Град Лозница:
Бања Ковиљача, Башчелуци, Брадић, Брезјак, Брњац, Велико Село, Воћњак, Горња Бадања, Горња Борина, Горња Ковиљача (до 1979. део Бање Ковиљаче), Горња Сипуља, Горње Недељице, Горњи Добрић, Грнчара, Доња Бадања, Доња Сипуља, Доње Недељице, Доњи Добрић, Драгинац, Зајача, Јадранска Лешница (до 1947. године Јадарска Лешница), Јаребице, Јелав, Јошева, Југовићи, Каменица, Клупци, Козјак, Коренита, Крајишници, Лешница, Липница, Липнички Шор, Лозница, Лозничко Поље, Милина, Ново Село, Пасковац, Плоча, Помијача, Рибарице (до 1991. године Рибарица), Руњани, Симино Брдо, Слатина, Стража, Ступница, Текериш, Трбосиље, Трбушница, Тршић, Филиповићи, Цикоте, Чокешина и Шурице.
19. април 2014. у 21:23
Милодан
Порекло становништва села Јаребице, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
-Јаребице су у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина јаребичка.
Село Јаребице лежи на пет коса, које почињу од Иверка и постепено се спуштају ка Јадру.
На првој коси лежи Хаџића ма(ха)ла, коју одваја један поток од друге косе на којој је Радивојевића мала. На трећој коси је Лукића мала, на четвртој Чугуровића мала а на петој Мартиновића мала, која је до Великог Села.
Доњи део, до цркве, Хаџића мала зове се Доња мала. Између свих тих мала су потоци који не чине штету кућама, јер су куће издигнуте на косе.
Воде.
-По целом селу само су извори, бунара немају. Скоро свака кућа има извор а заједнички извор има Чугуровића мала, јер се једним извором служи 15-20 кућа.
Да није извора село не би могло опстати, јер нема живих потока. Речна вода се не употребљава за пиће. Лековитих извора нема*.
*На маргинама постоје Цвијићеве примедбе о називима, макар, главнијих извора.
Клима.
-Село је блаже климе – жупније. Снег пада од Никољдана па до Сретња и може бити висок до једног метра, али ређе, обично је дебљине 25-30 сантиметара.
Најјачи ветар је Доњак, тј, западни, после Устока – источни. Кишу доноси најпре Доњак и он је најхладнији*.
*На маргинама су уочене Цвијићеве примедбе-питање „дува ли ли још какав ветар“?
Земље и шуме.
-Земље има доста за обрађивање. Око кућа има доста земље али је већи део у пољима, које они зову „потесима“.
Поља се налазе са десне стране Јадра и удаљена су од села 1,5 сати хода а неким становницима и мање. На њивама се највише сеје кукуруз, пшеница, јечам и зоб, али је од пре само сејан кукуруз, као што се сада сеје око Јадра, који овде врло добро успева. Испуст – утрину село има у Иверку, али већином домаћинства имају своје заграђене пашњаке*.
*Јован Цвијић је ставио примедбе о називима поља, величине утрина и шума, ко плаћа порез…?
Шуме за гориво у селу имају мало, махом је ограђено и припада појединим породицама а постоји и заједничка у Иверку, која је са јаребичке стране скоро сва исечена. На Иверку нема четинара, сламо храст. Иверак се користи заједнички за испашу и тако је од старине.
Зиратна земља је добра те је једној просечној породици потребно да поседује 15 плуга да се нормално живи и све дажбине подмире.
Тип села.
-Село је разбијеног типа и подељено је на мале. Куће су међусобно удаљене од 100 до 150 метара. У Чугуровића мали куће су збијеније, 60-80 метара. Од цркве и школе најудаљеније куће су на 1,5 сати хода.
Мале се сматрају као засеоци и у свим малама су куће рестурене-расуте осим у Доњој мали код цркве и школе куће су збијеније и поређане поред пута.
Село нема својих заселака нити има породица које су се подаље населиле на своја имања – да тамо жживе.
Становници једне мале немају иста презимена.
У Хаџића мали има више становника који су ту од старине и презивају се: Јаковљевићи, Јовановићи, Панчићи, Михаиловићи, Аврамовићи, Ђукићи, Ћирићи (Несторовићи) и Ђурићи.
У Доњој мали су: Крсмановићи, Исаковићи, Обрадовићи, Лазићи и Јовановићи.
У Радивојевића мали се сви становници презивају Радивојевићи.
У Лукића мали се сви становници презивају Лукићи.
У Чугуровића мали су: Чугуровићи, Јовићи, Пуцаревићи и Осатовићи.
У Мартиновића мали су: Мартиновићи, Радовановићи и Панићи.
Укупно и Јаребицама има 202 куће и 1473 становника, по малама: У Хаџића мали 78, Радивојевића мали 8, Доња мала и код цркве 35, Лукића мала 9, Чугуровића мала 33 и Маринковића мала 9.
Задруга је раније било доста и великих а сада их има неколико са по 25-30 чељади у задрузи*.
*И на ове податке Цвијић је имао доста примедаба.
Име селу (приче и тумачења).
-Држи се да су Турци у Шурицама, под Шуричким Градцем, долазили у лов на јаребице, којих је на овим просторима било доста, па је отуда, кажу, дошло име Јаребице а то казује и сам природни положај овог села.
Старине у селу.
-Зна се толико да је овде некада била варош или варошица, западно од школе и цркве на 350-400 метара, те да сви околни становници зову то место „Варош“ а јаребичку цркву зову „варошка црква“. Остатака од негдашње вароши нема. Северно од јаребичког гробља налази се место Кулина, где је била кућа-двор војводе Анте Богићевића у којој се кући родила и прабаба нашег узвишеног краља, госпођа Томанија. Трагови старих путева се не познају, посигурно што у целом селу нема камена.
Порекло станоништва и оснивање села.
-Сви стари поуздани људи причају да су село Јаребице населили становници досељени из Босне, Херцеговине и Црне Горе.
Ћирићи: Мисли се да је најстарија породица Ћирића, којих данас има две куће, али нико не зна када су досељени. За многе данашње породице мисли се да су се овде настаниле пре 400 година***.
Карактеристично је што се овде породице слабо множе. Има породица које су овде и по 200-300 година а има их једна или две куће. Када су се доселили, колико је било кућа, не зна се, али сви причају да су се услед турских насиља овде доселили.
И Јаребицама причају да су многе породице бежале у Мачву и Срем за време Маџарске буне (1789-1792. године) али се посигурно зна да су неке породице бежале у Срем 1813 године, након слома Првог Устанка. Многе од тих породице су се вратиле док се неке остале у Срему.
-Радивојевићи, Исаковићи и Лукићи су од свих најразгранатије породица, која се доселила из Црне Горе. Дошла су три брата, Радован, Исаило и Јаков. Радован се са Исаилом настани у Јаребицама, на коси „Радивојевића“ одакле се касније Исаило пресели у Доњу малу – у истом селу. Јаков се настани у Горњим Недељицама. У Јаребицама од Радована остали су Радивојевићи а од Исаила – Исаковићи. Од Јакова у Горњим Недељицама настали су Јаковљевићи. После се од Радивојевића одели прадед садашњих Лукића-Лука и настани се на првој коси, која се по њима зове Лукића и од њега су остали Лукићи.
Све три породице (и Јаковљевићи) славе Никољдан и преслављају Први дан Дројица-Духова.
-Ђурићи у Доњој мали доселили су се из Црне Горе, од Никшића због чега су се на почетку презивали Никшићи а садашње презиме носе од чукундеде*.
*Моја и Цвијићева напомена: Слава?
-Несторовићи су досељени на своје имање из Симиног Брда, које је у истој општини***.
-Обрадовићи су дошли из Дворске, иста општина***.
-Чугуровићи су се доселили из Херцеговине и била су два брата, Чугур и Рашо. Чугур се настанио у Јаребицама а Рашо у Великом Селу и његови потомци носе презиме Рашевић. Од Чугура данас има 14 кућа у Јаребицама. Један Чугуров син отишао је „због турског зулума“ у Рибаре у Мачви и ту се настанио и од њега имају три куће, које се презивају Чугуровићи. Други његов син Кузман се одселио у Кузман – Поцерина. Његови потомци се презивају Кузмановићи али их у целом Букору зову Чугуровићи, славе Јовањдан.
-Осатовићи су досељени из Осата у Босни и од када су се доселили имају презиме Сатовићи (?)****.
-Мартиновићи су се доселили из Црне Горе.
За остале породице не зна се одакле су досељене.
Не може се казати да су се најстарије породице настаниле у средини села, у садашње доба обично је тако, док су одељени чланови породица махом на крају села, на својим имањима.
Поједине породице имају исту славу, и славе: Михољдан, Аранђеловдан, Аврамијевдан, Алимпијевдан и Ђурђевдан.
Село не преславља истог дана. Око половине села преславља Прве Тројице, друга половина Спасовдан.
Занимање становништва.
-Становници села Јаребице највише се занимају земљорадњом. Најпознатији производ овог села је кукуруз. Осим земљорадње становници овог села се баве сточарством а већина и воћарством. Ловом и риболовом се не баве.
У близини овог села има рудника (Зајача, Крупањ, Завлака) али нико из Јаребица у њима не ради.
У селу нема каменорезаца, кирајџија, угљара, млинара, има само дунђера и зидара. Село има механџије и дућанџије – 3 кафане и 3 дућана, који поред главног занимања обрађују и земљу.
Мештани не иду у печалбу нити у аргатовање, осим ако нису у овом селу родиле шљиве – иду на сушење шљива у сезони. И зарада им је 35-40 динара месечно.
Цигана-Рома у овом сселу нема.
1. децембра 1901. године Јаребице.
Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.
