Род Куча Reviewed by Momizat on . [caption id="attachment_69146" align="aligncenter" width="600"] Медун, Google Street View[/caption] Аутор: Иван Вукићевић (ivan.vukicevic@poreklo.rs) Објављено: [caption id="attachment_69146" align="aligncenter" width="600"] Медун, Google Street View[/caption] Аутор: Иван Вукићевић (ivan.vukicevic@poreklo.rs) Објављено: Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Иван Вукићевић » Род Куча

Род Куча

Медун, Google Street View

Аутор: Иван Вукићевић (ivan.vukicevic@poreklo.rs)
Објављено: 23.10.2018. | Допуњено: 22.5.2019.

Кратки опис рода

Кучи су етнички мешовити српско-албански род коме припада највећи део становништва истоименог племена у Брдима на подручју данашње Црне Горе, као и бројни исељеници широм Црне Горе и Србије. О називу рода постоје различите теорије од којих је најчешћа она да потиче од албанске речи куч која се преводи на српски као црвен. Презиме Куч се први пут спомиње 1330. године на северу Албаније, док се Кучи као племе први пут спомињу 1455. године у Зети.

До сада је уврђено да роду Куча припада чак 11 група сродних братстава из самог племена која имају различита предања о пореклу, а то су Мрњавчићи, Дрекаловићи, Бонкећи, Џукелићи, Никићи и Нуцуловићи, Љухари, Пераловићи, Нилејићи, Јововићи и Јокановићи у Кучима, као и исељени Лапи из Фундине. Овом роду припадају и поједина братства у Црној Гори, Херцеговини и Србији која имају предање о пореклу из Куча, али за која се не зна од ког тачно братства и места потичу, као и неких братстава која уопште немају предање о пореклу из Куча. Међу првима се по бројности издвајају Меховићи из Бихора, а међу другима Бакићи у Васојевићима, Каљићи из Доњег Колашина, Љаљевићи из Бјелопољске области и Бандери и Цириковићи у Плавско-Гусињској области.

О Кучима као територијалном племену су детаљно писали многи аутори, а најзначајнији су радови војводе Марка Миљанова Поповића, Јована Ердељановића и Миљана Јокановића који су вредан извор информација о братствима из Куча иако у то време није било познато да већина Куча припада истом роду. У овом чланку су по први пут коришћени ДНК резултати као основ за разумевање и откривање прапорекла огромне већине припадника овог племена за које се, насупрот предањима, испоставило да је проистекло од истоименог рода. Упоредном анализом племенских предања, родослова, историјских извора и генетике братстава из Куча се данас може доћи до битних закључака до којих споменути аутори нису могли да дођу на основу њима доступних података. Управо то и јесте циљ овог чланка који се превасходно бави расветљавањем порекла, миграција и гранања рода Куча, а не племеном Куча. Сходно томе, о братствима из Куча која не припадају овом роду, племенској историји и сличним темама овде неће бити пуно речи.

Кучи припадају грани E-V13>Z5018>Z16661>BY165837 којој, на основу досадашњих резултата, не припада ниједан други род на нашим просторима. Братства која припадају овом роду чине убедљиву већину становништва у племену Кучи, док су исељеници из Куча бројни у Рожајској области, Бихору, Бјелопољској области и Васојевићима. Кучи су најбројнији род у Црној Гори са 7,18% заступљености према анонимном истраживању.

Овај чланак ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

Историјски помени

Презиме Куч се први пут спомиње у 1330. године катуну Љеша Туза у катуну Арбанаса у селу Кушеву, смјештеном на граници Зете са Купелником (данашња северна Албанија). Наиме, један од становника тог катуна био је и Петар Куч. Кучи се као село у области северно од Скадра спомињу први пут у Скадарском земљишнику за 1416. годину, међутим у том селу није забележено презиме Куч које се спомиње у следећим местима северно од Скадра исте године: Santo Auracio, Egressi soto Podegora, Sordani soto Podegora, Ibardi, Bolsa и Rapisti. Да презиме Куч није специфично само за северну Албанију, показује и податак да је 1431. године забележено село Кучи код Валоне. Јужно од Скадра такође постоји село Кучи, а нешто јужније у Задрими и село Бушати што упућује на то да се ради о исељеницима из катуна Љеша Туза имајући у виду да су у њему живели и Бушати. Не може се са сигурношћу тврдити да су Кучи из околине Скадра основали племе Кучи у Брдима, али тако нешто се основано може претпоставити на основу истог правца миграција које су имали и други родови који се спомињу у катуну Љеша Туза. Кучи се на подручју у Брдима које настањују већ вековима први пут спомињу 1455. године у уговору који је Млетачка Република потписала са представницима зетских села и племена којим су јој се обавезали на верност.

За истраживање порекла рода Куча, као и других родова који су формирани у позном средњем веку, од изузетног су значаја подаци из турских дефтера (пореских пописа). Турске дефтере су преводили Селами Пулаха (на албански језик) и Бранислав Ђурђев (на српски језик), с тим што је Пулаха за разлику од Ђурђева преводио и имена пописаних лица. Како род Куча настањује готово сва села на подручју истоименог племена, у табели која следи ће бити приказани подаци о броју кућа за сва места из нахије Кучи. Поједина села на истоку племенске области Куча, попут Медуна и Фундине, тада су припадала граду Подгорици, због чега је мало вероватно да су Кучи тада становали у њима. С друге стране, нахија Кучи се простирала источније него племе Кучи и обухватала је поједина села која данас припадају Албанији.

Назив према Пулахи Назив према Ђурђеву Садашњи назив на основу доступних података Број кућа 1485. Број кућа 1497. Број кућа 1570.
/ Бањовић(и) Лопари у Коћима или Лопари у Фундини / 39 /
Bankeq Банкећ(и) Доњи Затријебач 11 (А) 29 27
Bardhani Бардањи Бардањи у Климентима 25 (А) / 6
Bytidosi Битидоси Дељани 11 (А) 32 /
Brokina Брођине Броје у Климентима 12 (А) 24 25
Liazorçi Лазорци Лазорци 5 (А) 30 26
/ Лопар(и) Лопари у Коћима или Лопари у Фундини / 9 0
/ Коћ(и) Коћи / 31 /
Pantalesh Панта Љеш Орахово 110 (М) / /
    /     Љешевић(и)     Кути / 37 25
    /     Павловић(и)     Подград / 60 35
    /     Петровић(и)     Берова / 54 25
Radona Радун Косор, Лијешта и Убли 55 (С) 43 25
Stani без превода Брштан у Климентима 24 (С) / /
УКУПНО 253 388 194
Етнички састав насеља 1485. године према Пулахином преводу дефтера где су имена делом албанизована:
(А) – претежно албанска насеља
(С) – претежно српска насеља
(М) – етнички мештовита насеља

Ђурђев наводи да су сва насеља 1485. године пописана као села, а 1497. као катуни изузев Брођина и Радоне (или Радуна) који су и тада били пописани као села. Пулаха је за разлику од Ђурђева за дефтер из 1485. превео и имена пописаних пореских обвезника, али их је у великој мери албанизовао. То посебно долази до изражаја код чисто српских имена којима је додавао слово „и“ те је рецимо име „Веселин“ записао као „Веселини“. Међутим, упркос томе, већина имена су или типично српска или типично албанска, те албанизована имена представљају проблем само када су у питању календарска имена која су заједничка и Србима и Албанцима јер је тада на основу његовог превода немогуће утврдити имена у оригиналу. Оно што се на основу имена попиисаних може приметити јесте да су Кучи још у XV веку били етнички мешовито српско-албанско племе. Најбитнија промена до које је дошло између дефтера 1485. и 1497. године јесте што је некадашње село Пантаљеш подељено на три засебна села (Љешевићи, Павловићи, Петровићи), као и настанак села Бањовићи, Лопари и Коћи.

Банкећи су село које под овим именом данас не постоји, али постоји истоимени род који је најбројнији у Затријепчу. Матица овог рода је у Мужечкој (на албанском Мужечк) одакле су се најпре проширили на Рудине и Никмараш са којима Мужечка чини Доњи Затријебач. То је уједно и подручје на које се село Банкећи највероватније односи.

Бањовићи су село названо по данашњем истоименом братству које је према предању најпре живело у Лопарима, селишту које данас припада Коћима, да би одатле прешли у садашње село Лопари које припада Фундини где и данас живе. Село је забележено једино 1497. године. Иако Фундина у XV веку није припадала нахији Кучи, већ Подгорици, могуће је да се село Бањовићи ипак односи на Лопаре у Фундини јер се ради о издвојеном засеоку на крајњем истоку подручја које данас припада Фундини. Друга могућност је да се под Бањовићима подразумевало некадашње село Лопари које је данас у атару Коћа.

Бардањи и Брштан су некадашња кучка села на десној обали Цијевне из којих су се према предању Мрњавчићи доселили у Орахово. Ова села већ пар векова припадају Климентима, а приликом разграничења Црне Горе и Албаније 1913. године припала су Албанији и налазе се одмах иза границе наспрам Попрата у Затријепчу. Села су налазе на стрмини и изузетно су неповољна за живот те је њима у данашње време преостало свега пар кућа. Пулаха у свом преводу турског дефтера Брштан наводи као Стани, а на албанском се Брштан данас зове Рштани.

Битидоси су село названо по истоименом роду који је забележен још 1314. године у катуну Љеша Туза северно од Скадра. Како се у истом катуну помиње и Петар Куч, највероватније су били део исте миграције са Кучима из околине Скадра ка Брдима. Роберт Елси наводи да се село Битидоси налазило на месту где је данас село Дељани (Delaj).

Броћине су село за које Ђурђев и Јокановић, аутори који су анализирали турске дефтере, нису успели да утврде где се налазило. Међутим, како су се границе нахије Кучи простирале источније него границе племена Кучи, највероватније је у питању село Броје у Климентима које се налази на левој обали Цијевне преко пута Брштана и Бардање.

Лазорце је село које и данас постоји под тим називом у Орахову. Како је приказано одвојено од села Пантаљеш 1485. године, може се закључити да Перићи који су грана Мрњавчића-Петровића тада нису живели у том селу. Огроман пораст броја кућа између 1485. и 1497. године (са 5 на 30) указује на то да су се Перићи управо у том периоду доселили у Лазорце, исто као и Џукелићи о чему ће касније бити више речи.

Лопари су, као што је већ речено, село у Фундини, али уједно и селиште у Коћима. Није познато на које од два Лопара се односи ово село са турских дефтера.

Пантаљеш је село које је највероватније добило назив по Панти, претку Мрњавчића. Матица Мрњавчића на данашњем простору Куча је предео Орахово који се састоји од села Подград, Берова, Кути и Лазорце, а како је једино Лазорце засебно приказано на свим турским пописима из тог периода, може се закључити да се села Љешевићи, Павловићи и Петровићи готово извесно односе на преостала три села у Орахову. Према предању Панта је имао синове Петра, Ђурђа, Тиха, Љеша и Мара, тако да су Љешевићи и Петровићи по свему судећи добили своје називе по двојици његових синова Петру и Љешу. Како је Матица Љешевића село Кути, а матица Петровића село Берова, захваљујући овом попису можемо са великом сигурношћу рећи да су то старији називи ових села. Село Павловићи се вероватно односи на Подград, матицу Ђурђевића, а име је могло добити по Павлу Ђурђевом који се спомиње у дефтеру из 1485. године у селу Пантаљеш.

Радона или Радун је село за које се не може поуздано тврдити где се тачно налазило, али како је по величини друго насеље у нахији и притом једино у којем је било и муслимана који су по правилу живели у најплоднијим селима, може се основано претпоставити да се ради о најжупнијем делу племена који чине Косор, Лијешта и Убли. На подручју северно од Орахова се налази катун Радан који су могуће основали становници ових села.

Марјан Грбичић Болица у свом опису Скадарског санџака из 1614. године спомиње Лала Дрекаловог и Ника Рајичева као војводе веома ратоборних Куча Албанаца католичке вероисповести којих је било 490 кућа и који су имали 1500 ратника: N. 490 Chuzzi Albanesi commandata Lale Drecalov et Neco Raizcov, gente bellicosissima et valorosissima 1500. Иако би се на основу овога могло закључити да су сви Кучи били католици и уједно Албанци, то сигурно није био случај јер сва предања говоре о томе да је још у том периоду племе било делом православно. Међутим, имајући у виду да је Лале Дрекалов рођен као католик и да му је прва жена била Албанка из Кастрата, као и да је тек у другој половини XVII века прешао на православље, овај податак заиста наводи на закључак да су Кучи тада били већим делом католици, а уједно и Албанци.

Предања

О пореклу становништва Куча су писали бројни аутори од којих су најзапаженији радови војводе Марка Миљанова и Јована Ердељановића који су записали бројна предања о пореклу породица из тог племена. Најстарија забележена предања српских аутора о Кучима потичу од Томе Ораовца кога су оба споменута аутора у више наврата цитирала у својим радовима. С обзиром да род Куча чини велики број братстава са различитим предањима, за сваку групу братстава ће бити наведена предања о њиховом пореклу.

Мрњавчићи према предању потичу од Гојка Мрњавчевића, брата краља Вукашина. Гојкова породица је након његове смрти морала да напусти Скадар због доласка Турака, а одатле су се преселили у Брштан (према Ораовцу) или Бардању (према војводи Марку Миљанову) на десној обали Цијевне. Оба села се налазе на крајњем југу данашње племенске територије Климената, међутим у то време су оба села припадала Кучима што потврђују турски дефтери из XV века. Ту су боравили две генерације и примили католичку веру јер није било православних свештеника, а у исто време су поред српског почели да говоре и албански јер су живели искључиво са Албанцима. С обзиром на лоше услове живота селе се у Орахово у Кучима одакле су убрзо протерали староседеоце. Из Орахова су се даље ширили по другим селима у Кучима.  Мрњавчићи сматрају да су Мрњавчевићи старином из Бјелопавлића где је према њиховом предању живео родоначелник Мрња. Према устаљеном предању које су забележили војвода Марко Миљанов и Ердељановић, Гојко је имао сина Ненаду, Ненада је имао сина Грчу, а он је имао сина Панту од чије петорице синова Мара, Петра, Леша, Ђурђа и Тиха потиче пет основних грана Мрњавчића:

  1. Никезићи (по Никези Марином) са матицом у Безјову (славе Никољдан)
  2. Петровићи (по Петру Пантином) који се деле на Дедиће, Љачевиће и Паљевиће са матицом у Берови, Периће са матицом у Лазорцу, Мартинљаковиће са матицом у Безјову и Бојовиће са матицом у Ублима (у Орахову славе Јесењи Јовањдан, а у Безјову и Ублима Никољдан)
  3. Љешевићи (по Лешу Пантином) који се деле на Главатовиће са матицом у Кутима у Орахову, Љуљановиће са матицом у Кривом Долу, Жиковиће са матицом у истоимном селу у Ублима и Љушовиће са матицом у Колашину (славе Митровдан сем Главатовића у Фундини који славе Никољдан и Љуљановића у Фундини који су муслимани)
  4. Ђурђевићи (по Ђурђу Пантином) са матицом у Подграду у Орахову (славе Митровдан)
  5. Костровићи (по Костру Тиховом) са матицом у истоимном селу у Ублима (славе Никољдан)

Битно је споменути да се у народним предањима не спомињу Петровићи и Љешевићи, већ само братства која су од њих настала. Међутим, на основу турских дефтера се јасно види не само да су постојала та два презимена, већ да су се по њима и звала села која су потомци Петра и Леша настањивали. Војвода Марко Миљанов наводи и да је Грча имао двојицу браће или ближих рођака који су се звали Крсто и Шако, те да од њих потичу албанска племена Кастрати и Шаљани. Према истом предању, од Грчиних потомака који су се иселили у околину Ђаковице потичу Берише са којима су се Кучи највише рођакали од ова три албанска племена. Међутим, на основу досадашњих ДНК резултата ово предање се може одбацити јер Кучи немају сроднике међу тестиранима из тих племена.

Према мање прихваћеном предању које је записао Ораовац, Гојко је имао Гаврила и Марка, Гаврило је имао Ненада, а Марко Гојка. Ненад је имао пет синова Мара, Леша, Тиха, Петра и Панту, док је Гојко имао Ђурђа.

Ердељановић је грешком међу старинце сврстао неколико братстава која су према предању од Мрњавчића, а то су Бојовићи, Нељевићи и Гољевићи у Ублима, Цикнићи у Фундини и Мартинљаковићи у Прикаљу који су досељени из Безјова. Ердељановић за Гољевиће и сам наводи да неки сматрају да су од досељених Мрњавчића, у шта он лично није веровао, док за остала братства не наводи ништа слично, највероватније јер је о њима податке прикупио од већих братстава у окружењу. Најбољи доказ за то су Мартинљаковићи за које наводи да су „живели у Безихову под брдом Мартиником, и народ можда с правом доводи њихово презиме у везу с именом тога брда“ иако они презиме носе по свом родоначелнику Мартину Љакову, о чему имају чврсто предање. Ово је уједно и сасвим логично јер је конструкција презимена Мартинљаковић (изведеница од имена сина и оца) типична за албанска братства и јавља се у мањем броју и код Срба који живе са Албанцима. Како су брдо и католичко гробље у Безјову названи по претку овог братства, овде имамо још једну потврду да су Мрњавчићи у Куче дошли као католици, како им и гласи предање. Богишић је 1894. године у свом раду о Кучима за Бојовиће и Нељевиће у Ублима и Мартинљаковиће у Безјову забележио да потичу од Петра Пантова и да су сва три братства дошла из Берове у Орахову где су досељени из Албаније. Миљан Јокановић, који је порекло Куча истраживао у другој половини XX века, за Нељевиће тврди да су огранак Љуљановића из Кривог Дола. У сваком случају се ради о братству које потиче од Мрњавчића били они огранак Беровјана или Криводољана.

Ердељановић ни Љуљановиће није сматрао за Мрњавчиће, већ за досељенике из Диноше у Грудама, а занимљиво је да је он под тим братством сматрао само Ледињане и део Криводољана насупрот предању по коме сви Криводољани потичу од Љуљана Којковог, унука Љеша Пантиног. Пасови Љуљановића су према Јокановићу следећи: Гојко Мрњавчевић-Ненад-Гаврило „Грча“-Панто-Алекса „Љешo“-Којко-Љуљан-Јован-Иван. Иван је имао петорицу синова: од Вучице, Која (звани Каљо) и Ђурице су Криводољани и Јусуфрамићи у Диноши, од Вука су Нељевићи у селу Прелевићи у Ублима, а од Ћетка су Ледињани. Према предању, Која и Ћетко су се преселили у Љуљан у Диноши, одакле су због сукоба са Грудама прешли у село Ледине у Фундини где је остао Ћетко, док се Која вратио у Криви До. Ердељановић је на основу податка да су Ледињани и део Криводољана дошли из засеока Љуљан у Диноши закључио да Љуљановићи одатле потичу, док се заправо ради само о делу Љуљановића из Кривог Дола који су добили земљу у Диноши. Тако он не наводи да су Која и Ћетко имали браћу, те сматра да су се прибратили Криводољанима. Ердељановић очито није знао за ово предање о миграцији Криводољана у Диношу и одатле у Ледине и назад у Криви До које спомиње и Стеван Дучић у свом делу о Кучима. На основу резултата Николића из Кржање који потичу од Које, може се закључити да Љуљановићи тј. Криводољани у целости припадају роду Куча.

