Властела у Црној Гори према народним предањима

Аутор: Иван Вукићевић (ivan.vukicevic@poreklo.rs)
Објављено: 16.7.2017. | Допуњено: 21.10.2018.

Појам властеле

Српске средњовековне државе су имале феудално друштвено уређење, као и већина других европских земаља у том периоду. Владари су својим војсковођама и другим људима од поверења додељивали на управу одређене области, а често и у трајно власништво. У нашем народу су феудалци називани властелом или племством, било да се радило о крупним земљопоседницима попут Мрњавчевића који су у једном моменту контролисали готово половину српског царства, или породицама које су управљале мањим жупама. Свако ко је по указу владара поседовао одређено подручје називан је властелином јер је имао апсолутну власт над тим подручјем и његовим становницима све докле год је био у милости врадарске куће. Основна обавеза властеле према владару била је учешће у ратовима и територијалном ширењу државе, тако да су властелини уједно били и војсковође чиме су стицали углед у народу.

Дукљанска и зетска властела

Већина српских владарских породица из средњег века, као што су Војислављевићи, Вукановићи, Немањићи, Хребељановићи, Балшићи и Црнојевићи, потичу са простора данашње Црне Горе.

Кнез Војислав, родоначелник Војислављевића, био је синовац дукљанског краља Јована Владимира. Након што је Константин Бодин, најпознатији владар из ове династије, освојио Рашку, тамо на власт поставља жупане браћу Вукана и Марка који су по неким мишљењима били његови рођаци. Од старијег Вукана ће настати рашка династија Вукановића из које ће проистећи неколико великих жупана Рашке. У једном од међудинастичких сукоба у Рашкој, жупан Завида бежи у Дукљу где се рађа његов син Стефан Немања, потоњи велики жупан Рашке и родоначелник династије Немањић. За Завиду многи сматрају да је био припадник династије Вукановић, а уколико би то било тачно, постоји и могућност да су Војислављевићи и Немањићи исти род. Оно што је сигурно јесте да све три споменуте династије потичу из средњовековне Дукље.

Након смрти цара Душана долази до слабљења централне власти и јачања властеле што је касније довело и до потпуног распада српског царства након смрти његовог сина цара Уроша. Најмоћније властеоске породице као што су Балшићи, Бранковићи, Војиновићи, Мрњавчевићи и Хребељановићи формирају своје самосталне државе које ће често долазити у међусобне сукобе око територија. Преци кнеза Лазара Хребљановића, родоначелника Лазаревића, потичу из Грбља. Његов отац Прибац је од цара Душана добио на управу Прилепац, док је Лазар након вишегодишње службе добио на управу  област око Крушевца коју ће касније знатно проширити. Балшићи, који су у истом периоду управљали Зетом, типичан су пример некада ситне властеле која је од мале области око Бара и Будве временом успела да преузме контролу над читавом Зетом, а после и да се осамостали. Црнојевићи су последња владарска кућа из средњовековне Зете. Најпре су били жупани и дугогодишњи савезници Балшића, да би након смрти последњег Балшића и привремене власти Бранковића, преузели власт над Зетом. Њихов родоначелник је Ђураш Вранчић, витез цара Душана од кога потичу Ђурашевићи чија су грана Црнојевићи. За време њихове власти долази до постепеног губитка територија, а област око Цетиња на коју се Зета свела добија назив Црна Гора. Последњи отпор српског народа је сломљен крајем XV века када Турци коначно освајају и Црну Гору.

Предања о пореклу од властеле

У периоду након Косовске битке долази до постепеног нестанка српске државе, тако да православна црква, као једина преостала институција српског народа, преузима улогу чувара националног и културног идентитета. Најпре је настао култ кнеза Лазара који је проглашен за светитеља и великомученика, па чак и цара иако никада није имао ту титулу, а затим и остале српске властеле која је учествовала у бици. За стварање бројних предања о властели и косовским јунацима најзаслужнија је православна црква на челу са цетињским владикама који су имали велики утицај на народ у Црној Гори. То је довело и до појаве су бројна братства досељена из других српских области тврдила да потичу од појединих властеоских породица, не би ли тако стекла углед у новом окружењу. Иако су поједина братства заиста проистекла од властеоских породица, у највећем броју случајева се радило о потпуно измишљеним предањима, међутим како је време пролазило све је теже било направити разлику између тачних и измишљених предања. Тако Богићевци у Доњој Морачи и Мрњавчићи у Кучима сматрају да су потомци Мрњавчевића, Братоножићи да су од Бранковића, а Васојевићи да су од Немањића. Такође, читав низ братстава која потичу из Старе Црне Горе према предањима води порекло од Војиновића и Орловића. До оваквих предања је долазило тако што би се родоначелник у допуњеној верзији предања прогласио за претка неког племића, при чему се ишло толико далеко да су измишљани  и читави пасови од познатог родоначелника до изабраног племића не би ли се покрио временски период између њих. Тако се у предањима помињу бројни припадници властеоских породица о којима не постоје никакви трагови у историји, а међу њима се свакако истиче Гојко Мрњавчевић који је према предањима и народним песмама син краља Вукашина.