20. април 2014. у 20:28
Милодан
Порекло становништва села Јошева, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
-Јошева је у округу подрињском, срез јадрански, општина иверска, у подножју Цера. Село је на присојној страни а врло мали део је на осојној. Село има три ма(ха)ле и то: Лужаница, Речани и Поточари.
Воде и име селу.
Бунара и ђермова у селу има осам. Река Лешница извире из „Добре воде“ чији је извор лековит у коју се улива поток Јошевица те се мисли да је село добило име по том потоку.
Клима.
-Највише дувају ветрови Северац, Југ и устока.
Земље и старине у селу.
-Главна места у Церу су: Мршића гроб, Кумавац, Јошевица, Липик, Кик, Брезова Главица, Угљарица, Пресечена Коса на којој има остатака некакве цигле, те се мисли да је ту било некада старо насеље.
На Иверку су: Тамна Јаруга, Равни поток, Среден, Ломача, Црвена Коса, Вис итд. У Горњем крају – Лужњаци, поред реке Лешнице постоји извор „Слатина“ где има остатака цигле, кремена и мисли се да је ту било Маџарско гробље а у Велико Пољу је место Црквине а на месту Бугатовац има остатака калдрме па се мисли да је некада овуда пролазио пут.
Порекло становништва и оснивање села.
У Мали Лужанци су:
-Петровићи, досељени одавно из села Раденковић у Мачви, славе Ђурђевдан.
-Симонићи, отац Павле доселио се из Рибарице, славе Митровдан.
-Имамовићи, мисли се да су староседеоци, били су у селу најбогатији отуда су добило то презиме, сада су сиромашни, славе Степањдан-Стевањдан.
-Јевтићи и Пејићи, досељени из Јадранске Лешнице пре 10 година, славе Аранђеловдан.
-Петровићи други су досељени из Милине, славе Ђурђевдан.
-Урошевићи су дошли такође из Милине, славе Ђурђевдан.
-Јањићи су из Рибарице, славе Ђурђевдан.
-Ивановићи су из Каменице, скорашњи досељеници, славе Ђурђевдан.
-Пејићи су из Херцеговине, дошли пре пет (?) појасева, славе Степањдан-Стевањдан.
-Мартиновићи су из Јаребице, отац дошао пре 17 година као уљез, славе Никољдан.
-Јеремићи славе Ђурђевдан.
-Тадићи су из Криваје-Поцерина, славе Томиндан.
-Тришићи су од три брата, Трише, Павла и Јоцана. Јоцан се одселио у Петковицу и тамо је велика фамилија Јоцановића. Тришићи славе Ђурђевдан.
-Ковачевићи, предак дошао из Пасковца код Лознице, био ковач – отуда ово презиме, славе Михољдан.
У Мали Речани су:
-Јаковљевићи и Ненадовићи су од једне фамилије, славе Ђурђиц.
-Степанићи су из Бирче у Босни, славе Ђурђевдан.
-Живановићи су из Каменице, славе Алимпијевдан.
-Глигорићи си из Трбосиља – Јадар, славе Ђурђевдан.
-Максимовићи, претка довела мајка у кућу очуху из Рађевине, славе Ђурђиц.
-Симићи су из Босне, славе Ђурђевдан.
-Јеврићи су из Главице у Босни, славе Степањдан-Стевањдан.
-Самарџићи славе Св. Јоакима и Ану.
-Бабићи славе Никољдан.
-Томићи су из Горње Бадање, славе Јовањдан.
-Кнежевићи, њима је у кућу дошао Пешо Војиновић као момак, Кнежевићи су изрумрли а Војиновић преузме њихово презиме, славе Никољдан.
-Јакшићи су из Херцеговине, славе Ђурђиц.
У Мали Поточари су:
-Катанићи су из Босне, добили име по томе што је њихов предак први отишао у Катане по позиву ћесара, славе (оштећено).
-Стаменчићи су из Срема, славе Ђурђевдан.
-Јагодићи су из Горње Бадање, славе Ђурђиц.
-Мандићи су староседеоци, славе Аранђеловдан.
-Димитријевићи, мисли се да су староседеоци, славе Ђурђиц.
-Чоторић је из Јадранске Лешнице, дошао као слуга, славе Никољдан.
-Ивковићи славе Михољдан.
-Павлићи славе Св. Јоаким и Ана.
-Секулићи су староседеоци, има их одсељених у Јаребице и у садашњу варошицу Драгинац, где држи дућан и бави се трговином, славе Лазаревдан.
-Маричићи су из Чокешине, славе Степањдан-Стевањдан.
У селу има 16 кућа Цигана-Рома, који су примили православну веру и овде су се настанили пре 30 година. Славе Никољдан док две куће славе Малу Госпојину. Баве се земљорадњом, крађом (!?) а и сепетарством(?).
Остали подаци у селу.
Задруга нема већи до 25 чланова.
У Јошеви код школе постоји једна механа и ковачница.
Цело село преславља Спасовдан.
10. децембар 1902. године, Драгинац.
Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.
21. април 2014. у 20:33
Милодан
Порекло становништва села Југовићи, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
-Село Југовићи је у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина бадањска.
Село Југовићи је на присојној страни где почиње Иверак а између села Горња Бадања и Рибарице. Село је мало (31 кућа) и пре 20 година је одвојено од села Горња Бадања. И данас неки од становника овог села прича да је из Горње Бадање а не из Југовића. Све што је написано о положају Горње Бадање односи се и на ово село.
Воде.
-У селу се пије изворска вода, скоро свака кућа има свој извор, јер је земљиште подводно. Нарочитих назива извора нема, већ се зову по презимену оних кућа, који га користе. Минералних и лековитих вода у овом селу нема.
Земље и шуме.
-Њиве овог села махом су у пољу и око кућа. Места где су њиве сову се: Потеси, Диље, Јелави, Градови итд.
Тип села.
-Село је мало. Сеоске куће су због природног положаја (јаруге и брда) подељене у три групе.
На једној коси, која је окренута југозападно налазе се куће прве групице, а то су куће: Поповића, Ристивојевића, Јовановића и Андрића.
На другој коси, која је окренута југоистоку, наспрам прве косе а преко једног малог поточића, налазе се куће друге групице – а то су куће Југовића.
Од кућа Југовића преко једне косе а до села Рибарице налази се трећа групица кућа и то: Стевановићи (Дикосављевићи), Јевтићи (Вилићи) и Савићи.
Село је мало и није подељено на ма(ха)ле. У селу су ове породице: Југовићи, Савићи, Ристановићи (Ристивојевићи), Поповићи, Јовановићи, Андрићи, Матићи, Стевановићи (Дикосављевићио), Јевтићи (Вилићи), Кузмановићи, Стевановићи. Свега у селу има 31 кућа.
Ово село је било у саставу са Горњом Бадањом те из тих разлога, као и они, преславаљају Младу Недељу.
Име селу.
-Село је названо Југовићи због тога што већина његових становника носи презиме Југовићи а добило је име пре 20-30 година.
Старине у селу.
-Спасовине је место где се држе састанци а добило је име по томе што је на том месту освећивана водица на Спасовдан, те се и данас свети.
Између кућа Југовића и треће групице која је до села Рибарице налази се једно место са свих страна уздигнуто, као какав град, које зову Главица. За то место причају да су ту бежали околни мештани од куге, а детаљније се ништа о том месту не зна.
Близу сле Југовића постоје некакве развалине од неког града. И данас постоје врло велики подземни ходници и одатле околни становници узимају камен за грађу, који је мекан и да се се врло лако тесати. Много је тог камена доношено када се у Јаребицама градила црква.
Порекло становништва и оснивање села.
Стари људи причају да су биле три куће у (сада) селу Југовићима пре 100-150 година, Попова кућа, Ристановића и Јевтића кућа. Поповићи и Ристановићи су род, једна фамилија. Све три куће су припадале Горњој Бадањи.
-Поповићи, Ристановићи, Савићи, Јовановићи, Стевановићи (Дикосављевићи), Кузмановићи и Матићи су од једне, Баба-Јагодине из Горње Бадање, фамилије и то је врло стара породица. Цела ова породица је бежала у Срем. Причају да је прадеда данашњих, са породицом, због турског зулума, кренуо у Срем и дођу до Голочела, где их стиге један од гласоноша, који им рече да су Турци све попалили по Јадру и да су отишли палећи даље те да их у Јадру више нема. Поп, прадеда данашњих Поповића, врати се натраг са једним момком а фамилији каже да га чекају у Голочелу. Када је дошао у Бадању, види само згаришта, те је само по нека колиба остала читава. Поп уђе у једну колибу, неколико Турака га опколе. Поп изађе из колибе, узјаше коња и стане бежати а Турци по њему почеше пуцати из пушака и трчећи не знајући да су врата (капија) затворена те да ће га ту стићи, пошто је капија била врло висока. Поп натера коња те капију сломи и преко ње пређе и побегне, а Турци му довикну: „О попе, окрени се, нећемо ти ништа и тврде ти вере право нам кажи, је ли тебе кад грозница хватала, јеси ли коња кадгод у вршај хватао и какав ти је колан у коња“? Поп одговори: „Грозница ме никада није хватала, коња у вршај никада нисам хватао, чиме сам коња потегао, то само ја знам“. Турци му кажу: „Е, иди сада попе, нека ти је алал“. Поп оде у Голочело и после неког времена се са својима врати у Горњу Бадању. Све, горе поменуте фамилије славе Ђурђиц а преславаљају Младу Недељу.
-Јевтићи (Вилићи) и Стевановићи су од једне фамилије, доста старе. Одакле су им преци досељени – не знају. Славе Ђурђевдан.
