Јагодина и околна села

11. јун 2012.

коментара: 52

Град Јагодина:

Багрдан (1952-1979. године јединствено насеље било подељено на насеља Багрдан Село и Багрдан Варошица), Белица, Бресје, Буковче, Бунар, Винорача, Вољавче, Врановац, Врба, Главинци, Глоговац, Горње Штипље, Горњи Рачник, Деоница, Добра Вода, Доње Штипље, Доњи Рачник, Драгоцвет, Драгошевац, Дражмировац, Дубока, Ивковачки Прњавор, Јагодина (1946-1992. године Светозарево), Јошанички Прњавор, Каленовац, Ковачевац, Коларе, Кончарево (до 1949. године Праћина), Кочино Село, Ловци, Лозовик, Лукар, Мајур (до 1979. године Горњи Мајур), Мали Поповић, Медојевац, Међуреч, Милошево, Мишевић, Ново Ланиште (до 1955. године део Ланишта), Рајкинац, Ракитово, Рибаре, Рибник, Сиоковац, Слатина, Старо Ланиште (до 1955. године део Ланишта), Старо Село, Стрижило, Топола, Трнава, Црнче, Шантаровац и Шуљковац.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (52)

Одговорите

52 коментара

  1. Порекло становништва села Глоговац, Град Јагодина – Поморавски округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Ресава“.

    Положај села.

    -Глоговац је на десној страни Велике Мораве, на једној узвишици. Кроз село протиче Утрински Поток.

    Земље и шуме.

    Делови сеоског атара су: Кључ (моравски), Трстеник, Ерско Гумно, Сврачак, Велуће – где је некада било село истог имена, Грнчар (заједничка шума), Утрина, Смрдан, Млака, Тутино Брдо, Дубрава и Аниште.

    Тип села.

    -Село се дели н: Горњу, Средњу, Весицку и Крварску Малу. У селу је око 200 кућа са 9 родова. Године 1819. у селу је било 43 куће са 47 пореских глава а 1870. године имало је 157 пореских глава.

    Име селу.

    -Предање вели да је село добило име по глоговима којих је овде некада много било.

    Старине у селу.

    -У Велућу и Трстенику, где су некада била насеља са истим именима мештани су налазили комаде старинског оружја и посуђа, старе новце и друге старинске предмете.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Глоговац је по предању постојао још пре Косова, али од пре 200 и више година са њим спојила још села Трстеник, Велуће и један део Дражимировца. Ова села у доба спајања нису имала више од 10 кућа.
    У Горњој Мали су:
    -Матејићи, славе Томиндан, јесењеи и летњи. Доселили су се из Дражимировца пре 200 и више година.
    -Лазаровци, славе Никољдан. Доселили су се из старог Велућа.
    -Павковићи, славе Никољдан. Доселили су се пе 200 година из старог Трстеника.
    У Средњој Мали су:
    -Стојковићи, славе Ђурђиц и Ђурђевдан. Доселили су се пре 120 година из Ласова у Црној Реци. Мисли се да су некада били Власи и да су се посрбили.
    -Стевићи, славе Андријевдан. Они су старинци.
    -Мартићи, славе Никољдан. И они су старинци.
    У Весицкој Мали су:
    -Весићи, славе Јовањдан, зимски и летњи. Они су старинци.
    У Крварској Мали су:
    -Јокићи, славе Ђурђиц и Ђурђевдан. Они су старинци. Од њих је био Татар Богдан, позната личност из времена Обреновића.
    -Лазићи, славе Никољдан. Доселили су се из старог Велућа пре 200 година где су били старинци.
    Сеоска слава је Други дан Тројица а заветине су: Лазарева Субота – ради здравља стоке, Марковдан – ради здравља орача и копача и Св. Тодор – за здравље људи.

  2. Порекло станоништва села Дражимировац, Град Јагодина – Поморавски округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Ресава“.

    Положај села.

    Село је на обема странама Дражимировачког Потока.

    Воде.

