-calls-for-minoans-and-mycenaeans/
14. Grugni, V., Battaglia, V., Hooshiar Kashani, B., Parolo, S., Al-Zahery, N., & al., e. (2012, July 18). Ancient Migratory Events in the Middle East: New Clues from the Y-Chromosome Variation of Modern Iranians. PLOS ONE. doi:10.1371/journal.pone.0041252
15. Grugni, V., Raveane, A., Mattioli, F., Battaglia, V., Sala, C., Toniolo, D., . . . Semino, O. (2018). Reconstructing the genetic history of Italians: new insights from a male (Y-chromosome) perspective. Annals of human biology, 44-56. doi:10.1080/03014460.2017.1409801
16. Haber, M., Doumet-Serhal, C., Scheib, C., Xue, Y., Danecek, P., Mezzavilla, M., & Youhanna, S. (2017, July 1). Continuity and Admixture in the Last Five Millennia of Levantine History from Ancient Canaanite and Present-Day Lebanese Genome Sequences. The American Journal of Human Genetics. doi:10.1016/j.ajhg.2017.06.013
17. Hay, M. (2017, February 2). Actor Adam Sandler may belong to Y-haplogroup J2a1. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/forum/threads/33598-Actor-Adam-Sandler-may-belong-to-Y-haplogroup-J2a1
18. Hay, M. (2017, February 22). Migrations to Bronze Age Italy. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/forum/archive/index.php/t-33622.html
19. Hay, M. (2018, September 28). Haplogroup J2. Retrieved from Eupedia: https://www.eupedia.com/europe/Haplogroup_J2_Y-DNA.shtml
20. J2a-M67 (J-M67 or former J2a4b) Project. (2018, October 5). J2a-M67 (J-M67 or former J2a4b) Project. Retrieved from Family Tree DNA:: https://www.familytreedna.com/public/J2a4b?iframe=ycolorized
21. J2b-M102 – Project. (2018, October 5). J2b-M102+. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/m102/default.aspx?section=yresults
22. J2-M172 Haplogroup Research. (2018). Scientific Papers:Ancient J/J2 DNA. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/links/scientific-papers/
23. J2-M172 Project. (2018, October 10). J2-M172 Project. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/groups/j2-m172/about/background
24. Jewish DNA Project. (2018, October 4). Jewish DNA Project – Y-DNA Classic Chart: J2a4&J2b2 (M12). Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/JewishDNAProject?iframe=yresults
25. Jones, E. R., Gonzalez-Fortes, G., Connell, S., Siska, V., Eriksson, A., Martiniano, R., & al., e. (2015, November 16). Upper Palaeolithic genomes reveal deep roots of modern Eurasians. Nature Communications. doi:10.1038/ncomms9912
26. King, R. J., Ozcan, S. S., Carter, T., Kalfoğlu, E., Atasoy, S., Triantaphyllidis, C., . . . Underhill, P. A. (2008). Differential Y‐chromosome Anatolian Influences on the Greek and Cretan Neolithic. Annals of Human Genetics, 205-2014. doi:10.1111/j.1469-1809.2007.00414.x
27. Lazaridis, I., Mittnik, A., Patterson, N., Mallick, S., Roland, N., Pfrengle, S., . . . al., e. (2017). Genetic origins of the Minoans and Mycenaeans. Nature. doi:10.1038/nature23310
28. Lazaridis, I., Nadel, D., Rollefson, G., Merrett, D. C., Rohland, N., & Mallick, S. (2016, July 25). Genomic insights into the origin of farming in the ancient Near East. Nature, 419–424. Retrieved from https://www.nature.com/articles/nature19310
29. Lipson, M., Szécsényi-Nagy, A., Mallick, S., Pósa, A., Stégmár, B., Keerl, V., & al., e. (2017, Mart 6). Parallel ancient genomic transects reveal complex population history of early European farmers. BioRxiv, Nature. doi:https://doi.org/10.1101/114488
30. Mathieson, I., Alpaslan Roodenberg, S., Posth, C., Szécsényi-Nagy, A., Rohland, N., & al., e. (2017, May 9). The Genomic History Of Southeastern Europe. BioRxiv, Nature. doi:10.1038/nature25778
31. Mathieson, I., Lazaridis, I., Rohland, N., Mallick, S., Patterson, N., Alpaslan Roodenberg, S., . . . al., e. (2015, December 24). Eight thousand years of natural selection in Europe. BioRxiv, Nature, 499–503. doi:10.1038/nature16152
32. Montgomery Project. (2018, October 10). Montgomery. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/groups/montgomery/about/background