-Југовићи су старином од Пљеваља и доселили су се прво у Бањевац више Крупња. Прадеду данашњих Југовића довела је мати из Бањевца у Бадању очуху, који је био потомак Баба-Јагоде од Поповића фамилије. После је та кућа замрла а Југовићима остане имање. Славе Никољдан.
-Андрићи су из Рибарице, отац досељен као уљез пре 25 година, славе Лучиндан.
Текст о пореклу осталих породица је оштећен.
5. октобра 1903. године, Драгинац
Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.
22. април 2014. у 20:20
Милодан
Порекло села (по књизи засеока) Крајишници, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
-Село (засеок) Крајичници налази се у области реке Јадра, срезу јадранском и општини лозничкој. Ово село је према казивању мештана на неколико коса и чотова. Вода га не плави.
Воде.
-Најјачи извор је Грабовица са лепом пијаћом водом. Осим њега постоји извор по имену Мелкиновача, дошло од имена неког Турчина Мелка. Мештани веле да од те воде, када се много пије, расте човеку гуша. Извор „У Јовиној градини“ такође, као и први поменути, има квалитетну пијаћу воду. Осим ових има и мањих извора из којих се вода захвата крбањем или су неки са намештеном стублином из којих се захвата вода кутлачом. Речна воде се не пије.
Клима.
-Климатских разноликости овде нема у односу на околна места. Што се тиче ветрова исте су прилике као што је речено за село Башчелук.
Земље и шуме.
-Имања нису груписана. Општинска испаша у Грабовици, поменута код села Башчелуци, заједничка је имовина и овоме селу. Дрвеће које расте исто је као у Башчелуцима. Угаљ се у овом селу не троши. Грађу за своје потребе мештани набављају куповином.
Тип села.
-Село је разбијеног типа и куће су ограђене по косама и чотовима, које растављају Голин и Грабовачки поток.
Настањеност.
-Од Лознице су настањене куће Стојаковића и Дрче.
-До Грабовице су: Секулићи, Белензаде и Дрче.
-Код Шанца су: Јелачићи.
-Код Гробља су: Јелачићи, род горњима.
-До Трбушнице су: Симићи и Котарци.
-До Кличевца (брда) су: Ћулибрци, Дајићи, Тодоровићи и Јовановићи.
-До пута су: Тице, Кнежевићи, Репије, Глишићи, Богуновићи, Милановићи, скоро досељени Ђоко, Паравиње, Пачићи, Дамњанићи и Дајићи (род онима до Кличевца).
-Преко потока су: Врањковићи, две куће између потока.
-Код саставака потока су: Одавићи, Грмуше, Сладаковићи, Јанчићи и Лакановићи.
-До Грабовичког потока су: Арсеновићи и Стојаковићи (род онима до Лознице).
-До Голиновачког потока су: Радићи и Марковићи.
Свега у селу има 55 кућа.
Куће су међусобно доста удаљене, јер су неке по брдима и чотовима. Имања су обично до 10 хектара по домаћинству а има и сиромашних са свега пола хектара.
Куће су махом од шепера, многе су покривене црепом а неке даском и кровињаре.
У селу су пре досељења данашњих становника становали су Турци па су досељеници затекли њихове испусте и воденице. Раније су Крајишичани имали своје редове у воденици која се налази у општини трбушачкој а зове се „Будимлија“ а данас се њоме служе (поседују) искључиво Трбушничани.
Постоји и данас за један хват (?) дужине турске калдрме почев од Лознице према селу.
Име селу.
-Ово село населили су маходм досељеници из Крајине, по чему је ово село и добило име.
Порекло становништва и оснивање села.
-Пре 70 година дошли су први досељеници, па пошто је овде „давила колера“, они опет оду у Крајину и кад је колера престала оно су се поново населили.
Први досељеници заузели су средину села, па су почели да се ушоравају, што се види и данас по једном шору, који са једне стране има поређане куће док са друге стране нема кућа.
-Стојаковићи су досељени из Крајине, славе Никољдан.
-Дрче су досељене из Крајине, славе Јовањдан.
-Секулићи су досељени из Планине – Рађевина, славе Јовањдан.
-Белензаде су из Крајине, славе Јовањдан.
-Јелачићи су из Крајине, славе Никољдан.
-Симићи су из Крајине, Аранђеловдан.
-Котарци су из Крајине, Јовањдан.
-Ћулибрци су из Крајине, Јовањдан.
-Дајићи су из Крајине, Степањдан-Стевањдан.
-Тодоровићи су из Крајине, Степањдан-Стевањдан.
-Тице су из Крајине, Ђурђевдан.
-Кнежевићи су из Крајине, Ђурђевдан.
-Репије су из Крајине, Никољдан.
-Глишићи су из Крајине, Степањдан-Стевањдан.
-Богуновићи су из Крајине, Јовањдан.
-Јовановићи су из Крајине, Аранђеловдан.
-Паравиње су из Крајине, Јовањдан.
-Пачићи су из Крајине, Лучиндан.
-Врањковићи су из Крајине, Никољдан.
-Одовићи су из Требиња – Херцеговина, род су са старим Ристом Одовићем трговцем лозничким, Степањдан-Стевањдан.
-Грмуше су из Крајине, Јовањдан.
-Јанчићи су из Крајине, Никољдан.
-Сладаковићи су из Крајине, Јовањдан.
-Лакановићи су из Крајине, Јовањдан.
-Арсеновићи су из Крајине, Лучиндан.
-Радићи су из Крајине, Ђурђевдан.
-Мирковићи су из Крајине, Ђурђевдан.
Јуна 1903. године, Лозница.
Описао Драгомир Столповић, писар лозничког првостепеног суда.
26. април 2014. у 21:46
Милодан
Порекло становништва села Плоче (по књизи засеок Плоче), град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
-Село Плоча налази се у области реке Јадра у срезу јадранском и општини лозничкој поред кога тече река Штира. Вода га не плави. Село се налази наспрам џаде (пута) крупљанске и у страни је.
Воде.
-Извори су: Студенац – извор назван због веома хладне воде, ограђен је стублином; Арсенова вода, звана по имању власника земље на коме се налази; Ћор-Илића извор у Буквику – због што је у буковој шуми и Милинков бунар – назван по имену власника.
Осим поменутих има их још неколико из којих није јака вода.
Клима.
-Највише дува Устока и онај што дува са Дрине, овде га зову Дољац и доноси кишу. Осим поменутих дува и Северац, који долази са Цера – и он доноси кишу; Југ је шкодљив(?).
Земље.
Највише се сеје кукуруз а заједничких испаша нема. Угаљ се као гориво не користи.
Име селу.
Село је добило име по једном равном камену, каменој плочи.
Тип села.
Село је разбијеног типа, куће су међусобно удаљене од 100 до 400 корака, а онима, који се из задруге изделе куће су удаљене од 20 до 40 корака.
-До Џаде крупањске настањени су: Мозговићи, Матићи, Јездићи и Јанковићи.
-Преко потока до Плоче (камене) су: Јеремићи, Јездићи и Јанковићи.
-Преко Сокака су: Јанковићи (род горњим), Ћор-Илићи, Николићи и Матићи (род већ поменутим).
-Преко Шора – који води ка реци Штири: Драгићевићи, Јездићи (род поменутима), Ћор-Илићи (род поменутима), Гавриловићи и Вилотићи (род Драгићевићиме по женској линији).
Изумрла је породица Миливојевића која је била нстањена до Клубачког поља, славили су Никољдан, имају потомке по женској линији и то је разудато.
Куће.
-Плацеви кућа су махом заграђени. Куће су на крају дворишта и оне су од шепера. Покривене су дрветом, црепом а има једна кровињара. Остале грађевине су стаје, вајати, качаре и млекари. Хлебних пећи нема, јер слабо пеку под сачем (пеком).
Порекло становништва и оснивање села.
-Ово село су населили највише Херцеговине и околних села али се за неке, одавно досељене, не зна одакле су дошли. Чудновата каракетриситика овог села је да у њему не може да буде више од 21 до 22 куће, по нарочитом испитивању парохијског свештеника.
Свега је кућа у поменутим деловима: До Џаде – 5 кућа; код Плоче – 3 куће; преко Сокака – 8 кућа; преко Шора ка Штири – 5 кућа, укупно 21 кућа.
-Попвићи су досељени из Рађевине, славе Ђурђиц.
-Мозговићи су досељени из Херцеговине, Јовањдан.
-Матићи су досељени из Босне, Митровдан.
-Јеремићи су из Херцеговине, Ђурђевдан.
-Јездићи су из Херцеговине, Ђурђиц.
-Јанковићи су из Великог Села, Аранђеловдан.
-Ћор-Илићи су из Херцеговине (Пивљани), Срђевдан.
-Николићи су из Босне, Ђурђевдан.
-Драгићевићи су из Босне, Ђурђевдан.
-Гавриловићи, не зна се одакле су досељени, Ђурђевдан.
-Вилотићи, не зна се одакле су досељени, Стевањдан.
Јула 1903, године у Лозници.
Описао Драгомир Е. Столповић, писар лозничког првостепеног суда.
27. април 2014. у 22:05
Милодан
Порекло становништва села Помијача, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
-Село Помијача је у области Горњег Јадра, срез Јадрански, Округ подрињски, општина Текеришка.
Село Помијача лежи на неколико брежуљака под висовима: Брачинцем, Брањевином и Тројином и окренуто је са истока ка западу. Становници су подигли своје куће на тим брежуљцима на свим странама, осојним и присојним а и на самим гребенима тих брежуљака.
Воде.
-Село вода не плави, али поточићи Врела, Татаровац и Тројан, који се стичу под селом и један се одатле зове Помијачка речица. Та речица при јаким и плаховитим пљусковима изливајући се из свог корита плави сеоска поља без великих штета.