    -Главни извори у селу су: Жужићски, Анћелицки, Маџићски и Горњомалски Кладенац. Изван села су: Слана Вода, Манојлов Кладенчић и Горњи Кладенчић.

    Земље и шуме.

    -Делови сеоског атара су: Страна, Цигански Поток, Луг, Црноклађе, Кључ, Дреновац, Селиште, Дражимировчић, Требљевина, Дилбера и Слана Бара.

    Подаци о селу.

    У селу има око 50 кућа и 4 рода.
    Сеоска слава је Бели Четвртак, по Васкрсу а заветине су Мали Спасовдан, Крстовдан – за здравље деце; Цвети – за здравље стоке и Први дан Тројица – за берићет.
    У селу је 1819. године било12 кућа са 12 пореских глава док је 1870. године била 51-дна пореска глава.

    Име селу.

    -По једном предању на овом месту Царица Милица се измирила са Бајазитом, давши му за жену своју кћер Оливеру и рекла „дражи мир него кћер“.
    По другом предању село је добилло име по неком Дражимиру, Душановом перјанику, који је пао у немилсот код цра и овде се настанио.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Село је можда најстарије у целој околини, јер се помиње у повељи Цара Лазара, који га је дао манастиру Раваница. Некада је, кажу, пре 200 година ово село било на месту које се зове Селиште, па се отуда раселило због тога што је било на удару непријатеља. Један део села се одселио у данашњи Глоговац а други дошао на данашње место. У Селишту и данас постоје стари дудови, за које се прича да су из времена када је овде било насеље.
    У селу су родови:
    -Шавчани, славе Стевањдан. Доселили су се из Шавца код Крушевца пре 160 година.
    -Маџићи, славе Никољдан. Они су старинци а названи су тако због некога Максима-Маџе, који је дошао из Селишта.
    -Жужићи, славе Аранђеловдан. Доселили су се са Косова.
    -Анђелићи, славе Св. Петку, Ђурђиц и Ђурђевдан. Они су старинци а славе су измешали-повећали број због неког призетка, који је ушао међу њих примивши презиме.

  3. Порекло становништва села Дубока, Град Јагодина – Поморавски округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Ресава“.

    Положај села.

    -Дубока је на неравној узвишици. На источној страни села је Дубоки Поток а на западној Рајкин Поток.

    Воде.

    -Главни извори у селу су: Миленков, Симонов и Рајкин Кладенац.

    Земље и шуме.

    -Делови сеоског атара су: Велики Браник (ту је утрина), Мали Браник, Илина Коса, Селиште (између Гладне и Дубоке), Церова Коса, Гај, Кућетине, Ланово, Дуњар, Међе, Кључ (моравски), Водица, Стража (где је некада била стража, која је одатле пазила на непријатеље), Липар, Садови, Орнице, Стари До, Марине Обрежине, Дуга Пољана и Главица.

    Тип села.

    -Село се дели на Горњи и Доњи Крај.
    У селу је 170 кућа и 13 родова.
    Године 1819. у селу је било 39 кућа са 43 пореске главе а 1870. године имало је 133 пореске главе.

    Старине у селу.

