Лозница и околна села

48 коментара

1. 25. децембар 2013. у 00:33

   Марко Г

   Има ли података за Доњу и Горњу Бадању? Хвала.

   Одговори

2. 4. април 2014. у 21:08

   Милодан

   Порекло становништва села Башчелука, град Лозница – Мачвански округ.
   Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

   Засеок* Башчелуци налази се у области Јадра, где се простире до реке Штире према в. Лозници; у срезу јадранском, општини лозничкој.

   Положај засеока.

   -Засеок се налази на неколико коса и ка страни речне долине Штирине. Река Штира плави становнике настањене из њеним странама у поводњу у пролеће и јесен сваке године.

   Воде.

   -Извора има много, но најглавнији су; Гавриловац, истиче из Ђерманова Брда а вода је проведена у жљеб, дугачак око 3 метра. Мисли се да лечи од грознице и веле мештани „кад грозничара окупаш, грозница пусти“; Гољина вода се зове по неком Турчину Гољи, који је ту становао а доселио се из Босне, истиче из брда званог „Подкосовцима“, добра је за пиће; Вода „Звекара“, названа по кршу и врелети из кога извире а налази се на Тривуновића имању на брду Трешњица, добре је и питка.
   Сем тога има извора који носе назив по презимену кућа и породица које се њиме служе, тако: Игњатовића Вода, Марковића Вода, Новаковића Вода, Радаљчева Вода, Радулина Вода (по неком Радулу), налази се на имању Владе Марковића и друге воде.
   Пије се само изворска вода а не и речна. Минералних вода и бунара у селу нема.

   Клима.

   -У овом селу нема климатских различитости према другим околним селима. Ветрови су најчешћи; Север дува од Босне и махом зимских месеци и Југ од Гучева. Падавина снега је осетан и како мештани кажу „прима се“ о Арађеловудне. Снежни покривач може да буде дебео аршин или три педља, како веле мештани. Задржи се обично до Задушница или Часног поста.

   Земље и шуме.

   -Имања нису груписана. Ливаде за пашу сваки своје има и ту своју стоку напасам Има само једна општинска испаша, но њоме се служи и село Башчелуци и суседно село Крајишници.
   Земља је махом, како овде зову, „белача“ а на местима расте зуковина, обичне је родности. Овакев земље потребно је отприлике 10 плугова за задругу од 10 чељади и то земље за обрађивање.
   Повеликих шума у селу нема. Од дрвећа највише расте буково и грабово, па бјеловина (грмић и церово), граничевина. За своје потребе мештани прже угаљ и то им раде сељаци из Трбушнице, обично 1-2 кола по домаћинству.

   Тип села.

   Село је разбијеног типа и дели се на крајеве и одељке које растављају долине а неке поток Башчелучки.
   Одељци су: Оџића брдо где су становници Радаљци; Максића брдо (названом по неком Макси који је ту некада живео а доцније се оделио у Лозницу) у коме живе Марковићи; Јолдића брда (названом по неком Јови Јолдићу, економу) у коме живе Црномарковићи и Новаковићи; Ћуково брдо (од неког матије Ћука, који је био викач у селу) у коме су Мићановићи; Ђерманово брдо (по неком Ђерману названо) у коме су Марковићи; Одељак око Гољине Воде где су Марковићи, Новаковићи, Кебејићи; Одељак Преко Потока у коме су Игњатовићи, Секулићи, Јанковићи, Петровићи, Јовановићи, Недићи и Арсеновићи; Одељак на врх села „у Косовцима“ (названо по неким досељеницима, а они се доселили из Рашке) у коме су Радаљци, Берићи и Јовановићи; Одељак „у Штири“ у коме живе Трифуновићи, Васиљевићи, Јовановићи, Зарићи, Аћимовићи, Милошевићи, Јовановићи други и Милетићи; Одељак „На брду Лиснику“ где су Томићи, Ристићи и Симићи; Одељак „До (села) Воћњака“ где су Симићи; Одељак „код Трулића“ (по неком Трули) где су Максимовићи, Станојевићи, Јовановићи, Јовановићи други, Симићи (нису у сродству са Симићима са Лисника), Деспотовићи и Максимовићи; Одељак „На Трешњици“ где су Врањковићи, Тривуновићи, Степановићи, Кебејићи и Тодоровићи и Одељак „Код извора Гавриловца“ где су Врачевићи.
   Куће су без реда и растурене. Нема механа, дућана ни ковачница. Има кућа удаљених да се једва може од једне до друге довикивати а има их зближених око воде. Око Јовановића и Марковића вода куће су близу једна другој, на 40 до 50 корака.

   Име селу.

   -Име Башчелуци причају да је дошло отуда што су у старој вароши у Лозници око реке Штире становали Турци, чије су баште биле на том месту где је сада овај засеок и ту су били велики јабучњаци и кестења је било доста, па кад су Турци истерани, онда досељеницима Србима није било потребно да крче шуму, већ су имали готово земљиште са баштама.

   Порекло становништва и оснивање села (засеока).

   Засеок Башчелуке населили су махом досељеници из Босне, Херцеговине и околних села. Тако су:
   -Радаљци су досељени из Радаља у Рађевини, славе Михољдан.
   -Марковићи су досељени из Красаве, славе Стевањдан.
   -Црномарковићи су досељени из Зајаче у околини, славе Ђурђевдан.
   -Новаковићи су досељени из Красаве, славе Св. Степана.
   -Мићановићи су досељени из Недељица, славе Аранђеловдан.
   -Кебејићи су досељени из Босне, славе Св. Василија.
   -Игњатовићи су досељени из засеока Камена и зато их зову Каменарци, славе Јовањдан.
   -Секулићи су досељени из Планине, срез рађевски, славе Јовањдан.
   -Јанковићи су досељени из Дивича у Босни, славе Никољдан.
   -Неђићи, названи по претку Неђи, су досељени из Босне, славе Никољдан.
   -Арсеновићи су из Босне, славе Лучиндан.
   -Радаљци су род горњим Радаљцима су досељени из Радаља, славе Михољдан.
   -Ћелићи су из Клубаца, славе Ђурђиц.
   -Јовановићи су се доселили из Врбића, славе Ђурђевдан.
   -Трифуновићи су из Рађевине, славе Лучиндан.
   -Васиљевићи су се доселили из Крајине, славе Св. Василија.
   -Јовановићи су из Босне, славе Никољдан.
   -Зарићи су из Трбушнице, славе Митровдан.
   -Аћимовићи су из Босне, славе Јовањдан.
   -Милошевићи су из Босне, славе Митровдан.
   -Милетићи су од Васојевића у Црној Гори, славе Св. Александар Невски.
   -Тешићи су старинци, не зна се одакле су (Јоцо Тешић најстарији човек у селу), славе Никољдан.
   -Ристићи су из Босне, славе Петровдан.
   -Симићи су из Босне, славе Јовањдан.
   -Максимовићи су из Босне, славе Ђурђевдан.
   -Станојевићи су из Ликодре, славе Аврамијевдан.
   -Јовановићи (нису род поменутима) су из Босне, славе Ђурђевдан.
   -Симићи (нису род већ поменутима) су из Црнче у Азбуковици, славе Никољдан.
   -Деспотовићи су из Ковиљаче, славе Ђурђевдан.
   -Врањковићи су из Крајине, славе Никољдан.
   -Степановићи су из Красаве, славе Аранђеловдан.
   -Тодоровићи су из Козјака, славе Никољдан.
   -Врачевићи су из Цурлине, славе Никољдан.
   Куће су махом од шепера и у новије време покривене црепом а има их и даском покривених (шиндром).
   Окућница је ограђена и куће су обично у крају дворишта.
   Цигана и занатлија у селу нема.

   Јула 1903. године у Лозници Описао
   Драгомир Е. Столповић
   Писар Првостепеног суда.

   *Описи 30 јадарских и рађевских насеља, који су очувани у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника из ових крајева, представљају детаљније и опширније монографске целине у односу на податке објаљених у литератури. Овде су вршена упоређења у напред наведеним и у следећим наводима литературе Б. Ж. Милојевића.
   Овде је изложен садржај рукописних записа без исправки и допуна, онако како стоји у оригиналном тексту.
   Неке исправке, приликом куцања сам чинио, како би били разумљивији, оп. Милдан.
   Нејасан је термин „засеок“ уместо „село“.

   Одговори

3. 5. април 2014. у 21:12

   Милодан

   Порекло станоништва села Брњац, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

   Положај села.

   -Село Брњац је у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина иверска.
   Одмах испод планине Иверка, а на присојним косама његовим, лежи село Брњац. Село је између поља Јадранског са јужне стране, Иверка са северне, Великог Села (Педашке мале) са источне стране и Брадића са западне стране.
   Педашка мала у Великом Селу и Кнежевина мала у Брњцу – су на једној коси, па је Кнежевина окренута југозападу а само путем једна од друге растављене.