Село има извора довољно, главни су: Врело, Тројан и Татаровац, сем ових извора, који су доста јаки, има их још доста са питком и здравом водом, са којих неколико кућа носи воду за домаће потребе. Ђермова и бунара у овом селу нема.
Село би могло опостајати без извора јер се вода налаз на дубини од 8-10 метара. У овом селу нема извора са лековитим својствима и минералном водом.
Клима.
-Клима и ветрови исти су као што је речено у опису села Горња Бадања.
Земље и шуме.
-Земљиште на које је село подигнуто је блатуша, кречуша и местимично глинуша.
Село има земље за обрађивање у потесима: Грабићи, Поље и Илно Брдо али и око кућа где сеју кукуруз, пшеницу, овас, јечам и ређе ситну проју.
Становници Помијача имају своје забране у Брањевинама, где је шума храстова, Тројану и Илном Брду, где шуме има храстове, букове, церове, грабове и ситног шибља; под Брачинцем шума је храстова у букова. Ови забрани удаљени су од кућа од 300 до 500 метара.
Родност земљишта је осредња али становници рано у пролеће сеју кукуруз те он ухвати зимску влагу и тако поприличан род доноси.
Ливаде у Грабићима и Пољу су према земљишту блатуше с’ тога се може рећи да леп принос дају.
За једну породицу треба 8-10 хектара зиратне земље да може умерено живети.
Тип села.
-Село је растуреног типа и подељено је на ма(ха)ле-крајеве а има их две и то Помијача и Татарија.
Помијача мала се зове и Савкова мала. Кроз малу Помијачу тече поток Петковац. Малу Помијачу од мале Татарије дели поток Црквине. Кроз малу Татарују теку потоци Наша Јаружица, Татаровац и Трајан.
Мале су добиле имена и то мала Помијача носи своје име као и цело село – а од куда је то име дошло за сада се не зна. Ова мала се зове и Савкова мала, по имену једног становника, Савка, који је живео око 75 година и био је доста угледан у околини.
Мала Татарија добила је име тако што је, по казивању, на извору Татаровцу, који је изнад куће Стевана Петроовића, један уморан Татарин, да ли писмоноша или припадник народа татарског, прича каже да се ту напио хладне воде воде и умро и тако се тим именом назове извор, поток па и цела мала.
Мале су растављене једна од друге од 500 метара до један километар.
Куће нису ушорене нити су поред пута нарочито подигнуте а једна од друге су удаљене од 10 до 150 метара. У мали Татарији, најзбијеније су куће услед еобе задруга, које се нажалост свакога дана све више деле и осиромашују. Уз ово село нема заселака нити породица које су се одвојиле подаље од села да тамо живи.
У Помијачи има 14 кућа, у мали Татарији 38, свега у селу 52 куће и то:
-У мали Помијачи, Савковој су: Гвозденовићи, Петровићи, Јанковићи, Митровићи, Богићевићи, Јевтићи-Лазићи и Спасојевићи.
-У мали Татарији су: Пауновићи, Тимотићи, Гавриловићи, Благојевићи, Петровићи, Гајићи, Матићи-Селенићи, Стевановићи, Мандићи-Ракићи, Мирковићи-Ракићи, Анђелићи, Јелићи, Благојевићи-Дрозгићи и Лазићи.
Приче о постанку села.
-О постанку села Помијаче и разлогу таквог његовог имена нема тачних података, која би несумњиво утврдила постанак села и име његово. О томе становници причају ово:
Једни кажу да су први досељеници у Помијачу дошли из места – из ког краја приповедач не зна – које се звало Помија, Помња или томе сличног имена, па су по основу свог порекла, како се то место звало, назвали и ово насеље,
Други кажу да су први досељеници у Помијачу, када су дошли и видели неродни и неплодно земљиште, рекли себи „помињаћемо ми наше место одакле смо дошли у ове неродне и неплодне земље“, што има одређене логике да се тако нешто десило узме ли се у обзир робовање под Турцима – у чијем је времену било највише расељавања Срба, услед турског насиља и зулума, гоњења и уништавања свега што није муслиманско те је раја бежала у циљу очувања својих голих живота, да се спасу и оду у она пуста и ненасељена места где још Турци нису продрли или се мислило да дуго тамо неће доспети.
За потврду да је земља неродна постоји и ова причица:
На западној страни села, једно место удаљено од села око један километар зове се Селиште. Ту су први досељеници по своме доласку почели орати земљу. Ручконоша им донесе ручак на њиву, што је од хлеба и јела донела рачунала је да ће орачима бити ручак и ужина а и њој ручак. Орачи све поједу и она (ручоноша) остане без ручка. Она се заплаче и рече орачима: „ Ја сам мислила да ово што нас донела буде вама ручак и ужина а и мени да ручам. Не знам шта ћу да ужину донети, кад’ немам ништа“. Када то чуше орачи, они ссе договоре да беже са те земље која им не даје ни толико, колико се може исхранити, а било их је тројица, један од њих оде повише на исток, под Брачинац и од њега се намножи село Помијача, други, коме је било име Илија, оде на југозапад у брдо, које се данас зове Илино брдо, за кога се не зна да ли се са Илиног брда некуд одселио или је ту умро, јер на Илином брду нема никаквих остатака негдашњег живота. Трећи оде на запад, у село Текериш, малу Оровичина, од њега се намножи једна мала села Текериша, која се зове Оровичина и има их данас 17 кућа.
Порекло становништва и оснивање села.
-Становници Помијаче по причању старих знају место из кога су се доселили и то:
-Стевановићи, Годићи, Тимотићи, Гавриловићим Благојевићи, Петровићи, Матићи-Селенићи, Мандићи-Ракићи, Мирковићи-Ракићи и Лазићи су сви досељени из Пиве – Херцеговине. Стари су казивали да воденице, које су тамо имали и оставили закључане, да су и после 50 година остале затворене, нико их није дирао (ваљда је било све побегло, никога није било). Сви ови горе поменути славе Јовањдан.
-Анђелићи, Јелићи, Блгојевићи-Дрозгићи су досељени из Оровице – Азбуковица, славе Никољдан.
-Мирковићи, Гвозденовићи, Петровићи, Митровићи и Богићевићи су се такође доселили из Оровице, славе Јовањдан.
-Спасојевићи су се доселили из Драгодола – Азбуковица, славе Ђурђиц.
-Јевтићи-Лазићи су досељени из Дробњака у Херцеговини. Маринков отац – не знају име Маринковог оца – је (слутим, оп. Милодан) дошао свом ујаку Лази. Славе Јовањдан и Ђурђевдан, јер је Лазин отац славио Јовањдан а Маринков Ђурђевдан, тако да њихови потомци, и поред тога што живе у једној кући, свако слави славу својих предака.
-Јанковићи су досљени из Оровице – Азбуковица, славе Никољдан.
-Пауновићи, за њих се не зна одакле су досељени и поред тога што у њиховој кући живи старац Станко од 80 година. Слути се да су ово најстарија породица у селу, славе Јовањдан.
Помијача преславља Младу Недељу – Недељу Св. Отаца.
Старине у селу.
-Изнад села Помијача на источној страни постоје и данас откопи три шанца, који су копани за време Првог Устанка а на месту, један на имању Уроша Мирковића, други у имању Ивана Буљушевића из Криваје (Поцерина) и трећи на вису Кику.
У Помијачи пстоји, као што је већ речено, Селиште на југозападној страни села на имању Јована Митровића – али на истом земљишту нема никаквих видних обележја да је ту постојало некакво насеље – што је донекле објашњиво – да су досељеници напустили ово место због неплодности земљишта.
Код Помијачког гробља на источној страни села, а на имању Гаврила Петровића, постојале су развалине некакве цркве, не зна се, пошто је све опустошено, да ли је била световна или манастирска. Становници казују да је ту цркву, један од Јанковића фамилије из Помијаче, склонившу се у њу од кише, наложи ватру да се загреје па како је кров од цркве био низак и од даске – црква се запали и изгори а поменути побеже незнано куда.
Гаврило Петровић, чије је имање данас, где је била црква, казује да је он пре тридесетак година орући место где је била црква наишао на доста велике плоче од тесаног камена, којим је црква била поплочана, па је одмах то место оставио, није хео да обрађује и тако и данас стоји. А и трпезни камен до скорог времена познавао се где је био, али је урастао у земљу. Поточић што протиче поред места где је била црква и сада се зове Црквени поток.
Занимање становника.
-Становници села Помијаче поглавито се баве земљорадњом, сточарством и воћарством.
Воћарство и сточарство их углавном одржава, од земљорадње имају толико да саставе крај са крајем, понешто пшенице и овса преостане за продају, кукуруза никада. У случају неродне године морају куповати храну.
У селу има дунђера и качара, нема дућана нити настањених Цигана-Рома.
Село Помијача има једно гробље удаљено од првих кућа око клометар.
Руднога блага у овом селу нема.
9. маја 1903. године у Горњој Бадањи
Описао Панта Туфегџић, свештеник.
29. април 2014. у 21:55
Милодан
Порекло становништва села Рибарице, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
-Село Рибареице лежи у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина Бадањска.
Село Рибарице лежи на две косе а до села Југовићи – са источне стране, Рибаричког поља иза кога је село Филиповић и Доње Бадање – са јужне стране, реке Милаковице – преко које је село Јаребице – са западне стране и Иврека – са северне стране.
Село је подељено на ма(ха)ле. На првој коси, која је између реке Милаковице и Рибаричке реке, ове су мале: Танасића, Цвејића, Панића и Ковачевића мала.
На другој коси између Рибаричке и Средње реке су: Павловића, Бојића, Вукосављевића и Белаковића мала.
Река Милаковица дели атар Рибарички од Јаребица. Рибаричка река пролази кроз село и то кроз његову средину а Средња река раздваја Рибарицу од Југовића.