    -У риту више манастира Јаковића нађена су копља, велике мамузе, узде, стреле и др. Западно од села је манастир Јаковић и ту су налазили стари новац и посуђе. Ту је и старо гробље у које се и данас укопавају.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Старо село је некада било у Селишту, између Гладне и Дубоке, па је премештено ближе Морави из непознатих разлога. Премештање је извршено одмах по Првом Устанку.
    У Горњем Крају су ови родови:
    -Јашићи и Богдановићи, славе Лучиндан и Марковдан. Они су старинци.
    -Лукићи и Јагодићи, славе Лучиндан и Марковдан. И они су старинци.
    -Ђурићи, славе Никољдан. Не знају за своје порекло.
    -Мандићи, славе Томиндан, летњи и јесењи. Довела их баба Манда из Глоговца пре 25 година.
    -Дзрдзићи (није грешка), славе Ђурђиц и Ђурђевдан. Они су „са Косова из Колашина“.
    -Савићи, славе Савиндан и Ђурђевдан. Доселили се из Црнче, испод Црног Врха, где их и данас има, тамо се презивају Шантраковићи, ови овде, уместо Ђурђица славе Савиндан због наслеђеног великог имања са опустелом кућом, која је славила Савиндан.
    -Бајинци, славе Лучиндан и Марковдан. Мисле да су са Јашићима и Лукићима били некада један род.
    -Гмитровићи, славе Митровдан. Доселили се пре 50 година из Лукара у Левчу.
    У Доњем Крају су породице:
    -Медићи, славе Лучиндан. Они су старинци. Мисле да су са именована три рода Светолучинаца били некада једна кућа и услед тога се ни данас „не пријатеље“ и не орођавају са њима – не жене се нити удају међусобно.
    -Пупићи, славе Марковдан. Доселили су се са Косова.
    -Милорадовићи, славе Никољдан. Они су из Рајкинца.
    -Петковићи, славе Никољдан. Они су из Јовца код Ћуприје.
    -Асановићи, славе Св. Петку. Они су Цигани-Роми, баве се ковачким занатом. Не зна се одакле су.
    Сеоска слава је Други дан Тројица а заветине: Благовести – за здравље стоке; Андријевдан – за здравље чељади, Три Јерарха, Велики Спасовдан – за винограде и Св. Јован пролећни – за земљу.

  4. Порекло становништва села Слатина, Град Јагодина – Поморавски округ. Према књизи Тодора Бушетића „Левач“.

    Положај села.

    Садашњи Левач чине природне границе: Гледићске Планине, Црни Врх; од Црног Врха правом линијом поред планине Јухор на Голијску Мораву. Дакле, строго узевши Левач се налази између Гледићских Планина, Јухора и Голијске Мораве.
    На том простору налази се село Слатина.

    Воде.

    Мештани Слатине пију воду са бунара.

    Име селу.

    Сатина је добила име због подводног земљишта на коме се налази.

    Тип села.

    Село је равничарско и у њему су куће збијеног типа.

    Порекло становништва.

    -У Слатини има 50 кућа.
    Породице су:
    -Милићевци, Славе Ђурђиц а преслављају Пантелијевдан. Они су од три брата, који су се доселили са Рудника.
    Остале, знатно касније досељене, породице су из рудничког и крагујевачког округа.
    Слатина преславља Други дан Тројица.

    Занимање становништва.

    -Слатинци, будући да живе у долини, највише се баве земљорадњом, затим воћарством а понајмање сточарством. Осим тога баве се пчеларством, силарством и ручним радовима.

  5. Порекло становништва Мали Поповић (по књизи Мало Поповиће), Град Јагодина – Поморавски округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Ресава“.

    Положај села.

    -Село је у моравској равници, на десној обали Велике Мораве.

    Земље и шуме.

    -Делови сеоског атара су: Кључ (преко Мораве), Жупа, Циглара, Марицко, Међа, Јајине, Баре, Лазин Поток, Тутино Брдо, Барице, Спруд, Пресип, Грнчар, Сврачак и Велуће.

    Подаци о селу.

    -У селу је око 70 кућа и 6 родова.
    Мали Поповић је 1819. године имало 20 кућа и 20 пореских глава а 1870. године је имало 56 пореских глава.
    Сеоска слава је Бели Четвртак а заветине су Трифундан – за винограде; Лазаревдан – за здравље чељади; Цвети (кад се вади „жива ватра“) – за здравље стоке и Маркован – за ораче и копаче.

    Старине у селу.

    -На Тутином Брду има развалина од старе цркве или манастира. Ту се налазе стари бакарни и сребрни новци, комади старог оружја, земљаног посуђа и друге ствари од старина.

    Постанак села и порекло становништва.