   Земље и шуме.

   -Земљиште је избраздано потоцима, који раздвајају мале. Потоци нису доста јаки те не чине никакву штету селу. Кроз ово село не тече никакава река.
   Село има доста земље за обрађивање која је већим делом у пољу и око села. Око кућа су махом баште и воћњаци мада има и доста њива.
   Најглавнија места где су њиве зову се: Медњаци, Потеси, Трске, Крчевине, Палошци, Бјелолипе, Средње њиве, Јасици, Баре, Иваци, Угари, Аде, Поља, Камењача и др.
   На њима се највише сеје кукуруз, после пшенице, ређе овас и јечам.
   Село има своје заједничке земље, свој сеоски атар у планини Иверку величине око 80 хектара а под шумом је највише граб, липа, цер, закржљале букве итд.
   Сеоски атар је заједнички још од турског времена и село на њега плаћа порез.
   Сеоски кмет наплаћује пашу од својих мештана за једно лето и то од крупне стоке и коза по 1 динар по комаду, свиња по 0,30, оваца 0,20 дин и од скупљеног новца се плаћа порез.
   Земља је осредњег квалитета и једној просечној породици је потребно 20 плугова земље да би могли осредње живети.
   Око села имају појединци своје мале забране (шуме) из којих се снабдевају дрвима али већина се служи дрвима из сеоског атара на планини Иверак.

   Воде.

   -Извора у овом селу нема, али је земљиште подводно и ако се мало закопа буде мали извор којиме се мештани служе водом за пиће и друге домаће потребе.
   Бунара у овом селу нема, вода са потока се не пије а ни минералних вода нема.

   Клима.

   -Клима је у овом селу иста као и у суседним селима.

   Тип села.

   -Село је разбијеног типа и подељено је на мале, које се зову: Кнежевина, Пољачка мала (Пољаци), Средња мала, Михаиловића и Девића мала. У свим малама куће су удаљене једна од друге 30-80 метара а између сваке мале постоји поток.
   Поток који одваја Кнежевину од Пољачке мале зове се Рибарица. У селу нема заселака нити има породица које су насељене даље од села, да би тамо живели.
   Становници села Брњца имају више презимена и то:
   У Кнежевини: Марковићи, Вилиповићи, Јанковићи, Љубинковићи, Исаиловићи, Баићи, Павловићи, Бранковићи, Васићи и Симићи.
   У Пољачкој мали: Тешићи, Тодоровићи, Тривуновићи, Васићи, Мијаиловићи, Љубинковићи, Живковићи, Петровићи, Игњатовићи, Јездићи, Бранковићи, Вучетићи, Митровићи и Павловићи.
   У Средњој мали: Симићи, Тривуновићи, Тешићи, Павловићи, Лазићи, Панићи, Петровићи, Танасковићи и Павловићи други.
   У Мијаиловића мали: Алимпићи, Вујићи, Петровићи, Васићи, Мићићи, Максимовићи, Николићи, Антонићи, Дамњановићи и Стевановићи.
   Девићска мала: Грујичићи, Јевтићи, Рановићи, Ранковићи и Стевановићи.

   Старине у селу.

   -Маџарских гробља има на три места и то: прво где је сада брњачко гробље, друго је у пољу а треће у Камњачама.

   Порекло становништва и оснивање села.

   Ово село су населили Срби, који су пореклом из Херцеговине или овдашњих околних села.
   -Вилиповићи и Баићи у Кнежевини и:
   -Митровићи у Пољачкој мали су од једне фамилије, досељени из Красаве у Рађевини, славе Степањдан.
   -Тодоровићи, Васићи и Јездићи у Пољачкој мали;
   -Дамњановићи и Стевановићи у Мијаиловића мали;
   -Јевтићи, Ракићи и Ранковићи у Девића мали су једна фамилија, довела их баба Дева из Херцеговине и по тој прабаби Деви и мала се цела зове Девићска. Сви славе Срђевдан.
   -У Девића мали постоји још једна кућа која слави Срђевдан (не наводи се која) али нису потомци баба Деве, већ је претка мајка довела очуху у кућу из Костајника у Рађевини.
   -Љубинковићи, Мијаиловићи и Павловићи су једна фамилија, досељени из Заблаћа шабачког, славе Аранђеловдан.
   -Живковићи и Вучетићи у Пољачкој мали и
   -Танасковићи у Средњој мали су једна фамилија, досељени з Херцеговине, славе Јовањдан.
   Остале породице:
   -Алимпићи, Николићи, Мићићи, Максимовићи, Антонићи, Вујићи, Петровићи и Васићи у Мијаиловића Мали:
   -Марковићи, Јанковићи, Исаиловићи, Павловићи (у обе мале), Симићи и Стевановићи – Сви славе Никољдан, не зна им се одакле су досељени*.
   *Са стране, на маргини, поред ових презимена, Цвијићевом руком исписана напомена: „старинци“.
   -Тешићи, Тривуновићи, Симићи, Лазићи, Панићи и Павловићи у Средњој мали славе Михољдан, не зна се одакле су досељени.
   -Петровићи (обе мале)
   -Игњатовићи у Пољачкој мали
   -Тривуновићи и Павловићи у Средњој мали – сви славе Митровдан, не зна се одакле су досељени.
   -Груичићи славе Ђурђевдан, не зна се одакле су досељени.
   Накнадно обавештење:
   -Петровићи и Игњатовићи у Пољачког мали:
   -Тривуновићи, Павловићи и Петровићи у Средњој мали су досељени из Херцеговине (Вила и Рогуља), славе Митровдан.
   –Тешићи и Тривуновићи у Пољачкој мали;
   -Симићи, Лазићи, Панићи и Павловићи у Средњој мали славе Михољдан, не зна се одакле су досељене.
   Све друге именоване породице славе Никољдан и староседеоци су.
   Цигана-Рома у овом селу има стално настањених у 7 кућа.

   НЗ: Ово село Брњац, Брадић и већи део Великог Села и Горње Добриће могло би се врло лепо у пролеће фотографисати, да би њиховој лепоти могла завидети многа села у Краљевини. Нигде лепша скица не би била као овде.

   24. јануара и накнадно 11 априла 1903. године у Драгинцу.
   Описао:
   Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

   Одговори

4. 6. април 2014. у 20:04

   Милодан

   Порекло станоништва села Воћњак, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

   Положај села.

   -Село Воћњак је у области Јадра, округ подрињски, среза јадранског, општина лозничка.
   Село лежи на косама које иду од Гучева ка Тршићу а између села Тршића и засеока Башчелука.
   Најглавнија место у селу је Баново брдо, где је по причању живео некакав „бан“ и на том месту се налазе развалине његових дворова а на том месту има и данас, како кажу, његових воћњака у којим рађају јабуке, крушке и шљиве; потом Бугарско гумно, где су, по причању, Бугари секли рујевину и жегли пепео, те су од њих и остали пепељарски велики казани. Осим тога постоји и Рибарско брдо између реке Штире и Будимлије, Голе њиве, Остружњак итд.

   Земље и шуме.

   -Заједничких великих шума у овом селу нема а заједничке утрине постоје на Рибарском брду, Остружњаку, Боталиним њивама, Јошњаку, Јошином винограду итд.
   На заједничку утрину-испашу село плаћа порез држави а за испашу мештани не плаћају ништа.

   Воде.

   -У селу се пије изворска и бунарска вода. Нарочитих назива за изворе нема. Минералних вода нема. Кроз село тече река Штира и речица Будимлија. Кроз село и око мале Комарица протиче поток Мањин а кроз Горњу малу поток Алуга. Оба ова потока лети пресушују.

   Клима.

   -Клима и ветрови су као и у селу Тршићу и осталим околним селима. Посматрајући и испитујући неколико година цео Јадар, дошло се до закључка да у целом Јадру западни ветар, који се зове Доњак или Дрињак доноси кишу. Најхладнији ветар је Северац а потом Устока, који дува са истока.

   Тип села.

   -Ово село је разбијеног типа и подељено је на мале: Горњу, Комарице и Средњу малу. Куће су без реда растурене и на различитим растијањима, као и у суседним селима
   У Горњој мали су: Марковићи, Видаковићи, Ристановићи, Давидовићи, Поповићи, Бојићи, Гајићи, Ђокићи, Костићи, Радићи, Чворићи, Лазићи и Ђокићи други, укупно 27 кућа.
   У Комарицама су: Комарчевићи-Комарци, Јаковљевићи, Лукићи, Станимировићи-Красавци, Пантићи, Антонићи, Марићи, Михаиловићи – укупно 22 куће*.
   *Једна фамилија није уписана, због нечиткости-оштећења.
   У Средњој мали су: Јаковљевићи, …становићи*, Пантићи, Павловићи, …јићи* – укупно 7 кућа.
   *Нечитко-оштећено.

