Grad Jagodina:
Bagrdan (1952-1979. godine jedinstveno naselje bilo podeljeno na naselja Bagrdan Selo i Bagrdan Varošica), Belica, Bresje, Bukovče, Bunar, Vinorača, Voljavče, Vranovac, Vrba, Glavinci, Glogovac, Gornje Štiplje, Gornji Račnik, Deonica, Dobra Voda, Donje Štiplje, Donji Račnik, Dragocvet, Dragoševac, Dražmirovac, Duboka, Ivkovački Prnjavor, Jagodina (1946-1992. godine Svetozarevo), Jošanički Prnjavor, Kalenovac, Kovačevac, Kolare, Končarevo (do 1949. godine Praćina), Kočino Selo, Lovci, Lozovik, Lukar, Majur (do 1979. godine Gornji Majur), Mali Popović, Medojevac, Međureč, Miloševo, Mišević, Novo Lanište (do 1955. godine deo Laništa), Rajkinac, Rakitovo, Ribare, Ribnik, Siokovac, Slatina, Staro Lanište (do 1955. godine deo Laništa), Staro Selo, Strižilo, Topola, Trnava, Crnče, Šantarovac i Šuljkovac.
10. novembar 2014. u 19:48
Milodan
Poreklo stanovništva sela Glogovac, Grad Jagodina – Pomoravski okrug. Prema knjizi Stanoja Mijatovića „Resava“.
Položaj sela.
-Glogovac je na desnoj strani Velike Morave, na jednoj uzvišici. Kroz selo protiče Utrinski Potok.
Zemlje i šume.
Delovi seoskog atara su: Ključ (moravski), Trstenik, Ersko Gumno, Svračak, Veluće – gde je nekada bilo selo istog imena, Grnčar (zajednička šuma), Utrina, Smrdan, Mlaka, Tutino Brdo, Dubrava i Anište.
Tip sela.
-Selo se deli n: Gornju, Srednju, Vesicku i Krvarsku Malu. U selu je oko 200 kuća sa 9 rodova. Godine 1819. u selu je bilo 43 kuće sa 47 poreskih glava a 1870. godine imalo je 157 poreskih glava.
Ime selu.
-Predanje veli da je selo dobilo ime po glogovima kojih je ovde nekada mnogo bilo.
Starine u selu.
-U Veluću i Trsteniku, gde su nekada bila naselja sa istim imenima meštani su nalazili komade starinskog oružja i posuđa, stare novce i druge starinske predmete.
Postanak sela i poreklo stanovništva.
-Glogovac je po predanju postojao još pre Kosova, ali od pre 200 i više godina sa njim spojila još sela Trstenik, Veluće i jedan deo Dražimirovca. Ova sela u doba spajanja nisu imala više od 10 kuća.
U Gornjoj Mali su:
-Matejići, slave Tomindan, jesenjei i letnji. Doselili su se iz Dražimirovca pre 200 i više godina.
-Lazarovci, slave Nikoljdan. Doselili su se iz starog Veluća.
-Pavkovići, slave Nikoljdan. Doselili su se pe 200 godina iz starog Trstenika.
U Srednjoj Mali su:
-Stojkovići, slave Đurđic i Đurđevdan. Doselili su se pre 120 godina iz Lasova u Crnoj Reci. Misli se da su nekada bili Vlasi i da su se posrbili.
-Stevići, slave Andrijevdan. Oni su starinci.
-Martići, slave Nikoljdan. I oni su starinci.
U Vesickoj Mali su:
-Vesići, slave Jovanjdan, zimski i letnji. Oni su starinci.
U Krvarskoj Mali su:
-Jokići, slave Đurđic i Đurđevdan. Oni su starinci. Od njih je bio Tatar Bogdan, poznata ličnost iz vremena Obrenovića.
-Lazići, slave Nikoljdan. Doselili su se iz starog Veluća pre 200 godina gde su bili starinci.