Од Мрњавчића су према предању између осталих и Јанковићи у Доњој Морачи, Мицановићи из Пљеваљске области, Затарја и Доњег Колашина, Ђурђевићи из Затарја и Дракуловићи, Колиновићи, Муратагићи и Радоњчићи из Плавско-Гусињске области. За Кликовце у Зети је утврђено да насупрот устаљеном предању нису од Мрњавчића и да припадају грани R1a-YP417, већ да су највероватније од Тихомира који су једно време живели у Орахову по доласку из Груда, како гласи друго предање које наводи Јокановић. Такође, за Мекиће из Колашина који су према предању од Мрњавчића-Ђурђевића се испоставило да припадају грани  I2-S17250. Већина Мрњавчића слави Митровдан, док Костровићи и Никезићи славе Никољдан, а Беровјани и Перићи Јесењи Јовањдан.

Дрекаловићи су најбројнија група братстава у Кучима, а потичу од Дрекала који је живео у XVI веку и о чијем пореклу постоји неколико различитих предања. Према устаљеном предању самих Дрекаловића њихов родоначелник је син Јована и унук Ђурђа Кастриота Скендербега. Јован је након смрти свог оца побегао у Италију, док је његова трудна жена најпре отишла у свој род у Кастрате, а одатле према једној верзији прешла у Селце у Климентима, а према другима у Брштан (данас такође у Климентима, а у то време у Кучима) где се родио Дрекале. Одатле је Јованова жена прешла са Дрекалом у Куче где се преудала за Никезу Марина из Безјова, родоначелника Никезића.  С друге стране, Мрњавчићи су одувек тврдили да су Дрекаловићи њихов огранак и да је Дрекале рођени син Никезе Марина. Према трећем предању Дрекалова мајка је била ћерка Мартина Ђона, војводе из Селца у Климентима, која се удала за неког Мрњавчића у Скадру одакле је побегла пред Турцима назад код оца у Селца. И тамо су је наводно пронашли па је отишла у Брштан где се родио Дрекале. С обзиром да Дрекаловићи припадају роду Куча, може се закључити да је предање Дрекаловића о пореклу од Кастриота, поред тога што је крајње нелогично, у потпуности оборено Између два преостала предања која имају потпору у резултатима ДНК тестирања далеко је вероватније да је Дрекале заиста био рођени син Никезе Марина. Занимљиво је да Мугоше из Љешкопоља, који себе такође сматрају потомцима Кастриота, имају предање да је родоначелник Дрекаловића оженио ћерку њиховог родоначелника који се у Љешкопоље доселио из Кастрата преко Куча. С обзиром да су Дрекаловићи сродни осталим Кучима и да припадају грани Е-Z16661, те самим тим не могу потицати од Кастриота, велики су изгледи да су од Мугоша преузели предање о пореклу од Кастриота. Дрекале је према предању био у добрим односима са Турцима у Скадру, те је једном приликом издејствовао да над Кучима не изврше одмазду због неког сукоба. Дреца Дедин из Орахова, који је у то време уз Жија Пералова био кучки војвода, у знак поштовања према Дрекалу препустио му је војводску титулу. Од Дрекала па све до војводе Марка Миљанова Поповића, војводе најпре источног дела племена, а касније и свих Куча, ће бити биране из рода Дрекаловића.

Према предању Дрекаловићи потичу од петорице синова Лала Дрекаловог – Вука, Вујоша, Илика, Чеја и Мија и деле се на следеће гране:

  1. Турковићи
  2. Вујошевићи
  3. Иликовићи
  4. Чејовићи
  5. Мијовићи

Сви славе Никољдан сем Турковића који су муслимани. Од Дрекаловића према предањима су између осталих и Анђелићи у Васојевићима, Ђаловићи и Чампари у Коритима, Ђуровићи код Рожаја, исламизирани Рожајци (Бећирагићи, Ганићи, Кардовићи, Фетаховићи и други) и Вишњићи, Дуровићи и Мулићи у Бихору. Кад су Рожајци у питању, о Алији Кучу и његовој браћи од којих сви потичу постоји више предања, а свима је заједничко да су дошли из Медуна. Нека братства сматрају да потичу од Поповића који тамо живе, док исељени Рожајци у Ђерекарама на Пештеру сматрају да потичу од Хасана Главатовића из Медуна. У самим Кучима не постоји предање код Дрекаловића о томе да ова братства потичу од њих, већ их једино својатају Милићи из Орахова који су грана Мрњавчића-Ђурђевића. Од кога тачно потичу Рожајци вероватно никада неће бити утврђено, али генетика јесте потврдила да припадају роду Куча. С друге стране, за поједина братства која су према предањима пореклом од Дрекаловића је утврђено да не припадају роду Куча. То су  Драгошевићи из Грахова, Лаковићи и Томановићи из Малих Цуца, Барјактаровићи из Васојевића, као и исламизирани Растодери из Бихора и Калачи из околине Рожаја. Предања и хаплогрупе ових братстава ће бити наведени нешто касније.

Бонкећи из Затријебача су албанска католичка група братстава која према устаљеном предању води порекло од Бона Кећија. О Кећију постоји више верзија предања од којих ће овде бити наведене две најпознатије. Према првој верзији предања коју наводи Ј. Хан, Кечи (како он назива Кећија) је бежећи од Турака дошао у словенски предео, који је касније постао познат као Пипери, и тамо је добио шесторицу синова са следећим именима: Лазар, Бан, Меркот, Кастер, Вас и Пипери. Због сукоба са староседеоцима, петорица браће су побегла у Затријебач, док су остали једино Кечи и Пипери од кога потичу данашњи Пипери. Лазар, Кастер, Вас и Меркот су убрзо потом отишли из Затријепча и од њих потичу Хоти, Краснићи, Васојевићи и Мрке, док је Бан остао у Затријепчу и од њега потичу Бонкећи. Према другој верзији овог предања коју је Н. Радовановић послао војводи Марку Миљанову 1893. године каже се Кећо Понтин дошао низ корито реке Цијевне са шест синова: са првом женом је имао Оздра, Васа, Краса и Пипа, а са другом коју је довео са собом Ота и Бона. Четворица Кећових синова из првог брака су се убрзо раселили на разне стране и од њих потичу Озринићи, Васојевићи, Краснићи и Пипери, док су Ото и Бон остали са родитељима у кориту Цијевне. Касније је Бон отишао у Мужечку у Затријебач и од њега су Бонкећи, а Ото у Гвозден у Трабоин и од њега су Хоти. Бонкећи и Хоти су, за разлику од осталих родова, имали предање о пореклу од Кећа Понтиног. Притом Озринићи, Васојевићи и Пипери за разлику од Хота, нису сматрали Бонкеће за рођаке. Генетика је побила ова предања и не само што је утврђено да српска племена нису сродна Хотима и Бонкећима, што је било и очекивано, већ и они сами међусобно нису сродни јер Хоти припадају грани J2b2-Y21878, а Бонкећи припадају роду Куча. Богишић такође спомиње да сви ови родови потичу од Кећа Понтина, међутим наводи за њега да се доселио из Куршумлије.

Бонкећи се деле на Дацаите, Ђокиће, Ник-Ђерковиће, Никмараше, Дуке, као и неколико братстава из Стјепова. За Цацевиће који су према сопственом предању огранак Никмараша се сматра да су досељени из Љешанске нахије и да су сродни православним Ћушарима из Сјеница и муслиманима Оручевићима у Подгорици. Од Бонкећа су Никочевићи и неколико других братстава у околини Гусиња где су сви прешли на ислам. Бонкећи у Затријебачу славе Малу Госпојину, а у даљој прошлости су славили Никољдан.

Џукелићи из Лазорца у Орахову и Стјепова у Затријепчу важе за старинце у Кучима. Родоначелник Џукелића се према родослову звао Ђуро, због чега ова братства себе називају и Ђуровићима. Од Деде Ђурова су Перишићи у Лазорцу, док од Цаме Ђурова потичу Вуљевићи (са огранком Митровићима) у Лазорцу и поарбанашени Ђонлекићи у Стјепову у Затријепчу. Ердељановић је забележио да се у племену мисли да су Џукелићи у Лазорце дошли из Затријепча. У Лазорцу је према турском дефтеру из 1485. године било пет кућа, а међу пописаним домаћинима се не спомиње Ђуро нити било ко од његових потомака. Како је у Лазорцу 1497. године пописано чак 30 домаћинстава, Џукелићи су се највероватније доселили у то село управо у споменутом периоду (између 1485. и 1497. године). Да ли су се доселили из Затријепча, или је део братства тек касније тамо прешао из Лазорца, за сада остаје непознаница. Сви Џукелићи славе Никољдан, док су Ђонлекићи као и остали Затријепчани крајем XIX века узели да славе Малу Госпојину (Зоју).

Никићи и Нуцуловићи су према предању које је забележио Павле Ровински је 1894. године пореклом из Радетине код Селца одакле се доселио Гога са синовима Ником, Ђељошем, Љуљашем и Дедом. Ника је остао у Лазорцу и од њега су Никићи и њихов огранак Пајовићи који такође набрајају пасове до Нике, а остала браћа су прешла у Коће од њих су Нуцуловићи који су једини остали католици и Албанци. Свега деценију касније, Ердељановић је забележио нешто другачије предање по коме су преци ових братстава досељени у Лазорце средином XVIII века из села Бар код Селца у Климентима, а да су пореклом из Кастрата. Према тој верзији су касније из Лазорца, након што су се намножили, четири брата Ник, Ђелош, Љуљаш и Деда прешли у Коће и од њих потичу Нуцуловићи. Никићи и Пајовићи су се према свим предањима посрбили, прешли на православље и преузели славу Јесењи Јовањдан од Перића. Нуцуловићи су све до средине XX века су славили Стевањдан, док данас славе Св. Антонија. Никићи и Пајовићи су дуго одржавали односе са Климентима о чему говори и предање да су Кучи једном приликом због непријатељства са Климентима натерали једног њиховог угледног братственика да погуби двојицу заробљених Климената због чега су прекинуте пријатељске и родбинске везе које су ова братства са Климентима деценијама по доласку у Лазорце чувала. Јокановић наводи да Брацовићи са Косора сматрају су у сродству са Никићима и Пајовићима, као и Нуцуловићима, а томе иде у прилог и предање које Ердељановић наводи по коме су Брацовићи такође из Радетине код Селца. Међутим, то предање је вероватно новијег датума и представља покушај Брацовића да се вежу за већа братства која такође потичу из Климената јер је Богишић претходно за њих забележио да су досељени из Вукли, а не из Радетине.

Љухари из истоменог села у Фундини су албанско братство које према предању потиче од досељених Мартиновића са Бајица, што с обзиром на припадност роду Куча свакако није случај. Ердељановић је забележио да се досељени Мартиновићи измешали са староседелачким братством Љухарима који су преузели њихово презиме. Деле се на католике Ђоловиће и Перковиће и муслимане Муховиће. Од Љухара су и исламизовани Шабовићи из Плава којих има и у Доњем Бихору. Већим делом су католици и славе Никољдан, а мањим делом муслимани.

Пераловићи из Косора се сматрају за староседеоце, а ово братство је неколико генерација давало војводе у племену. Жијо, син родоначелника Перала, је први познати племенски војвода из овог братства. Њега је наследио син Рајич, а њега син Нико кога 1614. године Болица спомиње као једног од двојице кучких војвода. Славе Никољдан. Од Пераловића су муслимани Коленовићи из Гусиња и околине.

Нилејићи из Безјова, односно Нилевићи како се данас презивају, важе за староседеоце у Кучима, а од њих потичу Бојовићи у Грнчару код Гусиња, као и муслимани Љуце из Никшића који прешли у Бјелопољску област. Захваљујући резултату Љуца је утврђено да Нилејићи такође припадају роду Куча. За Радовиће који су најстарије и уједно најбројније братство из села Братач код Невесиња се сматра да су најближи рођаци са Љуцама, тако да највероватније такође потичу од Нилејића. Према сопственом предању су пореклом из Куча одакле су се доселили преко Риђана. О томе да су Радовићи из Куча писао је и војвода Марко Миљанов. Сва православна братства која потичу од Нилејића славе Никољдан.

Јововићи су према сопственом предању које спомиње Јокановић пореклом са Чева у Озринићима одакле су се доселили најпре у Косор, да би одатле прешли у Момче. Из тог места је део братства касније прешао у Горњу Кржању. Ердељановић их је сматрао за старинце што се испоставило као тачно с обзиром да припадају роду Куча. Славе Никољдан.

Јокановићи „Доброшани“ су братство из Врбице у Кучима где су досељени из Бањкана у Затријепчу. Према предању које наводи Јокановић за своје братство, у Бањканима су живела браћа Ђуро и Гашо Јокановић па се Ђуро иселио у Врбицу, а од Гаша потичу Гашовићи у Бањканима. Јокановићи се рођакају са неколико братстава истог презимена у Херцеговини, међутим како припадају роду Куча, таква предања се могу одбацити. Јокановићи славе Никољдан, а Гашовићи који су се албанизовали и постали католици славе Малу Госпојину, племенску славу Затријепчана.

Лапи или Љапи су исељено староседелачко братство из Фундине о коме нема много података. На основу презимена се може претпоставити да су били Албанци. Од њих потичу Лапчевићи из Александровачке Жупе захваљујући чијем резултату је утврђена припадност овог исељеног братства роду Куча. Лапчевићи славе Никољдан, а може се претпоставити да је исту славу славило и братство Лапи.

Меховићи су муслиманско братство из Бихора. Милисав Лутовац је забележио да су према предању пореклом из Куча, а у Бихор су досељени као православци и славили су Никољдан. Рођакају се са Фетићима из Краденика, Пепељцима из Годијева и Смајиловићима из Дуге Пољане на Пештеру. Међутим, за Фетиће је утврђено да припадају грани I2-L1229, тако да су очигледно преузели предање Меховића.

Крсна слава

Крсну славу имају не само сва православна, већ и сва католичка албанска братства у Кучима која су овај обичај преузела од Срба. Најчешћа крсна слава у Кучима је Никољдан који славе сва братства у оквиру овог рода која важе за староседелачка, сви Дрекаловићи, део Мрњавчића и католици Љухари. Друга по заступљености слава је Митровдан, слава већег дела Мрњавчића, а трећа слава по бројности је Јесењи Јовањдан кога слави део Мрњавчића и Никићи. Готово сва католичка братства у Затријепчу, укључујући и Бонкеће који припадају роду Куча, славе Малу Госпојину коју они називају Зоја. Братства у Коћима су до половине XX века славила Стевањдан, а данас славе Св. Антонија. Неколико братстава је променило славу у прошлости о чему је Ердељановић детаљно писао. Тако за Беровјани и Перићи некада славили Митровдан као и већина Мрњавчића, па су према предању почели да славе Јесењи Јовањдан да би могли они и Кућани могли једни другима да иду на славу. Љуљановићи су раније славили Никољдан, а према предању почели су да славе Митровдан да би могли да се посећују са Дрекаловићима на славама. Сва албанска братства у Затријепчу су некада славила Никољдан, да би касније почели да славе Малу Госпојину.

Црквени назив славе Народни назив славе Датум по Јулијанском календару Датум по Грегоријанском календару
Преподобни Антоније Велики Св. Антоније 17. јануар 30. јануар
Рођење Пресвете Богородице Мала Госпојина (Зоја) 8. септембар 21. септембар
Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља Јесењи Јовањдан 23. септембар 6. октобар
Свети великомученик Димитрије Митровдан 26. октобар 8. новембар
Свети Николај, Архиепископ Мириклијски Чудотворац Никољдан 6. децембар 19. децембар
Свети првомученик и архиђакон Стефан Стевањдан 27. децембар 9. јануар

Међу исељеним Кучима су ретки случајеви где су у новим срединама преузимали друге славе. Један од таквих примера су Чампари из Корита који славе Св. Агатоника због чега постоје мишљење да нису сродни Ђаловићима, још једном братству из Куча у Коритима, како им гласи предање.

Црквени назив славе Народни назив славе Датум по Јулијанском календару Датум по Грегоријанском календару
Свети великомученик Георгије Ђурђевдан 23, април 6. мај
Свети мученик Агатоник Св. Агатоник 22. август 4. септембар
Преподобна мати Параскева Петковдан 14. октобар 27. октобар
Обновљење храма Светог вликомученика Георгија Ђурђиц 3. новембар 16. новембар
Сабор Светог Архангела Михаила и осталих бестелесних сила Аранђеловдан 8. новембар 21. новембар
Свети краљ Стефан Дечански Мратиндан 11. новембар 24. новембар

Поред крсне славе, сви Кучи прослављају и племенску славу која се још назива и прислужницом, а то је Стевањдан, односно Шћепандан, како ову славу називају у Брдима. Сматра се да су Кучи ову славу узели за племенску јер на дан Светог Стефана победили Турке у бици на Малом Орљеву 1688. године.

Породице

У следећој табели је приказан до сада најпотпунији списак братстава која припадају роду Куча на основу предања о припадности горе наведеним сродним групама братстава према стању из периода између два светска рата. Братства за која је утврђено да насупрот њиховим предањима не припадају овом роду ће нешто касније такође бити наведена.