Воде.
Село није поред потока нити реке, зато га поток а ни река не засипа и не плави а мале су растављене потоцима.
Извора има доста а најглавнији су: Војиновац у Ћосића мали, Студенац у Белаковића мали. Извор у Осоју је у Вукосављевића мали и Извор у Цвејића мали итд. Да није ових извора село би могло опстати, јер има доста бунара а и реке нису далеко. Бунара има 10 у селу. Речна вода се не пије. Сеоске куће су прикупљене око извора.
Минералних и лековитих вода у овом селу нема.
Клима.
-Село ја заклоњено од јаких ветрова и блаже је климе. Снег пада као и у другим околним местима у Јадру. Ветрови дувају исти као у Јаребицама.
Земље и шуме.
-Село има доста земље за обрађивање, која је груписана око кућа а имају доста земље и у пољу – потесу. Највише има њива око реке Милаковице и та места се зову: Краљева Лука, Краљево Осоје и њиве око Средње реке – Рибаричко поље итд.
Пашњака има свака кућа, који су близу кућа а имају и заједничких испаша у сеоском атару у Ивреку.
Становници имају своје шуме – горе и до села су а заједничких шума – гора имају у Иверку. Заједнички сеоски атар – сеоске шуме су величине 150 хектара а на њега село плаћа државни порез. Иверак је далеко од села на пола сата хода. На њему је шума од лиснатог дрвећа и заједничка је од турског времена. Сем употребу за огрев село нема друге користи од шума – гора.
Зиратна земља као и паша добре је родности. Зиратне земље је потребно просечној породици око 15 плуга да би могла осредње живети.
Тип села.
-Село је разбијеног типа и подељено је на мале. Поједине мале су удаљене једна од друге од 200-300 па до 800 метара а растављене су потоком или реком. У Павловића и Бојића мали куће су доста збијене, од 20 до 50 метара док су у осталим малама куће међусобно удаљене од 80 до 150 метара.
У селу су уопште куће нису у правилном шору поређане, нити поред пута. Механа има једна у Милаковици док је школа, црква и судница у Драгинцу.
Милаковица се зове само река и механа покрај реке у саставу села Рибарице. Свака мала сачињава по једну групу кућа. У селу нема засеока нити породица које су се одселиле подаље од села на своје имање да тамо живе.
У Рибарици становници имају више презимена и презивају се, по малама:
-У Павловића мали: Павловићи, Милинковићи и Мићановићи, укупно 13 кућа.
-У Бојића мали: Бојићи, Радичевићи и Петровићи, 11 кућа..
-У Вукосављевића мали: Вукосављевићи и Јовановићи, 4 куће.
-У Ћосића мали: Перићи и Јанковићи, свега 5 кућа.
-У Белаковића мали су само Ђурђевићи, 6 кућа.
-У Танасића мали су Танасићи, 4 куће.
-У Цвејића мали: Матићи, Андрићи, Цвејићи, 8 кућа.
-У Панића мали: Панићи и Матићи, 3 куће.
-У Ковачевића мали: Ковачевићи, Марковићи и Секулићи, 5 кућа.
У селу има укупно 59 кућа.
Задруга је било доста великих а данас има са по 18-20 чељаду у задрузи.
Име селу.
-Никаква прича нема којом би се тумачило име селу и не зна се да се село некада другачије звало. Мале су добиле називе по презименима породица које су их основали.
Порекло становништва и оснивање села.
-Мисли се да су се становници Рибарице доселили из Херцеговине и садашње Црне Горе у 14. и почетком 15 века.
Кажу да је у селу било само 8 кућа и то: Андрића, Павловића, Милинковића, Ковачевића, Панића, Цвејића, Белаковића-Ђурђевића и Бојића.
-Андрићи су први дошли из Херцеговине, сада Црне Горе од Никшића. Најстарији члана Андрића породице звао се Теодор, кој остави сина Матију а овај синове Милована и Јеврема. Од Милована остане Срећко, Добросав (уљез) у Југовићима сада и Теодор; од Јеврема синови Никола и Симеун, који су живи. Андрића је само једна кућа од када се се доселили па до данас.
-Павловићи су се доселили после неког времена иза Андрућа из истог места. Како је било име оних који сеу се доселили из Никшића не зна се а најстарији чланови породица Павловића,
-Вукосављевића (Ђукановића),
-Јовановића и
-Танасића продице, за које се зна, били су Јован и Теодор.
Јован је имао сина Павла који остави синове Ђурицу, Грујицу и Младена. Од Ђурице остану Пера, Цвијан, Лаза и Никола. Од Грујице синови Мићо и Косат а од Младена Лука и Живко. Сви су живи осим Николе и Живка. Никола је живео као трговац у Шапцу и он остави синове Војислава и Душана, сада у Београду. Од Живка остане син Борисав. Сви се они по деди Павли презивају Павловићи.
Јован и Теодор су били браћа или рођаци.
Теодор остави сина Ђукана и Танасија, Ђука је имао синове Вукосава и Јована. Од Вукосава остану синови Недељко и Живко. Недељко је жив а Живко остави сина Милоша. По Вукосаву се прозвала и мала а становници те мале презивају се или по деди Вукосављевићи или по прадеди Ђукановићи.
Јован, син Ђуканов и брат Вукосављев имао је сина Матију, Матија сина Светозара, који се сада, по деди Јовану, презива Јовановић.
Танасије, брат Ђуканов имао је синове Ђуру, Милована и Петра. Од Ђуре остане син Радоје, од Милована синови Живко и Лука. Од Живка остану синови Алекса и Петар а од Луке син Јован. Од Петра остане Ђорђе, који није имао мушке деце. По деди, односно прадеди Танасију презивају се Танасићи.
-Перићи. Ћосићи и Јанковићи. Перићи су род Павловићима али се не зна како и досељени су зајдно са Павловићима из Херцеговине. Најстарији члан за кога се зна звао се Ђурађ, кога су прозвали Ћоса – а био је кнез. Због тог његовог надимка цела мала се зове Ћосића мала. Ђурађ је имао синове Јанка и Перу. Јанко је имао сина Милоша а Милош Пантелију, који се по деди Јанку презива Јанковић.
Перо је имао синове Луку, Максима и Илију, који је жив. Лука остави синове Коју, Сима и Живка. Максим сина Обрада. Којо је жив. Симо остави синове Драгослава а Живко – Ранка. По деди, односно прадеди се презивају Перићи.
-Милинковићи (Јањићи) су се доселили у Рибарице из Херцеговине, из места Никшића сада у Црној Гори, 4 године после Павловића. Најстарији члан, за кога се зна, ове породице био је Симо, који се по баби Јањи и презивао Јањић. Симо је имао сина Милинка, Милинко синове Јована и Марка. Јованови синови су Тимотије, Вилотије и Срећко; Маркови Пантелија и Матија. Од Тимотије остане Мићо, Вилотије није имао мушке деце а Срећко живи и данас у Шапцу. Од Пантелије остану синови Љубинко и Велимир а од Матије Живан. По прадеди Милинку презивају се Милинковићи.
Павловићи, Андрићи, Вукосављевићи, Јовановићи, Перићи, Јанковићи и Милинковићи (Јањићи) славе Лучиндан.
-Цвејићи, Панићи и Матићи досељени су из Корените, срез јадрански пре 300 – 400 година. У Коренити су били у једној кући. Најстарији члан, за кога се зна, од Цвејића породице звао се Цвијо који остави синове Живана и Димитрија. Од Живана остану Лука и Обрад а од Димитрија Владислав. Мићо (?) остави сина Јеврема, који је жив. По деди, односно прадеди Цвији презивају се Цвејићи (а не Цвијићи, јер како они изговарају тако је писац овог текста писао).
Најстарији члан Панића породице звао се Јеремија, који остави сина Пану а овај синове Илију и Вилипа. Од Илије остане Милош а од Вилипа Ђурица. По деди Пани презивају се Панићи.
Најстарији члан Матића продице звао се Васиљ који је имао синове Ђурицу и Матију, Од Матије остану синови Јеврем, Иван и Станоје. Од Јеврема син Луко а Ђурица, Иван и Станоје оставе женску децу. По деди Матији презивају се Матићи.
Цвејићи, Панићи и Матићи славе Стевањдан
-Матићи други. Осим ових Матића постоје и други Матићи, који су досељени из Румске на купљено имање и славе Ђурђевдан.
-Ковачевићи, Секулићи, Радичевићи, Бојићи и Петровићи су сви од једне фамилије и досељени су из Радаља, срез рађевски.
Секула и Васиљ су били браћа. Од Секуле остане Живан а од Живана Степан, од Степана Којо. Васиљ је био ковач. Он остави синове Милована и Јеросима. Од Милована остане син Радосав а од њега Велимир и Срећко. Јеросим је имао синове Пантелију и Гвоздена. Пантелија остави сина Милинка а Гвозден Теодора и Драгића. По прадеди Секули презивају се Секулићи а по прадеди Васиљу, ковачу – Ковачевићи.
Секулин и Васиљев отац био је рођак Радичу, Боји и Петру. Радич и Боја су били су били браћа а њихов рођак Петар. Од Боје остану синови Матија, Панта и Максим. Од Матије Марко а од Марка Павле. Павле је имао синове Миливоја и Драгића. Од Панте синови Марко и Милош. Марко је жив а од Милоша су синови Срећко, Младен и Тиосав. Од Максима остане Јеврем а од Јеврема Милинко и Станко.
Радич је имао сина Илију, Илија синове Милоша, Петра, Миљка и Митра. Милош остави синове Јована и Лазара; Петар Ранисава; Миљко Андрију, Велимира, Ранка и Јосипа а Митар сина Живка. Од Јована остане Драгић а од Лазара Вићентије. По прадеди Радичу презивају се Радичевићи.