Seoska slava je Drugi dan Trojica a zavetine su: Lazareva Subota – radi zdravlja stoke, Markovdan – radi zdravlja orača i kopača i Sv. Todor – za zdravlje ljudi.
16. novembar 2014. u 21:41
Milodan
Poreklo stanoništva sela Dražimirovac, Grad Jagodina – Pomoravski okrug. Prema knjizi Stanoja Mijatovića „Resava“.
Položaj sela.
Selo je na obema stranama Dražimirovačkog Potoka.
Vode.
-Glavni izvori u selu su: Žužićski, Anćelicki, Madžićski i Gornjomalski Kladenac. Izvan sela su: Slana Voda, Manojlov Kladenčić i Gornji Kladenčić.
Zemlje i šume.
-Delovi seoskog atara su: Strana, Ciganski Potok, Lug, Crnoklađe, Ključ, Drenovac, Selište, Dražimirovčić, Trebljevina, Dilbera i Slana Bara.
Podaci o selu.
U selu ima oko 50 kuća i 4 roda.
Seoska slava je Beli Četvrtak, po Vaskrsu a zavetine su Mali Spasovdan, Krstovdan – za zdravlje dece; Cveti – za zdravlje stoke i Prvi dan Trojica – za berićet.
U selu je 1819. godine bilo12 kuća sa 12 poreskih glava dok je 1870. godine bila 51-dna poreska glava.
Ime selu.
-Po jednom predanju na ovom mestu Carica Milica se izmirila sa Bajazitom, davši mu za ženu svoju kćer Oliveru i rekla „draži mir nego kćer“.
Po drugom predanju selo je dobillo ime po nekom Dražimiru, Dušanovom perjaniku, koji je pao u nemilsot kod cra i ovde se nastanio.
Postanak sela i poreklo stanovništva.
-Selo je možda najstarije u celoj okolini, jer se pominje u povelji Cara Lazara, koji ga je dao manastiru Ravanica. Nekada je, kažu, pre 200 godina ovo selo bilo na mestu koje se zove Selište, pa se otuda raselilo zbog toga što je bilo na udaru neprijatelja. Jedan deo sela se odselio u današnji Glogovac a drugi došao na današnje mesto. U Selištu i danas postoje stari dudovi, za koje se priča da su iz vremena kada je ovde bilo naselje.
U selu su rodovi:
-Šavčani, slave Stevanjdan. Doselili su se iz Šavca kod Kruševca pre 160 godina.
-Madžići, slave Nikoljdan. Oni su starinci a nazvani su tako zbog nekoga Maksima-Madže, koji je došao iz Selišta.
-Žužići, slave Aranđelovdan. Doselili su se sa Kosova.
-Anđelići, slave Sv. Petku, Đurđic i Đurđevdan. Oni su starinci a slave su izmešali-povećali broj zbog nekog prizetka, koji je ušao među njih primivši prezime.
22. novembar 2014. u 00:04
Milodan
Poreklo stanovništva sela Duboka, Grad Jagodina – Pomoravski okrug. Prema knjizi Stanoja Mijatovića „Resava“.
Položaj sela.
-Duboka je na neravnoj uzvišici. Na istočnoj strani sela je Duboki Potok a na zapadnoj Rajkin Potok.
Vode.
-Glavni izvori u selu su: Milenkov, Simonov i Rajkin Kladenac.
Zemlje i šume.
-Delovi seoskog atara su: Veliki Branik (tu je utrina), Mali Branik, Ilina Kosa, Selište (između Gladne i Duboke), Cerova Kosa, Gaj, Kućetine, Lanovo, Dunjar, Međe, Ključ (moravski), Vodica, Straža (gde je nekada bila straža, koja je odatle pazila na neprijatelje), Lipar, Sadovi, Ornice, Stari Do, Marine Obrežine, Duga Poljana i Glavica.
Tip sela.
-Selo se deli na Gornji i Donji Kraj.