   Старине у селу.

   У воћњачком гробљу постије развалине једног старог манастира кога су, по причању, градили Југовићи. На тим развалинама пре је била служба сваке године у прву недељу по Петровдану, где се силан свет окупљао ала сада те службе нема.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Марковићи, Видаковићи, Ристановићи, Давидовићи и Поповићи су сви од једне фамилије, мисли се да су од најстарије породице у селу, досељени су из Бајног поља или Бајне Луке. Славе Срђевдан.
   -Комарчевићи-Комарци су такође стара породица, досељени су из Херцеговине због турског зулума, славе Јоовањдан.
   Све остале породице овог села досељене су после ове две, горе наведене, фамилије, а то су:
   -Чворићи* славе Аврамијевдан.
   -Ђокићи*, славе Јовањдан.
   -Ђокићи* други су из Загона у Босни.
   -Радићи су од Сребренице у Босни, славе Лучиндан.
   -Лазићи су из Зајаче, славе Аврамијевдан.
   -Лукићи су из ужичких Бачеваца, славе Аранђеловдан.
   -Станимировићи су из Красаве, славе Степањдан.
   -Пантићи у Комарицама су из Костајника, славе Аранђеловдан.
   -Михаиловићи и Павловићи у Средњој мали су из Осата у Босни, славе Мратиндан.
   -Ристановићи у Средњој мали су из Азбуковице, славе Јовањдан.
   -Костићи* славе Лазаревдан.
   -Бојићи* и Гајићи* у обе мале славе Ђурђевдан.
   -Јаковљевићи* у обе мале, славе Степањдан.
   – Андрићи* славе Степањдан.
   -Антонићи* и Марићи* славе Никољдан.
   -Пантићи* у Средњој мали…
   *Не зна се одакле су досељени (писац текста напомиње да ће о томе „накнадно јавити“), или се не зна коју славу славе, или је нечитко, оп. Милодан.

   6. новембра 1903. године, Драгинац.
   Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

   Одговори

5. 7. април 2014. у 20:04

   Милодан

   Порекло становништва села Горња Бадања, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

   Положај села.

   -Село Горња Бадања лежи на високој равни са повише омањих коса блажег нагиба, једнога крака планине Иверак, који се простире са севера ка југу. На том простору куће су подигнуте на свим странама, како на самој висоравни, тако и на источним, западним, јужним и северним осојцима и присојцима тих страна, према положају самога земљишта.
   Село је подељено на ма(ха)ле-крајеве и постоје четири мале: Дубравац, Крајњани, Брезница и Кољани. Дубравац, Брезницу и једанн део Кољана раздваја поток звани Испод Јосиповића. Кољани су раздвојени од Брезника делом Лукића потока а делом сеоским путем. Крајњани су раздвојени од Кољана потоком Иваци. Кроз Дубравац тече Ковачевића поток а кроз Кољане два потока, Кољански и Тошића потоци.
   Мале-крајеви су међусобно удаљени 250 до 500 метара, немају засебног кмета али се приликом бирања одборника пази да свака мала по могућности добије одборника у свом месту, који са сеоским кметом или без њега уз два угледна мештанина извиђа потрнце са стоком, оцењује количину штете и доставља их општинском суду.

   Тип села.

   Куће у махалама нису нису ушорене а нису све ни поред друма, има понеких поред сеоских путева. Растојање између кућа износи, како-где, од 20 до 500 метара. Куће, које су збијеније, су од подељених задругара. Ова појава је изражена у последњих 20-так година, задруге се распадају, постају иникоштине а тиме и сиромаштине.
   Кућа су по малама има и то: У Брезничкој 17 кућа – која се зове „Туфегџића мала“; у Дубравцу 43 куће – они се зову „Јосиповића мала“, у Кољанима 35 – „Ђермановћа мала“ док у Крајњанима има 15 коћа и они се зову „Васића мала“. Свега у селу има 110 кућа и у свакој мали има породичних презимена и то:
   У Брезицама: Туфегџићи, Павловићи, Матићи, Марковићи и Илићи.
   У Дубравцу: Ковачевићи, Арсеновићи, Јосиповићи, Јевтићи, Никорићи и Илићи – који се зову и Грковићи, Ђурђевићи, Тешићи Илићи и Максимовићи.
   У Кољанима: Ђермановићи, Лукићи, Дтагојевићи, Станићи, Гојићи, Јанковићи, Средојевићи, Митровићи, Марковићи, Савићи, Тошићи, Нишовићи, који се зови и Васиљевићи, Петровићи и Даниловићи.
   У Крајњаница: Васићи, Лакићи, Томићи и Милошевићи.
   Становници појединим мала славе разне славе – како која фамилија а преславу-заветину, ово село има заједничу, Недељу Светих Отаца.
   Задруга већих у појединим малама има и то од 15, 20, 25 и 30 чланова.

   Земље.

   -Земљиште на коме је село подигнуто, на источној страни је више благуша а местимице има и глинуше. Западна страна је махом глинуша мада местимично има и црнице. Северна и јужна страна имају глинуше, црнице и блатуше.
   Родност земље је осредња. Поред речица Церница и Стијаковца, а и потока, боље рађа кукуруз а по висовима ошеница јечам и зоб. Ливаде су боље у равници но на брду. Село има своје поље – потес, где се сеје кукуруз, пшеница и зоб. У мањој мери се сеје јечам и раж. У потесу има ливада и пашњака. Потеса има три: Кољански и Наш потес су на источној страни а потес Бадањски је на западној страни села. Сва три су удаљена од села, за пола до један километар. Село нема засебних пашњака за стоку, но у потесу се напаса стока на земљишту које није обрађено или није остављено за ливаду. Једној породици од 5-6 чланова, да би могла умерено живети, довољно је 5 хектара зиратне земље у шта спада и један са воћем, затим да поседује два вола, по једна крава и крмача и 4 грла говеда.
   Село нема својих шума ни утрина али појединци имају своје забране у којима расте цер, граница, дужник, буква и граб. Становници који немају својих забрана купују дрва за огрев и грађу у планинама Иверку, Церу и Влашићу а и од појединаца, мештана, који имају дрва за продају. Иверак је удаљен од првих сеоских кућа 3 км, Цер 5-6 и Влашић 6 км.

   Воде.

   -Село вода никада не плави, пошто је на вису, но речица Церница, која истиче испод Цера а која је на источној страни села више пута годишње плави потес Колански и Наш са знатним штетама. Исто тако и речица Стајковица на западној страни, која својим током почиње испод села Југовића, при великим пљусковима плави потес бадањски са већим штетама.
   Становници овог села се служе изворском водом, којих имају довољно. Бунара у селу има само два, у Панте Туфегџића – свештеника и Димитрија Марковића – земљорадника и вода је у њима добра. Село би могло постојати и без извора, јер се може довољно наћи воде у бунарима у дубини од 10-20 метара.
   У селу нема минералних, нити било каквих лековитих вода.

   Клима.

   -У селу Горњој Бадањи клима је више оштра него блага. Село је са севера заклољено Цером. Западни ветар доноси кишу, северни кишу и снег, источни (устока-кошава) суво време а јужни доноси топло али и променљиво време, отуда народ каже „југ није дуг“, што значи да се ускоро мења време, у зимско доба долази снег а лети киша.
   Нјахладнији је северни ветар и источни а најјачи је западни. Југоисточни ветар доноси увек лепо време.
   Први снег обично пада у новембру и траје, како-кад, некада до Трифундана 1. фебруара а некада и до Младенаца – 9. марта, по старом календару. Доста пута пада снег и у априлу, око Ђурђевдана. Ове, 1902. године снег је падао 15-17 априла. Дебљина снега је од неколико сантиметара до једног метра.

   Име селу и засеока.