Од Петра остане син Ранисав а од њега Марко, од Марка Никола и Светислав.
По прадеди Петру презивају се Патровићи.
Секулићи, Ковачевићи, Бојићи, Радичевићи и Петровићи славе Митровдан.
-Мићановићи, предак је као уљез дошао из Рађевине, славе Алимпијевдан.
-Ђурђевићи-Белаковићи су досељени из Херцеговине. Најстарији члан њихове био је Ђурађ, кога су звали Белак, па се по томе презивају Ђурђевићи-Белаковићи. Ђурађ је имао сина Јанка а Јанко синове Грујицу, Максима и Ивана. Од Грујице остане Обрен, од Обрена Ђурађ. Максимови синови Стеван, Мијаило и Степан. Од Стевана остану Илија и Ранко, од Мијаила – Живан а од Степана Лазар, Момир и Марко. Ђурђевићи-Белаковићи славе Ђурђевдан.
-Марковићи су род Ђурђевићима али се не зна како, славе Ђурђевдан.
Цело село преславља Други дан Тројица.
Када су досељени – услед турског зулума, мисли се да су крчили шуму и да у овом селу нема никаквих старина.
Незавршен рукопис, изгледа Љ. Шопаловића.
1. мај 2014. у 21:01
Милодан
Положај села Ступница, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
-Село Ступница лежи у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина јаребичка.
Ово село је испод Шуричког Граца, на западној страни са обе стране Ступничке реке. Село се дели на ма(ха)ле. Одмах до села Дворске, на једној коси, која почиње од Дворачких планина, лежи мала Брђани, коју сеоски пута раставља са западне стране од села Корените. Одмах до Брђана протеже се Горња мала а до ње Доња мала. Преко Ступничке реке или Скакавца на десној страни њеној испод Шуричког Граца лежи мала Подграчаница.
Воде.
-Село није поред потока нити реке, због тога га поток и река не плави нити засипа.
У селу и око села има много извора и доста су јаки. У селу се пије изворска вода, сваке 2-3 кућа готово да имају своје изворе, као у Јаребицама и осталим местима по Јадру. Најглавнији извори су: Маричића вода у Доњој мали са којег се водом служи 15 кућа, кажу да је и лековита те да лечи грозницу што није потврђено али је вода свакако здрава. У Горњој мали главни извор је Млаква. Иза Брђана у сеоском атару званом Курјаковац главни извор је Грозничавац. У Подграчаници свака кућа има свој извор под Грацем код Црквине. Да нема поменутих и осталих извора село би могло опстати, јер је земљиште подводно као у целом Јадру.
Бунара (ђермова) у селу нема. Речна вода се не пије а сеоске куће нису прикупљене око извора.
Топлих, сланих и гвожђевитих извора у овом селу нема али су мештани налазили поједине комаде минерала у Ступничкој реци. У околним селима има доста руде антимона. Да ли антимона има и у Ступници није познато.
Клима.
-Село је заклоњено и блажа је клима. Снег пада као и у целом Јадру, изузев Дворске где снег пада раније. Снега углавном има од Никољдана па до Сретења а може бити висок до једног метра – али ређе, обично је дебљине 25-30 сантиметара.
У селу дувају ови ветрови: Доњак, то је северни ветар, Западни или Дрињак, Источни или Устока и Јужни ветар. Дрињак доноси кишу а Доњак је најхладнији.
Земље и шуме.
-Село има доста земље за обрађивање, која је груписана око кућа а највише земље имају у пољу око Јадра. Поље је удаљено од првих кућа пола сата хода а од последњих читавих сат и по. У пољу се највише сеје кукуруз. Ливаде су им махом поред реке Ступничке – Скакавица и зову се Луке. Свака кућа има пашњаке, које су у близини кућа.
Поједина домаћинства имају своје забране или шуме и зову се: Липак, који је одмах до поља у Јадру. Остале шуме зову се по презименима власника и налазе се у самом селу. Сем за огрев и сопствену грађу шуме се не користе за продају.
Село има заједничких шума. Брђани су опасани са три стране ступничким атаром, који је пошумљен лиснатим дрвећем а поједина места сеоског атара зову се: Курјаковац, Раковица и Средње брдо.
Сеоски атар је удаљен од села на фртаљ (1/4) сати хода. Земља је од турског времена остала заједничка. Заједнича утрина – атар је величине око 200 хектара, на њега село плаћа порез и то само за земљиште, 183 динара годишње.
Зиратна земља, као и паша, добре је родности. Зиратне земље требало би једној просечној породици 15 плуга да би према овдашњим приликама могла осредње живети.
Тип села.
-Село ј разбијеног типа и подељено је на мале. Брђани су далеко од Горње мале од 300 до 500 метара. Горња мала од Доње мале 200 метара а обе од Подграчанице 800 до 1000 метара. Брђани су од Горње и Доње мале растављени потоцима а Подграчаница од осталих мала Ступничком реком.
Куће су у свим малама међусобно удаљене 100 до 200 метара а негде и преко 300 метара. Цело село се протеже у дужину од један и по сата хода.
Куће у селу нису у правлном шору поређане, нити поред пута. Механу, дућане, школу и цркву немају, све им је то у Јаребицама.
Мале се зову и засеоци а класичних заселака нема као и породица одсељених подаље од села на своја имања.
Становници у Ступници имају више презимена и она су по малама:
-У Брђанима: Милошевићи, Максимовићи, Јевтићи, Стевановићи, Лазаревићи и Марковићи. Сви славе Јовањдан, осим две куће Марковића, које славе Ђурђевдан. Прича се да су сви од једне фамилије, укупно 12 кућа.
-У Горњој мали: Старчевићи, Миловановићи – славе Аранђеловдан; Ђукићи, Андрићи, Васиљевићи и Исаиловићи – славе Ђурђевдан, Маџаревићи и Обрадовићи, 55 кућа.
-У Доњој мали: Баићи, Симићи, Поповићи, Арсенићи, Маричићи, Остојићи, Митровићи, Калабићи (Петровићи), Живановићи, Павловићи и Вујићи, 30 кућа.
-У Подграчаници: Спремићи – славе Ивањдан; Радивојевићи, Ђурићи, Миладиновићи и Тривуновићи – славе Аранђеловдан и Милијашевићи – славе Алимпијевдан, 35 кућа.
У Ступници данас има укупно 122 куће.
Име селу.
-Не постоји тумачење како је настало име овог села. Мале су добиле називе по местима на коме се налазе, тако: Подграчаница се налази под самом Шуричким Грацом. Брђани – јер су далеко од поља под брдом дворничким а Доња мала, јер је испод Горње мале.
Не зна се да ли су се некада ово село или мале носиле другачији назив.
Старине у селу.
Нових и старих селишта нема.
Близу Шуричког Граца постоје остаци развалина од некакве старе цркве, па се то место зове Црквина.
У Брђанима постоји леп водопад где Ступничка река низ камен пада-скаче, те је због тога добила и друго име Скакавица.
Близи Скаквца налази се један велики камен и у њему је усечено место за седење људи а зна се и место где су људи, одмарајући се, стављали руке, па су на камену исекли-издубили место за прсте. Народ верује да је овуда пролазио Свети Сава за манастир Троношу и да се спремало за њега где ће се одморити.
У Ступници постоје три гробља, Пограчаница и Доња мала имају своје гробље, Горња мала своје и код њега постоји Маџарско гробље са великим камењем али се о њему ништа више не зна. Брђани имају своје гробље. Постојање три гробља објашњава се тиме да је земљиште испресецано дубоким јаругама.
Калдрме и трагова старих путева нема.
Порекло становништва и оснивање села.
-Владимир Старчевић, земљорадник из Ступнице, прича да је његов отац Јово био срески писар у Лозници, који се школовао у манасиру Троноши, њему говорио да је око 1820. године у Ступници било свега 17 кућа и да је настарија породица била кнеза Вулета Баића, прадеде садашњих Баића у Доњој мали.
Владимир прича да је од оца чуо да су сви Ступничани досељени из Херцеговине а то потврђују и остали становници овог села али време досељавања се не зна. Као разлог досељења наводе турски зулум. Морали су крчити шуму, јер се не познаје да је овде било некада насеља, нити пак селишта.
Од старијих породица су ове:
У Доњој и Горњој мали:
-Баићи, славе Степањдан-Стевањдан.
-Поповићи, Симићи и Арсеновићи су од једне фамилије, јер је садашњим Поповићима дед Ђорђе био поп, који је имао браћу Симу и Арсена и када су се изделили од Ђорђа су настали Поповићи, од Симе – Симићи а од Арсена – Арсеновићи, славе Јовањдан.
-Калабићи, прадеда садашњих Калабића звао се Радосав и био је кнез, кога Сима Милутиновић Сарајлија у својим песмама помиње. Њихов дед одселио се у Слатину, општина коренитска, где их данас има 10 кућа а у Ступници 4 куће, славе Ђурђевдан.
-Маричићи, Вујићи и Живановићи су од једне фамилије и деда данашњих Вујића, којем је било име Вујо док су Живановићи добили презиме по деди Живану, славе Лучиндан.
-Паловићи су досељени на купљено имање из Корените, славе Ђурђевдан.
-Петровићи су се доселили из Прњавора, заселак на имању манастира Троноша, зову их Калабићима, јер су близу њихових кућа а нису са њима у сродству, славе Јовањдан.
-Старчевићи и Миловановићи. Када је Старчевића прадед умро, остане му удовица, која се преуда у Дворску у „пре рока“ роди Милована, као копиле, који се након неколико година досели у Ступницу те му Старчевићи поклоне нешто имања и он се ту настани и од њега постану Миловановићи, славе Аранђеловдан.