33. Mršić, G., Gršković, B., Vrdoljak, A., Popović, M., Valpotić, I., Anđelinović, Š., & Stenzl, V. (2012). Croatian national reference Y-STR haplotype database. Molecular Biology Reports, 7727–7741. doi:10.1007/s11033-012-1610-3
34. Russian Nobility. (2018, October 5). Russian Nobility. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/groups/russian-nobility-dna/about/background
35. Rоttensteiner, C. (2013, April 13). Three J2 found at Merovingian buriel site (Roman-Frankish transitional period). Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/2015/04/three-j2-found-at-merovingian-buriel-site-roman-frankish-transitional-period/
36. Rоttensteiner, C. (2016, January 23). Exogenous Roman era York 3DRIF-26 is J2b1-M205 and likely Middle Easterner. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/2016/01/exogenous-roman-era-york-3drif-26-is-j2b1-m205-and-likely-middle-eastener/
37. Rоttensteiner, C. (2016, Jun 23). First ancient J2 from Iran (Mesolithic, Copper Age) and Levant (Bronze Age) – Lazaridis et al. first farmers. Retrieved from J2-M172 Haplogroup Research: https://j2-m172.info/2016/06/first-ancient-j2-from-iran-mesolithic-copper-age-and-levant-bronze-age-lazaridis-et-al-first-farmers/
38. Sanders, R. (2013). J2-M172 Y-DNA Basic Population Size Analysis. 2013: Arnhem.
39. Shuhu, L., Yilihamu, N., Bake, R., Bupatima, A., & Matyusup, D. (2018, February). A study of genetic diversity of three isolated populations in Xinjiang using Y-SNP. Acta Anthropologica Sinica, 146-156. doi:10.16359/j.cnki.cn11-1963/q.2017.0067
40. Swedish Nobility DNA Project. (2018, October 5). Swedish Nobility DNA Project – DNA-projekt för svensk adel. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/swedishnobilitydna?iframe=yresults
41. The Pople family of High Ham, Somerset, England. (2017, October 3). Last name: Pople (Lepeuple). Retrieved from The Pople family of High Ham, Somerset, England: https://poplefa.carbonmade.com/projects/4638348
42. Turkic World. (2018, October 3). Turkic World – Y-DNA Classic Chart. Retrieved from Family Tree DNA: https://www.familytreedna.com/public/Turkic/default.aspx?section=yresults
43. Wang, C.-C., Reinhold, S. R., Kalmykov, A., Wissgott, A., Brandt, G., & al., e. (2018, May 16). The genetic prehistory of the Greater Caucasus. BioRxiv. doi:10.1101/322347
44. YFull. (2018, 10 3). J-S8230. Retrieved from YFull: https://www.yfull.com/tree/J-S8230/
45. YFull. (2018, 10 3). J-Y22059. Retrieved from YFull: https://www.yfull.com/tree/J-Y22059/
46. Бешић, З., Гарашанин, Д. Г., & Ковачевић, Ј. (1967). Историја Црне Горе 1. Београд: Научно дело.
47. Вукићевић, И. (2018, септембат 29). Родови старобалканског порекла у Црној Гори. Преузето са Порекло: https://www.poreklo.rs/2017/11/19/rodovi-starobalkanskog-porekla-u-crnoj-gori/
48. Демић, П. (2017, октобар 15). Кричи – трагом изгубљеног племена (генетика). Преузето са Порекло: https://www.poreklo.rs/2017/10/15/krici-tragom-izgubljenog-plemena-genetika/
49. Демић, П. (2017, октобар 2). Кричи – трагом изгубљеног племена (други дио). Преузето са Порекло: https://www.poreklo.rs/2017/10/06/krici-tragom-izgubljenog-plemena-drugi-dio/
50. Ердељановић, Ј. (1926, 1978). Стара Црна Гора. Београд: Слово љубве.
51. Лубурић, А. (1930). Дробњаци – племе у Херцеговини. Београд: Српска краљевска академија.
52. Порекло, СДНК. (2018, Септембар). Српски ДНК пројекат. Преузето са Порекло: https://dnk.poreklo.rs/DNK-projekat
53. Рајевац, М. (2018). Древна Ј . Београд: Друштво српских родословаца “Порекло”: Српски ДНК пројекат.
54. Теучеж, И., Почешхова, Э., Схаляхо, Р., Дибирова, Х., Агджоян, А., Утевская, О., . . . Богунов, Ю. (2013). Генофонды абхазо-адыгских народов, грузин и армян в евразийском контексте. Вестник Московского университета, Антропология, 42-62. Преузето са http://xn--c1acc6aafa1c.xn--p1ai/library/papers/Teuchezh2013.pdf