   -О селу Горњој Бадањи прича се да је добила име овако: Пре, док није било воденица за мељаву брашна, људи су туцали жито у ступама или га кували како би себи справљали храну. Када је прва воденица изграђена да се жито може млети у брашно, питали су се људи, где је и у ком месту направљена воденица. И како вода окреће камење, које мрви жито и прави брашно? Они, који су видели воденицу, причали су да вода пролази кроз „бадањ“, те окреће точак, овај окреће камење, а камење ситни зрно. И то су видели на месту бадањи, те то место назову Бадањ.
   Друга прича каже да су неки коњи вукли бадањ за воденицу са Цера, па им се поломе кола и остане бадањ недовучен на место где хтели. Оно место где им остаде бадањ назову Бадања*.
   *Постоје Горња и Доња Бадања.
   Поједине мале – крајеви села Горње Бадање добиле су имена по месту или каквог случаја, који се ту десио:
   Дубравац је добио име по самоме положају своме, јер је цео тај крај једна лепа дубрава, место које има доста висова и долина.
   Брезница је добила име по брезовој шуми, које је највише било у том крају, тако и данас овде има доста брезовог дрвећа.
   Крајњани су добили име јер се куће у овој мали налази на крају села.
   Кољани су по легенди добили назив када је у тој мали завладао помор људи те је само остао један човек. Видевши трагедију око себе, он од жлости закоље сам себе те тако мала доби овакав назив. Друга прича казује другачије, да је отац јурио опаког сина у намери да га убије и стигне га на потоку, који се данас назива Кољанка, те га ту закоље. И од тада се поток и мала тако назову.

   Порекло становништва и оснивање села.

   Поуздних извора по овом питању нема, махом су тамна и нејасна казивања старих људи о досељавању становништва Горње Бадање
   По казивању, најстарије су породице у Горњој Бадањи су:
   -Ковачевићи, славе Ђурђиц.
   -Арсеновићи, славе Ђурђиц.
   -Марковићи, славе Ђурђиц.
   -Васићи, славе Ђурђевдан.
   -Гајићи, славе Ђурђевдан.
   -Туфегџићи и Павливићи су једна породица, досељени из Старе Србије, од Новог Брда. Први пут су се настанили у Филиповићима, селу на западној страни Горње Бадање. Одатле се преселе на врх села Доња Бадања а потом дођу на место где су сада, славе Ђуриц..
   -Ђермановћи су досељени из Босне, место Зелења, славе Никољдан.
   -Илићи, једна фамилија што слави Трифундан, доселила се из Херцеговине.
   -Илићи и Грковићи, досељени из Грчке, (могуће је из Македоније), славе Никољдан.
   -Илићи трећи славе Алимпијевдан.
   -Лукићи су досељени из Криве Реке код Сокола, славе Никољдан.
   -Нишевићи (Васиљевићи) досељени су из Ниша, отуда такво презиме, славе Ђурђевдан.
   За остале породице није се могло ни приближно дознати одакле су досељени или су староседеоци у овом селу.
   Уопште за Горњу Бадању се прича ја је у почетку било свега 13 кућа и од тих прираштајем и досељавањем у селу је сада, како је већ речено, 110 кућа.
   У Горњој Бадањи славе појединих породица су:
   Ђурђиц: Туфегџићи, Матићи, Ковачевићи, Павловићи. Марковићи, Арсеновићи, Јовичићи, Ђурђевићи, Николићи, Тешићи и Максимовићи.
   Св. Јована (летњи) 7 јуна, по старом календару: Јосиповићи, Томићи и Лакићи.
   Никољдан: Лукићи, Ђермановићи, Средојевићи, Николићи, Драгојевићи, Даниловићи, Петровићи и Илићи-Грковићи.
   Ђурђевдан: Гајићи, Станићи, Јанковићи, Марковићи, Савићи, Тошићи, Нишевићи и Васићи.
   Аранђеловдан славе Милошевићи.
   О славама својим становници причају: У који дан се која породица или кућа покрстила, она је примила за своју славу онога свеца, који је тога дана био. Отуда разне породице имају различите славер.
   Од села Горње Бадање одвојена је једна мала, крај звани Југовићи 1880. године и образовало село за себе, Југовићи. Оно је удаљено од првих кућа Горње Бадање око 400 метара.
   Село (раселица) Југовићи је у продужетку села Горња Бадања са северне стране, пошав планини Иверку. Куће су им подигнуте на западној страни крака планине Иверак.

   Занимање становништва.

   -Становници Горње Бадање баве се поглавито земљорадњом, сточарством и воћарством. Има и занатлија: дунђера, зидара, качара, колара и ковача. У селу нема дућана или насељених Цигана-Рома. Постоји основна четвороразредна школа подигнута 1891. године и налази се у средини села.
   У аргатовање мештани ових села не иду осим у случајевима елементарних непогода када им град сатре воће и усеве. Тада иду у варош или друга села где таквих случајева није било, да зараде како би њихове пордице преживеле „гладну годину“.
   Сиромашнији мештани иду имућнијим људима у надничење.
   Производи Горње Бадање су: суве шљиве, воће (јабуке, крушке, трешње и остало). Потом долази пшеница, зоб, јечам, раж и ситна проја.
   Од стоке се највише продају свиње, мања рогата марва и говеда и овце. Од живине се највише продају ћурке и кокошке.
   Горња Бадања има заједничко гробље и то: Кољани и Крајњани са селом Текеришом источно од овог села, удаљено ко 4,5 км, Дубравац има два гробља, једно Арсеновића брдо и Брдо код суда. Оба су у самој мали на искрајку, на западној страни села. У Брезници имају гробље на „Гумнима“, на источној страни села, удаљено око километар.

   Рудна налазишта.

   -У Брезицама на имању Туфегџића нађен је 1892. године камени угаљ у мањој количини и од њега није нико чинио никаква већа ископавања.

   20. септембра 1902. године и 7. фебруара 1903. године у Горњој Бадањи
   Панта Туфегџић, свештен

   Одговори

6. 8. април 2014. у 21:40

   Милодан

   Порекло станоништва села Горње Сипуље, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

   Положај села.

   -Село Горње Сипуље лежи у области горњег Јдра, округ подрињски, срез Јадрански, општина Текеришка.
   Горња Сипуља лежи једним делом на северној страни планине Влашић а једним испод висова: Бабинца, Ненадовог брда, Владичине њиве и Мринца – који се пружају од истока ка западу. Село има облик потковице окренуте западу и испресецано је потоцима и малим јаругама са стрмим падинама. Куће су на свим странама тих брда и брежуљака и на осојцима, присојцима и на самим бреговима.

   Земље и шуме.

   -Земљиште на коме је село подигнуто највећим делом је блатуша а има кречуше и глинуше.
   Село има земље за обрађивање на северној страни Влашића у потесима: Церовини, Горње градине, Јазавчаре а на западној страни села у Конопљишту, Илином брду и Драгојевића градинамаа и око кућа.
   На овом земљишту сеје се кукуруз, пшеница, зоб и јечам, ређе ситну проју. У Горњој Сипуљи има неколико винограда.
   Родност земљишта је разнолика, на благуши усеви слабо успевају, на кречуши и глинуши сасвим добро. Само када је сушно лето сваки усев слабо успева.
   За једну породицу од 5-6 чланова треба 8-10 хектара зиратне земље да се може умерено живети.
   Становници имају у заједници шуме на планину Влашић од 1500 (вероватно хектара) са Доњом Сипуљом. Поред овога и поједини имају својих забрана, нарочито у Бабинцу и Конопљишту, где је највише гора храстова. Влашић је удаљен од првих кућа око 300 метара.

   Воде.

   -Село вода не плави, али потоци Јајића извор и Врело, који се стичу под Алимпићима, при великим пљусковима, када набујају чине штету у њивама поред њих.
   У селу има доста извора, са којих се носи вода за пиће и остале потребе. Најглавнији су: Бабинац, Ставице, Буковац, Јанџиновац, Мариновац, Водица, Јаковљевац, Извори и Петровац. Осим ових извора постоји још неколико којима се поједине куће служе водом за пиће. Ђерам постоји један на имању Павла Јанковића, 12 метара дубок из кога је вода веома квалитетна. Село би могло постојати и без поменутих извора, јер се вода може лако наћи копањем бунара на дубини од 8 до 12 метара.
   У овом селу нема минералних и других лековитих вода.

   Клима.

   -Клима а и ветрови исто је како ре речено за село Горња Бадања.

   Тип села.