    -По предању Мали Поповић је овде од пре 160 година. Скоро сви становници су досељеници. Није премештано. По једном предању оно је постало одвајањем једног краја Глоговца а по другом предању је постало када се Велуће раселило. Да је одиста било некада заједно са Глоговцем, доказ је поред непосредне близине и заједничко гробље.
    Идући од Глоговца низ Мораву родови су:
    -Васићи, славе Ђурђиц и Ђурђевдан. Досељени су са Косова.
    -Паунићи, славе Алимпијевдан. Доселили су се из околине Алексинца пре 100 година.
    -Стојковићи, славе Св. Петку. Доселили су се из околине Алексинца пре 120 година.
    -Ћирићи, славе Никољдан. Доселили су се из Мутнице код Параћина.
    -Селинкићи, славе Јовањдан. Доселили су се из околине Пирота, зову их „Шопови“.
    -Рајкинци, славе Никољдан. Они су дошли из Рајкинца пре 25 година, довела их мати, која се овде преудала.

  6. Порекло становништва села Рајкинац, Град Јагодина – Поморавски округ. Према књизи Станоја Мијатовића „“Ресава“.

    Положај села.

    -Село је на страни једне косе и то на доста великој висини, услед чега му досађују јаки ветрови. Поред села теку два потока; Чекинац и Гробљански Поток.

    Воде.

    -У селу се пије изворска вода. Извори су: Чекинац, Бубан, Чесма, Вуксанов Извор и Липар. Овај последњи је отворен приликом скорашњег јаког земљотреса.

    Земље и шуме.

    -Заједничке шуме са мешовитом гором има око 15 хектара и 35 хектара утрине. Главнији делови сеоског атара су: Гробљански Поток, Чекинац, Липар, Голо Брдо, Стари Део, Утрине и Равниште.

    Тип села.

    -Село се дели на Чекинац и Чесменски Крај. У њему је 80 кућа и 8 родова.

    Име селу.

    -По предању је село добило име по првом досељенику Рајку, чији је брат Радош населио Радошин. Предање каже да се село раније звало Дивотин и тада је било ближе Великој Морави. Не зна се поуздано када се се село преместило.

    Старине у селу.

    -У Липару се налазе стари новци.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Пошто у селу има старинаца село је свакако старијег доба. Сматра се да је Чекинац старије насеље а Чесменски Крај новије.
    Родови су:
    -Лукићи, славе Никољдан. Доселили су се из оближњих Рибара код Јагодине.
    -Војиновићи, славе Аранђеловдан. Они су старинци.
    -Параментићи, славе Никољдан. Они су Цигани-Роми, дошли су из Чичковца.
    -Ћурчићи, славе Ђурђиц и Ђурђевдан. Доселили су се из Срема, одакле их је довео неки стари ћурчија.
    -Марјановићи, славе Св. Петку Параскеву. Они су Власи и доселили су се из Ердеља.
    Сеоска слава је Трећи дан Тројица а заветине су: Савиндан – за здравље чељади; Св. Јован, 8. маја – за берићет и Марковдан – за здравље орача и копача.

  7. Boris

    Zanima me poreklo prezimena Rakić iz sela Siokovac.

    Unapred veoma zahvalan!

  8. vojislav ananić

    ЈАГОДИНА

    Најстарији трагови живота на тлу Јагодине потичу из млађег каменог доба око 5500 година пре нове ере. У првом веку настало је Римско насеље под “Ђурђевим брдом”.

    Средњовековно село Јагодна први пут се помиње 15.jула (28.јула по новом календару) 1399. године у једном допису Кнегиње Милице и њених синова Стeфана и Вукана, Дубровачкој општини. Овај документ је први сачувани писани податак да је Јагодина постојала у 14.веку, али да је била и привремена владараска резиденција.

    8.јула 1411.године Деспот Стефан Лазаревић, одржао је у тадашњој Јагодњој, Сабор уз присуство свештеника и властеле, на коме је донео златопечатну повељу (хрисовуљу) којом је манастиру Хиландар доделио нове повластице и имања.

    У време Турака на територији Јагодине настало је насеље, које су Турци назвали Јагодина паланка, па отуда касније и садашње име. У том периоду улога Јагодине била је углавном саобраћајна, као станица ради преноћишта.