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Бранко Тодоровић

    Све похвале Небојши Новаковићу и Милану Радуловићу за написани рад о хаплогрупи Ј2. То нам је одавно требало, а сада на једноставан начин, можемо на једном месту прочитати оно основно и најважније што нас занима, и што се конкретно тиче удела ове хаплогрупе код нас. Позитивно је и што се чланак може преузети у .пдф формату. Честитке још једном обојици!

  2. Теодор

    Сјајан текст – кратко и јасно и оно што је веома битно, а често игнорисано – одличне мапе и то подељене у области. Свака част!

  3. Kajser Soze

    Ако је судећи по Албанском ДНК пројекту, Ј2б-М241 доминира међу Албанцима на Космету са преко 33%, док је на мапи у тексту која је дата он између 15-20%. Исто и за Рашку област и Црну Гору, где је по њиховом пројекту 40.9%, а у БРЈМ око 20% Ј2б-М241 међу Албанцима са тог подручја. Мислим да су то и реалне вредности, и да неће много варирати како се буде све више људи тестирало.

    • Небојша

      Мапа је рађена на основу научних радова. Заступљеност J2b-M241 код албанске популације износи око 15%. Тако је у Албанији, на Косову и у Западној Македонији.

      Не могу се подаци из пројеката попут албанског/бошњачког узимати као релаванти за креирање мапа, из простог разлога што узорак није равномеран и неки родови се чешће тестирају.

      Према истраживањима, највећа концентрација J2b-M241 код Албанаца је на северу Албаније (Геге), 25,2%.

      (Y-STR variation in Albanian populations: implications on the match probabilities and the genetic legacy of the minority claiming an Egyptian descent, 2010.)

      У сваком случају J2b-M241 не може бити 35-40% међу популацијом где су веома заступљене E-V13 (око, или +30%) и R1b (15-20%), а има још хаплогрупа поред тога.

      погледати: Y-chromosomal evidence of the cultural diffusion of agriculture in southeast Europe
      https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2947100/