   -Село Горња Сипуља је растуреног типа, подељено на ма(ха)ле-крајеве и има их шест и то: Богићевићи (Матићи), Живковићи, Кићићи, Драгојевићи, Пољаци и у реци.
   Кроз Богићевиће тече поток Мариновац. Поток Јанџиковац одваја Живковића и Богићевића мале од Кићића. Кроз Кићића малу тече поток Јаковљевац. Драгојевићски поток дели Драгојевиће од Кићића. Кроз Драгојевиће тече поток Извори, док кроз малу „У Реци“ иде Јајића поток; поток Врело дели малу „У Реци“ од мале Пољаци. Сви ови потоци стичу се у поток Јајића више Богићевићске воденице и одатле ти потоци носе име Јајића речица.
   Мале Богићевићи, Живковићи, Кићићи и Драгојевићи добиле су називе по породицама, која у њима живе, Пољаци су добили име тако што су се пре 50-60 година из старог села одселили у поље, док је мала „У Реци“ добила по томе што су се њени станоници из старог села иселили ближе води.
   Мале су међусобно удаљене 200 до 600 метара. Куће нису ушорене, нити поред путева и међусобно су удаљене 15 до 200 метара. У Богићевићима су куће најзбијеније због деобе.
   Уза село нема засеока, нити породица које су се одселиле подаље од села да тамо живе.
   У Богићевићима су: Богићевићи, Ивановићи, Марковићи, Илићи, Стевановићи, Степановићи, Богдановићи, Игњатовићи-Стојићи, Матићи, Максимовићи и Маринковићи-Мићићи.
   У Живковићима су: Живковићи, Стевановћи-Зијићи и Николићи.
   У Кићићима су: Кићићи-Радовановићи, Ђурђићи-Јаковљевићи, Марковићи, Миливојевићи и Гагићи.
   У Драгојевићима су: Драгојевићи, Марковићи, Илићи-Гагићи, Живановићи, Ђукићи, Јевтићи, Станојловићи, Ивановићи и Петровићи
   У Пољу су: Јовановићи-Маричићи, Јанковићи, Мићићи, Радовановићи, Петровићи, Станојловићи и Матићи-Драгојевићи.
   У Реци су: Алимпићи, Ранковићи-Агићи, Петровићи-Гагићи и Ровајловићи -Стевановићи.
   Горња Сипуља је била у заједници за Доњом Сипуљом, па се пре 10-12 година одвојила од Доње Сипуље и сада припада општини Текериш док Доња Сипуља припада општини бадањској.

   Старине у селу.

   -У Горњој Сипуљи, по казивању, био је манастир, то се место сада налази под кућом Ивана Гагића-Петровића, у имању Лазара Драгојевића и Недељка Живанића. Манастир се звао „Јајић“, био је леп ко јаје, због њега се поток зове Јајића поток. Развалине од овог манастира познавале су се до пре 80 година. Турци су га порушили али се не зна када.
   При орању у тим њивама где је био манастир изоравали су мештани кандила, новце од бакра и сребра и делове металне ограде манастира. Пре 45 година је ограђено место где је био олтар и на Спасовску Недељу ту свештеник свети водицу.
   У Горњој Сипуљи постоји јенда њива, имање Моше Миливојевића, зове се „Владичина њива“ названа по томе што су Турци на том месту обесили једног владику, по другој верзији прича се да су хришћани убили некаквог опаког владику – можда неког Грка Владику, јер се зна да су они наплаћивали своје димнице и чинили зла и насиља као и Турци, можда и више.
   У Горњој Сипуљи постоји једно старо гробље. Мештани мисле да је то маџарско гробље, а зове се „Кочије гробље“ које је добило име по томе што је нека баба потерала козе на Влашић на станарину али је је у путу задеси снег те она и козе скончају на месту где их је задесило невреме. Ово гробље је на имању Илије Рдовановића.
   У овом селу на месту званом „Нашим градинама“ код Михаила Николића куће, изоравајусе огњишта и читаве опеке од земље величине 40-50 сантиметара а и мање, што говори да је некада овде било некакво ушорено насеље.

   Порекло становништва и оснивање села.

   Становници Горње Сипуље казују да је у почетку у овом селу било свега 16 кућа и то: Мићића 1, Драгојевића 2, Гагића 1, Милојевића 1, Ђурђића-Јаковљевића 3, Матића 2, Богићевића 3, Живановића 1, Равајловића-Стевановића 1 и Стевановића-Зијића 1.
   За ове породице зна се да су досељене и то:
   -Петгровићи-Гагићи су дошли из Радаља у Рађевини, славе Митровдан.
   -Ивановићи-Петровићи су се доселили из Оровице у Азбуковици, славе Аранђеловдан.
   -Гагићи* други су се доселили из Криваје, славе Степањдан.
   *О њиховом доласку у ово село прича Ранко Гагић, да се његов предак доселио из Криваје због харача, где је у поцерској Кривају харач био 3 паре а овде две.
   -Драгојевићи, Марковићи, Јовановићи-Маричићи, Матићи-Драгојевићи и Радовановићи су дошли из Лесковца, славе Јовањдан.
   -Алимпићи, предак се доселио из поцерске Криваје, слави Ђурђиц.
   -Живковићи* и Стевановићи-Зијићи су дошли из Криваје, славе Ђурђевдан.
   *О Богдановићима, Живковићима и Стевановићима-Зијићима постоји ова прича: Била и Кривају 3 брата; Буљеш, Путеш и Кереш, двојица њих, Путеш и Кереш, дођу у Горњу Сипуљу а и они побегну у Јадар због пореза, као и Гагићи. Буљеш остане у Кривају и данас има тамо 4 куће Буљешевића, један од њих се одселио у Брезовице – Рађевина. Од Кереша су данас Богдановићи а од Путеша Живковићи и Стевановићи-Зијићи. Ови су, дакле, од два рођена брата, како прича каже, а славе разне славе, као што је горе речено*.
   *Није речено ништа за Богдановиће, оп. Милодан, те додајем:
   -Богдановићи су дошли из Криваје, у род су са Живковићима и Стевановићима-Зијићима, слави Ђурђиц.
   На питање због чега славе различите славе, дотични потомак, одговара да је Кереш био сиромашнији па је узео славу у јесен када му је лакше а Путеш, као имућнији, је задржао славу својих предака, Ђурђевдан У Буљушевићи у Криваји славе Ђурђевдан.
   За ове становнике се не зна одакле су су досељени:
   -Богићевићи, Ивановићи, Марковићи, Илићи, Стевановићи, Николићи, Живановићи, Јанковићи, Мићићи, Ранковићи-Агићи, Равајловићи-Стевановићи и оно сви славе Јовањдан.
   -Матићи, Маринковићи-Мићићи, Максимовићи славе Митровдан.
   -Игњатовићи-Стајићи славе Игњатијевдан.
   -Ђурђићи-Јаковљевићи и Марковићи славе Алимпијевдан.
   -Станојловићи славе Ђурђиц.
   -Степановићи славе славе Ђурђевдан.
   -Ђукићи и Јевтићи славе Св. Јоакима и Ану.
   -Миливојевићи славе Степањдан.
   -Кићићи*-Радовановићи славе Степањдан.
   *О овој породици постоји ова прича коју казује Никола Кићић, старац од 75 година, каже за време турско, Турци су често робили Горњи део Јадра, па једном приликом поробе много народа и ударе на Горњу Сипуљу и заробе Николиног предака, не зна му име, и још неколицину. По причању Турци су заробили 300 људи, крену са њима у Цариград, робље пешице, дошло је успут до великог страдања такода их је у Цариград стигла једна половина. Неке од њих продају, остале отерају на робију. По издржаној казни остало је, не рачунајући продате, њих 12. И они се запуте у завичај. Од њих 12 двојица су била из Горње Сипуље, од којих је један Николин предак и затече нешто крова и огњишта, други не затече ништа и запути се у Поцерину и насели се у Заблаће у службу, доцније се настани у Накучанима и данас тамо његови потомци живе, Пантелићи се презивају.
   Горња Сипуља преславља Спасовдан.

   Занимање становништва.

   -Становници Горње Сипуље баве се земљорадњом, сточарством и воћарством а највећу корист имају од воћарства. У селу има дунђера, качара и ковача. Дућана ни настањених Цигана-Рома нема.
   У Горњој Сипуљи има једно гробље и удаљено је од првих кућа око 1 км а од последњих око 5 км.

   6. фебруар 1903. године у Горњој Бадањи.
   Панта Туфегџић, свештеник.

   Одговори

7. 9. април 2014. у 20:52

   Милодан

   Порекло становништва села Грнчара (по књизи Грнчаре), град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

   Положај села.

   Село Грнчара је у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина грнчарска.
   -Од Дрињског поља идући селу Руњанима земља се постепено уздиже и на тој малој висоравни, пола сата (хода) од Лознице, са десне стране пута који води од Крста грнчарској цркви, лежи село Грнчара. Преко поменутог села је село Руњани са западне стране. Село Грнчара пружа се од Крста ка Јадру. Наспрам Горње Грнчаре стоји Горња Недељица а наспрам Доње Грнчаре – Доња Недељица са источне стране. На северној страни овог села је Јадранско поље. Од доњих Грнчара уз поље и реку Јадар стоји село Козјак. Наспрам овог села и преко реке Јадар је село Брадић и то његова мала која се зове Читлук.

   Воде.