-Ђукићи, Андрићи, Васиљевићи, Симићи и Исаиловићи су од једне фамилије, јер је прадед данашњих Андрића био Марко и имао браћу Исаила и Ђуку. Марко остави два сина, Андрију и Васиља, па од Ђуке остану Ђукићи, Исаила – Исаиловићи, Васиља –Васиљевићи од којих настану и Симићи а од Андрије – Андрићи. Осим ових Андрића у Горњој мали има још једна фамилија Андрића, који горњима нису у сродстви а славе, као и они, Никољдан.
-Маџаревићи су досељени из Слатине на купљено имање, славе Гавриловдан, 26 марта по старом календару.
-Обарадовићи и Мићановићи (по деди Мићану), славе Лазаревдан.
-Перишићи су досељени из Слатине на имање, славе Аранђеловдан.
У Брђанима:
-Милошевићи, Максимовићи, Јевтићи, Стевановићи и Лазаревићи су сви од једне фамилије и они причају да су пореклом из Херцеговине, не зна се када су досељени.ж, славе Јовањдан.
-Марковићи су већ поменути.
У Подграчаници:
-Спремићи, ове фамилије има највише у Ступници – 12 кућа, који се презивају једним презименом, славе Ивањдан.
-Радивојевићи, Ђурићи, Миладиновићи и Тривуновићи су од једне фамилије, славе Аранђеловдан.
-Милијашевићи славе Алимпијевдан. Сви Ступничани преслављају Младу Недељу, недељу по Спасовдану осим два досељеника из Слатине.
Мештани овог села немају никаквих особитих разлика (у нишњи, језику, обичајим и сл.) којим се разликују од становника околних села.
Занимање становништва.
-Становници овог села највише се баве земљорадњом а доста их се баве воћарством и сточарством.
Најпознатији производ овог села је кукуруз. Ловом и риболовом се нико не бави. У близини су рудници (Зајача, Крупањ, Завлака) али нику у њима не ради из овог села.
У селу има кирајџија, каменорезаца, угљара и млинара а и мајстора, дунђера, зидара, колара, који поред бављења земљорадњом раде и ове послове.
Сељаци не иду у печалбу, нити пак у аргатовање, сем за време сезоне брања и сушења шљива у трајању од 2-3 месеца и зарада им је 30 до 40 динара месечно.
12. април 1902. године, Јаребице.
Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.
2. мај 2014. у 21:22
Милодан
Порекло становништва села Текериш, град Лозницца – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
-Село Текериш налази се у округу подрињском, горњем Јадру, срезу јадранском, општина текеришка.
Село се налази на седам коса, које се пружају на југозападној страни планине Цера. Косе немају своје називе, зову се по презимену житеља који на њима обитавају.
Воде.
-Између сваке косе тече мали поточић, који долазе са Цера. Када су јаке жеге они пресушују, од киша надођу али не плаве куће.
Свака коса има извора, који су доста слаби, али се ипак са њих пије вода. Да их није село не би могло опстати. Извори се зову: Петровића Точак, Гуњице, Воденичина, Средњи Точак, Попова чесма. Горњи Точак, Мијаиловац и у пољу Дижиноге. Многе куће, којима је извор далеко, имају своје бунаре и у последње време све се више копају, јер је шуме све мање па су због тога извори све слабији.
Речна вода се не пије, минералних и лековитих вода нема.
Клима.
-Пошто је село око планине Цера, то је клима оштрија него у селима доњег Јадра. Снег понекад може падати у септембру али се рани снег никада не одржи дуго, нити је пак обилан. Од половине новембра или почетком децембра поочиње падати снег и траје до половине фебруара, некда и дуже а понекад пада и после почетка марта. Дебљина му је до пола метра а некада и више.
Ветрови дувају са свих страна, са запада се ветар зове Дрињак и он обично лети доноси кишу а зими снег; северни ветар зову Северац; источни Устока а јужни Југ. Најхладнији су северни и источни ветрови.
Земље и шуме.
-Село има земље за обрађивање и груписана је око села а само двојице мештана око кућа, породица Марковића (Грујића) и Живановића (Кукића). Земље на Церу зову „у Церу, на југозападу села зову „у пољу“. Главна су им места: Мекоте, Кућетине, Шарампов, Борино поље, Велика и Мала ливада, Велико брдо, Гај, Осоји, Ртови, Црни поток, Мулићевка, Парлог, Столице, Црна бара, Орнице, Петрово поље, Калеми, Бушинмлађ, Брањевине, Ђурђево кућиште, Али-бунар, Вуковац, Кичер, Брезје, Река, Кукића брдо, Гајеви итд.
На свим местима рађа кукуруз, пшеница, зоб а на слабијој земљи у последње време сеје се раж. Најбоља пшеница рађа се на планини Церу.
Заједничких пашњака нема, већ свако за своју стоку остави земље колико му је потребно.
На Церу има још мало шуме церове и граничеве, букове врло мало, само у заклонитим местима. У пољу понегде има грабове шуме. Заједничких шума нема.
Зиратна земља и пашњаци су обичне родности и за једну породицу је потребно око 20 плуга земље да би умерено живела.
Име селу.
Прича се да је сло добило име овако: Прошао неки Турчина и прве насељенике питао:
-Шта вам је то?
Они одговорише:
-Почели смо село Текем за невољу.
Од речи текем настаде име, по овој легенди, Текериш.
Осим тога, причају, да је неки владика још за време Турака прошао кроз ово село, па како им је поље било врло неродно то га замоле да свети водицу под једним грмом, кога и данас зову Владичин грм. После овог молебествија рече им владика да треба да саграде цркву и да промене име селу – да га назову Сретане. Поље им је после боље рађало, саградили су цркву али селу име нису променили.
Старине у селу.
-На врху Цера постоје развалине неког града, кога зову Тројинов град, али се мисли да га је зидала Проклета Јерина.
Код сеоског гробља зову једно место Маџарско гробље, има неколико плоча од гробова, откуда је и како постало то нико не зна да објасни.
На Шарампову и Кику причају да су копани шанчеви, ко их је копао не знају али је сигурно то рађено под Карађорђем.
Тип села и порекло становништва.
-Како се село налази на косама, то је разбијеног типа и куће су без реда и у групама подељене на ма(ха)ле: Церани, Доња мала, Горња мала, Нинића мала и Оровчане. Куће су међусобно удаљене 10-20 метара а мале 100 до 00 метара.
Церани:
Ова мала се налази на три косе и куће су без реда у грпама. У Овој мали живе ове породице:
-Нишевићи (Ранковићи), Мирјанићи (добили презиме по баби Мирјани), доселили се из Горње Бадање – из мале Кољани, има их и данас тамо и презивају се Нишевићи. Причају да им се нека баба доселила из нишког краја и због тога се претивају Нишевићи. Данас их има 5 кућа од којих се једна презива Мићановићи, сви су на једној коси и славе Ђурђевдан.
-Марковићи: На исток коси, западно од Нишевића на око 300-400 метара живе Марковићи, једна кућа*, славе Ђурђевдан.
*О њима ће још бити речи.
-Перишићи: Ниже Марковића на истој коси живе Перишићи, који се рачунају у староседеоце, славе Јовањдан.
-Томићи: Западно од Перишића живе Томићи, које зову Ђађиновци, досељени из Горње Бадање, из мале Кољане, има их још тамо, славе Јовањдан.
-Остојићи (Пљоскићи) су ниже од Томића, рачунају се да су староседеоци, славе Малу Госпојину.
-Марковићи (Грајићи) су од Остојића 300 метара на југозападној страни, староседеоци. За ову породицу причају да никада не може да има 4 порсеке главе. Делили су се неколико пута, па се опет састајали. Има чланова те куће у осмом степену крвног сродства, славе Никољдан.
-Петровићи су досељени из Горње Бадање, мала Кољани, има их још тамо, славе Никољдан.
-Стевановићи су староседеоци. Из ове куће су била два свештеника, Марко и Живко. Славе Мратиндан.
Доња мала:
Ова мала налази се на једној коси, која се од почетка цера зове Парлог. У овој мали су следеће породице:
-Марковићи (Мажићи) су староседеоци. Из њихове фамилије био је игуман манастира Тронаша, архимандрит Стеван Јовановић. У сродству су са Марковићима у Церанима, славе Ђурђевдан.
-Станојловићи (Билићи) су староседеоци, славе Ђурђевдан.
-Спајићи, Милинковићи: Предак ове фамилије је из Корените од Капетановића. Због турском зулума побегао у Змињак у Мачви, одатле у Текериш, из Текериша у Аранђеловац а отуда опет у Текериш, где је служио код неког калуђера Арсенија и од њега добио трећину од половине имања. Неки Никола из ове фамилије је упрегао, за време Турака, 6 волова у кола и имао гвоздене виле па, давши Турчину један ћуп меда, овај га произведе у спахију и због тог догађаја добију презиме Спајићи. Од њих постоји једна кућа Милинковића, славе Аранђеловдан.
Милојевићи: Милоје и Милија доселили су се из Раденковића у Мачви где их и данас има неколико кућа. Служили су и они код калуђера Арсенија и он им је дао два дела од половине свог имања због чега оставе своју славу Аранђеловдан и приме славу Арсенијеву, Ђурђевдан.
Од Петрића Павле се одселио у Шор и тамо се звао Павле Текеришац.
Горња мала:
Ова мала се налази на коси којом пролази пут Шабац – Крупањ. Куће су без реда са обе стране друма. У овој мали су фамилије:
-Андрићи. Ова фамилија се презивала Јокићи а затим Лукићи. Не знају одакле су се доселили нити да ли су староседеоци, славе Лучиндан.
-Максимовићи (Гомбајићи) су староседеоци, славе Никољдан.