U selu je 170 kuća i 13 rodova.
Godine 1819. u selu je bilo 39 kuća sa 43 poreske glave a 1870. godine imalo je 133 poreske glave.
Starine u selu.
-U ritu više manastira Jakovića nađena su koplja, velike mamuze, uzde, strele i dr. Zapadno od sela je manastir Jaković i tu su nalazili stari novac i posuđe. Tu je i staro groblje u koje se i danas ukopavaju.
Postanak sela i poreklo stanovništva.
-Staro selo je nekada bilo u Selištu, između Gladne i Duboke, pa je premešteno bliže Moravi iz nepoznatih razloga. Premeštanje je izvršeno odmah po Prvom Ustanku.
U Gornjem Kraju su ovi rodovi:
-Jašići i Bogdanovići, slave Lučindan i Markovdan. Oni su starinci.
-Lukići i Jagodići, slave Lučindan i Markovdan. I oni su starinci.
-Đurići, slave Nikoljdan. Ne znaju za svoje poreklo.
-Mandići, slave Tomindan, letnji i jesenji. Dovela ih baba Manda iz Glogovca pre 25 godina.
-Dzrdzići (nije greška), slave Đurđic i Đurđevdan. Oni su „sa Kosova iz Kolašina“.
-Savići, slave Savindan i Đurđevdan. Doselili se iz Crnče, ispod Crnog Vrha, gde ih i danas ima, tamo se prezivaju Šantrakovići, ovi ovde, umesto Đurđica slave Savindan zbog nasleđenog velikog imanja sa opustelom kućom, koja je slavila Savindan.
-Bajinci, slave Lučindan i Markovdan. Misle da su sa Jašićima i Lukićima bili nekada jedan rod.
-Gmitrovići, slave Mitrovdan. Doselili se pre 50 godina iz Lukara u Levču.
U Donjem Kraju su porodice:
-Medići, slave Lučindan. Oni su starinci. Misle da su sa imenovana tri roda Svetolučinaca bili nekada jedna kuća i usled toga se ni danas „ne prijatelje“ i ne orođavaju sa njima – ne žene se niti udaju međusobno.
-Pupići, slave Markovdan. Doselili su se sa Kosova.
-Miloradovići, slave Nikoljdan. Oni su iz Rajkinca.
-Petkovići, slave Nikoljdan. Oni su iz Jovca kod Ćuprije.
-Asanovići, slave Sv. Petku. Oni su Cigani-Romi, bave se kovačkim zanatom. Ne zna se odakle su.
Seoska slava je Drugi dan Trojica a zavetine: Blagovesti – za zdravlje stoke; Andrijevdan – za zdravlje čeljadi, Tri Jerarha, Veliki Spasovdan – za vinograde i Sv. Jovan prolećni – za zemlju.
27. novembar 2014. u 18:52
Milodan
Poreklo stanovništva sela Slatina, Grad Jagodina – Pomoravski okrug. Prema knjizi Todora Bušetića „Levač“.
Položaj sela.
Sadašnji Levač čine prirodne granice: Gledićske Planine, Crni Vrh; od Crnog Vrha pravom linijom pored planine Juhor na Golijsku Moravu. Dakle, strogo uzevši Levač se nalazi između Gledićskih Planina, Juhora i Golijske Morave.
Na tom prostoru nalazi se selo Slatina.
Vode.
Meštani Slatine piju vodu sa bunara.
Ime selu.
Satina je dobila ime zbog podvodnog zemljišta na kome se nalazi.
Tip sela.
Selo je ravničarsko i u njemu su kuće zbijenog tipa.
Poreklo stanovništva.
-U Slatini ima 50 kuća.
Porodice su:
-Milićevci, Slave Đurđic a preslavljaju Pantelijevdan. Oni su od tri brata, koji su se doselili sa Rudnika.
Ostale, znatno kasnije doseljene, porodice su iz rudničkog i kragujevačkog okruga.