Братство Насеља Слава

Мрњавчићи

Никезићи Безјово; Колашин/Горњи Колашин, Зогање/Улцињ, Никезићи/Веља Горана/Мркојевићи Никољдан, у Вељој Горани су муслимани
    Бојанићи
    Дрековићи
        Ђекићи
        Лазовићи
    Перовићи
    Јеликићи
        Ђурићи
    Дурковићи Присоја; Подгорица Никољдан
    Вучевићи (делом Никезић) Безјово; Колашин, Бар Никољдан
        Митровићи (раније Дмитровићи) Горње Момче, Доње Момче Никољдан
            Бирови Маште/Васојевићи Никољдан
            Прелићи Васојевићи Никољдан
        Драговићи Васиљевац/Куршумлија
        Јанковићи [Доњи Равни/Равни, Жирци]/Доња Морача, Липово/Горњи Колашин Никољдан
    Муратагићи Крушево/Плавско-Гусињска област муслимани
    Дракуловићи [Гусиње, Војно Село]/Плавско-Гусињска област, Горња Ржаница/Васојевићи Никољдан
        Вукотићи
        Арсовићи Војно Село/ Плавско-Гусињска област Никољдан
        Турковићи Војно Село/ Плавско-Гусињска област Никољдан
        Павловићи
            Мемедовићи Војно Село/ Плавско-Гусињска област муслимани
Петровићи
    Дедићи Берова/Орахово; Гусиње/Плавско-Гусињска област, Дарза/Улцињска област, Васиљевац/Куршумлија, Буколорам/Прокупље, Обртница/Топлица Јесењи Јовањдан
        Ивановићи Лазе/Плавско-Гусињска област Јесењи Јовањдан
        Спасојевићи (делом Дедићи) Васиљевац/Куршумлија Јесењи Јовањдан
        Дабићи
            Гудовићи Брскут; Доња Ржаница/Васојевићи, Буковица/Рожајска област Митровдан
            Рајковићи (раније Рањковићи) Убли Митровдан
            Коматине (делом Комадине) [Доња Ржаница, Загорје, Машница]/Васојевићи, Грнчар/Плавско-Гусињска област, [Дежева, Живаљићи, Нови Пазар]/Нови Пазар, Брњак/Зубин Поток, [Прекашница, Гојиновац]/Прокупље, Селиште/Куршумлија Митровдан, у Новом Пазару су делом муслимани
                Вуковићи Прекашница/Прокупље Митровдан
                Комадиновићи [Мачковац, Висока]/Куршумлија, [Гојиновац, Прекашница, Широке Њиве]/Прокупље Митровдан
                    Миленковићи Мачковац/Куршумлија Митровдан
                Огњеновићи Прекашница/Прокупље Митровдан
    Љачевићи Берова/Орахово; Подгорица Јесењи Јовањдан, у Подгорици су муслимани
        Браљићи Берова/Орахово Јесењи Јовањдан
        Стакићи Васиљевац/Куршумлија Јесењи Јовањдан
        Ђекићи Момишићи/Љешкопоље Јесењи Јовањдан
    Паљевићи Берова/Орахово Јесењи Јовањдан
        Аровићи Подгорица муслимани
    Перићи Лазорце/Орахово, Ново Село; Дарза/Улцињ Јесењи Јовањдан
        Кучи Бабино/Васојевићи Јесењи Јовањдан
    Мартињаковићи (раније Мартинљаковићи)
        Радосавовићи Птикаљ/Кржања Никољдан
            Рачковићи
            Симоновићи
            Томовићи
            Цуновићи
            Ђурковићи Птикаљ/Кржања Никољдан
    Бојовићи „Маковићи“ Лазовићи/Убли Никољдан
        Јововићи Поткрш/Братоножићи Никољдан
        Стевановићи Петриље/Медвеђа Никољдан
    Мацановићи* Махала/Зета Јесењи Јовањдан
        Становићи [Бијело Поље, Гостиљ]/Зета Јесењи Јовањдан
            Ркочевићи Подгорица муслимани
            Ђурчевићи Врака муслимани
Љешевићи
    Љуљановићи „Криводољани“ видети Каљевиће и Ћетковиће
        Перковићи Горња Кржања; Подгорица Митровдан
            Бућићи Дољани Митровдан
        Митровићи Горња Кржања Митровдан
            Дмитровићи Горња Кржања Митровдан
        Јовановићи Горња Кржања Митровдан
        Савићи Горња Кржања Митровдан
            Бећковићи Доња Кржања Митровдан
        Нелевићи (раније Нељевићи) Прелевићи/Убли; Гусиње/Плавско-Гусињска област Никољдан, у Гусињу су муслимани
            Раичевићи Лазе/Плавско-Гусињска област Митровдан
        Каљевићи (делом Љуљановићи) Кржања Митровдан
            Љаљевићи
                Љакићи
                    Гошовићи Доња Кржања Митровдан
                    Баљушићи
                        Бојовићи Горња Кржања Митровдан
                            Прентићи Криви До, Доња Кржања Митровдан
                            Пакевићи Кржања; Мачја Стена/Куршумлија, Невољане/Вучитрн Митровдан
                Миљићи Доња Кржања Митровдан
                    Шћеповићи Доња Кржања; Подгорица, Ријека Црнојевића/Цеклин, Никшић, Шавник/Дробњаци, Дарза/Улцињска област Митровдан
                    Марићи Доња Кржања Митровдан
                        Костовићи Доња Кржања Митровдан
                Манојловићи Доња Кржања Митровдан
                    Мирковићи Подгорица, Љешница/Бихор Митровдан
                    Крговићи Штитарица/Поља Колашинска, Ресник/Бјелопољска област, Заступ/Пријепоље Митровдан
                Ћетковићи исељени Митровдан
                Николићи Кржања; Бриска Гора/Улцињска област Митровдан
                Пајовићи Кржања; Подгорица Митровдан
                Мркулићи (делом Мркуљићи) [Гусиње, Доља, Лазе, Војно Село]/Плавско-Гусињска област Митровдан, у Гусињској области су муслимани
                    Рајчетићи Доња Кржања Митровдан
                   Арамбашићи Доња Кржања Митровдан
                    Драшковићи Доња Кржања Митровдан
                    Перовићи Доња Кржања Митровдан
            Зоњићи Криви До Митровдан
            Јусуфрамићи Љуљани/Диноша/Груде, Подгорица муслимани
        Ћетковићи (делом Љуљановићи) Ледине/Фундина, Подгорица муслимани
            Мустафагићи
            Прековићи
            Цурићи
            Ледињани Тузи/Груде, Подгорица, Радетина/Рожајска област муслимани
        Мијовићи Горња Кржања Митровдан
            Јањићи видети Митровиће
                Николићи Мал-Брињ/Улцињ Митровдан
                Вељовићи Васиљевац/Куршумлија Митровдан
                    Митровићи (званично Јањићи) Васиљевац/Куршумлија Митровдан
                Крстовићи Васиљевац/Куршумлија Митровдан
                    Аксовићи Васиљевац/Куршумлија Митровдан
        Вујошковићи
            Никићи Горња Кржања Митровдан
        Илићи Беране/Васојевићи Митровдан
        Нушовићи Гусиње/Плавско-Гусињска област муслимани
    Живковићи (раније Жиковићи) Живковићи/Убли; Матагужи/Зета, Улцињ Никољдан
        Аџићи (раније Аџијићи) Живковићи/Убли Митровдан
            Стојановићи Васиљевац/Куршумлија, Видовача/Прокупље Митровдан
        Мировићи Живковићи/Убли Митровдан
            Ђуровићи Живковићи/Убли Митровдан
                Милићевићи Преветица/Топлица Митровдан
            Љашовићи Живковићи/Убли Митровдан
                Спасојевићи Васиљевац/Куршумлија Митровдан
            Мијатовићи Живковићи/Убли Митровдан
                Љаковићи Живковићи/Убли Митровдан
            Максимовићи [Васиљевац, Мердаре]/Куршумлија Митровдан
            Илићи Мердаре/Куршумлија Митровдан
    Љушевићи Колашин муслимани
    Главатовићи [Цикнићи, Рашовићи]/Фундина Никољдан, мањим делом су муслимани
        Сутовићи “Цикнићи”
            Паћукићи
            Ђурићи [Међугор, Крајиновиће]/Сјеница Никољдан
                Абдулаховићи Сјеница муслимани
            Кучи Милованац/Пећ муслимани
            Гашићи [Гораждевац, Главичица]/Пећ Никољдан
            Костићи Међере/Топлица Ђурђиц
                Милутиновићи Међере/Топлица Ђурђиц
        Вучинићи Кути/Орахово Митровдан
            Ораовци Кути/Орахово Митровдан
            Маљевићи Гусиње/Плавско-Гусињска област муслимани
        Дракуловићи Кути/Орахово Митровдан
        Никочевићи Кути/Орахово; Заљево/Барска област Митровдан
        Пренкићи-Мартиновићи Никшићка област муслимани
Ђурђевићи Лијешта; Подгорица, [Ђурђевића Тара, Јакупи]/Затарје, Лијеска/Доњи Колашин, Церово/Бјелопољска област, Беране/Васојевићи, [Слатина, Пријепоље]/Пријепоље Митровдан у Лијештима, у осталим местима су муслимани
    Вујошевићи Подград/Орахово Митровдан
        Марашевићи
        Радевићи
        Машановићи
            Поповићи Хртица/Подујево Митровдан
            Синановићи Васиљевац/Куршумлија Митровдан
        Ђекићи Матагужи/Зета Митровдан
            Јогићи Владни/Зета муслимани
        Радончићи (раније Радоњчићи) [Гусиње, Крушево, Грнчар, Лазе, Досуђе]/Плавско-Гусињска област муслимани
            Луковићи [Коморача, Метех, Плав, Прњавор, Рудо Поље]/Плавско-Гусињска област муслимани
                Асанлуковићи Коморача/Плавско-Гусињска област муслимани
            Смакићи Османбегово Село/Корита муслимани
            Решовићи Надумце/Тутин муслимани
            Синановићи Надумце/Тутин муслимани
            Џанковићи Надумце/Тутин муслимани
            Арслановићи Надумце/Тутин муслимани
            Сејдовићи Надумце/Тутин муслимани
            Ахметовићи Надумце/Тутин муслимани
            Халиловићи Надумце/Тутин муслимани
            Шаћировићи Надумце/Тутин муслимани
            Наиловићи Надумце/Тутин муслимани
            Арифовићи Надумце/Тутин муслимани
            Мујковићи Надумце/Тутин муслимани
        Вујадиновићи
            Мицановићи Љуће/Пљевља, Гранчарево/Доњи Колашин, [Бијело Поље, Равча Поље]/Бјелопољска област муслимани
            Бошковићи [Маоче, Бељковићи, Зекавице]/Пљевљска област муслимани
                Алиловићи
                Адиловићи [Коврен, Бабајићи, Блишково, Стожер]/Доњи Колашин, Бродарево/Пријепоље муслимани
                Бамбури Маоче/Пљевљска област муслимани
                Баоровићи [Коврен, Блишково]/Доњи Колашин муслимани
                Дурановићи Вруља/Пљевљска област муслимани
                Ђозгићи Маоче/Пљевљска област муслимани
                Кујовићи непознато муслимани
                Мемићи [Водно, Вруља, Маоче, Мијаковићи]/Пљевљска област муслимани
                Мердовићи непознато муслимани
                Муминовићи Блишково/Доњи Колашин, Оштра Стијена/Пријепоље муслимани
                Поповићи
                    Реџовићи [Видре, Врела, Подборова, Тикова]/Пљевљска област муслимани
                Раповићи [Косаница, Станичани]/Затарје, Мијаковићи/Пљевљска област муслимани
                Ружићи Подборова/Пљевљска област муслимани
                Сердаревићи Горице/Доњи Колашин муслимани
                Синановићи [Водно, Дубочица]/Пљевљска област, Варине/Затарје, [Горице, Граб]/Доњи Колашин муслимани
                Фелаховићи Станичани/Затарје муслимани
                Цигуљини непознато муслимани
                Штроке Горице/Доњи Колашин, [Башчиновићи, Забрђе]/Пљевљска област муслимани
            Крговићи [Барице, Лијеска, Писана Јела, Прошћење]/Доњи Колашин, Ресник/Бјелопољска област Митровдан
            Чабаркапе [Барице, Писана Јела]/Доњи Колашин, Ђурђевића Тара/Затарје, [Крупице, Водно, Маоче]/Пљевљска област, Јелина Гора/Шаранци Митровдан
            Шепићи Пушањски До/Затарје Митровдан
            Шутовићи непознато Митровдан
        Подбићани Брвине/Пријепоље муслимани
    Милићи Подград/Орахово; Дајбабе/Зета Митровдан
        Дрековићи
            Дечковићи
            Ниљићи
            Перовићи
        Маковићи
        Каљевићи
        Љумановићи
            Драговићи
            Мировићи
            Рашовићи [Васиљевац, Крчмаре]/Куршумлија Митровдан
    Прељевићи Колашин/Горњи Колашин, Чокрлије/Доњи Колашин муслимани
        Камберовићи Колашин/Горњи Колашин муслимани
        Тахировићи Колашин/Горњи Колашин муслимани
        Нуковићи Колашин/Горњи Колашин муслимани
        Виличићи Колашин/Горњи Колашин, Бјелахова/Пријепоље муслимани
        Башевићи Колашин/Горњи Колашин муслимани
    Аловићи Подгорица муслимани
    Дучићи Дучићи; Плав/Плавско-Гусињска област Митровдан, у Плаву су муслимани
        Раковићи (делом Дучићи) Дучићи Митровдан
        Цековићи Дучићи Митровдан
        Ђуровићи Дучићи Митровдан
        Вуљевићи Дучићи Митровдан
        Ивановићи Дучићи Митровдан
        Радовановићи Дучићи Митровдан
        Драговићи Дучићи Митровдан
        Савовићи Дучићи; Дарза/Улцињска област Митровдан
        Митровићи Дучићи Митровдан
        Милићи Дучићи Митровдан
Костровићи
    Бошковићи Костровићи/Убли Никољдан
    Крковићи Подгорица Никољдан
    Крцаловићи Костровићи/Убли, Птикаљ/Кржања; Бар, Подгорица Никољдан
Рајовићи*
    Гољевићи (делом Голевићи) Рајовићи/Убли; Гусиње/Плавско-Гусињска област Никољдан, у Гусињу су муслимани
Гаровићи* Башча/Рожајска област, Куршумлијска Бања/Куршумлија Митровдан
    Раковићи
    Аврамовићи
    Јанковићи Батник/Рашка Митровдан
Миличани* [Вињиште, Белошевац, Ердеч]/Крагујевац Митровдан
Кевићи*
    Јовановићи Радаљ/Мали Зворник Митровдан
    Теодоровићи Радаљ/Мали Зворник Митровдан
    Вуковићи Радаљ/Мали Зворник Митровдан
Човићи* Вољевци/Мали Зворник Митровдан
Недићи*
    Илићи Васиљевац/Куршумлија Митровдан
Миловановићи* Крушевац Митровдан

Дрекаловићи

Турковићи Подгорица муслимани
Вујошевићи Убли, Маслине, Купусци; Заград/Васојевићи, [Затон, Љешница, Припчићи]/Бихор, Мијеле/Мрке/Пипери Никољдан
    Ђурићи
    Оташевићи Гусиње/Плавско-Гусињска област Никољдан
    Дедићи (делом Вујошевићи) Заугао; Забјело/Зета Никољдан
        Ивановићи Брскут Никољдан
    Чарапићи Убалац; Бели Поток/Вождовац/Београд, Крива Река/Горњи Милановац Никољдан, Ђурђевдан у Белом Потоку
        Савовићи (делом Вујошевићи) Косор, Доње Момче, Горње Момче, Горња Кржања, Купусци Никољдан
        Остојићи Велики Борак/Барајево Ђурђиц
            Максимовићи Велики Борак/Барајево Ђурђиц
            Настићи Велики Борак/Барајево Ђурђиц
            Павловићи Божидаревац/Барајево Ђурђиц
        Стојаковићи Велики Борак/Барајево Ђурђиц
            Стојићевићи Велики Борак/Барајево Ђурђиц
        Чупићи Ноћај/Мачванска Митровица непознато
        Симићи Санковац непознато
        Марковићи Зуце/Вождовац/Београд Ђурђевдан
        Стефановићи Ритопек/Гроцка Ђурђиц
    Божовићи Загреда Никољдан
    Никовићи
        Вујадиновићи Доње Момче, Горње Момче, Горња Кржања; Љешница/Бихор Никољдан
            Митровићи Васиљевац/Куршумлија Никољдан
            Вуковићи Баловац/Подујево Никољдан
            Петровићи [Васиљевац, Мердаре]/Куршумлија, [Мировац, Баловац]/Подујево Никољдан
        Рашовићи Доње Момче, Горње Момче Никољдан
        Љаковићи
            Паљевићи Доње Момче, Горње Момче Никољдан
    Маровићи Заугао Никољдан
    Јовановићи Осредци/Доња Морача Никољдан
        Милутиновићи
        Вучковићи
        Рашовићи
        Јошовићи
    Перишићи Брскут Никољдан
    Вулетићи Брскут Никољдан
    Премићи Премићи/Фундина Никољдан
    Дрекаловићи Трепча/Васојевићи Никољдан
Иликовићи
    Петровићи Косор, Биоче; Петровац/Лесковац Никољдан
    Ивановићи Поткрајнице, Маслине, Ново Село, Врбица, Фундина, Доњи Медун, Рачице, Косор, Ограђеница, Грб Дољански, Зеленика, Сјенице, Цварин, Златица, Кости; Голубовци/Зета, Подгорица, Бар Никољдан
        Оташевићи
        Вукстанковићи
            Шкуртовићи
        Никићи
        Томовићи
            Ђуровићи
            Јоковићи
            Миловановићи
            Машовићи
            Кикићи
            Паовићи
                Нововићи
                Лукићи
                Перишићи
                Ђуровићи
            Нокачевићи
            Велишићи
                Омербожовићи Омербожовићи/Груде, Бар муслимани
            Шутковићи (делом Ивановићи) Дољани; Радетина/Рожајска област Никољдан, у Радетини су муслимани
                Дрекаловићи Весниће/Тутин муслимани
            Човићи [Стожер, Прошћење]/Доњи Колашин, Дашница/Александровац Стевањдан
                Смиљновићи Јабланово/Бистрица Никољдан
        Радојевићи Врбица, на Буруму, Маслине Никољдан
            Вујовићи Никољдан
                Пешовићи Никољдан
                Дацовићи Никољдан
                Мирковићи Никољдан
            Драгојевићи Доњи Медун; Ново Село/Бјелопавлићи, Голубовци/Зета Никољдан
            Крдовићи
        Павловићи Ивање/Бихор Никољдан
        Пижурице Веље Дубоко/Ровца, Доња Бијела/Дробњак, [Липово, Селиште]/Горњи Колашин Никољдан
        Миловановићи Мачја Стена/ Куршумлија Никољдан
        Степићи [Крчмаре, Врани До]/Куршумлија Никољдан
    Поповићи Убли, Скоч, Пазариште, Под-Крш Соколов, Поткрајнице, Маслине, Ново Село, Врбица, Горњи Медун, Доњи Медун, Доње Стравче; [Балабани, Ракића Куће]/Зета, Заостро/Васојевићи, Зогање/Улцињска област Никољдан
        Нововићи „Мицуљевићи“
        Пејовићи
            Џоновићи
            Јоковићи
            Перовановићи
            Андријићи
            Спаовићи
            Чубровићи
        Миљановићи Горњи Медун Никољдан
        Касомовићи Рашовићи/Фундина, Горњи Медун Никољдан
            Драговићи
                Блажијићи
        Новичићи Горњи Медун Никољдан
        Рашовићи Рашовићи/Фундина, Горњи Медун; Велика, Подгорица, Ракића Куће/Зета, Дарза/Улцињска област Никољдан
            Кркићи
                Вуљевићи
                Јовановићи
                Миљевићи
                Бешићи
            Гогићи
            Станковићи
            Кирићи
        Томовићи Поља/Поља Колашинска Никољдан
        Медуњани [Гусиње, Плав, Брезојевица, Рудо Поље]/Плавско-Гусињска област муслимани
        Анђелићи Калудра/Васојевићи Никољдан
        Божовићи [Главаца, Кирикуће, Праћевац, Бастахе]/Горња Села, Горажде/Васојевићи, Заград/Бјелопољска област, [Затон, Дубово, Бољанине, Растока, Срђевац]/Бихор, Ботурићи/Бистрица, Корита Никољдан
            Весковићи [Костићи, Ивање]/Бихор муслимани
        Ђаловићи [Ђаловићи, Дупљаци]/Корита Никољдан
        Драгићевићи
            Чампари Чампари/Корита Св. Агатоник
                Бусарци Кнић Св. Агатоник
                Милосављевићи Грабовац/Кнић Св. Агатоник
        Фетаховићи Рожаје, Нови Пазар муслимани
        Бећирагићи Рожаје муслимани
            Адемовићи Митрова/Тутин муслимани
        Ганићи (раније Ганијићи) [Рожаје, Кољено]/Рожајска област, Плав/Плавско-Гусињска област, [Себечево, Нови Пазар]/ Нови Пазар муслимани
        Камберовићи
            Кардовићи Рожаје, Тутин муслимани
            Чолаковићи Рожаје, [Драга, Мојстир, Чулије, Шпиљани]/Тутин муслимани
            Хаџићи Рожаје муслимани
            Хамзагићи Рожаје, Тутин муслимани
        Хусовићи Кољено/Рожајска област муслимани
            Бачевић Бачевац/Рожајска област муслимани
            Хоџићи Бачевац/Рожајска област муслимани
        Рамовићи
            Изберовићи [Лучице, Бишево]/Рожајска област муслимани
            Лучани Лучице/Рожајска област муслимани
            Ибрахимовићи Језгровиће/Тутин муслимани
            Лучичани [Језгровиће, Старчевиће]/Тутин муслимани
            Махмутовићи Језгровиће/Тутин муслимани
            Ризвановићи Старчевиће/Тутин муслимани
        Кучевићи Жабрен/Сјеница муслимани
        Адемовићи Ђерекаре/Тутин муслимани
        Аљовићи [Ђерекаре, Тутин]/Тутин муслимани
        Ахметовићи Ђерекаре/Тутин муслимани
        Дестановићи Ђерекаре/Тутин муслимани
        Ибровићи Ђерекаре/Тутин муслимани
        Куртовићи Ђерекаре/Тутин муслимани
        Суљевићи (раније Суљовићи) Ђерекаре/Тутин муслимани
        Халиловићи Ђерекаре/Тутин муслимани
        Хусовићи Ђерекаре/Тутин муслимани
        Дуљевићи Међугор/Сјеница муслимани
    Лаковићи (раније Љаковићи) Врбица, Доњи Медун; Добре Воде/Мркојевићи Никољдан
    Вуксановићи Биоче Никољдан
        Вукићи
        Драгојевићи
        Мијатовићи
    Лазовићи Убли, Доње Стравче Никољдан
        Киковићи
        Шћепановићи
    Вукославовићи Биоче Никољдан
    Котлице Тимар/Дробњаци Никољдан
    Ристићи Сировац/Ускоци Никољдан
    Станићи [Баре, Сировац]/Ускоци, Прошћење/Поља Колашинска Никољдан
    Тмушићи Баре/Ускоци Никољдан
Чејовићи Ћурјан/Крајина, видети Матовиће, Бариће и Мићковиће Никољдан, у Ћурјану су муслимани
    Матовићи (делом Чејовићи) Косор, Убли, Горње Стравче; Мердаре/Подујево Никољдан
        Барићи (званично Чејовићи) Стравче Никољдан
            Цамовићи Круоса Никољдан
                Пауновићи Санковић/Мионица, Мердаре/Куршумлија Никољдан
    Божовићи Убли, Стравче; Подгорица Никољдан
        Мићковићи (делом Чејовићи) Безјово, Маслине, Ново Село, Видијење, Цварин/Видијење; Бар, Затон/Бихор Никољдан
            Асановићи
            Бјелановићи
            Шукнићи
    Павићевићи Убли, Мазаница, Брезојевице/Горње Стравче; Улцињ, Пљевља, Досуђе/Плавско-Гусињска област, Петровац/Лесковац Никољдан
        Рашовићи
            Перовановићи
            Станојевићи
        Станковићи
            Бућковићи
                Ђелошевићи
                Синановићи
            Пауновићи
    Прелевићи (раније Прељевићи) Косор, Прелевићи/Убли, Круоса, Доње Стравче, Бољев До, Голо Брдо, Маслине, Дољани; Подгорица, Лучице, Пипери, Ракића Куће/Зета; Беране/Васојевићи, [Љешница, Затон]/Бихор, Нови Пазар Никољдан
        Дедпрелевићи
            Лабудовићи
            Станишићи
        Митарпрелевићи
        Иванпрелевићи
            Кековићи
            Николићи
            Шутановићи
                Белојевићи Дољани Никољдан
    Радевићи Косор Никољдан
    Радоњићи Косор, Убли, Медун, Смоковац, Видјење, Маслине, Дољани; [Балабани, Голубовци]/Зета; Попе/Тутин Никољдан
        Вујовићи
            Ћетковићи
            Мргуновићи
            Секулићи „Ацнићи“
        Ђуковићи
            Боровићи
            Јанковићи
        Нововићи
            Петровићи
            Цурановићи
        Петровићи
    Љатићи Убли Никољдан
    Дедићи Убли Никољдан
Мијовићи Лијешта, Раћеси, Биоче, Косор, Убли, Брезојевице; [Матагужи, Голубовци]/Зета, Бријеге/Брчели, Дарза/Улцињ Никољдан, у Бријегама славе Ђурђевдан
    Бошковићи
    Вулићи
    Лазовићи
        Асановићи
        Мргуновићи
    Нонићи
        Васовићи
        Савовићи
        Спајићи
            Беговићи
    Ћапићи
Ђуровићи* [Грижица, Башча]/Рожајска област, Лозна/Бихор Никољдан
    Милетићи Куршумлија Никољдан
Вишњићи* Црниш/Бихор, Метањац/Бјелопољска област муслимани
Дуровићи* Годуша/Бихор муслимани
Мулићи* Годуша/Бихор, [Бијело Поље, Кукуље]/Бјелопољска област муслимани
Дрекаловићи* Каран/Ужице Никољдан
Чивовићи* Прлине/Рудник Никољдан
Вучковићи* Водањ/Смедерево Стевањдан
Шарчевићи* Баточина Никољдан
Рабасовићи* Солотуша/Бајина Башта Никољдан
    Милетићи Солотуша/Бајина Башта Никољдан
        Благојевићи Солотуша/Бајина Башта Никољдан
    Александровићи Солотуша/Бајина Башта Никољдан
Гентићи* [Солотуша, Гола Глава]/Бајина Башта Никољдан
    Стаменићи Обајгора/Бајина Башта Никољдан
    Филиповићи Солотуша/Бајина Башта Никољдан