Занимљиво је да ниједно братство у Црној Гори нема предање да је пореклом од Војислављевића или Балшића, док свега три братства имају предање да потичу од династије Ђурашевић-Црнојевић. С друге стране, постоји чак преко десет разгранатих брастава која имају предање да су од Орловића, а постоје и братства која имају предање да су од Обилића и Косанчића. Податак да има далеко више братстава која себе везују за косовске јунаке него за властелу и владаре који су владали Дукљом, Зетом и Црном Гором најбоље показује колико је Косовски завет дубоко био укорењен у традицији српског народа у Црној Гори.

Постоје и поједина братства која себе сматрају за огранак већих братстава која имају предање о пореклу од властеле. Тако Пјешивци рецимо имају предање да њихови родоначелници Богдан и Витко потичу од Стевана Васојевића који се налази у родословном стаблу Васојевића, док Драгошевићи из Грахова и Лаковићи и Томановићи у Малим Цуцама сматрају да су огранак Дрекаловића, па самим тим и Кастриота.

У следећој табели су приказана братства на простору данашње Црне Горе почетком XX века на основу њихових устаљених предања о пореклу од средњовековне властеле.

Поред наведених братстава која имају устаљена предања о пореклу од властеле, постоји и мањи број братстава која су према једном од више предања племићког порекла. Тако Томашевићи, који су грана Мулина у Бањанима, имају и предање да су од босанског краља Стефана Томашевића иако код Мулина преовлађује предање о пореклу од Страхиње Бановића из Бањске.

Родови у Црној Гори 1913. године проистекли од властеле према устаљеним народним предањима

Вредно је помена да владарска кућа Петровић-Његош, као ни цео род Раичевића и Хераковића коме ово братство припада, нема предање о пореклу од средњовековне властеле иако би се од њих то највише могло очекивати јер су владарске куће одувек желеле да своју владавину представе као легитимну кроз континуитет са некадашњим владарским породицама. За њихове родоначелнике, браћу Херака и Раича, у предању се једино каже да су дошли из села Мужевице под планином Његош из Бањана.

Истинитост предања у односу на историјске изворе

Доступни историјски извори потврђују предања Боројевића, Горевука, Миковића и Радмиловића, а у одређеној мери и предањa Биједића и Војновића. Међутим, битно је споменути да прва четири рода потичу од ситне властеле, док се једино за Биједиће и Војновиће може рећи да највероватније потичу од властеле која је имала битнију улогу у српској историји, конкретно од Бранковића и Војиновића. С друге стране, предања свих осталих наведених братстава се не могу поткрепити историјским документима, а већина тих предања су контрадикторна у односу на историјске податке.

Брђански родови тако своје родоначелчнике проглашавају за потомке особа које се у историјским изворима уопште не спомињу. Примера ради, Мрњавчићи у Кучима тврде да потичу од потомака Гојка Мрњавчевића који су се преселили из Скадра у крајње неприступачну и сурову долину Цијевне одакле су прешли у Орахово у Кучима. Поред тога што је крајње нелогично да припадници до тада најмоћније и најбогатије српске властеоске породице долазе да живе као сточари у долину Цијевне, о Гојку Мрњавчевићу, сем у народним песмама, уопште нема речи у историјским изворима, а камо ли о његовим потомцима. Нека друга братства себе везују за поједине историјске личности иако су такве конструкције чак и теоретски немогуће. Бјелопавлићи тако сматрају да потичу од Леке Дукађинца (Лека III Дукађини) који је живео од 1410. до 1481. године, међутим Бјелопавлићи се већ 1411. године спомињу у Зети када су заједно са Малошнићима и Озринићима опљачкали један дубровачки караван. Дакле, Бијели Павле никако не може бити син Леке Дукађинца.