   -Кроз село протиче мала речица Грнчарица и поток Медовац кроз обе мале, али нити речица нити поток не чине никакве штете селу.
   У селу нема бунара, пије се искључиво изворска вода. Најглавнији извори су: Точак, Бездан, Шумановац, Медовац, извор Дубоког потока, који протиче кроз село Руњане.
   Минералних а ни лековитих вода у овом селу нема.

   Клима.

   -Клима је у овом селу мало блажа него у Шору, јер ово село, као и села Недељице, Руњани и Козјак, није изложено северном ветру. Кишу им доноси јужни и југоисточни ветар.

   Земље и шуме.

   -Село има доста земље за обрађивање, која је већим делом у Јадранском пољу а има доста земље у селу, јер је село разуђено. Најглавнија места где су њиве зову се: Черге, Пањеви, Земунице, Баре, Шеничиште, Гај, Белаче, Грабик, Брег, Луке, Сувити, Црквине итд.
   Село нема заједничких шума нити пак утрине, већ само појединци имају своје шуме, које се зову: Чворак, Брањевина и Шумановац.
   Земља је квалитета као и у Недељицама, осредњег, и једној породици би требало 15 плуга земље, да би према овдашњим приликама могли осредње живети.

   Тип села.

   -Село је разбијеног типа и подељено је на ма(ха)ле. Прва мала до Крста зове се Горња Грнчаара а друга мала, доња до Јадра зове се Доња Грнчара.
   Мале су међусобно удаљене до 300 метара а растојање између кућа је од 50 до 102 метра. Засеока у овом селу нема.
   Презимена становништва:
   У Горњој Грнчари: Максимовићи, Живановићи, Мојићи, Јевтићи, Јовановићи, Илићи, Стевановићи, Стевановићи други, Ђукићи, Ђурђевићи, Филиповићи, Митровћи, Вилотићи, Стакићи, Станојевићи и Станковићи.
   У Доњој Грнчари: Раднићи, Јевтићи, Петровићи-Бабићи, Јовићи, Глигорићи; Васиљевићи, Петровићи, Стевановићи-Игумановићи, Николићи, Николићи други, Миладиновићи, Радишићи, Дејановићи, Игњатовићи, Ђурићи, Гајићи и Марковићи.
   Свега кућа у Горњој Грнчари има 32 и Доњој Грнчари 34 свега 66 кућа у целом селу.

   Име селу.

   -Село и мале су добиле име због неких грнчара, који се раније у овом селу живели и грнчарију правили.

   Порекло становништва и оснивање села.

   Ово село населили су Босанци, Херцеговци и околна села.
   -Максимовићи су старином из Херцеговине али су живели у Чајетини или неком околном селу до Златибора, јер кажу да су у Грнчаре дошли из Златибора. Род су Самуровићима у Прњавору (Мачва), славе Јовањдан.
   -Станојевићи и Петровићи, први у Горњој, други у Доњој Грнчари су из Херцеговине, славе Јовањдан.
   -Живановићи су из Паскавца код Лознице, славе Ђурђевдан.
   -Илићи славе Ђурђиц.
   -Јевтићи су из Брезовца, славе Томиндан.
   -Јовановићи су из Цикота, славе Ђурђевдан.
   -Стевановићи су са Косова и зову се Косовљани, славе Митровдан.
   -Ђукићи*, Стевановићи, Филиповићи и Бабићи-Петровићи славе Ђурђевдан;
   -Ђуровићи* славе Никољдан и
   -Дејановићи*, славе Аранђеловдан.
   *Сви су пореклом из Селанца у Азбуковици али не не каже да ли су породице које славе Ђурђевдан у сродству, оп. Милодан.
   -Митровићи су из Радаља, славе Ђурђиц.
   -Вилотићи су из Дворске, славе Степањдан.
   -Стакићи су из Томња, славе Ђурђевдан.
   -Станковићи су из Дворске, славе Михољдан.
   У Доњој Грнчари су још и ове породице:
   -Раднићи су из Гласинца у Босни, славе Павловдан.
   -Јевтићи су из Костајника, славе Ђурђевдан.
   -Јовићи и Ђурићи су из Босне, славе Никољдан.
   -Глигорићи су из Јаребица а има једна фамилија одсељена у Митровици, славеАлимпијевдан.
   -Васиљевићи су из Томња, славе Лазаревдан.
   -Миладиновићи су из Томња, доселили ссе 1880. године, славе Јовањдан.
   -Радишићи су из Толисавца у Рађевини, славе Никољдан.
   -Марковићи су из Горње Лешнице, славе Никољдан.
   -Мојићи, Игњатовићи и Николићи, први о Гоњим, друге две у Доњим Грнчарима су досељеници али се не зна одакле су, славе Мратиндан.
   -Стевановићи-Игумановићи су дошли однекуца, мисли се из Херцеговине, дошли прво у Цикоте, па после Цикота прешао игуману у манастир Троношу(?), а његови у Грнчару, славе Степањдан.
   -Николићи, за њих се не зна одакле су досељени, славе Никољдан.

   18. маја 1903. године, Драгинац
   Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

   Одговори

8. 15. април 2014. у 21:53

   Милодан

   Порекло становништва села Горњи Добрић, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

   Положај села.

   Горњи Добрић је у области Доњег Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина Иверска. Доњем Јадру припадају села која су у саставу општина: иверске (варошица Лозница), новоселске, грнчарске и ковиљачке.
   Планина Иверак почиње од села Горње Бадање па изнад села Рибарице, Јаребице, Великог Села, Брадића и Брњца – која му остају са леве стране а Лешничка Река са десне стране – постепено се спушта ка Јадру. На последњем огранку планине Иверак и то на благој осојној страни лежи село Горњи Добрић. Село је, дакле, на благој коси а између села Јадранске Лешнице, коју зову Бегова Лешница са источне стране, Брадића са јужне стране; поља Јадра и реке Јадра, преко које је село Козјак и Дринско Поље са западне стране, поља Добрићског, преко кога је село Доњи Добрић са северне стране. Од села Добрића пружа се мачванска равница.
   Село је подељено на четири ма(ха)ле. Прва се зове Трновача до села јадранске Лешнице а одмах до Трноваче је друга мала, која се зове „Ерића мала“, која је између Трноваче и Ристивојевића мале. Трећа је Ристивојевића мала, која је између Ерића мале, поља Јадранског и реке Јадра. Четврта мала се зове Ковачевића мала, која је до села Брадића, Ристивојевића мале и планине Иверка.
   Трновача мала се спушта у равницу Лешничке реке. Мале су растављене једна од друге потоцима.

   Воде.

   Село није поред потока, нити пак реке, због тога га потоци а ни река не плави и не засипа. У самом селу нема извора, извори су одмах испод села. Најглавнији извори су: Студенац и Бошковац, одмах испод мале Трновача. Село ма доста бунара, сваке 3-4 куће се служе изворском или бунарском водом. Речна вода се не пије. Куће нису прикупљене око извора. Да није извора село би могло опстати, јер има доста бунара а и реке Јадар и Лешничка Река нису далеко.
   Минералних и лековитих вода нема.

   Клима.

   -Село је доста оштре климе, јер је изложенои северном ветру, кога зову „Доњац“, Осим њега дувају ветрови Устока, Југ и Западњак. Кишу им доноси Западњак и Југ.

   Земље и шуме.

   -Село има доста земље за обрађивање, која је у пољу а у селу су само кућни плацеви. Најглавнија места где су сеоске њиве зову се: Јадранско Поље, Карауге у Дрињском Пољу, Алајбеговача усред поља, Кућиште у пољу, где су биле турске куће.
   Село има заједничких испаша у Иверку на ком је и сеоска заједничка шума, церова и букова.
   Сеоски атар је величине од 180 хектара. На њега село плаћа државни порез. Не даје се под закуп и не наплаћује се напасање стоке. На истом простору постоји млада шума, церова и букова док четинара нема. Сеоски атар је заједнички још од турског времена, као и у свим селима у Јадру.
   Земље у Доњем Јадру је добра и плодна и зато би једној породици потребно је мање земље да би могли осредње да живе али су људи више склони луксузу у односу на мештане Горњег Јадра тако да је једној породици потребно око 15 плуга да би могла осредње живети.

   Тип села.

   -Село је разбијеног типа и подељено је на четири мале. Куће у свим малама су удаљене од 20-100 метара а мале једна од друге 50-100-300 метара. Куће нису у правилном шору поређане али су авлије-дворишта – махом до сеоског пута.
   Механа, школа, црква и дућана у селу нема и све им је то у Јадранској Лешници.
   Уз село нема заселака нити породица које су се одселиле даље из села на своја имања.
   Становници Горњег Добрића имају више презимена и то, по малама:
   У Трновачи: Бојиновићи, Ђорђевићи, Јовановићи и Радосављевићи, 14 кућа..
   У Ерића мали: Обрадовићи, Николићи, Рашковићи и Петровићи, 8 кућа.
   У Ристивојевића мали: Николићи, Ђурићи-Марковићи, Радовановићи, Симићи, Дражићи, Радојевићи-Стевановићи, Јовановићи, Петровићи и Павловићи, 37 кућа.
   У Ковачевића мали: Ковачевићи, Вучетићи, Ђорђевићи, Деспотовићи, Антонићи и Тришићи, 26 кућа.
   У селу има укупно 85 кућа.
   Задруга има доста великих, од 20-25 чланова у једној.