Бонкећи (Bonkeq)

Ђокићи (Gjokaj) Мужечк/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Дацићи (Dacaj) Мужечк/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Никђерковићи (Nikgjerkaj)
    Ђољевићи (Gjolaj) Мужечк/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
    Николићи (Nikollaj) [Мужечк, Цијевна]/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Никмараши (Nikmarash)
    Љуљници (Lulnik)
        Араповићи (Arapaj) Никмараш/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
        Маргиљићи (Margilaj) Никмараш/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
        Грађевићи Подгорица муслимани
    Ђељошевићи (Gjeloshaj) Никмараш/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
    Ђурашевићи (Gjurashaj) Никмараш/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Дукићи (Dukaj) Будза/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Ђуравчевићи (Gjuravçaj) Будза/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
    Пјетровићи [Гусиње, Доља]/Плавско-Гусињска област муслимани
    Цурановићи (Curanaj) Вишњево/Плавско-Гусињска област Мала Госпојина (Зоја)
Чунговићи (изумрли) Стјепово/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Ђекићи (Gjekaj) Стјепово/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Дедивановићи (Dedivanaj) Стјепово/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Ђоновићи (Gjonaj) Стјепово/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Љуцовићи (Lucaj) Стјепово/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
Никочевићи* [Гусиње, Крушево, Доља, Заграђе]/Плавско-Гусињска област муслимани
Луцевићи* [Гусиње, Крушево]/Плавско-Гусињска област муслимани
Фератовићи* [Гусиње, Будевица]/Плавско-Гусињска област муслимани
Ђешевићи* Плав/Плавско-Гусињска област, Брезојевица/Васојевићи муслимани
Кусићи* Плав/Плавско-Гусињска област муслимани

Џукелићи

Џукелићи
    Вуљевићи Лазорце/Орахово Никољдан
        Нововићи Топлица Никољдан
        Тошовићи [Мировац, Хртица]/Подујево Никољдан
        Митровићи Лазорце/Орахово, Бриска Гора/Улцињска област Никољдан
    Ђонлекићи (Gjonlekaj) Стјепово/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)
    Перишићи Лазорце/Орахово Никољдан
    Џукеле [Ораховица, Доња Љешница, Бојишта, Јабучно]/Бјелопољска област, [Лепенац, Жари, Кичава]/Доњи Колашин, Радојева Глава/Бистрица, Ивање/Бихор, Комаран/Пријепоље муслимани

Никићи и Нуцуловићи (Nuculaj)

Никићи Лазорце/Орахово, Ново Село, Кржања; Бар, Подгорица, Зогање/Улцињска област, Владни/Зета Јесењи Јовањдан
    Пајовићи Лазорце/Орахово, Ракића Куће/Зета, Подгорица, [Мал Бриња, Зогање]/Улцињска област Јесењи Јовањдан
        Вушићи
        Мицовићи
        Цанићи
        Шабовићи
        Ораховци Владни/Зета муслимани
Нуцуловићи (Nuculaj) Коћи; Зогање/Улцињ Св. Антоније
    Уљићи (Ulaj) Коћи Св. Антоније
        Реџићи [Плав, Рудо Поље]/Плавско-Гусињска област, Брезојевица/Васојевићи муслимани
    Реџовићи Пештер муслимани

Мартинићи „Љухари“

Ђољевићи (Gjolaj) [Љухари, Какаричка Гора]/Фундина Никољдан
Перковићи (Perkaj) [Љухари, Какаричка Гора]/Фундина Никољдан
Муховићи (Muhaj) [Љухари, Какаричка Гора]/Фундина муслимани
Шабовићи [Гусиње, Плав, Богајиће, Метех]/Плавско-Гусињска област, Горња Ржаница/Васојевићи, Брестовик/Бихор муслимани
    Феровићи Плав/Плавско-Гусињска област муслимани

Пераловићи

Пераловићи Косор; Подгорица Никољдан
    Кулићи Подгорица, Владне/Зета Никољдан
    Коленовићи [Гусиње, Коленовићи, Крушево, Грнчар, Лазе]/Плавско-Гусињска област муслимани

Нилејићи

Нилевићи
(раније Нилејићи)
Безјово; Подгорица Никољдан
    Радовановићи Подгорица Никољдан
    Ристовићи Подгорица Никољдан
    Бојовићи [Грнчар, Доља]/Плавско-Гусињска област Никољдан
    Љуце [Бијело Поље, Горња Љешница, Крушево, Равча Поље, Побрњица, Дио, Прибиловићи, Пали]/Бјелопољска област муслимани
        Никшићи Нови Пазар муслимани
    Радовићи [Братач, Доња Бијења]/Невесиње Никољдан

Јововићи

Јововићи Момче, Горња Кржања; Подгорица, Даниловград Никољдан
    Аџиманићи Никшић муслимани

Јокановићи „Доброшани“

Јокановићи Врбица, Дољани, Маслине, Доњи Медун; Подгорица Никољдан
    Гашовићи (Gashaj) Бањкани (Бенкај)/Затријебач Мала Госпојина (Зоја)

Лапи

Лапи
    Лапчевићи Рокци/Александровац Никољдан

Меховићи

Меховићи [Бор, Понор, Затон, Годијево, Лозна, Црхаљ, Радманци]/Бихор, Негобратина/Корита, Костеница/Бистрица муслимани

Напомене:
Презиме – огранак братства чије презиме није у званичној употреби
Презиме – братство за које је утврђено да припада роду Куча
Место – место из ког потиче тестирани припадник братства
За некадашња братства која су се разгранала или променила назив нису наведена места становања и крсна слава.
За родове чија братства празнују више крсних слава подвучена је најстарија крсна слава.
Места становања у ван племенске територије у Црној Гори су наведена у формату засеок/село/племе или област, а ван Црне Горе у формату засеок/село/општина.
* братства која нису у родословима великих родова

Поред братстава из Куча и оних која потичу из овог племена, за поједина братства се такође испоставило да припадају роду Куча иако немају такво предање.

Братство Насеља Слава

Адиловићи
према предању потичу из Борја код Кукса у Албанији

Адиловићи Бистрица, Брестовик/Бихор, Личине/Корита, Бијело Поље муслимани
    Текбаши Истанбул муслимани

Алијагићи
према предању потичу из Гусиња

Алијагићи
    Гусинци (раније Гисињци) [Јабланово, Костеница]/Бистрица, Шоља/Сјеница, Долово/Тутин, Нови Пазар муслимани
    Гусињани Ибарац/Рожајска област муслимани

Бакићи
према предању потичу од Васојевића-Новаковића

Бакићи Забрђе, Беране; околина Ивањице, Јабланица/Чајетина, Тубравић/Ваљево, Качер, Црни Врх/Пећ, Добри До/Куршумлија Аранђеловдан
    Шабовићи
    Никовићи
    Перовићи
    Вукашиновићи
    Јеремићи Тубравић/Ваљево Аранђеловдан
    Гајићи Тубравић/Ваљево Аранђеловдан
    Марићи Тубравић/Ваљево Аранђеловдан
    Арсеновићи Тубравић/Ваљево Аранђеловдан

Бандери и Цириковићи
према предању потичу из Анадолије

Бандери
    Смајлевићи Плав/Плавско-Гусињска област муслимани
Цириковићи Скић/Плавско-Гусињска област муслимани
    Ђутовићи Плав/Плавско-Гусињска област муслимани
    Олевићи Плав/Плавско-Гусињска област муслимани
    Мулковићи Скић/Плавско-Гусињска област муслимани

Бекташевићи и Зећировићи
према предању потичу из Анадолије
(постоји и мишљење да су из Куча што се испоставило као тачно)

Бекташевићи Лахоло/Бихор, [Недакуси, Расово]/Бјелопољска област, Нови Пазар муслимани
Зећировићи Лахоло/Бихор, Витомирица/Пећ муслимани

Каљићи
према предању потичу од Бјелопавића-Митровића-Калезића

Калићи (раније Каљићи) Ђурђевића Тара/Затарје, [Гранчарево, Кичава, Граб, Шаховићи, Чоклије, Папе, Лијеска, Обод]/Доњи Колашин, [Доња Љешница, Јабучно]/Бејлопољска област муслимани
    Хелдићи [Мојковац, Лепенац, Обод]/Доњи Колашин муслимани
    Ланићи непознато муслимани
    Жарени непознато муслимани
    Чоковићи [Чоковићи/Церово, Прибиловићи, Јабучно, Оклади, Зминац] /Бејлопољска област, Затон/Бихор муслимани
    Гезовићи [Горња Љешница, Јабучно, Оклади]/Бејлопољска област муслимани
    Рачићи Обод/Доњи Колашин, Доња Љешница/Бејлопољска област муслимани
    Купусари Обод/Доњи Колашин муслимани
    Хасићи
        Ибрахимовићи Обод/Доњи Колашин, Каљин/Врачево/Лепосавић муслимани
    Реџовићи Ивање/Бихор муслимани
    Колашинци Лукавица/Тутин муслимани

Каришици
према предању потичу од Васојевића

Каришици Бијело Поље, Ботурићи/Бистрица, [Захумско, Тријебине]/Сјеница, [Доње Мухово/Мухово, Велика Трнава/Трнава, Нови Пазар]/Нови Пазар Митровдан у Бијелом Пољу, у осталим местима су муслимани

Каровићи
према предању потичу из Колашина

Каровићи
    Тарићи Кладница/Сјеница муслимани

Качапори
према предању потичу из Рожаја и род су са Курпејовићима који су из Мораче
(постоји и мишљење да су из Куча што се испоставило као тачно)

Качапори [Орље, Муровац, Комине]/Тутин, Нови Пазар муслимани
    Муратовићи Орље/Тутин муслимани
    Мустафићи Орље/Тутин муслимани
    Авдовићи Муровац/Тутин муслимани
    Хамидовићи Кожље/Нови Пазар муслимани
    Рагиповићи Орље/Тутин муслимани

Љаљевићи
према предању потичу од Букумира-Љаљовића

Љаљевићи [Љетине, Церово, Припчићи]/Бјелопољска област, Радојева Глава/Бистрица, Сига/Доњи Колашин муслимани
    Бихорци Делимеђе/Тутин муслимани
    Бандићи Бистрица, Радавац/Пећ, Ковраге/Исток муслимани

Мартиновићи
према предању потичу од Орловића-Мартиновића и живели су у Колашину

Мартиновићи [Бијело Поље, Горња Љешница, Доња Љешница, Кукуље, Церово, Дио, Оклади, Ресник, Лознице]/Бјелопољска област, [Павино Поље, Соколац, Коврен, Чокрлије]/Доњи Колшин, [Косаница, Ђурђевића Тара]/Затарје, Побретићи/Бистрица, Корита, Буковица/Рожајска област, Бољаре/Сјеница, [Долово, Радуша]/Тутин муслимани
    Фехратовићи [Брезовица, Муровце]/Нови Пазар муслимани

Маџгаљи
непознатог су порекла

Маџгаљи [Доња Љешница, Недакуси]/Бјелопољска област, [Доња Трнава/Рајиновићка Трнава, Нови Пазар]/Нови Пазар муслимани

Миливојевићи
према предању потичу из Старе Србије

Миливојевићи [Горње Јариње/Јариње, Бербериште]/Лепосавић Ђурђевдан

Мујовићи
непознатог су порекла

Мујовићи Јаребице/Тутин муслимани

Плазинићи
непознатог су порекла

Плазинићи Губеревци/Лучани Никољдан

Радевићи-Мезгаљани
према предању потичу од Васојевића-Новаковића-Радевића из Лијеве Ријеке

Радевићи Мезгаљи/Шекулар Аранђеловдан

Рамови
непознатог су порекла

Рамови Мартиновићи/Плавско-Гусињска област муслимани

Рахићи
према предању потичу од Васојевића-Рајевића-Лопаћана-Ђукића

Рахићи Тријебине/Сјеница муслимани

Салиховићи
непознатог су порекла

Салиховићи Дољани/Нови Пазар муслимани
    Дољанци Пожега/Нови Пазар муслимани

Токовићи
према предању потичу од Зорнића из Кладнице код Сјенице

Токовићи Градац/Тутин муслимани

Хаџибулићи
према предању потичу од турског официра и досељени су из Ровачког Требаљева

Хаџибулићи Суви До/Тутин, Нови Пазар, Бездагићи/Рогатица, Пећишта/Сребреница, Сарајево муслимани
Напомене:
Презиме – братство за које је утврђено да припада роду Куча
Место – место из ког потиче тестирани припадник братства
За некадашња братства која су се разгранала или променила назив нису наведена места становања и крсна слава.
За родове чија братства празнују више крсних слава подвучена је најстарија крсна слава.
Места становања у ван племенске територије у Црној Гори су наведена у формату засеок/село/племе или област, а ван Црне Горе у формату засеок/село/општина.

Поједина братства из самог племена Куча, као и већа муслиманска братства са севера Црне Горе која имају предања о пореклу из Куча, највероватније такође припадају роду Куча. За сва досада тестирана братства која важе за староседелачка у Кучима се испоставило да припадају истоименом роду, тако да се основано може претпоставити да исто важи и за преосталих пар братстава која нису до сада тестирана.