Slatina preslavlja Drugi dan Trojica.
Zanimanje stanovništva.
-Slatinci, budući da žive u dolini, najviše se bave zemljoradnjom, zatim voćarstvom a ponajmanje stočarstvom. Osim toga bave se pčelarstvom, silarstvom i ručnim radovima.
28. novembar 2014. u 17:55
Milodan
Poreklo stanovništva Mali Popović (po knjizi Malo Popoviće), Grad Jagodina – Pomoravski okrug. Prema knjizi Stanoja Mijatovića „Resava“.
Položaj sela.
-Selo je u moravskoj ravnici, na desnoj obali Velike Morave.
Zemlje i šume.
-Delovi seoskog atara su: Ključ (preko Morave), Župa, Ciglara, Maricko, Međa, Jajine, Bare, Lazin Potok, Tutino Brdo, Barice, Sprud, Presip, Grnčar, Svračak i Veluće.
Podaci o selu.
-U selu je oko 70 kuća i 6 rodova.
Mali Popović je 1819. godine imalo 20 kuća i 20 poreskih glava a 1870. godine je imalo 56 poreskih glava.
Seoska slava je Beli Četvrtak a zavetine su Trifundan – za vinograde; Lazarevdan – za zdravlje čeljadi; Cveti (kad se vadi „živa vatra“) – za zdravlje stoke i Markovan – za orače i kopače.
Starine u selu.
-Na Tutinom Brdu ima razvalina od stare crkve ili manastira. Tu se nalaze stari bakarni i srebrni novci, komadi starog oružja, zemljanog posuđa i druge stvari od starina.
Postanak sela i poreklo stanovništva.
-Po predanju Mali Popović je ovde od pre 160 godina. Skoro svi stanovnici su doseljenici. Nije premeštano. Po jednom predanju ono je postalo odvajanjem jednog kraja Glogovca a po drugom predanju je postalo kada se Veluće raselilo. Da je odista bilo nekada zajedno sa Glogovcem, dokaz je pored neposredne blizine i zajedničko groblje.
Idući od Glogovca niz Moravu rodovi su:
-Vasići, slave Đurđic i Đurđevdan. Doseljeni su sa Kosova.
-Paunići, slave Alimpijevdan. Doselili su se iz okoline Aleksinca pre 100 godina.
-Stojkovići, slave Sv. Petku. Doselili su se iz okoline Aleksinca pre 120 godina.
-Ćirići, slave Nikoljdan. Doselili su se iz Mutnice kod Paraćina.
-Selinkići, slave Jovanjdan. Doselili su se iz okoline Pirota, zovu ih „Šopovi“.
-Rajkinci, slave Nikoljdan. Oni su došli iz Rajkinca pre 25 godina, dovela ih mati, koja se ovde preudala.
6. decembar 2014. u 14:58
Milodan
Poreklo stanovništva sela Rajkinac, Grad Jagodina – Pomoravski okrug. Prema knjizi Stanoja Mijatovića „“Resava“.
Položaj sela.
-Selo je na strani jedne kose i to na dosta velikoj visini, usled čega mu dosađuju jaki vetrovi. Pored sela teku dva potoka; Čekinac i Grobljanski Potok.
Vode.
-U selu se pije izvorska voda. Izvori su: Čekinac, Buban, Česma, Vuksanov Izvor i Lipar. Ovaj poslednji je otvoren prilikom skorašnjeg jakog zemljotresa.
Zemlje i šume.
-Zajedničke šume sa mešovitom gorom ima oko 15 hektara i 35 hektara utrine. Glavniji delovi seoskog atara su: Grobljanski Potok, Čekinac, Lipar, Golo Brdo, Stari Deo, Utrine i Ravnište.
Tip sela.
-Selo se deli na Čekinac i Česmenski Kraj. U njemu je 80 kuća i 8 rodova.
Ime selu.