-Павловићи (Кесеровићи) су се доселили из Пасковца код Лознице, и тамо је остало њихове фамилије, славе Митровдан.
-Ђорђићи су се доселили из Зајаче, не зна се да ли их тамо још има. Славе Стевањдан.
-Димитрићи (Иликовићи) су се доселили из Горње Бадање, славе Стевањдан.
-Живановићи (Кукићи) су се доселили из Миличинице у Подгорини, има их тамо под презименом Кукићи, славе Аранђеловдан и једини у селу преслављају Ав. Јоакима и Ану.
Нинића мала.
Ова мала се налази југоисточно од Горње мале. У овој мали су ове фамилије:
-Николићи (Нинићи) су од фамилије Спајић из Доње мале, па што је речено за Спајиће односи се и на ове, славе Аранђеловдан.
-Јеремићи (Крајцарићи) су од фамилија Ђорђића из Горње мале, славе Стевањдан.
Оровичане мала.
Ова мала се налази на једној коси, која се одваја од планинске греде, која спаја Цер са Влашићем. Почетак косе се зове Кик.
Ову малу сматрају као засеок Текериша, због тога што је до скора била једна кметовина са Помијачом, па се доцније придружила Текеришу, јер је ближа њему него Помијачи. Куће у овој мали су у групи али без реда.
Становници ове мале су се доселили из Оровице у Азбуковици.
Прво су се доселиле три куће, две у овој мали – трећа у Помијачи. Од ових двеју кућа данас их има 14. Од једне ове куће су:
-Благојевићи, Радовановићи, Ковачевићи и Миливојевићи.
Од друге куће су:
-Костићи, Петровићи (Бабићи), Јовановићи, Марковићи, Томићи и Цвејићи.
Осим ових у овој мали живе и:
-Станишићи, предак дошао на женино имање из Помијаче.
-Јанковићи су од фамилије Ђорђевића из Горње мале, славе Стевањдан.
-Рашковићи, прадед доведен у ову малу из Букора, славе Ђурђевдан.
Све остале фамилије у Оровчане славе Јовањдан.
Од Томића из ове мале одселио се неки Јова у Вукошић (општина Владимирци оп. Милодан) у Посаво Тамнаву.
Остали подаци о селу.
У селу је било некада доста великих задруга али се оне данас све више распадају. Највеће су данас задруге.
У Горњој мали Ђорђићи и Живановићи.
-У мали Оровчане Петровићи (Бабићи) и Благојевићи у којима има преко 25 укућана.
Груписање на поједине мале датира од досељевања а умножавале су се деобама, углавном због земљишта.
Без мале Оровчане село преславља пророка Јеремију изузимајући Живановиће (Кукиће), који једино преслављају Св. Јоакима и Ану. Цела мала Оравчине преславља Младу Недељу, прва недеља по Спасовдану.
О преслави се не носи литија као у другим крајевима Србије, него на једном месту свештеник свети „оплиту“ водицу, прелом оплитни колач, ручају ко је шта донео и одмах свако жури кући те прима госте на „ужину“ а после тога младеж, уз музику, игра на овом месту, где је освећена водица.
20. децембар 1902. године текериш
Описао Јован В. Тешић, учитељ
3. мај 2014. у 20:45
Милодан
Порекло становнишва села Липнички Шор (по књизи Шор), град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
Положај села.
Село Липнички Шор је у области Доњег Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина грчнчарска.
Село лежи на равници са десне стране пута који води од Лознице према Шапцу.
Село је ушорено и подељено на ма(ха)ле.
Воде.
Село није поред потока нити реке па према томе ништа га не плави и не засипа.
Извора у овом селу нема осим у Дрињском Пољу под називом Челебинац. Кроз Поље протиче отока дринска, која се зове Старача а она је старо корито Дрине. У Старачу се улива река Жеравица. Кроз „Луг шорански“ – утрину, протиче поток Липница, који извире испод грнчарског гробља, недалеко од крста-раскрснице, где се укрштају путеви који воде за Крупањ – преко Столица, за Завлаку – преко Недељице и Јаребице за Лозницу и Грнчару.
Свака кућа у Липничком Шору има свој бунар, који је дубок до два хвата (4 метра) и само се бунарска вода пије. Минералних и лековитих вода у овом селу нема.
Клима.
-Клима је у овом селу доста оштра, јер је село изложено северном ветру. Ови ветрови дувају: Северни, Устока, Југ и Запад. Кишу им доноси Југ и Југоисточни ветар.
Земље и шуме.
-Село има доста земље за обрађивање, која је у пољу док су у селу само кућевни плацеви, јер је село ушорено.
Најглавнија места, где су њиве, зову се: Ђубрине, Кривића Брдо, Кривића Ада – по неком Турчину Криви, Доњевац, Адашки Сувар, Курјачица, Крчевине, Орашје, Кућиште – одакле су Острвљани досељени у Шор, Луке, Брзава, Јадрац, Гушино брдо и Турско гробље. Сва су ова места су око Липничког Шора и у Дрињском Пољу.
Село има заједничке земље, која је одмах до села и зове се „Шорански Луг“. Ту заједничку земљу не издају под кирију, већ рано с’пролећа не дозвољавају да улази стока све док 1. маја, док трава не нарасте да би после сваки мештанин пуштао своју стоку да се напаса све до саме јесени. За напасање стоке мештани ништа никоме не плаћају.
Заједничка утрина села Шора – „Шорански Луг“, Липнице „Липнички Луг“ и села Козјака налази се између поменутих села. И у Шоранском и у Липничком Лугу била је до пре 60 година врло велика шума и због исте се зове „Луг“, али је шума посечена и сада је само поље и пањеви од посечених грмова.
Заједничка је од турског времена.
Зајеничких шума немају, приватних врло мало.
Земља је добра и родна и једној породици би требало око 10 плуга да би према овдашњим приликама могла осредње живети.
Тип села.
-Село је ушорено и подељено на мале – Адашку и Островљане. Адашку су малу населили становници Адашког Сувота или Кривића Аде а Островљани су из Острова, које је у Пољу дринском.
Мале су растављене само сокаком – путем
Куће су поред пута, али нису баш у правилном шору поређане. Удаљеност кућа је од 5 до 50 метара а мала од мале од 30 до 50 метара.
Засеока у овом селу нема.
У Адашкој мали има 18 кућа, у Островљанима 53 куће – свега у селу 71 кућа.
Име селу.
Ово село је добило име због тога што су се околни мештани договорили и населили – ушорили на овом месту
Порекло становништва и оснивање села.
-Ово село је новијег доба. На месту где је данас кафана и већи део села било је Турско село које се звало Липница. Садашње село Липница удаљено је од села Шора за пола сата (хода), али се и сада у селу Шору механа зове Липничка и поред тога што није у селу Липница.
Адашка мала:
-Тешићи су се доселили из Борине – Рађевина, славе Јовањдан.
-Крстићи, Алексићи, Ђорђевићи и Перићи су један род, мисли се да су се доселили из Босне, славе Андријевдан.
-Бојићи су из Дворске, славе Аврамијевдан.
-Антонићи су из Недељица, славе Ђурђевдан.
-Тансићи (није грешка) су из Томња – Рађевина, славе Лучиндан.
-Марковићи и Марићи, не зна се одакле су досељени, славе Јовањдан.
-Горданићи и Милитиновићи, нису у сродству у обе мале славе Јовањдан.
-Алимпићи, не зна се одакле су досељени, славе Ђурђиц.
Островљани:
-Марковићи-Шљивовци су из Шљивове у Рађевини, Никољдан.
-Станићи су из Далмације, Пророк Јеремија.
-Тешићи, Васићи, Ђуричићи и Грујићи су сви из Босанске Крајине, Никољдан.
-Поповићи су из Ковиљаче, Степањдан-Стевањдан.
-Рикановићи су из Босне, Томиндан.
-Малетићи су из Босне, Мратиндан.
-Веселиновићи су из Комирића – Рађевина, Степањдан-Стевањдан.
-Дамњановићи су из Никшића, сада у Црној Гори, Св. Јоаким и Ана.
-Јовановићи су из Корените, Ђурђиц.
-Продановићи и Стевановићи су из Босне, Ђурђевдан.
-Швабићи-Гајићи су из Срема – Аустрије, Степањдан-Стевањдан.
-Новаковићи су из Борине, Ђурђевдан.
-Павловићи су из Текериша, Аранђеловдан.
-Томићи и Јовићи су из Босне – Крајине, Лазаревдан.
-Стојаковићи су из Трбушнице, Никољдан.
-Максимовићи су из Костајника, Ђурђевдан.
-Васићи су из Мионице – Колубара, Ђурђевдан.
-Илићи су из Царине-Азбуковица, Ђурђевдан.
-Савићи су из Босанске Крајине, Пантелијевдан.
-Николићи су из Буковице – Азбуковица, Никољдан.
-Ивановићи су из Става – Рађевина, Јовањдан.
-Станковићи су из Костајника, Михољдан.
-Анчићи су из Крајине-Босна, Лазаревдан.
-Кнежевићи су из Руњана, Никољдан.
-Божићи-Остојићи и Божићи су од једне фамилије, досељени из Шурица, Јовањдан.
-Петровићи су из Црне Горе, Никољдан.
-Стакићи су из Томња-Рађевина, Ђурђиц.
Мештани који не знају одакле су досељени:
-Илићи други, славе Ђурђиц.
-Тривуновићи, славе Аранђеловдан.
-Анћелићи, славе Аранђеловдан.
-Арсеновићи, славе Ђурђевдан.
-Јовановићи, славе Шуршевдан
-Николићи, славе Нокољдан
-Грујићи, славе Ђурђиц.
-Цвијићи-Максимовићи, славе Лучиндан.
-Филиповићи, славе Алимпијевдан.
12. маја 1903. године, Драгинац
Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