  4. Бранко Медојевић

    Čestitke autorima na iscrpnoj analizi hg J2. Nadamo se da će u tom duhu slijediti i nastavak: analiza grananja ove hg u dijelu koji se tiče Balkanskog poluostrva, odnosno država u kojima je prisutna ova hg: država na prostoru bivše SFRJ, Bugarskoj, Grčkoj, Albaniji.
    Zamjeram autorima na pristrasnosti prilikom izbora tumačenja nosioca hg J2b M205… (Kriči) – navođenjem samo jednog autora koji se bavio ovim problemom. Na portalu ”Poreklo.rs” je i moja malenkost objavila članak u vezi ove teme ali je isti ignorisan iz meni nepoznatih razloga (nama objašnjenja).
    Pošto mi se ukazala prilika da komentarišem tekst prihvaćen od strane autora ove analize, ovim putem izjavljujem da se ne slažem sa postavljenom tezom da su Kriči nosioci hg J2b M205. Za početak, navodim moje mišljenje u vezi Kriča. To je citat iz knjige koju nažalost još uvijek nijesam uspio objaviti a čiji je naslov ”Naseljavanje Duklje i Bosne iz Makedonije”:
    Из Симићевих стручних објашњења видимо да се грумен гвожђа при преради у старој Русији звао ”крица”. По другим сазнањима, староруска ријеч ”крич” означава особу која ради са таквим груменом гвожђа. М.Фасмер (1886-1962) мисли да се овдје ради о позајмици из њемачког језика: kritze, kritzeisen, која означава отпадке од гвожђа4.32.
    ”Крич” изједначено са ”ковач” је код Срезњевског (1812-1880) појам из староруског језика4.33. Овје се намећу два важна закључка: 1.нека племена старих Руса, тиме и старих Словена (у раном периоду?) су познавали технику топљења руда гвожђа, 2. име народа под именом Кричи који је, по остављеним топонимима на територији данашње Грчке, доспио на простор данашње Црне Горе, је у основи словенског поријекла. Трансформација у препознатљиво сточарско друштво се десила управо на простору садашње Црне Горе.
    Због изједначавања Годињана са овом групацијом на савременим форумима који анализирају резултате генетичких истраживања, треба рећи да се не искључују рани додири Крича и Годињана, првенствено по питању прераде гвожђа. Међутим, ове етничке групе се не могу поистовјећивати по питању поријекла, без обзира на чињеницу да су се неки носиоци хапло групе Годињана нашли у топономастици села и подручја која означавају Криче. Таквих топонима има највише у БиХ и Хрватској, што претпоставља њихово настајање по турским освајањима тих територија. Познато је да је чак и прије формирања херцеговачког санџака било мартолоза – сточара, који су се одвајали од катуна и које су Турци касније настањивали на освојене територије. Топониме је могла пренијети и било која сточарска група која је раније боравила у катунима Крича, међу њима и Годињане. За већину катуна је то била нормална појава, са тим и преношење имена катуна и његово трансформисање у име села, па и презиме. Због тога је и поријекло овог народа одавно било проблематично. В.Ћоровић их је сматрао Илирима или Трачанима4.34, Ковијанић Власима4.35, каснији историчари Грцима и Арбанасима.
    Село са именом Кричани је постојало у околини Солуна, забиљежено у XIV вијеку4.36. То је, вјероватно, знак да се ради о старом словенском насељу, из времена првих провала на византијску територију. Уколико се узме у обзир мишљење Срезњевског о поријеклу ријечи, село је било познато по ковачима. Јиречек је забиљежио име Кричан код нас око 1300.г. Име кричког кнеза Јарослава или име Јарош у Котору 1334.г. може асоцирати само на тврдокорно чување словенског поријекла у условима када таквих имена на овим просторима нема. Име или презиме Krice је забиљежено у Котору 1327.г.4.37. Име Kriçko постоји на страни 198 оригинала скадарског дефтера из 1485.г, у нахији Кучи4.38. Значи, треба размишљати и о опцији да се сточарска дружина Крича могла формирати и одвојити из неке далеко веће заједнице катуна а оснивач био Кричко, Крич, ковач или сл., могуће и потомак становника села Кричани.
    Могући контакти и мијешање Крича са Сермезијанима, тиме и Годињанима је био могућ у Македонији или у некадашњој области Рогамине (сјеверна Албанија). Ово друго под условом да се једно село тамо звало Cryethi (по Пуљахи, преведено на албански језик), писано на 125 страни оригинала дефтера. Пуљаха се, ради потврде имена, овдје позива на Скадарски земљишник, гдје се, по њему, ово село зове Cruetio. Код Љубића се то село зове Ceuetio4.39, како је то прихваћено, вјерујемо грешком Љубића, у нашој литератури.
    Један дио Крича је у Херцеговини био прикључен катунима Пљешчића (И.М., 310-311). Ова веза је могла настати и раније, с обзиром на трагове Пљешчића који воде од Бугарске и иду преко територије данашње сјеверне Албаније до Херцеговине. Постоји и веза Медојевића и Пљешчића али преко Враговића.
    Што се тиче области Кричак у Црној Гори, она се налази између лијеве обале Ћехотине и Ђурђевића Таре, села Маоче и планине Лисац. Назив је настао по доласку Турака у ове крајеве, у XV вијеку, када су се населили и Тарски Никшићи, Вранеши, Матаруге и други. Први попис Крича се десио 1477.г.(санџак Херцеговина), када су имали 5 катуна са 220 домаћинстава и 50 самаца. Област је прије Турака припадала Косачама, царина према Деспотовини је била у Маочу. Пошто је крај између Таре и Лима одувијек био познат по миграцијама а по свим до сада прикупљеним подацима о кретању Медојевића и сродних братстава готово са сигурношћу се може рећи да се они у области Кричак, ни прије ни у вријеме доласка ових сточара ту нијесу насељавали (И.М.239, 310-311) .
    Dakle, nosioci ove hg nijesu Kriči. Po mojim višegodišnjim istraživanjima to su Godinjani, dio šarolike etničke skupine, u istoriografiji poznatoj pod imenom Sermezijani. Godinjani je naziv koji sam odabrao iz razloga što je to ime sela koje su njegovi stanovnici prenosili iz Makedonije do Crne Gore. Sa njim je prenošena i kod nas malo poznata Komanska kultura, kult Sv.Srđa i Vakha, vještina prerade metala, prvenstveno gvožđa, vještine koja je “izmišljena” u oblastima gdje je nastala hg J2. Sermezijani su bili i vizantijski graničari, čuvari puteva, sveštenici, trgovci, zanatlije, sve u duhu naslijeđene tradicije iz davnih vremena. Burna vremena neprestanih ratova i zaraznih bolesti na ovim prostorima su nosioci hg J2b M205 preživjeli zahvaljujući preobražaju u stočare, sigurno ne njihovom voljom, već spašavanjem pred turskom najezdom ali u većini čuvanjem prvobitno prihvaćene vjere.
    Međusobna povezanost Sermezijana je toliko jaka da se danas, poslije više od 13 vijekova, potomci ove prvobitno šarolike etničke skupine osjećaju kao krvni srodnici.