-Po predanju je selo dobilo ime po prvom doseljeniku Rajku, čiji je brat Radoš naselio Radošin. Predanje kaže da se selo ranije zvalo Divotin i tada je bilo bliže Velikoj Moravi. Ne zna se pouzdano kada se se selo premestilo.
Starine u selu.
-U Liparu se nalaze stari novci.
Postanak sela i poreklo stanovništva.
-Pošto u selu ima starinaca selo je svakako starijeg doba. Smatra se da je Čekinac starije naselje a Česmenski Kraj novije.
Rodovi su:
-Lukići, slave Nikoljdan. Doselili su se iz obližnjih Ribara kod Jagodine.
-Vojinovići, slave Aranđelovdan. Oni su starinci.
-Paramentići, slave Nikoljdan. Oni su Cigani-Romi, došli su iz Čičkovca.
-Ćurčići, slave Đurđic i Đurđevdan. Doselili su se iz Srema, odakle ih je doveo neki stari ćurčija.
-Marjanovići, slave Sv. Petku Paraskevu. Oni su Vlasi i doselili su se iz Erdelja.
Seoska slava je Treći dan Trojica a zavetine su: Savindan – za zdravlje čeljadi; Sv. Jovan, 8. maja – za berićet i Markovdan – za zdravlje orača i kopača.
14. maj 2016. u 14:57
Boris
Zanima me poreklo prezimena Rakić iz sela Siokovac.
Unapred veoma zahvalan!
31. avgust 2017. u 08:25
vojislav ananić
JAGODINA
Najstariji tragovi života na tlu Jagodine potiču iz mlađeg kamenog doba oko 5500 godina pre nove ere. U prvom veku nastalo je Rimsko naselje pod “Đurđevim brdom”.
Srednjovekovno selo Jagodna prvi put se pominje 15.jula (28.jula po novom kalendaru) 1399. godine u jednom dopisu Kneginje Milice i njenih sinova Stefana i Vukana, Dubrovačkoj opštini. Ovaj dokument je prvi sačuvani pisani podatak da je Jagodina postojala u 14.veku, ali da je bila i privremena vladaraska rezidencija.
8.jula 1411.godine Despot Stefan Lazarević, održao je u tadašnjoj Jagodnjoj, Sabor uz prisustvo sveštenika i vlastele, na kome je doneo zlatopečatnu povelju (hrisovulju) kojom je manastiru Hilandar dodelio nove povlastice i imanja.
U vreme Turaka na teritoriji Jagodine nastalo je naselje, koje su Turci nazvali Jagodina palanka, pa otuda kasnije i sadašnje ime. U tom periodu uloga Jagodine bila je uglavnom saobraćajna, kao stanica radi prenoćišta.
Sa Kočinom krajinom 1788-1791. godine počinju oslobodilački ratovi srpskog naroda protiv Turaka. Dve najvažnije bitke na samom početku Prvog srpskog ustanka odigrale su se u Jagodini. U prvoj bici, Karađorđe je pretrpeo neuspeh, dok je u drugoj pobedio Turke i tako oslobodio Jagodinu. Posle Drugog srpskog ustanka Jagodina se privredno stabilizuje i razvija se u pograničnu varoš (do 1833.god.) tadašnje Miloševe Srbije.
Na početku XIX veka grad je imao oko 200 dućana i 330 zanatlijskih radnji. Pedesetih godina XIX veka otvoreni su prvi industrijski objekti, kao i škole, apoteke, bolnica i to:
1846. – Prva fabrika stakla Avrama Petronijevića, ujedno i prvi industrijski objekat u Srbiji
1850. – Radionica za proizvodnju plovnih objekata
1851. – Prvo čitalište
1852. – Prva apoteka Đorđa Krstića
1867. – Osnovana prva bolnica
1869. – Osnovana Jagodinska realka
1879. – Druga staklara Nacka Jankovića
1884. – Prva banka – Jagodinska štedionica
1884. – Izgrađena je železnica i prvi voz prolazi kroz Jagodinu
1898. – Osnovana je Jagodinska muška učiteljska škola
Početkom XX veka Jagodina je imala veliki broj industrijskih preduzeća, kao i zanatskih i trgovinskih radnji, a 1902.godine otpočela je sa radom i klanica Pietra Klefiša.