    Са Кочином крајином 1788-1791. године почињу ослободилачки ратови српског народа против Турака. Две најважније битке на самом почетку Првог српског устанка одиграле су се у Јагодини. У првој бици, Карађорђе је претрпео неуспех, док је у другој победио Турке и тако ослободио Јагодину. После Другог српског устанка Јагодина се привредно стабилизује и развија се у пограничну варош (до 1833.год.) тадашње Милошеве Србије.

    На почетку XIX века град је имао око 200 дућана и 330 занатлијских радњи. Педесетих година XIX века отворени су први индустријски објекти, као и школе, апотеке, болница и то:

    1846. – Прва фабрика стакла Аврама Петронијевића, уједно и први индустријски објекат у Србији
    1850. – Радионица за производњу пловних објеката
    1851. – Прво читалиште
    1852. – Прва апотека Ђорђа Крстића
    1867. – Основана прва болница
    1869. – Основана Јагодинска реалка
    1879. – Друга стаклара Нацка Јанковића
    1884. – Прва банка – Јагодинска штедионица
    1884. – Изграђена је железница и први воз пролази кроз Јагодину
    1898. – Основана је Јагодинска мушка учитељска школа

    Почетком XX века Јагодина је имала велики број индустријских предузећа, као и занатских и трговинских радњи, а 1902.године отпочела је са радом и кланица Пиетра Клефиша.

    Јагодину су од окупатора у Другом светском рату ослободиле јединице Црвене армије , 17.октобра 1944.године. Град, тада општина, 22.септембра 1946.године добија име Светозарево по социјалисти Светозару Марковићу, међутим на референдуму 1992.године враћа му се старо име Јагодина.
    Извор: Интернет

  9. Stefan

    Molim vas recite mi nesto o poreklu stanovnistva iz Kocinog sela porodice Milovanovic odnosno Dimitrijevic krsna slava sv.Djordje!

  10. Војислав Ананић

    БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ …

    © 2019 Велики Људи

    26. 03. 2018
    “Српска Џејн Остин”
    Аутор: Ана Стјеља

    Српска књижевница и новинарка Милица Јаковљевић, далеко познатија по псеудониму Мир-Јам, вероватно није ни сањала да ће својим сентименталним романима побуђивати пажњу и пет деценија након своје смрти. Како јој се живот одвијао, и како је слутио њен крај, Мир-Јам је можда и била убеђена да ће њен лик и дело пасти у заборав. Ипак, неким чудним сплетом, вероватно судбинских околности, то се на срећу није десило.

    Иако данас сви знамо за њено име и за наслове њених чувених романа „Рањени орао“, „Грех њене мајке“, „Непобедиво срце“…, ипак има толико детаља из живота ове даме српског пера који су мало познати. “Српска Џејн Остин” како су је звали, имала је веома богат живот, испуњен радом и стваралаштвом, али који је нажалост окончан њеним одбацивањем и ниподаштавањем као жене и као књижевнице.

    Милица Јаковљевић је рођена 1887. године у Јагодини, у многочланој породици државног чиновника Јакова Јаше Јаковљевића. Како је њен отац постао удовац са чак осморо деце, одлучио је да се ожени извесном Симком, која је такође била удовица, али без деце. Тада се веровало да је за изостанак порода углавном била крива жена, те се тако веровало да Симка ни у следећем браку неће имати деце.

    Ипак, десило се нешто сасвим супротно и потпуно неочекивано. Симка је родила чак троје деце, од којих је прва Милица, једна од најчитанијих српских књижевница и једна од три најистакнутије жене српског новинарства, након ње је рођен Стеван Јаковљевић, српски академик, биолог, професор и први српски бестселер писац (аутор књиге „Српска триологија“), и на крају најмлађа Зора. Дакле, Симка, не само да је могла да има свој пород, већ је српској култури подарила два великана какви су Милица и Стеван Јаковљевић. Породица Јаковљевић је важила за веома угледну и поштену породицу, а у таквом духу су васпитана и сва деца Јакова Јаше Јаковљевића.