Нова сазнања на основу генетских истраживања

Одређени број предања побијен је и досадашњим резултатима ДНК тестирања. Тако рецимо Богићевци, Гојаковићи и Мрњавчићи припадају различитим хаплогрупама, иако сва три рода тврде да су од Мрњавчевића. За Дрекаловиће који су према предању од Кастриота се испоставило да су исти род са Мрњавчићима од којих највероватније и потичу чиме је и њихово предање побијено. Исто тако, за Братоножиће и Цвијовиће из околине Пљевље који су према предању од Бранковића је утврђено да су разнородни и да притом нису сродни Корјенићима од којих потичу Бранковићи. Када су у питању Орловићи, за Бјелице, Ђуричковиће и Тепавчевиће је утврђено да нису сродни осталим братствима са истим предањем, при чему су Бјелице и Ђуричковићи засебан род у односу на Тепавчевиће који су сродни Бањанима. Предање Шаранаца о пореклу од Властелиновића је такође оборено јер нису сродни Шаренцима, док се за Шобајиће испоставило да припадају роду Бјелопавлића чиме је оборено њихово предање о пореклу од Лазаревића. Ипак, можда и најбољи пример нетачности предања о пореклу од властеле јесу братства која су према предању од Војиновића. Тако Војинићи-Жарићи, Војинићи-Љешњани, Вујовићи-Љуботињани, Пуношевићи и Радуловићи припадају потпуно засебним родовима, што значи да су најмање четири од пет предања ових братстава нетачна. Међутим, треба имати у виду да је и код предања у којима се спомиње порекло од властеле део родослова до претка по коме је род назван најчешће врло поуздан иако је други део предања нетачан. Тако да ако се предањима приступа на рационалан начин, а не по принципу све или ништа, из њих се доста корисног може сазнати о пореклу становништва.

Више о пореклу, предањима и хаплогрупама свих до сада тестираних братстава из Црне Горе, укључујући и братства која имају предања о пореклу од властеле, може се прочитати у следећима текстовима:

• Родови старобалканског порекла у Црној Гори
• Родови словенског и германског порекла у Црној Гори

Коришћена литература

• Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Београд 1926.
• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921.
• Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд 1910.
• Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Београд 1922.
• Андрија Лубурић, Дробњаци, Београд 1930.
• Блажо Кнежевић, Властелиновићи, Подгорица 2006.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд 1905.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Београд 1903.
• Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге – Петијевићи – Бијелићи), Београд 2000.
• Вукашин Вучков Шошкић, Шошкићи из Полимља, Београд 1995.
• Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београд 2007.
• Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд 1961.
• Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци – крајина Старе Црне Горе, Београд 1984.
• Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње 1960.
• Јован Вукмановић, Црмница, Београд 1988.
• Јован Ердељановић, Братоножићи – племе у црногорским Брдима, Београд 1909.
• Јован Ердељановић, Пипери, Београд 1917.
• Јован Ердељановић, Kучи, Београд 1907.
• Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Београд 1926.
• Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Цетиње, 1892.
• Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Цетиње, Јавор 1891.
• Косто Р. Перућица, Опутна Рудина, Београд 1989.
• Марко Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Београд 1904.
• Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд 1977.
• Милан – Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Подгорица 2000.
• Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд 1974.
• Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита, Београд 1967.
• Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица, Београд 1960.
• Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, Пљевља 2006.
• Милош К. Војиновић, Тадија Б. Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин 2015.
• Мирко Барјактаровић, Ровца, Титоград, 1984.
• Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, Андријевица 2015.
• Небојша Драшковић, Чевско Заљуће и Доњи Крај – села у племену Озринићи, Београд 1999.
• Никола С. Вујачић, Братство Вујачић, Требиње, 1983.
• Обрад Вишњић, Голија и Голијани, Требиње, 1987.
• Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе (општи дио), Београд 1985.
• Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе (посебни дио), Београд 1985.
• Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига прва), Београд 1991.
• Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), Београд 1991.
• Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд 2004.
• Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Београд 1923.
• Петар Шобајић, Корјенићи, Цетиње 1964.
• Радослав Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935.
• Радојко Копривица, Братство Копривице – поријекло, свештеници, Никшић 2016.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Београд 1989.
• Сава Накићеновић, Бока, Београд 1913.
• Светозар Томић, Бањани, Београд 1949.
• Светозар Томић, Дробњак, Београд 1902.
• Светозар Томић, Пива и Пивљани, Београд 1949.
• Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији, Никшић 1997.
• Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, II измијењено и допуњено издање, Београд 1997.
• Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд 1913.
• Čedomir S. Bulajić, Rodoslov bratstva Bulajić, Beograd 1997.
• Fadil M. Kardović, Porijeklo bratstva Kardovića, Novi Pazar 2010.
• Miloš Krivokapić i Saša Knežević, Prilog proučavanju porijekla stanovništva i antroponimije Orahovca (Boka Kotorska), Dubrovnik 2017.
• Veselin Konjević, Kazivanje Ahmet-bega Mušovića, Cetinje, 2017.