Jagodinu su od okupatora u Drugom svetskom ratu oslobodile jedinice Crvene armije , 17.oktobra 1944.godine. Grad, tada opština, 22.septembra 1946.godine dobija ime Svetozarevo po socijalisti Svetozaru Markoviću, međutim na referendumu 1992.godine vraća mu se staro ime Jagodina.
Izvor: Internet
12. maj 2018. u 17:52
Stefan
Molim vas recite mi nesto o poreklu stanovnistva iz Kocinog sela porodice Milovanovic odnosno Dimitrijevic krsna slava sv.Djordje!
13. decembar 2019. u 12:05
Vojislav Ananić
BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI …
© 2019 Veliki Ljudi
26. 03. 2018
“Srpska Džejn Ostin”
Autor: Ana Stjelja
Srpska književnica i novinarka Milica Jakovljević, daleko poznatija po pseudonimu Mir-Jam, verovatno nije ni sanjala da će svojim sentimentalnim romanima pobuđivati pažnju i pet decenija nakon svoje smrti. Kako joj se život odvijao, i kako je slutio njen kraj, Mir-Jam je možda i bila ubeđena da će njen lik i delo pasti u zaborav. Ipak, nekim čudnim spletom, verovatno sudbinskih okolnosti, to se na sreću nije desilo.
Iako danas svi znamo za njeno ime i za naslove njenih čuvenih romana „Ranjeni orao“, „Greh njene majke“, „Nepobedivo srce“…, ipak ima toliko detalja iz života ove dame srpskog pera koji su malo poznati. “Srpska Džejn Ostin” kako su je zvali, imala je veoma bogat život, ispunjen radom i stvaralaštvom, ali koji je nažalost okončan njenim odbacivanjem i nipodaštavanjem kao žene i kao književnice.
Milica Jakovljević je rođena 1887. godine u Jagodini, u mnogočlanoj porodici državnog činovnika Jakova Jaše Jakovljevića. Kako je njen otac postao udovac sa čak osmoro dece, odlučio je da se oženi izvesnom Simkom, koja je takođe bila udovica, ali bez dece. Tada se verovalo da je za izostanak poroda uglavnom bila kriva žena, te se tako verovalo da Simka ni u sledećem braku neće imati dece.
Ipak, desilo se nešto sasvim suprotno i potpuno neočekivano. Simka je rodila čak troje dece, od kojih je prva Milica, jedna od najčitanijih srpskih književnica i jedna od tri najistaknutije žene srpskog novinarstva, nakon nje je rođen Stevan Jakovljević, srpski akademik, biolog, profesor i prvi srpski bestseler pisac (autor knjige „Srpska triologija“), i na kraju najmlađa Zora. Dakle, Simka, ne samo da je mogla da ima svoj porod, već je srpskoj kulturi podarila dva velikana kakvi su Milica i Stevan Jakovljević. Porodica Jakovljević je važila za veoma uglednu i poštenu porodicu, a u takvom duhu su vaspitana i sva deca Jakova Jaše Jakovljevića.
Milica Jakovljević je svoje detinjstvo provela u Kragujevcu gde je njen otac službovao, da bi se potom preselila u Beograd gde se upisala u Višu žensku školu, u nameri da se školuje za učiteljicu. Prosvetnim radom se bavila u periodu između 1906. i 1919. godine, i to kao seoska učiteljica u mestu Krivi Vir (pod planinom Rtanj).