Братство Насеља Слава

Аличковићи и Бегановићи

Аличковићи [Побретићи, Медише]/Бистрица, [Лепенац, Обод]/Доњи Колашин муслимани
Бегановићи [Подрађе, Биоча, Затон, Ивање, Дубово, Сипање, Лозна]/Бихор, Стубо/Бистрица муслимани

Бабаји

Бабајићи/Бабаићи (раније Бабаји) [Бабаићи, Павино Поље, Граб, Вранштица (Муслићи), Чокрлије]/Доњи Колашин, Бијело Поље/Бјелопољска област, [Заступ, Комаран]/Пријепоље муслимани
    Ибричевићи Никшић/Никшићка област муслимани

Бакечевићи

Бакечевићи Косор Никољдан
    Вуксановићи
    Шћеповићи
    Ђељошевићи (Gjeloshaj) Коћи Стевањдан

Бакије, Кадићи и Џоговићи

Бакије [Биоча, Затон]/Бихор муслимани
Кадићи Гусиње/Плавско-Гусињска област муслимани
Џоговићи [Лахоло, Журена]/Бихор, Јабучно/Бјелопољска област, Ушановићи/Бистрица муслимани

Колићи

Колићи [Запоточје, Кукуље, Љетине, Церово, Јабучје, Оклади, Бијело Поље, Миоче, Добраково]/Бјелопољска област, Гранчарево/Доњи Колашин, Биоче/Бихор, [Рудинија, Радуша]/Тутин муслимани

Муслићи

Муслићи [Вранштица (Муслићи), Кичава, Граб, Стожер, Шаховићи, Чокрлије]/Доњи Колашин, Грахово/Рожајска област муслимани

Премтићи

Премтићи [Јасен, Савин Бор]/Бихор муслимани

Џокићи

Џокићи (званично Миловићи којима су се прибратили) Безјово Никољдан

Шаховићи

Шаховићи Шаховићи (Томашево)/Доњи Колашин муслимани
Напомене:
За некадашња братства која су се разгранала или променила назив нису наведена места становања и крсна слава.
Места становања у ван племенске територије у Црној Гори су наведена у формату засеок/село/племе или област, а ван Црне Горе у формату засеок/село/општина.
Породице које се везују за братства рода Куча

За поједина братства која имају предања о пореклу од братстава која припадају роду Куча се испоставило да то ипак није случај. Две сродне групе братстава се по својој бројности свакако издвајају, а то су Драгошевићи из Грахова и Лаковићи и Томановићи из Малих Цуца. Према предању које је забележио Јован Иванишевић 1891. године, Лако Медуњанин је са четири сина бежећи од Турака дошао у село Риђане код Никшића. Од једног сина су Радовићи и Делибашићи, од другог Вујачићи у Грахово, а од Станоја (кога су по оцу звали Лако) и Срдана који су са оцем прешли у Мале Цуце су Лаковићи и Томановићи. Од свих наведених братстава једино Радовићи из околине Невесиња припадају роду Куча, док сва остала братства припадају E-Z19851 грани. Ово предање је веома битно јер свега две деценије касније ни братства из Грахова, која се заједно називају Дгагошевићима по свом претку Драгошу, као ни братства из Малих Цуца нису имали предање о заједничком пореклу. Чак шта више, Лаковићи и Томановићи су себе везивали за Љаковиће из Куча који су грана Дрекаловића-Иликовића, а та се прича очито допала и самим Љаковићима, па су и они временом почели да присвајају братства из Малих Цуца.

Братство Насеља Слава

Агићи (R1b-Y32147)
према предању потичу од Дрекаловића-Иликовића-Поповића

Фејзагићи
    Омеровићи Бишево/Рожајска област муслимани
    Муковићи Бишево/Рожајска област муслимани
    Реџовићи [Бишево, Црнокрпе]/Рожајска област, Нови Пазар муслимани
    Чоловићи Бишево/Рожајска област, Паљух/Бихор, Расово/Бјелопољска област, Нови Пазар муслимани
        Бишевци Нови Пазар муслимани
    Кучи Луке/Бишево/Рожајска област муслимани

Алићи, Кујовићи и Хоџићи (R1b-Y32147)
према предању потичу од Мрњавчића-Вујошевића-Мицановића

Алићи Метањац/Бјелопољска област, Затон/Бихор муслимани
Кујовићи [Метањац, Горња Љешница, Кукуље]/Бјелопољска област, Гранчарево/Доњи Колашин, Мокри Луг/Бистрица муслимани
Хоџићи Милово/Бјелопољска област муслимани

Барјактаровићи (I2-L701)
према предању потичу од Дрекаловића-Иликовића-Поповића

Барјактаровићи [Петњик, Калудра]/Васојевићи Никољдан
    Дудићи Биохане/Турин муслимани

Драгошевићи (E-Z19851)
према предању потичу од Дрекаловића

Булајићи [Грахово, Загора, Вилуси, Околишта, Подбожур]/Грахово, [Растовница, Балчак, Прокупље]/Прокупље Никољдан
    Вукајловићи Невесиње Никољдан
    Милинићи Подосоје/Билећке Рудине Никољдан
    Пашајлићи [Горњи Лукавац, Кљен, Зови До]/Невесиње Никољдан
    Радани [Биоград, Миљевац, Залом, Жиљево]/Невесиње, Заградци/Гацко, [Берковићи, Љути До, Трусина]/Дабар, Хоџићи/Билећке Рудине Никољдан
    Самарџићи Билећа Никољдан
    Тодоровићи Гацко Никољдан
    Голубовићи Петрово Село/Кладово Никољдан
    Филиповићи Петрово Село/Кладово Никољдан
    Спасојевићи Петрово Село/Кладово Никољдан
    Андрићи Љубовија Никољдан
    Божовићи Љубовија Никољдан
    Илићи Љубовија Никољдан
Вујачићи [Грахово, Вилуси, Ријечани, Маочићи]/Грахово, Кути/Бока Которска, Главати/Грбаљ, Видачице/Топлица Никољдан, у Кутима славе Аранђеловдан
    Даковићи [Грахово, Вилуси, Ријечани, Маочићи]/Грахово, Броћанац/Бањани, [Горњи Ораховац, Доњи Ораховац]/Ораховац, [Бојишта, Доњи Лукавац]/Невесиње Никољдан
    Перишићи Казанци/Гацко, Горњи Казанци/Голија Никољдан
    Јакшићи Грахово Никољдан
    Поповићи [Рисан, Херцег-Нови]/Бока Которска Никољдан
    Стевановићи [Доњи Лукавац, Горњи Лукавац, Раст, Зови До]/Невесиње Никољдан
    Цвијетићи [Бојишта, Доњи Лукавац, Шеховина]/Невесиње Никољдан
    Пешићи Голија Никољдан
    Лубурићи [Риоца, Брестице, Доња Мека Груда]/Билећке Рудине Никољдан
Вучетићи [Грахово, Граховац, Нудо, Вилуси]/Грахово, Невесиње, Требиње Никољдан
Вујовићи [Броћанац, Рудине]/Никшићке Рудине, [Штедим, Кочани]/Никшићка област, [Јасеново Поље, Луково]/Луково, [Прераца, Слива/Баљци]/Билећке Рудине Никољдан
    Станићи Бежђеђе/Невесиње, Хатељи/Дабар Никољдан
    Кулушићи Хатељи/Дабар Никољдан
    Преради Мало Поље/Мостар Никољдан
    Херцеговци Катићи/Бусовача Никољдан
Делибашићи [Вољин До, Рудине, Каменско, Крстац, Пониквица]/Никшићке Рудине, Риђани/Никшић, Голија, Пљевља, Селиште/Куршумлија Никољдан
Чолаковићи Пониквица/Никшићке Рудине Никољдан
Марковићи [Надинићи, Меданићи]/Гацко Никољдан

Лаковићи и Томановићи (E-Z19851)
према предању потичу од Дрекаловића-Иликовића-Љаковића

Лаковићи
    Марковићи [Трњине, Прентин До, Вељерог]/Мале Цуце, Грахово, Брестице/Никшићке Рудине, [Бубрежак, Штедим]/Никшићка област, [Ораховац, Доброта, Херцег-Нови]/Бока Которска, Обиљевац/Лесковац Никољдан
    Рогановићи [Прентин До, Вељерог, Кобиљи До]/Мале Цуце, Прогоновићи/Љешанска нахија, [Брестице, Трепча]/Никшићке Рудине, [Бубрежак, Штедим]/Никшићка област, Дабар, Кривошије, Котор, Ораховац, Дрвсно, [Бериље, Растовница]/Прокупље Никољдан
        Црногорци [Стари Дулићи, Данићи]/Гацко, Бајов Камен/Гослић/Голија Никољдан
        Цуце Руђин До/Баљци/Билећке Рудине, Руђин До/Врбица/Опутне Рудине Никољдан
    Ћосовићи Прентин До/Мале Цуце Никољдан
    Стевовићи [Прентин До, Кобиљи До]/Мале Цуце, [Брестице, Трепча]/Никшићке Рудине. Никшић, Зеленика/Бока Которска, Топлица Никољдан
    Биговићи [Трњине, Прентин До, Кобиљи До]/Мале Цуце, Никшић, Бар, Зеленика/Бока Которска Никољдан
Томановићи [Ровине, Претин До]/Мале Цуце, [Пераст, Костајница, Лепетане]/Бока Которска, [Билећа, Баљци, Подосоје]/Билећке Рудине, Домашево/Требиње, Бериље/Прокупље, Рача/Куршумлија, Дубоко/Ужице Никољдан
    Мијовићи Коњско/Зубци Никољдан
    Ресковићи Орашје/Зубци Никољдан

Кликовци (R1a-L1029)
према предању потичу од Мрњавчића-Ђурђевића-Вујошевића

Кликовци [Махала, Бијело Поље, Бистрице, Курило, Понари, Митровићи, Подгорица]/Зета Ђурђиц
    Радовићи Матагужи/Зета Ђурђиц

Мекићи-Колашинци (I2-S17250)
према предању потичу од Мрњавчића-Ђурђевића

Мекићи [Стричина, Папе]/Доњи Колашин, [Бијело Поље, Јабучно]/Бјелопољска област, Корита, Рожаје муслимани
    Никшићи Нови Пазар муслимани

Милачићи (I1-Y13946)
према предању потичу од Дрекаловића-Иликовића

Милачићи Милачићи, Дубаје, Крушеви До, Брскут; Мурино/Васојевићи, Бијеле Воде/Топлица, Мердаре/Куршумлија, Широке Њиве/Прокупље, Мировац/Подујево Никољдан
    Мићовићи
    Перовићи
    Шћепановићи
    Дошовићи непознато Никољдан
    Нешовићи Доња Бејашница/Прокупље Никољдан
    Љабовићи непознато Никољдан
    Калачи [Калачи, Ломница, Рожаје]/ Рожајска област муслимани

Нурковићи (Ј2а-Z387)
према предању потичу од Дрекаловића-Иликовића-Петровића-Храстодера

Нурковићи Сеошница/Рожајска област, Паљух/Бихор, Биохане/Тутин, Нови Пазар муслимани

Ћемани (R1b-Y32147)
према предању потичу од Дрекаловића-Иликовића-Поповића

Ћемани Горња Врбица/Бихор муслимани

Храстодери (R1b-Y32147)
према предању потичу од Дрекаловића-Иликовића-Петровића

Растодери [Радманци, Савин Бор, Паљух]/Бихор, Рожаје муслимани
    Кршићи Нови Пазар муслимани
Напомене:
Презиме – огранак братства чије презиме није у званичној употреби
Презиме – братство за које је утврђено да не припада роду Куча
Место – место из ког потиче тестирани припадник братства
За некадашња братства која су се разгранала или променила назив нису наведена места становања и крсна слава.
За родове чија братства празнују више крсних слава подвучена је најстарија крсна слава.
Места становања ван матичних племенских територија у Црној Гори су наведена у формату засеок/село/племе или област, а ван Црне Горе у формату засеок/село/општина.
Генетски профил рода

Кучи припадају грани чији је филогенетски низ следећи:
E-V13>Z1057>CTS5856>BY3380>Z5018>S2979>Z16659>Y3183>S2972>Z16661>BY5293>BY165837
Припадност рода Куча грани BY165837 је установљена на FTDNA крајем октобра 2018. године на основу детаљних ДНК анализа резултата тестираних Божовића из Затона код Бијелог Поља и Томовића из Поља код Мојковца који деле укупно 20 СНП-ова за које тренутно није могуће утврдити редослед настанка. Старост ове гране (TMRCA) је на YFull стаблу процењена на 800 година што је заправо процена када је живео заједнички предак ова два братства, а то је родоначелник Поповића који су грана Дрекаловића-Иликовића. Самим тим, јасно је да је старост целокупног рода барем неколико генерација старија. Старост Z16661 гране је на YFull стаблу процењена на 3400 година што указује на поприличну усамљеност Куча на генетском стаблу имајући у виду разлику од 2600 година између ове две гране.

Најближи сродници Куча на нашем простору судећи по хаплотиповима су братства из Велишевца код Љига која славе Стевањдан, као и Јекић из Грабовца Банског код Петриње и Торбица из Кистања са истом славом. Међутим, ова братства нису СНП профилисана, а без тога је немогуће рећи да ли такође припадају истој грани као Кучи. Када су у питању даљи сродници ван српског етничког простора, то су један тестирани из Архангелске области у Русији и један тестирани из Јужне Каролине који припадају још увек неутврђеним подгранама Z16661.

Модални хаплотип Куча на 111 маркера по FTDNA редоследу је приказан у следећој табели.

DYS393 DYS390 DYS19 DYS391 DYS385 DYS426 DYS388 DYS439
13 25 13 10 16-17 11 13 12

 

DYS389i DYS392 DYS389ii DYS458 DYS459 DYS455 DYS454 DYS447
13 11 31 17 9-9 11 11 25

 

DYS437 DYS448 DYS449 DYS464 DYS460 YGATAH4 YCAII DYS456
14 20 34 14-16-17-17 9 11 19-21 16

 

DYS607 DYS576 DYS570 CDY DYS442 DYS438 DYS531 DYS578
12 20 18 32-34 11 10 10 8

 

DYF395S1 DYS590 DYS537 DYS641 DYS472 DYF406S1 DYS511 DYS425
15-15 8 11 10 8 12 10 0

 

DYS413 DYS557 DYS594 DYS436 DYS490 DYS534 DYS450 DYS444
23-24 18 11 12 12 18 7 12/13

 

DYS481 DYS520 DYS446 DYS617 DYS568 DYS487 DYS572 DYS640
23 18 12 13 12 14 11 11

 

DYS492 DYS565 DYS710 DYS485 DYS632 DYS495 DYS540 DYS714
11 11 34 15 8 15 11 23

 

DYS716 DYS717 DYS505 DYS556 DYS549 DYS589 DYS522 DYS494
27 19 14 12 12 10 12 9

 

DYS533 DYS636 DYS575 DYS638 DYS462 DYS452 DYS445 YGATAA10
12 11 10 11 12 31 10 13

 

DYS463 DYS441 YGGAAT1B07 DYS525 DYS712 DYS593 DYS650 DYS532
19 14 12 10 19 16 19 12

 

DYS715 DYS504 DYS513 DYS561 DYS552 DYS726 DYS635
23 13 14 16 23 14 23

 

DYS587 DYS643 DYS497 DYS510 DYS434 DYS461 DYS435
18 12 14 17 9 12 11
Географска присутност рода

Род Куча је највише присутан у истоименом племену где чини преко 90% становништва. Овај род на племенској територији, укључујући и ужа племена Коћи и Затријебач, не чини апсолутну већину једино у четири насеља која званично имају тај статус: Раћи, Коћи, Бањкани (Бенкај) и Дељани (Делај). Племенско седиште је у Ублима, месту које је уз Орахово и Фундину највеће у овом племену. У периоду након Другог светског рата су кучка насеља Дољани и Маслине постала најнасељенија јер се налазе у непосредној близини Подгорице којој су 60-их година XX века и припојена. Братства која припадају овом роду су веома бројна у Плавско-Гусињској области, Бихору, Рожајској области и Пештеру где су припадници овог рода највећим делом муслимани, а исламизирани Кучи су били врло бројни и у Пљеваљској области и Доњем Колашину све до 20-их година прошлог века када је завршен процес исељавања у Турску који је започет након Балканских ратова. Исељених братстава која према предањима потичу од братства која припадају овом роду у већем броју има у Васојевићима, Доњој Морачи и Зети.

На следећој карти су приказани сви родови из Куча према народним предањима 1913. године који су чинили апсолутну већину становништва на одређеним просторима у Црној Гори, а за већину ових родова се касније испоставило да су заправо чине један велики род Куча.

Родови из Куча у Црној Гори 1913. године према народним предањима

Када се претходна карта упореди са картом распрострањености рода Куча, јасно се може видети због чега су Кучи најбројнији род у Црној Гори, за разлику од Дрекаловића и Мрњавчића појединачно.

Род Куча у Црној Гори 1913. године према народним предањима, историјским подацима и ДНК резултатима

Фотографије подручја матичног предела рода

Бардањи, Google Street View

Безјово, Google Street View

Убли, Google Street View

Горње Стравче, Google Street View

Брскут, Google Street View

Истакнути припадници рода

Из рода Куча је проистекло доста истакнутих личности о којима би се могло доста писати, међутим овде ће бити речи само о неколико најпознатијих припадника овог рода.

Лале Дрекалов (XVI век-XVII век) – кучки војвода у првој половини XVII века и предак свих Дрекаловића. Његов отац Дрекале такође је био кучки војвода који је на том месту наследио свог таста Жија Пераловог. Као што је већ споменуто, Марјан Грбичић Болица 1614. године спомиње Лала Дрекаловог као једног од двојице војвода ратоборног племена Куча Албанаца. Лале се женио два пута – прва жена му је била Албанка из Кастрата, а друга Српкиња из Братоножића која је била сестра или ћерка братоношког војводе Пеја Станојева. Другом женидбом Лале у договору са митрополитом цетињским Рувимом прелази у православље, а након тога је огромнна већина католика у Кучима, сем у Затријепчу и Коћима, следила његов пример. Са првом женом је имао сина Вука који је био католик и који се одселио са мајком у Кастрате, а касније прешао у Подгорицу и прешао на ислам, а синове Вујоша, Илика, Чеја и Мија је добио са другом женом. Слободно се може рећи да је одлука војводе Лала да пређе на православље најдалекосежнија у историји Куча јер су након тога, са изузетком ужих племена Затријепча и Коћа, Кучи постали већински српско православно племе. Да је Лале којим случајем остао католик, Кучи би данас највероватније и данас већински били не само католици, већ и Албанци.

Васа Чарапић (1770-1806) – војвода Грочанске нахије и војсковођа устаничке Србије познат и као Змај од Авале. Рођен је у подавалском селу Бели Поток, а Чарапићи из тог села су према предању пореклом од истоименог братства из Убаоца у Кучима који су грана Дрекаловића-Вујошевића. Због тога што славе Ђурђевдан, постоји и мишљење да потичу од дробњачких Чарапића. Презиме су према предању добили тако што је њихов предак случајно убио пса од неког Турчина, па кад му је плаћао накнаду, новац је послао у чарапи због чега су прозвани Чарапићима. Васа Чарапић је као фрајкор (припадник аустријске добровољачке милиције састављене од Срба) учествовао у  Аустријско-турском рату 1788–1791 када је привремено ослобођено подручје око Велике Мораве познатије као Кочина Крајина. Том приликом се истакао великим јунаштвом звог чега је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Избегао је сечу кнезова 1804. године, али Турци су му том приликом убили брата Марка након чега Васа одлази у хајдуке. Од почетка је учествовао у Првом српском устанку у коме је био један од главних војсковођа и најоданијих сарадника вожда Карађорђа. На Васин наговор, Карађорђе одлучује да нападне Београд, иако већина устаничких првака није веровала у успех. Васа је са 3000 устаника предводио напад 29. новембра 1806. године, а тешко је рањен куршумом пред Стамбол-капијом када је повиком „За мном, браћо!“ започео јуриш на турске положаје. Умро је истог дана у Карађорђевом шатору, а по сопственој жељи је сахрањен у манастиру Раковица. По наредби краља Петра 1910. године подигнут му је споменик у Београду, а улица у строгом центру Београда која води од Народног позоришта до Калемегдана је названа по њему. Васа је био познат је био по великој нетрпељивости према Турцима, а у народу је упамћен пре свега по великом јунаштву и херојској погибији приликом ослобађања Београда.