    • Небојша Новаковић

      Господине Медојевићу, у тексту пише да вероватно нису сви балкански J2b-M205>Y22059 пореклом од Крича, али не може се тако децидно тврдити да, цитирам “носиоци ове хг нијесу Кричи”.

      Генетски резултати и историјски извори не иду у прилог тврдњи да ове хаплогрупе није било у на простору Потарја у средњем веку. Наиме, имамо веома рано помен презимена (и села) са именом Кричка/Кричке на западу, у Далмацији пре свега (15., 16. и 17. век). Такође, имамо тестиране две породице Кричка из тих крајева. Обе су J2b-M205, а идентични хаплотипови постоје на простору Потарја и Полимља.

      Дакле те сеобе ка западу су се одиграле знатно пре 17., или 18. века, тј. периода у ком су, према предању, Годијељи доселили из Годиња.

      За неко значајније присуство ове хаплогрупе у Годињу, Зети и на северу Албаније, такође нема никаквих доказа (видети мапу). Нема чак индиција да се хаплогрупа јавља на правцу исељавања из тих области.

      Словенска имена на подручју нахије Кричак и генерално међу “Кричима” не треба да чуде, с обзиром да су због положаја рано морали доћи у додир са Словенима. Иначе се овај кластер J2b1 ретко јавља ван јужнословенског простора.

      Нико од нас не искључује и друге оцпије када је порекло J2b-M205 у питању, али су за тако нешто тренутно потребни много јачи докази.

      Дискусију можемо наставити на форуму, тј. на теми о J2b-M205 групи, пошто је ово текст за читаву J2.