U ovoj seoskoj školi, Milica je svoje đake učila sve do Prvog svetskog rata kada se preselila u Beograd. Živela je u Molerovoj ulici br. 20, u kući koja je predstavljala njenu malu oazu, mesto gde je pisala i stvarala, odnosno mesto gde je Milica Jakovljević postala Mir-Jam, najčitanija i najpopularnija književnica u Kraljevini Jugoslaviji.
Prema sećanjima glumice Nevenke Urbanove, Milica Jakovljević je bila “lepa, raskošna plavuša koja je na plaži čitala Rablea u originalu.” Govorila je ruski i francuski jezik. Iako je u svojim delima pisala uglavnom o ljubavi i braku, sama se nikada nije udavala.
Novinarsko pero Milice Jakovljević
Iako je poznato da se Mir-Jam pre spisateljske karijere bavila novinarstvom, ipak, manje je poznato da je ona zapravo ušla u istoriju srpskog novinarstva. Naime, uvrštena je (monografija dva veka srpskog novinarstva 1791 ̶ 1991) u sto najznačajnijih srpskih novinara, odnosno kao jedna od tri žene koje su se bavile ovim pozivom, pored Mage Magazinović i Dese Glišić.
Milica Jakovljević je svoju novinarsku karijeru započela u dnevnim novinama „Novosti“, da bi nakon oslobođenja postala novinar večernjeg lista „Glas“. Karijeru je nastavila u časopisu „Nedeljne ilustracije“.
Iz jednog njenog pisma upućenog Udruženju novinara Srbije, saznajemo da je Milica svoju novinarsku karijeru započela 1. juna 1921. godine, a da ju je okončala 6. aprila 1941. godine. Nakon izbijanja Drugog svetskog rata počinje pravi sunovrat ove srpske književnice.
U okupiranom Beogradu živi bedno i u siromaštvu. Dobija ponudu od takozvanih okupacionih novina „Novo vreme“ i „Obnova“ da bude njihov saradnik, ali ona to odbija, uz obrazloženje da je “stara i iznurena, i kako ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu”. Iako je to bio častan čin, koštao ju je lične tragedije koja je usledila nakon završetka rata.
Mir-Jam ̶ “Džejn Ostin srpske književnosti”
Svoju književnu karijeru Mir-Jam je gradila kao pisac vrlo pitkih ljubavnih romana koji su joj za života doneli slavu, ali koji su i dan-danas rado čitani, te koji su doživeli brojne ekranizacije. Zbog svojih romana koji predstavljaju detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, nazvana je “Džejn Ostin srpske književnosti”.
Mir-Jam je osim romana: „Ranjeni orao“, „To je bilo jedne noći na Jadranu“, „Nepobedivo srce“, „Otmica muškarca“, „Greh njene majke“, „U slovenačkim gorama“, „Samac u braku“, „Mala supruga“, „Izdanci Šumadije“ (autobiografski roman), objavila i zbirke pripovedaka: „Dama u plavom“, „Devojka sa zelenim očima“, „Časna reč muškarca“, „Sve one vole ljubav“. Godine 1939. Mir-Jam se odvažila da napiše i dramu „Tamo daleko“ prema kojoj je urađena pozorišna predstava sa čuvenom Žankom Stokić u glavnoj ulozi.
Književnica Miljana Laketić je 2008. godine objavila knjigu pod naslovom „Mir-Jam, obožavana i unižena“ inspirisanu ovom vrlom damom srpske književnosti.
Iako je ovaj svet napustila zaista ponižena, Mir-Jam danas i dalje živi, u srcima svojih čitalaca, ali i televizijskih gledalaca koji uživaju u ekranizacijama njenih romana. „Brod plovi za Šangaj“, „Ranjeni orao“, Greh njene majke, „Nepobedivo srce“, „Samac u braku“, „Jedne letnje noći“, samo su neke od televizijskih ekranizacija popularnih romana Mir-Jam. Snimljena su i dva filma: „Ranjeni orao“ (2009) i „Kad ljubav zakasni“ (2014).