    Милица Јаковљевић је своје детињство провела у Крагујевцу где је њен отац службовао, да би се потом преселила у Београд где се уписала у Вишу женску школу, у намери да се школује за учитељицу. Просветним радом се бавила у периоду између 1906. и 1919. године, и то као сеоска учитељица у месту Криви Вир (под планином Ртањ).

    У овој сеоској школи, Милица је своје ђаке учила све до Првог светског рата када се преселила у Београд. Живела је у Молеровој улици бр. 20, у кући која је представљала њену малу оазу, место где је писала и стварала, односно место где је Милица Јаковљевић постала Мир-Јам, најчитанија и најпопуларнија књижевница у Краљевини Југославији.

    Према сећањима глумице Невенке Урбанове, Милица Јаковљевић је била “лепа, раскошна плавуша која је на плажи читала Раблеа у оригиналу.” Говорила је руски и француски језик. Иако је у својим делима писала углавном о љубави и браку, сама се никада није удавала.
    Новинарско перо Милице Јаковљевић

    Иако је познато да се Мир-Јам пре списатељске каријере бавила новинарством, ипак, мање је познато да је она заправо ушла у историју српског новинарства. Наиме, уврштена је (монографија два века српског новинарства 1791 ̶ 1991) у сто најзначајнијих српских новинара, односно као једна од три жене које су се бавиле овим позивом, поред Маге Магазиновић и Десе Глишић.

    Милица Јаковљевић је своју новинарску каријеру започела у дневним новинама „Новости“, да би након ослобођења постала новинар вечерњег листа „Глас“. Каријеру је наставила у часопису „Недељне илустрације“.

    Из једног њеног писма упућеног Удружењу новинара Србије, сазнајемо да је Милица своју новинарску каријеру започела 1. јуна 1921. године, а да ју је окончала 6. априла 1941. године. Након избијања Другог светског рата почиње прави суноврат ове српске књижевнице.

    У окупираном Београду живи бедно и у сиромаштву. Добија понуду од такозваних окупационих новина „Ново време“ и „Обнова“ да буде њихов сарадник, али она то одбија, уз образложење да је “стара и изнурена, и како не би окаљала свој и образ брата Стевана, мајора краљевске војске у заробљеништву”. Иако је то био частан чин, коштао ју је личне трагедије која је уследила након завршетка рата.

    Мир-Јам ̶ “Џејн Остин српске књижевности”

    Своју књижевну каријеру Мир-Јам је градила као писац врло питких љубавних романа који су јој за живота донели славу, али који су и дан-данас радо читани, те који су доживели бројне екранизације. Због својих романа који представљају детаљно и аутентично дочаравање живота и вредности грађанске класе у међуратној Југославији, названа је “Џејн Остин српске књижевности”.

    Мир-Јам је осим романа: „Рањени орао“, „То је било једне ноћи на Јадрану“, „Непобедиво срце“, „Отмица мушкарца“, „Грех њене мајке“, „У словеначким горама“, „Самац у браку“, „Мала супруга“, „Изданци Шумадије“ (аутобиографски роман), објавила и збирке приповедака: „Дама у плавом“, „Девојка са зеленим очима“, „Часна реч мушкарца“, „Све оне воле љубав“. Године 1939. Мир-Јам се одважила да напише и драму „Тамо далеко“ према којој је урађена позоришна представа са чувеном Жанком Стокић у главној улози.

    Књижевница Миљана Лакетић је 2008. године објавила књигу под насловом „Мир-Јам, обожавана и унижена“ инспирисану овом врлом дамом српске књижевности.

    Иако је овај свет напустила заиста понижена, Мир-Јам данас и даље живи, у срцима својих читалаца, али и телевизијских гледалаца који уживају у екранизацијама њених романа. „Брод плови за Шангај“, „Рањени орао“, Грех њене мајке, „Непобедиво срце“, „Самац у браку“, „Једне летње ноћи“, само су неке од телевизијских екранизација популарних романа Мир-Јам. Снимљена су и два филма: „Рањени орао“ (2009) и „Кад љубав закасни“ (2014).