   Име селу.

   -Никаквих прича о имену села нема.

   Порекло становништва и оснивање села.

   -Поуздани докази тврде да су села Горњи и Доњи Добрић населили досељеници из Херцеговине. Прича сее да су били староседеоци и као најближи суседи и то: у селу Козјаку неки Вукомир, у Горњем Добрићу – Кошут а у Јадранској Лешници неки Спасоје и да су се њих тројица – као најближи суседи – међусобно испомоагали у пољским радовима а сви остали – садашњи становници – да су се после доселили. Шта је са Вукомиром, Кошутом и Спасојем било – не зна се, јер од њих није остали никаквих потомака.
   -Деспотовићи су досељени иу Херцеговине. Доселио се Деспот по коме са садашњи његови праунуци презивају Деспотовићи. Славе Алимпијевдан.
   Породично стабли Деспотовића изгледа овако:
   А-Деспот сина Б –Павла; Б Павле је имао синове В Јована и В Матију.
   В Јован је имао синове:
   Г Илију, Г Стевана и Г Трифуна.
   Г Илија је имао сина Д – Деспота.
   Г Стеван је имао сина Д Милована; Д Милован је имао синове Ђ Радована, Ђ Љубомира и Ђ Милоја.
   Г Трифун је имао сина Д Гају и Д Недељка. Д Недељко је имао сина Ђ Милана.
   В Матија је имао синове Г Панту и Г Милисава.
   Г Милисав је имао синове Д Илију и Д Перу.
   -Јовановићи су у Трновачи, досељени су на купљено имање из Радаља у Рађевини, славе Ђурђевдан.
   -Николићи су у Ерића мали, досељени из Рађевине на купљено имање, славе Никољдан.
   -Ерићи су изумрли.
   -Павловићи су дошли са мајком као деца из Трбосиља очуху у кућу, славе Аранђеловдан.
   -Обрадовићи су дошли из Херцеговине и мисли се да их је доселио Обрад, славе Јовањдан. Породично стабло:
   А Обрад је имао сина Б Јевту, Б Јевта је имао сина В Милоша.
   В Милош је имао синове Г Јеврема, Г Косту, Г Милоша и Г Милутина.
   -Ђорђевићи су у Ковачевића мали дошли су из ужичког округа испод Градине, а сигурно је да су из Чајетине, јер је то место под Градином. Ове фамилије има у Петковици и презивају се Степановићи а има је и у Штитару а из Горњег Добрића одсељене су две куће у варошицу Лешницу, славе Јовањдан.
   -Петровићи и Николићи у Ристивојевића мали:
   -Радовановићи, Симићи, Дражићи, Јовановићи, Радојевићи (Стевановићи) и Антонићи су сви старином из Херцеговине, не зна се да су иста породица, сви славе Никољдан.
   -Ранковићи су из Херцеговине, славе Јовањдан.
   -Петровићи, за њих се не зна одакле су, славе Ђурђевдан.
   Цигана-Рома у овом селу нема.
   Трагова од старог насеља, као ни калдрма од старих путева, не познају се а није се могло дознати да ли их је било.
   Има само једно „Маџарско гробље“.

   23. децембра 1902. године Драгинац
   Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

   Одговори

9. 16. април 2014. у 21:23

   Милодан

   Опис села Доња Бадања, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

   Положај села.

   Доња Бадања је у области Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина бадањска.
   Село Доња Бадања налази се на десној обали речице Цернице. Цело село је на малим брежуљцима, чије стране имају благ нагиб, источно према речици Церници а западно према Малој Реци али обе речице никада не плаве село, пошто је уздигнуто изнад речица на 50-60 метара те се према томе куће никада не измештају због поплава.

   Земље и шуме.

   -Село Доња Бадања, као и сва остала села у Јадру, налази се на земљишту различитом тако да на неким местима има глинуше, на неким кречуше-камењар, на неким пескуше итд.
   Село им доста земље за обрађивање, која је око села и у селу око кућа. Поједина места, где су њиве, зову се: У Пољу, Равна ставица, у Кику, Црвене баре, у Церници, Луг, Пискавица итд.
   Свака кућа има свој пашњак, где се напаса стока (говеда, овце, коњи, свиње итд). Пашњаци су око села а има их и у самом селу.
   Шума омањих има у селу и око села, које су својина појединаца и зову се: Максића Главица, Сакића Главица, Црвени Брег итд.
   Заједнички шума село нема а тако исто ни свог атара. Земља је родности као и у Горњој Бадањи, Филиповићу и Доњој Сипуљи.

   Воде.

   -Ово село има доста добрих извора, који се зову: Росића вода, Књега, Вода у Грабовцу, Вода у Белињишту итд.
   Само се изворска вода пије пошто у селу нема бунара док се речна вода не пије.
   У самом селу има два извора лековите воде и то „Црвена вода“ – мисли се на гвоздени извор и „Слана бара“, извор са сумпорном водом. Вода у оба извора је доста јака и лековита, као и Ковиљача, могло би се неколико купатила подићи. Околни мештани долазе на те бање да се лече.

   Клима.

   -Клима је у овом селу као и у суседним селима, Горњој Бадањи, Филиповићу, Доњој Сипуљи итд. Ветрови дувају они исти, који дувају и у поменутим селима.

   Тип села.

   -Село Доња Бадања је разбијеног типа и подељено је на ма(ха)ле, које се зову: Јоцића или Горња мала, Јагодића мала, Средња мала и Митрића или Доња мала а засеок је Кик.
   Кик је удаљен од Доње Бадање 1,5-2 километра. Река Церница и Мала Река одвајају га од Доње Бадање. У Кику су куће на странама једног виса, који се зове Кик.
   У свим малама и засеоку Кику куће су међусобно удаљене 50-150-200 метара, нису ушорене нити су поред пута, сем што неколико дворишта досежу до пута.
   У селу поред пута Шабац-Крупањ има два дућана, механа, ковачница, школа и неколико кућа неправилно поређаних. Засеок Кик не дели се на мале.
   Становници села Доња Бадања имају више презимена и презивају се:
   У Јоцића мали: Јоцићи, Божићи, Поповићи, Симанићи, Старчевићи, Гаићи, Пурићи, Јездићи, Глишићи и Матићи, укупно 28 кућа.
   У Јагодића мали: Лазаревићи, Ђекићи, Вилотићи, Обрадовићи, Ђукановићи, Пурићи, Калабићи (Јовановићи), Благојевићи, Лукићи, Игњатовићи и Аџићи, 25 кућа.
   У Средњој мали: Росићи, Јањићи, Павловићи, Гаићи, Сакићи, Аћимовићи (Марковићи), Коићи, Тиосављевићи, Мандићи, Матићи, Вилотићи (Ђорђевићи) и Вуковићи, 27 кућа.
   У Митрића – Доњој мали су: Митрићи, Пантићи, Тодорчевићи, Весићи и Максићи, 16 кућа.
   У Кику су: Петровићи, Максимовићи, Томићи, Антонићи, Марковићи, Симеуновићи, Недељковићи и Маринковићи, укупно 18 кућа.
   Укупно у селу има 114 кућа.

   Напомена издавача:
   Незавршен текст рукописа, сачуван само први табак – објављен део.

   Одговори

10. 17. април 2014. у 21:15

    Милодан

    Порекло становништва села Доње Сипуље, град Лозница – Мачвански округ. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.

    Положај села.

    -Село Доња Сипуља је у области Горњег Јадра, округ подрињски, срез јадрански, општина бадањска.
    Село лежи на присојним и осојним косама, које се пружају од планине Влашић ка западу.

    Земље и шуме.