Istorijska nepravda prema Mir-Jam
Iako je poticala iz dobre i časne porodice, iako se ceo svoj životni vek trudila da nastavi tu tradiciju, uz želju da svoju starost dočeka kao cenjena srpska književnica, Milici Jakovljević je sreća okrenula leđa, i to baš u doba kada je trebalo da ubira plodove svoga rada. Zbog svega što je doživela u poznijem životnom dobu koje se odvijalo upravo nakon Drugog svetskog rata, kada je došla nova vlast, možemo reći da je Milici Jakovljević naneta istorijska nepravda.
Naime, nakon završetka rata, iako stara i iznurena, Milica Jakovljević je pokušala da obnovi svoju novinarsku karijeru. Međutim, posleratne prilike joj nisu išle na ruku. Članstvo u Udruženju novinara je prepolovljeno, posebno kada je u pitanju bilo žensko članstvo: tri žene nisu dočekale oslobođenje, jedna je osuđena na robiju zbog saradnje sa okupatorom, tri su prestale da se bave novinarstvom, a samo njih pet je obnovilo članstvo te 1945. godine. Među njima je bila i Milica Jakovljević.
Prema tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji je šest meseci nezaposlen, gubi status novinara. Milica Jakovljević nije uspela da se održi u listu „Glas“. Od pet novinarki koje su sa njom radile, ona je bila najstarija i nije mogla da izdrži preveliki napor koji sa sobom nosi novinarska profesija. Pravi šok je usledio kada je saznala da ju je Udruženje novinara te 1945. godine izbrisalo iz svog članstva.
Nema sumnje da joj je bilo teško da se prilagodi novim posleratnim okolnostima, i onome što se očekivalo od pisaca i novinara, a nema sumnje ni u to da su je zabolele reči njenog kolege po peru Oskara Daviča koji je na jednoj sednici Saveza književnika Jugoslavije rekao: “Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir-Jam”.
Doživljavala je osude, a da pritom nije bila kriva za to što je osuđuju. Nove vlasti su bile do te mere nemilosrdne da joj čak ni njen rođeni brat, Stevan Jakovljević, koji je pokazao lojalnost prema novoj komunističkoj vlasti, nije mogao mnogo da pomogne. Jedino što je uspeo da izdejstvuje jeste bila penzija. Ipak, Mir-Jam je ostala odbačena i kao žena i kao stvaralac.
Rehabilitovana je tek 1972. godine, dakle dve decenije nakon svoje smrti, kada je na scenu pozorišta Atelje 212 postavljena predstava rađena po motivima njenog romana „Ranjeni orao“.
Zanimljivo je to da je nakon njene smrti nosilac autorskih prava za njene romane postao izvesni knjižar Ivan Veselinović, koji se pojavio s ugovorom iz 1946. godine kojim mu Milica Jakovljević prenosi sva autorska prava za svoje knjige. Na pozadini dokumenta Mir-Jam se zahvaljivala “anđelu čuvaru” Veselinoviću, jer joj je “dao novac da kupi nešto uglja” da se ne smrzne.
Kasnije, u rešavanje pitanja o autorskim pravima uključila se opština Stari grad, podsećajući da je svojevremeno, Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir-Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovani deo.
Mir-Jam je umrla 1952. godine nakon upale pluća, sama u bedi, u svojoj kući u Molerovoj. Vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne novine. Iako je i ona sama bila novinarka, ipak nije zaslužila da je se kolege sete i odaju počast povodom njene smrti.
Prezrena, zaboravljena i odbačena, Mir-Jam je otišla sa ovoga sveta kao da nikada nije ni postojala, kao da je i sama izmišljeni lik nekog od svojih romana. Kuća u kojoj je živela je srušena, a na tom mestu nema ni traga ni obeležja (niti spomen-ploče ili biste) kao potvrda da je tu nekada živela voljena srpska književnica i novinarka Milica Jakovljević Mir-Jam.
Ana Stjelja