војвода Васа Чарапић

Марко Миљанов Поповић (1833-1901) – кучки и црногорски војвода и народни књижевник. Рођен је у Медуну у Кучима, матици Поповића који су грана Дрекаловића-Иликовића. Као перјаник улази у службу књаза Данила 1856. године, исте године када је извршена друга похару Куча, неделу црногорске војске о којем је војвода Марко касније писао у делима осуђујући злочине који су тада почињени против Куча. Истакао се јунаштвом у многим борбама против Турака, а књаз Никола га је наградио положајем судије. Због рада на присаједињењу Куча Црној Гори, за његову главу су Турци расписали награду. Изабран је у Црногорски сенат 1874. године који ће касније постати Државни савјет. Командовао је црногорском војском у чувеној бици на Фундини 1876. године када су турци претрпели тежак пораз, а Кучи у потпуности ослобођени од турске окупације. Након оштрог сукоба са књазом Николом, 1882. године напушта Државни савјет и враћа се у родни Медун. Иако је до тада био неписмен, као и скоро све тадашње војводе из Црне Горе, почиње да се бави књижевношћу након што је научио да чита и пише. Иако његов стил писања није имао неку велику литерарну вредност, његова дела су по значају одмах након Његошевих. Његов стил писања је био фактографски, тако да се држао чињеница често наводећи изворе. Најпознатија дела су му „Примјери чојства и јунаштва“, „Племе Кучи у народној причи и пјесми“ и „Живот и обичаји Арбанаса“. У првом раду је препричао бројне анегдоте из свакодневног живота Црногораца којима је изнад свега идеализовао моралне вредности, док је његов рад о Кучима један од најзначајнијих о овом племену. Књигом о Арбанасима је покушао да Србима приближи овај народ и истакне пре свега њихове добре особине. Увек је са поносом истицао своје српство, а тако је васпитавао и своје три ћерке од којих је Милица Миљанов као добровољац учествовала у борбама током целог Првог светског рата. Војвода Марко се у историјским изворима углавном наводи по имену оца, а не по презимену, због чега се често погрешно сматра да се презивао Миљанов.

војвода Марко Миљанов Поповић

Душко Вујошевић (1959-) – најуспешнији кошаркашки тренер у историји КК Партизан. Рођен је у Подгорици, а његова породица потиче од Вујошевића из Куча. Од своје пете године живи у Београду. У домаћим клупским такмичењима је са Партизаном освојио 12 титула првака државе и 5 националних купова, док је у регионалној АБА лиги освојио 5 титула првака. На европским такмичењима је освојио Куп Радивоја Кораћа са Партизаном (1989) и титулу првака Европе са јуниорском репрезентацијом Југославије (1988). Тренирао је више клубова у инсторанству, између осталих и ЦСКА из Москве, али у више наврата се враћао у Партизан. Водио је репрезентацију Црне Горе од 2007. до 2010. године у периоду након отцепљења. Од 2011. до 2015. је упоредо са тренерским послом обављао и функцију председника ЈСД Партизан. Против свог матичног клуба је поднео тужбу због неисплаћених дуговања 2017. године због чега су блокирани рачуни клуба. Познат је по оштром језику и честим испадима на терену. Истиче се по југословенству и осуди национализма, и то пре свега српског, као и ставу да је Србија највише одговорна за ратове 90-их који је изнео убрзо након што је постао селектор репрезентације Босне и Херцеговине 2017. године. Већ следеће године је постао почасни грађанин Сарајева. Вујошевић се изјашњава као етнички Црногорац.

Особине рода

Захваљујући томе што је неколико аутора врло опширно писало о Кучима почетком XX века, о овом роду можда постоји више података из тог периода него о било ком другом у Црној Гори. Оно што су свакако најбитније особине Куча, јесу ратоборност и спремност да се и по цену живота боре за своју слободу. Православни Кучи су се увек истицали по свом српству, а и у данашње време су уз Васојевиће и Пивљане окосница српства у Црној Гори када су у питању племена. Католички Кучи, иако су често долазили у сукобе са својим православним комшијама, увек су заједнички наступали са њима према суседним племенима што је посебно дошло до изражаја у сукобу са Хотима око Корита и десне стране долине Цијевне код данашње границе са Албанијом. Заједништво, упркос верским и етничким разликама, је дакле такође једна од битних особина Куча.

Војвода Марко Миљанов је у својим делима препричао доста занимљивих анегдота о Кучима, а једна која се тиче његовог братства је посебно упечатљива. Кад је један стари Поповић питао Ђаку, жену војводе Чубра с Медуна из овог братства која је раније била удата за неког Божовића из Пипера, које је братство од та два боље, онда му је одговорила: „Ви сте, Поповићи, и бољи и гори од Божовића.“. На питање збуњеног Поповића како је то могуће, одговорила му је следеће: „Ево овако: код вас има и добрих да их можеш поред цара ставити и да ти не буде жао што си их ту поставио, али има и оних да их поставиш поред најгорег Циганина и да те не заболи душа што му ниси дао место које је достојно њега. Код Божовића нема, као код вас, људи који би могли ни код цара ни код Циганина, него се они држе заједно да не знаш који је од кога бољи. Они ни на кога не личе, него само на себе! Ево, зато сте ви и бољи и гори.“. Ово је вероватно најбоља анегдота икада испричана не само о Поповићима, који су иначе најугледније братство у племену, већ и о Кучима у целини јер погађа у срж када је у питању њихов менталитет.

Код Куча је карактеристична и појава да су православци и католици, а у последњих пар векова и муслимани, живели и даље живе у релативној слози и миру у племену. Међу Љуљановићима рецимо има муслимана у Лединама у Фундини који одржавају односе са православним рођацима у Кривом Долу, док католици и муслимани Љухари у истоименом селу у Фундини живе заједно у непосредној близини православних и муслиманских братстава која потичу од Мрњавчића и Дрекаловића. Није забележено да су православци икада наметали веру католицима у племену, нити обратно, већ је до преласка из једне вере у другу долазило на добровољној бази. Тако су Мрњавчићи и Дрекаловићи према предањима изворно били православци, па су касније прешли на католичанство, да би се касније поново вратили на православље. Свакако најпознатији случај је масовни прелазак са католичанства на православље за време војводе Лала, а бројни су појединачни случајеви исламизације православаца и католика који су углавном живели у Медуну одакле су касније протерани од стране Дрекаловића. Поједина муслиманска братства у Кучима су се вратила на православље или католичанство по слабљењу турске власти. Међу исељеним Кучима има велики број муслимана на северу Црне Горе и у Рашкој области у Србији. У данашње време се православни Кучи претежно изјашњавају као Срби, а мањим делом као Црногорци, католици се изјашњавају као Албанци, а муслимани већином као Бошњаци, а мањим делом као Црногорци и Албанци.

Оно по чему се Кучи такође истичу јесте јак племенски идентитет који су држали и по исељењу из племена. Поносно су истицали да су Кучи чак и по преласку на ислам, што није случај са исељеницима ни из једног другог српског племена који би се по правилу одрицали не само српског, већ и племенског идентитета. Колико су исламизирани Кучи држали до свог племенског порекла, најбоље говори и следећа прича коју је забележио Андрија Јовићевић говорећи о претку Ганића у Плаву који је од Ганића из Рожаја: „Један пут се у његову присуству хвалио неки Турчин, да је убио једнога Куча, па се изразио погрдно: да је убио Кучкића, (мјесто Куча). Ово је увриједило Ганића, и ако је био муслиман, па убије Турчина и утече у Плав, гдје његово потомство и данас живи“.

Закључна разматрања

За утврђивање порекла рода Куча нису довољна само предања, исто као што нису довољни историјски извори који су у великој мери оскудни. Иако су историјски извори свакако релевантнији од предања, њима се могу надоместити празнине и одређени историјски подаци ставити у одговарајући контекст.

Најстарија матица рода Куча је највероватније катун Љеша Туза у коме се спомиње Петар Куч и који се налазио у подручју данашњих племена Кастрата и Шкреља. Одатле су прешли у данашње село Кући северно од Враке и околна села у којима се Кучи спомињу 1416. Године да би се преко Кастрата доселили у Брштан и Бардању на Цијевни. Одатле је већи део прешао на данашњу територију Куча, а мањи део у Селце у Климентима, одакле ће касније део или сви такође прећи на племенску територију Куча. Као што је већ речено, и Брштан и Бардањи већ вековима припадају Климентима, а у XV и XVI веку су припадала Кучима. О томе да су Кучи на простор истоименог племена досељени низ Цијевну јасно говоре предања четири највеће групе братстава која чине род овај о њиховим миграцијама:

  1. Мрњавчићи (из Брштана или Бардања у Орахово)
  2. Дрекловићи (из Климената у Брштан и одатле у Безјово)
  3. Бонкећи (низ Цијевну у данашње истоимено село у Затријепчу, а одатле у Мужечку)
  4. Никићи и Нуцуловићи (из Климената у Лазорце у Орахову)

Овде наравно нису узети у обзир делови предања о старијим миграцијама које су готово извесно плод маште и покушаја да се Грча и Дрекале вежу за Мрњавчевиће и Кастриоте. Како ове четири групе братстава немају предање о међусобном сродству, сем што Мрњавчићи својатају Дрекаловиће, може се закључити да је матица Куча из Црне Горе заиста долина Цијевне која данас чини јужни део племенске територије Климената. Да ли су Дрекаловићи огранак Мрњавчића или су део другог таласа миграције није од неког значаја када је у питању географско порекло овог рода јер се предања што се тога тиче поклапају. Исто тако, одговор на питање од кога тачно потичу остала мања братства из Куча која припадају овом роду не би допринео разјашњавању порекла рода Куча, већ само утврђивању њговог родослова.

На следећој карти је приказан највероватнији правац миграција Куча у средњем веку, као и четири највеће групе братстава које чине овај род.

Миграције рода Куча у средњем веку

Етничко порекло Куча је тема о којој је доста писано и о којој постоје различита мишљења и међу најугледнијим етнографима. Тако је Јован Цвијић сматрао Куче за посрбљене Албанце што се може видети и на његовој етничкој карти Балкана из 1913. године, што је занимљиво имајући у виду да је читаву северну Албанију означио као етнички мешовиту иако су Срби и тада били у великој мањини у односу на Албанце.

Кучи на етничкој карти Балкана Јована Цвијића

Како се Петар Куч спомиње у арбанашком катуну Љеша Туза заједно са Битидосима и Бушатима који су касније живели у Кучима и суседним Пиперима, може се основано претпоставити да је у питању родоначелник рода Куча. Други најчешћи аргумент да су Кучи изворно Албанци је што родовски назив Куч вероватно потиче од истоимене албанске речи која у преводу на српски значи „црвен“. С друге стране, већина самих Куча је због предања Мрњавчића и Дрекаловића о пореклу од српске властеле одувек сматрала да су српског порекла. На основу турског дефтера из 1485. године, јасно се може видети да су Кучи још тада били етнички мешовито племе иако је род Куча и тада у њему чинио већину становништва што данас знамо на основу ДНК резултата потомака тадашњег становништва. Албанска имена су преовлађивала у пет насеља (Банкећи, Бардањи, Битидоси, Брођине и Лазорци), српска у два (Брштан и Радун), а једно насеље је имало приближан број српских и албанских имена (Пантаљеш).

Занимљив је податак да су Кучи у првих пар векова постојања овог племена имали двојицу војвода што потврђују и предања и историјски извори. До те подвојености је највероватније дошло услед тога што су у западном делу племена живели претежно православци, а у источном католици. Тако су једно време војводе били Жијо Пералов са Косора и Дреца Дедин из Орахова. По именима би се могло наслутити да је први био Србин, а други Албанац. Пераловићи живе на Косору и важе за старинце, а Дреца је син родоначелника Дедића из Берове у Орахову који су грана Мрњавчића. Оно што је куриозитет овде јесте да данас знамо да су и Пераловићи и Дедићи исти род иако су први тада били православци, а други католици. Дреца Дедин је касније војводско звање на племенском збору пренео на Дрекала, а њега је наследио син Лале за кога је Болица забележио 1614. године да је био једна од двојице војвода Куча Албанаца. Други војвода је тада био Ника Рајичев, унук Жија Пералова, због чега се може одбацити Боличина тврдња о томе како су сви Кучи били Албанци је су Пераловићи још тада били православни Срби. Може се закључити да је Ника био војвода српског дела Куча, а Лале албанског при чему су католици били бројнији. По преласку Лала и њему лојалних племеника на православље, преостали католици у Затријепчу и Коћима формирају истоимена ужа племена у оквиру ширег племема Куча и од тада су имали своје војводе, док војводство код Пераловића након Ника престаје и Дрекаловићи од тада постају војводско братство свих православних Куча. Колико је овај догађај преласка војводе Лала на православље утицао на етничку и верску слику Куча, показује и то што су Албанци почетком XX века према Ердељановићевом истраживању чинили свега нешто више од једне седмине становништва у племену.

Да би размотрили етничко порекло целокупног рода из свих углова, неопходно је анализати његове основне гране појединачно.

1) Мрњавчићи су према предању пореклом Срби који су доласком у долину Цијевне постали католици и делом се албанизовали јер није било Срба у окружењу. Овом предању у прилог иде то што су у селу Пантаљеш (данашње Орахово), које је названо по претку Мрњавчића, српска и албанска имена била готово подједнако заступљена. Такође, у прилог овој могућности би ишло то што се за Пераловиће са Косора, за које нема назнака да су икада били Албанци, испоставило да су исти род са Мрњавчићима, те су вероватно део тог првог таласа досељавања Куча. Ако су Мрњавчићи изворно били Срби, то би значило да су и остала братства рода Куча изворно српска, али да су се албанизовала јер су дуже боравила у албанском окружењу у долини Цијевне. Друга могућност је да су се Мрњавчићи доселили као Албанци и да су се временом посрбили, исто као што се то касније догодило са Дрекаловићима, Никићима и Пајовићима. Ердељановић је након обимног истраживања овог племена био убеђен да су Мрњавчићи заиста били Срби, иако су се доселили као католици, како им и гласи предање.

2) Дрекаловићи су према предању досељени као католици из Албаније. Љ. Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка о Кучима наводи да су Дрекаловићи досељени као Албанци и да су Дрекале и Лале типична албанска имена из тог периода. У прилог томе наводи да се савременик Лала Дрекаловог који је био војвода у Крајини звао Лале Дрекин. Ако имамо у виду да је Лале Дрекалов рођен као католик, може се констатовати да су Дрекаловићи заиста досељени у Куче као Албанци били они огранак Мрњавчића или не.

3) Бонкећи су досељени у истом периоду кад и Мрњавчићи, међутим нешто другачијим путем о чему је већ било речи, иако им је матица иста као Мрњавчићима. Према предању су одувек Албанци и католици, те су због своје бројности предводили мања албанска братства у племену. Како се у Фундини 1485. године спомињу само српска имена, јасно је да Љухари не могу бити староседеоци у том селу, а како су католици и Албанци и притом припадају роду Куча, једино могу бити од Бонкећа иако не постоји такво предање.

4) Никићи и Нуцуловићи су се последњи доселили и са њиховим доласком је завршен процес насељавања овог племена од стране рода Куча. Предања говоре да су се доселили из околине Селца у Климентима, с тим што први кажу да су из Радетине, а други из села Бар, те је врло могуће да и дан данас у Климентима има братстава која припадају роду Куча. Никићи и њихов огранак Пајовићи имају чврсто предање да су се временом посрбили и прешли на православље, док су њихови рођаци Нуцуловићи из Коћа остали Албанци и католици.

На основу ових података може се закључити да су се Кучи досељавали у најмање три етапе, а можда и у четири што је ипак далеко мање вероватно. Оно што се поуздано може рећи јесте да су преци три од четири највеће групе братстава која чине род Куча досељени као Албанци или као албанизовани Срби како поједина предања тврде, док се за Мрњавчиће засигурно зна једино да су досељени као католици. Занимљиво је да Кучи мешају слово Л изговарају га као меко Љ, што је иначе типично за Албанце, тако да се та два слова често мешају па многа братства имају по два презимена зависно од тога како су званично пописивана (са Л или са Љ) о чему је писао Ковачевић у свом предговору за књигу војводе Марка Миљанова.

И на крају, неопходно је рећи да се не може са сигрношћу тврдити да су Кучи даљим пореклом Срби или Албанци, већ се једино може говорити о томе која је од те две могућности вероватнија. Оно што је чињеница јесте да су последњих неколико векова Кучи једним делом Срби, а другим Албанци, по чему су уз Шестане из Крајине једино племе, али и род, које је остало етнички мешовито. Међутим, припадност једној нацији се не мери даљим етничким пореклом, већ делима, а православни Кучи су својом борбом за ослобођење и уједињење српског народа за то најбољи пример. Кучи су дали велики број истакнутих личности у српској историји, а војвода Марко Миљанов је свакако најчувенији Србин из Црне Горе уз владике Петра I и II. Такође, мало које племе из Црне Горе се може похвалити да се није одрекло српства чак ни у данашње време када су Срби у Црној Гори изложени бројним притисцима након осамостаљивања Црне Горе 2006. године, већ се и даље огромном већином изјашњавају као Срби.

Извори података

ДНК резултати:

Литература:

  • Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Насеља и порекло становништва (књига 23), Српски етнографски зборник (књига 38), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
  • Андрија Јовићевић, Малесија, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923.
  • Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Насеља и порекло становништва (књига 10), Српски етнографски зборник (књига 21), Српска Краљевска Академија, Београд, 1921.
  • Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Насеља и порекло становништва (књига 11), Српски етнографски зборник (књига 23), Српска Краљевска Академија, Београд, 1922.
  • Андрија Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд, 1930.
  • Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Насеља српских земаља (књига 3), Српски етнографски зборник (књига 6), Српска Краљевска Академија, Београд, 1905.
  • Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
  • Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007.
  • Ејуп Мушовић, Становништво Сјеничког и Тутинског краја, Етноантрополошки проблеми, монографије (књига 8), Одељење за етнологију Филозовског факултета у Београду, Београд, 1989.
  • Јевто Дедијер, Херцеговина, Насеља српских земаља (књига 6), Српски етнографски зборник (књига 12), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
  • Јован Вукмановић, Црмница – антропогеографска и етнолошка истраживања, Посебна издања (књига DLXXXIII), Одељење дрштвених наука – одбор за филозофију и друштвену теорију (књига 1), Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.
  • Јован Ердељановић, Братоножићи – племе у црногорским Брдима, Насеља српских земаља (књига 5), Српски етнографски зборник (књига 11), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
  • Јован Ердељановић, Kучи, Насеља српских земаља (књига 4), Српски етнографски зборник (књига 8), Српска Краљевска Академија, Београд, 1907.
  • Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Насеља и порекло становништва (књига 24), Српски етнографски зборник (књига 39), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
  • Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 1904.
  • Марко Миљанов Поповић, Примјери чојства и јунаштва, Чупићева задужбина, Београд, 1901.
  • Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља, 1997.
  • Милисав Лутовац, Бихор и Kорита – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 40), Српски етнографски зборник (књига 81), Српска Краљевска Академија, Београд, 1967.
  • Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 37), Српски етнографски зборник (књига 75), Српска Краљевска Академија, Београд, 1960.
  • Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, „Пролетер“ АД Бечеј, Пљевља, 2006.
  • Миљан Јокановић, Племе Кучи – етничка историја, 2. издање, Медеон / Принт, Подгорица, 2000.
  • Милош Војиновић, Стотину година од исељавања муслимана из Црне Горе за Турску 1914-2014, Колашин / Алачата, 2014.
  • Милош Војиновић, Тадија Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин, 2015.
  • Мирко Барјактаровић, Село Петњик, Зборник радова Енографског института књ. 19, Београд, 1986.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига прва), НИП Универзизетска ријеч / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), НИП Универзизетска ријеч / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Петар Петровић, Рашка – антропогеографска истраживања – Књига II, Музеј „Рас“, Нови Пазар, 2010.
  • Предраг Влаховић, Бродарево и његова околина, Универзитет у Београду, Београд, 1968.
  • Радослав-Јагош В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево, 1935.
  • Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Стручна књига, Београд, 1989.
  • Томо Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.
  • Чедомир Булајић, Вилуси, Одбор за проучавање села САНУ / Институт за социолошка истраживања, Београд 1994.
  • Čedomir Bulajić, Rodoslov bratstva Bulajić, Beograd, 1987.
  • Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Almanah, Podgorica, 2003.
  • Fehim Džogović, Bratstvo Zećirovići, Rožaje, Avlija, 2016.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga I, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1963.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga II, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1974.
  • Robert Elsie, The Tribes of Albania – History, Society and Culture, I.B. Tauris & Co. Ltd, London / New York, 2015.
  • Selami Pulaha, Defteri i regijstrimit të sanxhakut të Shkodrës i vitit 1485, Shtypshkronja „Mihal Duri“, Tiranë, 1974.