    Историјска неправда према Мир-Јам

    Иако је потицала из добре и часне породице, иако се цео свој животни век трудила да настави ту традицију, уз жељу да своју старост дочека као цењена српска књижевница, Милици Јаковљевић је срећа окренула леђа, и то баш у доба када је требало да убира плодове свога рада. Због свега што је доживела у познијем животном добу које се одвијало управо након Другог светског рата, када је дошла нова власт, можемо рећи да је Милици Јаковљевић нанета историјска неправда.

    Наиме, након завршетка рата, иако стара и изнурена, Милица Јаковљевић је покушала да обнови своју новинарску каријеру. Међутим, послератне прилике јој нису ишле на руку. Чланство у Удружењу новинара је преполовљено, посебно када је у питању било женско чланство: три жене нису дочекале ослобођење, једна је осуђена на робију због сарадње са окупатором, три су престале да се баве новинарством, а само њих пет је обновило чланство те 1945. године. Међу њима је била и Милица Јаковљевић.

    Према тадашњим правилима Удружења, новинар који је шест месеци незапослен, губи статус новинара. Милица Јаковљевић није успела да се одржи у листу „Глас“. Од пет новинарки које су са њом радиле, она је била најстарија и није могла да издржи превелики напор који са собом носи новинарска професија. Прави шок је уследио када је сазнала да ју је Удружење новинара те 1945. године избрисало из свог чланства.

    Нема сумње да јој је било тешко да се прилагоди новим послератним околностима, и ономе што се очекивало од писаца и новинара, а нема сумње ни у то да су је заболеле речи њеног колеге по перу Оскара Давича који је на једној седници Савеза књижевника Југославије рекао: “Неки другови не пишу борбено, онако како наша стварност захтева. Они не пишу комунистички, пишу буржујски сентиментално и сладуњаво, као Мир-Јам”.

    Доживљавала је осуде, а да притом није била крива за то што је осуђују. Нове власти су биле до те мере немилосрдне да јој чак ни њен рођени брат, Стеван Јаковљевић, који је показао лојалност према новој комунистичкој власти, није могао много да помогне. Једино што је успео да издејствује јесте била пензија. Ипак, Мир-Јам је остала одбачена и као жена и као стваралац.

    Рехабилитована је тек 1972. године, дакле две деценије након своје смрти, када је на сцену позоришта Атеље 212 постављена представа рађена по мотивима њеног романа „Рањени орао“.

    Занимљиво је то да је након њене смрти носилац ауторских права за њене романе постао извесни књижар Иван Веселиновић, који се појавио с уговором из 1946. године којим му Милица Јаковљевић преноси сва ауторска права за своје књиге. На позадини документа Мир-Јам се захваљивала “анђелу чувару” Веселиновићу, јер јој је “дао новац да купи нешто угља” да се не смрзне.

    Касније, у решавање питања о ауторским правима укључила се општина Стари град, подсећајући да је својевремено, Законом о национализацији Веселиновићу одузето предузеће, укључујући и све уговоре. Тако се општина декларисала као наследник Мир-Јам и њених ауторских права, од којих је родбина добијала загарантовани део.

    Мир-Јам је умрла 1952. године након упале плућа, сама у беди, у својој кући у Молеровој. Вест о њеној смрти нису објавиле ниједне новине. Иако је и она сама била новинарка, ипак није заслужила да је се колеге сете и одају почаст поводом њене смрти.

    Презрена, заборављена и одбачена, Мир-Јам је отишла са овога света као да никада није ни постојала, као да је и сама измишљени лик неког од својих романа. Кућа у којој је живела је срушена, а на том месту нема ни трага ни обележја (нити спомен-плоче или бисте) као потврда да је ту некада живела вољена српска књижевница и новинарка Милица Јаковљевић Мир-Јам.

    Ана Стјеља