    -Земљиште је у селу и у сеоском атару избраздано са неколико потока, који су доста стрми и јаки али ипак не чине штету селу, јер су доста стрмог пада и вода отиче а корита – јарак – су им дубока.
    Село има доста земље за обрађивање, који су већим делом у пољу и око села. Око куће су баште и воћњаци. Винограда у овом селу има на неколико места.
    Најглавнија места, где су њиве зову се: Селиште, Матина страна, Матино кошничиште, Гумнине, Равањ-Аде, Дуљине, Чапљак, Шибљача, Чардачине, Ровине, Вис, Крчевине итд. На њима се сеје највише кукуруз, пшеница и зоб а ређе јечам.
    Село има своје заједничек земље, свој сеоски атар а зове се Влашић. Атар је величине 1500 хектара. Половина сеоског атара је под буковом шумом а друга половина је чистина. Заједничка је од турског вемена. Само када роди букови жир, онда се наплаћује 0,20 до 0,40 динара „жировница“ по сваком свињчету. Порез држави плаћа село.
    Осим заједничке шуме на Влашићу појединци у селу имају своје шуме у и око села. Земља је осредње родности и једној породици би требало 15-20 плуга да би се према овдашњим приликама могло осредње живети.

    Воде и рудишта.

    -Река не засипа село. Извора у овом селу има и доста су јаки а најглавнији су: Водица, Млаква, Лукина вода и Черкезовац у потесу. Кроз Томића малу протиче доста велики поток Ковачевац, који се улица у реку Церницу. Сем овог потока има их још 3-4 и сви се уливају у Церницу. Бунара у селу има. Речна вода се не пије а са једног извора 10-12 кућа носе воду.
    Минералних вода у овом селу нема али у Нешковића мали има руде антимона и то доста, а кажу да и на Влашићу има руде гвожђа.

    Клима.

    Клима је у селу као и у Горњој Бадањи и околним селима, а такви су и ветрови.

    Тип села.

    -Село је разбијеног типа и подељено је на ма(ха)ле, које се зову: Нинковића мала, Томића мала и Лазића мала. Доњи крај Лазића мале се зове и Доња мала.
    У свим малама куће су међусобно удаљене 50-100 метара а у Нинковића мали куће су у групи и удаљене су једна од друге 10-50 метара.
    Уза село нема засеока, нити има породица које су се одселиле даље од села, да тамо живе на својим имањима.
    Становници Доње Сипуље презивају се:
    У Нинковића мали: Нинковићи, Радовановићи и Матићи-Ћелићи, 19 кућа.
    У Томић мали: Томићи, Удовичићи (Бранковићи и Марковићи), Гачићи, Бојићи, Марковићи други, Живановићи и Марковићи трећи, 22 куће.
    У Лазића мали: Лазићи, Тодоровићи, Павловићи, Јовановићи, Трифуновићи, Живковићи, Симеуновићи, Матићи, Нешковићи, Петровићи и Стевановићи, 31 кућа.
    У целом селу има 72 куће.
    Ово село је било у заједници са Горњом Сипуљом, па се умножавањем становника одвојило од Горње Сипуље и образовало засебно село. Горња Сипуља припада општини текеришкој а Доња Сипуља општини бадањској.

    Име селу.

    -Скоро ви становници причају причу о постанку села: Када је кнез Лазар позвао све Србе у бој на Косово, син једног старца, који је живео у Красави – Рађевина каже својој жени да му одседла коња, што она и уради, али не притегне добро колане. Када син старца Красавца крене да узјаше коња седло се накриви на једну страну и он падне. Кад то виде старац Красавац, који је дошао да испрати сина, приђе коњу и каже:
    -Зло родио, а горе довео, нити ваља што сам родио, ни што је довео, па скочи на коња и одмах га потера. У Завлаци стави ногу у бакарлију-узенгију, због тога место доби име Завлака, па како је коњ јуриоон му се осипљави и то место доби име Сипуља, али опет стигне здраво и весло на Косово. Кнез Лазар, када је видео на Косову старца Красавца благослови га речима:
    -Красава красна била, сав свет населила а себе не раселила. Здрав да си ми јуначе, Красавче.

    Старине у селу.

    У селу Доњој Сипуљи кажу да је пре живео неки Мата, па се по њему назвала једна страна – Матина Страна а има и место звано Матино Кошничиште.
    Ниже Нинковића кућа место се зове Селишта а ко је на њему живео и куда се одселио није се могло утврдити, јер нико не зна. Данас нема Матиних потомака – изумрли су.

    Порекло становништва и оснивање села.
    -Лазићи, Тодоровићи, Павловићи, Јовановићи, Тривуновићи, Симеуновићи, Нешковићи, Петровићи, Стевановићи у Лазића мали и:
    -Бојићи у Томића мали сви су од једне фамилије и сви се презивају по селу једним општим презименом, по њиховом чукундеди Лази, који се преселио са своја три сина из Доње Бадање из Јоцића мале у Доњу Сипуљу. И данас у Доњој Бадањи има једна страна, која се зове Лазина Страна, сви славе Марковдан.
    -Живковићи су из Горње Сипуље, славе Јовањдан.
    -Марковићи, предака довела мајка очуху из Завлаке – Рађевина, славе Аранђеловдан.
    -Гаичићи су старином из Брезовице. Отац садашњих сели се из Брезовице у Красаву-Рађевина, па у Липницу (Липнички Шор-Јадар) а одатле дошао овде где се стално настанио, славе Труфундан.
    -Матићи-Ћелићи су досељени су из Костајника-Рађевина. Од ове фамилије има једна кућа у Заблаћу код Шапца, славе Ђурђиц.
    -Радовановићи су из Драгијевца, ваљевски округ, тамо има ју фамилију који се презивају Максимовићи, славе Трифундан.
    -Удовичићи (Бранковићи и Марковићи) су досељени из Бранковине у ваљевском округу. Од ове фамилије има једна кућа у Кривају-Поцерина. Славе Јовањдан.
    -Живановићи, Марковићи и Матићи су једна фамилија, досељени су Рабаса, славе Аранђеловдан.
    -Томићи су досељени, мисли се из Драгојевца, славе Аранђеловдан.
    -Нинковићи не знају одакле су досељени, мисле да су староседеоци, славе Митровдан.
    Село преславља Спасовдан.
    Цигана-Рома у овом селу нема.
    9. јануар 1903. године Драгинац
    Описао Љуб. М. Шопаловић, учитељ.

    Порекло становништва села Доња Сипуља по Панти Туфегџићи, свештенику.

    О оснивању села становници причају – ово ми је казивао, пише поп Панта, Младен Нинковић – у Доњу Сипуљу доселе се два брата, Лазо и Мато. Мато се настани да живи на једном брду, које се данас зове Матина Страна, а на јужној страни Матине Стране и данас има место које се зове селиште а и Матино Кошничиште. Лазо оде на друго брдо наспрам Матине Стране и ту се настани, и сада се то место зове Старо Село.
    -Нинковићи (Тимотићи, једна кућа) су Матини потомци и по њима се крај зове Нинковића мала, има их 12 кућа, славе Митровдан.
    Од Лазе су потомци:
    -Бојићи (Госпићи), Нешковићи, Матићи, Стевановића (Милутиновића), Петровићи, Живановићи, Тодоровићи, Павловићи, Ђорђевићи, Јовановићи, Мијаиловићи, Симеуновићи, славе Марковдан.
    Питање је одкуда да од два брата њихови потоци славе различите славе. По мишљењу писца оог текста, свештеника Панте Туфегџића, предање не мора бити аутентично, предање је запамтило два дошљака из Срема и они нису морали бити рођена браћа.
    Тако исто прича каже да су:
    -Глигорићи Лазини поромци а они, пак, славе Аранђеловдан.
    -Живковићи су досељени из Горње Сипуље, славе Јовањдан.
    -Живковићи (Ћуповићи и Матићи) и Марковићи (Алексићи) су досељени из Рабаса, округ ваљевски, славе Аранђловдан.
    -Марковићи други су досељени из Завлаке-Рађевина, славе Аранђеловдан.
    -Гајићи су из Красаве – Рађевина, славе Јовањдан.
    -Радовановићи и Грујући су се доселили из Драгојевца*, округ ваљевски, славе Трифундан.
    *Будући да такво место не постоји, верујем да се ради о Драгијевици код Осечине, оп. Милодан.
    -Томићи су се доселили из Остружања, округ ваљевски, славе Аранђеловдан.
    -Матићи (Ћелићи) су досељени из Клубаца, славе Ђурђиц.
    -Марковићи (Удовичићи и Бранковићи) су досељени из Бранковине код Ваљева, од њих је једна кућа у Криваји-Поцерина, славе Јовањдан.
    -Нинковићи, Радовановићи, Матићи (Ћелићи), Грујићи, Томићи, Марковићи (Удовичићи и Бранковићи) преслављају Спасовдан.
    Живановићи (Ћуповићи, Матићи), Марковићи (Алексићи) и Глигорићи преслављају Оданије празника Архангела Михаила, 15 новембра по старом календару.
    Сви остали преслављају Оданије празника Евангелиста Марка, 2. маја по старом календару.

    5 фебруар 1903. године у Горњој Бадањи
    Описао Панта Туфегџић, свештени

    Одговори