Коментари (30)

  • Теодор

    Термин „Куч“ и њему слични се може срести и у источној Србији, нпр, Кучајске планине, а знамо да тамо нису живели Албанци, али јесу Румуни/Власи.

    Са друге стране, додао бих да се национални идентитет мери првенствено културом која је дуго развијана и националним осећајем који је проузрокован претходно наведеним, а не далеким етничким пореклом још у средњем веку. Уз културу често иде и територија која додељује назив. Из извора од 15. века па надаље, укључујући и оно што сте навели у тексту, види се да на Срби Кучи причају српским језиком, да имају српска имена, идентитет и српску православну веру и славе славе што је темељ културе за средњевековног човека, а и надаље.Тако да о њима говорити као Албанцима или не знам коме заиста нема нити смисла, нити логике. Тај део који је био везан за Албанце, ту везу је веома давно изгубио. Тако да ми је драго због тога што сте то изнели у тексту који је заиста леп и информативан и све похвале за њега.

    Додуше, мала пристрасна спортска замерка што нисте навели Дејана Радоњића, али јесте Вујошевића!

    Одговори
  • Miro

    Odličan tekst, ali imam par, ajde da kažemo „zamerki“.
    Spomenuli ste ugovor između Stefana Crnojevića i Mlečana, i naroda gornje Zete, ali niste spomenuli da se u tom ugovoru vidi da su Kuči tada pravoslavci i da su tražili da im se ne dovodi katoličko sveštenstvo. Otkud onda katolici kod Marijana Bolice ostaju dve opcije – ili se radi o doseljenom stanovništvu, ili se radi o pokatoličavanju. Sa druge strane, Drekale je ime slovenskog porekla, Drekavac, a Lale je nadimak za Lazara koji se sreće i kod nas, tako da ne znam na osnovu čega bi se tvrdilo da su to tipično albanska imena i u tom periodu. Pogotovu što se ime u kod Bolice završava na „ov“, čist slovenski nastavak, za razliku od onih kada spominje Albanska imena koja su „albanizovana“ – Lale Drekalov. Osim toga, Niko Ra(j)ičev čisto sumnjam da može biti Albanac, ako se posmatra ime. Nisam siguran koliko je katolička vera u tom slučaju, zaista dobar pokazatelj etničke pripadnosti Albancima, s obzirom da je jezik srpski. Osim toga, naveli ste da ih ne odlikuje velika prvivrženost veri, ali upravo kod Erdeljanovića u delu o Kučima nalazi se segment u kome ih hvali da ih odlikuje velika privrženost srpskoj pravoslavnoj veri. Ako je prelaz, potencijalno sa pravoslavlja na katoličanstvo i definitivno Kuča katolika na pravoslavlje u tako ranim periodima slaba privrženost veri, onda se može tako reći. Iz teksta vidim ipak da ste mislili na poređenje sa okolnim plemenima (kao što ste ih spomenuli u tekstu) i prelazak na islam, ali mislim da niste baš odabrali najbolji termin povodom toga, jer je kod pravoslavaca Kuča privrženost toj veri bila velika čim se radi o tako ratobornom plemenu kod koga se srpski identitet utkao davno. A i ne treba zamerati i izostavljati iz vida da se Kuči nalaze na rubnom području koje je najizloženije bilo udarima kako Osmanlija, tako i katoličkim misionarima, za razliku od drugih plemena. Tako da me interesuje Vaše mišljenje povodom ovoga.

    Sve u svemu, odličan tekst i jedva čekam sledeće Vaše tekstove!

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Миро, морате имати у виду да Кучи нису самостално тражили да им се не доводи католичко свештенство, већ је то био захтев који је изгласан на збору племена Горње Зете која је у и то време била већински православна. Кучи су једно од свега пар племена у Горњој Зети у којима је тада било католика, те свакако нису могли да утичу на вољу православне већине по том питању.
      Између 1455. године, када су племена Горње Зете потписала уговор са Млецима, и 1485. године, када је према дефтеру било више Албанаца него Срба у Кучима, прошло је свега 30 година. Како се већ тада у Кучима спомињу Бонкећи и преци Мрњавчића који су били католици, може се закључити да су католици и 1455. године живели у племену јер је мало вероватно да су се и једни и други доселили у тих 30 година и притом успели да дају имена селима. Можда је било додатног насељавања католика у међувремену, али племе сигурно није било чисто православно 1455. године.
      Према ономе што је Болица записао за Куче испада да су 1614. сви Кучи били Албанци католици, међутим као што сам написао у тексту, то готово извесно није тачно, исто као што 1455. нису сви били православци. Већ сам споменуо, а то сте и сами добро приметили, да је мало вероватно да је војвода Нико Рајичев био католик. Такође, предања говоре о томе да је у племену у време кад је војвода Лале Дрекалов прешао на православље већ било православаца у племену.
      Што се тиче Дрекаловог имена, чисто сумљам да се ради о надимку који је добио као дете из простог разлога што му је мајка била Албанка (за оца не знамо да ли је био Србин или Албанац). Притом Албанци имају имена Дреца и Дрека, а већ сам споменуо у тексту пример савременика Лала Дрекаловог из Крајине који се звао Лале Дрекин и био је Албанац.
      Што се тиче привржености вери, то је доста релативна ствар. Они који су остали у православљу можда јесу били привржени вери, али гомила њихових рођака је све до XIX века масовно одлазила ка северу и прелазила на ислам. Та појава ни приближно није била пристуна код других племена, а када се има у виду да су већ прелазили из католичанства у православље (а претходно и обрнуто према предању), не може се рећи да су се баш слепо држали своје вере. То наравно не значи да су Кучи у XX веку мање били привржени православљу од других српских племена, али што се тиче прошлости јасно је да је код Куча промена вере знатно била распрострањенија него код других племена.

      Одговори
  • Miro

    Хвала на појашњењу везаном за уговор из 1455. године.

    Ипак поводом имена, јасно ми је, као што сте навели већ у тексту, да се име Дреца или Дрека појављује код Албанаца, али ми није јасно зашто би га Болица записао као „Дрекалов“ са наставком ов који имају наши. Осим што је Дрека, Дрекале, преузето сигурно од Словена (Дрекавац) што опет не говори да су сви са Дрека Срби. Тај део са „ов“ ми није јасан.

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Наставак „ов“ је управо један од показатеља да Кучи тада нису били албанско племе, како је записао Болица, већ да су били етнички мешовито племе. Кучи су и у то време гравитирали Подгорици, а не Скадру, тако да уопште није изненађујуће да се и оне кучке војводе које су живеле у претежно албанском окружењу у историјским изворима спомињу под њиховим српским именима. Кучи су као племе далеко више били везани за суседна српска племена него за албанска.

      Одговори
      • Miro

        Хвала на појашњењу.

        Додао бих уз ово да се из извештаја Марина Биција, надбискупа Барског и примаса Српског из његових путовања по Црној Гори, Србији и Албанији из 1610. године, види да Кучи припадају групи племена (Брдска племена) која говоре, како је он записао, „далматински“ (односно српски) и ставио их на посебну страну у односу на Албанце и њихова племена који су у потпуности католици. Навео да међу тим брдским племенима има православаца и католика. Верујем, како се из тог текста суштински види да су мисионари углавном ишли у Куче, да је такав утисак стекао управо због Куча, пошто за Васојевиће, Братоножиће и Пипере то дефинитивно није био случај.

        Одговори
  • Војислав Ананић

    Још о Кучима

    КА ПОРЕКЛУ ДРЕКАЛОВУ, ИЛИЈА ПЕТРОВИЋ
    http://www.mediafire.com/file/zrl2pxi4ykdix2t/PonovoDrekaloviciDva.pdf/file

    Одговори
  • Јоксим

    Иване,
    Дубоко цијеним твоју посвећеност и уложени труд на Српском ДНК пројекту.
    Које су сличности и разлике између рода Куча и и рода Васојевића у равни твоје тврдње: „Кучи су етнички мешовити српско-албански род коме припада највећи део становништва истоименог племена у Брдима на подручју данашње Црне Горе, као и бројни исељеници широм Црне Горе и Србије“?
    Паралела: Кучи – Васојевићи, без пристрасности од А до Ш.

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Када је у питању етнички идентитет Васојевића и Куча у прошлости, разлике су бројне, док сличности готово и да нема.

      Васојевићи, као уосталом ни једно друго српско племе из Црне Горе сем Куча и Пипера, немају генетске сроднике међу Албанцима. Васојевићи су генетски сродни појединим братствима из Херцеговине, одакле и потичу према предању, док је Кучима матица у северној Албанији. Такође, ниједно албанско или католичко братство никада није припадало племену Васојевића, већ су још од првог помињања чисто српско и православно племе. Кучи су с друге стране од самог настанка племена на подручју Горње Зете етнички и верски мешовито племе што се види из турских дефтера, док се у турском дефтеру из 1485. године у Речици (данашњој Лијевој Ријеци, матици Васојевића) спомињу искључиво српска имена.

      Све у свему, без било какве пристрасности, ова два племена немају ништа заједничко када су у питању даље порекло и етнички процеси. Са Кучима из тог угла гледано једино могу упоредити Пипери, односно Лутовци који чине већину становништва у том племену, јер имају генетске сроднике међу неколико албанских племена. Међутим, између та два племена постоје битне разлике јер не постоје никакве назаке да су Пипери икада били етнички или верски мешовито племе током своје историје, за разлику од Куча.

      Одговори
  • Петар

    ,,За Кликовце у Зети је утврђено да насупрот устаљеном предању нису од Мрњавчића и да припадају грани R1a-YP417, већ да су највероватније од Тихомира који су једно време живели у Орахову по доласку из Груда“

    Може ли неко да ми појасни о ком се Тихомиру овде ради?

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Тихомири (множина) су род који је некада живео на северу данашње племенске територије Груда. Према предању Груда које Андрија Јовићевић спомиње у свом раду о Малесији, Тихомири су се иселили у Орахово, а још неко време су се сахрањивали на свом старом гробљу. У турским дефтерима из друге половине XV века је пописано и село Тихомир у нахији Хоти која је тада обухватала и данашњу област Груда. Предање по коме Кликовци потичу од Тихомира спомиње Миљан Јокановић у свом раду о Кучима.

      Одговори
  • Aleks

    Pominjete Bakiće (Kuče) iz Vasojevića.
    Interesuje me da li su to Bakići iz Zabrđa i
    da li je po predanju ili rezultat DNK testa?

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Да, у питању су Бакићи из Забрђа. Ако погледате у табели видећете да је тестиран Бакић из Доброг Дола код Куршумлије чија је породица досељена из Забрђа. Тестирани припада роду Куча, а не роду Васојевића као што је било очекивано. То је свакако једно од већих изненађења због чега би било добро ако би се тестирао и неко од Бакића из Забрђа.

      Одговори
      • Aleks

        Napisali ste da su Bakići iz Zabrđa Vasojevići – Mijomanovići,
        ali u literaturi uglavnom piše da su Vasojevići – Novakovići.
        Ono što ja znam je da se za Bakiće (Šaboviće) kaže da su iz
        Kuča došli u Zabrđe.

        Одговори
        • Иван Вукићевић

          Хвала Вам на примедби, заиста сам случајно у табели написао да су према предању од Мијомановића уместо од Новаковића. То је сада исправљено.

          Вешовић наводи да се Бакићи деле на Шабовиће, Николиће, Перовиће и Вукашиновиће, међутим ни за једну од ових ужих грана Бакића не спомиње да потиче из Куча. Можете ли навести извор те информације, као и да ли се то односи само на Шабовиће или на Бакиће у целини?

          Одговори
  • Kiza

    Po gore navedenim rezultatima, može se lako zaključiti da ta usmena predanja, koja razni rodovi i bratstva imaju o svom poreklu, u najvećem broju slučajeva nemaju nikakve veze sa istinom. Evo vidimo na primeru Drekalovića…nekoliko bratstava koja imaju predanje o poreklu od Vojvode Drekala nose potpuno različite haplotipove…

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Закључак да су усмена предања нетачна у највећем броју случајева је погрешан. Напротив, огромна већина предања је потврђена и за већину тестираних братстава која сматрају да потичу од Дрекаловића је то и потврђено. Исто важи и за све друге веће рагранате родове у Црној Гори.

      Одговори
  • ljubo

    Prezime Perisic u selu Lazorce u Orahovu se pominje prije dolaska Perica i Nikica pa se ne slaze prica da je to selo bilo naseljeno albancima do njihovog dolaska. Kod dr Rastislava Petrovica (pleme Kuci 1684-1796 )se navodi da su Perisici bili starosjedioci. Kako su imali nastavak ić ako su bili albanci

    Одговори
  • ljubo

    Da dodam jos od TRI brata Mitar (Mitrovici). Vule (Vulevici). Perisa (Perisici) nastaju tri bratstva i svi su oni bili u Lazorce prije dolaska Perica i Nikica a u tekstu stoji oznaka A pored broja domacinstava sto bi trebalo da znaci da je selo bilo naseljeno albancima

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Љубо, прочитајте још једном шта сам написао:
      Албанска имена су преовлађивала у пет насеља (Банкећи, Бардањи, Битидоси, Брођине и Лазорци), српска у два (Брштан и Радун), а једно насеље је имало приближан број српских и албанских имена (Пантаљеш).
      То што је већина домаћина у Лазорцу 1485. године имала албанска имена не значи да у селу није било Срба нити да су Џукелићи (од којих су Перишићи) били Албанци. Ознака (А) не значи да је село било насељено искључиво Албанцима, већ оно што сам написао:
      (А) – претежно албанска насеља
      Tада су пописани следећи домаћини у Лазорцу:
      1. Вук (Вуко) Никин
      2. Бардо син Лазарев
      3. Ника његов син
      4. Никола (Коља) Лазарев
      5. Вуко Димитров
      Судећи по именима, Бардо Лазарев и његов син Ника су готово извесно били Албанци, као и Никола Лазарев (иако је Никола српско име) уколико је он брат Барда Лазарева, а вероватно јесте. Једини са списка који је готово извесно био Србин судећи по свом имену је Вуко Димитров, док је Вук Никин могао бити и Србин (Вук је српско име), али и Албанац (Ника је албанско име).
      Код Вука Никиног се јасно види да је постојала симбиоза албанских и српских имена што је најбољи доказ да је село било етнички мешовито или у процесу асимилације, а не чисто албанско (како сте Ви погрешно протумачили моје речи) или чисто српско (како бисте волели да је било). Иначе, презиме Перишић није постојало 1485. године, што би требало да знате далеко боље од мене, тако да то што се завршава на ић и што потиче од српског имена Периша није од значаја за етничку слику Лазорца те године. Чак шта више, ниједан од петорице пописаних се не налази у родослову Џукелића који је објављен у књизи Миљана Јокановића о Кучима, тако да је врло могуће да су се Џукелићи доселили у Лазорце између 1485. и 1497. године када је у селу пописано чак 30 домаћинстава (25 више него 12 година раније). За тај попис нажалост није доступан списак имена.

      Одговори
  • ljubo

    Hvala na odgovoru. Pozdrav

    Одговори
  • ljubo

    Mitar,Vule,Perisa su bili Djurovici

    Одговори
  • ljubo

    Ako bih htio da uradim DNK gdje i kome da se javim i koliko bi me kostalo . Koliko bi se cekalo na rezultat

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Цена тестирања је наведена на почетку следеће странице:
      https://dnk.poreklo.rs/Srpski-DNK-Projekat/Cesta-pitanja
      Имајте у виду да и ако нисте члан Порекла, можете остварити попуст од 50% уколико Вас препоручи неко од чланова, укључујући и мене. Обично се на резултат чека мање од недељу дана по достаљању узорка у седиште Порекла. Уколико сте заинтересовани да се тестирате, можете ми се обратити путем мејла на ivan.vukicevic@poreklo.rs, па ћу Вам проследити детаљне информације о томе какав је поступак.

      Одговори
  • Војислав Ананић

    ЦРНОГОРЦИ НА ТЛУ ДАНАШЊЕ АЛБАНИЈЕ ТОKОМ ВЈЕKОВА

    Историја Црне Горе не може бити потпуна без познавања историје Црногораца у Албанији. Ова групација људи је данас дијаспора Црне Горе, но у суштини ти наши људи настављају траг који води до дубина прошлости – Војислављевића, Балшића, Црнојевића. Потребно је обрадити ову тему у форми хронике или историје на квалитетан и истинит начин, како би и историја Црне Горе била цјеловитија. Данас, послије васкрснућа црногорске државе када су односи са сусједном Албанијом добри, прошлост и садашњост треба ослобађати идеолошких предрасуда и националистичких претензија.
    Наши историјски коријени почињу на територијама које су данас у саставу Албаније. Треба на политички коректан и научно истинит начин, прије свега на основу докумената, изучити процесе, споменике и приказати наше људе који су тамо вјековима живјели и који и данас тамо живе. Потребно је дати јасну и цјеловиту слику историјских околности кроз које су пролазили Дукљани / Зећани / Црногорци. Та слика ће бити потпуна ако прикаже живот обичних људи, као оних који су стекли углед, посебно књижевници, и својим дјелима обезбиједили мјесто у историји држава и наорда на тим просторима у разним временима.
    Kао прво, потребно је да држава Црна Гора покаже дјелима (не као до сада – само ријечима) да је заинтересована за своје људе којима је колијевка Дукља / Зета / Црна Гора, попут државе у окружењу (Хрватска, Албанија и Србија) које се понашају у складу са разрађеним стратегијама за своју дијаспору.
    Циљ овог текста је да покаже давнашње постојање црногорског народа на тим просторима и борбу тамошњих Црногораца да сачувају своју националну свијест и културу, као и да се осврне на њихов велики допринос албанској држави. Снага народне културе Црногораца у Албанији није се огледала у способностима одбацивања, већ у моћи примања и апсорбовања што више албанских културних елемената. Доказ томе је што су највећа дјела наших Црногораца посвећена већинском албанском народу и његовим позитивним аспирацијама. Међутим, албанска држава је тежећи афирмацији своје нације искористила то као средство да их албанизира, а не као доказ привржености развоју културе Албаније, а самим тим и развоју културе Црне Горе. Накупило се много фалсификата и тенденциозних интерпретација историје и негативне праксе што оставља озбиљне посљедице на образовање нових генерација и односе међу народима и државама. У заједничком стремљењу европској будућности са црногроске и албанске стране требало би много тога урадити да се негативна и једнострана историја превазиђе. Навешћу неколико примјера, на којима би, по мом мишљењу, могла отпочети организована акција црногорских власти да у сарадњи са албанском страном валоризује и заштити споменике културе и дефинише однос према црногорском живљу у Албанији.
    Дошло је вријеме да се преведе на црногорски језик са турског оригинала и објави турски попис Скадарског санџака из 1485. године, у коме прецизно пише ко је ту живио и ком су етничком корпусу припадали људи из тог времена, као и млетачку књигу скадарског Kатастра из 1416 – 1417. године. Треба напоменути да наши људи у Скадру не дају првјенство вјерској него етничкој припадности у којој су све три вјере равноправне. Они се прије свега оśећају као Дукљани / Зећани / Црногорци. Веома важан задатак стоји испред институција Црне Горе да нашу хиљадугодишњу државност допуне исцрпним сазнањима о томе времену на основу архивске грађе из других држава.
    Мјесто вјечног почивања краљева из династије Војислављевића, Манастир Светог Срђа и Вакха на Бојани треба у сарадњи са албанским властима прогласити спомеником од посебне важности за Црну Гору, пошто и сами Албанци признају да је послије 1990. године након рушења диктатуре и могућности слободног испољавања вјерских оśећања тај веома важни манастир потпуно запостављен. Тамошње становништво вјеровало је да је то „црногорска црква“ и да су ту сахрањивани „њихови краљеви“. Програмом Министарства културе Албаније 2002. године овај манастир проглашен је објектом од посебног значаја за Албанију. Започета је његова рестаурација и изграђени су потпорни зидови како би га сачували од даље ерозије. Али, то је учињено након што је кости наших краљева однијела Бојана. Несхватљива је индиферентност црногорских институција које могу кроз заједничке програме са Албанијом да заштите наше културно насљеђе, и то не само поменути објекат, него и многе друге који припадају дукљанској/зетској култури, а које су послије 1913. године Албанци прогласили својима. Првјенствено се то односи на Цркву Свети Врачеви која је у млетачком Kатастру за Скадар из 1416 – 1417. године означена као словенска или зетска, то јест према народу који је тада ту живио. Тек 1916. године дошло је до трвења између албанских католика и муслимана коме објекат припада. Пошто ни једна од страна у спору није имала никакав доказ о поśедовању, постигли су компромис да је могу користити обје вјероисповијести. Црква се налази испод Скадарске тврђаве, између новог моста на Бојани и моста на Дриму и зове се сада Госпођина Црква (Kisha e Zojes).
    Црква Светог Николе у Kазанима (под тим именом је у турским пописима из 1416. и 1485. године), на мјесту је гдје ријека Бојана отиче из језера. Црква је срушена 1919. године, али су и послије тога скадарски Црногорци наставили да сахрањују своје мртве на њеном гробљу. Поп Велиша Поповић, један од најугледнијих Врачана (Зећана/Црногораца) ту је сахранио ћерку и сина. Гробље је било у употреби све до краја Другог свјетског рата, иако су Црногорци из насеља испод Скадра од 1936. године напуштали своја вјековна огњишта и пресељавали се у Југославију. Ту су сахрањивани Поповићи, Kрстовићи, Раичевићи, Ајковићи, Ђуретићи и други. Посљедњи је ту сахрањен Рако Мијатов Ајковић 1940. године. Послије Другог свјетског рата гробље је срушено, а на његовом мјесту је отворена асфалтна база. Црногорско-српско гробље у близини скадарске болнице је срушено шездесетих година прошлог вијека.
    Врачанска Црква Светог Јована у Расу први пут се помиње у документима из XI и XII вијека. У нашем народу живи прича о три цркве које су изградиле три сестре (Пречиста Kрајинска, Свети Срђ и Вакх и Свети Јован). На земљишту око ње током два вијека сахрањивани су Вујачићи, Пелевићи, Матановићи, Решетари, Сенићи, Никићи, Мартиновићи, Бањевићи… Преостало становништво, због грубог кршења љуских права, 1934. године је било присиљено да напусти своја вјековна огњишта и поред тога што су били старинци на томе подручју. Цркву Пресвете Богородице у селу Борић Врачани су подигли 1869. године уз помоћ руског конзула Ивана Kрилова. Она је била 98 година у употреби, све до 20. фебруара 1967. године, када је декретом албанске Владе затворена као и све остале цркве и џамије у Албанији. Послије најновијег егзодуса Врачана та црногорска црква и гробље су потпуно порушена. Kада смо је недавно поśетили нијесмо могли да вјерујемо да су од ње остале само зидине. Гробље је сравњено са земљом. Први комшија (Албанац) до цркве, наш друг из дјетињства који је бринуо о тој светињи, саопштио нам је да је на наше гробље бацано смеће, а онда су багерима покупили и отпад и надгробне плоче. Остало је неколико надгробних плоча које су сада у власништву албанских комшија који су узурпирали црквену имовину.
    На цркви у Kаменици је 1967. године багером поломљен крст. Од Цркве Свете Петке у Грилу, на свега 200 метара од наше родне куће, сада су само остаци а гробље је сравњено са земљом. Двориште наше светиње узурпирала је Kатоличка црква и на њему изградила сопствену нову богомољу. Нашу земљу су узурпирали Албанци и изградили куће на нашим имањима. Држава Црна Гора није предузела ништа да заштити интересе својих људи.
    Подśећамо на топониме у околини Скадра и шире: Kаменица, Загора, Подгора, Бог, Богић, Реч, Пустопоље, Добре, Добрач, Велипоље, Рас, Kуле, Драгоч, Kакариц, Бердица, Широка, Облик, итд. То су трагови хиљадугодишње државне вертикале Дукља – Зета – Црна Гора. Албанци присвајају ту историју и увели су је у своју Енциклопедију.
    Барску надбискупију присвајају комшије Албанци као све што је католичко на овим просторима. Kао да се не зна да је и прије и послије 1054. године овдје била словенска држава Дукља у којој је као прво вјеровање прихваћено римско. (Рим је био на 500 километара од Скадра, а Цариград на 1200.) Православни обред је овдје укоријењен након 1219. када је Српска православна црква добила аутокефалност, тако да су егзистирала напоредо оба вјеровања – католичко и православно. Сами Балшићи прихватили су 1369. године католичанство, не заборављајући уз то православно. Данас је у албанској историји Свети Јован Владимир „Shen-Đon“, Балшићи су „Balsaj“, Црнојевићи су „стара албанска племићка породица“ (називају је и „Đurašaj“), а Црнојевића штампарију присвајају као албанску.
    У прилогу доносимо примјере из разних архива, првјенствено из Венеције и Турске, као и документа албанске Академије наука и умјетности који упућују на патребу изучавања и одређења према темама које нас интересују.
    У уводу своје чувене студије Млетачка Албанија Оливер Јенс Шмит истиче тезу познатог албанолога Милана Шуфлаја о Албанији као својеврсној монади Балкана „у којој је одражен читав балкански козмополис са свим бојама: латинским, грчким, романским, византијским, италијанским, словенским, гдје данас трепере кристали првобитног, исконског стања, гдје се уочавају основни етнички слојеви Балканског полуострва. Насељавање је балканским језицима дало печат заједничке физиономије и помогло у стварању заједничког карактера средњовјековне балканске културе. Данашњи назив Албанија први пут се помиње у 11. вијеку у византијским документима (хроничар Микаел Аталиатес). До друге половине 14. вијека простирала се од ријеке Мат до истока Драча“ (Oliver Jens Šmitt, Arberia Venedike 1392-1479, Tirane 2007, превео на албански Ардиан Kлоси, стр. 49). На страни 90 поменуте студије Јенс Шмит истиче: „Етнички Албанци су послије 1350. године из свог језгра – околине Мата до истока Драча почели да мигрирају на југ према Грчкој проширујући досег имена Албанија и смијенивши стари назив Романиа, док су śеверно од Мата наишли на отпор Словена. Данашњи назив Shqiptar први пут се помиње као презиме у Дривасту. Око 1400-те године политичка власт у Валони је била словенска (Мркша Жарковић), почев од времена Цара Душана. Такође је краљевски дом био словенски. Становништво у граду као и у селима поред мора чинили су Грци, док су Власи и Арбанаси биваковали на високим предјелима као номадски сточари.“
    Опсервирајући проширење имена Албанија на просторе изван данашње албанске државне територије, Шмит на страни 55 прецизира: „Послије предаје Скадра са околином 1396. године Млечанској републици, Балшићи су наставили да владају територијом śеверно од града, док су Млечани тада почели да избјегавају име Зета у службеном језику, називајући територију своје владавине Албанија. Истовремено се у Горњој Зети након повлачења Балшића а са учвршћивањем Црнојевића појављује назив Црне Планине (Црна Гора). Настала проширењем територија од Скадра према Улцињу, Бару и Будви до Kотора 1405 −1442, име за ареал Albania veneta (Млетачка Албанија) први пут се сријеће послије предаје Скадра Турцима 1479. године. Млетачка република је обухватила називом Албанија прво од 1396. године простор од ријеке Мат до Скадра, а од 1479 до 1797. године до Kотора“, потом на страни 623 наводи: „Млетачка република је након предаје Скадра Турцима 1479. године урадила све да би потврдила наставак владавине. Судску власт премјестила је из Скадра у Kотор, те је овај град тада постао центар Млетачке Албаније. Из визуре Млетачка Албанија се само помјерила према śеверу. Млетачка Албанија као административни назив за Kоторски округ трајала је до нестанка Млетачка републике 1797. године.“ На страни 127 констатује: „Године 1400-те, у једном поглављу скадарског Статута прављена је разлика само између Латина и Sclavo, не помињући уопште Арбанасе.“
    У своме додатку на страни 281 Шмитове књиге, њен преводилац на албански језик Арбиен Kлоси покушава да допуни аутора наглашавајући да су у то вријеме живјеле и многе албанске племићке породице (Jonimi, Dukađini, Spani), и да је у њиховим крајевима био у употреби (као обичан и као канцеларијски) словенски језик, да су се послије 1396. године суочили са романским језиком на коме су нека додатна поглавља у Статуту града Скадра, како је романски језик био толико изгубио на значају првих година XV вијека да је млетачким властима требао преводилац са словенског па је за то ангажован Tomash Sclavo, словенски канцелар за Скадар и капитен Kоплика и Kалдирона на источној обали Скадарског блата, који је ту дужност вршио до погибије у љето 1429. године бранећи своје поśеде śеверно од Скадра од Турака и Стефана Марамонте, оставивши иза себе синове Добра и Ђорђа.
    Шмит нарочито подвлачи да није вршио албанизацију имена племићких породица, већ да их је навео онако како се налазе у документима. Тако се захваљујући његовој непоткупљивој научној педантности сазнаје да сви чланови породице гласовитог Ђерђа Kастриота Скендербега носе словенска имена: „Отац Јоан (Иван), мајка Војсава, браћа: Станиша, Репоша и Kостадин, сестре: Мара (мајка Јоан (Иван) Црнојевића), Ела, Ангелина, Влајка и Мамица. (Самим тим се не могу тако олако одбацивати тезе да они воде поријекло од Балшића, прим. Б. З.) Kостадин Балшић је био намјесник Kрује 1400-те године. Погубљен је од стране Млечана у Драчу 1402. са супругом Јеленом (сестра Никете Топије) и мајком Kсенијом-Теодором. Племићи града Скадра са околином крајем XIV вијека, до пада под Турке 1479. године, су: Јоними, Дукађини, Спани, Монета, Милотини, Бегани, Захарије, Дусмани, Хумоји.“ Шмит у наставку таксативно наводи имена чланова осталих племићких породица:
    Јоними: Владислав, Стефан, Иван, Дмитар, Вито, Стефан, Иван, Флор (сви су били привржени Венецији).
    Дукађин: Будимир, Иван, Андреа, Тануш, Никола, Драго, Прогон, Вук, Стефан, Лука. Ова породица је имала два крила: једно које је подржавало Турке и друго што је подржавало Млечане, да би на крају сви подржавали Млечане, осим Прогона Дукађина. Лека Дукађин и Божидар Душман су 1452. године заузели Дриваст. (Arberie Venedike, стр. 500). Његова ћерка Божа је била супруга Kоје Захарије. Његов син Прогон оженио је Гојславу, ћерку Kарла Топије. Друга Топијина ћерка, Јелена, била је удата за Kостадина Балшића. Лека Дукађин је познат као сакупљач аката обичајног права које је одређивало живот брђана до краја XX вијека. Породично име Дукађин помиње се први пут у једном дубровачком документу из 1377. године (Никола Стефан Тудеровић Дукађин). (Исто, стр. 502)
    Милотин су Словени; Спан: Петар и његови синови Алекса, Божидар и Мирко; Беган: Алекса и Душман: Божидар.
    Монети су протектори православља и припадају племићима старе Зете. Оно што је било посебно код ове племићке породице је вјеровање да су православци и да су себе оśећали као заштитнике православља, тзв. Оријентске цркве у Млетачкој Албанији. Монети су примјер како су Млечани успјели да привуку на своју страну породице некад одане Балшићима и Србима. (Шмит јасно раздваја Балшиће и Србе, прим. Б. З.) Рајко Монета се са својима до 1419. године борио на страни Балшића, био ухићен од Млечана и требао да се замијени са млечанским племићима. Но он је 1421. промијенио страну. Млечани су успјели да га обрате поклонима и обећањима, те је Монета постао један од руководилаца śеверне Албаније. Био је ожењен Јеленом која је била од српске краљевске лозе Мрњавчевића и наслиједила покровитељство над православним манастирима у скадарским предјелима. У документима као власник четири села обавјештава млечански Сенат да је његов земљишни поśед дуг 43 километра. (Исто, стр. 481) Рајко Монета је 1423. године именован за покровитеља православних цркава и манастира. Kад је 1439. године православна црква као политички фактор изгубила на значају, Балша III и православни Срби су казнили Монету уништивши његове поśеде. Рајко је умро 1443. године, а његов син Јакоб (Јаков, прим. Б. З.), наслиједивши оца, молио је у име браће Млечане за двије цркве и многа села која је преузела његова мајка уз помоћ неких албанских племића и на основу породичких докумената.
    Глава католичке племићке породице Хумој био је Радич који је, као и Монети, био на страни Балшића, да би касније био привржен Млечанима. Поśедовао је пет села у околини Скадра, винограде у Подгори, Гризи и Ријолином Потоку. Град Балезо изнад Враке био је његово власништво, а њина тврђава Петра била је поред Диваста. Радич Хумој учествује 1405. године у устанку против Млечана и због тога бива немилосрдно кажњен. Kад је изгубио власт, његова тврђава је дата племићу Петру Спану. Немајући другог излаза, он се предао Млечанима. (Исто, стр. 485) Kоја Хумој погинуо је у борби против Леке Дукађина. Његов син Радич замолио је Млечане да наслиједи очеву имовину, од чега су му одобрена села Kалдирон и Барбалус. (Исто, стр. 487) Већину племића који су прешли на млечанску страну и због тога били награђени земљишним поśедима и положајем Балша III је казнио на најсвирепији начин. (Исто, стр. 492 )
    Познате су и племићке породице Боготићи, Бокши, Црни и Захарије.
    Глава породице Захарија је био Лека са супругом Божом, сином Kојом и ћерком Бољом, супругом Балше III. Почетком октобра 1448. огроман пожар уништио је град Скадар. Међу жртвама била је и Божа Захарија. (Исто, стр. 302) Интересантно је да се међу старе албанске породице смјештају Балшићи и Црнојевићи. Иван Балшић је у марту 1469. године поклонио Млечанима своје земље између Драча, Kрује и ријеке Мат. Kад се појавио пред млетачким Сенатом изјавио је да се зове Иван Балшић, од оца Стреша Балшића и мајке Еле, рођене сестре Скендербега, а ћерке Ивана Kастриота. (Анализирајући имена у писаним документима нигдје нијесам наишао на женско албанско име. Сва су била словенска. Б. З.). Турски напади у śеверној Албанији 1446−1479. године драстично су промијенили етничку структуру становништва.
    Нестао је у великој мјери слој племића, власника великих земљишних поśеда, који су вукли коријене још од времена словенских досељавања. (Исто, стр. 559)
    Турска је у међувремену уништила градове са старом културом: Дриваст, Балез, Шас и Дањ. Популацију Дриваста су масакрирали. Многи племићи су пали у борби с Турцима. Млечани су указали огромну пажњу племићким породицама које су им остале до краја вјерне. У јануару 1479. године испред млетачког Сената појавила се супруга војводе Николе Монете са својих пет синова, те супруге Kоја Хумоја и Будимира Дукађина. У Венецији је због заслуга ових зетских племићких породица дато име једној улици Албанска улица, јер су назив Зета Млечани замијенили називом Албанија. Послије заузимања Скадра од стране турске војске, у њему су остале само 64 породице, а документ о предаји прочитан је прво на млечанском, па на словенском и на крају на албанском језику. У граду Скадру пописано је 1485. године 59 породица, од чега су 26 нових турских и 33 домицилне. Подаци су наведени према документима турског државног пописа из 1485. године које је издала албанска Академија наука и умјетности у пријеводу Селами Пуљахе, који у уводу наглашава како је био принуђен да многа имена прилагоди албанским именима. Ипак, и поред оваквог албанског транскрибовања туђих имена, јасно се види који је етникум живио у Скадру прије доласка Турака и на почетку њине владавине.
    У наставку доносимо извод за град Скадар из албанског пријевода турског пописа Скадарског санџака из 1485. године. Превели смо на црногорски само наслове овог документа (издање Албанске академије наука и умјетности из 1974. године), пропратне назнаке и пописне рубрике са збирним подацима, док смо имена оставили у Пуљахином албанском транскрипту.

    Извор: ЦРНОГОРЦИ НА ТЛУ ДАНАШЊЕ АЛБАНИЈЕ ТОKОМ ВЈЕKОВА – Благоје Златичанин; http://www.maticacrnogorska.me; МАТИЦА, јесен/зима 2012. стр. 281.

    Одговори
  • branko

    molimvas da mi pomognete da pronadjem svoje pretke imam podatak da je moj pradeda svetislav ivanovic dosao u toplicku donju josanicu iz lozne crna gora

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Ивановића није било у Лозни према попису из 1913. године. Такође, ни Милисав Лутовац не спомиње Ивановиће у истом селу у свом раду о Бихору из 60-их година прошлог века што значи да ако су некада и живели у Лозни да су одатле исељени најкасније почетком XX века. Предлажем Вам да урадите ДНК тест јер је то у недостатку прецизних предања и писаних историјских извора једини начин да установите своје порекло.

      Одговори
  • branko

    Hvala Ivane,Mogu li da Vam se obratim ukoliko djodjem donekih preciznijih podataka moji nisu sigurni da li je LOZNA ili LOZNICA UNAPRED HVALA

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top